Dame i gospodo narodni poslanici, ove odredbe dovode u pitanje predlog ovog zakona sa gledišta usaglašenosti sa evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, naročito sa odredbama o pravu na pravično suđenje.
Pored ostalog, to pravo podrazumeva i da se optuženom omogući da ispituje svedoke optužbe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka odbrane, pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega, kao što to predviđa član 6. stav 3. tačka d) navedene konvencije.
Ova odredba konvencije predviđa pravo optuženog da se u bukvalnom smislu vidi, suoči sa svedocima pred sudećim sudom i da svedočenje bude neposredno tj. da svedoci u svakom slučaju budu ispitani.
To su odredbe o saslušanju osetljivih svedoka, kao što je slučaj bio sa svedokom-saradnikom, i o procesnoj zaštiti ugroženog svedoka u ubrzanom postupku i u postupku posredovanja, o novom modelu istražnog postupka, pod uslovom da su izabrane najoptimalnije varijante mogućih rešenja.
Lično smatram da je svedok-saradnik i tajni islednik apsolutno nedopustiv da bude ijedna karika u našem procesnom pravu. Do sada smo imali kriminala, pa su nadležni organi rasvetljavali kriminal. Istina je da je posle 5. oktobra došlo do širih razmera organizovanog kriminala. Tu ćemo se, gospodine ministre, sa vama složiti. Dakle, za poslednjih pet-šest godina imamo pojavu u nekim institucijama kriminala, koji u svakom slučaju moraju da prate i rasvetljavaju krivična dela, otkrivaju i privode izvršioce nadležnim organima, policija i tužilac.
Prema tome, ne vidim da je toliko bitan, ne vidim da je sada nama svedok-saradnik preko potreban. Ne treba se njemu radovati, ni njemu, ni tajnom isledniku. To su dve kategorije lica koje će nam zaista zagorčati u procesnom smislu postupak i imaćete situaciju, pogotovo kada je u pitanju svedok-saradnik, da ostali saučesnici neće olako preći preko toga kako je sud mogao da prihvati jednog od saizvršilaca, koji je učestvovao u izvršenju teškog dela, da mu je kazna oproštena 50%, a da onaj bude osuđen 100%.
Zbog toga smatramo da svedok-saradnik u svakom slučaju nema mesta u zakoniku o krivičnom postupku, jer se za to nisu ukazale potrebe, a nisu se promenile do te mere okolnosti da je on baš nužno potreban. Uvodi se pravna nesigurnost, nesigurnost građana.
Svako će sada da zazire gde radi, svako će da razmišlja šta će da kaže i kada sedne sa prijateljima i poznanicima u kafani, koju će rečenicu upotrebi, s kim će se sresti i šta će da kaže. Neće biti siguran više, ukoliko se Predlog zakona bude usvojio, građani Srbije nemaju pravnu sigurnost, i njihova prava i slobode će biti ugrožene i dovedene u pitanje.
To bi mi srpski radikali raščistili što se tiče ovog kriminala. Stručne službe imaju da rade, rasvetljavaju dela, imamo izvanredne operativce, genijalce imamo u policiji koji mogu da rasvetle svako krivično delo, a ovo može da proizvede samo brojne zloupotrebe od strane pojedinaca, neodgovornih ljudi. Tu leži opasnost.

Dame i gospodo narodni poslanici, visoki predstavnike Pedi Ešdaun je 24. januara 2003. godine doneo odluku broj 100/03 kojom je nametnuo, zapamtite ovo, obratite pažnju, nametnuo Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine.
Da li nama neko ovde pokušava da nametne iz te Evrope nešto što je Evropa u mnogim zemljama isključila kao institute, a mnoge države nemaju ove institute. Toliko samo da skrenem pažnju da ovo nije baš obična stvar. Čuli smo obrazloženje gospodina Aligrudića. Gospodine Aligrudiću, zamoliću da mi date obrazloženje posle ovoga što želim reći.
Slušajte me, umesto sadašnje, da li želite da saslušate o čemu se radi?

Molim vas, mi smo kolege i raspravljamo na stručnom nivou.

Sada ću vam reći nešto, gospodine Aligrudiću i gospodine ministre, umesto sadašnje pravosudne abolicije svedoka-saradnika koji ispuni svoje svedočke dužnosti, javni tužilac odustaje od gonjenja, a sud izriče presudu kojom se optužba protiv njega odbija.
To predviđa član 504z stav 2. važećeg Zakonika o krivičnom postupku i mislim da to nije sporno.
Predlaže se umerenije i Krivičnim zakonikom blaže rešenje, sadašnjem članu kriminalne organizacije donosi samo ublažavanje kazne za jednu polovinu ili izuzetno, oslobođenje od kazne u presudi, kojom se oglašava krivim kako se predlaže u članu 163. stav 1. i 3. predloga.
