Dame i gospodo narodni poslanici, ima mesta razmišljanju o ovom amandmanu, ali u tom pravcu što treba imati u vidu činjenicu da je i u postojećem zakonu bila predviđena mogućnost i da je i u postojećem zakonu više zaštićen interes građana nego ako bi se ovaj predlog amandmana usvojio.
Zašto? Znate šta se dešava u praksi? U praksi se dešava da građanin, kao tuženi, dođe na raspravu bez punomoćnika, neuka stranka, on je dobio tužbu i tužbeni zahtev, sudija ga pita, ubeđuje ga, da li je tačno ovo, da li ti ovo priznaješ u tužbenom zahtevu, što piše; da li priznaje tužbu. Čovek, u onom prvom utisku i prvom susretu sa sudom, pogotovu ako sudija malo utiče da bi udario recku i rešio predmet, kaže - da li priznaješ tužbu, on kaže - priznajem.
Međutim, kada se on konsultuje sa punomoćnikom kasnije, ili nekim stručnim licem, pravnikom, i kaže mu se - pravo koje je tužilac istakao u pogledu tužbenog zahteva je neosnovano, zbog toga bi bilo rizično isključivati samo zbog neukih stranaka, već treba omogućiti neukim strankama da se naknadno konsultuju i ostaviti im mogućnost da istaknu u žalbi ili u prigovoru svoj stav, jer je ovo rešenje i u postojećem zakonu, a mislim da je to rešenje ipak prihvatljivo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je nov institut koji se predlaže u ovom predlogu zakona. Ovo je nešto što razbija harmoniju i jedinstvo u materijalnom pravu, gledano sa aspekta parničnog postupka. Predlagač uvodi nova rešenja koja u sudskoj praksi kod nas uopšte nisu poznata. Šta će se u praksi dešavati? Opet kažem, idemo na ruku sudiji, da sudija lako odlučuje hoće li i dalje da vodi postupak ili će da završi postupak tako što će doneti presudu zbog propuštanja.
U članu 338. stav 2. tačka 4. propisuje se: "Ako ne postoje opštepoznat okolnosti ...", koje su to opštepoznat okolnosti, "... iz kojih proizilazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da odgovori na tužbu". Otkud to sudija unapred zna? Unosi se konfuzija, razbija harmonija i narušava jedinstvo ovog zakona. Uvodi se nešto što otvara brojne mogućnosti da ćemo imati ponavljanje postupaka, da će građani ponovo podnositi tužbe, da će ponovo plaćati takse, da će se naći pred sudom, a omogućiti sudijama da olako udaraju recke, da donose presude na osnovu izostanka, na osnovu priznanja, na osnovu propuštanja.
Ovim se onemogućava građanima da raspravljaju pred sudom suštinsko pitanje. Osnovno načelo usmenosti, utvrđivanja materijalne istine i načelo jedinstva u parničnom postupku. Ovo razbija ceo dosadašnji pravni sistem, gledano sa aspekta našeg civilnog prava. Nije mi jasno da se predlagač usudio da ovo predloži.
Drugo, reći ću vam da su neki, koji su učestvovali na savetovanju u Interkontinentalu kada je rađen nacrt ovoga zakona i kada su videli koja je namera nekih iz nevladinih organizacija, a ovaj predlog nisu pisali eksperti našeg civilnog prava.
Protiv ovakvog zakona su: Udruženje pravnika Srbije; Udruženje pravnika, pre svega, Beograda; profesori Pravnog fakulteta, koji nisu učestvovali, ni iz Kragujevca, ni iz Novog Sada, ni iz Beograda, ugledni, kao što je Veroljub Rajović, pred kojima smo mi mnogi polagali ispite iz ove oblasti; Besarić Jovan, sa grupom uglednih advokata Beograda; brojni profesori; veliki broj sudija Vrhovnog i okružnih sudova, kojima ovaj tekst predloga zakona uopšte nije ni dostavljen, nego u nekoj prvoj prethodnoj verziji. Jedan od učesnika, koji je učestvovao na savetovanju, rekao je "ovo vam je, gospodo, egzotični predlog zakona".

