Gospođo potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, želim da se na osnovu čl. 225. i 226. pridružim apelu i zahtevu narodnog poslanika gospodina Milorada Buhe.
Možda gospođa ministar ne zna, gospodin Buha je predsednik Vlade Srpske Krajine u progonstvu. To je bila zaokružena celina zapadne srpske republike i nažalost gospodin Buha je, kao i pola miliona naših sunarodnika, došao u svoju maticu Srbiju da se brani od terora ustaških hrvatskih vlasti na način na koji on to radi kao poslanik SRS.
Zajedno sa ljudima koji su legitimno bili izabrani, kao i predsednik države, i predsednik parlamenta, i narodni poslanici, od strane našeg naroda u Republici Srpskoj Krajini. Mi smo svedoci toga da on pokušava i apeluje već mesec i više dana od kada radi Narodna skupština da problemi počnu da se rešavaju.
Zaista nas brine to što određeni državni organi, želimo da znamo ko su oni, pregovaraju sa hrvatskim vlastima, a mi ne znamo o čemu se radi i ne zna naš narod koji ne može bezbedno, i pored potpisanih sporazuma i deklaracija, da se vrati na svoja vekovna ognjišta.
Moram zarad javnosti, a pre svega činjenice šta se danas pojavljuje na medijima koji su, pre svega, orijentisani tako da zaboravljaju ono šta se desilo srpskom narodu, da zaboravljaju Bljesak, Oluju, da zaboravljaju koliko je Srba stradalo i najzverskije je pobijeno u poslednjem ratu na području Republike Srpske Krajine, odnosno današnje Hrvatske, da sa skupštinske govornice, jer kako reče gospodin Krasić, to je jedino mesto gde mi možemo nešto da kažemo i da branimo istinu.
Kao što istinu o svim tim zločinima brani u Hagu predsednik naše stranke dr Vojislav Šešelj, i vidite da on to uspešno radi za dobrobit svih građana Srbije i našeg napaćenog naroda zapadno od Drine i Dunava.
Ovi politički zaista potpuno promenjeni ljudi, juče sam rekla gospođo Čomić da vi znate da je Aleksandar Vučić bio sklon tim manično-depresivnim epizodama, ali ovo je sada nešto što ipak ima drugi karakter i što može drugačije da se karakteriše, a tiče se odricanja svega što je srpsko i odricanja same pomisli na to da naš narod može da se vrati tamo gde je živeo.
Kaže taj nesrećni Vučić, nikada nisam, dok sam bio u Srpskoj radikalnoj stranci, pomenuo linije Karlobag-Ogulin-Karlovac- Virovitica, a to je linija nacionalnog otrežnjenja i osvešćenja našeg naroda, borbe da našem narodu i deci koja će da se rode usadimo to da su na tim granicama naši spomenici, naše crkve, naši manastiri i grobovi naših predaka.
Iako nisam poreklom otuda, iako mnogi od vas niste, ali to je srpska zemlja i za mene je od rođenja Knin bio sinonim srpstva. Ne možemo da opravdamo da pojedini mediji, u histeriji, što štampani, što elektronski, raspiruju tako nešto protiv SRS.
(Predsedavajući: Tri minuta i 30 sekundi.)
Niti ćemo, evo završavamo gospođo Čomić, da dozvolimo da takvi koji prodaju veru za večeru tako govore i o srpskim junacima, i herojima i o našem narodu. Evo, dozvolićete mi, biće i za vas interesantno, neću se više javljati da vam pročitam kako je nekada govorio Baron Minhauzen, sada u ovome što laže, a tada je mislio da govori istinu, ali pitanje je za njega – Aleksandar Vučić.
(Predsedavajući: Tri minuta)
Glina 20. mart 1995. godine, prepuna dvorana, a on kaže: Pozdravljam junački narod srpske Banije, srpske Gline, vas koji ste prvi krenuli na ustašku vlast, obratio se Aleksandar Vučić masi u dvorani. Nikada Glina neće biti Hrvatska, nikada Banija neće nazad u Hrvatsku, živećete u velikoj Srbiji, tu odstupanja neće biti. Vi se, braćo, ovde ne borite za ono što nije vaše, nego za ono što je oduvek bilo srpsko i što mora ostati srpsko, govorio je Vučić.
(Predsedavajući: Četiri minuta i 30 sekundi)
Mi ćemo se boriti za prava našeg naroda, i gospodin Buha i svaki srpski radikal, i pozivam sve vas da pomognemo našim prognanim Srbima da ostvare svoja prava. Hvala vam.

Gospođo potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, da se nadovežem na ovo što je pokrenuo gospodin Milan Veselinović i ceo problem u kome se nalazi naš narod na KiM dok je u toku razmeštanje ove nelegitimne okupacione misije Euleks.
Dobila sam dopis, baš kao i kolega narodni poslanik Filip Stojanović, i zato tražim obaveštenje od MUP, konkretno od gospodina Ivice Dačića, ministra i prvog zamenika predsednika vlade, oko pitanja koje se tiče statusa 180 pripadnika Kosovske policijske službe i onih koji su se nalazili u organima tzv. privremenih institucija na KiM. Oni su danom proglašenja kvazišiptarske države od strane šiptarske vlasti, Amerike i zapadnih sila, a onda i svih zemalja EU, odlučili, kao srpske patriote, a učestvovali su sve do tada u radu Kosovsko policijske službe, da je napuste, jer su videli da je zapravo činom priznavanja te nepostojeće šiptarske države Amerika, kao produžena ruka NATO pakta, kao i sve druge zapadne sile, rekla - vi Srbi nemate tu šta više da tražite.
Oni više nisu mogli da obavljaju svoju dužnost, nisu mogli da u skladu sa dotadašnjim potpisanim i protokolima o saradnji i sa onim što je utemeljeno u Rezoluciji 1244 više nađu svoje uporište da rade taj posao i da koliko-toliko, sa pozicije pripadnika Kosovske policijske službe, štite Srbe na KiM. Gola sila je tamo. Ta okupacija je toliko zastrašujuća da samo onaj ko ne odlazi tamo i ko ne želi da vidi, a naročito sada kada se raspoređuje ova tzv. Euleks misija, to je još veći strah i veća zebnja za naše građane.
Međutim, gospođo Čomić, gospođo ministre, 17.04.2008. godine Vlada Republike Srbije je donela odluku, na osnovu tog činjeničnog stanja, da je 180 pripadnika KPS napustilo službu i da ih preuzme MUP Republike Srbije. Koji je danas datum – 4. novembar 2008. godine. Ti ljudi nisu nigde.
Oni su se sa punim legitimitetom potpisali u ovom dopisu. Naslovili su na moje ime i kolege Stojanovića, ali ovo je pitanje za Vladu Republike Srbije i za sve nas.
Kako mi onda da brinemo o bilo kome tamo kada ljudi koji su, znate kakvi su to uslovi i znate da je to tzv. mešana kosovsko-policijska služba, je li tako kolega Kragoviću, ali oni su se zaista iz najpatriotskijih razloga prijavili da rade u službi zato što je oterana srpska vojska i srpska policija.
Morali smo da se tim sporazumom Černomirdin-Ahtisari, protiv koga je jedino bila SRS, povučemo sa naše vekovne teritorije. Ovi ljudi, koji su sve vreme aktivno učestvovali u borbi protiv šiptarskog terorizma i banditizma, odlučili su da tako daju svoj doprinos i računali - nas je 180 i kroz rad u kosovsko-policijskoj službi u Kosovskom Pomoravlju, na njih se odnosi, to ćemo da radimo.
Dajte, urazumite se i ono što je Vlada obećala i obavezala se aktom poštujte, jer tako ćemo da damo podršku i tako ćemo da ohrabrimo naš narod da ostane i da živi dole.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članovima Poslovnika 225. i 226. Pitanje upućujem Ministarstvu unutrašnjih poslova i  Bezbednosno-informativnoj agenciji, a u vezi sa članom 46, s obzirom na to da sam član Odbora za odbranu i bezbednost i da naš odbor, čiji je predsednik i predsednik naše poslaničke grupe gospodin Dragan Todorović, dva puta godišnje razmatra izveštaj o radu MUP i BIA. U toku ove godine, a sada je već novembar mesec, nismo imali polugodišnje razmatranje izveštaja o stanju u MUP-u i BIA. Vladajuća koalicija to može da pravda činjenicom da je u međuvremenu došlo do održavanja parlamentarnih izbora, da je bivši predsednik Odbora, sada ministar unutrašnjih poslova, izabran na tu funkciju, međutim, to je za nas veliki problem, naročito zbog (ako ste pažljivo slušali, a celokupna srpska javnost jeste) pitanja koja je pokrenula generalni sekretar SRS gospođica Elena Božić-Talijan.
Radi se o tome da se u Srbiji dešavaju, u najmanju ruku, čudne stvari i da opasni ljudi, opasni kriminalci i neki koji su samozvani političari vršljaju i rade u Srbiji šta god hoće, a da mi narodni poslanici, a naročito članovi Odbora za odbranu i bezbednost, nemamo uvida u to.
Sećate se, kolege poslanici, i vi koji niste članovi Odbora, da sam ja pre godinu i više dana postavila pitanje, na insistiranje našeg tadašnjeg generalnog sekretara Aleksandra Vučića, jer sam od njega i dobila tu informaciju da izvesni Ranko Tadić, brat od strica Borisa Tadića, ima uređaje za prisluškivanje političkih oponenata, pa čak i onih koji su... Gospođo Kolundžija, to su reči Aleksandra Vučića, znate, generalnog sekretara, koji je po prirodi stvari obavešten čovek. Postavila sam to pitanje i gospodin Bulatović, tadašnji direktor BIA, rekao mi je da će to proveriti.
Međutim, u međuvremenu se ispostavilo da takvu istu opremu, samo sofisticiraniju, ima Aleksandar Vučić, da se bavi tim poslom, naročito zbog sada već opštepoznate činjenice, a ja sam dobila i pouzdane informacije da je on već dve godine saradnik britanske obaveštajne službe MI 6 i da kao takav, ne samo preko Rakića, tog Mikija i tih kriminalaca, kako se već zovu, Limun i ostali, ima sve te veze.
Postavlja se ozbiljno pitanje - šta MUP i BIA rade? Da li oni prate te strane agente, kao što je Vučić, ili u sadejstvu sa njima rade sve to, na razbijanju pre svega onoga što se zove integritet ličnosti, jer je sasvim jasno da taj izvesni gospodin, koji... Inače, da vam kažem, to mora da zna javnost, on se predstavlja da je snažan, jak i moćan, a u stvari je jedan veliki miš. Pre nekoliko godina u loži na "Zvezdinom" stadionu na derbi utakmici se potukao, ne on sam nego zajedno sa još četvoricom, tukao je atletskog reprezentativca samo zato što navija za drugi klub. Vidite kakva je junačina u pitanju. A onda je par dana posle toga otišao na rukometnu utakmicu i kada su navijači krenuli da ga tuku, pa je došla policija, on je izvadio legitimaciju i rekao - ja sam poslanik, nemojte da me dirate.
