Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske radikalne stranke narodni poslanik Momir Marković uložio je amandman na član 53. Ako pročitate tekst Predloga ovog zakona videćete da je putnička agencija, kako predviđa i predlaže član 53, odnosno turistička agencija preduzeće, drugo pravno lice, odnosno preduzetnik, koje u okviru registrovane delatnosti putničkih, odnosno turističkih agencija obavlja poslove pod uslovima propisanim ovim zakonom.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo ne liči na agenciju. Turistička agencija mora biti specijalizovana i isključivo se baviti poslovima turizma. Ako će turistička agencija biti registrovana i za sakupljanje puževa ili pečuraka, a uz to da se bavi pružanjem turističkih usluga, dešavaće nam se ono što se dešavalo u prethodnom periodu. Brojne turističke agencije bavile su se, između ostalog, pružajući turističke i prevozne usluge za prevoz učenika i pružanjem usluga u turističkom prometu. Imali smo kobne rezultate rada takvih agencija, odnosno preduzetnika, koji su se bavili svim i svačim.
Srpska radikalna stranka smatra da moraju biti propisani oštri kriterijumi za turističke agencije koje će se baviti ovim poslovima, kako bi se sprečile brojne zloupotrebe, a samim tim i neželjene posledice. Ovako proizilazi da nosi naziv turistička agencija, a da se u praksi bavi brojnim delatnostima i nije usko specijalizovana za pružanje ovih usluga i da obavlja delatnosti kako to treba da bude određeno jednim zakonom.
Zbog toga predlažem, gospodo narodni poslanici, da u danu za glasanje prihvatite ovaj predlog koji je podneo narodni poslanik Srpske radikalne stranke gospodin Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prethodnom članu predlagač je predložio da evidenciju imovine vodi Direkcija za imovinu Republike Srbije. Ukoliko bi se usvojio ovaj predlog zakona, bilo bi najracionalnije da tu evidenciju i utvrđivanje vode lokalni organi, zbog toga što imate opštine, lokalnu samoupravu, i na području te lokalne samouprave jesu i opštinski sudovi u većini slučajeva, a u sedištu su i okružni sudovi, u većini slučajeva su i regionalni arhivi, zatim službe za katastar nepokretnosti.
To bi i te kako moglo doprineti da se na najcelishodniji i najbrži način sliju podaci u lokalnu samoupravu – s tim što bi Republika, ako bi se usvojio ovaj predlog zakona, imala informacije vezane za donošenje tog zakona koji se najavljuje, mada mi u to baš nismo sigurni, i smatramo da je trebalo brisati ovaj član zbog toga Republička direkcija za imovinu nema tehničke mogućnosti, niti ima zakonska ovlašćenja da bi ona sada vršila popis na stotine hiljada građana, njihove nepokretne i pokretne imovine – što bi svakako bilo i ekonomično i racionalno, a tim pre što lokalna samouprava poseduje te podatke i evidencije, pa bi građani i najlakše mogli doći do tih podataka. Čuli ste koji stav ima SRS vezano za ovaj zakon. Smatram da ovaj član treba brisati iz razloga koje su naveli narodni poslanici SRS.
SRS nikada neće predlagati nešto što je nerealno, nešto što je nemoguće. Predlagaćemo takve zakone koji će moći biti primenjeni u praksi. Donošenje zakona radi zakona - od toga nema nikakve koristi ni za državu a ni interesa za naše građane. Dakle, potrebno je donositi delotvorne zakona, koji će biti primenjivi, a da građani naše države na osnovu tih zakona ostvaruju Ustavom i zakonima određena i zagarantovana prava. Hvala vam.

Dame i gospodo, Vlada Republike Srbije pravi diskriminaciju u odnosu na Pravoslavnu crkvu. Ako pogledate šta je prioritet vraćanja, u prvom redu trebalo je imati u vidu činjenicu, kada se donosi jedan ovakav zakon, da se evidentira imovina koju je država oduzela Pravoslavnoj crkvi.
Na Kosovu i Metohiji na stotine hiljada hektara oduzeto je crkvenog i manastirskog zemljišta, koje danas separatisti i okupatori koriste. Ni jedne reči nema u Predlogu ovog zakona o tome.
Ako treba da se zemlja popisuje fizičkim i pravnim licima u Srbiji, znači da je trebalo voditi računa i ne praviti razliku i u tom zakonu predvideti vraćanje oduzete imovine Pravoslavnoj crkvi.
Zašto sada Vlada i predlagač pravi razliku i Pravoslavnu crkvu ostavlja po strani, pa se postavlja pitanje da li će uopšte ikada biti takvog predloga zakona koji treba da obrati pažnju i da se na podjednak način vrati imovina Pravoslavnoj crkvi.
Ovo što predlagač predlaže da će se posebnim zakonom regulisati vraćanje imovine oduzete Pravoslavnoj crkvi, to nije prihvatljivo za SRS. Ako je predlagač imao dobru nameru, onda ne može vršiti diskriminaciju i nije za odlaganje povraćaj oduzete imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Nije to imovina male vrednosti. To je imovina velike vrednosti i zbog toga SRS smatra da je u prvom redu predlagač trebalo da ima u vidu 32 zakona i podzakonska akta na osnovu kojih je građanima Srbije, dakle pravnim i fizičkim licima, kao i Pravoslavnoj crkvi, imovina oduzeta, pa da u jednom zakonu imamo regulisano pitanje povraćaja oduzete imovine. No, od toga nema ništa.
Građani Srbije znaju da je ovo samo jedno lažno obećanje, a da bi se stvorio utisak da aktuelna vlada ima samo nameru da vrati zemlju ili imovinu.
Međutim, ovde se ne govori da će se vratiti i u kom roku. Ovde nema rokova, ovde nema utvrđenog postupka i zato srpski radikali poručuju građanima da ovome nije verovati, jer ovde nema dobre namere da će predlagač postupiti kako je ovim predlogom zakona predložio.
Ponavljam i podsećam vas, da je predlagač istovremeno predložio donošenje zakona o povraćaju imovine, onda bi se moglo na ozbiljan način razgovarati i raspravljati, ali kao prethodno pitanje jeste to da li država ima novac da isplati ono što se ne može vratiti, a sa druge strane da li može da vrati onu imovinu koja je promenila više vlasnika.
Napominjem ponovo slučaj Pivare Vajfert u Pančevu, koja je nesrećnim slučajem izgorela, a koju je turski građanin kupio. Turska nije član Evropske unije i ta pivara ne može biti vraćena, a u Strazburu je vođen postupak za povraćaj.
Međutim, odbačen je zahtev naslednika Vajferta.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bi se imovina evidentirala i da bi se utvrdilo pravo činjenično stanje, nije dovoljno da neko dobije neku potvrdu. Nužno je da organ koji učestvuje u evidentiranju razmotri dokaze koje poseduje podnosilac zahteva, odnosno prijave, a po meni trebalo bi da bude zahtev, a potom da organ koji bude zadužen za evidentiranje sprovede postupak utvrđivanja činjenica – da li na bazi raspoloživih pismenih dokaza podnosilac prijave poseduje dokaze na osnovu kojih bi se donela odgovarajuća odluka tog organa, da bi u narednom periodu, kada se budu za to stekli uslovi, podnosilac prijave, a u drugom slučaju podnosilac zahteva – imao dokaz da je državni organ utvrdio činjenice da je određenom licu oduzeta imovina, i u odnosu na pokretnu i u odnosu na nepokretnu imovinu, i da je utvrđena njena vrednost.
