Moram na početku da kažem da ovo što je gospodin Vlatko rekao ne stoji u amandmanu gospodina Buhe. To što je on koristio neku drugu argumentaciju sa kojom je hteo da ubedi poslanike zašto je njegov amandman dobar, to je druga dimenzija.
Moramo da skrenemo pažnju, pre svega onima koji vrše vlast, pa i javnosti, pa i ovima koji u okviru zakonodavnog organa utiču na to, na neka pitanja koja neminovno ovaj zakon i uopšte zakoni o amnestiji otvaraju. Oni, naravno, otvaraju, pre svega tu veliku moralnu dilemu – kako čovek da se postavi prema državi i kako čovek da ispunjava svoje obaveze koje mu je država nametnula?
Po pravilu, kada građanin ispunjava svoje obaveze prema državi, računa se da je lojalni građanin, u zavisnosti od zakona, ili se na neki način čašćava, kao vid društvene satisfakcije i priznanja, a u slučaju kada čovek ne ispunjava svoju zakonom propisanu obavezu, on trpi odgovarajuću sankciju. Sankcije se, po pravilu, nalaze u Krivičnom zakoniku. Ovaj predlog zakona tretira nekoliko vrlo teških krivičnih dela iz članova 394, 395, 396, 397. i 399. Radi se o teškim krivičnim delima koja potpadaju pod jednu širu grupu krivičnih dela protiv odbrane i vojske.
Dokle god postoji zakonska i ustavna obaveza da država garantuje odbranu teritorije i ljudi i dokle god postoji obaveza pružanja i garantovanja bezbednosti svim građanima, znači, dokle god postoji ta obaveza, verovatno mora da postoji sankcija ukoliko se neko ogreši o zakonsku obavezu.
S pravom je gospodin Marić otvorio pitanje kako se država ophodi prema građanima koji ispunjavaju obaveze i prema građanima koji ne ispunjavaju svoje obaveze. On je došao do zaključka da se ovakvim zakonom daje naknadno satisfakcija i društveno priznanje ljudima koji su rekli – ne poštujem državu, ne poštujem svoju državu. Iz toga može da se izvuče zaključak, s obzirom na posledice koje su pretrpeli neki građani koji su poštovali obavezu, da su izigrani. Što bi se reklo, ono narodno – verovanje ludom radovanje.
Takve poruke ne smemo da šaljemo.
Amandman gospodina Buhe produžava vremenski okvir koji je propisan članom 1. Predloga zakona. Ali, mi u kontinuitetu imamo amnestiju kad se radi o ovim krivičnim delima. Znači, zahvaćeno je ono što je bilo od 7. oktobra 2000. godine, pa praktično do danas, zato što je ovo drugi zakon, koji se samo nastavlja; ovaj zakon samo to proteže, od, čini mi se, 18. aprila 2006. godine. To je datum kada je donet onaj prethodni zakon.
Znači, od 5. oktobra, od 7. oktobra 2000. godine u kontinuitetu se promoviše novi sistem vrednosti, koji glasi – ne moraš da ispunjavaš obaveze prema državi, računaj, doći će amnestija, kada je u pitanju ovih pet-šest krivičnih dela koja se tiču odbrane države. To je ta loša poruka.
Naravno, ovaj zakon otvara još jednu dilemu. Ma koliko da se ide na oprost od krivičnog gonjenja, pa u širem smislu krivičnog gonjenja, ovaj zakon ne rešava problem. Teoretski je moguće da nakon usvajanja ovog zakona ta ista lica budu ponovo krivično odgovorna. Dovoljno je samo da ih neko iz vojnog odseka pozove na odsluženje vojne obaveze i da se ne odazovu i oni su opet u domenu krivične odgovornosti. Zašto? Zato što ono čega se nisu oslobodili i ono od čega ne oslobađa ovaj zakon jeste vojna, radna i materijalna obaveza, koja je propisana drugim zakonom, koji ima baš takav naziv.
Verovatno može da se shvati vlast koja ima problema kako 5.000 osumnjičenih (da ne idem sa nekom drugom kvalifikacijom, okrivljenih ili optuženih), pozvati na sud, pa kako ih još kazniti, kako još obezbediti da eventualno izdržavaju kaznu zatvora? Kazne zatvora su od godinu dana do praktično dvanaest godina. Ne postoje kapaciteti.
Problem koji se takođe otvara jeste šta bi se desilo da je kojim slučajem država pozvala, pa se odazvalo tih 5.000, 6.000 ljudi, da li bi Ministarstvo odbrane moglo da ispuni taj drugi deo svoje obaveze koji ima prema vojnim obveznicima?
