Dame i gospodo narodni poslanici, ako se prihvati ovaj predlog zakona izazvaće nesagledive posledice. Na prvi pogled ko ne obraća pažnju, ne shvata i nema u vidu činjenice da li je naša zemlja zaključila sa dotičnom zemljom međunarodni ugovor u pogledu izvršenja naših sudskih odluka u stranom sudu. Ako se prihvati ovo stanovište i ovaj predlog izazvaće nesagledive posledice i štetne po našu državu, što znači da će strana država u našoj državi tražiti izvršenje njenih odluka.
Naša zemlja neće imati pravo da traži izvršenje naših sudskih odluka u dotičnoj zemlji. Ako nema međunarodnog ugovora o ukazivanju međunarodne pravne pomoći i ako nema bilateralnog ugovora i sporazuma između država, javiće se veliki problemi i naša zemlja će trpeti nesagledive posledice. Zbog toga smatramo da predloženo rešenje u Predlogu zakona apsolutno nije prihvatljivo. Nije prihvatljivo za našu zemlju.

Dame i gospodo, skrenuo bih vašu pažnju na činjenicu da još uvek u važećem zakonu postoji institut naplate potraživanja nad dužnikom dužnikovog dužnika. Prema tome, ovaj institut je u predlogu vrlo bitan da se zadrži iz razloga da se više ne dozvoli mogućnost dužnicima i dužničkom lobiju da kriju svoja novčana sredstva ili predmete koji su u vlasništvu, bilo pokretne stvari ili nepokretnosti, bilo na kom mestu se one nalazile na teritoriji naše zemlje.
Pre svega, u praksi su poznate brojne manipulacije od strane dužnika. Da nije ovog predviđenog instituta, a on je i u važećem zakonu normiran, kažem vam da u brojnim slučajevima poverioci nikada neće moći da naplate svoje potraživanje. Što se tiče intimnosti i što se tiče tih tajnosti, zašto? Data je mogućnost dužniku da dobrovoljno plati, neće biti izložen krivično-pravnoj odgovornosti, nego će platiti dug. Kako je rekao Miloš Obrenović "dug se mora namiriti".

Dame i gospodo narodni poslanici, član 69. je u direktnoj suprotnosti sa članom 22. stav 2. Ustava Republike Srbije. Ako Ustav Republike Srbije u članu 22. stav 2. propisuje – svakome je zajamčeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu i na zakonu zasnovanom interesu.
Stranka koja je tražila izuzeće sudije, ona to traži iz njoj poznatih razloga. Ti razlozi mogu biti osnovani, a u predlogu ovoga zakona u članu 69. kaže da nije dozvoljena posebna žalba. Ne može biti Zakon o parničnom postupku u direktnom suprotnosti sa osnovnim načelima Ustava Republike Srbije. Zato smatram da u ovom delu treba intervenisati i popraviti ovaj tekst, jer u protivnom, doći će do grubog kršenja Ustava Republike Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko bi se usvojio ovaj predlog ovog člana došlo bi do diskriminacije.
Ta diskriminacija se ogleda u tome, kolega Marković je podsetio poslanike, a ja sam uveren da većina poslanika ili svi dobro znaju i mogu lako da zaključe, što ne treba mnogo objašnjavati.
To je jedna poznata činjenica, imaćemo takvu situaciju da profesor Pravnog fakulteta koji je napisao desetine udžbenika iz procesnog prava, ili bilo koje druge grane prava neće moći, ako nije advokat, da podnese reviziju, da zaštiti svoje pravo i svoje interese.
To će se desiti isto tako, dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko sudija koji je bio sudija opštinskog, okružnog i Vrhovnog suda i otišao u penziju neće moći da podnese reviziju, iako je rešavao na hiljade i hiljade žalbi, donosio hiljade i hiljade presuda, rešavao hiljade i hiljade revizija, neće imati pravo po ovom članu da podnese reviziju da bi zaštitio svoja prava. To je apsolutno nedopušteno.