Bez ovih činjenica, koje treba da utvrdi organ koji bude utvrđivao ako bude usvojen ovaj zakon, ni potvrda, ni sama prijava neće biti dovoljni da se podnese zahtev za povraćaj imovine. Organ koji bude utvrđivao ove činjenice, najveće probleme će imati u vezi sa pismenim dokazima, jer se ne može izvršiti evidentiranje na osnovu svedoka, već na osnovu pismenih dokaza i odluka državnih organa koji su po raznim osnovama oduzimali imovinu. Ti podaci su sliveni i oni se nalaze precizno složeni u depou nadležnih arhiva po regionima u Republici Srbiji.
Sama potvrda, vezano za amandman koji je podneo gospodin Marković, nije dovoljna. Bilo bi dovoljno da se donese rešenje od strane tog organa, kojim će se utvrditi ove činjenice. Tim rešenjem, ako se steknu uslovi i bude donet zakon o povraćaju imovine, podnosilac zahteva se legitimiše, jer je u prethodnom prvostepenom postupku za evidentiranje imovine nesporno utvrđeno šta je kom licu, fizičkom ili pravnom, oduzeto od 9. marta 1945. godine pa nadalje, na osnovu 32 zakonska propisa. Bez odluke, ali da ta odluka ima pravnu snagu, jedno obično evidentiranje, to je samo obično piskaranje, a nema blage veze sa utvrđivanjem određenih činjenica i da, nakon donošenja zakona o povraćaju, to može biti dokaz da se određenom licu imovina vrati.

Dame i gospodo, zakon da bi bio zakon mora imati sankcije. U ovom slučaju, kod Predloga ovog zakona, toga nema.
Postavlja se jedno veoma značajno pitanje, a to je – šta će raditi administracija ako odbaci prijavu lica koje je podnelo nadležnom državnom organu. Šta će da radi građanin ako podnese zahtev arhivi ili nekom drugom državnom organu gde se vode postojeće evidencije, a taj državni organ u roku ne odgovori i ne pruži materijalne dokaze ili pismena sa kojima treba građanin da se legitimiše.
Predlagač je zaboravio i propustio da obaveže državne organe da su dužni da u određenom roku, na zahtev građana kojima je oduzeta imovina, izdaju dokument na osnovu koga mogu da se legitimišu kod nadležnog državnog organa.
Šta ukoliko administracija odbaci prijavu, jer traži rešenje o nasleđivanju, a građanin čijim je pravnim prethodnicima oduzeta imovina nije ni vodio ostavinski postupak po Zakonu o nasleđivanju, zbog toga što nije imalo zaostavštine u momentu smrti njegovog pravnog prethodnika. U praksi ćemo imati dosta, dosta problema i neće građani moći da ostvare svoja prava kako je to predlagač predvideo.
Predlagač je morao u završnim odredbama da predloži i da obaveže državne organe, ali istovremeno da predvidi i sankciju za onoga koji građaninu ne bude izdao dokumenta na osnovu kojih može da se legitimiše kod nadležnih državnih organa. Nema žalbe protiv takvog rešenja, odnosno protiv odluke kojom se odbacuje prijava.
Državni organ može da kaže - prijava je neuredna, prijava je nepotpuna, odbacuje se, a građanin ima saznanja da je oduzeta imovina od njegovih pravnih prethodnika, međutim državni organi, a i administracija u tom slučaju neće pomoći građanima da ostvare svoja prava.
Državni arhivi će da uzmu po 3.000, 4.000 dinara, samo da se podnese zahtev da bi onaj izdao fotokopije određenih dokumenata ili krivičnu presudu, ili da se zemljišno-knjižna dokumentacija katastarski snimi i fotokopija izda, opet troškovi na račun naših građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije jasno pod kojim to okolnostima predlagač zaboravi na povraćaj zemlje sa područja Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije, koja je u sastavu Republike Srbije. Nijedne reči u Predlogu ovog zakona nema o tome da li će se ovim zakonom obuhvatiti povraćaj zemlje oduzete pre 1945. godine, i 1945. godine, kako se to predlogom predviđa i na koji način i u kom postupku će se to moći učiniti.  
Republika Srbija poseduje geodetske snimke, Vlada Republike Srbije poseduje ceo katastar Kosova i Metohije, koji je deponovan na području sadašnje Republike Srbije, pa me čudi zašto nije obuhvaćena i teritorija AP Kosova i Metohije.
Ovaj predlog zakona morao je da bude precizniji i morao je da obuhvati područje AP Kosova i Metohije, jer je to srpska zemlja, a posebno što se radi o Metohiji, o crkvenoj zemlji, koja je velike površine, a koja je danas okupirana. Znači li to da se Republika Srbija odrekla katastra, zemljišnih i katastarskih knjiga i svih evidencija koje poseduju državni organi o teritoriji AP Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije?
Trebalo je Predlogom zakona, ako neko smatra da ovaj zakon treba nešto da znači i da će biti primenljiv, da bude obuhvaćen i postupak povraćaja te zemlje, da se utvrde površine i da se utvrdi kome treba vratiti i od koga je ta zemlja oduzeta. Međutim, nijednog slova nema u Predlogu ovog zakona da Republika Srbija mari ili misli i brine o zemlji, o površini njene teritorije na području Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije. To je moralo biti obuhvaćeno posebnim poglavljem i precizirano da se zemljište ima evidentirati i da se evidentira od koga je oduzeto i kome, ako bude uslova da treba da se vrati, treba povratiti.
Drugo, trebalo je predvideti i utvrditi, s obzirom na status Kosova, da je Kosovo okupirano, na koji način i u kom postupku će se utvrditi tržišna vrednost celokupne srpske imovine koja je oduzeta komunističkim zakonima Josipa Broza.
Ovo potkrepljujem i činjenicom – kako to da se posle oktobarske revolucije niko nije setio, ni prethodna vlada, a ni ova, da se donese zakon koji će staviti van snage zakone Josipa Broza, koji je zabranio Srbima da se vrate na područje Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije tj. na svoju, srpsku zemlju.
Što se tiče evidentiranja ove imovine, podsetiću vas, dame i gospodo narodni poslanici, da državni organi poseduju evidencije o oduzetoj imovini i da je ovaj predlog zakona apsolutno neprimenljiv i nema nikakvog pravnog značaja, tim pre što se ovde prejudicira – biće povraćaj; ali kada, "ne lipši magarče do zelene trave", "obećanje ludom radovanje".
Da imamo tekst zakona, koji kaže: vratiće se zemljište i industrijski objekti i sve pokretne stvari koje su oduzete od građana Republike Srbije, onda je trebalo predvideti u kom postupku i da li su za to stvorene pretpostavke, ima li za to 60 milijardi dolara ili nema, a ne samo predlagati zakon koji treba da stvori utisak kod birača i kod građana Republike Srbije da Vlada misli o tome kako su ostali bez imovine mnogi građani Republike Srbije posle Josipa Broza i zakona koje je donosio.
Podsetiću vas, poslanik Marković je i u svom amandmanu naveo 32 zakonska projekta po kojima je oduzimana imovina od građana Republike Srbije, počev od agrarne reforme, PZF-a, konfiskacija i da ne nabrajam na koje sve načine.
Zato smatram, dame i gospodo, da ovaj predlog zakona predstavlja jedno ništa, samo gubimo vreme, imali smo preča posla. Narodni poslanik Aleksandar Vučić je boraveći sa grupom narodnih poslanika na području Kosova i Metohije u subotu posetio više naseljenih mesta na Kosovu i Metohiji; posetili su Srbe, škole, srpsku sirotinju i građani - Srbi sa područja Kosova i Metohije traže da se raspravlja u parlamentu o vitalnim interesima i o njihovim životima, o njihovoj imovini.