Pošto smo mi, kao što on kaže, čekali da ga se oslobodimo, zaista, takvog agenta, prevaranta i licemera, barona Minhauzena, molim državne organe (gospođo Čomić, izvinite i hvala vam na ovom vremenu), a pre svega MUP i BIA, da što pre dođu sa izveštajem ...
(Predsedavajuća: Četiri minuta.)
... i da postavimo pitanje za koje sve obaveštajne službe (za MI 6 je provereno) radi Vučić i ko ga prati u svim ovim njegovim protivzakonitim i protivustavnim delatnostima kojima se bavi ovih dana u Srbiji. Hvala vam najlepše.

Gospođo Čomić, dame i gospodo poslanici, javljam se na osnovu članova 225. i 226. Želim da postavim nadležnom Ministarstvu za lokalnu samoupravu i državnim organima pitanje, a u vezi sa članom 5. Ustava Republike Srbije koji govori o tome kakvo je delovanje političkih stranaka u Srbiji.
Tražim da se, što je moguće pre, obrati Milan Marković, ministar za lokalnu samoupravu, i da na osnovu svega ovoga što smo izneli, a nedavno je registrovana ta fantomska naprednjačka stranka, saopšti građanima Srbije da li je mogao kao ministar, kao i drugi nadležni organi, naravno, pominjali smo MUP i BIA, da dođe do zaključka da je delovanje pojedinaca, a pre svega tog danas spominjanog nesrećnog Aleksandra Vučića, u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, koji u članu 5. stav 3. kaže da je nedopušteno delovanje političkih stranaka koje je usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka (što on očigledno želi da izaziva insinuiranjem nekog nepostojećeg događaja koji je on smislio samo u svojoj glavi u Hrtkovcima), kršenje zajamčenih ljudskih ili manjinskih prava - što upravo radi preko ovih medija koje je citirala gospođa Gordana Pop-Lazić, koji su pod kontrolom određenih tajkuna i ličnosti iz Demokratske stranke, šireći laži fašistoidnog karaktera protiv predsednika naše stranke dr Vojislava Šešelja, koji je šest godina zatvoren u tamnici Haškog tribunala gde se herojski brani naočigled cele javnosti i uz poštovanje i vas, čak, pojedinaca iz Demokratske stranke - i izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje.
Zaista su stvari uzele maha u Srbiji u proteklih mesec dana, na način koji ne samo da uznemirava javnost, nego se kroz plasiranje takvih najgorih mogućih, da ne kažem neki teži izraz, laži, usmerenih protiv Srpske radikalne stranke i našeg predsednika, a iza čega direktno stoji Aleksandar Vučić...
Znate, on nije sposoban da organizuje sastanke i grupe sa kriminalcima, kao što to može Vučić, koji je zapravo mozak cele operacije. Nikolić, koji je već i sam najavljivao da će u penziju da čuva ovce i unučiće, uvučen je u to jer se za sada kotira na toj Vučićevoj listi kao neko ko može da doprinese nekom broju glasova, ali pošto su već počeli da se hvataju za guše, to će kratko da traje, pa, što kaže narod, "kom obojci, kom opanci".
Gospođo Pop-Lazić, uvažena koleginice, vi ste pomenuli i pokazali ovde za skupštinskom govornicom jedan od ovih časopisa, za koje s pravom kažete, zna cela Srbija, kao i mi srpski radikali koji smo morali po deset primeraka dnevno da kupujemo da bismo Vučiću trpali pare u džep... To je ovaj list "Pravda", u stvari, zovu ga "Kekec" po njegovom osnivaču Kekecu, Aleksandru Vučiću. Svakog dana možete u tim novinama da pročitate bajke i o toj fantomskoj stranci i o tome kako su oni mnogo napredni i kako oni žele dobro građanima Srbije. U stvari, istina je sasvim drugačija. Celokupno ovo delovanje, koje je zaista u najvećem delu protivzakonito i protivustavno, mora da dođe na preispitivanje kod nadležnih organa koji su registrovali tu nazovipolitičku stranku.
Gospođo Čomić, zaista niste bili u pravu, jer ste poslanik od 2000. godine, bili ste i tada potpredsednik Skupštine i vrlo dobro znate da Aleksandar Vučić još od tada ima manično-depresivne epizode koje su očigledno prerasle u najviši stepen šizofrenije, tako da nikako nije trebalo da date opomenu gospodinu Ognjenu Mihajloviću.

Gospođo Čomić, ja se javljam, pošto vi predsedavate, po članu 104, da zaštitim dostojanstvo Narodne skupštine.
Mi smo upravo u direktnom televizijskom prenosu, a vi ste u toku objašnjenja koje ste dali narodnom poslaniku Draganu Stevanoviću više puta pomenuli skupštinski inventar.
Građani Srbije mogu da pomisle da je poslanička grupa SRS - koja koristi svoje legitimno pravo da zaštiti mandate koje joj je ukrala ova odmetnička grupa predvođena Vučićem i Nikolićem, tim kriminalnim, u političkom, a Vučić, naravno, i u ovom drugom smislu, klanom ljudi - zaista neka grupa ljudi koja želi da nešto uništi u sali Narodne skupštine.
Ova Narodna skupština, ova zgrada i ovaj inventar potiču još iz Brozovog i Kardeljevog realsocijalističkog vremena, a mi smo pristojni ljudi i bez obzira na to što je ova oprema stara i što je zgrada ukopana osam metara ispod zemlje i pod ovim nagibom i pod ovim svetlom se nalazi ovde u centru Beograda, a i sami znate da su uslovi za rad u njoj izuzetno teški, naročito nama koji smo godinama ovde i ne vidimo belog dana, onda je zaista neprimereno da vi kažete da mi lupajući o inventar pravimo nekakav prekršaj. Pomisliće ljudi da hoćemo da razrušimo salu Narodne skupštine. Prvo, to je nemoguće jer su ovo drvene klupe kao u nekom vozu druge klase, jer je to tako bilo kod Broza i Kardelja - njima lepo sve na Dedinju, u njihovim kućama se lepo provode, uživaju po Brionima i svuda, a oni koji su u to vreme bili delegati... Jer, u to vreme, znaju ovi stariji poslanici, u te delegatske klupe Republike Srbije su odlazili samo oni koji nisu imali šta da rade, ili tako neke sitne ćate iz tih upravnih okruga.
Prema tome, moram da vam kažem, gospođo Čomić, da za razliku od nas koji veoma nežno i suptilno, a čuje se u prenosu, izražavamo i demonstriramo protiv krađe i pljačke... Jednom je samo, i vi ste svedok toga, gospođo Čomić, grubo narušeno dostojanstvo Narodne skupštine - kada je Tomislav Nikolić polomio četvrtu klupu u ovom redu, ovde iza gospođe Pop-Lazić. Naime, on se toliko otrgao i toliko je vukao klupu, mislim da i dan-danas stoje ovi ekseri i zakucani su; to je prvi put da je uništen inventar Narodne skupštine Republike Srbije, kada su pokušali da ga iznose policajci. Tada je glumio da je radikal i da na taj način hoće da se opire, ali toliko je vukao... I ne bi mogao, ipak je on slab, nego mu je pomogao profesor Šešelj, pa je klupa izbačena iz ležišta, ali je istrgao Tomislav Nikolić. Eto, toliko o vandalizmu. Dakle, onu tamo znamo ko je palio, znamo ko je uništio 5. oktobra, a ovu salu je rušio jedino Tomislav Nikolić koji sada, lažno se predstavljajući, sedi u poslaničkim klupama.

Situacija je ozbiljna, gospođo Čomić, ali moram da nasmejem malo poslanike. Sećate se one serije, ili filma, "Salaš u malom ritu", kada je Milan Maljević onog svog drugara savetovao i rekao mu - kad odeš kod Šicera ponašaj se tako: što zna on znaš i ti, što ne zna on, ne znaš ni ti.
Verujte mi, u istoj sam situaciji. Pitam gospođu Čomić i znam da ona zna nešto više nego ja kao potpredsednik Skupštine, i gospođa Judita i gospodin Obradović, koji trenutno nije u sali, ali nikako da izvučem tu informaciju. Ili možda grešim, gospođo Čomić, da su i vas doveli u situaciju da predsedavate Skupštinom za koju se ne zna do kada će da radi?
Mislim da je krajnje nekorektno, jer nismo imali slučaj u ranijoj praksi, kada je Oliver Dulić bio predsednik Skupštine, niti je ranije gospođa Pop-Lazić imala tako negativno iskustvo kada je gospodin Predrag Marković bio predsednik Skupštine, da mi ne znamo šta se radi i do koliko se radi. Sasvim je to moguće, i vi ste to saopštili pre 16 časova, u skladu sa članom 85. Poslovnika, da ćemo da radimo i posle 18 časova, ali obično predsedavajući kaže - do okončanja tačke dnevnog reda, ili, kako vi to kažete kada mi reklamiramo povredu Poslovnika, kroz naš prećutni dogovor, pre svega šefova poslaničkih grupa. Ali, sa kime da se dogovori gospođa Pop-Lazić kada ovde nema šefa poslaničke grupe DS?
Gospodin Dragan Todorović nije ovde, biće u Prijepolju za tri sata, pa će da ga pozdravi čitav grad na predizbornom skupu Srpske radikalne stranke, ali zato je tu gospođa Pop-Lazić koja je zamenik predsednika poslaničke grupe. Gde je vaš predsednik i zamenik? Sada će da se dogovaraju gospođa Pop-Lazić i gospodin Branko Ružić. Oni ne mogu da se dogovore, jer su i nož i pogača u rukama Demokratske stranke, odnosno ovog Tadića preko puta.
Prema tome, hajde da uozbiljimo naš rad i da znamo, jer ni gospođa Judita ni ja nismo ikebane političke; mi smo potpredsednici, sedimo gore i želimo da znamo šta radimo za stolom predsedavajućeg jer nas pitaju, kako kolege iz naših poslaničkih grupa, tako i iz drugih, do kada se radi.
Gospođo Čomić, u petak, odnosno u subotu u pola jedan po ponoći jedna dama narodni poslanik je prošla kroz crveno svetlo; obeznanjena žena, pola jedan po ponoći, ide iz Skupštine. Iz vaše je stranke, Demokratske stranke. Da vam kažem nešto, ljudi moraju da znaju zato što su zaista pod izuzetnom tenzijom kada su ovakve stvari u pitanju, hoće da odrede svoje radno vreme i da svoje mogućnosti, na kraju krajeva, i psihičke i fizičke usklade sa onim što zahteva predsedavajući, odnosno predsednik Skupštine koji nije u ovom trenutku tu.
Napravite pauzu, neka se neko sa nekim nešto dogovori, jer zaista će rasprava o amandmanima i o rebalansu budžeta da nas dovede do jutarnjih sati, odnosno do devet ujutru. Nije to problem, mi smo u Kragujevcu održavali sednice Skupštine grada od devet do devet ujutru, mi smo to podnosili odlično, zna kolega iz Demokratske stranke, ali treba da znamo zbog čega to radimo, šta je to toliko hitno i gde gori, šta gori u državi.