Međutim, gospodo, gospodine ministre, nije jasno zašto je u tim slučajevima ograničeno, odnosno isključeno pravo žalbe protiv prvostepene presude, protiv presude kojom je oslobođenom svedoku-saradniku izrečena duplo blaža kazna, žalbu samo u odnosu na kaznu mogu izjaviti svedok-saradnik, sva lica koja žalbu u korist optuženog mogu izjaviti, kao i javni tužilac u korist svedoka-saradnika, stav 2. člana 163. Predloga.
Predložena odredba, dame i gospodo, izaziva dilemu. A ovo je suštinsko pitanje i problematično u ovom zakonu i članu. Da li se žalba može izjaviti po svim osnovama ili samo u odnosu na kaznu? Ovde ste u sukobu sa odredbama važećeg, ali ne samo važećeg zakona, već i u sukobu sa Ustavom. Koji su razlozi i zbog čega se može žalba izjaviti, da li samo u odnosu na izrečenu kaznu, i zašto je upotreba žalbe ograničena, jer pravo na žalbu ne pripada svedoku-saradniku, kako stoji u Predlogu, već osuđenom.
Još veću nedoumicu izaziva predlog odredbe stava 3. člana 163, prema kojoj žalba protiv prvostepene presude, kojom je svedok-saradnik, odnosno optuženi oglašen krivim, a oslobođen od kazne, nije dozvoljena. Gospodo, šta da kaže stručna javnost za ovo, šta da kažu sudije, tužioci i advokati, profesori pravnih fakulteta. Iako bez kazne, kao i ona prethodna sa ublaženom kaznom, takva presuda može biti nezakonita ili pogrešna. Pitanje je da li bi takve odredbe bile u skladu sa Ustavom, odnosno Poveljom, koji garantuju pravo na žalbu protiv prvostepenih sudskih odluka. To nam je propisao Ustav Srbije, u članu 22. i članu 124. i članu 18. Povelje.
Gospodo, da li smo sada u istom položaju i da li smo sada u istoj ravni, i da li će sada u našem zakonu, ako bude ovakav kakav jeste usvojen, stručna javnost moći da primeni ovakvu odredbu i da li će ta odredba biti u saglasnosti sa Ustavom? Dakle, u pitanju je ozbiljna stav, u pitanju su razlozi ko može izjaviti žalbu, u pitanju je iz kojih razloga se izjavljuje žalba, u pitanju je zašto se ograničava izjavljivanje žalbe. A ako Ustav propisuje pravo na žalbu svakome, što sada mi dajemo pravo mimo Ustava javnom tužiocu da on bude arbitar i da on kaže, dao mi je zakon, ali mi kažemo nije u skladu sa Ustavom, jer Ustav Srbije tako nešto zabranjuje i ne dozvoljava.
Dakle, jeste sada razumeli, dame i gospodo poslanici, jer smo odgovorni ovde kada donosimo ovakve zakone, ovo nije mala stvar.
Nadam se da ste shvatili o čemu se ovde radi. Radi se o sasvim pogrešnim pokušajima da se protumači Predlog zakona, koji je u suprotnosti sa Ustavom i koji u neravnopravan položaj stavlja građane Srbije. Mi da se obračunamo na ovakav način sa organizovanim kriminalom, nemojte se radovati i nemojte aplaudirati. Građani Srbije, molim vas zapamtite, ovo sa radošću neće prihvatiti, a stručna javnost videće u kojim slučajevima će se koja prava davati kojim subjektima u postupku. Mi iz SRS smatramo da bi ovo trebalo razmotriti i ceniti, jer ovo je u kontradikciji, ovo je u sukobu sa Ustavom.
Gospodine ministre, uvažavam vaše nastojanje da se izvrši reforma pravosuđa, ali ima mnogo pogrešnih predloga, odnosno pogrešnih rešenja. S time se mi iz SRS ne možemo nikako složiti i zato ulažemo napore i objašnjavamo da ovo nije jednostavno pitanje, ovo su osnovne slobode i prava građana u pitanju. Posle Ustava, Zakonik o krivičnom postupku pokazuje u kojoj državi je kakva demokratija. Zato mi predlažemo Narodnoj skupštini da posle toga usvoji ovaj amandman.
Da li sam prekoračio vreme?

Dame i gospodo, da se razumemo, pokušaj da se nešto obrazloži na pogrešan način apsolutno nije prihvatljiv. Postavio sam pravno pitanje statusa svedoka-saradnika, i to u kom delu - da li se žalba može izjaviti po svim osnovama ili samo u odnosu na kaznu? To je suštinsko pitanje.
