Ja sam još jedan od poslanika koji je izuzeo mišljenje povodom ovog predloga zakona. Izuzeo sam mišljenje zato što mnoge odredbe ili, da kažem, dobar deo ovog predloga zakona jednostavno ne komunicira sa Ustavom Republike Srbije. Nije samo pitanje nesaglasnosti, nego i očigledne suprotnosti pojedinih odredbi Predloga zakon sa ustavnim normama i ustavnim načelima.
Ovde se ne zna gde počinje, gde završava Ustav, kada je u pitanju Narodna skupština, gde počinje, gde završava ovaj predlog zakona i gde počinje i gde završava Poslovnik Narodne skupštine. Moram da kažem da su i zakon i Poslovnik Narodne skupštine predviđeni Ustavom Republike Srbije, ali je morala da se napravi jedna razlika šta može da se reguliše Poslovnikom, a šta treba da se reguliše zakonom. Verovatno zakonom treba da se reguliše pravni položaj Narodne skupštine, kao najvišeg državnog organa.
U toj potrebi da se prepišu neke odredbe iz Ustava Republike Srbije, mi smo dobili svojevrsnu karikaturu i devalvaciju onoga što je ustavna norma.
Naveo bih samo nekoliko primera gde se to, na jedan stvarno grub način, devalvira Ustav Republike Srbije. Prosto je neverovatno da se nadležnosti Narodne skupštine, definisane Ustavom Republike Srbije, vrše kroz ostvarivanje funkcija.
Funkcija je neka kategorija u matematici i fizici. Međutim, kada je u pitanju Ustav i kada je u pitanju nešto što se naziva nadležnost Narodne skupštine, onda su to prava i obaveze, to su poslovi iz nadležnosti Republike Srbije.
Naravno, ovde reč "funkcija" nije sinonim za nešto nego jednostavno svojevrsna karikatura, a ona sledi. Ustav kaže da je Narodna skupština predstavničko telo. Međutim, vi Narodnu skupštinu predstavljate kao nešto što vrši predstavničku funkciju, a predstavnička funkcija se vrši kroz razmatranje primedbi, prigovora i pritužbi građana i razgovore sa građanima.
Predstavničku ulogu svaki narodni poslanik vrši 24 časa, i kada vrši neke poslove iz zakonodavne nadležnosti, i kada vrši neke poslove iz tzv. izborne nadležnosti, i kada vrši nadzor nad organima za čiji nadzor je ovlašćena Narodna skupština. To je sve u okviru predstavničke funkcije zato što se sve to ovde radi u ime građana, u ime onih koji su glasali i uticali na to da se formira upravo ovakva Narodna skupština, sa ovakvim predstavnicima.
Naravno, u toj devalvaciji ide recimo i član 15. Ne znam zašto ste, ako ste već prepisivali nešto što piše u Ustavu, rečenicu počeli sa "kao nosilac ustavotvorne"? Nema kao, jedini je nosilac te ustavotvorne i zakonodavne vlasti.
Izborne funkcije, to su izborna prava Narodne skupštine, ne znam zašto ste to morali da promenite. I ovo, sada neću ulaziti u detalje, ta kontrolna funkcija, kako vi kažete, nije to samo nadzor, već i nešto što podrazumeva da Vlada odgovara pred Narodnom skupštinom, a kada se odgovara, onda to nije samo kontrola, nadzor, nego nešto mnogo, mnogo ozbiljnije, šire i značajnije.
U članu 19. tačka 4) zadržali ste neko predsedništvo. Ne znam na koje predsedništvo mislite? I ovde dolazi do nekog specifikuma, a to je član 26, gde pričate o kolegijumu Narodne skupštine, pa ste tu potpuno izbrkali neke stvari.
Kolegijum je nešto što jeste organ, koordinacioni savet, ako se misli na nešto što savetuje, to je potpuno neka druga kategorija, ali ako ste hteli da baš regulišete ovo što vam je u ovim stavovima člana 26, onda ste mogli da kažete da je to neki rukovodni odbor, da bi jednostavno shvatili da se radi o nečemu što pomaže predsedniku da bolje obavlja svoje funkcije, jer očigledno ima problema sa obavljanjem svojih funkcija, nadležnosti, šta je propisano.
Na kraju, moram da vam kažem da ste vi ovim predlogom zakona oplemenili srpsku pravnu nauku. Zašto? Ima tu nekoliko članova zbog kojih će se svi profesori, a ima ih 15-ak koji su napisali doktorske disertacije na temu mandata i Narodne skupštine, slatko nasmejati kada kažete – mandatom raspolaže. Raspolaganje je pravni posao, pravni posao koji podrazumeva u sebi da se stiče, otuđuje, koristi, upravlja itd. Ali, o tom potom, pošto postoji opasnost da budem prvi kažnjen danas.

Javnost treba da zna da je ovaj predlog zakona ili uopšte ta ideja odavno prisutna, ali nisu bili motivi ovi koji su sadržani u ovom tekstu predloga zakona. Potpuno su drugi motivi bili pre nekoliko godina kada se razmatralo o eventualno nekom budućem zakonu o Narodnoj skupštini. Da ne bih sada širio temu, ostalo je zabeleženo da sve varijante je praktično minirala DS i na svoj prepoznatljiv način, sada ne želim da otvaram tu temu, imali su verovatno nekog interesa.
Da sad ne bih ponavljao mnoge stavove koje su izneli poslanici SRS, skrenuo bih pažnju na činjenicu da iz ovog predloga zakona se ne vidi šta želi da se postigne. Da li želi da se postigne neki stabilni parlamentarizam, da li želi da se postigne poštovanje demokratskih principa u proceduri, gde 250 ljudi predstavlja građane Republike Srbije, gde 250 narodnih poslanika, parcelisanih u poslaničke grupe, sa svojim političkim strankama, izražavaju izbornu volju građana kao političke alternative, da li to želi da se sačuva ili potpuno nešto drugo? Verujem da se radi o potpuno nekom drugom interesu.
Ne uzimam sada u obzir rezolucije koje su predložene, bilo je govora o njima, pa nisu uvrštene, ne uzimam u obzir ni to da je potrebno da parlament radi, s obzirom da u ovoj zemlji svako ko ima najmanji problem može da okrivi parlament da je on kriv za sve i za svašta.
Samo bih skrenuo pažnju na to da, možda će to delovati malo kao šala, ali kada Boško Ristić brani neki predlog zakona, znajte da je to loše. Tako je bilo sa Ustavnom poveljom, tako je bilo sa setom pravosudinih propisa. Sećate se koliko je on to branio, pa onda onaj izbor i uvek znamo da posle toga ta institucija ne može da zaživi, da se javljaju strašni problemi.
Naravno, nemam ništa protiv Boška Ristića, niti protiv bilo koga ovde pojedinačno, niti lično, ali želim da polemišem sa nekim političkim stavovima koji ovde nemaju činjenično pokriće. Da mi se ne uzme za zlo, ali preterano šuplja priča, želje, nade, očekivanja itd, a prikriva se grubo kršenje Ustava.
Sada ću samo da vas podsetim da i u pravnoj i u političkoj teoriji postoji dilema kako obezbediti i sačuvati autentičnu volju birača u predstavničkom domu. I mnogo razvijene demokratije su bile suočene sa tim problemom. Naravno, slobodni mandat jeste tekovina neposrednih izbora, ali član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije, osim toga što priča o tom imperativnom mandatu, što niko ne spori, osim predlagač ovog zakona, to je jedini član koji govori o proporcionalnim izborima za Narodnu skupštinu.
Ono što zaprepašćuje, to je činjenica da se u ovom predlogu zakona gotovo ne pominju dve reči ''politička stranka'', a imate sigurno 20 članova Ustava Republike Srbije gde su političke stranke i subjekti političkog i ustavnog sistema Republike Srbije.
Verovatno razlog za ovako ishitrenu i nervoznu odluku da se ovo uvrsti u dnevni red treba tražiti u činjenici da treba da se obezbedi stabilna vlast. Međutim, teorija je odavno rekla da stabilna vlast ne mora da bude i dobra vlast. Dobru vlast karakterišu rezultati, dela i uopšte stanje u društvu i kako građani doživljavaju svoj život "pod tom vlašću".
Ono što je davno teorija rešila - da se malo može verovati da u uslovima političke nestabilnosti vlast može da bude dobra. Mi imamo političku nestabilnost. Bez obzira da li je stabilna ta vlast, a računa se da je stabilna ukoliko postoji većina, to opet nije garancija dobre vlasti. Zato je parlament potreban, da bi se čule sve političke, ideološke i druge alternative, a ne da bi se prekrojilo.
Vrlo često ovde, kada izostane argumentacija za odbranu nekog predloga zakona, kaže se – to je još jedan pokušaj. Zakoni nisu sredstvo gde se pokušava sa nečim. Zakoni imaju potpuno drugu funkciju. Ili što vrlo često dolazi sa ove strane – znate, radikali, vi ste možda i u pravu, ali šta vredi, mi imamo većinu.
Pre jedno godinu dana smo čuli čuvenu misao da demokratija jeste ono što odluči većina. Bili smo svedoci svojevrsne karikature pojma demokratije i reči demokratija. To je nešto što mora da se žigoše, makar u ovoj načelnoj raspravi. Kada bude u pojednostima, biće tu mnogo konkretnih primedbi na konkretne članove ovog predloga zakona.
Međutim, ne može zakon tako da se piše što se koriste žargoni iz medija ili sa neke druge lokacije i po sistemu – skupili smo se nas nekoliko, mi smo većina, pošto je potpuno jasno da je opozicija bojkotovala izradu ovakvog predloga zakona, to sada predstavlja naš izraz saglasnosti volja – imamo većinu, to je demokratija.
Tačno se zna koliko oblasti mora da se uredi zakonom ili nekim drugim aktom, uz punu saglasnost svih učesnika na političkoj sceni. Tako je bilo sa Zakonom o izboru narodnih poslanika u drugoj polovini 1992. godine, tako je bilo sa Zakonom o izboru narodnih poslanika koji je donet 2000. godine. Tako je bilo i sa mnogim drugim aktima, gde su sele sve relevantne političke stranke, postigle visoki stepen dogovora saglasnosti, u skladu sa Ustavom, jer sve nas Ustav obavezuje.
Ovde se sada ide na neku brzinu, na neku silu. Imamo 126, izguraćemo.
Vidite neke odredbe vašeg predloga zakona, ako zažive, kako biste primenili na vaše poslanike? Ne zameram, da me pogrešno razumete, ali pogledajte, čitave poslaničke grupe nisu prisutne tu, a vi želite jednu odredbu da ugradite samo zbog opozicije, da opozicija mora da sedi, a vi ne možete da obezbedite vaše političke istomišljenike unutar iste političke stranke, koalicije koja je učestvovala na izborima.
Kažem vam – ne zameram vam. Meni ne smeta da li će u ovoj sali biti 20, 50 ili 250 narodnih poslanika, ne smeta, ovo je institucija koja treba da radi, ovo je skoro jedina institucija u državi koja uvek ima neprekinuti kontinuitet i tako treba da bude.
Moram da vam skrenem pažnju da i oni koji su se najviše zalagali, teoretičari neki u istoriji, za taj predstavnički sistem kao oblik neke demokratije, da su izneli da se kroz istoriju pitanje karaktera i sudbine mandata narodnih predstavnika tretiralo uvek nešto malo manje kao pravno pitanje, a više kao pitanje ustavnog morala ili etike predstavničke vlasti.