Mislim da je mnogo važnije to što se tiče Euleksa, mnogo je važnije to kako građani teško žive, nego da se iscrpljujemo na takav način a da ne znamo i nemamo korektan odnos jedni prema drugima. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da je potrebno da svaki član Vlade Republike Srbije bude prisutan na sednici, naročito kada je ovako važna tačka na dnevnom redu, i gospođa Jasna Matić, ministar telekomunikacija, nam se pridružila u popodnevnom delu zasedanja, ali je isto tačna činjenica da je po ovoj tački dnevnog reda ovlašćeni predstavnik Vlade u Narodnoj skupštini ministar finansija Diana Dragutinović, a za poverenike su određeni Janko Guzijan, koji je dolazio par puta, državni sekretar u Ministarstvu finansija, i gospođa Ružica Stojiljković, pomoćnik direktora Uprave za trezor.
Sada vas pitam, gde je ovlašćeni predstavnik, ministar finansija? Zašto ona nije danas sa nama ovde i da li ste se vi u Vladi Republike Srbije, gospođo Matić, možete da izađete po Poslovniku, dogovorili da radite u turnusima, kao po fabrikama, u tri smene, pa kada se umori jedan ministar, onda onaj koji nema više obaveza u tom delu dana dođe da bude predstavnik Vlade prilikom razmatranja budžeta u pojedinostima? Jer, ako pokušam da nađem nekakvu vezu da ste pošli tom logikom i da ste vi sada, s obzirom na vaš resor Ministarstva telekomunikacija, uskočili u raspravu o razdelu koji definiše posao iz oblasti Ministarstva telekomunikacija – nije tako, zato što ne razgovaramo o tome. Po tome bi ovde danas trebalo da bude i ministar unutrašnjih poslova i da pozovete, pošto smo razgovarali o amandmanima, ako tom logikom idete, o BIA, Vukadinovića; pričali smo o ovoj vezi Aleksandra Vučića sa britanskom obaveštajnom službom, o tome da ima prislušne uređaje, da je kukavica, da je inscenirao sve događaje u Hrtkovcima. I da sada sve to ponovim, gospođo Matić, povodom nekog drugog amandmana ili da postavim to pitanje, kako vi da odgovorite kada vi niste ovlašćeni predstavnik Vlade?
Gospođo Čomić, zaista nam dugujete to objašnjenje, ili neko iz vladajuće koalicije. Ako smo mi ovde prinuđeni da kroz nekorektno ponašanje i forsiranje nečega, kao da radimo na mašinskoj traci, pa imamo normu i onda... Ne mogu da verujem, evo, 14 godina sam narodni poslanik, da smo počeli da radimo po dnevnoj normi, znači, ili 10, ili 12, do 51, do 74. Pa to, ljudi, nikada nije bilo. Radimo u radno vreme po amandmanima i onako kako ide tok sednice. Ovo je zaista neka nova moda. U petak sam prvi put čula da ćemo da radimo do tog i tog, a sada u komadima radimo, da znate, građani Srbije, amandmane. Preostalo je 29, hajde 20 ćemo večeras, to je norma za večeras, sutra ćemo devet. Pa, na šta to liči?
Možda ćemo da radimo tri-četiri amandmana ko zna koliko sati, da pođemo od toga da će svaka poslanička grupa da koristi 15 minuta, pa da se izazovu replike itd. Onda ne možete stvarno hipotetički da predvidite koliko vremena treba za 20 amandmana, ako ste pošli nekom logikom.
Znači, u redu je, gospođo Matić, što ste tu kao ministar telekomunikacija, što je bio Saša Dragin, ali gde je ministar finansija, koja je ovlašćena? Onda, po toj logici, neka dođu u nastavku i drugi ministri. Evo, sad baš treba da pričamo o oblasti Olivera Dulića. Sad pozovite njega, jer kad bude bio sledeći amandman treba nam Oliver Dulić. Ako je to neka logika kojom ste pošli; ako nije, onda je neozbiljno i neka građani Srbije vide na šta ovo liči.

Gospođo predsedniče, drago mi je što ste se vratili, jer ćete svojim autoritetom i pre svega razumom, kao lekar i kao osoba koja zna šta su potrebe, psihičke i fizičke, jednog čoveka i narodnog poslanika, da procenite, u skladu sa daljim tokom sednice, do kada poslanici mogu da rade.
Jer, u subotu uveče – rekla sam to kada vi niste bili tu, pre ove pauze na kojoj je navodno napravljen dogovor, gospođa Pop-Lazić na to nije pristala, da radimo na normu od 20 amandmana ovde večeras – desilo se da je jedna naša koleginica u pola jedan po ponoći tako obeznanjena prošla kroz crveno svetlo. Iako je to gluvo doba, bila je na ulici gde je velika frekvencija automobila u toku vikenda, u Beogradu, i sama je sreća da joj se nešto nije desilo.
Da se ne bismo više zadržavali oko toga, biće potrebno u neko doba, dakle, kako bude odmicala sednica, da se sastanete sa predsednicima poslaničkih grupa i da vidimo razumno kako ovo možemo da okončamo danas i do kog vremena, a ne da to ograničavamo brojem urađenih amandmana.
Javljam se povodom amandmana kolege Dimitrijevića, zato što je ova tema - zaštita životne sredine i ekologije... Iako imamo čudnu kombinaciju prostornog planiranja i ekologije, posebnog ministarstva napravljenog za vašeg bivšeg kolegu, odnosno našeg Olivera Dulića, sam premijer Mirko Cvetković u svom ekspozeu, malopre sam se toga setila, ni jednu jedinu rečenicu nije posvetio ekologiji i zaštiti životne sredine.
Ovo što imam ispred sebe je ono što ste vi dobili. Dakle, 10. oktobra 2008. godine prosledila nam je Vlada, odnosno potpredsednik, prvi zamenik predsednika Vlade gospodin Ivica Dačić, a to je informacija o završetku izrade nacionalnog programa integracije Srbije u EU i potrebe njegovog usvajanja itd.
Sada sam na strani 474, gde se govori o životnoj sredini i o trenutnom stanju u državi Srbiji. Da bismo građanima objasnili da vi niste baš tako veliki dušebrižnici i da obmanama, mislim na vladajuću koaliciju, pre svega bacanjem prašine u oči građanima kako je samo ovo potrebno da ispunimo, pa usvojite paket zakona, pa imaćete belu šengen listu, pa samo još neka se Euleks razmesti protivpravno i neka okupira do kraja Kosovo i Metohiju, samo što nismo ušli u EU... Molim vas, mi se zamajavamo stvarima koje su od ozbiljne i životne važnosti, koje, na kraju krajeva, definišu budući položaj i status naše države, a ne govorite građanima da u onim segmentima funkcionisanja našeg društvenog života, kao što je i zaštita životne sredine, i te kako ima mnogo uslova, takođe od strane EU, u koju toliko željno želite da uđete, a da su ti rokovi izuzetno dugi. To znači, ako je u ovom planu koji smo mi dobili i koji sada imam ispred sebe samo za određene projekte, a oni su preduslov da bi se izvršila harmonizacija sa zakonima zemalja EU, potrebno tri ili četiri godine, sve do 2012, zašto onda zamajavate građane Srbije izdajom i prodajom državnih i nacionalnih interesa i pričom kako Srbija samo što nije primljena u EU?
Naš Republički zavod za statistiku... Ovde opet nemamo dobrog sagovornika, jeste gospođa Matić prisutna ovde, ali razgovara sa koleginicom Goricom Mojović, koja ne želi da sluša šta pričam o oblasti ekologije i zaštite životne sredine. Onda moram vama, gospođo Ružice, da se obratim, pošto nema ni gospođe Dragutinović. Mi imamo u Srbiji koliko-toliko sređenu evidenciju praćenja stanja iz oblasti ekologije na području Srbije, po segmentima: zagađenje vazduha, industrijski otpad, deponije koje se nalaze na području Srbije, koje su identifikovane, a ima onih koje ne identifikuju ni lokalne sredine.
Evo, recimo, primer Kragujevca. To je gotovo sam centar grada, da kažemo vazdušnom linijom od centra grada kilometar i po, mi imamo naselje Erdeč koje je na rubu onog kruga "Zastave". Sada dolazi "Fijat". Ovi NATO zlikovci su 1999. godine porušili i sravnili pet fabričkih hala. Posle toga su ti isti radnici, koji su ostali bez posla i koji sada nemaju garanciju da će baš oni da rade u "Fijatu", raščišćavali taj šut. To je nuklearni otpad. Veliki deo toga se nalazi iza četiri porodične kuće, izvinjavam se građanima Erdeča u Kragujevcu, ne mogu da se setim ulice, koje su smeštene tu. Nije slučajno što su, nažalost, već dve gospođe iz tih kuća iza kojih se nalazi nuklearni otpad izmešten iz "Zastave" preminule od karcinoma. To smo išli da zabeležimo u izbornoj kampanji.
Koliko je takvih deponija po Srbiji za koje mi ne znamo i Republički zavod ne može da ih prati? Na osnovu onoga što daje Republički zavod za statistiku Vladi Republike Srbije, po svim tim segmentima vrši se izdvajanje iz budžeta. Kolega Milan Dimitrijević s pravom kaže: ljudi, to je nedovoljno. Dovoljno je argumenata za to dala koleginica Milica Vojić-Marković, jer nemoguće je da vi zaštitite kompletno životnu sredinu i ono što je zaista nacionalno bogatstvo.
Pomenuta je ovde Obedska bara, tu su i razni ritovi u kojima su retke životinjske vrste. Moram da vas podsetim da je jedan potpredsednik Vlade, a sada je 2008. godina, Milan Veselinov učestvovao u najvećem krijumčarenju kada su u pitanju retke vrste ptica. Preko 250.000 retkih ptica je izvezao Italijanima, prokrijumčario ih i do današnjeg dana nije odgovarao. Ono što se desilo sa onom nesrećnom ženom koju su ubili u centru grada Beograda, tu se, što se kaže, provukao kroz iglene uši. Zamislite vi tu pljačku. Mi govorimo o tome 2008. godine, a imali ste potpredsednika Vlade, vašeg koalicionog partnera, koji se na takav način ponašao.
Što se tiče fabrika za prečišćavanje otpadnih voda, reći će vam svaki predsednik opštine – odnosno, neki bivši predsednik opštine, jer ovde samo ovaj Stevanović, koji je gradonačelnik Kragujevca, neće, iako ga opominju, da podnese ostavku na funkciju narodnog poslanika – da nijedan projekat za prečišćavanje otpadnih voda nije država iz budžeta odobrila, nego su to projekti za koje su lokalne samouprave konkurisale, najčešće kod Evropske banke za obnovu i razvoj ili kod nekih drugih investicionih banaka sa zapada.
Imamo slučaj projekta iz oblasti zaštite životne sredine, iz Surdulice, za zaštitu Vlasinskog jezera i čitavog tog okruženja, kada je doktor Stanislav Momčilović u prošlom sazivu bio predsednik opštine; sposoban čovek, sam se snašao, odnosno, to je bio kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj. Država nije investirala jedan jedini dinar u sve to. O čemu mi onda pričamo?
