Predlog zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu spada u grupu loših zakona, jer je praktično neprimenljiv. Neprimenljiv je, i ako je takva situacija, onda ne vredi donositi jedan takav zakon. Onda se samo gubi vreme. Možda medijski i demagoški nešto završava, ali ne pogađa suštinu.
Naravno, predlagač je pre svega pogrešio u tome što nije mogao da pronađe ustavni osnov za ovaj zakon. On je ustavni osnov pronašao u odredbama koje regulišu organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa i u još jednom članu Ustava koji kaže da i druga pitanja mogu da se regulišu zakonom.
Da je tvorac ovog zakona okrenuo samo nekoliko strana ispred, pročitao bi da postoji član 53. Ustava Republike Srbije, u kome jasno stoji da je svako dužan da se pridržava Ustava i zakona i da savesno i odgovorno vrši javnu funkciju.
Verovatno je to jedini ili možda postoji još neki član u Ustavu Republike Srbije u kome se upotrebljava pojam javna funkcija. Javna funkcija kao pojam je očigledno nedeljiva, što znači da ne može da se deli na pokrajine, opštine, republiku, već svaki javni funkcioner podleže ovoj obavezi.
Problem ovog zakona jeste što u stvari ide po jednoj ivici. Sa tim problemom su bile suočene i druge države, i praksa je različita. U nekim državam se to ne reguliše zakonom, nego se od državnog organa do državnog organa, odredbama u posebnim zakonima ili u podzakonskim aktima reguliše način kako se sprečava sukob interesa, odnosno da javni funkcioner ne dođe u situaciju da se dvoumi oko lične koristi i obavljanje svoje dužnosti.
Predlagač je, očigledno, procenio da ovde to treba da se reguliše zakonom, i ako to predlaže, onda to mora biti na nivou cele Republike, a za sprovođenje ovog zakona mora da bude nadležan samo jedan organ. Čim se to podeli na nivoe vlasti, a lokalna samouprava u formalno-pravnom smislu nije vlast, onda se ova osnovna ideja toliko razvodni da praktično predlagač posle žali što je pomislio da se donese ovaj i ovakav zakon.
Sledstveno tome, predlagač nas nije ubedio šta je sukob javnog interesa, kada postoji taj sukob, u čemu se on manifestuje.
Iz toga logički slede i pogrešna rešenja, i ne samo kod organa, nego i kod mera, a mere su neke više političko-pravne posledice stanja u kome se našao javni funkcioner, a da nije obavestio nadležne organe, nego što bi mogla da bude pravna posledica sa značajem krivične ili materijalne odgovornosti.
Ovaj zakon ne reguliše ni krivičnu ni materijalnu odgovornost, to je tačno. On samo reguliše jedno stanje u koje može doći javni funkcioner, da se posumnja da on ne može biti nepristrasan, jer ga privatni interes goni da malo zakine od one svoje službene dužnosti, koja ga upozorava i obavezuje da mora da radi na tačno propisani način.
Neke zemlje su ovo pitanje rešile normiranjem, odnosno prenormiranjem, pa su, praktično, kompletan postupak tako uredile da se izgubilo diskreciono ovlašćenje funkcionera, lica koja primenjuje zakone. Sa ovim problemom je upoznata i Generalna skupština Ujedinjenih nacija. Ona je donela poseban kodeks kako treba da se ponašaju lica koja rade na primeni zakona. Naša zemlja je to potpisala i preuzela neku obavezu.
Mi smo amandmanima pokušali da ovo malo popravimo. Tu je 40 i nešto amandmana, i to je potpuno drugačiji koncept zakona, ne samo što se tiče organa, nego i onoga što nazivamo mere.
Ukoliko taj organ kome treba da se prijavi imovina funkcionera, organ koji treba da se obavesti o nekim privatnim poslovima funkcionera, nema ovlašćenje da izvede neku posledicu povodom tog stanja, onda se stvarno postavlja pitanje čemu organ koji treba nejavno ili javno da upozori.
Moral je jedna lična kategorija. Ne treba apelovati da svi ljudi imaju taj pozitivan moral koji je potreban za vršenje javne funkcije. Ako se pođe od te prezumpcije, onda se čini stvarno strahovita greška. Nas praksa svakodnevno demantuje. Moral ne može da se uredi zakonom, ne može ni odlukom. Nama je ovakav jedan zakon verovatno potreban da spreči mogućnost nastanka korupcije, zloupotrebe službenih ovlašćenja, koje uvek dolaze post festum, više kao posledica, a ne nešto što treba da spreči stanje. Ako neko misli da ovim zakonom može da uplaši nekoga, ni to se ne postiže ovakvim tekstom zakona.