Dame i gospodo narodni poslanici, ako hoćemo efikasnost rešavanja sporova u parničnom postupku, onda je ovaj amandman sasvim prihvatljiv i on je sasvim realan i ne bi trebalo uopšte razmišljati o tome - treba ga prihvatiti bez ikakvih primedbi.
U praksi se dešava da imamo veliki broj predmeta koji se ukidaju od strane viših sudova, a pre svega okružnih sudova. U tim slučajevima presudu treba ukinuti i kada se presuda ukine treba dodeliti, naložiti u drugostepenoj odluci od strane drugostepenog suda, da se presuda ukida i predmet vraća istom sudu, ali drugom veću. Zašto?
Kada bi se izvršila analiza i dostavila narodnim poslanicima uverili bi se u to da imamo dobre sudije i dobra veća, da rešavaju pravilno sporove i da imaju jedan broj takvih sudija kojima se u manjem broju ili retko dešava da se ukidaju presude. Imamo takva veća i takve predsednike veća i sudije kojima se uglavnom 80 posto presuda ukida. Šta raditi u tom slučaju? U tom slučaju treba presudu ukinuti i predmet vratiti prvostepenom sudu, ali drugom veću.
Ovaj amandman je sasvim prihvatljiv, u praksi delotvoran i zato ga treba prihvatiti. Poboljšaće tekst zakona, a neradnicima mesta u pravosuđu ne bi trebalo da bude.

Dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi dobro da postavimo pitanje predlagaču da nas izvesti i podnese obrazloženje u kojoj zemlji Evropske unije je ovakvo rešenje u civilnom postupku za ostvarivanje prava građana? Nije poznat ovakav institut, nije jasno da li je ovo redovni ili vanredni pravni lek, čim je određen i predložen sa alternativom.
Dakle, dame i gospodo, nije poznat institut direktne revizije, kako u domaćem, tako i u uporednom pravu. Ovim se preskače nadležnost drugostepenog suda, u konkretnom slučaju, kod nas, okružnih sudova, pa je taj predlog neustavan, jer nije ustanovljen, niti je zakonska kategorija, a ujedno ni ustavna. Ovim predlogom narušava se i razbija jedinstvo i pravni poredak u građanskom pravu, što će imati, ako se usvoji, nesagledive i štetne posledice po naše građane i javni interes.
Vidite, predlagač je predložio u članu 390. propis – postupak u vezi člana 389. pa se predlaže brisanje, iz istih razloga jer je i ovaj institut koji se predlaže, apsolutno neustavan. Uvodi se načelo celishodnosti, jer ponovo uvodimo ovo načelo i nekakve stavove Vrhovnog suda, koji se objavljuju u biltenima Vrhovnog suda i koji postaju izvor prava i menjaju zakon.
Ovim se narušava jedinstvo pravnog poretka. Zbog toga moram reći da se mi vraćamo, sa ovim uvođenjem načela celishodnosti, a ukidanjem načela utvrđivanja materijalne istine, načela raspravljanja pred sudom, vraćamo se u realni bivši socijalizam. Šta nam to treba? Kome treba da se mi vraćamo nazad u odnosu na građansko pravo? Nije jasno kako će se sudovi snalaziti, kako će stranke ostvarivati svoja prava, u kakvu konfuziju će sada naše pravosuđe biti bačeno, kako će sudije da odlučuju, ako je u zakonu ostala alternativa?
Ta alternativa vam znači, ostvarivanje prava selektivnog, dalje, za Šaju može, a za Paju ne može.