U tom smislu i ta kupovina, trgovina, prebezi itd. dominantno su pitanje morala, ali vlast je dužna da obezbedi sistem vrednosti da bi se sačuvao taj društveni moral, da sutra kada neko izađe na izbore da glasa za svoje predstavnike zna ko su, šta su.
Političke stranke jesu transmisija. Dali ste značaj političkim strankama u velikom broju odredbi Ustava RS. U komunističko vreme, Savez komunista je bio ustavna kategorija. Od 1990. godine promovisan je višestranački politički sistem. Samo dve odredbe su se odnosile na političke stranke.
Ustav iz 2006. godine je u tom smislu još veći iskorak. Zašto? Niko danas ne može da negira ulogu i značaj političkih stranaka, pogotovo parlamentarnih političkih stranaka, jer one stvarno i jesu transmisije. Za šta? Da članovi političke stranke, kao narodni predstavnici u Narodnoj skupštini reprezentuju kako volju birača, tako i ono što je odlučila izašla politička stranka pred izbore sa svojom platformom, sa svojom ideologijom, jer na ovim izborima ljudi su glasali za ideologiju, za program političke stranke. Nisu glasali za pojedince.
Ako je politička stranka mogla nekome da dodeli mandat sa svoje liste, to smo i tražili da se promeni u Ustavu. Zato i postoji član 102. stav 2. Da otklonimo jednu veliku zabludu, tri vrlo važna u to vreme političara, koliko su važni neka bude da su se sami proklamovali, koji su rekli da su napisali Ustav u političkom smislu reči, razgovarali su sa nekima iz inostranstva, što se tiče člana 102. Ta trojica predstavnika Srbije, najjačih političkih stranaka, ubedili su te predstavnike iz inostranstva da se trguje mandatima i svi su dali konkretne primere.
Danas ste imali situaciju i mogućnost da čujete šta se sve dešavalo sa mandatima. Predstavnici iz inostranstva su našli razumevanja za to, pa su rekli – očekujemo u dogledno vreme da će Srbija izaći iz te situacije da tajkuni, kriminalci ili ko zna ko drugi, obezbeđuju sredstva da bi se obezbedila, na neki način, većina u Narodnoj skupštini, preko kupovine poslanika i njihovih mandata.
Zabeležili su kao primedbu. Znate zbog čega su rekli da postoji primedba? Imperativni mandat može da utiče na eventualno budući izbor sudija. To je tačka 53. onoga što stalno tumačite ovde.
To je ta situacija. Sve stranke imaju potrebe da se zaštite mandati. Očekivali smo da se ta odredba Ustava, član 102. stav 2, ukoliko ima potrebe da se razrađuje, razradi na jedan adekvatan način, u funkciji očuvanja izborne volje, a vi idete korak dalje, pa sa jednom trapavom formulacijom promovišete slobodni mandat.
Bukvalno rečeno, kažete tajkunima i svim zainteresovanima – imamo mnogo interesnih grupa u Republici Srbiji kojima nije sasvim svejedno ko će biti na vlasti. Zašto? Traže pogodnu vlast da ne bi podnosili račune za ono što su uradili.
Pitanje etike jeste – da li se neko bavi politikom iz ideologije, političkih ubeđenja, ili doživljava mandat narodnog poslanika da bi zadovoljio svoje lične, materijalne interese. Onda ste imali prilike da vidite, kome su na prvom mestu lični materijalni interesi baš ga briga, on napušta, on ide.
Naravno, nikada to ne radi baš toliko dobrovoljno, nego se javljaju neki i pritisci – da li je legalizacija, da li su neke krivične prijave, da li su neka obećanja, da li je nešto što ide baš u džep. Kako to da zaštitimo? To je problem cele Srbije, nije to problem jedne stranke.
Imali ste predstavnika SPO-a. Šta vam je rekao? Imali ste predstavnika G17 plus, šta vam je rekao. Imali ste predstavnika LDP, koji su protiv ovog rešenja u Ustavu, ali priznaju šta piše u Ustavu, a DS ide korak dalje, priča o apsolutno slobodnom mandatu.
Da vas podsetim, gospođo Kolundžija, vas moram da podsetim, imamo na čelu Ustavnog suda Republike Srbije gospođu Bosu Nenadić. Ona je razmatrala u Ustavnom sudu Republike Srbije 2003. godine upravo to pitanje slobodnih mandata. U to vreme je važio Ustav iz 1990. godine, gde je bio promovisan princip slobodnog mandata.
Javili su se sporovi oko nekih mandata. Evo, samo jedan deo obrazloženja da vam pročitam. Kaže se – narodni poslanik može imati političku i moralnu obavezu da vrati mandat, ali pravna obaveza nije Ustavom konstituisana, misli se na Ustav iz 1990. godine. Pravna obaveza je konstituisana danas u Ustavu RS, član 102. stav 2.
To je pravna obaveza, a vi preko toga prelazite. Zašto? Šta želite da postignete? Idete direktno u nešto što se zove suprotno Ustavu RS. Moj Boško Ristić kaže – zalažem se za slobodni mandat. Shvatam ga kao čoveka koji ima neki stav o nečemu, ali dajte kad pričamo o nečemu šta je ustavno, šta nije ustavno, da se bavimo time.
Evo, na primeru, isti je sudija danas Bosa Nenadić, po Ustavu iz 1990. godine je rekla – ne može zato što nije Ustavom propisano. Zbog toga je u Ustav ubačena odredba stav 2. člana 102. Zbog ove odluke Ustavnog suda. Sada kažete – ni to ne priznajemo. Čekajte – kako Srbija da zaštiti izbornu volju? Imamo neka sredstva da zaštitimo na biračkom mestu? Nemamo nikakva sredstva da zaštitimo u medijima. Izvinite, molim vas, kako da se zaštiti u državnom organu Narodnoj skupštini?
Nađite rešenje. Nudimo pomoć da se nađe rešenje u skladu sa Ustavom. Zašto? Član 102. stav 2. su potvrdili građani na referendumu. Svoju izbornu volju su potvrdili na izborima. Šta će sutra da bude? Pustite šta će sutra da bude.
Možda sutra tajkuni kupe sve, pa imaju 250 svojih narodnih poslanika ovde, ali gledajmo šta je danas. Mandat se zna koliko traje, četiri godine. Zato se izbori sprovode, u pravilnim vremenskim razmacima zato što se računa da u tom periodu verovatno dolazi do promene izborne volje.
Kako nešto može da se promeni bez izbora? Tako fundamentalno, što zadire u srž države, zakonodavnog organa. Pričam vam o ustavnom moralu. Da li možemo odavde da izađemo i da kažemo imamo ustavni moral? Ovde se hvalimo da u zakon ubacujemo nešto što je suprotno Ustavu Republike Srbije.

Stvarno sam razočaran. Znate li zbog čega, Nado? Pribegavam nekim lukavstvima, verujte, pa čitam neke standarde, čitam neke propise, čitam nešto što su napisali ljudi koji su daleko, daleko iznad i vas i mene.
Malopre sam vam pročitao šta je napisao tvorac te parlamentarne demokratije i predsstavništva narodnog, Džon Stjuart Mil. Vi ste čak i njega negirali. Sada ste krenuli na nešto što nisam ni hteo da pričam. Nisam hteo da se bavim konkretnim stvarima. Konkretne stvari rešavaće se na neki drugi način.
Hteo sam samo načelno da vam skrenem pažnju. Poslanik je slobodan i poslanik slobodno raspolaže, postoji ogromna razlika. Ako niste imali nameru da devalvirate član 102. stav 2, onda zašto uopšte postoji član 37? Zašto postoji? Kao što vam postavljam pitanje, zašto ste ubacili odredbu o tome da poslanik ide u penziju pod opštim uslovima? To se valjda podrazumeva. Isto i član 37. u ovoj izvedbi kako ste ga vi dali je toliko neustavan, jer se podrazumeva da Ustav važi.
Odakle vam potreba da precizirate, da imperativni mandat preformulišete u slobodni mandat? S kojim pravom? S pravom da ćete dobiti 126 glasova? To imate uvek, ali vam to ne daje za pravo da kršite Ustav.
Gospođo Kolundžija, ja sam taj koji je pisao Ustavnom sudu da postoji sukob interesa između gradonačelnika i narodnog poslanika. Zante li šta sam dobio od tog Ustavnog suda – zaključak "odbacuje se". U prevodu- u pravu si, nemamo hrabrosti to da rešimo. Pojavila se Agencija za borbu protiv korupcije i šta je odlučila? Upravo ono što sam napisao.
Budite malo oprezni kada iznosite neko vaše neslaganje sa mojim stavovima. Neka to bude zasnovano na nekim argumentima, na nekim činjenicama i neka bude zasnovano na poznavanju, ako ne Ustava, makar malo i teorije. Ovo što ste rekli stvarno ne zaslužuje da se pomene u Narodnoj skupštini. Pričamo o problemu na nivou načela, jer je ovo načelna odredba. Vi unosite nešto konkretno.
Ustavni moral. Ko brani ustavni moral? Svi moramo da ga branimo, jer ako ga mi ovde ne branimo, koja poruka ide prema građanima, koja poruka ide prema deci? O čemu se radi? Vi imate većinu i uvek možete da završite šta god hoćete, ali se postavlja pitanje – kakav je odraz u društvu to što se radi ovde?

Izneću stavove SRS povodom amandmana koji su podneti na prvi član predloga ovog zakona, koristeći vreme koje ima poslanička grupa u ovoj raspravi. Težište moje diskusije biće usmereno ne prema drugim poslaničkim grupama, vlasti ili opozicije, nego pre svega prema predstavniku Vlade i Vladi, jer je Vlada predlagač ove dopune zakona. Godine 2003. kada je učinjena ta „poslepetooktobarska“ revolucionarna promena sistema penzijsko-invalidskog osiguranja, prva, tada je načinjena velika greška, jer je neko pokušao da uravnoteži prihode i rashode, odnosno da smanji obavezno učešće države u saniranju nedostatka sredstava u penzionim fondovima.
Tada je bila rasprava koji će model da se uzme prilikom usklađivanja penzija, pa onaj švajcarski model 50% da zavisi od troškova života, a 50% od rasta cena na malo, pa su kasnije rađene još neke improvizacije, ali sa ciljem da se smanji onaj deo koji iz budžeta treba da se uplati fondovima penzijsko-invalidskog osiguranja.
Pre nekoliko godina taj sistem je na neki način zaokružen, ali je ostao taj sistem i to je problem što je ostao taj sistem.
Šta Vlada traži ovim zakonom? Ona traži da nešto što je izuzetno važilo u 2009. godini izuzetno važi i u 2010. godini. Dva puta izuzetno, izuzetno na kvadrat. To „izuzetno na kvadrat“ ne može gospođa Diana, ma koliko bila zlatousna, da popravi, ne može.
Zašto postoji sistem penzijsko-invalidskog osiguranja? Mislim da u Srbiji je sada od prilike 90 godina od začetka tog sistema. U početku je to skromno krenulo, ali od 1945. godine pa naovamo to je baš bilo rigidno, kao sistem obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja. Država je propisala obavezno penzijsko-invalidsko osiguranje, država je nametnula osiguranje kao obavezu kako za one koji su zaposleni, tako i za one poslodavce.
Nije se pitao poslodavac da li hoće ili neće, nije se pitao ni zaposleni da li hoće ili neće, nego mora. Onaj ko je nametnuo obavezu, on je garant za ceo taj sistem.