Smatram da je ova skupština zapostavila jedno od prioritetnih pitanja, da se pomogne Srbima na Kosovu i Metohiji, u ovom trenutku kada je teritorija Srbije najugroženija. Narodni poslanik Aleksandar Vučić je to detaljnije obrazložio, pa očekujem da će ovaj parlament i naši poslanici raspravljati uskoro o ovom veoma značajnom državnom problemu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je uložila amandman na član 3. i predlaže da se ovaj član briše iz logičkih razloga, zbog toga što je predlagač pogrešio i nije shvatio mogućnosti i ovlašćenja onoga ko bi trebalo da evidentira, procenjuje i utvrđuje, vezano za imovinu koja je po raznim osnovama oduzeta od naših građana; u pitanju su 32 zakonska projekta po kojima je ta imovina oduzeta.
Daje se ovlašćenje Direkciji za imovinu Republike Srbije da obavlja ove poslove. Međutim, po mišljenju i stanovištu SRS-a Direkcija za imovinu Republike Srbije nije ovlašćena da ove poslove radi.
Za ove poslove, ako bi bilo vremena i mogućnosti da se i vrati imovina, što apsolutno u sadašnjim okolnostima i uslovima nije moguće, samo propisivanje i predviđanje da se nešto evidentira što je već evidentirano, a evidentirano je kod brojnih državnih organa, u onim sredinama u kojima još uvek postoje zemljišne knjige postoji fikcija apsolutne tačnosti u kojima je evidentirano ko je vlasnik koje nepokretnosti.
Sa druge strane, nije jasno kako će se ova imovina evidentirati, a pogotovo kako će se vraćati onim vlasnicima koji su bili vlasnici velikih površina poljoprivrednog i građevinskog zemljišta, zatim onima koji su bili vlasnici industrijskih objekata. Kako predlagač odnosno Vlada misli da vrati naslednicima Vajfert pivaru? Pivara je oduzeta, kupio je državljanin Turske.
Ko treba da vrati tu fabriku, odnosno pivaru? Poznato je da Turska još uvek nije članica Evropske unije, sud u Strazburu već je odlučivao po zahtevu naslednika i odbio zahtev da se vrati pivara naslednicima Vajferta, a da li će to ikada biti moguće, što je rekao Ante Fiamengo, ostaje kao diskutabilno pitanje.
Sa druge strane, kako će se vratiti desetine hiljada jutara poljoprivrednog zemljišta naslednicima Dunđerskog? Kako će se vratiti brojni industrijski objekti i velika pokretna imovina koja je oduzeta od naših građana? Ko će utvrditi vrednost pokretne imovine i u kakvom je stanju ta pokretna imovina bila u momentu oduzimanja? Ko je taj koji će sada utvrditi njenu tržišnu vrednost?
Predlagač je, da li omaškom, da li iz neznanja, predvideo u članu 3. da tu evidenciju i utvrđivanje poveri Republičkoj direkciji za imovinu. To je apsolutno nemoguće sve dok se ne donese eventualni zakon o denacionalizaciji, ako se stvore uslovi i okolnosti za to, i sa druge strane, sve dok se ne promeni Zakon o imovini Republike Srbije. Zbog toga će ovaj predlog zakona biti samo jedan papir i neće predstavljati ništa, biće jedno ništa.
Ako je predlagaču stalo do toga da se zna od koga je koja imovina oduzeta, kako nepokretna tako i pokretna, ima na raspolaganju zemljišne knjige, katastarske knjige, ima lokalnu samoupravu, sve je to već evidentirano.
Ali, moram da vam kažem da nije jasno u kom postupku treba da bude utvrđena tržišna vrednost, da li će to biti upravni postupak, da li će to biti sudski postupak ili bilo koji drugi način. Ne vidim uopšte mogućnost za tako nešto i zbog toga ovaj predlog zakona neće biti delotvoran jer neće doživeti primenu.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS uložio sam amandman na član 26. i predložio da se ovaj član briše.
Dame i gospodo, SRS smatra da je u ovom momentu, kada je u pitanju reforma našeg zakonodavstva, nužno izvršiti kodifikaciju krivičnog zakonodavstva i na taj način koncentrisati krivične sankcije u jedan zakon, kako se krivične sankcije, a pre svega kazne zatvora, ne bi nalazile u 50, 60 zakona, koje je ovaj parlament usvajao za poslednjih nekoliko godina. Smatramo da je nužno da se ove odredbe iz člana 26. nađu u Krivičnom zakoniku, a ne u ovom zakonu, kada je u pitanju ova odredba i ovaj sadržaj.
Dame i gospodo narodni poslanici, do sada je u našem krivičnom zakonodavstvu postojalo krivično delo iste sadržine, što znači – ko u javnu knjigu ili drugi javni spis unese podatke sa neistinitom sadržinom odgovara krivično. I odgovarao je krivično, s tim što se ovome dodavalo još jedno krivično delo, a bilo je i krivično delo falsifikata.
Zbog toga, dame i gospodo, srpski radikali smatraju da je nužna kodifikacija krivičnog zakonodavstva i da se ove odredbe iz brojnih zakona koje predviđaju krivično-pravne sankcije nađu u njegovom osnovnom i matičnom zakonu, tj. u Krivičnom zakonu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, neki poslanici su govorili o tome šta predstavlja ova rezolucija.
Ova rezolucija predstavlja dokument koji treba da doprinese da konačno zavlada pravo i vladavina prava u Republici Srbiji. Moj prethodnik reče da su svi pred zakonom jednaki. I Srpska radikalna stranka smatra da su sve porodice jednake pred Ustavom, jednake pred zakonom u ovoj državi.
Ova rezolucija poziva vlast da poštuje Ustav i svoje zakone i sve norme međunarodnog prava koje je ova država ratifikovala. Danas je teško zamisliti državu koja ne ugrađuje ljudska prava u svoje najvažnije pravne dokumente, pogotovo ustave i zakone, i ne obezbeđuje valjane garancije da se poštuje Ustav i zakon.
Suštinu pravne države novijega doba ili države vladavine prava čine neprikosnovenost ljudskih sloboda. Zato i pojam - ljudskih prava čine ona prava koja se ne duguju državi i njenoj vladi, dakle prava koja su nezavisna od države, koja su nastala pre nastanka države. Takva građanska i ljudska prava i jednakost istovremeno podrazumevaju i pravnu i političku jednakost. Pravna jednakost znači da su svi jednaki pred zakonom, a politička jednakost se prvenstveno odnosi na upravljanje državom kao zajednicom.
Mada se čini da je napred rečeno već dobro poznato, činjenice govore da nije baš tako. Moderne demokratije, zasnovane na načelima vladavine prava, i danas imaju velikih problema da bi u potpunosti naciji obezbedile građanska i politička prava u praksi.
Dame i gospodo narodni poslanici, stanje je još teže u našoj zemlji, jer je aktuelna vlast izrazito sklona kršenju građanskih i ljudskih prava, a što se posebno dramatično i katastrofalno odrazilo u akciji "Sablja", kada je uhapšeno više od 12.000 građana Srbije u kratkom roku, kada je uspostavljena pravna nejednakost naših građana pred zakonom.
Moramo se podsetiti na istorijske korene, zakone o slobodama i pravima čoveka, kao što su: Hamurabijev zakon, Zakon 12 tablica i Dušanov zakonik; univerzalna dokumenta o ljudskim slobodama i pravima, Povelja UN iz 1945. godine, Opšta deklaracija o pravima čoveka iz 1948. godine, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1996. godine, Međunarodna konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Posebno želim da istaknem ustavna dokumenta sedam zemalja sveta: Ustav SAD, ustavne dokumente Engleske, Ustav Republike Francuske iz 1958. godine, Deklaraciju o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine i preambulu Ustava iz 1946. godine, Ustav Republike Italije iz 1947. godine, Ustav Ruske federacije iz 1993. godine, Ustav SRJ iz 1992. godine i Ustav Republike Srbije.