Ovo ministarstvo ne bi moglo da ispuni obavezu. Zašto? Zato što je od 2000. godine sistematski urađeno sve da se sroza naša vojska. Zbog čega? Preuzete su neke međunarodne obaveze, i to treba da se kaže. Postoje neki međunarodni dokumenti. Treba otvoreno da se kaže – Evropa je pretežno demilitarizovana. Gotovo svi ulaze u taj sistem NATO pakta, koji se javlja kao garant nepovredivosti granica, izmišljenih, zamišljenih granica, jer se smatra da u Evropi neće nikad da se pojavi ta situacija da oružane snage jedne države pređu granicu i napadnu neku drugu državu.
To se smatra, i pošto je to utopija EU, onda ono što je odbrana, što su vojne efektive, to se smanjuje, ide se na jedan dekorativni pristup i obezbeđenje onoliko vojske koliko je potrebno da bi Evropa demonstrirala svoju mirovnu politiku na drugim prostorima, poput Iraka, Avganistana, nekada Timora itd., ko zna gde.
Za razliku od Amerike, koja se promoviše kao kauboj, Evropa se promoviše ekonomskom saradnjom, kreditima, odobravanjem kredita na drugim prostorima, u Aziji i Africi, i fatamorganom koja se zove standardi, norme, normativni standard. To su dva instrumenta na kojima Evropa gradi svoju budućnost.
Utopijski posmatrano, ne postoji prostor za neki veći prigovor. Realno posmatrano, postoji opasnost. Paralelno sa tim razvijaju se bezbednosne snage. To je ono što treba da bude kao policija ili paravojna policijska snaga. U Francuskoj je to žandarmerija, u Italiji su to karabinjeri, specijalne snage koje treba da odgovore na pojavu terorizma i što više onih snaga koji treba da smire društvene nemire, demonstracije, štrajkove i nešto što bi moglo da se pojavi nekontrolisano.
To je neki prostor u kome su zacrtali da se razvijaju naše bezbednosne i odbrambene snage, a onda moje kolege, poslanici SRS, pozivajući se na ne tako davnu prošlost, žele samo da vam ukažu na ono što se danas dešava, pa je gospodin Buha iskoristio primer Ejupa Ganića i onoga što se dešava u Republici Hrvatskoj.
Mogao bih da iskoristim još jedan plastičniji primer. Uzmite današnju „Politiku“, pročitajte tekst „Da li će biti vraćena prava izbrisanima, 25.000 ljudi“. Evropa ne može da natera Sloveniju da poštuje ljudska prava.
Nemojte da tumačite da to stavljam u kontekst oružanih snaga. Ne, ovo samo stavljam u kontekst ponosa, dostojanstva i tradicije ovog naroda, svestan činjenice da su ova naša deca za proteklih dvadeset godina mogla da dobiju poruke o nečemu što je sistem vrednosti, ali pokvaren sistem vrednosti. Oni smatraju da je ovo normalno, čak su i termini prilagođeni ovom vremenu, i ne samo što odudaraju od tradicije, nego odudaraju i od nečega što je opšteprihvaćeno i civilizacijsko dostignuće.
Verovatno smo svi svesni činjenice koliki je značaj vojske i vojne tradicije u srpskom narodu. Deluje kao šala, ali je velika zbilja: nekada se neko nije mogao oženiti ako nije služio vojsku, pa su mlade gledale u bukvicu da vide da li je, pa je to bio dokaz ne samo muškosti nego uopšte i zrelosti. Roditelji su pravili velike ispraćaje. Doduše, i danas prave ispraćaje, i kada ide u civilno služenje vojske. Neki prave ispraćaj i ako im deca ne idu u vojsku. Zašto? Da bi se odužio rođacima, prijateljima, komšijama kod kojih je bio na ispraćaju pre nekoliko godina.
Zašto mi uništavamo tu tradiciju? Ovo jeste uništavanje te tradicije. Niko nije oslobođen vojne, materijalne i radne obaveze, a oslobađa se odgovornosti za nepoštovanje vojne, materijalne i radne obaveze. Deluje malo besmisleno. Mislim da ste pobrkali zakone koje je trebalo da menjate.