Drugo, da li ta presuda ne samo što može biti takva da se nekome kazna umanji za 50%, što je bio cinkaroš ili je bio lažan svedok, takva presuda može da bude i nezakonita, može da bude i pogrešna. Zašto protiv takve presude nije dozvoljena žalba? Onaj kome je Ustav dao pravo, a Ustav je dao pravo da se može izjaviti žalba protiv svake odluke svakog državnog organa.
Čujem nastojanje da se sporazumeo tužilac i optuženi.
Da li su svi sporazumi, prema našem i međunarodnom pravu, moralno dozvoljeni? Može li javni tužilac da se sporazume o svakom sporazumu? Ne može. To je protivustavno, to je nemoralno. Ne može nemoralan sporazum zaključiti tužilac i optuženi. To je zabranjeno, to ne može.
Sada se postavlja pitanje, ne može da izjavi žalbu u odnosu na kaznu, ali može li da izjavi žalbu iz drugih razloga koje zakon predviđa: da li je presuda zakonita i da li je presuda pogrešna, da li je zakon pravilno primenjen i da li je pogrešno primenjeno materijalno pravo? U tome se mi razlikujemo.
Mi srpski radikali ćemo na ovome insistirati do kraja. Vi možete ovaj zakon usvojiti, ali naići ćete na ozbiljnu prepreku pred građanima i pred stručnom javnošću, jer ovo neće moći lako da bude primenjivo. U tome su suštinski problemi i zbog toga mi istrajavamo, jer znamo koja je opasnost ovde.
Kaže se ovde: zaključiće on sporazum zato što je pomogao. Ljudi, ne može svaki sporazum da bude zaključen. Kada je u pitanju nemoralni sporazum, ne može ni zakonodavac takav propis da donese i da mu omogući, a drugo, on je protivustavan.
Dakle, sa ovim se ide na kršenje Ustava i Ustavne povelje, a sa druge strane na kršenje međunarodnih pozitivnih propisa koji regulišu slobode i prava građana. Taj svedok će nekome doći glave. To je problem u našoj praksi.

Dame i gospodo, ovo je izuzetno zaista osetljiva materija. Ovo je neki novum izmišljeni, koji apsolutno u našim okolnostima i za naše prilike ni u kom slučaju ne bi trebalo da bude prihvaćen.
Ovde se kaže - sud može naložiti da se prema okrivljenom, kome su određene mere iz člana 136. ZKP-a, primeni elektronski uređaj radi kontrolisanja poštovanja ograničenja koja su okrivljenom određena, pod uslovom da to neće škoditi zdravlju okrivljenog.
Sada da se mi nešto razumemo. Ima li on osumnjičeni još uvek status okrivljenog? Nema. Složićete se da je on samo osumnjičen i prema osumnjičenom, ako hoćemo da kažemo, postoji još uvek odredba i načelo nevinosti.
Kako o tome možemo govoriti unapred, evo on je već okrivljen. Uređaj, ono što je rekao gospodin Krasić, uređaj za lociranje okrivljenog, odašiljač, fiksiraće se i okačiti na zglob ruke ili noge okrivljenog.
Drugo, ono što je rekao gospodin Krasić, ponovo ponavljamo, biće stručno, ali veoma stručno kvalifikovano pričvršćeno, kako to predviđa ovaj član 168. stav 9? Iako je elektronski nadzor danas ušao u modu, dame i gospodo, građani Srbije, ne radujte se ovom zlu iz nekih inostranih država, ne treba ga prihvatiti sa oduševljenjem.
Pitanje je, da li se ta kontrola slaže sa pravom na fizički i psihički integritet čoveka i njegovim ljudskim dostojanstvom. Uređaji o kojima je ovde reč predstavljaju neku vrstu savremenih, gospodo, bukagija. Da li se vraćamo u vreme u kome je čovek ponekad bio okovan od vrata do gnjata. Da li se vraćamo? Sa ovim se vraćamo.
Pokušaj da nas neko ubedi da su ova rešenja delotvorna, apsolutno ne može biti prihvaćen. Po našem mišljenju, ovo su sredstva koja ugrožavaju osnovna ljudska prava i dostojanstvo.
Malopre kada smo govorili o onom članu, nek mi bude dozvoljeno samo da se vratim na član 388. U članu 388. Predloga zakona, u kome stoji poglavlje 26, Pravni lekovi, ovde ste gospodo isključili pravo žalbe, a u članu 388. stav 4. stoji, javni tužilac je dužan da izjavi žalbu ako je sud doneo oslobađajuću presudu. Šta sada? Ovamo ne može, a ovde mora.
Sada drugo da vas pitam, koji bi pametnjaković i stručnjak da predloži da javni tužilac mora da izjavi žalbu protiv svake presude koja je u prvostepenom postupku doneta, čak i protiv presude na koju on nije imao nijednu primedbu. Vi hoćete da javnog tužioca prinudite da on piše žalbu protiv samih svojih shvatanja i pravnog tumačenja. Zašto bi on morao da izjavljuje žalbu protiv svake prvostepene presude.