Znate li šta kažu oni vama ovde? Moći ćemo da razgovaramo o konkretnom priključenju Srbije Evropskoj uniji kada ispunite sve ove projekte, izvršite harmonizaciju, a pre toga da vidimo da li je praćenje tog stanja iz oblasti ekologije... Jer, njima je najvažnije da otmu Kosovo i Metohiju, što naočigled čitave javnosti i uz pomoć Borisa Tadića oni i rade, ali važno je i ovo. Kad otmu Kosovo i Metohiju oni će da kažu "ne možete zbog ekologije, ne možete zbog školstva, zdravstva" i stalno ucene i pritisci. Ovde se lepo vidi da oni uopšte nisu zadovoljni tim stanjem, ali šta nas briga što oni nisu, kad nisu građani Srbije. Kakvu vodu piju i da li je ta voda ispravna, kakvu vodu piju naša deca po školama? Pogledajte, to su zvanični nalazi Inspekcije za ekologiju sa područja Šumadijskog okruga: ima preko 70 škola u Šumadiji gde je neispravna voda za piće. Ko kontroliše te izvore, odnosno te privatne zahvate kada je u pitanju korišćenje vode za piće?
Mene baš briga kakvu vodu pije u onom dvorcu u Bajčetini ovaj Nikolić, hvalio se tamo da ukršta neke viskove i naočare, kada je krenuo da pravi onu imperiju, vilu od najmanje milion evra u Bajčetini, pa kaže - gde god da zgazim, jedan izvor. Jednog dana je došao i kaže - šest izvora vode sam našao. Šta me briga, ako hoćeš, po ceo dan idi i pij tu vodu, valjda će da te osvesti malo da se opametiš, da ne radiš više takve stvari i da nisi toliko nemoralan čovek.
Znate, interesuje me kakvu vodu piju građani u Vrnjačkoj Banji. Bila sam u Vrnjačkoj Banji čitavog vikenda i danima pre toga. Pitajte Banjčane koliko problema imaju. Došao je pre neki dan Oliver Dulić, a sada ga nema ovde da mi odgovori, kada je u pitanju taj najveći problem za život građana Vrnjačke Banje, a tamo su izbori za pet dana, da li je ponudio neko rešenje. Nije, nije ni aktuelna vlada. Uveden je privremeni organ, kada nije mogla da se konstituiše opštinska vlast u Vrnjačkoj Banji, ali ljudi sada nemaju vodu za piće.
Znači, pitanje je da li vi imate svest o tome da su to životni problemi građana? Znate kako kažu, daleko je Beograd, do Soluna sto somuna. Neko mora da dođe tu od naših seljaka, poljoprivrednika samo da proda nešto na beogradskim pijacama ili, ne daj bože, ljudi koji su upućeni na to da se leče po beogradskim bolnicama. Idite malo u njihove sredine i vidite kako to izgleda, koliko ima divljih deponija svuda po Srbiji.
Meni je najupečatljivije iz kampanje ostalo to kakvo je stanje u Jablaničkom i u Topličkom okrugu. Ona lepota, onaj divan kraj; zaista je sam Bog nagradio našu Srbiju da ima i zdrav vazduh, i zdravu zemlju i toliko vode. To je, i pored 78 dana bombardovanja, ipak ostalo koliko-toliko zdravo, ali ti ljudi između svojih njiva, između svojih sela imaju divlje deponije u 21. veku, jer država ne vodi računa o tome.
Koliko puta je gospodin Jojić morao da izađe za govornicu i da se javi kada mu o koncentraciji svih tih negativnih materija u vazduhu u Pančevu jave Pančevci; ako on dođe ujutru u devet sati i situacija se pogorša, da alarmira i da kaže – ljudi, uradite nešto, toliko ljudi se već razbolelo i tako je teška situacija.
Prema tome, kada je u pitanju zaštita životne sredine, očigledno je da Vlada Republike Srbije, i pored svih tih obećanja datih u kampanji, kada je sve šareno i lepo i kada naučite par rečenica koje u onom svom manekenskom stilu Boris Tadić govori i prikuplja glasove birača, ne brine onda kada je to potrebno.
Mi nikada nismo dobili nijednu platformu nijedne vlade od 2000. godine o vodi kao neophodnom resursu za održivi razvoj. Voda kao neophodni resurs za održivi razvoj (koja se kod nas zagađuje u rečnim tokovima, o tome smo malopre pričali) jeste nešto što čitav svet tretira od devedeset i neke godine, kada su počeli da se intenziviraju ti problemi na celoj planeti. Sećam se, još davne 1998. godine čitava plenarna debata na interparlamentarnoj uniji u Moskvi je bila posvećena tom pitanju.
Evo, navešću vam primer kako jedna ozbiljna i odgovorna država, kao što je država Kuba, nama prijateljska latinoamerička, ostrvska zemlja, koja je u izuzetno teškoj situaciji, brine o zaštiti flore i faune i životne sredine i svojih građana, iako imaju višedecenijske sankcije uvedene od strane Amerike i zapadnih sila koje joj u tome pomažu. Pre nekoliko dana (to sam pominjala u drugom kontekstu, kada je u pitanju zdravstvo) na Kubi se desilo nešto neverovatno – kao što je kod nas ovo nezdravo vreme i ova klima da imamo 22 - 23 stepena u novembru mesecu, kod njih šok, odjedanput devet stepeni prošle nedelje, u sredu ili četvrtak. Čitava država se podigla na noge zato što treba da štite i svoje biljne i životinjske vrste, ali i da štite građane. Pored toga što su imali onu nesreću sa ona dva uragana... I to je pitanje, vi znate da sve to što dobijaju iz vazduha dolazi od strane tih neprijatelja ne samo Kube nego čitavog čovečanstva, a to su NASA i NATO i svi oni koji rade na uništavanju naroda koji ne žele da im se pridruže u njihovim pohodima. Vi vidite koliko su oni odgovorni kada je tamo svako, od deteta do najstarijeg stanovnika, preko svakog državnog organa, znao tog dana šta treba da radi, podigla se cela zemlja na noge.
Ovde se ljudi guše, umiru u Pančevu, u drugim krajevima Srbije, imamo erozije rečnih korita, imamo zagađene reke, bacanje stočnog i drugog otpada po rekama...
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Znam za dolinu Zapadne Morave, jer često posećujem taj kraj svog porekla, a da ne govorim o drugim krajevima gde je izuzetno teška situacija.
Ne prihvatate amandman kolege koji je zaista imao najbolju nameru da se bar pokaže neki pomak i da se izdvoje veća sredstva za zaštitu životne sredine. Hvala vam i izvinite što sam prekoračila ovih 50 sekundi.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS podržava amandman koji je podnela koleginica Milica Vojić-Marković.
Dobro je da je i ona kroz ovo svoje izlaganje priču vratila zapravo na početak, odnosno na taj tragični događaj za meštane kolubarskog kraja i na činjenicu da je u tim izuzetno teškim uslovima i uoči agresije NATO pakta na našu zemlju Vlada Republike Srbije, sa malim i skromnim sredstvima koje smo imali i koje smo ubirali od prihoda naših građana pod sankcijama, počela da izdvaja ozbiljna sredstva za obnovu objekata porušenih u zemljotresu 1998. godine. To znaju i srpski radikali kao i vi, gospođo Dejanović, koji ste takođe bili učesnici u vladi narodnog jedinstva, da je, kao predsednik Odbora za budžet i finansije i potpredsednik Republičke vlade, prof. dr Vojislav Šešelj stalno insistirao, iz godine u godinu, da se, koliko god je to moguće, pronalaze načini da ta sredstva u budžetu budu sve veća.
Međutim, kada smo 2001. godine... Sećam se da je to bio početak marta meseca, bilo je ono privremeno finansiranje; ta dosovska Đinđićeva vlada je formirana dvadeset i nekog januara 2001. godine, po održanim izborima. Jedan od prvih amandmana koje smo uložili na budžet te dosovske vlade je bio upravo taj da se povećaju sredstva i da se kroz ozbiljan rad i kroz državnu komisiju koja mora da nastavi ozbiljno da prati taj rad obezbede sredstva za meštane Kolubarskog okruga.
Nekako u to vreme, zapravo godinu dana kasnije, pa su to bile dve povezane budžetske stavke, onda je Đelić došao za ministra finansija i čak pokušao da optuži SRS i predsednika Srpske radikalne stranke kako su nenamenski potrošena određena sredstva.
Zapravo, ljudi koji su bili naši koalicioni partneri u to vreme toliko su ozbiljno tretirali taj problem da je sledeće godine, pošto se desila velika poplava u pojedinim okruzima u Srbiji, između ostalih, i u Šumadijskom okrugu, po odluci Vlade Republike Srbije, uz uvećana sredstva 1999. godine izdvojen i iznos sredstava za pomoć ugroženim područjima od te poplave iz avgusta meseca 1999. godine.
Kada smo dobili budžet bili smo zapanjeni - oni su se hvalili, evo, vidite, došla je nova vlast oslobodilaca, vajnih demokrata - i videli smo tamo, u nominalnom iznosu, u odnosu na takvu budžetsku projekciju i na sve te kredite koje ste uzeli, i povećanje svih taksi paketom Đelićevih zakona iz 2001. godine, da ta sredstva uopšte nisu zadovoljavajuća i da je te ljude neko ostavio na cedilu.
Vidite, očas posla prođe deset godina, a koleginica Vojić-Marković koja tamo živi, kao i gospodin Zoran Popović, u ljiškoj opštini, i naši radikali, građani znaju da ljudi i dan-danas nemaju krov nad glavom. Dok jedni brinu kako će da održe te svoje objekte pogođene zemljotresom 1998. godine, sa druge strane, što bi naš narod rekao - ima se može se, niču vile i dvorci u rodnim mestima, kao što je već toliko puta pominjana čuvena mesna zajednica Bajčetina, podno Gledića, i vila Tomislava Nikolića.
Želim da kažem da, nažalost, nisu bili pogođeni samo stambeni objekti, nego i ustanove školstva, zdravstva. Taj narod u Kolubari, kao i u celoj Srbiji, uz sve to što je vredan i što radi u teškim uslovima (znate koliko je naša privreda pogođena tamo za vreme bombardovanja), radi i na duhovnoj obnovi, ne samo za dobrobit naše Srpske pravoslavne crkve, nego i zbog očuvanja onoga što smo mi kao narod i kao država. To je veoma važno.
Pripremajući se za ovaj amandman i obavljajući konsultacije sa gospodinom Mijaljevićem raspitala sam se da li je u tom periodu bilo porušenih i oštećenih crkvenih objekata, crkava i manastira. Hvala Bogu, nije, ali se kasnije desilo nešto što je zaista potreslo meštane sela Tubravić kod Valjeva. Odlukom tadašnjih organa vlasti pokušano je nešto što se nigde nije desilo, osim tamo gde vlada šiptarski balistički teror na Kosovu i Metohiji, a to je da se sruši crkva Gračanica, koja je nekada bila manastir i potiče još iz doba Nemanjića, zbog toga što je nekome palo na pamet da baš na tom mestu, u selu Tubravić gradi hidrocentralu; pa su rekli – smeta nam crkva i ovo imanje okolo, hajde da to srušimo i da napravimo hidrocentralu. Srećom, uz odlučnost meštana – koji su takođe, kao i ceo taj kraj, bili pogođeni zemljotresom, a ni dan-danas Vlada nema sluha da im uputi potrebna sredstva – oni su našu duhovnost i veru, spasavajući crkvu, odbranili. Sada napravite jednu paralelu.