Da li je naša vojska spremna da primi ovoliki broj regruta koliko po prirodnim zakonima dolazi, u skladu sa zakonom koji propisuje vojnu obavezu? Verovatno nije. Ministarstvo odbrane je odlučilo da treba ići ka profesionalizaciji. Verovatno treba redukovati tu vojnu obavezu. Verovatno je treba prilagoditi ovom sadašnjem stanju, ali ukinuti je – koji je efekat? To direktno zadire u ono što je esencija ovog naroda i duša ovog naroda.
Mi smo mali narod, mi nemamo tih pretenzija. Imamo potrebu da zaštitimo svoje. Danas vojska više služi kao sredstvo odvraćanja. Te priče o tome da u Evropi neće biti agresije, pa to je bilo i 1991. godine; i dokumenti KEBS-a, i Pariska povelja za novu Evropu, nepovredivost granica, pa su se Nemci spojili, a sve drugo se rasturilo. To je bio opet neki međunarodni standard. Tako standardi funkcionišu u Evropi.
Pročitajte ovaj tekst iz „Politike“ – 25.000 izbrisanih. I, pročitajte rečenice o njihovom deportovanju 1992. godine. Ni danas se tim ljudima ne priznaju prava. Kako mi kao država možemo našim građanima da garantujemo sigurnost, kako u Srbiji tako izvan Srbije? Ovakvim zakonima? Ne.
Ovo je jedan rutinski zakon. Zašto rutinski? Prošao je 2006. godine, zašto ne bi prošao i 2010. godine? Da li postoji opravdanje? Verovatno postoji opravdanje. Da se toliko hiljada ljudi javi dobrovoljno da ispuni svoju obavezu, država ne bi bila spremna to da prihvati; a da ih država sve kazni i da sprovede zakon – ne postoje kapaciteti za to.
Zašto niste usaglasili vojnu, radnu i materijalnu obavezu sa potrebama i nivoom koji treba da se obezbedi, pa da se iz te kategorije ljudi koji su izvršavajući svoju vojnu obavezu služili vojsku obezbeđuje kadar za buduću profesionalnu vojsku? Ali ne, kod nas to ima elemente stihije.
Evo, sinoć ste imali prilike da vidite tog upravnika, direktora Vojne akademije. Najveći domet naših kadeta i budućih oficira jeste da znaju nekoliko stranih jezika, da savladaju znanje kompatibilno sa nekim Vest Point školama itd., da se osposobljavaju za mirovne misije. Ne krije čovek, priča otvoreno gde je ta svetla budućnost. Naravno, NATO standardi itd.
Kada se kaže – NATO standardi, onda se verovatno razmišlja i o tome da se školuju i pripremaju za neki budući oružani sukob na istoku. NATO je preživeo, opstao, vidite i sami, iako je na ivici, iako svi vide apsurdnost postojanja ovakvog NATO-a, ali on opstaje kao rezultat nadmoći i delovanja jedne megasile, jedne jedine megasile, koja je praktično vojni faktor i koja drži verovatno pola čovečanstva u svojevrsnom zatočeništvu i zavisnosti.
Po Ustavu, imamo obaveze u pogledu bezbednosti i odbrane, u pogledu ostalih propisa, imamo adekvatne, vojne, radne i materijalne obaveze. Nekada je vojska bila dve godine, pa je bila godinu dana, pa devet meseci, pa šest meseci, da li ima rezona dalje je smanjivati, ne znam. Može i to neko da proceni, da vidi itd., ali na ovakav način devalvirati vojnu obavezu, na ovakav način devalvirati osećaj kod ljudi, kakav odnos da imaju prema državi, poražavajuće je.
Ako se ovako gleda i ovakva poruka šalje kada je u pitanju odnos prema državi u pogledu vojne obaveze, molim vas, onda nemojte da vas čudi što se sada već javno u autobusima kidnapuje, ili što se dešavaju ove stvari na ulici. Očigledno, neko računa na neku vrstu amnestije; ako ne po zakonu, onda na onu faktičku – veza, vezica, mito, korupcija, prijateljstvo itd., a država pokazuje na svakom koraku da nije sposobna da ispuni onaj drugi deo svojih obaveza.
Naravno da se opet otvaraju neka pitanja. Otvaraju se pitanja, da ne idem dalje, koja zadiru u temelj države, u temelj organizacije i sistema.
Većina naših amandmana je podneta ne zato da bi se popravio ovaj tekst, toga ste svesni vi, nego da ukažemo na ozbiljnost, da nam se država urušava. Temelji države nam se urušavaju. Poruke koje šaljemo građanima su konfuzne i uvek se loše protumače. Protumače kako čovek da izbegne svoju obavezu. Dokle ćemo tako? Valjda treba da se promoviše jedan sistem, jedna organizacija i jedan sistem vrednosti.