Sačekajte kolega, vezano je za Predlog zakona, to je suština stvari, I da ne prelazimo mi ovako površno preko nekih bitnih stvari. Obavezujemo tužioca da izjavi žalbu protiv svoje volje. On je procenio u toku postupka da nema mesta žalbi. Sada ga terate da piše žalbu protiv svake presude. Zašto?
Njegovo je pravo da oceni ima li mesta žalbi ili nema. Ovde kažete da mora da izjavi žalbu, a tamo kažete javni tužilac ne mora da izjavi žalbu. Kada smo govorili malopre o članu 163, samo da napomenem i da povežem članove, govori se o tome da javni tužilac ne treba da izjavi žalbu ako je sud oslobodio od kazne svedoka-saradnika. Ne treba da izjavi žalbu. Ovde ste u kontradikciji, u konfliktu se sa samim odredbama prava na žalbu.
Postavlja se pitanje, da li je pravo na žalbu svedoka-saradnika samo u odnosu na kaznu, to je jedna stvar. Drugo, da li javni tužilac sme da propusti ili da ne izjavi žalbu protiv nezakonite odluke i da li sme da propusti da ne izjavi žalbu ako je došlo do pogrešne primene materijalnog prava. Vidim da tu nema usklađenosti.
Ljudi, ovo nisu obične stvari. Verujem da ovu sednicu Skupštine prate građani, prati stručna javnost. Drugo, mi ćemo biti uporni da vam ukažemo, onaj predlagač je prepisivao iz nekih zakona drugih zemalja, koje nisu ni Nemačka, ni Francuska, ni Engleska, ni Švajcarska, ni Belgija, ni Holandija, ni Vels, ni Engleska, ni Amerika, nego svojstveno samo nekim zemljama.
Rekao sam da je mnogo odredaba prepisano iz Zakona o krivičnom postupku koji je pisao, a kaže, naložio Pedi Ešdaun u BiH. Imamo prepise, daće vam kolega, možda ne verujete, ali vas uvažavam kao kolegu. Daću vam da pročitate i da vidite da su te odredbe prenete u naš zakon. Je l' to nam treba.
Mi imamo takve stručnjake koji mogu da naprave dobar zakon, zakon koji će biti delotvoran, primenljiv, koga će dočekati stručna javnost, i tužioci i sudije da ga primene, i policija i advokatura kako treba.
Međutim, nemojte se ljutiti, ovih nekoliko instituta što ste uveli i što pokušavate da ubacite ovde, nije Srbija kriminalna država. Ponovo moram da skrenem pažnju da mi ne možemo donositi zakone za pojedinačne slučajeve. Možemo donositi zakone za opšte radnje i kriminal u Srbiji u opštem smislu.
Dakle, propisivati za klasični kriminalitet, za privredni kriminalitet, za zaštitu života i tela građana, za zaštitu bezbednosti zemlje. To su krivična dela.
Šta je još opasno? Dame i gospodo, opasno je zbog toga što nemamo kadrove za ova rešenja. Nama još uvek policija ni tužilaštvo nisu restruktuirani. Šta će trebati? Za ovo je najmanje potrebno 10 godina da bi Srbija mogla da prihvati neka rešenja. Tužilačko policijske istrage, policijskog izviđaja, to mu je mesto i naziv, da bude kao što je u Nemačkoj, policijski izviđaj, i u Francuskoj, policijski izviđaj, a da bude istovremeno policijsko-tužilačka istraga.
Mi moramo stvoriti materijalne uslove za to, a što znači moramo i kadrove u tužilaštvu imati takve, moramo u policiji imati kadrove koji će da vode ove poslove, moramo im obezbediti materijalna sredstva, da imaju posebne zgrade. Šta će nama tužioci da se dogovaraju i sudija i tužilac, preko puta kancelarija do kancelarije.
Nemamo mogućnosti, niti materijalne, niti kadrovske, niti pravno-političke. U našoj državi još uvek politička situacija nestabilna. Mi smo prihvatili mnoge ugovore i mnoge odredbe međunarodnog prava moramo da uskladimo, ali ne na ovakav način.
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, ovde treba dosta vremena da bi se neka rešenja mogla prihvatiti i samo nam treba vreme. Hvala.

Malopre kada je bilo reči o nadležnosti javnog tužioca i vođenju istrage, Ustav je tu jasan. U članu 95. javno tužilaštvo je državni organ, nema status suda. Ono preuzima ustavnu kategoriju, preuzima funkciju suđenja. Ako uzmete da analizirate, kada ima pravo da se sporazumeva, da se ne izjavljuje žalba itd.