Trudiću se da brzo završim, da ostavim kolegi Stevanoviću vremena da govori o turizmu vlasinskog kraja, jer je to vezano za ovaj amandman i za ministarstvo koje, nažalost, vodi Mlađan Dinkić koji je stavio šapu na te važne resore. Zamislite vi sada tu razliku: s jedne strane, imate ljude koji od 1998. godine gledaju kako da obnove krov nad glavom i čuvaju naše svetinje i bore se za crkvu, kao što je ovo selo u kolubarskom kraju. Sa druge strane, imate onoga ko je ukrao mandate SRS, to je izvesni Tomislav Nikolić koji pravi vilu od... Još se hvali, kaže - više vredi. Tri - četiri miliona bi vredela da se nalazi u Beogradu, na Dedinju, nego je tamo, malo udaljena, u gružanskom kraju, u Bajčetini, pa kaže, nismo dobro procenili, to je oko milion evra. Ne samo da otima i da krade da bi pravio sebi to imanje sa svim pratećim objektima, nego gazi po svojoj veri, odnosno po našoj veri i po onome što je sam uradio i zakleo se pred Gospodom Bogom.
Time ću završiti, gospođo Dejanović. Niste bili u sali kada je pre nekoliko dana gospodin Krasić čitao zakletvu narodnog poslanika. Više puta ste rekli meni i nama, ali meni u razgovoru, da navodno nemate mehanizam da delujete zato što su nestale, odnosno ukradene su te naše ostavke pa nas upućujete na Ustavni sud. Gospodin Krasić je rekao da je to besmisleno, ali on je pročitao zakletvu. Ovih dana, juče i prekjuče, turisti i meštani Vrnjačke Banje rekli su mi da ga nisu baš dobro čuli ili su se uključili pred kraj, ali jedan gospodin je rekao - zaista sam, kao Srbin i kao pravoslavac, verujući čovek, bio zapanjen činjenicom da je neko mogao to da zgazi i da ode u takvu izdaju, izdaju Vojislava Šešelja, SRS, ali pre svega izdaju svoje vere i onoga što se obavezao.
Da biste i vi čuli, a verujem da nikada niste imali prilike, mi srpski radikali, časni, Šešeljevi radikali, ovo imamo uramljeno i stoji nam pored ikone u našim kućama, mi koji smo jednom, dva ili više puta polagali zakletvu. Ovo je zakletva narodnog poslanika Srpske radikalne stranke, naravno kopija, kaže: "Ja, Tomislav Nikolić, zaklinjem se kao narodni poslanik, zaklinjem se svemogućim Bogom, zaklinjem se svojom pravoslavnom verom, zaklinjem se svojim imenom i čašću, zaklinjem se slavom svojih predaka i budućnošću svojih potomaka da ću časno, pošteno i predano obavljati svoju poslaničku dužnost, poštujući stranačku disciplinu, izvršavajući odluke najviših stranačkih organa u skladu sa programom i statutom Srpske radikalne stranke. Jedinstvo srpskog naroda i države, politička demokratija, civilizovani pravni poredak, ekonomski prosperitet i socijalna pravda uvek i svuda predstavljaće glavne ciljeve moje političke borbe. Mojim poslaničkim mandatom u svakom trenutku će raspolagati Centralna otadžbinska uprava SRS i njenoj volji ću se bezuslovno pokoravati. Kako ja ovu zakletvu poštovao i ispunjavao, tako i meni Bog pomogao". Narodni poslanik Srpske radikalne stranke.
Da je zakletva položena 26. januara 2004. godine u hramu Svetog oca Nikolaja svojim potpisom i pečatom Centralne otadžbinske uprave SRS potvrđuje predsednik SRS dr Vojislav Šešelj, a u njegovo ime i u njegovom odsustvu, do skorašnjeg povratka, svojim potpisom na svojoj zakletvi Tomislav Nikolić. Protonamesnik Đorđe Popović.
Recite samo da li vi kao časni, verujući ljudi i kao ljudi koji poštuju Srpsku pravoslavnu crkvu i Gospoda Boga i svačiju drugu veru možete da imate više obzira i da kažete da postoji trunka morala kod ovog čoveka? Naravno da ne.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo poslanici, zaista je neshvatljivo obrazloženje Vlade zašto se odbija amandman kolege Živkova. On je imao najbolju nameru, rukovodeći se programom SRS da je potrebno da se što više pomaže masovni sport u našoj zemlji.
Moram da vas podsetim na to, o tome sam govorila i pre par meseci, da je na januarskom zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope usvojena Rezolucija o modelu sporta koja obuhvata edukaciju najmlađih dečaka i devojčica, preko rekreativnog, pa sve do profesionalnog sporta.
Mi živimo u državi u kojoj se već nekoliko godina najavljuje privatizacija velikih sportskih klubova, a mi srpski radikali smo poznati po tome da smo istinski borci protiv sportske mafije. Ovoga puta moram da napomenem da sam lično, kao i mnogi srpski radikali (baš kao i dr Šešelj u svojim knjigama, do odlaska u haški kazamat), govorila o tome da su pojedini političari iz vrha dosovske vlasti povezani sa kriminalcima iz oblasti sporta, naročito fudbalskom mafijom, ali sam mnogo ranije saznala da je tu direktnu vezu, konkretno sa Žarkom Zečevićem, imao i isključeni član SRS Tomislav Nikolić.
Prema tome, i ovoga puta, pošto ovde samo sedi ministar za telekomunikacije, apelujem na Vladu Republike Srbije da što pre u Narodnu skupštinu dođe zakon, koji je već nekoliko puta bio na tzv. javnoj raspravi. Kao država moramo da učinimo sve, počev od lokalne samouprave.
Ovo je bio zaista veoma dobar potez kolege Dragana Živkova, poslanika SRS, da se pomogne onim klubovima koji nemaju mogućnosti za opstanak, sve do trenutka dok ne dođemo u situaciju da se steknu uslovi za privatizaciju. Vi vidite šta se dešava pojedinim našim klubovima. Na kraju krajeva, i u fudbalskom klubu "Partizan" pomenuti Zečević i ekipa oko njega su ostavili pustoš za sobom.
Da ne idemo dalje, cela ta priča bi mogla daleko da nas odvede; uključile bi se, verujem, i druge kolege poslanici u raspravu, narednih sat vremena. Ali, ovo je zaista još jedan dokaz da država ne želi da brine o našim naraštajima, ne želi da brine o sportu, a to je jedan od načina, i vi to vrlo dobro znate, kao i neko ko se stručno, visokoprofesionalno bavi bolestima zavisnosti i pošastima današnjeg doba, da se naša deca sklone sa ulica i da se usmere ka onome što je njihov razvoj, uz edukaciju, uz obrazovanje, a to je sport. Hvala vam.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo poslanici, ovo je tema koju pokrećemo svake godine, i nekako se uvek svakom učini pred kraj, kada je na dnevnom redu rebalans budžeta ili zakon o budžetu. To je važan segment za Srbiju i za naš narod, za vaspitavanje naše dece i za očuvanje nacionalnog identiteta. I vi, gospođo Đukić-Dejanović, i ja rođene smo u gradu u kome je još davne 1835, odmah posle proglašenja Sretenjskog ustava i Kragujevca kao prestonice, osnovan Knjaževsko serpski teatar, kako smo ga mi nedavno nazvali, "Joakim Vujić". Mi Kragujevčani se ponosimo prvim srpskim pozorištem.
Svako ko je došao u Kragujevac, a naročito glumci, profesionalci i amateri, a već nekoliko godina, od 2005. godine, pozorišni festival održava se u Kragujevcu u Teatru "Joakim Vujić", može da vide da nivo pozorišnih predstava kragujevačkih autora i reditelja nimalo ne zaostaje za Jugoslovenskim dramskim, Narodnim pozorištem, Ateljeom 212.
Ti ljudi, mnogi od njih su akademski glumci, prepušteni su brizi lokalne vlasti i Teatra "Joakim Vujić" gde su zaposleni. Isti je slučaj i sa kruševačkim pozorištem, šabačkim, koja često gostuju na pomenutom festivalu sa svojim predstavama.
Imamo situaciju da najstarije srpsko pozorište ima rekonstruisanu fasadu; ne samo da je to istorijski spomenik grada Kragujevca, već je zaista simbol tog vremena u tzv. kompleksu Miloševog venca koji ova kragujevačka vlast nikako da sredi, a to su bila predizborna obećanja još od pre nekoliko godina... Takođe, pošto se tik uz Teatar "Joakim Vujić", dakle prvo srpsko pozorište, nalazi Prva kragujevačka gimnazija, a zatim i pomenuti kompleks Miloševog konaka, imamo veliki problem (ne samo mi kao grad, jer je to spomenik koji je pod zaštitom države) zbog urušavanja jednog dela Miloševog konaka.
Ne znam koliko puta treba da apelujem, o tome sam govorila pre tri nedelje i još nisam dobila odgovor od Vlade Republike Srbije, kada je u pitanju spomenik kulture, gde su održavane književne večeri i mnoge druge manifestacije, a to je zgrada hotela, staro zdanje koje nije oduvek bilo hotel, a simbol je grada Aranđelovca.
Jedna druga tema koja zadire u ovu oblast, koja je osnov za amandman koleginice Svetlane Stojanović, svakako jeste tretiranje i status naših najboljih umetnika koji su u poznim godinama. Koleginica Lidija Vukićević, kao istaknuti poznavalac ove oblasti, kao doajen našeg glumišta, govorila je o tome da je neophodno da se donese tzv. krovni zakon koji će da pokrije oblast kulture.
Prošle godine pričale smo o tome, najpre ona, a zatim ja, jer me je potresla sudbina profesorke Nešović koja je jedan od naših istaknutih stručnjaka u oblasti edukacije i vaspitavanja ljudi, u oblasti solfeđa i horskog nastupa. To je žena koja nema od čega da živi i koja je danas, kao jedan prepoznatljiv umetnik i za nas koji smo imali tu sreću da sa njom sarađujemo u nekom periodu svog muzičkog obrazovanja i odrastanja...
Nije manje drastičan ni slučaj našeg poznatog reditelja dokumentarnih filmova gospodina Bajića, koji je, kao što znate, izopšten sa svih programa državne televizije samo zbog toga što se nekome u ovom današnjem vremenu ne dopada njegov autorski rad i sve ono što je on beležio svojom kamerom i način na koji je to radio.
Imamo zaista tu nesreću, kao narod, da su istaknuti umetnici sa područja naše zemlje koji su dokazane srpske patriote žigosani na ovaj ili onaj način od strane vlasti koja teži kosmopolitizmu po svaku cenu, teži denacifikaciji, zaboravljanju naših tradicionalnih vrednosti.