U važećem Zakonu o parničnom postupku u članu 90. stav 4. predviđeno je da sud može neukoj stranci, i ukoliko primeti i utvrdi da ga zastupa nestručno lice, da skrene pažnju i ukaže da uzme punomoćnika koji će bolje zastupati njene interese. Dakle, to je dispozicija stranaka, to je stranačko pitanje i stranka u parničnom postupku o tome odlučuje. Ukoliko punomoćnik nanese stranci koju zastupa štetne posledice, ta stranka ima pravo na naknadu štete.
Sa druge strane u članu 13. Ustava Republike Srbije normirano je da su svi građani pred zakonom i Ustavom jednaki bez obzira na versku, nacionalnu, socijalnu, političku pripadnost i svoju obrazovanost. Prema tome, ako se prihvati ovaj predlog zakona nećemo imati harmoniju u parničnom postupku. Imaćemo razbijanje i ovako veoma skromnog i dobrog parničnog postupka, ali nije reč ovde o tome. Postoje brojni drugi problemi o kojima ću kasnije u sklopu drugih amandmana imati prilike da govorim.

Dame i gospodo narodni poslanici, pridružujem se predlogu gospodina Krasića i predlažem predlagaču da ne prihvati ovaj amandman. Zašto? Ako bi se prihvatio, dame i gospodo, predloženi amandman on nije ustavna kategorija. Dame i gospodo, u članu 22. Ustava Republike Srbije propisano je svako ima pravo na jednaku zaštitu svojih prava u postupku pred sudom, drugim državnim organom, bilo kojim drugim organom ili organizacijom.
Dakle, dame i gospodo, ne bih davao drugo obrazloženje, samo da ukažem da je ovo u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i da nije ustavna kategorija. Predlažem da se ovaj amandman odbije.
Ja kao dugogodišnji advokat imao bih mogućnost da kažem sada - evo, ja prihvatam ovaj amandman, zato što ću imati više stranaka koje će doći kod mene da im pišem revizije i da im uzmem pare.
Smatram da je ovo nemoralno i ne prihvatam nikada da oduzmem pravo jednom akademiku, jednom profesoru koji je napisao desetine udžbenika, jednom dugogodišnjem sudiji, jednom dugogodišnjem advokatu koji je u penziji ili jednom dugogodišnjem tužiocu, vrsnim pravnicima kojih ima u našim preduzećima, da mu oduzmem pravo samo zbog toga što on nije advokat.
Dame i gospodo, došlo bi opet kao što sam rekao do diskriminacije i ovo ne treba ni u kom slučaju prihvatiti, već odbiti.

Dame i gospodo narodni poslanici ovo pitanje je regulisano Zakonom o advokaturi. Prema tome, advokat koji prihvati stranku i stranka mu potpiše punomoćje, odnos između advokata i njegovog pripravnika regulisan je zakonom o advokaturi, i advokatska kancelarija, odnosno advokat odgovara za postupak i ovlašćenja koja daje lično pripravnik.
Zahtev da se unapred predvidi mogućnost da će i pripravnik moći da zastupa, to postoji kao mogućnost, ali je bespotrebno. Ta odredba je suvišna, jer je ovo pitanje regulisano Zakonom o advokaturi. Dakle, odnos između advokatske kancelarije, advokata i pripravnika jeste regulisan Zakonom o advokaturi i smatram da je ovo rešenje suvišno i da ne bi trebalo da bude ugrađeno u ovaj predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman treba odbiti jer se u praksi mogu javiti zloupotrebe. Te zloupotrebe bi mogle da izgledaju na sledeći način. U praksi da advokat naplati unapred od stranke troškove za sastav tužbe, za ročišta i kasnije kada dobije pravosnažnu presudu da traži prinudno izvršenje od protivne stranke i da dva puta stavlja pare u svoj džep.