Sada bih nešto rekao vezano za član 317. U odredbi člana 294. stav 2. važećeg Zakona o krivičnom postupku stoji da se rešenje o isključenju javnosti može pobijati samo u žalbi na presudu. Imamo regulisano sasvim logično, pravno-tehnički, definicija ne može biti prihvatljivija. Tako u zakoniku stoji i na drugim mestima, kada se žalba protiv odluke suda ne isključuje, već samo njena upotreba odlaže za kraj postupka. A ovde se isključuje pravo žalbe. Možda neko ima interesa da suđenje bude javno i ne bi to trebalo isključiti.
Sada pogledajte, po mom mišljenju izgleda da su mnogi predlozi dati samo da bi se povećao broj intervencija u Predlogu zakona i time stvorio privid novog zakonika. Tako npr. da li je ovo u pogledu ovog člana i u pogledu sledećih. na primer, reči "sa ciljem" zamenjuju se rečima "čiji je cilj". Da li ovde ima neke pravne logike, nemam pojma. Ocenite, razmišljajte, tumačite. Reči "bez odlaganja", evo novuma, inovacije, zamenjuju se rečima "bez ikakvog nepotrebnog odlaganja". Da li je tu nešto novo? Inovacije nema.
Reči "radnje dokazivanja" zamenjuju se rečima "dokazne radnje". Ovde ništa nije novo, samo što su reči zamenile svoj redosled. Reči "samo iz tog razloga" zamenjuju se rečima "samo zato". Kakva je to inovacija? Apsolutno neprihvatljiva.
Reči "zahtev zadržava izvršenje kazne" zamenjuju se rečima "podneseni zahtev zadržava izvršenje kazne". Reči "javne ličnosti" zamenjuju se rečima "ličnosti iz javnog života".
Šta je predlagaču ovde novo? Nema ništa. Samo se pokušava stvoriti privid da pravimo nov zakon, a u stvari samo je trebalo da idemo na izmene i dopune zakona. Stoga smatram da nije bilo potrebno donositi ovaj zakon kao zakonik, trebalo je doneti samo zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Evo zašto, ima tu opravdanja. Imate 346 članova prepisanih iz važećeg zakonika, 116 poluprepisanih članova i imate 70 novih članova koji su preuzeti iz Zakona o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine, gde je Pedi Ešdaun izdao nalog da se izradi za Bosnu i Hercegovinu novi zakonik o krivičnom postupku.
Sa druge strane, niko od profesora krivično-procesnog prava, sve sam se raspitao, iz Srbije nije bio uključen za izradu Predloga ovog zakona, osim profesora Milana Škulića, koji je profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali jedini je on kao profesor u ovom timu bio za izradu zakona.
Drugo, niko od profesora krivično-procesnog prava nije dao pozitivnu ocenu ovoga predlogu zakona. Na savetovanju krivičara, koje je održano na Kopaoniku u martu ove godine, niko nije dao pozitivnu ocenu od prisutnih, a bilo ih je više stotina i tužilaca, sudija i profesora, niko nije dao pozitivnu ocenu o ovakvom predlogu.
Ne može se, dame i gospodo, pisati zakon za mesec ili dva dana. Zakonik o krivičnom postupku se piše u zemljama Zapadne Evrope, dakle, i u kontinentalnom i u anglosaksonskom pravu decenijama, a pojedini podsistemi i pojedine glave u tom zakoniku pišu se godinama. Zato se ovaj predlog zakona ne može usvojiti pre stručne rasprave u Srbiji, na taj način da bi dobio podršku i da bi se izradio, ako treba, jedan nov zakon, ali ne ovako da pišemo samo zakon.
A još da bude stvar zanimljivija, zamislite, sada ga donosimo na brzinu, on je sklepan za dva-tri meseca, a njegovu primenu odlažemo 1. juna 2007. godine. Čemu to, kakva je to logika? Nema logike. Zato ovaj predlog zakona ovakav treba povući, kao što je rekao gospodin Zoran Krasić, imamo vremena još godinu dana da pravimo novi zakon, i da imamo jedan zakonik koji će biti jedan deo procesnog prava.

Dame i gospodo, ovde je sporna jedna činjenica. Ovaj predlog ovog člana je došao u sukob sa članom 22. Ustava Republike Srbije: svako ima pravo žalbe na odluku državnih organa ili bilo kog organa kada je u pitanju rešavanje njegovih prava.
Prema tome, isključivanje prava na žalbu je protivustavna kategorija, nema ovde uporišta. Ako član 22. predviđa da svako ima pravo na jednaku zaštitu u postupku pred sudom i drugim državnim organima, bilo kojim organom ili organizacijom, svakome je zajamčeno pravo na žalbu ili drugo pravo odluke kojom se rešava njegovo pravo. Molim vas, vodi se glavni pretres. Neko ima neki pravni interes da pretres bude javan i vi mu uskraćujete pravo na žalbu, i to je neprihvatljivo.