Sada mi recite, molim vas, kako je moguće da se u jednoj državi ne cene takvi ljudi ili da im se bar ne odaje priznanje, iako ne traže ništa, ako su sami sposobni, kao što je naš poznati reditelj, svetske slave, da mu se ne oda priznanje u njegovoj zemlji, u zemlji za koju on kaže da je njegova otadžbina, u zemlji u kojoj je milione evra koje je stekao širom sveta promovišući svoja umetnička dela, a to su filmovi koji su proneli ne samo njegovu slavu, već slavu našeg naroda i ovog područja. Dodeljena mu je titula počasnog građanina Buenos Airesa i tamo ga je sačekao gradonačelnik sa zlatnim ključem i 20.000 ljudi, a u isto vreme, u režiji DS-a, u Užicu se organizuje hajka i haranga na tog čoveka samo zbog činjenice da on svuda i na svakom mestu kaže da je patriota, da je antiglobalista i da ima Kosovo i Metohiju u svom srcu.
Prema tome, mi ćemo se suočiti sa problemom u narednom periodu; prolaziće godine i mi ćemo, nažalost (ne daj Bože, ali eto, vreme prolazi, a pojedini ljudi su u poznim godinama), videti u dnevniku RTS-a da nekoga od tih umetnika više nema, a da im država nije odala priznanje.
Molim vas, da li je neko od trenutka kada je koleginica Vukićević postavila to pitanje (i onda je nas nekoliko govorilo posle nje) odgovorio Narodnoj skupštini kako se obrazuje Komisija za dodelu nacionalnih penzija? Koleginica Stojanović takođe vrlo dobro zna da je to grupa ljudi koja odlučuje izričito po političkoj podobnosti pojedinih umetnika, pa neke ljude, eto da bi zabašurili onih pet koje daju nekome, provuku i daju im nacionalnu penziju; to je zaista bruka i sramota za naš narod i za našu državu. Ako želimo da se ponosimo onim što nam je najvrednije, a to su, pre svega, i naši spomenici, i kultura, i naši istaknuti umetnici, ne možemo na takav način da tretiramo te ljude.
Ja neću, kao što ni malopre nisam izgovorila ime, ali mislim da je moja moć deskripcije toliko velika da ste svi shvatili o kome i o čemu se radi, pomenuti ime jednog drugog gospodina koji u svojim poznim godinama, u osmoj deceniji svog života, i dan-danas mora, iako je čitava porodica porodica umetnika... Njegove dve ćerke, jedna je doktor a druga magistar muzike, takođe pronose slavu kao njihov otac koji je magistar i maestro jednog orkestra. Taj čovek nije došao u uži izbor da dobije nacionalnu penziju za svoj rad i za svoj doprinos u oblasti muzike. Tako se vi odnosite prema onome što je zaista istinska vrednost. Tako će i ti ljudi vas da cene i tako će da vas prepoznaju svi oni koji vide da su vam draži neki drugi, nego ono što mi imamo i čime treba da se ponosimo.
Od godine do godine, iako to služi u razne druge svrhe, Guča kao nacionalni srpski brend ima problem što se tiče funkcionisanja; od sponzora do sponzora, od milostinje jedne ili druge vlade, od uskakanja Dodika, kao, on je dušebrižnik, kako će da se organizuje srpska Guča, dođosmo do toga da za dve godine imamo jubilej srpske trube, a da država nije izdvojila jedan jedini dinar za osnivanje škole trube, iako su mnogi poznati i istaknuti muzikolozi i ljudi koji se bave tom strukom, poput gospodina Hristića i drugih, predlagali da je to neophodno i da je to nešto što će u budućnosti zaista svuda i na svakom mestu na najbolji način da promoviše našu zemlju. Vas nije briga što se tamo iz godine u godinu okuplja 400.000 - 500.000 ljudi. Ministar je rekao, a nekada je bio upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, da to njega ne zanima i da to ne prati, a ovaj drugi (koji je danas dolazio ovde, bio je nakratko, ili kada već), Milosavljević, da mu je gadna maltene i pomisao na srpsku Guču i na srpsku trubu. O čemu mi onda pričamo?
Koliko vas u sali zna da postoji manifestacija koja baštini izvornu srpsku muziku? Zna gospodin Arsen Đurić, ili gospodin Petković. To je festival koji je održan ove godine na Zlatiboru. Da li vi znate ko je Divna Ljubojević, koja je sedam svojih kompakt diskova prodala i prodaje u jednoj Francuskoj, koja je zaista, kako je jedan kolumnista pre neki dan napisao, izabranica, izabranica zbog toga što kao anđeo i kao žena sa anđeoskim glasom promoviše ono što mi nosimo u sebi, a to je Srpska pravoslavna crkva i naša vera; svojim glasom, sa grupom svojih ljudi, ona promoviše ono što je nama najsvetije, pronosi i slavu našeg naroda i našu plemenitost, kakva je pravoslavna vera.
Mnogo je takvih ljudi i malo je ovakvih reči, a ja se trudim da nađem najbolje, da im odam priznanje, ako ništa drugo, jer vidite da nismo u mogućnosti da im pomognemo na drugi način. Ali, to je zaista bruka i sramota za državu koja neće da se okrene onome što su naše najlepše vrednosti. Manifestacija "Dani Dragiše Nedovića", zanatlije iz Gornje Gruže, koji je napisao stotine pesama, od kojih neke znate, a ne znate da je zapravo autor taj čovek koji je živeo nadomah Kragujevca, izmeštena je u neki drugi grad, nije u Kragujevcu. Ko pomaže tu manifestaciju i ko razmišlja o tome da treba da se sačuva ono što je najvrednije, počev od stvaralaštva Mokranjca pa do današnjih autora koji baštine srpsku muziku, i da o tome treba da uče naša deca u školi?
Mislim da biste morali više da obraćate pažnju na sve to, jer i ti ljudi imaju svoju muku, neki jedva preživljavaju, neki nisu dočekali da im država reši stambeno pitanje. Grabite se za upravne odbore, za javna preduzeća, gde imate nadoknade od 200.000 do 300.000 mesečno ili plate od 10.000 evra, a o takvim ljudima koji su čitav život posvetili kulturi, umetnosti i, pre svega, svom narodu i onome što je najlepše sa ovih prostora ne želite i nećete da vodite računa.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, magistar Aleksandar Martinović, poslanik SRS, danas je, kao i svih prethodnih dana, u razgovoru sa biračima svoje rodne Rume, gde očekujemo ubedljivu pobedu liste SRS-dr Vojislav Šešelj na izborima koji su zakazani za sledeću nedelju 9. novembar, međutim, on je kao odgovoran čovek i narodni poslanik koji je uočio, i kroz javljanja koja su zaista naočigled celokupne srpske javnosti izuzetno zapažena kada je u pitanju parlament, ono što su demokratske vrednosti našeg društva i ono što treba Narodna skupština Republike Srbije kao najviše zakonodavno telo da radi, te podneo amandman u ime poslaničke grupe SRS da se poboljša rad Narodne skupštine.
Molila bih vas, poštovane kolege, da obratite pažnju na amandman gospodina Martinovića, iako ga je Vlada odbila.
Vi imate i obavezu i odgovornost da to u danu za glasanje, u skladu sa svojom savešću odlučite ovako ili onako, jer je u pitanju stvar koja se tiče ljudi koji su zaslužni što imam ovaj materijal u rukama, što imam ovaj drugi materijal, što vi imate ili nemate na klupama, zavisi kako je ko krenuo pripremljen na sednicu, materijal za ovo zasedanje, jer je gospodin Martinović amandmanom, kojim je želeo da poveća iznos u razdelu Narodne skupštine Republike Srbije za stručne službe, predvideo da se taj iznos uveća za 44 miliona dinara.
Pre nekoliko dana smo proslavili, odnosno obeležili 150 godina od donošenja prvog Zakona o Narodnoj skupštini. Tu je i uvaženi dr Žutić, jedan od naših poznatih istoričara i čovek koji se bavio parlamentarnom demokratijom, pa će vam reći da su u to vreme još bili ustanovljeni svi demokratski kriterijumi i vrednosti koje treba da radi jedan poslanik, odnosno kako je do Svetoandrejske svaka druga skupština bila običajna ili održavana pod vedrim nebom.
Od dana kada je izglasan taj zakon, iako je on menjan, ipak su ustanovljeni neki principi. Znači, kolika je poslanička dnevnica, koja su prava i obaveze narodnih poslanika, šta rade ljudi koji su takođe angažovani oko pripreme zakona, i to su neke valjda istorijske i demokratske tekovine o kojima mi moramo i ove 2008. godine da vodimo računa.
Ako predlagač rebalansa budžeta, odnosno Vlada kao predlagač budžeta za 2008. godinu, pa i svih godina ranije, nije vodila računa o tome kako treba da funkcionišu stručne službe, odnosno kaže da je to ono što je po aproprijaciji jedino moguće za Narodnu skupštinu u razdelu budžeta, gospodin Martinović kaže da to ipak može da se uradi na drugi način.
Razlog je zaista tehničke prirode za odbijanje ovog amandmana, on nije suštinske prirode. Da je predlagač imao dobru volju da posluša apel gospodina Martinovića iz SRS-a da se 44 miliona više da za rad stručnih službi, ne bi se Vlada pozivala u svom obrazloženju za odbijanje amandmana na to da nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, da se ne zna ako se nekom uzme kome će drugom da se da itd, jer to je moglo sve onda da se dobrom voljom predlagača uskladi ako se želi da ti ljudi imaju bolji položaj.
Ne znam koliko ste vi upoznati svi, ali mislim da 90% vas jeste, evo mora to da čuje i srpska javnost, da ljudi koji su stručna služba Narodne skupštine Republike Srbije imaju izuzetno male plate. To su ljudi sa srednjom, višom i visokom stručnom spremom.
Inače, sve je to zbog toga što smo mi inkorporisani u Zakon o državnim službenicima, Narodna skupština i ljudi koji ovde rade u većini slučajeva. Kada bi sada, a na to ima pravo svaki, pre svega predsednik skupštine, i predsednik gospođa Slavica Đukić-Dejanović verovatno ima taj problem.
I moja malenkost kao potpredsednik, pošto nam je jedno potpredsedničko mesto uzurpirano od nepostojećeg, odnosno nekog duha, sada kada bi trebalo da angažujemo ljude koji su po sistematizaciji Narodne skupštine savetnici, odnosno stručna služba za potpredsednike, znate li kolika je njihova plata?
Sa srednjom školom 18 hiljada dinara, sa višom školom 20 i nešto, sa visokom stručnom spremom, to su obično ljudi koji treba da budu iz oblasti društvenih nauka i ljudi koji po prirodi svog znanja treba da pomažu u radu potpredsedniku skupštine, ili predsedniku poslaničke grupe ili da rade u Odborima, plata im je tek 30 i nešto hiljada dinara.
Onda možete da zamislite vi u kojoj se mi sada nalazimo. Mi imamo, pošto smo preuzeli nadležnosti one bivše republike koju je razbila DOS-ovska vlast, počeli su ovde to da rade Đinđić i Labus, naravno u dogovoru sa Milom Đukanovićem da unište Saveznu Republiku Jugoslaviju, a kasnije državnu zajednicu, imamo osam stalnih međunarodnih delegacija i treba da formiramo, je l' tako profesore Mićunoviću, grupe prijateljstva.
Vi ste predsednik Odbora za inostrane poslove. Znate li koliko ima prevodilaca Narodna skupština? Četiri, dvoje njih za engleski jezik, mislim za francuski, za ruski mislim i da nemamo, a koga je to, na kraju krajeva od vas i briga, nego moramo to eksterno da tražimo.