Sada ćete imati situaciju, dakle, imaćemo jednu situaciju da će načelo materijalne istine biti utvrđivanje zaista potisnuto načelom celishodnosti. Zbog toga SRS je predložila brisanje ovih članova, jer smatramo da je postojeće rešenje delotvornije za pravni poredak i ostvarivanje prava naših građana i da je ono delotvornije u javnom interesu.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o izvršnom postupku. Ovim članom regulišu se odredbe u odnosu na sastav suda. U izvršnom postupku, prema važećem zakonu, rešenje i odluku o dozvoli izvršenja donosi sudija pojedinac. U postojećem Zakonu o izvršnom postupku predviđeno je da nezadovoljna stranka, odnosno dužnik ima pravo da izjavi prigovor. U Ustavu Republike Srbije, u članu 22. stav 2. propisano je da je svakom zagarantovano pravo na žalbu ili neko drugo pravno sredstvo.
Kada smo radili Zakon o izvršnom postupku 2000. godine, zalagao sam se, zbog skraćenosti postupka i efikasnosti, da se pre svega obezbedi zaštita poverilaca, a da se na taj način ne štiti dužnički lobi. U Predlogu ovog zakona predviđa se rešenje koje nije zasnovano na Ustavu, nije ustavna kategorija, jer između ostalog, on predviđa poverene funkcije suđenja sudskim pomoćnicima, što smatram da je neprihvatljivo.
Kada sam razmišljao ranije, pri donošenju prethodnog zakona o izvršnom postupku, analogno sam razmišljao, kada je Savezna skupština usvojila taj predlog 2000. godine, da se ukine pravo na žalbu, ali ostaje drugo pravno sredstvo, a to je prigovor. Zašto da se ukine žalba? Zato što je već vođen parnični postupak pred prvostepenim sudom, da je stranka nezadovoljna izjavila žalbu, da je ta žalba rešena pred drugostepenim sudom i da je ta odluka postala izvršna.
Zbog toga bi bilo suvišno, necelishodno i nedelotvorno za poverioce da se ponove dozvoli institut žalbe. Dakle, imali bi povodom jedne iste pravne stvari dva puta da se rešava od strane drugostepenog suda. To nije delotvorno.
Analogno tome, skrenuću vam pažnju na jednu činjenicu. Ako prvostepeni sud, u sastavu veća od tri sudije, to se u krivici zove KV veće, ako rešava o pritvoru, onda može da rešava isti sud, po predlogu za izvršenje, na prigovor da predmet ne šeta u okružni sud i da se dva puta ne izjavljuju žalbe i na taj način odugovlači i sprečava efikasnost vođenja izvršnog postupka. Zato smatram i ovaj dodatak da je potrebno da se zaključkom predvidi da se izdaje nalog službenom licu za sprovođenje pojedinih radnji i odlučuje o drugim pitanjima upravljanja postupkom.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je bilo celishodno da je ostalo postojeće rešenje. U tom slučaju, postupak izvršenja bio bi efikasniji. Međutim, sa ovim nećemo postići efikasnost. Kada je u pitanju efikasnost pravosuđa, postavljam pitanje onima koji su pripremali ovaj predlog – kako to da se u Nemačkoj parnica vodi u proseku pet meseci, a kod nas šest i po godina?
Postavljam pitanje, šta će se desiti sada kada se uloži žalba, koliko će žalbeni postupak da traje, jer to je tako reći nova parnica, novi postupak, novo odugovlačenje. Zbog toga sam bio da taj isti prvostepeni sud koji je doneo odluku, čija je konačna za izvršenje, da on ima pravo i da odluči o prigovoru. Zato predlažem kao celishodno i delotvorno da se više ne štiti dužnički lobi, da se zaštite poverioci. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman SRS treba prihvatiti jer se u praksi pokazuje, ako je naplata novčanim sredstvima potraživanja i ako je poverilac podneo zahtev za prinudno izvršenje, u 8,00 časova kada počinje rad suda, nije isto ako je drugi poverilac podneo zahtev u 14,00 časova. Bitno je ovde, što je rekao kolega Šarović, onim redom – ali fikcija apsolutne tačnosti, što je predviđalo čak i rimsko pravo, treba poštovati. Nije svejedno ko je prvi predao predlog.