Sve što sam želeo da kažem u ovom delu mog izlaganja odnosi se na pitanja poštovanja ljudskih prava i sloboda naših građana posle 5. oktobra 2000. godine. Mnoge međunarodne dokumente koji se odnose na ljudska prava i slobode naša država je ratifikovala. Međutim, moram reći, nažalost, da se u našoj zemlji krše osnovna ljudska i građanska prava na najgrublji mogući način.
Primera radi, to je bila akcija "Sablja". Naše pravosuđe je bačeno u političku arenu i, umesto da se bavi pravdom, u mnogim slučajevima se naše pravosuđe bavi politikom, jer od 5. oktobra 2000. godine naše pravosuđe se bavi izvršavanjem naloga političkih stranaka na vlasti, a manje se bavi deljenjem pravde.
Najbolji primer za ovu tvrdnju jeste progon porodice Slobodana Miloševića i bezakonje u akciji "Sablja". Najbolji primer je slučaj Marka Miloševića i uloga pravosudnih organa u Požarevcu u njegovom procesu.
Dame i gospodo, postoji izjava koju ću vam citirati: "Mi, dole potpisani funkcioneri SRJ iz Srbije, jasno opredeljeni da sprovodimo zakon i uspostavimo pravnu državu, a u želji da sprečimo dalje nepotrebne žrtve, izjavljujemo: krivični postupak pokrenut pred Okružnim sudom protiv Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Republike Srbije, SRJ i predsednika SPS, nije pokrenut na zahtev Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, već zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo iz člana 26. Krivičnog zakona SRJ.
Stoga ćemo biti u prilici da ne dozvolimo da se Slobodan Milošević izruči nijednom sudu u inostranstvu, da ćemo porodicu Slobodana Miloševića obezbediti i da ćemo omogućiti kontakt porodice Milošević sa svojim članovima i sa samim Miloševićem."
Aneks 1. Potpisnik ove izjave jeste predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica, predsednik Republike Srbije, zatim predsednik Vlade Republike Srbije, dr Zoran Đinđić. U vezi sa ovom izjavom, postoji potpisan i overen aneks: "Slobodan Milošević neće biti izručen nijednoj pravosudnoj niti drugoj instituciji izvan zemlje."
Aneks 2. "Slobodanu Miloševiću će se garantovati svakodnevna poseta porodice."
"Za aneks 1 i 2, po ovlašćenju predsednika Vlade Republike Srbije, dr Zorana Đinđića, Čedomir Jovanović, 31. marta 2001. godine". Dame i gospodo, prethodni govornici su rekli da sam advokat i branilac Marka Miloševića. Jesam i biću branilac i advokat svakom poštenom i nevinom građaninu. Za mene neće biti razlike ko je iz koje stranke, ko je koje vere ili ko je koje nacije i kakvog je imovnog stanja. Braniću svakog, da se dokaže da je nevin.
U slučaju Marka Miloševića, reći ću vam da je izdata sramna centralna poternica. Nije to centralna poternica za teritoriju bivše SRJ ili Republiku Srbiju. Ova sramna centralna poternica, tzv. crvena poternica, izdata je posle pogibije dr Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije, a da za to nije bilo nijednog pravnog osnova. Ovom poternicom je osujećen svaki postupak, osujećen je i onemogućen kontakt familije i porodice sa Slobodanom Miloševićem.
Vi, dame i gospodo, znate kako je uhapšen Slobodan Milošević; na najbrutalniji način. Pa, ni stranog državljanina, ni stranog neprijatelja srpski radikali onako ne bi hapsili ni proganjali, nijednog čoveka na kugli zemaljskoj ne bi onako isporučili, ne bi ga prodali, ne bi uzeli pare za njegovu glavu na tuzlanskom aerodromu. Zato napominjem da je Opštinski sud u Požarevcu, sa MUP-om Srbije, izdao ovu sramnu poternicu, koja uskoro mora biti ukinuta i mora biti brisana.
Dame i gospodo, danas smo čuli mnoge demokrate koji govore ovde kako je to demokratska vlast vladala. Odgovaraće svi oni koji su učestvovali u tome, jer o tome postoje precizni podaci koji su dostavljeni Odboru za bezbednost Skupštine, gde se kaže da je u Beogradu uhapšeno 4.583; u Boru 200; u Valjevu 191; u Vranju 158; Zaječaru 174; Zrenjaninu 391; Jagodini 206; Kikindi 21; Kragujevcu 400; Kraljevu 58; Kruševcu 164; Leskovcu 125; Nišu 154; Novom Pazaru 141; Novom Sadu 303; Pančevu 1.204; Pirotu 75; Požarevcu 187; Prokuplju šest; Smederevu 480; Somboru 695; Sremskoj Mitrovici 242; Subotici 382; Užicu 132; Čačku 210; Šapcu 704.
Ima li ko iz Šapca ovde, da kaže ovde građanima Srbije i građanima Šapca, zašto su uhapšena 704 čoveka i građanina? Šta ćemo sada da radimo sa 12.000 uhapšenih? Nema više da se preko ovoga može preći. Nemojte da se zavaravate da ćete doći ponovo u situaciju kao što ste bili 5. oktobra.
Dame i gospodo, optužiše Marka Miloševića samo zato što je rekao: dovedite mi Milovanović Zorana da ga pitam ko ga plaća, koliko ga plaća SPO, koliko ga plaća Otpor i koliko ima otporaša u Požarevcu. To je iluzorno. Zašto bi Slobodan Milošević, kao predsednik države, tražio podatke od jednog Milovanović Zorana iz Požarevca, kada je imao šefa bezbednosti, ministra unutrašnjih poslova, načelnika sekretarijata u Požarevcu, koji je znao kada se ko nakašljao u Požarevcu, a ne koliko ima otporaša i koliko ko koga plaća.
Dame i gospodo, podsetiću vas na taj proces. Ni u Nirnbergu mnogi nisu imali dosije kao što ima Marko Milošević u Požarevcu. To je predmet sa 600 i nešto strana. Evo ga, dame i gospodo, bilo bi mi drago kada bi ga narodni poslanici Skupštine Republike Srbije pročitali, osudili onoga ko vodi postupak i izbacili ga iz suda, da više nijednog minuta u sudu ne radi.
Taj sudija koji sudi Marku Miloševiću je dobio stan. Odlukom Fonda za izgradnju stanova solidarnosti opštine Požarevac jedan stan je dodeljen Opštinskom sudu u Požarevcu, s tim da sud u zakonitom postupku taj stan dodeli svom zaposlenom radniku. Dakle, ovaj stan nije namenjen za birana lica, ni postavljena. Za ovaj stan, dame i gospodo, konkurisale su dva sudije i četiri-pet zaposlenih.
Naredbom predsednika suda, Milice Perić, izvršeno je bodovanje, a ne postoji ni pravilnik o raspodeli stanova, ali je ona donela naredbu kako treba taj stan da se dodeli i kome. Posedujem jednu pismenu izjavu i prijavu, kako god hoćete da je nazovete, u kojoj se ukazuje da je predsednica suda toj gospođi sudiji, koja se dobrovoljno prijavila da sudi neistomišljenicima, između ostalog i pripadnicima SPS u Požarevcu, ona se zove Marija Vučićević, ranije Marinković, dodelila 80 bodova, a radnici mogu da dobiju najviše 50. Kada će radnik u opštinskom sudu da onih 30 bodova dobije? Nikada.