Ti mladi ljudi, jer su u pitanju izuzetno obrazovani, izuzetno stručni ljudi koji se pripremaju za svaku, apsolutno svaku temu koju bilo gde u bilo kom međunarodnom telu imamo na razmatranju, imaju tek 30 i nešto hiljada dinara platu.
Jedna od zaista izuzetno stručnih osoba kada je u pitanju i pravna struka i stručna služba, da ne bude neprijatno dami, sedi ovde u skupštinskoj sali, i bez obzira na sve i kako se koja vlast menja, ta gospođa profesionalno radi svoj posao i uvek je na raspolaganju svim narodnim poslanicima bez obzira iz koje su političke stranke.
Molim vas, zar to nije u najmanju ruku nepošteno i nečasno da tražimo od ljudi da rade tako odgovoran posao a da imaju tako male plate. Ovo u danu za glasanje sve može da se ispravi i da se kroz način na koji će to tehnički da se uredi tim balansiranjem u stavkama onoga što se od nekoga uzima, a daje se stručnim službama, reši.
Mi smo tu, ponudili smo, odnosno kolega Martinović, tu mogućnost.
Budite odgovorni prema tim ljudima jer na taj način ćete biti odgovorni i prema sebi i prema Narodnoj skupštini Republike Srbije. Jer, dok se ne donese zakon o Narodnoj skupštini, što je navodno svima cilj, imaćemo ovakvu situaciju.
Da ne govorim, i to bi sada bila još bolnija i teža priča, o vozačima koji imaju staž po 30 godina, a plate 15 do 16 hiljada dinara, o ljudima koji nam spremaju svakoga dana dole hranu, kuvarima, konobarima itd, o spremačicama.
Mislim da treba da razmišljate o tome kao odgovorni ljudi, kao narodni poslanici, koji imaju daleko veća primanja, a da se suočite sa ovom situacijom.
Gospođo predsedniče, pridružujem se predlogu gospodina Velimira Ilića za današnji način odnosno termin rada, zbog toga što je mnogim pravoslavnim Srbima danas krsna slava Sveti Luka i ujedno želim da pozdravim i da čestitam krsnu slavu profesoru dr Vojislavu Šešelju, srpskom junaku, njegovoj porodici, njegovoj suprugi Jadranki, deci i naravno svima onima koji danas slave krsnu slavu, i koji znaju i da se profesor Šešelj i svaki haški zatočenik bori za to da živimo slobodno u našoj zemlji.
Naravno, verujem, i u to sam apsolutno uverena, da će sledeće godine zajedno sa svojom porodicom, svojom Srpskom radikalnom strankom i svojim narodom, dr Vojislav Šešelj krsnu slavu posle šest godina proslaviti u svojoj porodičnoj kući u Batajnici. Hvala.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, pročitala sam u obrazloženju da je došlo do tehničke smetnje, uslovno rečeno, u amandmanu koji je predložio gospodin Vladimir Milentijević. Suština je jasna. Kolege su govorile o neophodnosti prevencije u oblasti zdravstvene zaštite.
Zbog javnosti i zbog vas koji niste bili, spletom okolnosti, ne zato što niste članovi Odbora, nego iz razloga neke druge prirode, na poslednje tri sednice Odbora za zdravlje i porodicu, gde je ova tema, vrlo ozbiljna za našu državu i za građane, pokrenuta od strane predsednika Odbora za zdravlje, poslanika SRS, dr Paje Momčilova.
To je problem koji je zaista uočen i ne samo od strane nas poslanika opozicije, već sam rekla pre nekoliko dana da i koleginica Jorga na toj sednici na kojoj je bio sam ministar, ovaj nezamenljivi, Tomica Milosavljević, kome je ovo već četvrti mandat, govorila gotovo na isti način na koji i mi, srpski radikali.
Mi ne moramo svi da budemo strukovno upoznati sa tim, ali smo svi ljudi i imamo u svom okruženju i u svojoj porodici one kojima je takva pomoć neophodna, ali na kraju krajeva jedno ozbiljno društvo, kakvo je, recimo, kubanska država, i to zna i gospođa predsednik i svako od vas, iako je to zemlja koja je pod neverovatnim sankcijama toliko godina zbog toga što brani svoj integritet i slobodu svog naroda, ima jednu od najboljih zdravstvenih zaštita u svetu.
Šta se desilo prekjuče? Na Kubi je temperatura drastično pala na samo 9 stepeni. To je kod njih bio alarm i znak upozorenja za sve zdravstvene institucije u državi da još, svoju inače visoku mobilnost u tom smislu kada je u pitanju zaštita stanovnika, podignu na još viši nivo. Zato što za jednu zemlju koja ima takve klimatske uslove ovo je neuobičajeno, odnosno i dva uragana pre toga, znače da moraju da se brinu za svoje stanovnike.
Tamo ne postoji nikakva mogućnost, to je taj rad na preventivnoj i primarnoj zdravstvenoj zaštiti, da dete u osnovnoj školi ima neke probleme, počev od sistematskih pregleda preko razvoja, preko posete redovne stomatologu itd. A da ne govorim o najstarijim sugrađanima.
Mi smo, nažalost, zemlja u kojoj je prosek stanovništva 41-42 godine, mi smo nekada početkom 19. veka, iako nas je sve to zadesilo, iako smo mnogo srpskih heroja izgubili i u balkanskim, i u Prvom, i Drugom svetskom ratu, ali imali smo mnogo mlađu populaciju.
Imali smo osnov za to da se borimo da što više očuvamo srpski narod i da se razvijamo koliko je to moguće u normalnim uslovima. Danas to nemaju ni zdravi ljudi, a kamoli bolesni.
Pokrenuli smo na Odboru za zdravlje i porodicu najvažnije pitanje za jednu državu i za našu budućnost, a to je razvoj dece.
Da li vi znate, dame i gospodo narodni poslanici, da je stepen neuhranjenosti dece alarmantan u našoj zemlji i da je nerazvijenost dece toliko visoka da ide na jugu Srbije i na istoku do 12, 13%, 8% i nešto u Beogradu, a taj procenat u proseku je negde oko 9%. Mi smo nacija u kojoj je ogroman broj ljudi neuhranjen ili se pogrešno hrani. Zašto? Iz nemaštine.
Šta je ono što je obrok najvećeg broja dece i naših stanovnika? To je hleb ili neko hlebno pecivo. Da li vi mislite da je, ili se vlast ponaša, ali pre svega Boris Tadić, po sistemu hleba i igara, i dosta je narodnu, da li je normalno da onda sa takvim razvojem i sa frapantnim činjenicama, kao što je slučaj u ustanovama za decu predškolskog uzrasta u Kragujevcu, da dođe dete u predškolsku ustanovu ili u obdanište, a da vaspitači vide da dete u ishrani možda prvi put prepoznaje meso. Da li je to normalno?
Naravno da nije, jer je standard stanovnika ispod svakog nivoa, mnogo je ljudi koji su na donjoj i ispod donje granice siromaštva. I u jednoj zemlji u kojoj se ljudi bore za opstanak i nemaju šta da jedu je onda iluzorno i da se razmišlja o tome da država ima odgovorniji pristup, kada ne radi na strategiji smanjenja siromaštva, i kada je u pitanju zdravstvena zaštita.
Primarna zdravstvena zaštita je u najvećoj meri u poslednje dve godine, otkada je izmenjen zakon, oslonjena na jedinice lokalne samouprave. Je l' tako? Vi svi u vašim sredinama, bez obzira da li živite u većem ili manjem gradu, znate da lokalni organi vlasti treba kroz budžetske projekcije za te tekuće godine da održavaju i da investiraju u objekte primarne zdravstvene zaštite.
U Kragujevcu, u celoj Šumadiji, vi imate sela, mi smo obilazili svako od tih sela za vreme naše kampanje, pokazuje mi kolega ovu čiča Tominu kolibu od 600 hiljada evra u Bajčetini, pa možda čak i više vredi i pitanje je, da, dok se ceo taj kompleks napravi, a eto pogledajte kakva je zdravstvena stanica u Gruži.
Spustite se iz Bajčetine, sad mu tamo i put rade, okolo oni bedemi, sve onaj luksuz, osmatračnica, dođete u Gružu, zdravstvena stanica – katastrofa. Je l' bolje u ambulanti u Ravnom Gaju? Nije. Je l' bolje u nekom bilo kom selu? Naravno da nije. Gde je sanitetska oprema, gde su laboratorije? Koliko ljudi treba da plate da bi izvršili jedan kompletan pregled, koliko da čekaju na to?
Da li vi znate, gospođo ministre? Raspitajte se kod ovog Tomice, koji nikako nije ni za kakvu saradnju sa narodnim poslanicima, kao što je bio na tom odboru, onda on viče, skače, ako tako reaguje na doktora Momčilova, zamislite da tako reaguje i na gospođu Jorgu.
Znači, mi imamo prvo neodgovornog ministra, koji pokriva apsolutno sve jer neće ni da otvori ni to pitanje oko farmaceutske mafije i lekarske. Na kraju krajeva i imamo situaciju u kojoj vi, kao Diana Dragutinović, ministar finansija, ne možete, to vam garantujem gospođo ministre, da kontrolišete 30% tokova novca iz oblasti zdravstva. Jer, to smo takođe pitali Svetlanu Vukajlović i direktora fonda, nema Republički fond za zdravstveno osiguranje zaključene ugovore sa svima onima koji pružaju zdravstvenu zaštitu u našoj zemlji.
Po proceni ljudi koji se bave tom strukom, otprilike jedna, apsolutno smo u to sigurni, milijarda koja se kreće tako iz godine u godinu, da se ne zna od onih koji pružaju usluge, preko onih koji primaju, kako se taj novac oporezuje, odnosno te usluge i da li se sve to uplaćuje u državnu kasu.
A odatle treba da se finansira primarna, sekundarna zdravstvena zaštita i sad u toj podeli regionalnoj, odnosno po tim administrativnim upravnim okruzima, a to se drugačije gleda kada su u pitanju Telekom, zdravstvo itd.
Kragujevac je recimo centar, pošto imamo klinički centar koji je bio poliklinički, sada imamo klinički centar, gde je inače i lekar, uvažena prof. dr Đukić-Dejanović. Mi opslužujemo, odnosno Kragujevac kao grad i klinički centar, pruža zdravstvene usluge za ljude koji žive čak u Tutinu, mislim, ispraviće me gospođa Dejanović ako grešim, i oni koji žive u Sjenici.
Mi u Kragujevcu nemamo gradsku bolnicu, a nema nikakvih nagoveštaja da Republička vlada namerava da napravi u tolikom gradu, koji ima klinički centar, gradsku bolnicu. Sada je to taj vakuum, znate. Imamo ambulante, dom zdravlja, imamo klinički centar, a nemamo gradsku bolnicu. Koliko je takvih gradova u Srbiji koji nemaju zdravstvene ustanove koje su im potrebne?
Ljude sa sela koja su udaljena, evo recimo Kamenica, to je podrudničko selo, skoro 40 kilometara od Kragujevca, on po prirodi i po onome što mu piše i koji mu je zavod nadležan mora da se leči u Kragujevcu, tu u bolnici, tu u domu zdravlja, a bliže mu je da ode u Gornji Milanovac. Što nemamo u tom kraju zdravstvenu stanicu, je l' tako kolega Čikiriz, nema zato što su propale.