Treba sprečiti ovakvu pojavu unapred. U praksi su to česti slučajevi i zbog toga to treba onemogućiti. Građanin zna šta je platio i ostaje pravo građanina da reguliše međusobne odnose između advokata i njega, a ovako po ovome ispalo bi da se otvara mogućnost da neki pojedinci mogu zloupotrebiti ovu odredbu i ovakav amandman, ako bude prihvaćen, na štetu građana koje zastupa i zbog toga unapred ne treba otvarati mogućnosti da neko profitira na štetu naših građana.

Dame i gospodo, ne osporavam ja tvrdnju kolege Markovića. Ima slučajeva da nekada advokat nije mogao da naplati troškove, ali to je sada i pravni odnos između advokata i stranke. Ne treba vezivati sada za konkretan slučaj i za konkretnu pravnu regulativu i predlog. Prema tome, ukoliko stranka nije izmirila troškove koje joj po važećoj advokatskoj tarifi pripadaju, to je onda odnos koji stranka reguliše sa svojim advokatom i advokat sa svojom strankom, ali ne treba otvarati mogućnost da se troškovi dva puta naplate.

To je ono što je opasno, što je nemoralno i ne treba dozvoliti, i protiv toga je Advokatska komora Srbije i sve advokatske regionalne komore u Srbiji. One su protiv toga i traže, kada građane zastupaju advokati, jednu advokatsku disciplinu i veću odgovornost. Zbog toga sam protiv ovog amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo pitanje treba rešiti na jednostavan način. Radi se o tome da ako građanin koji podnese tužbu protiv pet lica i dostavi je u četiri primerka, a za petog tuženog, recimo, nije podneo podnesak u primerku, u tom slučaju, po ovom predlogu, sud bi trebalo da vrati tužiocu tužbu, da dostavi u dovoljnom broju primeraka. Ovo se može jednostavno rešiti o trošku te stranke koja nije u dovoljnom broju primeraka dostavila sudu svoj podnesak. Neka sud fotokopira o trošku stranke.
Evo zašto sam za ovako rešenje. Zato što će se dogoditi da se taj postupak odugovlači bespotrebno, jer će sud vratiti podnesak tužiocu ili tuženom i tražiti da u dovoljnom broju primeraka dostavi sudu. Protok vremena je u praksi dugačak. Može trajati šest meseci ili godinu dana, pogotovo ako je u pitanju drugostepeni sud. Zbog toga smatram da je racionalno rešenje, jedino moguće i praktično, da se fotokopira u sudu, ali o trošku stranke od koje sud traži da dostavi podnesak u dovoljnom broju primeraka.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom članu bi mogla da se doda jedna intervencija, odnosno da se nešto rediguje s obzirom da se prema predlogu dan predaje podneska, kako to reguliše stav 2. člana 107, smatra dan upućivanja sudu preko pošte, preporučenom pošiljkom ili telegramskim putem, a trebalo je dodati reč - pošti. Telegram, ali - pošti.
Zašto? Ovo je jako važno kod prekluzivnih rokova.
U članu 107. stav 3. predložena formulacija nije jasna, kaže ''uredan podnesak upućen telegramskim putem po predlogu treba isti ponovo slati u roku od tri dana''. Ovo bi vodilo neefikasnosti. Ako je telegram predat putem pošte i ako je stigao u spise ne treba stranku obavezivati jer je to pismeno. Iz tog pismena se vidi, kao i iz podneska, sadržaj i izjašnjenje stranke.
To bi moglo da bude samo u slučaju ako se iz telegrama, kao podneska, ne vidi sve što je potrebno za odlučivanje od strane suda. Kažem - to je jedna mala intervencija i u tom pogledu bi mogla da doprinese samo poboljšanju teksta ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 128. je u tesnoj vezi sa prethodnim članom tj. sa članom 127. Pismena se dostavljaju prema članu 127. a u vezi je sa članom 128. po pravilu preko pošte, a mogu se dostavljati preko određenog lica zaposlenog u sudu, preko nadležnog organa opštine, preko pravnog lica registrovanog za obavljanje poslova dostavljanja.