Dakle, potrebno je označiti, kada se prima predlog za prinudno izvršenje, dan i čas, ali je bitan čas. Kada je u pitanju upis hipoteke u zemljišne knjige, da bi se poštovala fikcija apsolutne tačnosti sa podacima koji se unose u zemljišne knjige, u zemljišnim knjigama se hipoteka beleži, dan i čas, da ne bi obratno bilo, da neko ima drugi redosled i onaj koji je poslednji predao zahtev za upis ili predlog za prinudno izvršenje, da on nema prioritet, a ne onaj koji je prvi predao predlog za prinudno izvršenje.
Zato je pored dana nužno i obavezno naznačiti i čas kad sud prima predlog za prinudno izvršenje, mora naglasiti dan, mesec, godinu, ali i čas kada je primio predmet za prinudno izvršenje da bi se poštovao redosled namirenja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedna potrebna intervencija treba da se izvrši kada je u pitanju obim izvršenja i obezbeđenja kako to predviđa član 8. u Predlogu zakona. Ovim predlogom zakona, odnosno ovom odredbom u članu 8. direktno se štiti dužnički lobi, a ne poverilac.
Treba dati pravo poveriocu da on predloži sudu i da izabere nad kojim sredstvom dužnika je najpodobnije, najefikasnije i najbrže u potpunosti izvršiti naplatu duga. Ako je to pravo da dužniku, dužnik će uvek biti u situaciji da ovo pravo zloupotrebi i da se ide na odugovlačenje postupka. Lično smatram, ako je trebalo da se nekome da pravo da on predlaže sudu da se na drugom sredstvu izvrši popis, procena i prodaja predmeta za naplatu od strane dužnika, onda to pravo treba dati pre svega poveriocu.
Recimo, dužnik ima mercedes, a ima i fiću. Ako je poverilac predložio da se novčano potraživanje naplati popisom, prodajom i procenom dužnikovog putničkog automobila mercedes, dužnik sa predlogom dođe pred sud i kaže – molim vas, predlažem da se na sredstvu izvršenja izvrši i sprovede izvršenje, jer imam putnički automobil fiću. Vidite u kakvoj je situaciji i kada će se naplata izvršiti.
Prema tome, mislim da bi trebalo u ovom slučaju tražiti promenu popisa predmeta i da to pravo bude dato poveriocu.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je predložila brojne izmene i dopune ovog zakona da bi se poboljšao tekst predloženog zakona ili da se zadrže postojeća rešenja iz važećeg Zakona o izvršnom postupku.
Kada je u pitanju dostavljanje, bilo bi prihvatljivo da je predlagač samo u sadržaju ove norme predložio da se za dostavljanje u izvršnom postupku primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ali ako ovim zakonom nije drugačije određeno ili drugim zakonom, a to je gospodin Stevović rekao, jer smo raspravljali juče o zakonu o parničnom postupku i danas.
Predlagač verovatno misli na neki novi organ koji će biti formiran i osnovan za dostavljanje pismena od strane suda i drugih državnih organa. Mislim da ovo ne bi trebalo prihvatiti i da bi trebalo izostaviti – ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Preciznije je predloženo u ovom amandmanu, pa zbog toga molim da razmotrite da se amandman SRS prihvati, jer je celishodan i delotvoran.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvođenjem instituta žalbe kao pravni lek, umesto nje, bio je dovoljan prigovor, jer je kao što sam rekao, i naši poslanici i kolege koji su iz drugih stranaka isticali, izjavljivana je ranije žalba povodom predmeta prinudnog izvršenja. Imali smo pravosnažnu sudsku odluku, išla je čak jednom i na okružni sud, imali smo situaciju kada je veći broj predmeta išao i na revizijski sud i da je čak revizijom rešavan sporni odnos.