Dame i gospodo, što se tiče rada toga sudije koji sudi Marku Miloševiću, skrenuću vašu pažnju da je u predmetu KV 202/02, u kome je određen pritvor Jovanović Zoranu iz Požarevca, potvrđeno rešenje od strane drugostepenog Okružnog suda u Požarevcu. Predmet je vraćen, ali je ovaj isti sudija Vučićević - Marinković Marija formirala veće koje treba da odluči o pritvoru Jovanović Zorana, koji odgovara za smrtnu posledicu i kome je izrečeno 30 meseci zatvora.
Dame i gospodo, interesantno je, a u sudskoj praksi nezabeleženo, stručna javnost ako ovo čuje imaće prilike da se zgražava, gospođa Marija Marinković je u veće postavila i sudiju koji nije bio u Požarevcu. U sastav toga veća ušla je i sudija Adelaida Anđelković, koja pet dana tada nije bila u Požarevcu, jer se nalazila na savetovanju.
Kada je ovom sudiji Adelaidi, u međuvremenu kada je došla, ponuđeno da potpiše zapisnik o većanju i glasanju, o ukidanju pritvora, ona se tome suprotstavila i nije želela da potpiše taj zapisnik, jer nije učestvovala u odlučivanju. Posle pet dana predsednica suda, a ujedno i predsednica veća, i sudija ispravljaju i falsifikuju to rešenje i tako donose drugo, a o tome su obavešteni i tužilac i predsednik suda. Međutim, ništa nisu preduzeli
Dame i gospodo, skrenuću vašu pažnju na obaveštenje Opštinskog odbora DHSS povodom kontakata sa pravosudnim organima u opštini Požarevac.
Obaveštenje - ocenjujemo da je najbolje obaveštenje ono koje se daje u pismenoj formi i za koja se daju argumenti, dokazi. (Dosledno tome rečenom, tako se i postupa.) DHSS u Požarevcu, usmeno ili pismeno, obraća se veći broj fizičkih i pravnih lica radi pružanja pravne pomoći i traženja zaštite njihovih interesa od nasrtaja nezakonja, zloupotrebe službenog položaja, kriminala izraženog u raznim oblicima, kao i od drugih izraženih zloupotreba.
Da bi mogli preduzeti određene mere i aktivnosti, po svim pitanjima je razgovarano, a konačan zaključak donosi se na Glavnom odboru DHSS. Ovde želimo, kažu oni, da navedemo nekoliko karakterističnih slučajeva, koji ukazuju na kršenje i zloupotrebu zakona, kako sudećeg sudije, tako i od predsednika Opštinskog suda u Požarevcu.
Krivična stvar i slučaj Marjanović Save. Dana 6. 11. 2002. godine pismenim putem odboru DHSS obratio se Marjanović Sava iz Požarevca, kojim je tražio da bude pravno zaštićen i da se pravilno primeni zakon prema učiniocu krivičnog dela i da se odgovori predsedniku suda Požarevca, i to Opštinskog suda, itd.
Naime, pismom Marjanović ukazuje da je u saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila 13. 4. 2002. godine, izgubio život njegov sin, a nesreću je izazvao i skrivio okrivljeni Jovanović Zoran iz Požarevca. Protiv Jovanovića je pokrenut krivični postupak i izrečena je kazna, ali je tokom postupka zloupotrebljen institut pritvora. Naime, radi se o krivično-pravnoj stvari u predmetu K broj 325/02. Učiniocu krivičnog dela je izrečena kazna zatvora u trajanju od 30 meseci, sa produženjem pritvora i upućivanjem na izdržavanje kazne zatvora.
Dame i gospodo, kao što vidite, čak i Opštinski odbor DHSS u Požarevcu je na ovo intervenisao. Šta se dogodilo? Kada je ukinut pritvor ovom Jovanović Zoranu, taj je otišao, nije upućen na izdržavanje kazne zatvora, sudija falsifikuje zapisnik o većanju i glasanju, donosi nezakonito rešenje i niko ne pokreće krivični postupak. Ovo je bilo samo jedno skraćeno obraćanje vezano za postupajućeg sudiju.
Dame i gospodo, u slučaju Marka Miloševića, pročitao sam detaljno sve zapisnike, sva dokumenta i sva pismena, međutim, dame i gospodo, mogu vam reći da Marko Milošević nije izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret. Okružni sud je ukinuo po našoj žalbi presudu prvostepenog suda i rekao da je prvostepena odluka bila nezakonita, da je obrazloženje sa izrekom presude u kontradikciji, da kao takva nije mogla opstati i zbog toga je ukinuta. Na kraju je zakazan glavni pretres 4. marta ove godine, gde ću ga braniti kao čoveka, a ne samo zato što je on sin Slobodana Miloševića.
Dame i gospodo, koliko je Opštinski sud bio pristrastan, evo samo na nekoliko primera. Imate slučaj da pročitate u zapisniku o glavnom pretresu od 15. marta 2003. godine.
Ovo nije zapamćeno u sudskoj praksi. Kaže na strani 71 - u ovoj fazi postupka glavni pretres je prekinut deset minuta zato što je oštećenom malo pozlilo.
To je negde oko 11,30, a ovo je bilo oko 9 sati, sudija, koji inače, kao što se ovde vidi, ne sudi po zakonu, kaže - u ovoj fazi postupka nastavljeno je saslušanje oštećenog, kada je oštećeni tražio da ga sud pusti za 45 minuta da ode kod prijatelja na groblje na parastos. Sud donosi rešenje: omogućava se oštećenom da ide na parastos. Na kraju, koliko taj ima privilegije, i sudija mu je bio advokat.
U ovoj fazi postupka oštećeni pita - da li će glavni pretres još dugo da traje jer je gladan. Gde ovo ima? Ovo nije bilo ni u Bangladešu. Dame i gospodo, Okružni sud kaže u obrazloženju, kada je ukinuo presudu, ukida se presuda Opštinskog suda u Požarevcu K br. 504 od 23. 7. 2004. godine. U obrazloženju sud navodi i kaže: kakve su to konstrukcije bile prvostepenog suda kada su izjave u istrazi date jedne, a na glavnom pretresu druge, sud prihvata neke izjave što je čuo sa ulice ili u istrazi, a ne prihvata nijednu izjavu koja je data na glavnom pretresu. Međutim, Zakonik o krivičnom postupku obavezuje sud da zasniva svoju odluku samo i isključivo na dokazima koje je izneo na glavnom pretresu.
Dame i gospodo, ponovo ćemo se suditi, što bi onaj rekao - ponovo se moramo ćerati. Da vidite još jednu nelogičnost. Da li je ovo zapamćeno, taj oštećeni je bio član jedne partije, prvo je rekao da je bio član SPO, zatim da je član Otpora, zatim ide u DS da te večeri ispriča članovima DS da ga je Marko Milošević pozivao i da mu je pretio.
Međutim, taj isti Milovanović Zoran, oštećeni, na glavnom pretresu kaže - nemojte, molim vas, pojma nemam o tome da je meni pretio Marko Milošević. Kaže - izvinite, molim vas, meni Marko Milošević nije pretio, i Marko Milošević nije imao testeru, i sa Markom Miloševićem nisam imao nikakav fizički kontakt. Šta dalje? Šta će sud sada da radi? Šta da radi jadni i bedni sudija kada mu ovako i sam oštećeni kaže? Šta će tužilac da kaže kad i sam oštećeni kaže - nemojte, to sam govorio na ulici.
Tog Milovanović Zorana posle 5. oktobra zaposle u SUP-u, zaposlio ga načelnik i jedan glavešina iz MUP-a da radi u SUP-u Požarevac. Bilo kako bilo, bilo bi do ujutro da pričam koliko sam u ovom predmetu imao priliku da se uverim kakvo je to bezakonje, kakva je to neustavnost, kakav je to bezobrazluk.