Znate li kako je to bilo ranije, kako su išli i lekari i učitelji, i stvarali porodice i nastanjivali se u određenim krajevima Srbije? Tako što su kadrovski usmeravani da to rade.
U selu Lužnica kod Kragujevca, na samo 17 kilometara od centra grada, propala je stanica, odnosno zdravstvena ambulanta, i gore još i dva stana, jedan je za školskog učitelja, a jedan za lekara. Zato što je to nebriga kragujevačke gradske vlasti, pa tako od jednog do drugog grada, i mi dolazimo u situaciju da ovakav pokušaj jednog poslanika, u ovom slučaju kolege iz DSS, ne nailazi na pozitivno mišljenje Vlade. Možemo da pričamo i o zdravstvenim ustanovama na KiM, a to će daleko da nas odvede, pa će gospođa Kolundžija da nas vrati, nemojte pogrešno i lično da shvatite, do Nebojše Čovića i do Koordinacionog odbora za KiM, do 2001, 2002. i 2003. godine, kada smo ovde, jer nikada nismo imali izveštaj utrošenih sredstava, pokazivali kako je trošeno iz budžeta Republike.
Prof. Šešelj je 2002. godine, kada smo imali usvajanje budžeta za 2003. godinu, doneo za skupštinsku govornicu dokumentaciju u kojoj je fiktivno, sa nekim tamo fakturama koje mogu da se izmisle, je l' tako, imamo iskustvo kod ovih lopova iz naše stranke kako su ispumpavali pare sa stranačkog računa i uzimali kredite, piše - izgradnja zdravstvene stanice ili doma zdravlja tamo negde, u nekoj od enklava na KiM, a u stvari ništa. Toga ni dan danas nema.
Prema tome, razmislite dobro, iako i ovde postoji ta tehnička omaška, ovaj amandman je i te kako neophodan i veoma je važno da se prihvati ovo što je kolega Milentijević predložio zbog naše budućnosti, i da jednom država pokaže, evo stanite vi iza tog projekta, kad već neće ministar za zdravlje Tomica Milosavljević, da hoćemo da brinemo o našim građanima i da hoćemo bolju prevenciju u oblasti zdravstvene zaštite.
Hipertenziju ima 46% građana Srbije, to znači svaki drugi skoro. Zbog čega? Zbog načina života, stresa i zbog toga što se to ne leči. Došli smo do toga, pažljivo sam slušala sve te ljude iz struke na Odboru za zdravlje i porodicu, da se te bolesti inače i tako tretiraju u oblasti zdravstva, kao nezarazne bolesti, ali koje se šire kao da su zarazne. Jer ako toliko građana pati od visokog krvnog pritiska, ako sve veći broj ljudi od 62-og godišta pa nadalje ima probleme sa srcem, ako smo imali, a imali smo situaciju da se jedan od najboljih stručnjaka iz oblasti kardiohirurgije metlom najuri iz Srbije, prof. Radovanović iz Kamenice, samo zato što nije bio po volji Pajtića i DS, i tog celog žutog lobija.
Sledeći put hoće prof. Radovanović, evo tamo gospodin Velimir Ilić je imao nameru da napravi neku bolnicu i da ga angažuje ponovo, jer čovek je svetski poznat stručnjak. Kad može da radi i operiše u celom svetu, na kraju krajeva nije on rođen u Kamenici, on je, mislim, iz Niša, tamo iz tog kraja, je l' tako kolega Saviću, on je čovek došao baš zbog toga kao stručnjak iz oblasti kardiohirurgije, da napravi jednu takvu bolnicu. Oteran je zato što nije bio po volji žutih. Prema tome, nemamo više onda šta da kažemo, kada i ovakav imamo odnos Vlade.
Tri pokušaja smo imali, dame i gospodo narodni poslanici, pre ovog rebalansa i razgovarajući, pre svega, argumentovano, to su radili ljudi iz struke, oko strategije zdravstva Srbije i primarne zdravstvene zaštite. Ministar nije hteo da sluša, kao oparen je skakao i na dr Paju, i na sve ostale, pobegao sa Odbora, to znaju i kolege iz DS.
Ali, vi ste preuzeli odgovornost za vođenje države, pa neka građani vide da neće o njima da vodite računa i da od primarne zdravstvene zaštite, od ambulante imamo problema. Da ne ulazim u to da specijalisti u domovima zdravlja moraju da rade kao na mašinskoj traci.
Ako zbog norme koju je uspostavio ministar, a nije dao uslove lekarima da rade, danas jedan dermatolog u kragujevačkom domu zdravlja mora da pregleda 40 i više pacijenata koji čekaju u prepodnevnoj smeni, onda vi vidite da je to samo da bi se ispunila ta norma i oni uslovi koje je u brošuri poslao svakom domu zdravlja ministar. Lekari nemaju osnovne uslove, a građani stradaju zbog toga. Hvala i izvinite što sam prekoračila vreme.

Gospođo Kolundžija, samo strpljivo, nije replika na repliku. Govorila sam povodom amandmana, a onda je kolega Čikiriz reklamirao povredu Poslovnika. Sada ću po Poslovniku. U čemu je  onda problem?
Evo, znači, zbog nerazumevanja, nije povređeno dostojanstvo Skupštine nego jednostavno moramo, kolega Čikiriz, da baratamo argumentima. Kao prvo, vidim da se sve vreme pozivate na to šta radi SPO, ne pominjući vaše koalicione partnere, a sami znate da je ministar iz G17, to je ovaj nezamenljivi Milosavljević, unazad osam godina i da je on taj koji neće da sluša ni vas, ni vaše poslanike, ni ove žute. Jorga mu govori - ne valja to, to i to, a on kaže - baš me briga. Imamo još jedan važan problem, a to je što nemamo centralni zdravstveni račun.
Pre neki dan sam postavila pitanje gospođi ministru da li je upoznata za taj projekat, jer to je osnov svega, da se spreče zloupotrebe, manipulacije, pranje para, odliv novca iz zdravstvenih ustanova itd, da li je ona upoznata sa time da je Svetska banka odobrila projekat za to, još nisam dobila odgovor. To sam u onoj formi 225. i 226. postavila, čekam.
Što se tiče tog perioda koji pominjete, kada je, rekli ste, SRS bila na vlasti, čak nije bio ni iz SPS-a ministar nego iz JUL-a, ali mi nismo kao vi da opanjkavamo koalicione partnere i da iznosimo prljav veš, i da to radimo, ne vi kao vi, kao Mirko Čikiriz, nego govorim za celu tu vašu koaliciju i za onu koaliciju DOS-a od 18 stranaka. To je bila odgovornost tog ministra i za tu Vladu.
Ali, znate u kojim okolnostima; kada smo bili pod nezabeleženim sankcijama i kada je gospođa Slavica Đukić-Dejanović, kao direktor Kliničkog centra u Kragujevcu, morala da razmišlja, nije nalazila manu kineskim lekovima.
Njima ništa nije falilo. Neko je tada pričao iz te DOS-ovske grupacije od `99 godine, to su kaže lekovi koji nisu dovoljno dobri za Srbe jer su pravljeni za neke druge ljude. Možete li vi da zamislite kakve su to bile nenormalne izjave. To su lekovi koji su nam spasli živote, od prijateljske Kine i od svih drugih koji su bili spremni da nas brane, i da nam šalju lekove i sanitetsku opremu i sve što nam treba.
S druge strane, prijatelji i oni koji su vas doveli na vlast su nas bombardovali, uništili naše bolnice, ubili decu i bombardovali Dom zdravlja u Surdulici. U to vreme je pomoćnik ministra iz SRS bio je dr Stanislav Momčilović, u nemoguće vreme, nikakvih donacija, znači samo bombe, samo ucene i pritisci.
Kragujevački klinički centar, to zna i gospođa Đukić-Dejanović, koja je jedva uspevala da nađe novac za plate i za se što treba, za održivost Kliničkog centra, taj pomoćnik ministra iz SRS je pokrenuo proces stvaranja laparaskopske hirurgije koja, na svu sreću Kragujevčana i svih koji dolaze tu i imaju te usluge, i dan-danas funkcioniše. Hvala.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kada ste građanin, a hoćete da izigravate narodnog poslanika, onda pišete amandmane koji nisu u skladu sa Ustavom.
Lepo je to, gospođa ministre, što ste napisali da ovaj nazoviamandman, ove nazoviindividue, nije u skladu sa članom 92. Ustava Republike Srbije, jer početna inicijativa za tako nešto ne može ni da potekne od nekoga ko je pokušao da predstavi neki nazoviamandman, ali taj neko ko je to pisao morao je da ima elementarna znanja i o Zakonu o budžetskom sistemu, i o Ustavu Republike Srbije i o nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije, pa da napiše amandman kako valja.
Ali, uče se ljudi, polako, možda jednog dana budu članovi neke mesne zajednice ili tako nešto, predsednici udruženja pčelara, šumara.
Gospođa možda bude neki predvodnik komisije za heklanje, ali u Narodnoj skupštini Republike Srbije ovaj posao mora ozbiljno da se radi i da se zna kako to ide, kako stoji sa Ustavom, kako sa jednim zakonom, sa drugim i onda da se suvislo priča i da se obrazlaže.
Ako je reč o Kancelariji za saradnju sa medijima, onda je dotična mogla da potraži savet od izvesnog Aleksandra Vučića, da joj pomogne u pisanju ovog amandmana, jer on je valjda stručnjak za medije ili se tako predstavljao.
Iskoristiću priliku da obavestim javnost da je taj nekadašnji član naše SRS i ministar za informisanje od danas postao revidirac. Revidirao je stavove i rekao, zamislite da je linija postojanja zapadnih srpskih zemalja vekovima unazad – koje su obeležene 90-te godine, ali ih je označio svako na svoj različiti način, prof. dr Vojislav Šešelj, predsednik SRS, Slobodan Milošević, predsednik Republike, i Vuk Drašković, tada sa tom ideologijom, predsednik SPO – zapadna linija Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica.
Znaju to ljudi ovde, naročito gospodin Buha i gospodin Žutić, koji trenutno nije u sali, iza te linije se čak nalaze srpska mesta, poput Srpskih Moravica i drugih. Dakle, i to nije krajnja zapadna granica.
Ali, šta da očekujete od nekoga ko je Tadićev revidirac i ko je sada neko ko baštini Manterovu ideologiju, jer to upravo taj Aleksandar Vučić radi.
Pošto je krenuo putem Mantera, onda me apsolutno ne bi začudilo da se ponaša i u maniru nekih Indijanaca, ali kako to kažu žargonski oni koji vide da on glumata i da je zaista bio laž i obmana svih godina svog života, ali on je zaista i u pravom smislu reči Indijanac i, pre svega, upozoravam građane ili Rume, ili Vrnjačke Banje, ili Knjaževca ili Prijepolja, da taj opasni čovek možda i danas šeta po njihovom gradu.
U Knjaževcu je danas? Policija Knjaževca, ako i tamo ima, apelujem na njih, amaterskog pozorišta, jer je za amatersko pozorište, ni za šta drugo nije.