Mislio sam da nema mesta žalbi u izvršnom postupku, jer dovoljan je prigovor i da prigovore rešavaju, pre svega, zaklete sudije, trojica sudija istog suda. Dakle, veće suda istog suda.
Ističem da je privid žalba kad se kaže, ne zadržava izvršenje. Tako gde je propisano, jer faktički zadržava, predmet se sa spisima dostavlja višem drugostepenom sudu. Dakle, dostavlja mu se na razmatranje.
Ukazuje da u brojnim slučajevima nije ni propisano da žalba odlaže izvršenje, ali je zato propisano da se u određenim slučajevima postupak nastavlja, ali po pravosnažnosti rešenja, a ne po izvršnosti rešenja, što znači da žalba u praksi zadržava izvršenje.
Dakle, tamo gde nije ni propisana. Mi srpski radikali smatramo da bi se time učinio efikasnijim izvršni postupak, a ovako, izvršni postupak će da produži na neograničeno vreme i na taj način štiti se dužnički lobi. Sprečimo sve prepreke da se zaštiti dužnik po svaku cenu, zaštitimo prava jednom svih poverilaca. Hvala.

Amandman koji je podneo narodni poslanik Momir Marković ispred poslaničke grupe SRS je apsolutno prihvatljiv, jer je on delotvoran i oslanja se na prethodne amandmane, pa je potrebno da se ovaj amandman usvoji i ostajemo kod tog predloga i predlažemo Narodnoj skupštini da usvoji ovaj amandman, jer se time ubrzava postupak izvršenja, a neće propustiti odugovlačenje postupka i neće se dozvoliti da dužnici manipulišu i na taj način izbegavaju i odugovlače izvršenje.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada tek dolazimo u situaciju da su odredbe ovog zakona u nekim delovima protivurečne sa drugim odredbama zakona. Primetićete sada samo ako pogledate odredbe člana 18., koji u drugom stavu propisuju, što je rekao prethodni govornik kolega, po prijemu odgovora na žalbu ili po isteku roka za odgovor prvostepeni sud ako to oceni potrebnim zakazaće ročište za raspravljanje o žalbi.
Šta sad? Kako to sad može prvostepeni sud da rešava pitanje žalbe? Kod koga ovo može? Možda kod neke nevladine organizacije ili kod Mauricija Masarija, koji je bio protagonista za ovo. Šta će sudije sada da kažu, koji budu odlučivali o ovom predmetu o ovakvim slučajevima?
Tamo govorite u predlogu treba dozvoliti žalbu i drugostepenost i ako je takva preporuka Saveta Evrope pod oznakom R 95/5, koja govori o uvažavanju određenih odredaba kada je u pitanju rešavanje žalbi, u drugom stepenu, dame i gospodo, kako sada dati ovlašćenje prvostepenom sudu. Ovamo isključujemo, a ovamo mu dajemo pravo da sada on odlučuje o žalbi. To nema pravnu logiku. Nema pravne logike da se ovaj stav u ovom delu uopšte može raspravljati i da ovo ostane u Predlogu zakona.

Dame i gospodo, mene raduje što je 90% odredaba ovog zakona prepisano iz onog zakona koji je važeći što se tiče krivičnog postupka. Međutim, smatram da je potrebno u konkretnom slučaju zadržati postojeće rešenje, jer je to efikasnije i delotvornije i zbog toga ukratko samo dve rečenice, da je ovaj amandman pravno moguć, kako kaže Zakonodavni odbor, a s druge strane rešenje u postojećem zakonu je apsolutno delotvorno u odnosu na efikasnost postupka i ostvarivanje prava građana pred sudom.