Pošto je ovaj trenutno garant, Vlada Republike Srbije, loš garant i nije u mogućnosti da obezbedi redovne izbore, po zakonu koji je ta vlada predložila, a skupštinska većina usvojila, onda se poseže za sredstvima iz budžeta i to je zakonska obaveza.
Da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, to je drugo pitanje. Da li je to neki put 20, 30, 50 ili 60% to je takođe pitanje, ali procenat koliko se izdvaja iz budžeta da bi se sanirao penzioni fond, ako je veći, onda znači da je Vlada neuspešna u formiranju okruženja za normalan privredni život.
Zašto postoji sistem penzijsko-invalidskog osiguranja? Zato što onaj koji je izmislio taj sistem je shvatio da u 65. godini života ljudsko biće gubi radnu sposobnost, ne može sam da privređuje i treba neko da preuzme socijalnu brigu.
Da taj neko ko preuzima socijalnu brigu ne bi bio nedefinisan, sistemom penzijsko-invalidskog osiguranja za sve vreme radnog veka se i zaposleni i onaj koji ga eksploatiše kao poslodavac pripremaju da se akumuliraju sredstva.
U Evropi je taj tzv. socijalni pogled na tržišnu ekonomiju, to je neka evropska definicija socijalne pravde, to nije ta socijalistička pravda, kako je neki tumače i 50-ih - 60-ih godina, kada je u Srbiji bilo mnogo više zaposlenih nego korisnika penzija, fondovi su bili prepuni para, pa su se vraćali privredi.
Ali, kako se izjednačavao broj zaposlenih, kao onih koji obezbeđuju sredstva i korisnika penzija, koji koriste ta sredstva, tako se topila ta razlika, pa smo danas došli u situaciju da redovno poslovanje fondova je negativno. Ne mogu da obezbede sredstva da bi ispunili zakonom propisane obaveze. Reforma sistema je bila neophodna.
Ali, sve naše reforme penzionog sistema radili su finansijski stručnjaci, to je ta rak rana penzijsko-invalidskog sistema. Radili su oni koji su osmišljavali način kako da se uravnoteže prihodi i rashodi, pa su nešto poradili da se povećaju prihodi. Kako?
Manje ili više rigoroznim sistemom naplate doprinosa ili povećanjem stope doprinosa, a na strani rashoda ograničenjem ili suzbijanjem prava. Vidite da danas više niko ne priča o usklađivanju penzija sa rastom troškova života, jer kad se nešto usklađuje sa rastom troškova života onda se vodi pravilna socijalna politika. Jer, jedino onda se čuva vrednost nečijeg rada. Vrednost nečijeg rada je izražena i kroz penziju, kada čovek više ne radi.
Tako da ova današnja rasprava i ona pre nekoliko dana i ovo što se najavljuje iz Vlade i te reforme penzijskog sistema, to su obične pesmice, bacanje magle, to rešava, to smo rekli i 2003. godine, doduše, ja sam radio u tom sistemu, pa sam i 1985. godine upozoravao kada se na silu uvodilo penzijsko-invalidsko osiguranje zemljoradnika.
Verovatno sam bio jedini u službi koji nije hteo da reklamira taj zakon, zato što sam smatrao da to treba biti dobrovoljno. Da ste čitali program SRS iz 1994. godine videli biste tamo i prvi i drugi i treći stub penzijsko-invalidskog osiguranja, ali vi onako serijski odbacujete sve što predlaže SRS.
Samo da se vratim na ove finansijske aspekte ove operacije koju je vlada izuzetno proširila i za 2010. godinu. Pošto u osnovi ekonomije, gospođo Dragutinović, jeste da se izračunava i vrednost, da se meri vrednost. Ekonomisti u krajnjem slučaju su merači vrednosti.
Sinoć ste lepo ispričali da na ekonomskom fakultetu postoji predmet koji se zove ekonomske doktrine, pa ne opredeljujući se ni za jednu doktrinu, kao verni sledbenik, u odgovorima ste koristili pomalo iz svake doktrine, naravno, što vam odgovara. Da bi se smanjio pritisak, vidite, gospođa krhka sekira se i javnost zna da poneki put mora i suzu da pusti na sednicama vlade kada navale ovi koji traže itd., da se to umiri. Nije se umirilo, gospođo Dragutinović.
Vi kao ekonomista znate, ako je u oktobru 2008. godine nešto određeno kao vrednost i ima svoj nominalni izraz, pa neka bude to recimo 12 hiljada dinara. Ako uzmete u obzir da se tokom cele 2009. godine ništa nije desilo sa tim pojedincem on i dalje prima 12 hiljada dinara. Vi njemu kažete na kraju 2009. godine da će i u 2010. godini opet svakog meseca da prima 12 hiljada dinara.
Kao ekonomista znate da se menja vrednost. Za 12 hiljada oktobra 2008. godine mogli ste da kupite, recimo, 100h nekog proizvoda, u 2009. godini mogli ste da kupite 80h, a u 2010. verovatno 60h, nije bitno da li je tačno ovo 80 ili 60, ali je bitno mnogo manje.
Vi kažete da penzioneri treba da budu zadovoljni, još im se kaže, mnogo se izdvaja iz budžeta za vas. Onda čujemo i pročitamo neke amandmane na član 261a, prelazne i završne odredbe, gde se predlažu suštinske promene PIO, ne vodeći računa o tome da tu postoji nešto što se zove stečeno pravo.
Gospođo Dragutinović, nije samo stečeno pravo rešenje penzionera gde je individualno određeno to njegovo pravo. Njegovo stečeno pravo jeste i Zakon o PIO koji mu garantuje usklađivanje penzija. To kod vas ne postoji kao kategorija. Vi ne želite o tome da razgovarate, već obećavate da će nešto da se promeni tokom sledeće godine, sistemski da se promeni. Još nije vlada odlučila, ne samo ova nego i prethodne vlade, da li je penzija iz obaveznog PIO socijalna kategorija ili neko lično pravo.
Dajte prvo to da definišemo. Naravno, kada penziju primi penzioner, ode da kupi nešto, onda je to lična potrošnja. Sa gledišta finansija, sa gledišta obaveze države, da li je to socijalna kategorija. Ako je socijalna kategorija, onda mora da bude deo socijalne politike. U osnovi socijalne politike ove države jeste da niko ne može da bude gladan, bolestan. To što ne može biti gladan i ne može biti bolestan ne može da zavisi od njegovog socijalnog i materijalnog položaja. Vas ne interesuje to.
Vas interesuje da sve predstavite da je međunarodni standard. Juče ste pričali o pozajmicama iz trezora, pa ste zaboravili da kažete i da se opravdate. To što se vi svađate sa revizorom, to je vaš problem, ali izveštaj revizora je tačka na "i". To ste morali u raščišćavanju da ubedite Radeta Sretenovića, pravno lice, država itd., a ne nas. Ako njega niste ubedili, zašto nas ubeđujte.
Niste odgovorili, kako ste mogli više da zadužite državu da biste prevazišli probleme tekućeg deficita budžeta. Vi ste u zakonu o budžetskom sistemu napravili finalne mehanizme za obustavu privremenog finansiranja itd. Možete vi da budete zlatousti do prekosutra, ali je surova stvarnost.
Vi penzionerima kažete 12 hiljada dinara koje ste primali svakog meseca od oktobra 2008. godine solidno ćete da živite i u decembru 2010. godine. neću da vam pričam šta je inflacija, neću da vam pričam ove druge stvari. Znate koji su problemi i zašto ne sme da se diže kurs i kada bi se digao kurs koji bi haos bio u državi.
Svesni smo tih problema, ali nemate sistem. Imate sistem nekih građevinskih firmi kada se čupaju uši da bi se krpilo nešto drugo i to predstavljate epohalnim uspehom.
Vidite, svetska finansijska kriza je ozbiljan razlog da u zapadnoj Evropi države izvrše nacionalizaciju privatnih banaka, a sankcije, bombardovanje Republike Srbije nije bilo za vas opravdani razlog da država sačuva privredu, nego kada ste došli kažete - pa, to nije po standardima, hajdemo u privatizaciju.
Koliko ćemo Sartid. Sartid ćemo za 23 miliona. Banke naše? Pogasi naše državne banke i još 10 godina ne može da se napravi crta, da se izađe iz stečaja i likvidacije tih banaka. Ne interesuje nas šta se nalazi na Kipru, koliko je bilo, šta je bilo, gde počinje, gde se završava taj standard. Kaže - moguće je. Pa, moguće je tamo, ali zašto nije moguće kod nas ovde?
Ovo što je na dnevnom redu je posledica toga što nema nominalnog rasta proizvodnje u ovoj zemlji, posledica što u ovoj zemlji se ne stimuliše proizvodnja, posledica je nečega što se javlja začarani krug. Da, krug je znak za savršenstvo, ali Inke nisu znale za to, pa su bile savršena civilizacija. Ovaj začarani krug počinje i završava sa državom. Država, što direktno, što indirektno, preko javnih preduzeća do republičkog značaja naruči posao, ne plati u lancu i onda je ceo lanac zatvoren. Niko nikome ne plaća.
Danas je veliki problem likvidnosti. Danas i ono što bi moglo da proizvodi, šta vredi, ne može da naplati ono što je uradio.
Rekli ste da zamrzavate plate. Vi ste zamrzli penzije. Gde ovo vodi? Ovo vodi ka sivoj ekonomiji. Šta to znači? To znači da će biti isplate ličnih zarada na ruke, bez obaveze plaćanja doprinosa, onda se to i ne registruje. Čim nema uplate doprinosa javlja se manjak u penzionom fondu. Neke nelogičnosti se javljaju.
Juče slušamo da je za 6% u 2009. godini bolja bila naplata PDV nego što je planirano, nego što je prognozirano u uslovima svetske finansijske krize. Uporedite malo te podatke. Mogu u nastavku da koristim neke stavove iz ekonomskih doktrina, ali ono što mi odgovara.
Znate, i u pravu postoji veliki sukob među teoretičarima da li treba da postoji smrtna kazna ili ne treba da postoji smrtna kazna, pa kada je nešto okrutno onda Batić kaže - treba da postoji, a kada se pojavi neki drugi slučaj on kaže - pa nije humano, jedino Bog daje život i on treba da uzme, ljudsko biće nema pravo da uzme. Tako je gospođa Dragutinović sinoć odgovarala.
Za sve je mogla da nađe odgovor, koristeći tu neku doktrinu, ali kažite koja je vaša doktrina. Konstantno zastupate tu vašu doktrinu. Ne, vi nemate to, nemate sistem. Idete sa pojedinačnim, površnim rešenjima, po sistemu da se primiri malo požar ili da se još jedanput zalepi neka fleka na nekoj gumi pošto je već 25 puta zalepljena po neka fleka, ali vodite računa, ta guma može da pukne.
Kako vidim, približava se taj datum, jer sada ljudi uviđaju da ovaj sistem ne funkcioniše, da ono što je krenulo 5. oktobra 2000. godine je palo ko mehur. Niste napravili za devet godina sistem i to je taj problem. Ovim zakonom nećete da rešite problem penzionera. Ovim amandmanima ne može da se reši takođe taj problem. Možete samo da kupite još koji mesec tu vašu poziciju, da vršite vlast.

Ova rasprava danas je interesantna, mada je ovaj zakon o dopunama Zakona stvarno kratak, praktično ima samo jedan član, ali je rasprava interesantna iz prostog razloga što Vlada mudro ćuti, a neke poslaničke grupe se prepoznaju kao reprezentativni predstavnici nekih politika.