Mogu vam reći da je porodica Slobodana Miloševića opljačkana, sve što su mogli opljačkali su, čak danas supruge nekih funkcionera u Požarevcu nose bunde, cipele i tašne iz kuće, doma i porodice Slobodana Miloševića. Odneli su čak iz pekare i WC šolju. Dame i gospodo, nije ostalo ništa.
Neki mediji su se toliko zalagali samo da bi oborili bivšu vlast. Pronašli su jednog čoveka preko koga treba da se izvrši jedna teška propaganda i prikaže kako je stanje u Požarevcu nemoguće zbog Marka Miloševića. Dame i gospodo, neće biti tako.
Ovo nije zapamćeno, za jednu običnu priču da bude predmet Marka Miloševića od 700 stranica, da država u ovo uključi ceo svoj pravosudni i policijski aparat, a to debelo državu košta. U ovakvim slučajevima, da je bio neki pametan sudija, oslobodio bi Marka Miloševića. Marko Milošević mora biti oslobođen, sviđalo se to nekom ili ne. Srpski radikali će štititi svakoga, doći ćemo na vlast, tako ćemo se ponašati, za nas nema razlike ko je i šta je. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, u smislu važećih odredaba Poslovnika, u ime SRS podneo sam amandman na član 3, jer smatramo da je potrebno da se u ovom članu predvide odredbe koje govore o tome da se pravni odnos u braku uređuje zakonom i da postojeći stavovi 2. i 3. postaju stavovi 3. i 4. Dame i gospodo narodni poslanici, mi iz SRS uložili smo određen broj amandmana na Predlog ovog zakona, smatrajući da tekst ovog zakona treba znatno poboljšati.
Dame i gospodo narodni poslanici, moram iskoristiti priliku da kažem, u ime više stotina građana koji se nalaze pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, koji su tražili i traže od narodnih poslanika ovog parlamenta da se reši pitanje krađe beba. Udruženja i grupe građana koji su došli danas pred Narodnu skupštinu bili su primljeni i od strane predsednika Skupštine. Međutim, ovo pitanje nije na adekvatan način uređeno i regulisano zakonom. Imate građane koji su danas došli... Između ostalog, vidite blizance i na jednoj fotografiji je, koga interesuje, po tvrdnji roditelja, ukradena beba i taj ko je ukrao bebu pozvao je majku da bude kuma na svadbi.
Dame i gospodo, imam pravo da verujem ovim građanima, jer su mnogi pronašli svoju decu. Utvrdili su da su neke zdravstvene ustanove i centri za socijalni rad umešani u izdavanje određenih ličnih dokumenata, koji upućuju da se radilo o falsifikatima, o izdavanju lažnih dokumenata o potvrdi smrti deteta; da mnogi građani nisu mogli da dobiju dete da ga sahrane; da je centar za socijalni rad u tom delu učestvovao u nekim slučajevima i svojim odlukama obaveštavao zainteresovane.
Zbog toga smatramo da je trebalo ugraditi u ovaj zakon ili predvideti mogućnost da se materinstvo i očinstvo ne ograničava u bilo kakvom vremenu, jer svako ima pravo da utvrdi određene činjenice, pogotovo kada je u pitanju krađa deteta.
Zbog toga će SRS posle usvajanja ovog zakona (u stvari, ako bude usvojen) pokrenuti postupak za izmene i dopune ovog zakona, kako bismo na taj način našim građanima pomogli da dođu do svoje dece, iako su neka od te dece već punoletna, ali građanin i čovek ima pravo da sazna gde je njegovo dete i ima pravo da traži da to dete iz druge porodice dođe u njegovu porodicu.
Smatram da je trebalo predvideti ovu mogućnost i nikako je ne ograničavati u vremenu, jer se na ovaj način čini velika nepravda i građanima onemogućava da ostvare svoja prava po Ustavu i zakonu. Hvala.

Hvala. Dame i gospodo, amandman narodnog poslanika SRS Zlatana Jovanovića ukazuje i skreće pažnju na to da je u članu 155. Predloga zakona normirano nešto što će u praksi apsolutno biti neprimenljivo.
Naime, postavlja se pitanje sada, u stavu 3. ovog člana, koji će organ, na koji način i u kom postupku da utvrdi ako je punoletno dete u smislu stava 1. i 2. ovog člana da ima pravo na izdržavanje od krvnih srodnika u pravoj ushodnoj liniji, srazmerno njihovim mogućnostima, ako roditelji nisu živi ili ako nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje. Šta ćemo da radimo? Po kom to postupku treba da se utvrdi?
Drugo, ko će to da utvrdi, u kom postupku? Da li će to biti upravni postupak, parnični postupak, hoće li biti krivičnog dela ukoliko onaj ko je obavezan da daje izdržavanje po ovom zakonu ... Molim vas, nejasno je. Zbog toga ova odredba neće biti primenjiva.
Čak moram da vam kažem da je naše porodično zakonodavstvo preuzeto iz evropskih zemalja, dobrim delom iz austrijskog građanskog zakona, pogotovu kada je u pitanju imovinski režim između bračnih drugova i obaveze izdržavanja supružnika, i obaveze izdržavanja dece i štićenika. Zatim iz švajcarskog, francuskog, nemačkog građanskog zakona.
Dakle, možemo slobodno reći da smo imali uređenije pravne odnose no što se predlaže nekim odredbama iz ovog predloga zakona. Zbog toga smatram da je trebalo da Vlada prihvati ovaj amandman, jer ukoliko se usvoji ovaj član, to će biti mrtvo slovo na papiru. Ovo ne može biti primenjeno.
Zamislite sada – krvni srodnici u pravoj liniji, srazmerno njihovom doprinosu i srazmerno njihovoj ekonomskoj moći; pa se postavlja pitanje ko će doneti odluku, u kom postupku, hoće li neko imati pravo žalbe ili neće, i kako će biti izvršena odluka u odnosu na ovaj član.
Zbog toga je i primedba SRS na tekst ovog zakona, na brojne članove koji su predloženi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS uložio sam amandman na član 203. stav 4.  Predlažem da se na kraju teksta tačka zameni zapetom i dodaju reči "u roku od 90 dana od dana objavljivanja zakona u "Službenom glasniku RS". To znači da treba ostaviti dovoljno vremena ministru da on podzakonskim aktom reguliše način sticanja znanja iz ove oblasti koja se odnosi na prava deteta. Bez određenog vremenskog perioda, bilo bi pogrešno da se donese zakon i da se objavi u "Službenom glasniku" i u roku od osam dana da se zakon primenjuje, a da se ne izvrše određene pripreme i da se pripreme organi i fizička lica, ujedno i Ministarstvo, organ starateljstva i sud.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju član 203, osvrnuću se i na stav 2, gde se predviđa da sudije i članovi moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta.
Sada se postavlja pitanje da li mi imamo sudije koji su ostručeni i koji su u ovoj oblasti sposobni odmah da preuzmu ulogu da donesu odluku.