Dame i gospodo, SRS je predložila ovaj amandman Narodnoj skupštini, a taj amandman je podneo narodni poslanik Stamenković. Smatramo da treba prihvatiti ovaj amandman. S druge strane, u ovom članu treba pre svega zadržati postojeće rešenje, jer je to rešenje prihvatljivije zbog efikasnosti postupka i ostvarivanja prava građana na šta više ne bih hteo da dajem obrazloženja kada je u pitanju deo koji se odnosi na žalbu.

Dame i gospodo narodni poslanici, vraćanje svih instituta koji štite dužnika iz Zakona o izvršnom postupku, iz 1978. godine i uvođenje instituta radi zaštite dužnika i dužničkih lobija, ne može se prihvatiti i to vodi ka odugovlačenju postupka.
Predlog odredaba ovog člana je u suprotnosti sa svim odredbama i svrhom izvršnog postupka. To je neprihvatljivo jer vraća stranke ponovo u parnicu. Guraju ih u novu parnicu i izlažu novim troškovima, i to bespotrebnim, pri čemu je rešenje iz predloga još nepovoljnije za poverioca jer daje šira prava dužniku. Dozvoljava da dužnik pokrene parnicu i u onom slučaju kada ga sud nije uputio na parnicu.
Dakle, dužnik dobije predlog za izvršenje, odmah pokreće parnicu i prekida se postupak, ali je katastrofa što je ova odredba u suprotnosti sa članom 22. stav 2. Ustava Republike Srbije. Dakle, ovo nije ustavna kategorija.
Šta sada? Opet dolazimo u situaciju da su odredbe i pojedini članovi ovog zakona u suprotnosti sa drugim odredbama Zakona o izvršnom postupku, koji se predlaže. Ovde se ne dozvoljava pravo žalbe. Šta sad? Ovamo predlagač zakona moli samo da se usvoji ovaj predlog zakona da bi zaživeo novi žalbeni institut i da bi dužnik uvek mogao da koristi pravo na žalbu, ali kada dužnik pokrene izmišljenu parnicu, i smišljenu za odugovlačenjem i osujećenjem izvršenja, sada zakonodavac kaže - molim vas, prekidamo parnicu.
Zašto prekinuti parnicu? Zašto zastati sa izvršenjem? Nema mesta zastajati sa izvršenjem gospodo. Evo zašto. Ako je parnica vođena pet ili šest godina, ako je tu izvršnu presudu, koja u izreci sadrži usvajanje tužbenog zahteva, i ako je potvrđena od strane drugostepenog suda, ako je revizioni sud tu odluku potvrdio, šta više ima izvršni sudija i šta ima više dužnik da se parniči, da otvara nove parnice i da gura ponovo dužnika da se izlaže troškovima, a parnica traje u proseku u Srbiji do šest i po godina, a u Nemačkoj traje samo pet meseci.
Šta sada? Prekine se postupak, imamo novu parnicu, imamo novih šest godina i građani ne mogu ostvariti svoja prava. Zato predlažem, dame i gospodo, da se ovaj amandman usvoji.

Da bi skratili vreme, samo želim u ime SRS i predlagača dr Branislava Blažića da ostanem kod ovog predloga, utoliko što bih ukazao na prigovor trećeg lica. Postavlja se još jedno pitanje i problem što trećem zainteresovanom licu treba da se ostavi mogućnost da pokrene parnicu. Tu je veliki problem i zbog toga smatram da bi trebalo uvažiti ovaj predlog, jer je izuzetno koristan za poboljšanje Predloga zakona. Vidim da i ministar ima razumevanja.
Ovo je diskusija, ovo su oprečna mišljenja. Kaže se da više zna njih pet nego jedan, ali mislim da se racionalno razmišlja i današnja rasprava pokazuje da je vredelo uložiti amandmane i da je vredelo da Vlada oceni da su amandmani bili izuzetno korisni i da su delotvorni za ovaj izvršni postupak.