Teško da će da se penzioneri zadovolje ovom raspravom, a pogotovo oni gladni da se najedu od ovih dobrih reči i ove velike brige o tome ko je prošlost, ko je budućnost itd. Ono što je važno, oba ova važna amandmana koja su podneta na ovaj predlog zakona, koja imaju za cilj da uđu u materiju ličnog prava, ne rešavaju problem.
Podnosioci tih amandmana su svesni te činjenice, ali ono čega moramo biti svi svesni, a pogotovo oni koji vrše vlast, jeste da kako koja godina bude dolazila, sve više i više ima da se javlja potreba da u ovoj oblasti obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja država kao garant interveniše budžetskim sredstvima da bi sanirala nedostatke sredstava u fondovima penzijsko-invalidskog osiguranja.
To ne može da se kaže da je trend, to je nešto što je neminovno, mora da se desi. Zašto? Zato što u postojećem sistemu, koji je nešto modifikovan u odnosu na sistem iz 1974. godine ili neke godine oko te 1974. godine, sve uplate u fond penzijsko-invalidskog osiguranja nekada su bila društvena svojina, sad su državna svojina, a kada se koriste neka prava, pa to bude materijalna osnova, onda važe neka druga pravila.
Ta veza između nekadašnjeg zaposlenog koji je navodno uplaćivao i njega sada kao penzionera je svojevrsna transmisija sistema fikcija. Zato su potrebni drugi i treći stub penzijsko-invalidskog osiguranja, ali ova vlast nije sposobna to da uvede.
Šta je sposobna ova vlast da uradi? Ona je sposobna da pregovara sa MMF, da vrlo rado dobija od njih naloge kako treba da se smanji izdvajanje za penzije, onaj deo iz budžeta, i da traži modalitete kako da dođe do nekog uravnoteženja, da bi se što manje iz budžeta izdvajalo, a što realno znači manje penzije.
Usvajajući ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, većina u stvari glasa za to da se realno smanje penzije. To je neminovna posledica nečega što je zamrznuto još oktobra 2008. godine. Zato penzioneri odlaze u selo, odlaze u vikendice, bave se poljoprivredom, rade.
Moram da vam kažem da i u toj EU malo-malo pa možete da naiđete na čoveka koji ima dva ili tri posla, iako je u radnom odnosu. To je sad tekovina u EU. Otkad je došao evro, većina ne živi samo od jednog posla, od jedne plate, od jednog radnog odnosa, nego traže dopunske izvore. Neko je posle podne taksista, neko je uveče moler. Snalaze se ljudi i tamo i dovijaju, jer liberalni koncept ekonomije je doživeo totalni fijasko.
Vidite da i predstavnici najliberalnijih ekonomija posežu za državnim intervencijama, i u SAD, gde je stub individualizma. Obama samo štampa pare i šalje u banke itd. Doduše, tamo se svašta dešava, dobija i Nobelovu nagradu za mir i odmah pošalje 30.000 vojnika u Avganistan. Ali, hajde, sve to može danas da prođe.
Samo bih vas zamolio da kada budete radili ovu reformu penzijsko-invalidskog sistema ipak napravite neku ideološku osnovu za to, napravite nešto što su programska načela, napravite nešto šta su ciljevi, šta želi da se postigne i ako je moguće izbegnite da iznosite kontradiktorne stavove. Neću sad da pominjem imena, ali tu su se stvarno čule neke nebuloze.
Penzija jeste socijalna kategorija, pogotovo u sistemu obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja. Neprihvatljivo je da čovek koji je ostvario pravo na penziju treba da ide na dopunske oblike socijalne zaštite prema državi.
Ako dođemo u tu situaciju da to mora da se radi, onda penzijski sistem ne valja, nije pravedan, nije realan.
Smatra se da kada je čovek otišao u penziju da je dobijanjem penzije materijalni izraz tog njegovog prava rešenje za sve njegove socijalne probleme. On nema potrebe da ide u Narodnu kuhinju, nema potrebe da ide u Centar za socijalni rad da traži jednokratnu pomoć ili neko materijalno obezbeđenje itd.
Ta vrsta socijalne pomoći i socijalne zaštite koju pruža država namenjena je za bolesne, za one koji ne rade, koji su u teškom materijalnom položaju, ali nije za penzionera. Za njega se podrazumeva da penzija koju prima rešava njegove socijalne potrebe.
Prosto se plašim da neki ministar finansija i neki ministar za rad i socijalna pitanja, suočen sa problemom kako da se smanje javni troškovi i kako da se sačuva budžet, da jednostavno država ne bankrotira, da bude potpuno drugačiji proces u odnosu na ono što se predlagalo amandmanima, da dođe do redukcije penzija, jer neko će posumnjati da je penzija veliki trošak za državu, a troškove treba kresati.
Sve je moguće u ovoj Srbiji. Pre nekoliko godina smo imali u budžetu suficit, sećate se, pa je čovek dobio odlikovanje, nagradu, najbolji ministar finansija u Evropi, svih vremena. Sledeće godine deficit, propadosmo.
Šta je to ljudi, šta se to desilo preko noći? Vidite koja je turbulencija, salto mortale u Srbiji, i to sve demokratski, i to sve sa punim pozivanjem na legitimitet, jer to rade ljudi koje je narod birao na izborima.
Jeste, sa jednom parolom su išli na izbore, drugu sprovode kada maksimalno demonstriraju svoj koalicioni kapacitet, da mogu sa svima, samo da bi napravili Vladu. Ovo je normalna posledica logike 126 - možemo sve. Ovo je normalna posledica. Ovo je prava zakonomernost.
Amandmanima da se nešto izmeni, nemoguće je. Zapamtite, od oktobra 2008. godine do decembra 2010. godine, to 26, 27 meseci, neko će da živi sa istim iznosom penzije. Da li mislite, da kada je taj čovek izlazio na glasanje, da je on glasao za to? Nije on glasao za to. On je verovao da ima pravo na usklađivanje njegove penzije, kako je napisano u zakonu?
Nije zadovoljan, ali neka se poštuje zakon. Vi to ne možete da obezbedite. Za vas je nagrada na kvizu - svetska ekonomska kriza, kao vrlo ozbiljan izgovor zašto nešto nije moguće. To je naš problem, što nema novih radnih mesta, što nema novih investicija, što ima zaduženja. Ima zaduženja za infrastrukturu, ali ima i zaduženja za poresku administraciju, za javne finansije, da se nauče knjigovođe, neracionalni trošak. To je naš problem.
Da nije tih penzionera, selo bi bilo mrtvo, da znate. Oni se vratili tamo, oni nešto obrađuju tu zemlju. Od te crkavice nekako mogu da prežive u selu, u gradu ne bi mogli. I trpe ljudi. Čekaju opet neku prevaru, opet će neko da ih prevari i glasaju protiv sebe, nesvesno.
Znači, šta možemo da očekujemo? Svake godine će se penzija, u onom delu u kojem država dotira iz budžeta, javljati kao veći trošak. Zašto? Zato što je perspektiva da se smanji to otvaranje novih radnih mesta, povećanje plata, nema je, to ste rekli.
Rekli ste - 200.000 novih radnih mesta, na kraju mandata ove Vlade, tamo negde 2012. godine. Sada je u fazi otpuštanja 10.000 do 20.000 svakog meseca.
Haos je u sudstvu, haos u državnim organima itd. Stvarno se plašim da ne dođe neki ministar i kaže - veliki trošak, menjamo Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, nema usklađivanja, režemo to, usklađivanje jedanput u 10 godina ili ovo što je Zoran Ostojić pričao kako je u BiH. Ima različitih tipova kako se to radi, da ne trošim ovo vreme za te stvari. Ali, materijalna pretpostavka za normalne finansije u zemlji ne postoji.
Prebacili ste platni promet u banke, neće banke da prihvate da one uslovljavaju neku isplatu time da bi se prethodno isplatio doprinos. Ta vrsta uslovljavanja nije bankarski posao. Ladno vas pomeraju. Sada pravite neku novu instituciju koja će da vodi evidenciju, a vi nemate sistem. Ko guske u magli, a ovamo, a onamo.
Nema narod više strpljenja za ovu vrstu improvizacije. Sve vam je na vreme rečeno šta može da se desi i, nažalost, sve što vam je rečeno da će da se desi, desilo se zato što ste tvrdoglavo krenuli jednim putem, nekritički gledajući kamo vodi taj put. Sada ovo ne može da se popravi amandmanima, ne može.
I ova dva suštinska amandmana su podneta samo u znak revolta, besa, da se otvori pitanje, jer u ovoj zemlji jedina stvar koja se nikad ne otvara jeste pitanje odgovornosti. Znate, ono što čovek razmišlja, to je njegovo bogatstvo, ali ono što on kaže, kao javna ličnost, on to ne mora da robuje, to ga obavezuje.
Nadam se da prolazi to vreme da neko može da da lažna obećanja, prevari građane, da li sa kesom, da li sa ovim, da li sa onim, osvoji nešto, dođe na vlast i promeni za 180 stepeni politiku u odnosu na ono što je obećavao. To se kod nas dešava u kontinuitetu, ne od 2001. godine, i ranije se dešavalo, ali to negde mora da se prekine.
Razmislite malo u kakvoj će poziciji biti onaj čovek koji ostvaruje pravo na penziju u, recimo, oktobru 2010. godine, statusno, u odnosu na penzionera koji je ostvario pravno na penziju septembra 2008. godine. Jeste li razmišljali malo o tome, vi u Vladi? Niste napravili sistemsku diskriminaciju ljudi koji pod relativno istim uslovima, kada kažem istim uslovima, mislim - iste godine staža osiguranja i relativno ista odvajanja koja su bila, istu platu koja je godinama evidentirana, da mogu biti u startu neravnopravni. Ne, to vas ne interesuje.
Vama je zadatak da date dokaz MMF da se socijalna politika preko budžeta vodi na istom nivou kao 2009. godine. To je uslov za jedan od ovih zakona o zaduženju koji treba da se ratifikuje u Narodnoj skupštini. Vas to rukovodi, vi ne vidite pravo penzionera.
Vi ne vidite tog čoveka, kao pojedinca, da li on može u poljoprivredi sa 6.000, ovi drugi sa 12.000, 20.000, 30.000 da li mogu da žive, ne. Onda ubacujete u priču neku međugeneracijsku razliku. Zašto to radite?
Cilj i san svakoga koji danas radi jeste ta penzija, kao odraz sigurnosti. Nema te podele. Pitanje je samo vremena kada će svi da budu penzioneri. Nemojte da otvarate dilemu tamo gde ne treba da bude dileme.
Po nalogu MMF, vi ne smete da dirate nivo socijalne zaštite, da bude na istom nivou kao što je bio tokom 2009. godine i u 2010. godini, a koliko će to da košta, vi ćete njima da se opravdate, jer je važno da uzmete ovaj zajam od 70 miliona za javne finansije. Ti vaši partneri iz MMF i ovih banaka neka razmisle s kim rade i s kim sade tikve. U ovim poslovima za živu glavu ne bih sa vama ušao u bilo kakvu koprodukciju. Znate li zbog čega? Znam ja dobro vas.

Naravno da i ovaj amandman Vlada nije prihvatila. Međutim, dobar je trenutak da se ispriča o čitavom konceptu društvene brige o deci i to u onom delu gde se radi o materijalnim prinadležnostima.
U jednom periodu razvoja našeg društva, porodiljsko, trudničko, odsustvo sa posla radi nege deteta do određenih godina života itd. bilo je definisano kao jedno pravo koje se nastavlja na pravo iz radnog odnosa za one žene koje su u radnom odnosu, a što se tiče onih koje nisu u radnom odnosu, bio je klasičan primer socijalne zaštite, društvene brige.