Nije mi poznato da u Srbiji ima pravno lice preko koga treba da se dostava vrši. Ako je predlagač mislio na to da će se osnovati neka nova agencija koja treba da uzima pare u vezi sa dostavljanjem, treba reći da je to moguće samo onda kada to bude regulisano zakonom tj. kada budemo imali takvu agenciju ili takvo pravno lice za dostavljanje pismena.
Znam da ne postoji ni jedno registrovano pravno lice preko koga treba dostavljati pismena. Sada je pitanje šta treba urediti zakonom i predvideti, a ne ko je pravno lice koje je registrovano. Mi nemamo registrovano pravno lice. Da imamo onda bi imenovali agenciju za dostavljanje pismena od strane građana, od strane suda i tužilaštva. Mi to nemamo. Prema tome, ova odredba člana 128. je u tesnoj vezi, ali on je ustavna kategorija. Nije zakonska kategorija i prema tome, dame i gospodo, ne možemo da propisujemo nešto i da pominjemo neki organ, a taj organ uopšte kod nas ne postoji.
Ovde će se javiti veliki problemi. Ako je predlagač mislio na buduće vreme to znači da će se formirati pravno lice koje će dostavljati u vidu agencije, koje će vršiti dostavu. To je nepouzdano, to je nesigurno, to je rizično, otvara mogućnost za korupciju u pravosuđu, a pogotovo od strane dostavljača.
Zamislite molim vas takav jedan dostavljač iz neke privatne agencije sutra, koga bude vlasnik agencije angažovao, primi 100 evra od strane dužnika, jer ga dužnik nagovori, stanuje na nepoznatoj adresi, ovaj propusti rok i građanin dođe u situaciju da nikada neće moći svoje potraživanje da naplati, jer će ovaj uvek da izbegava, data mu je mogućnost. Nije nađen, prikačeno mu je na vrata i takva dostava je nesigurna. Dostave moraju da se vrše oficijelno na osnovu važećeg zakona i ništa drugo, kao što je to regulisano postojećim propisima. Otvara mogućnost za korupciju u pravosuđu, a pogotovo od strane agencije i dostavljača, a na kraju štetu će da trpe građani Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko bi odredbe navedenih članova, koje je kolega prethodno napomenuo, bile usvojene u Predlogu zakona, nastala bi katastrofa u parničnom postupku i naše civilno pravo bi bilo razrušeno do te mere da se više ne sudi po zakonu, nego se sudi po načelnim stavovima ili načelnim mišljenjima i stavovima Vrhovnog suda.
Dame i gospodo, predloženo rešenje u članu 176. u direktnoj je protivrečnosti sa Ustavom Republike Srbije. Pozivam se na član 22. Ustava Republike Srbije, gde svako ima pravo na zaštitu svojih prava i interesa u postupku pred nadležnim organima i nadležnim sudom. Po ovoj odredbi se vidi da nije zajamčeno pravo građanima da će ga ostvariti u bilo nekom drugom zakonu, a da će biti u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Žalba je, pre svega, onda ovde izlišna. Ako nađe za shodno prvostepeni sud, a ovo ne vodi efikasnosti suđenja, ovo vodi ka odugovlačenju sudova. Poznato je da parnice u Srbiji traju šest godina i pet meseci, u proseku.
Imaćemo sada u praksi sledeću situaciju: veliki broj sudija iz prvostepenih sudova, tj. opštinskih sudova neće sada znati kako da rešavaju sporove samostalno i da donose u prvom stepenu odluke, gde god ne budu sigurni da će im odluka ostati na pravnoj snazi. U toj situaciji se otvara mogućnost, ovo će sudije prvostepenog suda, tj. opštinskih sudova jedva da dočekaju.
Gde god nisu sigurni i ne znaju kako treba presuditi, oni će predmet da upute Vrhovnom sudu, mimo okružnog suda kao drugostepenog suda i tražiti pravni stav po određenom pitanju. Pravni stav će da zauzme Veće Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, pošto je ovo civilno pravo, građansko veće.