Zbog toga smo podneli ovako veliki broj amandmana, da ovaj zakon uredimo, počevši od definicije šta je to sukob interesa. Ovo što ste vi napisali da je sukob, pročitaću: "Sukob javnog i privatnog interesa postoji kada funkcioner ima privatni interes koji utiče ili može uticati na vršenje njegove javne funkcije". Pa, svaki građanin ima neki svoj interes. Njegov interes može i pozitivno i negativno da utiče na obavljanje njegove funkcije.
Mi zato i predlažemo u amandmanu da se to promeni, da se jasno stavi da sukob interesa u smislu ovog zakona u stvari postoji kada je privatni interes javnog funkcionera u suprotnosti sa javnim interesom, ili kada privatni interes utiče ili može uticati na nepristrasnost javnog funkcionera pri obavljanju javne funkcije. Ako ovu definiciju prihvatite, po toj logici stvari slede i ovi naši amandmani koji bi verovatno morali da se prihvate, da se na jasan način ukaže kako to treba da se spreči sukob privatnog i javnog.
Ovim zakonom se donekle ulazi u materiju koja se zove diskreciona ovlašćenja javnih funkcionera. Ali, kažem, samo delimično, površno, u naznakama. Verovatno to može biti od koristi pravosudnim organima, koji su suočeni kod nekoliko krivičnih dela sa diskrecionim ovlašćenjima službenih lica. To je stvarno problem u našem pravosuđu.
Malo koji sud se upušta u ocenu da li je prilikom korišćenja diskrecionih ovlašćenja došlo do zloupotrebe položaja ili ne. Kvalitetan zakon bi mogao da pomogne i sudovima, kao jedna poštapalica, da se vidi koje je to društveno opredeljenje, u kom smislu se definišu ta diskreciona ovlašćenja.
Pošto imam asocijaciju na Zakon o finansiranju političkih stranaka, predlažem vam da usvojimo ove amandmane, da ne prođe i taj zakon kao ovaj. Zakon o finansiranju političkih stranaka je lupio o glavu upravo one koji su najviše insistirali na tom tekstu zakona.
Oni su sada u neopravdano podređenom položaju. Promenilo se. Verovatno će biti i sa ovim zakonom, koji je danas na dnevnom redu, ista sudbina, jer mora da se uzme u obzir i glas razuma.
Mi amandmanima tražimo da se precizira ko su to javni funkcioneri. Ukoliko ste čitali te naše amandmane, videli ste da je to veći spisak javnih funkcionera, koji su navedeni, ali i sa dva stava smo dali opisno ko bi to još mogao da bude, u smislu ovog zakona, javni funkcioner i da podleže obavezama koje nosi ovaj zakon.
Moram da kažem da ne shvatam predlagača zašto je sudije zaobišao ovim zakonom. Samostalnost, nezavisnost suda, to je jedna dimenzija koja je regulisana Ustavom Republike Srbije. Posebni zakoni koji regulišu javno-tužilačku i sudijsku funkciju takođe sadrže neke odredbe, ali vrlo neprecizne, pa bih rekao čak i neprimenljive, ne toliko precizne kao odredbe procesnih zakona o izuzeću sudija, te smatram da bi odredbe ovog zakona suštinski morale da se primenjuju i prema nosiocima pravosudnih funkcija, s tim što bi bio poseban organ koji bi radio ove poslove.
Na taj način bi se očuvala njihova samostalnost i nezavisnost. U tom smislu, ako već planirate promenu Zakona o sudijama i o Velikom personalnom veću, mislim da tu postoji prostor da odredbe ovog zakona to Veće primenjuje kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija.
Ne mogu da shvatim zašto ste izbegli predsednika i sudije Ustavnog suda da obuhvatite. Oni nisu nosioci sudijske funkcije, vrlo specifične, ne klasične, ustavno-sudske funkcije, gde se razmatra o pravima i na zakonu zasnovanim interesima pojedinaca i uopšte o zakonitosti i zaštiti interesa građana. Oni su morali da budu u ovom zakonu i oni bi morali da prijave ne samo svoju imovinu, nego sva ona stanja i one slučajeve kada njihov privatni interes može da ugrozi obavljanje njihove funkcije.