S obzirom na ove negativne tendencije u društvu u pogledu demokratije, koje potiču još negde od kraja 1978, 1979. godine, kada su se javljale negativne stope priraštaja, država je morala da interveniše da dodatnim merama podstiče i očuva nešto što je prirodno, i danas možda se ta dilema još više otvara.
Ona je bila prisutna 50-ih i 60-ih godina. Samo da vas podsetim, to je period kada se veliki broj zaposlenih odricao imovine da bi ostvario pravo na dečiji dodatak dok je bio u industriji, jer ono što je država odvajala po osnovu dečijih dodataka bilo je veće od katastarskog prihoda seoskog domaćinstva na nekoj zamišljenoj površini.
Danas treba definitivno da razrešimo pitanje da li je ovaj podsticaj za rađanje i materijalno obezbeđenje koje treba da pruži država deo nekog ličnog prava, deo prava iz radnog odnosa ili odraz širi jedne socijalne politike, gde država pruža državnu garanciju, stimulišući nešto što predstavlja potrebu ovog društva. To je taj problem ovog zakona i ovog koncepta koji to reguliše, a mogu reći i ideje na osnovu koje se ovo menja. Ideja, ono što je iniciralo promenu ovog zakona, jeste nešto što zaslužuje posebnu pažnju.
Ako je stvarno tačno ono što su u načelnoj raspravi predstavnici Vlade rekli povodom ovog predloga zakona, da ima poslodavaca koji su višestruko uvećavali primanja u onim mesecima koji su relevantni i koji predstavljaju osnovicu za utvrđivanje buduće naknade, pa je čak jedan od ministara rekao da je navodno mesečna plata bila registrovana od milion dinara, izvinite molim vas, onda to nije pitanje primene ovog zakona, nego je pitanje dublje. Ako ima nečega što predstavlja zloupotrebu, verovatno potpada pod Krivični zakonik, ali ako je u pitanju neka druga operacija, onda se neminovno postavlja pitanje da li na tu zaradu su isplaćeni porezi, doprinosi?
Znači, sistem ima odgovor za tu situaciju u postojećim propisima. Naravno, izostao je i odgovor na pitanje - u koliko je takvih slučajeva to registrovano, kod kakvih privrednih subjekata? Verovatno kod privatnih preduzeća kad je u pitanju rođak ili rođaka vlasnika preduzeća, pa da prikaže veća izdvajanja, veću osnovicu za buduće porodiljsko odsustvo, porodiljsku naknadu itd, ali to je jedna dimenzija.
Međutim, u obrazloženju ovog zakona navodi se da ovim izmenama, uprosečavanjem, proširivanjem broja meseci itd, dolazi se do nečega što predstavlja opravdano sistem gde se manifestuje pravda i pravičnost.
Mislim da to ne sme tako da se obrazlaže, pre svega, jer ako društvo želi veći broj dece, onda ovo pravo treba da se izvuče, da ne bude samo akcesorno pravo iz radnog odnosa, nego jedno generalno pravo koje je priznato svakoj trudnici i svakoj porodilji, nezavisno od njenog prethodnog statusa, da li je u radnom odnosu ili nije u radnom odnosu. Zašto? Zato što neminovno postoji interes društva da se poveća broj stanovnika, da se poveća broj dece.
U tom smislu, ono treba da pređe u klasičnu socijalnu zaštitu koju garantuje država i verovatno ima nekih rešenja koja treba podržati i u postojećem zakonu. Vidim da ste to očuvali ovim izmenama. To je onaj maksimalni iznos do pet prosečnih zarada po zaposlenom, da je to neki gornji limit, ali od tog gornjeg limita kada se krene nadole treba naći otprilike neke, ako mogu tako pod navodnicima da kažem, ''platne razrede'', da svaka trudnoća bude poželjna za društvo i da ona ne zavisi od nekog prethodnog statusa.
To je ta naša intervencija koju smo mi pokušali da uradimo sa ova tri-četiri amandmana, gde smo tražili da se odgovarajući članovi ili izbrišu ili izmene ili na neki način preurede.
Dete je dete, trudnica je trudnica, porodilja je porodilja. Važan je taj njihov status, a ne ono šta je prethodilo tom statusu. Da li su bili zaposleni, da li nisu bili zaposleni? Ako su bili zaposleni, kolika je bila zarada? Da li su plaćali doprinose? Da li nisu plaćali doprinose? Te stvari.
Mislim da se nepotrebno ulazi u jednu oblast. Verovatno za ministra finansija je ta oblast važna, s obzirom da se radi o novcu, o sredstvima koja odlaze iz budžeta, ali kad je u pitanju ovaj cilj koji želi da se postigne, onda mislim da značaj tog cilja daleko prevazilazi ove stvari koje su poprilično trivijalne.

Mada je član 5. Predloga zakona odredba koja reguliše datum stupanja na snagu ovog zakona, Vlada je predvidela da stupa narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku" RS.
Gospodin Mirko Munjić je tražio da to bude u skladu sa Ustavom, osmog dana od dana objavljivanja.
Moram da konstatujem da su na strani 3. obrazloženja stvarno dati razlozi zašto bi ovaj zakon mogao da stupi i pre ovog roka propisanog Ustavom Republike Srbije, ali mislim da ti razlozi uopšte nisu opravdani, čak su kontradiktorni onome što je navedeno u Predlogu zakona.
Krenuo bih nekim redom. Ne znam da li predstavnici Vlade znaju da možda i nemamo Komisiju za hartije od vrednosti. Sećate se kada je bilo ono neuspelo preuzimanje akcija "Knjaza Miloša", da je onaj Štimac nekako pretekao, koknuo ga infarkt, nekako pretekao, dao ostavku, posle toga još nekoliko njih su dali ostavke. Ništa se nije desilo, nastavili su dalje da rede.
Da vas podsetim da smo preko Odbora za finansije još pre tri-četiri meseca molili poslaničke grupe da dostave predloge, pošto je po zakonu o hartijama od vrednosti predlagač izbora članova Komisije za hartije od vrednosti Odbor za finansije, molili smo i upozoravali poslaničke grupe da, mislim da je avgusta istekao rok, istekao mandat ovim ljudima, a u članu 4. Predloga zakona, gospodine Mrkonjiću, to kažite Cvetkoviću, da se mane knjigovodstva, neka pogleda malo i ovo što daktilografkinje kucaju, navedeno je da će ta komisija pod ostavkom, kojoj je istekao mandat, da izvrši usklađivanje svojih akata sa ovim zakonom u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
A naročito je opravdani razlog što ovo stupa na snagu pre osmog dana od dana objavljivanja to što se već završio posao. Taj privilegovani investitor, profesionalni, koji treba da se uortači sa državom je već tu, samo čeka zakon.
To je ona priča od pre nekoliko dana na koju nemamo odgovor - šta su to standardi, evropski, međunarodni, svetski? Koristio sam primer Austrije. Austrija je nacionalizovala privatnu banku. Kaže, pa međunarodni standard je svetska finansijska kriza, banka vrlo važna za finansijski sistem Austrije, država morala da interveniše.
I mi smo imali banke koje su vrlo važne bile za finansijski sistem, gospodine Mrkonjiću. Naša prijateljica Borka je bila na čelu jedne banke. Došao je Mlađa i uništio je sve. Kaže - banke ne mogu da budu u državnoj svojini, mora privatno sve da bude. Kako se to promeniše standardi za devet godina? Sada je opet nacionalizacija.
Treba otvoreno da se kaže MMF je ova zaduživanja koja treba da se obave u 2009. i 2010. godini uslovio time da Republike Srbija smanji svoje učešće u kapitalu banaka i osiguravajućih društava.
Sada će delovati čudno, po postojećem zakonu o preuzimanju, država je izuzeta onog postupka, ona ima svoj monopol, može interno da kupuje, ali sada se šlepa neki investitor, jer navodno zajednički deluje sa državom u preuzimanju akcija, pa je moguće da u ovoj fazi, gde država preuzima, ona učestvuje sa 1%, a taj investitor drugi koji dobija status profesionalnog investitora na bazi samo jednog pisma Komisije za hartiju od vrednosti, šlepa se uz državu a nije država, već obično pravno lice. To je ta opasnost. Na taj način vi u stvari simulirate ono što se radi u inostranstvu, s tim što država neće biti vlasnik nego će učestvovati sa 1% u onome što zajedničkim delovanjem neko uzme.
Ko bude radio po ovom zakonu, gospodine Mrkonjiću, kažite Dačiću neka odmah hapsi i kroz pet godina može slobodno da počne suđenje, nikakva greška neće da bude, jer kazna je sigurno veća od pet godina zatvora, ali je potrebno da se legalizuje glasovima 126. Mi nećemo da učestvujemo u ovome.
Opet unapred kažemo šta se krije iza ovoga. Na čemu je istestiran ovaj način preuzimanja? Na "Metals banci", gospodine Mrkonjiću. Da li znate kako su tamo uradili? Godine 2008. autonomna pokrajina povuče svoje depozite iz "Metals banke", navodno se dovede u pitanje likvidnost te banke, uvede Jelašić privremene mere, razdrmaju tamo tu situaciju za nekoliko meseci, nađu projekat kako da se izađe iz krize, kaže treba da se izvrši dokapitalizacija. Kako ćemo da je izvršimo? U jednom zatvorenom postupku. Kako? Autonomna pokrajina dobija status države, da može privilegovano da učestvuje kao profesionalni investitor, otkupi akcije i navodno se stabilizuje ta buduća razvojna banka, buduća monetarna banka nezavisne države Vojvodine. Pošto je ta operacija uspela u Novom Sadu, sada je vreme da krenemo i ovde. Znate, po sistemu videla žaba gde se konji potkivaju, pa i ona digla batak - ako mogu Amerikanci, ako mogu Englezi, ako mogu Italijani, ako mogu Austrijanci, ako mogu Nemci, što ne bi mogla Srbija? Ali, mi nemamo kapital da bi država izvršila nacionalizaciju.
Država će da ide sa nazivom, a materijalna podrška za nacionalizaciju biće, možemo da pretpostavljamo, možemo bilo koga da stavimo na taj spisak - energetske tajfune, trgovinske tajkune i tajfune, jer posledica će biti tajfunska. Zato nema gospođe Diane.
Jutros se ona svađala sa mnom. Nije se ona svađala sa mnom, nego sa revizorom. Osporavala je ono što sam pročitao iz izveštaja revizora. Ali, postala je zlatousna, krhka, nejaka žena. Kako to?
U prošloj etapi ste dovodili ministarku koja je bila trudna, pa posle porođaja ponovo, da se stvori slika evo poneki zli opozicioni poslanici napadaju. Sve što smo joj rekli pre godinu dana za sudove i za tužilaštva, evo, vidite, samo revolucija što se ne digne još. Sve je urađeno kako smo rekli da će da se uradi.
Zato nećemo da glasamo, gospodine Mrkonjiću, za ovaj predlog zakona. Vodite računa u kakvo ste se društvo upleli.

U izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, a da podsetim da je taj zakon donet 2005. godine, sada što se menja, menja se u članu 36. nekoliko delova, stavova i evo kako to Vlada zamišlja izmene i dopune, čitam, izuzetno od stava 2, pa onda da preskočim nekoliko stavova u tom jednom istom članu, izuzetno od stava 4.