Šta ćemo imati u tom slučaju? Imaćemo brojne slučajeve, kao što je to uradilo građansko veće kada je, mimo odredaba Zakona o izvršnom postupku, zauzelo načelni stav da Republički javni tužilac, mimo Zakona o izvršnom postupku, može tražiti prekid postupka u izvršnom postupku, radi zaštite nekog pravnog javnog interesa. To je učinilo Građansko veće Vrhovnog suda Srbije 6. aprila 2004. godine.
Dame i gospodo, ako je u pitanju zakon, njega je doneo parlament, njega je doneo zakonodavni organ. Niko drugi ne može da odstupi i da izađe iz okvira zakona. Ko je dao pravo trojici, četvorici sudija građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije da oni svoje načelno mišljenje pretvore u primenu zakona i da daju mogućnost javnom tužiocu da na mala vrata sada ušeta u odredbe Zakona o izvršnom postupku, da se meša u nadležnosti drugih organa, u konkretnom slučaju, redovnih sudija. Sada će to biti slučaj u praksi.
Vrhovni sud jeste ovlašćen da zauzima pravne stavove i da daje svoja načelna mišljenja i načelne stavove, ali samo radi ujednačavanja sudske prakse.
Zato se pozivam na to načelno mišljenje koje je objavljeno u Biltenu Vrhovnog suda Srbije. Jedan bilten - nekoliko sudija Vrhovnog suda krši ustav, krši Zakon o izvršnom postupku, a sada će imati mogućnosti i otvorena vrata. Šta je najgore u ovom slučaju? Najgore je što, ako prvostepeni sud prekine postupak i predmet se dostavlja Vrhovnom sudu, građanin nema pravo žalbe na to rešenje. Da li je to efikasnost suda, da li je to cilj zakonodavca? Ne.
(Predsednik: Vreme.)
Ovo će produžiti trajanje parničnog postupka mesecima, a može biti i godinama. Ko je kriv što u Privrednom sudu u Beogradu imate da godinu i po dana sudija drži predmet u fioci i neće da prosledi žalbu nadležnom sudu. Sudija dve godine neće da zakaže raspravu. Šta je problem?
Nije problem, dame i gospodo poslanici, u zakonu, problem je u nestručnim sudijama i problem je što nema ko da zavede red u pravosuđu. Dakle, bez promene Ustava i novog reizbora svih sudija...
(Predsednik: Upozoravam vas, šest minuta je isteklo.)
Završavam. Dakle, bez donošenja novog ustava i bez reizbora novih sudija, dakle, izbor stručnih i sposobnih i kvalifikovanih i moralnih sudija, ne ubrzava se parnica ni rokovima ni novim propisima. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 219. Predloga zakona čije odredbe propisuju da će sud zastati sa postupkom kada je to predviđeno zakonom, ili kada u toku postupka oceni da je to celishodno, dok stav 4. tog člana reguliše da se protiv tog rešenja o zastajanju sa postupkom ne može izjaviti žalba, je u suprotnosti sa odredbama člana 22. Ustava Republike Srbije.
Taj član propisuje da je zajemčeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o pravu stranke i na zakonom zasnovanom interesu, a protivno je posebno preporuci Saveta Evrope pod oznakom R-95/5 o uvođenju i unapređivanju žalbenih postupaka u građanskim i privrednim predmetima.
Dame i gospodo, ovo je direktno u suprotnosti sa preporukom Saveta Evrope. Šta sada da radimo? Hoćemo u Evropu, bili smo u Evropi, sada bežimo iz Evrope kada treba njene standarde da primenimo. Sada izmišljamo mogućnost, dozvoljavamo da manipulaciju vrši prvostepeni i revizijski sud, pa se postavlja pitanje ...

Kartica je tu.

Ubačena je, vidite, idite proverite.