Sa druge strane, koliko je nama poznato, pod tim uslovom kada je u pitanju isključenje javnosti u sudu, mi razumemo da je to javni red van zasedanja i javni red u zasedanju. Ne možemo to drugačije kvalifikovati, nego ovako, jer to je red i održavaju ga nadležni organi u sudu, a najčešće u poslednje vreme taj red održava straža sudska, ona nije policija, ali je sudska straža i obezbeđenje.

Narodni poslanik Gordana Pop-Lazić uložila je amandman na član 323. i predložila je da se ovaj član menja, a menjanje tog člana bi izgledalo ovako: "Ako optuženi, branilac, oštećeni, zakonski zastupnik, punomoćnik, svedok, veštak, tumač ili drugo lice koje prisustvuje glavnom pretresu ometa rad i red ili se ne pokorava naređenjima predsednika veća za održavanje reda, predsednik veća će ga opomenuti.
Ako opomena bude bezuspešna, veće može narediti da se optuženi udalji iz sudnice, a ostala lica može ne samo udaljiti, nego i kazniti novčanom kaznom do 100 hiljada dinara".
Ono što je neprihvatljivo, po našem stanovištu, nije primereno odrediti novčanu kaznu od 400 hiljada dinara. Ovo nije na mestu i zbog toga ulažemo ovaj amandman.
Drugo: "Po odluci veća, optuženi može biti udaljen iz sudnice za određeno vreme, a ako je već saslušan na glavnom pretresu, onda i za sve vreme dok traje dokazni postupak. Pre završetka dokaznog postupka, pozvaće predsednik veća optuženog i obavestiće ga o toku glavnog pretresa.
Ako bi optuženi nastavio da narušava red, da vređa dostojanstvo suda, veće ga može ponovo udaljiti iz zasedanja. U tom slučaju, glavni pretres će se dovršiti bez prisustva optuženog, a presudu će mu saopštiti predsednik ili sudija član veća u prisustvu zapisničara".
Treći stav što predlažemo: "Braniocu ili punomoćniku koji posle kazne produži da narušava red, može veće uskratiti dalju odbranu, odnosno zastupanje na glavnom pretresu i u tom slučaju stranka će se pozvati da uzme drugog branioca, odnosno punomoćnika.
Ako optuženi koji nije saslušan to nije u mogućnosti da učini, odnosno ako u slučaju obavezne odbrane sud nije u mogućnosti da bez štete za odbranu postavi novog branioca, glavni pretres će se prekinuti ili odložiti. Ako privatni tužilac ili oštećeni kao tužilac ne uzmu drugog punomoćnika, veće može odlučiti da glavni pretres nastavi bez punomoćnika, ako nađe da njegovo odsustvo ne bi bilo štetno za interese zastupanog. Rešenje o tome, sa obrazloženjem, unosi se u zapisnik na glavnom pretresu. Protiv ovog rešenja posebna žalba nije dozvoljena". Predlažemo i da stav 4. glasi: "Ako sud udalji iz sudnice oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca ili njegovog zakonskog zastupnika, glavni pretres će se nastaviti i u njihovom odsustvu, ali će ih sud upozoriti da mogu uzeti punomoćnika".
Stav 5. predlažemo: "Ako javni tužilac ili lice koje ga zamenjuje narušava red, o tome će predsednik veća obavestiti nadležnog javnog tužioca, a može i prekinuti glavni pretres i od nadležnog javnog tužioca zatražiti da odredi drugo lice da zastupa optužnicu".
Stav 6. "Kad advokata ili advokatskog pripravnika koji narušava sud kazni, obavestiće o tome advokatsku komoru".
Mi smatramo, iz obrazloženja se vidi, da je rešenje u Predlogu apsolutno neprihvatljivo. Prihvatljivo je u tom delu što mi predlažemo da umesto 450 hiljada dinara bude kazna 100 hiljada dinara.
Po našem mišljenju, ovo je izuzetno visoka kazna i ovako drakonsku kaznu ne treba ugrađivati u zakonik, jer za to nema opravdanja, jer se u praksi nije desilo da dolazi do takvog narušavanja reda u sudu da bi se morala izricati kazna od 450 hiljada dinara, koja bi iznosila preko godinu dana zatvora, ako bi se izricala kao i novčana kazna.

Vidite, moram nešto da vam kažem. Nažalost, Advokatska komora Srbije nije uložila nijedan amandman niti obavestila Skupštinu da li ima primedbe ili nema.
To je problem, to potvrđuje činjenicu, onu moju i što mi ističemo celo vreme, da nadležni subjekti koji su trebali da učestvuju u javnoj raspravi nisu učestvovali. Ova brzina, ova kratkoća vremena pretvoriće se u gubljenje vremena. Ovo je jalova rabota.