Vidite, u jednom jedinom članu Predloga zakona, ne računam drugi koji reguliše stupanje na snagu, kojim se menja neka odredba osnovnog teksta zakona, dva pasusa, dva nova stava počinju sa rečju - izuzetno. Šta je to izuzetno? Šta je to što je izuzetno pa se pojavilo pri kraju 2009. godine, a trebalo bi da nam važi u 2010. godini?
To je mogućnost da jedinice lokalne samouprave se zadužuju kod poslovnih banaka za neke svoje kapitalne investicije, a sve jedinice lokalne samouprave imaju potrebe za nekim kapitalnim investicijama, da li je u pitanju ulica, put od opštinskog značaja, seoski put, vodovod, kanalizacija, grejanje.
Zašto ne reći nešto što se tiče zaštite životne sredine, gde je nadležna jedinica lokalne samouprave?
Pošto nema sredstava za razvoj u budžetima jedinica lokalne samouprave, nema u javnim preduzećima od opšteg značaja, ne postoji mogućnost obezbeđenja sredstava, postoji mogućnost velike zloupotrebe iz NIP, gospodine Mrkonjiću, jer NIP takođe može da investira u regionalnu i lokalnu infrastrukturu, pa će gospođa Kalanović, kao što je nekada za svoje selo, tako i sada za opštine gde je G17 plus na vlasti, a ove druge neka čekaju.
Zbog toga postoji taj NIP i to su sa gledišta budžeta kapitalne investicije i to bi trebalo da bude kod vas u ministarstvu. Ali, ne. Treba da se G17 udomi, jer očigledno kada je vršena podela ministarstava, bio je takođe jedan kriterijum - srazmernost jačini, ali i kada se deli budžet u ministarstvima, valjda je srazmeran i treba da se poštuje.
To što ste vi uskraćeni, gde vam nominalno i pripada, pošto vodite kapitalne investicije, za jedan deo koalicionog kolača prema koalicionom dogovoru.
Znate li kako je u feudalizmu? Zna se međa. Zna se gde počinje i gde se završava. Nije bitno koliko je opravdano.
Opasnost ovog zakona jeste što se povećava limit, odnosno ograničenje koje je do sada postojalo u jedinicama lokalne samouprave, što se daju navodno još neki kriterijumi, ali se iz ovog teksta ovog člana vidi opredeljenje države da stimuliše jedinice lokalne samouprave, da se bukvalno rečeno za sve kapitalne investicije, ukoliko nedostaju sredstva, kreditno zaduži kod neke poslovne banke.
Tu je potpuno druga kamatna stopa, to morate da znate, pa je data i mogućnost da postoji neki grejs period i to su pokušali da definišu ovim predlogom zakona, vodeći računa da ipak to bude neki sistem, ali nezavisno od toga što ovo liči na neki sistem, ovo je opasno, jer ako imate jednog raskalašnog predsednika opštine, koji smatra da ta opština pre njega nije postojala i da po njemu treba da bude sve, ili imate predsednika opštine koji je dva puta pokušao samoubistvo, pa mu nije uspelo, kada je došao treći put za predsednika opštine, na grafitu zgrade piše - treća sreća.
Našao je u livadi da se tu sudaraju vode iz Vranjske Banje, Prolom Banje, Kuršumlijske Banje, pa je našao čovek i naftu. Da vam ne pričam šta je našao. To se vi raspitajte, neću ime i prezime. Vrlo je interesantna pojava na političkoj sceni.

Samo bih nešto da pojasnim. Pošto u ovom zakonu stoji – zaduženje za kapitalne investicione rashode, a tiče se lokalne samouprave, uzeću za primer teritoriju opštine Prokuplje. Sva ona sela koja nemaju asfaltni put, ako se asfaltira seoski put pa počne da dolazi autobus, za njih to jesu stvarno kapitalne investicije. Tako se i vode, i u budžetskom računovodstvu i u ekonomskim klasifikacijama, kao izdaci za te namene, tako da tu nešto i nisam pogrešio nego sam baš sveo na onu razumnu meru kada je u pitanju jedinica lokalne samouprave.
Nije problem ovog predloga zakona zaduživanje. Zaduživanje je već definisano ovim zakonom. Problem je što se ovde otvara mnogo veći prostor i daje jedna loša poruka jedinicama lokalne samouprave da nema potrebe da se bore za sopstvenu akumulaciju u poslovnoj godini, budžetskoj godini.
Nemaju potrebe da vode računa o javnim preduzećima i o drugim, ako mogu tako da kažem, institucijama i sredstvima koji utiču na rashod. Dovoljno je samo da se zadužimo.
To je, gospodine Mrkonjiću, kao ono vreme pre 20 i nešto godina, kada su se davale one menice sa bankarskim avalom, pa su uspešni bankarski direktori bili samo oni koji su bili u stanju da popiju litar vinjaka i da odu do osnovne banke i da pokupe avalirane menice, što je bio uslov za isplatu plata. Drugo se ništa nije vodilo računa. Bila je takva dirigovana privreda itd. To nam se kasnije osvetilo.
Stičem utisak da ovako širokim ovlašćenjima idemo ka tome. Nesumnjivo je da postoji potreba u svakoj jedinici lokalne samouprave, zato što smo zaustavljeni u razvoju, ako tako mogu da kažem, i u tekućem održavanju i u razvoju. Ali, ako se daju tako velike granice, veliki limiti, može da se pojave čak i štetne posledice. O tome se radi.
Ova uprava za javni dug, kad se formira, dok ona sve to sagleda, a znate i sami kakva je situacija, recimo, na teritoriji Vojvodine, gde je, recimo, Pajtić preko nekog svog fonda preskakao opštine i direktno išao u mesne zajednice. O tome se radi. A ova dugoročna zaduženja takođe omogućavaju da se poprilično i kupe izbori. I toga treba biti svestan.

U skladu sa navedenim članom Poslovnika, u ime SRS tražim od Vlade objašnjenje i obaveštenje da bi mogli da ispunjavamo ove naše obaveze koje imamo u Narodnoj skupštini, a povodom dve grupe pitanja.
Krenuo bih prvo sa nečim što je postalo interesantno svetskim medijima, a prenose i naši mediji. Više ću da pročitam, evo neka samo budu naslovi tekstova, jedan tekst od 15. decembra ima naslov "Srbin povezan sa trgovinom 35 tona oružja", pa podnaslov "Prekršen embargo Ujedinjenih nacija", pa onda "Rat je dobar za biznis", možemo da krenemo na nešto što je bilo, recimo 2007. godine, a i tada smo nešto postavljali kao pitanje, pa nismo dobili odgovor.
Recimo tada je objavljen tekst pod naslovom "Šura švercer", pa onda "Švercovao naoružanje iz Paraćina", takođe podnaslov, pa onda na meni nepoznatom engleskom jeziku, poprilično nešto iz Njujork tajmsa, vidim da je slika dotičnog lika sa trubačima, doduše ovo nije u Guči, nego u Beogradu ovde.
Sledeći tekst od juče - "U avionu gospodara rata iz Srbije zaplenjeno 35 tona ratnog naoružanja" itd.
Smatram da su nam potrebna objašnjenja i dodatne informacije kakve ovo veze ima sa našom državom - da li samo po osnovu sedišta te firme dotičnog Tomislava Damjanovića ili je nešto drugo u pitanju?
U Srbiji nikada nije postojao terorizam. U ovim našim okolnostima pod kojima mi živimo, znate svaki tekst Njujork tajmsa ili bilo gde da se objavi, ili recimo ovaj stručnjak Međunarodnog instituta za istraživanje mira Hju Grifit, kada proziva ljude iz Beograda sa srpskim imenom i prezimenom, šverc oružja, cigareta itd, pa još se kaže da taj čovek je šurak jednog potpredsednika Vlade, ministra itd, država mora da se javi da odgovori.
Kao narodni poslanik ne bih znao šta da kažem mom biraču kada me pita - da li je tačno ovo što novine pišu? Hajde, možda našim novinama se i ne veruje, ali kada vidim Njujork tajms itd. Znači potrebne su neke informacije da znamo da li je država umešana, jeste, nije, ko je taj Damjanović, ko je ovaj, ko je šurak.
Mi smo ovde donosili zakone o borbi protiv terorizama, o sprečavanju pranja novca itd, ali ovakvi tekstovi ukazuju praktično da je to izostalo ovde.
Samo usput da vas podsetim, do mene se nalazi Vjerica Radeta, koja je pre nekoliko godina, kada je menjan jedan od ovih zakona gde su stvorene obaveze da se fiskalne kase nalaze i u taksi vozilu, ukazala da to nije evropska praksa, da taksisti jednostavno smatraju da to nije dobro rešenje, da nikakvo rešenje neće biti, niste nas poslušali.
Niste nas poslušali, niste čak ni hteli da odgovorite, smeškali ste se kao što se obično smejete, a sad imate blokadu grada od strane taksista. Samo da vas podsetim, da kada nešto potenciramo kao pitanje ili kao politički stav, da to ozbiljno shvatate.
Druga grupa pitanja, gospođo Dragutinović, jeste preširoka, moram da kažem, stvarno jeste preširoka, ali morate da objasnite građanima Srbije, pa da ubedite i nas ovde u ovoj zgradi – šta su to evropski standardi, molim vas. Evo da vam dam jedan primer, da biste se zadužili, i maja ove godine i sad donosite neke zakone o zaduženju, naveli ste čitav niz obaveza koje ste preuzeli ili koje ste ispunili, između ostalog, da se država oslobodi kapitala u bankama, osiguravajućim društvima itd, a u Evropi imamo potpuno drugi proces – nacionalizaciju privatnih banaka od strane država.
Sada imamo stranu banku u vlasništvu strane države koja hara ovde na našem tržištu. Kako je to moguće? Gde je tu standard? Kada je to bio standard? Apsolutno sam siguran da nije standard ono što nam vi ovde saopštavate kao uslov da nešto mora da se uradi. Nije standard. Evo odite u Pariz, odite u Holandiju, vozite se taksijem – dobićete račun, ako tražite, ako ne tražite – nećete dobiti račun. Ali ne, kod nas mora to da bude, baš da se istera kako je neko zamislio. Molim vas, gde počinju i završavaju ti standardi? Ovde kako se ko pojavi od ministara sve proglašava, svoj ćef proglašava za evropski standard.

Želim da nastavim tamo gde je gospođa Dimitrijević zbog vremena morala da stane. Gospođa Dragutinović i naša javnost treba da znaju da se na stranama 49. i 50. strani izveštaja revizora nalazi nešto što nema nikakve veze sa knjigovođama, gospođo Dragutinović, nego ima direktno veze sa ministrom finansija.
Tiče se pozajmica iz konsolidovanog računa trezora, tiče se deficita, odnosno zaduženje za finansiranje deficita iz tekuće likvidnosti budžeta, tiče se kraja 2008. godine datuma 25,30. i 31. Gospođo Dragutinović, i revizori su utvrdili direktnu nezakonitost i nepravilnost za koju ste vi odgovorni i nema drugog ko je odgovoran.
Moram da vam skrenem pažnju da je to ta poruka, ako ministar finansija može da krši propise i to revizor konstatuje, onda kakva je poruka ostalim građanima Republike Srbije da li oni nekad treba da poštuju zakon. Kako vi imate kredibilitet da nekog gonite što ne poštuje zakon, vi koji imate u svojoj službi internu reviziju i budžetsku inspekciju, imate trezor, imate različite uprave i kontrolišete kompletne finansije. To normativno tako izgleda. Faktički, verovatno je situacija potpuno drugačija da vi ne vladate tim ministarstvom, već da ste izloženi nekim sporednim uticajima.