Dalje, kod organa nadležnog za sprovođenje ovog zakona sa predlagačem nikako ne možemo da se složimo. Pokrajinski odbor, lokalni odbor, to je potpuno nepotrebno. Nama je potreban jedan organ, jedan odbor definisanog sastava, ne ovog kombinovanog sastava, toliko kombinovanog čak i da se omalovažava Srpska akademija nauka i umetnosti, jer ulazi u neku prljavu oblast i prljavu materiju. Nije trebalo ni kao predlagača, ni kao tvorca liste od 10 kandidata da stavljate Akademiju. Četitost i poštenje svakodnevno se dokazuju.
Mi predlažemo da bude jedan odbor na nivou Republike, predlažemo i odgovarajući broj članova, da veći broj članova budu lica koja izabere Narodna skupština iz svog sastava, znači, od narodnih poslanika iz različitih političkih stranaka, a da predsednik odbora nikako ne može da bude lice koje pripada stranci koja je na vlasti.
Nemate veću konkurenciju i veći politički sukob interesa nego kada predstavnike pet-šest političkih stranaka stavite na jedno mesto. Najveća je kontrola tada, u jednoj takvoj situaciji, tim pre što, po odredbama ovog zakona, nema sankcija, nego ima nečega što se naziva merama. Pa i to je čak nepravilan termin. Pre bi moglo da se kaže da se ovde radi o političko-pravnim posledicama, što je došlo, što je utvrđeno da postoji sukob interesa kod određenog javnog funkcionera.
Oko tih mera mi ne možemo sa vama da se složimo, jer nejavno, javno, u suštini ništa ne znači. Predlažemo da se za odgovarajuće povrede odredaba ovog zakona, koje nisu prouzrokovale štetne posledice po vršenje javne funkcije i dostojanstvo države, uvede novčana kazna, odnosno, ne bi se ni zvala novčana kazna, nego tromesečna obustava jedne trećine plate tog funkcionera.
Tako uporedna praksa pokazuje da postoje države u kojima je upravo tako regulisano - jedna trećina plate funkcionera se obustavlja, što nije poštovao državu i organ, nije prijavio imovinu i nije prijavio da postoji sukob interesa, pa bez obzira na posledice, da li je nešto koristio, omogućio nekom drugom da stekne korist ili pričini štetu.
Onda ima svrhe ovaj zakon. Javno, nejavno apelovanje na to da li će da podnese ostavku ili da li će neko da ga razreši, vežite mački o rep. Pa idite u Internet salu, pa potražite uporednu praksu i videćete nekoliko država u kojima postoji čak i taj oblik kažnjavanja. Tu je blizu, 50 metara, videćete da postoje u praksi i takva rešenja.
Ovde se još uvek izriču kazne, iako smo svi protiv ovog poslovnika. Te odredbe vam Ustavni sud nije poništio, nego je verovatno procenio da su u skladu sa Ustavom. Zašto se vi sekirate, što kaznu da plati onaj ko je prekršio odredbe zakona? I treba da plati.
Za povrede koje predstavljaju aljakavost predvideli smo opomenu. Treća, najrigoroznija sankcija jeste javno objavljivanje odluke odbora kojim se lice poziva da podnese ostavku ili predlaže organu da ga razreši zato što je postupio suprotno odredbama ovog zakona. To su prave političke sankcije. Da vidim taj organ koji neće da razreši.
Pravimo razliku između imenovanih i postavljenih lica, s jedne strane i izabranih lica sa druge strane ...
(Predsedavajući: Vreme.)
... izabrana lica, javno objavljivanje odluke da podnese ostavku. Naravno, unosimo i novinu da svaki javni funkcioner, prilikom izbora, podnese dve izjave, jednom izjavom da izražava pristanak da se vodi postupak pred jednim takvim organom kao što je republički odbor i druga izjava kojom preuzima obavezu da, ukoliko odbor utvrdi da je izvršio tešku povredu zakona, podnese ostavku. Tu već može biti govora o nekim sankcijama, o nečemu što je ozbiljno. Ovo što ste vi napisali je neozbiljno i nesprovodivo i na kraju će ispasti smešno.