Sa druge strane, u stavu 3. se takođe govori da se porotnici iz stava 1. ovog člana biraju iz redova stručnih lica koja imaju iskustvo u radu sa decom i mladima. Možda je ovde trebalo pravilnije reći i preciznije odrediti, jer se ovde ne može videti (onaj ko bude primenjivao ovaj zakon i odlučivao o tome ko će biti porotnik) koju stručnu spremu taj porotnik treba da ima, da li je to vaspitač, učitelj, nastavnik, profesor, socijalni radnik, pravnik itd. Dakle, po mom mišljenju, trebalo bi da se u konkretnom slučaju u svakom članu precizira mogućnost primene zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče člana 198. propustio sam malopre, došlo je do nesporazuma, jer sam se javio u odnosu na član 198. kada su u pitanju mere zaštite od nasilja u porodici. U članu 198. stav 2. tačka 3. predlagač zakona predviđa zabranu približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti. Voleo bih da bilo ko u praksi preciznije i jasnije odredi koja je to udaljenost. Nije to puška M-48, čiji je domet 1000 metara. Moralo se ovde nešto drugačije urediti i osmisliti. Šta će se desiti ako sud donese odluku da se ne mogu približavati jedno drugom na kilometar, izađu na ulicu i sretnu se na trotoaru? Šta ćemo u tim slučajevima da radimo?
Ima dosta nejasnoća, bez ikakvih ljutnji. Ima dosta uopštavanja, ali interesantno je da na ovoliki broj članova predloženog zakona obrazloženje ide samo na pet-šest stranica. S obzirom da se uvode brojne novine, kao što se vidi, predlagač zakona dužan je da svaku novinu i svaki član, kao što to obično i rade predlagači, obrazloži i omogući poslanicima da jasnije shvate predlog.
Sa druge strane, ako se predlagač poziva na usklađivanje sa evropskim standardima, bio je red da nam kaže na osnovu kog zakona, koje države, da bar nešto bliže znamo da li se to odnosi na Nemačku, Francusku, Švajcarsku, Italiju, Rusiju, Englesku, Ameriku itd. Dakle, mi te podatke nemamo, a imali smo prilike u donošenju nekih drugih zakona da su nam bile izmišljene deklaracije i rezolucije, a u stvari nije bilo govora o tome, jer takve i ne postoje, i naše pravo nije usaglašavano.
Zato je predlagač bio dužan da pomogne poslanicima, da upozna poslanike, kada donosi ovaj veoma važan zakon koji se tiče porodičnih odnosa, o svemu tome. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da su poslanici SRS doveli u pitanje odredbe članova 254, 255. i 256. Imali smo priliku da čujemo i narodne poslanike iz drugih partija, a što ide u prilog tvrdnji SRS da je potrebno zaštititi interese radnika i ne praviti nikakvu razliku niti diskriminaciju.
Prema odredbi člana 256. u Predlogu ovog zakona, ukoliko bi takav bio usvojen, imali bismo veliku diskriminaciju, ostavili bismo mogućnosti poslodavcima i ministru da oni odlučuju o onome što treba da odlučuju zaposleni. Ukoliko bi se prihvatio ovaj amandman, a ima izgleda da su poslanici shvatili u čemu je ovde stvar, da je suštinska promena u predlogu nužna i bitna, u protivnom, u praksi, naneće velike štete i nastupiće katastrofalne posledice po zaposlene, odnosno radnike. Dakle, ukoliko bi ostalo ovlašćenje da ministar odlučuje o tome to nije ustavna kategorija.
Prema tome, dame i gospodo, ima mogućnosti da se popravi ovaj tekst i ministar ima mogućnosti da prihvati ovaj amandman i amandman Koprivice Božidara, jer se na taj način uvodi delotvornost u primeni Zakona o radu u praksi.

Dame i gospodo, podržavam amandman na član 24. koji je podneo narodni poslanik Koprivica Božidar, mislim da je sasvim prihvatljiv i da bi bio delotvoran u praksi.
Želeo bih ovom prilikom, nećete mi, nadam se, zameriti, jednu informaciju da saopštim onim poslanicima koji možda nisu imali prilike jutros da čuju informaciju vezanu za zakone i uredbe koje donosi Vlada Republike Srbije.
Naime, juče je u Srbiju stigao jedan konvoj šlepera hrane iz Nemačke i opreme za pomoć hendikepiranima i sirotinji u Srbiji, i to za opštinu Valjevo. Carina je zapečatila 5 šlepera koji su pristigli iz Nemačke i zahtevala da se plati PDV u iznosu od 5,5 hiljada evra. Dame i gospodo, bilo je neverovatno da je predstavnik Nemačke izjavio jutros na TV – vi u Srbiji više poštujete uredbe Vlade nego gladne, sirotinju i hendikepirane, pa se sada postavlja pitanje - šta da radim sa ovih pet šlepera, da li da ih vratim u Nemačku ili da ih ostavim, pa neka carina sutra sa njom, sa tom robom i sa tom pomoći, trguje.
To je ono, dame i gospodo, što aktuelna vlast nema u vidu i ne vodi dovoljno računa o uredbama i zakonskim propisima koje donosi. To su posledice na koje su ukazivali poslanici SRS. To je ono što je u praksi sada stvorilo velike probleme i taj PDV je mnogima danas zagorčao život, jer su Vlada Republike Srbije, a i parlament koji je doneo takav zakon, zavukli ruku u džep svakog poreskog obveznika u Srbiji.
Zar je potrebno ponovo da se dešava da prodajemo humanitarnu pomoć koja je stigla za pomoć hendikepiranima, sirotinji i gladnima. Dame i gospodo, ovo govorim zbog šire javnosti i govorim vama koji ste glasali za donošenje takvog sramnog zakona koji u praksi ide na štetu građana Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o posredovanju – medijaciji je potreban, jer rasterećuje sudove i omogućava građanima i pravnim licima da sporove rešavaju mirnim putem. Međutim, ovaj predlog zakona ovakav kakav jeste neće ostvariti cilj, a ovo zbog toga što, pored ostalog, govori o dve vrste posredovanja, i to: pre pokretanja parnice i u toku parnice, ali uopšte ne reguliše posebno posredovanja pre parnice, kao što to čini sa posredovanjem posle pokretanja parnice. Dakle,  to je četvrti deo u Predlogu zakona.
U vezi sa tim, trebalo bi zakonom, što nije urađeno, prvo propisati zajednička pravila za obe vrste posredovanja, a zatim posebno obraditi jednu i posebno drugu vrstu posredovanja, jer očigledno postoje razlozi koje treba zakonom i urediti.
Drugo, bez obzira što se radi o posredovanju, moraju se propisati neka osnovna pravila procedure za obe vrste posredovanja, a i specifična pravila za pojedine vrste posredovanja, što ovim predlogom nije učinjeno ili je delimično učinjeno ali nesistematizovano i nepregledno. Međutim, treba da se brzo odvija i razvija postupak ujednačeno za sva posredovanja.
Treće, medijatori treba da budu svi punoletni građani koje strane u sporu prihvate, a ne, kako je zakonom predviđeno, da to mogu biti samo fakultetski obrazovani ljudi sa visokom stručnom spremom. Zašto? To je apsolutno neprihvatljivo. To ću obrazložiti u narednom izlaganju. Osnovno za medijatora treba da bude da je sposoban i pošten, da spor reši nepristrasno, a pri tome stručnost i obrazovanje ne moraju biti osnovni uslovi, jer život pruža dokaz o tome da jedan čovek koji je i bez tih kvalifikacija, a pošten je, ugledan, može postići u posredovanju bolji uspeh od profesora univerziteta, sudije ili advokata.
Četvrto, kada se radi o medijatoru, ne treba ih uslovljavati onim što će ih odbiti da vrše tu funkciju.
Naime, Predlog zakona predviđa puno uslova koje medijator treba da ispuni da bi izvršio tu svoju funkciju, a predviđena je i njegova odgovornost za štetu koju svojim radom nanese stranama u postupku. Pri tome, predviđa se odgovornost po opštim pravilima za naknadu štete, što znači da medijator može da odgovara i za lakše oblike krivične odgovornosti, za razliku, na primer, od sudije koji odgovara državi samo ako je štetu pričinio državi, a ne odgovara neposredno strankama, već neposredno odgovara državi.