Moram da kažem da Advokatska komora Srbije nije dostavila ni jedan jedini amandman, niti je stavila bilo kakve primedbe, jer se postavlja pitanje da li je Advokatska komora u tom pogledu bila informisana da će ovaj zakon biti stavljen u proceduru skupštinsku u ovom vremenskom periodu i na ovakvu brzinu. U tome je samo problem.
O kulturi i nekulturi u sudu nisam govorio. Međutim, radi se o tome da se iz sudske prakse zaključuje da nismo imali takvih slučajeva da bi trebalo izricati novčane kazne koje prelaze preko godinu dana zatvora, kad bi se ta kazna pretvorila u novčanu kaznu i kada bi se ona pretvarala kao što Krivični zakon predviđa.

Dame i gospodo, problematične su odredbe stava 2. člana 344. ovog predloga zakonika, prema kojima su optuženi i njegov branilac dužni da svoje dokazne predloge saopšte odmah po saznanju, s tim što branilac koji prekrši tu obavezu može biti novčano kažnjen do 300.000 dinara, isključen iz daljeg postupka i da žalbu zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne mogu uložiti samo ako učine izvesnim da za nove dokaze nisu znali u vreme održavanja glavnog pretresa.
Nije jasno šta je tu osnov da za disciplinsko kažnjavanje branioca. A za dokazivanje kada je žalilac saznao za nove dokaze bilo bi vrlo komplikovano i nesigurno, skoro nemoguće. Zašto? Vidite, vi učestvujete ili kao branilac, ili kao stranka u postupku, tužilac, ili kao oštećeni ili kao okrivljeni u toku postupka. U toku postupka predlažete dokaze, dokaze predlaže tužilac, predlaže branilac, predlaže ili punomoćnik.
Šta se događa ovde, da li branilac ili punomoćnik oštećenog može saznati sve dokaze u momentu dok se vodi postupak? Smatram da ne. Šta će se dogoditi ako okrivljeni i njegov branilac dođu do novih dokaza, a tužilac i sud će da kažu - da, ti si sada ponudio sudu dokaze, a šta si čekao, što to nisu uradio u toku pretresa. A on kaže - pa molim vas, u toku pretresa nisam za te okolnosti i za te dokaze znao. E, kaže - to nas ne interesuje.
Okrivljeni ne može ta dokazna sredstva da upotrebi u ožalbenom postupku kao nove dokaze, ne može da ih upotrebi. Ako bi ih upotrebio, stoji na raspolaganju javnom tužiocu da stavi prigovor, da stavi predlog da se odbije, a da okrivljeni ne može da ih upotrebi uz žalbu i da predloži kao nove dokaze. E, a šta će se dogoditi ovo što je rekao gospodin Krasić. Šta će se dogoditi?
Gospodine ministre, dobro veče, dobro došli. Pa lepo, pozdravljam ministra, molim vas.

A zašto recimo nema te sankcije za tužioca? Da tužilac ne može da uloži žalbu i da ponudi novi dokaz, da ga ne izvlači iz malog džepa i da kaže - jeste, sada imam novi dokaz, ulažem žalbu, pošto je sada nalog tužiocu da mora da ulaže žalbu na svaku presudu.
E sada, ostaje problematično ko će kako da ceni. Da li će sud, sud može a ne mora po ovoj odredbi, da veruje okrivljenom? Može, a ne mora da veruje braniocu. Može reći - da, jeste, neću da prihvatim, odbiću žalbu zbog toga što si to mogao da uložiš kao dokaz na glavnom pretresu. E, šta smo sada uradili? Sada smo onemogućili okrivljenom da učestvuje u postupku kontradiktornom ili u istrazi. Dakle, zabranjujemo mu i onemogućavamo da raspravlja pred sudom i da se brani.
Sve bi ovo bilo dobro da je preciznije određeno. Međutim, sada je na volji ne zakonodavca, nego na volji sudije i na volji tužioca da li će prihvatiti izjavu i dokaze okrivljenoga ili neće. On će jednostavno da kaže - smatram da si ti to mogao da predložiš na glavnom pretresu, ovi dokazi sada više nisu interesantni za sud, žalbu odbacujemo, ne dozvoljavamo pravo žalbe. Građanin je, odnosno okrivljeni, ostao bez prava na žalbu.
To je ono što po mom mišljenju nije trebalo na ovakav način normirati kada to pravo nije isto izjednačeno i sa tužiočevim statusom, jer je i tužilac stranka u postupku. I okrivljeni i tužilac bi morali da imaju ipak ista prava, ista ovlašćenja.

Što se tiče predloženog člana 388. stav (4), mi smatramo da ovaj stav 4. treba brisati zato što nije jasan predlog da se ustanovi dužnost javnog tužioca da izjavljuje žalbu protiv oslobađajuće presude, dakle kako predviđa član 388. stav 4 Predloga. Moglo bi se tumačiti da bi ta dužnost obuhvatala sve oslobađajuće presude, ne samo one izrečene u postupcima koji su vođeni po zahtevu javnog tužioca.