Sada da se vratim na ovaj amandman. Mi smo ovim amandmanom tražili da se smanje planirana sredstava u budžetu na razdelu Ministarstva finansija, za koje tvrdite da su namenjena da u toku 2010. godine ukoliko nam se odobri neki novi kredit i neki novi zajam i uslov sa sufinansiranjem od strane Republike Srbije da vi imate rezervisana sredstva. Mislim da je to potpuno pogrešan pristup. Zašto je pogrešan pristup? Kod finansiranja deficita budžeta za 2008. godinu, vi ste upravo pokazali da u praksi poštujete Zakon o budžetskom sistemu koji govori o tome šta se dešava kada se povećavaju rashodi ili smanjuju prihodi budžeta, kako se pali crvena lampica i kako se utvrđuju prioriteti i definiše ponašanje budžetskih korisnika.
Vi to niste radili i sasvim opravdano sumnjam i ova sredstva koja ste privremeno planirali da budu za sufinasiranje da li će ikad da se desi to sufinansiranje, jer imamo situaciju iz postojećeg Zakona o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, iz člana 3, gde ste definisali i planirali neka zaduženja u toku 2009. godine.
Ta zaduženja niste realizovali u prvoj polovini 2009. godine, nego tek u decembru dolazi propis koji se ratifikuje, odnosno potvrđuje sporazum, a njegova realizacija, pitanje je kad će biti i da li će uopšte biti, a da ne pričam o onim ograničenjima, uslovljavanjima, zavrtanju ruke prema Vladi Republike Srbije.
Radi javnosti moram da kažem kako se ponašaju partneri Vlade Republike Srbije iz inostranstva.
U vreme vanrednog stanja 2003. godine Srbija je primljena u Savet Evrope. To se samo desilo Srbiji i nikom više, odnosno Srbiji i Crnoj Gori.
Sada u ovom finansijskom haosu i ekonomskom haosu Republike Srbije neko nam priča o beloj šengen listi, nekom sporazumu itd. Sve se koristi jednostavno da se zamagli ona suština, kako bi cela Srbija primenila način ponašanja – guska u magli, pa je onda moguće sve i svašta da se dešava na našoj političkoj sceni.
Koristim priliku da i Vladu podsetim i građane da podsetim na sve ono što je SRS na vreme ukazivala, upozoravala, a vi ste se po maniru samo smeškali i pričali kako ste vi to sve završili sa vašim partnerima, sve je zakonito, sve je u redu. Videli ste i sami, morali ste da prihvatite ovaj izveštaj revizora, zato što je taj izveštaj uslov za novo zaduživanje, a nije vam drago na bazi 27% kontrole korisnika budžeta koje su sve nepravilnosti utvrđene.
Iskoristio sam primer sa strane 49 i 50 da ukažem na nezakonitost samog Ministarstva finansija.

Podneli smo amandman na član 32. zato što smatramo da je to materija koja mora da se uredi Zakonom o javnom dugu. Ako smatrate da u tom zakonu nešto nije do kraja urađeno, onda treba da izmenite odredbe tog zakona, a da vas podsetim da je na dnevnom redu ove sednice i izmena tog zakona. Ovako vi praktično uvodite neke nove namene, osnove ili ako bih moga da kažem da tražite neki novi izgovor za zaduženje u inostranstvu.
Molim vas, kad su u pitanju vanredne okolnosti znate i sami da postoje rezerva gde možete da intervenišete. Ne sporim, ne daj bože da se to desi, da bude neka posledica drastična itd, pa je neophodno zaduženje, ali opet ide preko Narodne skupštine u onom delu gde se odnosi na izdavanje garancija. Molim vas, objasnite mi kako bi Republika Srbija, odnosno Narodna skupština donela zakon o izdavanju garancija radi otklanjanja štetnih posledica elementarnih nepogoda itd?
Mi kada dajemo garanciju zakonom ovde, mi se javljamo kao garanti u ime nekog pravnog lica. Koje je to pravno lice kada je u pitanju elementarna nepogoda itd? Nije republika ta vrsta pravnog lica, nego se ide na direktno zaduženje.
Ima tu još nekih nedorečenosti. Mislim da ste prekoračili neke stvari koje su moguće zakonom o javnom dugu, tim pre što povećavate taj veliki limit. Samo da vas podsetim, prihodi u ovoj godini, odnosno u sledećoj godini planirani su na 6,9 milijardi evra. Ako se uzme zaduženje za 2009. godinu i zaduženje koje ste planirali za 2010. godinu, to je 3,9 milijardi evra. To je rezultata vaše politike.

Gospodine Novakoviću, ja ću da se potrudim da budem i suviše precizan, ali neću moći u onih planiranih dva minuta da završim, pa računajte ostatak vremena na račun poslaničke grupe. Mislim da će biti korisno to prekoračenje i zbog poslanika SRS i zbog javnosti, jer želimo na početku da raščistimo neke stvari kako se ne bi u daljem toku rasprave o amandmanima stvarala neka zabuna. Pre svega, činjenična zabuna.
Moram javnost da podsetim da svojevrsni monopol naftne industrije je potvrđen, ne mogu da kažem da je nastao, nego da je potvrđen već u prvoj polovini 2001. godine jednom uredbom, kada su došli oni koji su nas kritikovali, gospodine Mrkonjiću, da smo vladali uredbama, e oni su počeli uredbama da vladaju.
Vi se verovatno sećate jer sam ja pisao zajednički predlog za ocenu ustavnosti te uredbe o proizvodnji i prometu nafte.
Meni je izuzetno drago, gospodine Novakoviću, a vi ste mi svedok, da od 2001. godine samo SRS uporno je podnosila amandmane i osporavala sve predloge zakona koji su se ticali poreza, akciza, tako da mi je izuzetno drago kada neko ko je nekada bio na vlasti danas kaže da je akciza preterano velika, a mi smo to pričali, ali niko nas nije hteo poslušati. Naravno, neko može da izvuče zaključak - lako je vama, vi ste od 2001. godine bili uvek opozicija, protiv svega ste bili itd, ali eto, vidite, desilo se da oni koji su nam tada prigovarali, koji su osporavali te naše političke stavove, sada jednostavno, možda i nesvesno, dolaze upravo na one naše pozicije.
Sada bih hteo javnost da obavestim šta to SRS misli o ovom predlogu zakona o budžetu. Slažem se, gospodine Novakoviću, da to malo odudara od ovog mog amandmana, ali neće biti zgoreg da se čuje nešto kao uvod.
Građani bi morali da shvate jednu stvar, da domaćin kaže - koliko ima, toliko može da potroši. Ako bi hteo malo više da potroši od onoga što ima, on bi morao da se zaduži, a kada se zaduži, znate, onda dolaze oni nemaju dušu, a to su bankari, pa po osnovu toga što su dali neki papir koji verovatno predstavlja kreirani novac, putem kamate i na drugi način vade dušu i zato domaćin izbegava kredit. Ali, kada država, kao institucija, kao asocijacija građana na nekom prostoru, da bi organizovala normalan život na svojoj teritoriji, mora da ima svoje organe i kada treba od svakog građanina da uzme srazmerni doprinos da se finansiraju ti organi, pre svega te službe, ljudi koji treba da rade na primeni propisa, onda država mora da vodi računa. Kako da vodi računa? Ne sme mnogo da uzme. Zato mora da dimenzionira svoju administraciju, da bi smanjila taj deo budžeta, kao klasičan trošak.
Međutim, država, ako je propisala obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, gospođo Dragutinović, pa je tim zakonom naredila i poslodavcima da plaćaju na teret troškova poslovanja i na teret ličnih primanja obavezne doprinose, onda je ona obavezna da obezbedi sredstva u budžetu, kako bi sanirala sav manjak sredstava, da bi se uredno ispunjavale obaveze iz penzijskog i invalidskog osiguranja, po pojedinačnim rešenjima koje je dobio svaki korisnik prava.
Tu već, gospođo Dragutinović, možete da vidite koji je limit vama propisan Ustavom i zakonom, kada kažem vama, ne mislim lično na vas, nego na kompletnu vlast, da kada razgovarate sa ovima iz inostranstva prvo kažete - molim vas, ovo su obaveze, to su te prestacije države.
Ima i drugih obaveza koje se takođe namiruju iz budžeta, kompletna socijalna zaštita, klasična socijalna zaštita, materijalno obezbeđenje, pa onda šire, društvena briga o deci, pa posebni vidovi boračke i invalidske zaštite, pa posebni vidovi materijalnih naknada za invalidnu decu itd.
Tu nema pardona. Tu nema šta da se razgovara. Postoji zakon, materijalni propis, pravo građanina izraženo u novčanom obliku, zna se koliko iznosi na mesečnom nivou, zna se na dvanaestomesečnom, ako se usklađuje u toku godine, zna se sve i tu nema licitacije, tu se surovo zakon primenjuje.
Sada da uđemo u neku temu koju ste nekoliko dana svi zloupotrebljavali, te da li je budžet socijalni, te da li je razvojni, te da li je razorni. Budžet je budžet, definisan, materijalna osnova, prikaz svega onoga što država treba da ispuni i što ima svoj novčani izraz. On je mnogo više socijalni onog trenutka kada privreda ne radi i kada tajkuni i ovi nazoviposlodavci, što ne znaju ni uplatnicu da popune, otpuste radnike, onda država mora da brine o tim radnicima koji su otpušteni.
Ali, država ima mehanizam u čitavom setu propisa zaštite na radu i radnih odnosa, kako da zaštiti pravo radnika i da se obezbedi što veća zaposlenost, jer onda se smanjuju socijalna davanja iz budžeta. Kako ste krenuli moguće je za nekoliko meseci da ova menza u Narodnoj skupštini preraste u narodnu kuhinju.
Smejte se, ali, jednostavno, to je prosto manija jedna. Sada glavnu socijalnu politiku vode naše televizije, skupljaju krompir, skupljaju ovo, ljudi pokazuju svoju humanost, ali država je ne pokazuje, a država je dužna da pokaže, ne humanost, nego da ispuni zakonsku obavezu.
Šta treba iz budžeta da ide u razvoj, to što vi pričate neki razvoj? U svakom slučaju, sve ono što predstavlja infrastrukturu, na prvom mestu. Znate, ova vlast od 2001. godine se dijabolično ponaša.
Gospođo Dragutinović, mi na dnevnom redu imamo set propisa, gde se država zadužuje i država preuzima obavezu da smanji svoje učešće u bankama sa 18% na 10%. Juče ste na televiziji videli da postoji neka banka Hipo Alpe Adrija, ona je sto posto u vlasništvu austrijske države. Hoćete li da ih isterate napolje? Kako oni mogu da posluju sa 100% vlasništva strane države?
Tamo je 51%, Ostojiću. Između 100% i 51% postoji razlika, ona se ogleda u 49%. Znate, koji to aršini važe u EU? Znači, EU dozvoljava austrijskoj državi da otkupi 100% akcija svoje banke i ta ista EU traži od gospođe Dragutinović ili Jelašića da se sa 18% akcija i kapitala države u bankama to smanji na 10%, a u perspektivi da sve to iščezne, da država nema nikakvog upliva u bankama? Pošto je platni promet u bankama, kompletno su sve finansije u bankama.
Meni nije baš mnogo drago što sada čujem da postoji neki rivalitet i svojevrsna svađa između Vlade i guvernera Narodne banke, privredne komore i Narodne banke, oko kursa itd. Uopšte ne želim da ulazim u taj duel, niti da vas mirim, ali mi godinama pričamo o nečemu što se dešava nenormalno, a sve zbog tih reči koje vi sada pričate. Vi ste nas kritikovali. Kako da vam verujemo? Gde je ta crta?