Peto, troškovi medijacije, a posebno nagrada medijatora, kako se u zakonu predviđa, neće imati efekta, naročito kada se uzme u obzir slabo imovno stanje građana u sporu, koji, prema ovom predlogu zakona, snose troškove medijacije, a oni se za medijatora određuju i odmeravaju prema advokatskoj tarifi.
Šesto, nije jasno ni precizno u Predlogu zakona regulisano dejstvo poravnanja u posredovanju. Naime, prepušta se stranama da to od njih zavisi, tj. hoće li se poravnanje smatrati sudskim ili vansudskim poravnanjem. Sudskim poravnanjem smatra se poravnanje uneto u sudski zapisnik, što se odnosi na posredovanje u toku parnice. Postavlja se pitanje kako poravnanje može biti uneto u sudski zapisnik da bi postalo sudsko poravnanje, jer parnica još nije ni pokrenuta. Posredovanje pre parnice ne može biti sudsko, tj. izvršna isprava, pa strane moraju ići na parnicu da bi dobile izvršnu ispravu, čime se na ovaj način postupak odugovlači.
Zato smatram da treba obavezno propisati da se svaki sporazum postignut u postupku medijacije ima smatrati sudskim poravnanjem, što će mnoge građane i pravna lica privući da koriste ovaj vid zaštite, kao konačno rešenje spora. Iskustvo sa mirovnim većima govori u prilog ovakvog rešenja; njihova funkcija nije bila delotvorna zbog toga što poravnanja koja su sklapali građani nisu imala snagu izvršne isprave, zbog čega su morali voditi i posle toga dugotrajne parnice i smatrali su opravdano da je sve ovo vreme mirenja bilo potpuno izgubljeno vreme.
Sedmo, trebalo bi, što ovim predlogom nije urađeno, propisati da se svaki sporazum ili poravnanje stranaka mora u pismenoj formi sačiniti, kako bi se izbegle sve sumnje i sporovi u vezi sa njegovom sadržinom. Isto tako, svi predlozi strana moraju biti u pismenoj formi, jer se time ubrzava postupak, a olakšava posao medijatorima.
Osmo, trebalo je predvideti da se obavezno vrši prekid zastarelosti pokretanjem postupka medijacije, a da se obavezno pokrene postupak pred sudom, najkasnije u roku od 30 dana, računajući od dana neuspele medijacije.
Deveto, u Predlogu ovog zakona postoje brojne redakcijske greške, neujednačenost teksta, nejasnoće pojedinih članova, a naročito protivurečnosti između pojedinih članova, tako da je Predlog zakona nepregledan i težak za primenu u praksi, naročito za medijatore koji nisu po struci pravnici.
Dame i gospodo, izneću nekoliko napomena u odnosu na pojedinačne primedbe na Predlog zakona o medijaciji - posredovanju.
Član 1. stav 3. Postavljam pitanje predlagačima - zašto se medijacija ne može vršiti kod sporova povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade kad praksa pokazuje da je u tim slučajevima medijacija korisna, naročito za zaposlene?
Član 2. stav 2. treba brisati. Ovaj stav treba brisati zato što medijator po prirodi svoje funkcije iz ovog predloga zakona ne može nametati sporazum.
Član 3. Treba propisati da se posredovanje sprovodi na osnovu pismene saglasnosti obe strane, a ne kako se kaže – izričite saglasnosti, jer izričita saglasnost ne mora biti i pismena i sutra pravno valjana.
Time bi se izbegli svi nesporazumi u vezi sa postupkom koji bi se, prema sadašnjem predlogu, mogao pokrenuti i usmeno.
U članu 4. trebalo je spojiti predložene stavove i reći da su u postupku posredovanja ravnopravne i imaju jednaka prava strane u postupku. U stavu 3. člana 4. treba brisati reči "moraju da", jer posrednici po prirodi svoje funkcije moraju da postupaju nezavisno i nepristrasno jer je to uslov za njihov izbor.
Član 5. stav 2. U ovom članu trebalo je predvideti da se oko učešća trećih lica u postupku medijacije moraju saglasiti obe strane.
Član 6. stav 3. treba brisati jer se u vezi sa tim govori u stavu 1. istog člana.
Član 8. stav 1. U stavu 1. ovoga člana trebalo je reći da postupak posredovanja počinje podnošenjem pismenog predloga za pokretanje postupka, a ne kako pogrešno stoji "prihvatanjem predloga", jer se to bitno razlikuje.
Član 9. stav 4. Trebalo je propisati da posrednik može da daje samo predlog načina za rešavanje spora, a izbaciti da ne može dati predlog samog rešenja, jer je to suvišno.
Član 10. stav 1. tačka 1. Trebalo je propisati da se postupak posredovanja okončava zaključenjem pismenog sporazuma strana u posredovanju, i kod odluke posrednika o tome da li je postupak opravdan izbaciti da se to vrši posle konsultacija sa stranama, jer će biti situacija da konsultacije sa stranama nisu potrebne, a obustava postupka je nužna.
U članu 10. tačka 3. treba propisati da se postupak posredovanja okončava pismenom izjavom jedne ili obe strane, kojom odustaju od daljeg postupka posredovanja, jer prema ovom predlogu može biti i usmena izjava, što je krajnje neprecizno.
Što se tiče člana 13, rok od 30 dana trebalo je povećati najmanje na 60 dana, jer je za okončanje postupka posredovanja rok kratak. Taj rok treba povećati na 60 dana. Takođe, u tome članu trebalo je propisati da se postupak posredovanja može i produžiti najduže za još 30 dana, tako da ukupno može da traje 90 dana.
Ukratko, treba brisati uslov po kome posrednik mora da ima visoku stručnu spremu zato što je to objašnjenje protivrečno odredbi člana 18. stav 2. Predloga zakona, gde se taj uslov ne predviđa ni posredno.
U članu 20. tačku 2. treba brisati, jer ne treba predviđati godine radnog iskustva u posredovanju da neko bude posrednik, a predviđeno je pet godina, jer čovek i bez ikakvog iskustva može biti dobar posrednik ako je stručan i pošten. Na primer, ugledan seljak, pametan, može da reši spor u selu i bez toga da ima pravni fakultet ili da bude inženjer, itd.
Dovoljno je kao uslov za posrednika predvideti samo, kako je to predviđeno tačkama 3, 5. i 6. ovoga stava, da je prošao program obuke za posrednika, da nije pod istragom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo i najzad, da je dostojan za posredovanje.
Što se tiče člana 23. st. 2. i 3. treba brisati, jer su apsolutno bespotrebni.
Član 24. treba brisati, jer se isključenje i izuzeće medijatora predviđaju i propisuju članovima 22. i 23. ovoga predloga zakona.
U članu 25. treba brisati stavove 2. i 3. kojima se predviđa da posrednik ne može nametati rešenje i da je dužan posredovati na neutralan način, bez ikakvih predrasuda u pogledu strana i predloga spora, jer je to potpuno suvišno kad se ima u vidu karakter medijacije i medijatora koji su uređeni drugim članovima ovoga predloga zakona.
Što se tiče člana 28, trebalo bi dodati stav 2. po kome se sporazum strana o troškovima posredovanja mora sačiniti u pisanom obliku. Sporazum mora biti u pisanom obliku, jer prvi stav predloga glasi – strane se mogu sporazumeti o troškovima posredovanja.
I najzad, u članu 6. stav 1. treba predvideti da su sve informacije, predlozi i izjave u postupku posredovanja tajni, ukoliko se strane nisu drugačije sporazumele, jer ostalo je drugim zakonima predviđeno, dame i gospodo.