Predlog je potpuno nelogičan. Kako bi se mogao naterati, i to jedan državni organ, da upotrebi pravni lek protiv svake odluke za koju je našao da ne sadrži nijednu nepravilnost ili nezakonitost. Na šta bi se taj tužilac u svojoj žalbi pozvao, kako bi se to slagalo sa njegovom dužnošću da bude objektivan.
Cilj javnog tužioca u krivičnom postupku je postizanje zakonite presude, a ne presude koja je po svaku cenu na štetu optuženog.
To mi mogao biti rezon kojim se rukovodi privatni, ali ne i javni tužilac. Zašto ona ne bi bila obavezna i žalba javnog tužioca protiv presude kojom se optuženi oglašava krivim?
Da li pravo na žalbu može da bude i dužnost? U novi ustav bi onda trebalo uneti odredbu koja bi glasila da svako ima pravo, a poneko i dužnost, na žalbu protiv sudskih odluka.
S obzirom da je ovakva predložena norma besmislena, nelogična je, nepravilna i u ustavu neutemeljena. Predlažemo da se odredba člana 388. stav (4) briše, pa iz iznetih razloga predlažem Skupštini da usvoji ovaj amandman.

O čemu se zapravo ovde radi? Sve bi ovo bilo u redu da javni tužilac nađe da ima dovoljno osnova da zastupa optužnicu do kraja i da on kaže - predlažem da ga sud osudi po zakonu i da ga oglasi krivim. Šta ćemo da radimo u onom slučaju kada kaže javni tužilac - ostavljam sudu na ocenu. On kaže - sudu ostavljam na ocenu u odnosu i na optužnicu, i na kaznu i na sve ostalo što sledi. Šta ćemo onda da radimo? Ako uradi, u tome je problem.
U tim slučajevima, zbog toga se mi ne slažemo i smatramo da ovde ima određenih stvari koje dobro nisu rešene i neće biti u primeni. Ne možete vi naterati javnog tužioca da on protiv svoje savesti radi, da po svaku cenu mora da izjavi žalbu protiv svake presude.
Valjda treba ostaviti javnom tužiocu nešto po sopstvenoj oceni, jer govorimo da u članu 22. Ustava Republike Srbije piše - javni tužilac je nezavisan državni organ. Ako je tako, može li on nezavisno da odlučuje? Trebalo bi i to da odlučuje, a ne ono - daj sada će neko iz neke vlasti da mu naloži šta treba da radim. Ne, ni u kom slučaju.
Do sada je u praksi našoj, u dugogodišnjoj, višedecenijskoj, ipak iskristalisano i mi imamo i sudsku praksu izrađenu i ne vidim potrebe da je ovo rešenje trebalo uvoditi i da po svaku cenu, jer se ovim vrši pritisak na tužioca na jedan poseban način. Treba ostaviti nešto javnom tužiocu, jer se sudiji kaže, sudi nezavisno, a kažemo u Ustavu i javni tužilac kao državni organ je samostalan. To je organ uprave. Šta smo uradili?
Vi predlažete rešenja u kojima on treba da bude i sudija, šta ćemo da radimo? On ulazi u suštinu do koske, preuzima pravosudnu funkciju, jer on poziva okrivljenog da se s njim sporazume. Jeste, poziva ga da se sporazume o visini kazne i predlaže sudu da zakaže ročište da bi sudija izrekao presudu.
On je već ušao, ušetao je na mala vrata u funkciju sudske vlasti. U tome je problem. Ono što mislim i smatram u svakom slučaju je trebalo razmišljati i ovim rešenjima.

Predložio sam ovaj amandman na član 550. i smatram da treba brisati ovaj član kako je predložen, jer ideološku odredbu člana 573. važećeg zakonika o krivičnom postupku, a u predlogu člana 550. prihvaćena, treba bezuslovno izostaviti.
Posebni zakon na koji se zakonik iz 2001. godine u toj odredbi poziva konačno je donet, Zakon o rehabilitaciji iz aprila 2006. godine, pa nema više nikakvog razloga da se ne dozvoli ponavljanje krivičnog postupka i naknade štete zbog neopravdane osude i neosnovanog lišenja slobode koja su osuđena pre 1. januara 1954. godine, odnosno njihovim naslednicima.
Dakle, s obzirom da je ovo pitanje već regulisano, smatram da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti jer je bespotreban član i opterećuje se zakon, s obzirom da nema za njim nikakve potrebe, a rekao sam da je donet Zakon o rehabilitaciji. On pokriva ovu materiju i prema tome postoji već rešenje u Zakonu o rehabilitaciji.