Da vas podsetim, prošle godine, u decembru mesecu, u onoj zgradi isto sam podneo amandman kojim sam tražio da se smanje ti materijalni troškovi. Znate li šta ste mi napisali u odgovoru na amandman? Odbija se. Zašto? Ako bi se usvojio taj amandman, ne bi mogle osnovne funkcije da se izvrše na nekom tamo razdelu, u pogledu naplate materijalnih dobara i plaćanja usluga, a one su neophodne da bi funkcionisao državni organ, a ja računam da su nešto pogrešili.
Onda napišem amandman na onaj razdeo gde je Narodna skupština, da se smanje dnevnice, troškovi putovanja, pa izađem za govornicu da objasnim zašto sad toliko i toliko miliona treba da se smanji, da se prepolovi skoro. Predsednik Narodne skupštine Slavica Đukić je bila iza mene, pa moli - nemojte, to je već smanjeno, od toga ne može manje, to ugrožava funkcionisanje Narodne skupštine.
Nije prošlo tri meseca, otišli ste na rebalans. Obe stavke ste usvojili, prepolovili troškove putovanja i dnevnice za Narodnu skupštinu i na tom razdelu troškove usluga itd. Da li je tako, gospodine Odaloviću? Sećate se? Sada vam pričamo nešto, opet nećete da čujete. Samo postavljam dan kada ćete to sami da priznate. Ne patim od toga što vi sa zakašnjenjem priznajete, nego pate građani. Zašto? Pa, politika ima cilj da reši siromaštvo i da obezbedi mir. Zna se ljudi šta je prioritet.
Ovim amandmanom jeste član 1. zbirni prikaz po vrstama rashoda sa 40 i nešto milijardi, tražio sam da se smanji za 20 milijardi. Pravno-tehnički možda i nije dobar amandman, slažem se s vama, ali je signal bio vama šta treba da uradite. Zašto?
Revizorska institucija je gotovo kod svakog ministarstva gde je vršila kontrolu, a samo je 27% izvršila kontrolu, gotovo da je kod svakog našla upravo na toj ekonomskoj klasifikaciji - nabavka robe i usluga i uputila da se radi o nečemu što je ili nenamensko ili nije dobro, ima i gde nije knjiženo, to moram da kažem, ali poprilično nenamenski. Ima još jedan deo budžeta gde se navodno javljaju neki programi. Znate, puna su vam usta decentralizacije, deetatizacije, regionalizacije itd. Za devet godina Ministarstvo zdravlja je toliko dobilo novih nadležnosti preuzetih od Zavoda za zdravstveno osiguranje, što je nepojmljivo, a neka ministarstva, pre svega mislim na ministarstvo, gospodine Mrkonjiću, gde su saobraćaj i veze, pojavila su se neka regulatorna tela i ministarstvo oslabilo sa tom funkcijom.
Koliko imate pozicija te analitičke i druge studije? Za potrebe ministarstva rade instituti. Onda se postavlja pitanje – da li nam trebaju ti zaposleni u ministarstvu, ako tim poslovima treba da se bave instituti? Videli ste onaj izveštaj revizora, koliko imate onih pozicija, te u ovom institutu, te za ovaj projekat, te za onaj projekat. Za neke stvari možda i postoji razumevanje, ali za neke uopšte ne može da se nađe razumevanje.
Gospođo Dragutinović, samo da vas podsetim, 29. maja ove godine usvojen je programski zajam za razvoj privatnog i finansijskog sektora. Neću da pričam, svi znate koji su prethodni uslovi bili koji su morali da se ispune da bi se povuklo nešto para. Jedan od tih uslova bila je i prodaja DDOR-a. Kada ste prodali DDOR, ispunili ste uslove i mogli ste da uzmete maja zajam, sada ću da vam kažem, od 35 miliona evra. Rečeno je i koja je namena tog zajma.
Sada na sednici dnevnog reda imamo drugi zajam, programski zajam za razvoj, evo, uzeću ovaj, javnih finansija, pošto to ima dosta veze. Šta ste morali da ispunite kao uslov? Koje ste sve morali zakone da donesete, znate. Onda, za šta će da bude iskorišćeno? Samo za administraciju. Koliko – 70 milijardi i 100 miliona evra. Uzeću drugi programski zajam za razvoj privatnog i finansijskog sektora, takođe je sada na dnevnom redu. Šta ste sve uradili da bi dobili taj zajam?
Pogledajte Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju. Srbija je završila prodaju akcija društvenog preduzeća i iz privatizacionog registra.
Dalje, usvajanje Predloga zakona o zaštiti konkurencije, započeo proces dijagnostičke procene bankarskog sektora, usvojen okvir likvidnosti za bankarski sektor. Vremenski rok za spajanje banke u većinskom vlasništvu dostavi Narodnoj skupštini na usvajanje Predlog zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Šta se uzima? Velika količina evra pod manje ili više povoljnim uslovima, da bi se formirala finansijska infrastruktura koja bi garantovala primenu zakona o budžetskom sistemu. Izveštaj revizora je uslov da bi se ovo dobilo, na 27% kontrolisanog, katastrofa pronađeno.
Kako uzimate tolike milione? Ne idu u puteve, ne idu u socijalu, idu u administraciju. Idu u naučne projekte, navodno, prepisivačke projekte na osposobljavanje, zapošljavanje novih ljudi, a ovamo, istovremeno, vodi se akcija da se otpuste iz republičke i iz lokalne administracije.
Ovo što je kao zaduženje planirano budžetom za 2009. godinu, jeste navedeno u članu 3, podiže se tek u decembru 2009. godine, zamislite. Realizacija će ići tek kasnije, ali ide se sa novim, planiraju se nova zaduženja u 2010. godini. Gde je privreda? Gde je taj postulat socijalne politike, ako čovek radi i nije socijalan slučaj? Kod nas je - kada čovek radi, postaje socijalni slučaj.
Gde je strateški dogovor države, poslodavaca, sindikata, makar samo oko jedne stvari, dogovor oko najniže cene rada i da ona obaveže i državu, i poslodavce i sindikat, da ne prave improvizacije, da svako snosi odgovornost ako ne poštuje to, pa onda može da se planira i monetarna i sve druge politike?
Ne, ovde je prosto manija – daj da se zadužimo, da napravimo logistiku i infrastrukturu državne uprave koja odgovara logistici infrastrukture u Briselu a oni, gospođo Dragutinović, u Briselu pripremaju se zaposleni za koji dan da štrajkuju. Gde nas to vodite? Kako to pobeđujete?
Vi godinama sejete ta lepa očekivanja, ali vidite neminovno se podvuče crta i onda počinjete da pričate kao radikali. Prosto sam zapanjen kada vas čujem nekad sa vašim ocenama. Manje bi bolelo građane Srbije da ste ovo sve prihvatili što sad pričate, da ste prihvatili pre tri, četiri, pet ili sedam godina, ali tada niste mogli da čujete to. Doduše, ni sada poneki put neki građani ne čuju šta pričamo. Žele da veruju da će biti bolje. I ja želim da verujem da će biti bolje. Zato se i bavim politikom.
Ako ne počnemo da gledamo „u se i u svoje kljuse“, da vidimo naše potencijale, kako da pokrenemo naše potencijale, našim sredstvima, našim rezervama, našim odricanjem, ali da se zna sistem vrednosti, da se zna cilj. Ovde je cilj kako da dođemo do para iz inostranstva, kako da se zadužimo i onda kreće priča – euribor, libor, procenti, grejs period na toliko godina, na ovoliko godina itd. To se ne jede.
Izvinjavam se što sam potrošio malo više vremena, ali nadam se da sam napravio dobru osnovu za ove naše mlade poslanike koje želimo da promovišemo, kao nastavljače ideologije SRS-a, da se ne vraćaju na ono na šta smo na vreme upozoravali, kao što je i Vojislav Šešelj još 90-ih godina na vreme upozoravao šta će da se desi, pa ste sad upravo videli da se to tako i dešava.
Nadam se da će u nastavku rasprave po ovim razdelima, po ekonomskim klasifikacijama da dokažu ne samo opravdanost ovih amandmana, nego i našu brigu za građane Republike Srbije i za sudbinu Republike Srbije. Hvala vam.

 Sada je u redu.
Gospodine Novakoviću, znam da vi obično, ne obično, nego po pravilu, razumete ono što pričam. Da li ste vi primetili da je Zoran Ostojić, gospodin Ostojić, u nabrajanju, pošto je Srbija zemlja nadimaka, znate i sami, zabravio da pomene nadimak Čume, Peconi, niste primetili, Krmivo itd.
Vidite tu selektivnost u izboru. Da li ste primetili tu vrstu selektivnosti koja provejava? Neko može patološki da mrzi Ruse, ruski kapital itd. i to je politički stav. Nemam problema sa tim.
Moram samo da skrenem pažnju, 2001. godine, tada je bio ministar energetike onaj Novaković. On je nešto, kao i Božidar Đelić, sa dve kese došao. On je tada bio. Tada se uspostavio taj monopol. Pisao sam predlog Ustavnom sudu da se oceni ustavnost i zakonitost te uredbe. To je period kada su skinute sankcije, samo da se to podsetimo. Došla je demokratija, prijatelji, 6,5 milijardi na granici itd. Tada je uspostavljen taj monopol.
Samo da vam kažem jednu stvar, i kada sam pisao taj predlog za ocenu ustavnosti, pisao sam zbog toga što su se pozvali na član 2. stav 2. Zakona o Vladi, a taj član kaže – Vlada donosi uredbe. Falio im je materijalni propis da bi regulisali proizvodnju i promet nafte i derivata nafte. Potpuno znam šta znači i prirodni i državni monopol. Niko ih nije zbog toga napadao u to vreme, nego da im skrene pažnju.
Inače, kada već neki pričaju o prerađivačkoj ceni nafte i disproporciji, godinama stoji ta disproporcija. Drugo nešto, naftu koju uvoze neki uvoznici, prerađuje se u NIS. Nije to toliko ni monopolski, niti zatvoreno, ali to je neko drugo pitanje.
Samo da raščistimo neke činjenice. Imamo razumevanja za državu i znamo šta su problemi, ali ono što nas rukovodi je upravo to, ono što predstavlja interes ove države i građana koji žive u ovoj državi.
Inače, gospodine Ostojiću, samo ste jednu stvar ispravno rekli da izvorno radikalizam potiče iz liberalno-demokratskog političkog pogleda na svet i time se ponosimo.

Samo bih da skrenem pažnju, gospodine Novakoviću, gospođo Dragutinović, ako mogu samo, izvinite što vas prekidam, sledeći put neću da se javim kada imate potrebu da razgovarate.
Gospodine Novakoviću, samo da vas podsetim na jednu stvar. Vidite, sankcije su uvedene maja 1992. godine, gospodine Novakoviću, maja 1992. godine su uvedene sankcije protiv Republike Srbije. Samo da vas podsetim da morate da znate da je neko drugi tada bio na vlasti u koaliciji sa SPS, gospodine Ostojiću, a to su neki vaši bivši partijski drugovi, Perišić, Panić, Đukić, Labus, da vam ne pričam dalje, ali dobro, to je jedna stvar.
Druga stvar, gospodine Ostojiću, da shvatite, građani Republike Srbije su videli tu veliku razliku.
Ipak je 2001. godine došlo do korenite promene. Napokon je mafija dobila svoju vladu.