Znate, demokratija ne znači anarhija. Demokratija verovatno znači vladavinu prava, ali baš ono što je napisano, a ne ono što bi neko stavio prst na čelo, pa bi tumačio. Da li mi na ovaj način demonstriramo da idemo ka demokratskom društvu? Jesmo demokratsko društvo, ali da li ga razvijamo kao demokratsko društvo?
Sve što se ne plati na mostu, plati se na ćupriji. Kad-tad dođe. Može medijski da se napravi neka matematika – ovaj zakon nam se isplati, uštedeli smo toliko, uštedeli smo ovoliko itd., ali poruka je opasna. Ljudi, poruka je opasna.
Vidite i sami, kada je u pitanju Srbija, kada su u pitanju Srbi, da su dvostruki aršini. Molim vas, dvostruki aršini. Verovatno će neke stvari i sve ovo što se dešavalo sa nama biti svetsko čudo, zabeleženo u svetskoj istoriji za sva vremena, šta je međunarodna zajednica uradila sa ovim prostorom.
Samo da vas podsetim, 1994. godine Ujedinjene nacije su bile prisutne u Ruandi. Namereno su smanjile vojnu efektivu na nekoliko, na 250 posmatrača, pa se desio genocid – 1.075.000 mrtvih. Naočigled Ujedinjenih nacija.
Dvostruki standardi. Nas pritiskaju nešto, a vidite kakva dreka oko osude genocida od strane Turske nad Jermenima. Neće Obama da pročita, neće. Neće da pročita; ne da osudi, nego da pročita rečenicu u svom govoru kojim treba za koji dan da se obrati naciji.
Setite se šta su radili u Tuzli, i gde su sve šta radili ovde. Setite se 1999. godine, nemojte dalje da idete.
Valjda je svima jasno, može ovde da se menja vlast koliko god hoćete, može da dolazi ovde vlast po svim željama, sa svih meridijana, ali njihova politika ovde se ne menja. Ne menja se. Shvatite. Ovde su stradali političari koji su verovali Zapadu, koji su razgovarali sa Zapadom, koji su pregovarali. Ko god uđe u taj sistem pregovora, razgovora, dogovora, prevaren je, u startu je prevaren. Zašto? Zato što se nudi besplatni sir, a on je samo u mišolovci i stiska se, i onda čovek jednog dana kaže – kako ja da prihvatim ovo, pa ja radim protiv sebe?
Uzeo sam najsvežiji primer, danas je objavljeno – dvadeset i pet hiljada građana Republike Slovenije ima status izbrisanih, najveći broj njih su Srbi. Pročitajte tekst. Deportovani su 1992. godine. Pitajte ovog Kacina kad dođe ovde neki put, on je iz Cankarjevog doma vršio medijsku kampanju kako je agresija, šta je bilo sa onim vojnicima koji su bez municije stradali tamo.
Zar dozvoljavate da nam svako drži predavanje? Oni koji nisu pogledali u svoj džep ili svoje dvorište nisu očistili. Evo, ni danas ga ne čiste. Šta kaže njihova opozicija? Svi ti izbrisani, kaže, referendum, da stopiraju zakon; kaže, svi oni koje su deportovali 1992. godine – agresori i spekulanti. A ljudi išli tamo da rade, zatekao ih raspad bivše SFRJ tamo, deset, petnaest godina radili, živeli, proterani; trinaest hiljada njih se krilo, pa je nekako rešilo neko pravo, dvanaest hiljada - ne priznaju im. Definišu neki pravni status, a što se tiče drugih, ljudska prava, imovinska – ne priznaje se. I oni sami kažu da ne mogu da uspeju ni u sudskom sporu. I oni nama drže predavanje o ljudskim pravima! I vi njih slušate! Pa nemojte, molim vas.
Donosim vam njihove podatke, ono što oni pričaju o sebi, da biste izašli iz tih čeljusti, da shvatite: na prvom mestu je Srbija i interesi ovoga naroda i svih građana koji žive na teritoriji Republike Srbije. To je prva i jedina tačka Ustava Republike Srbije. Oko toga smo dužni da imamo jedinstvo, a ne oko toga kako će ko da sedne na neku fotelju, da tera neku zapadnu politiku donekle, a kada vidi da je to besmisleno, da se radi sa omalovažavanjem i prema narodu i prema našim državnim funkcionerima, onda se na vreme malo trgnemo, pa sačekamo – evo, ja mogu i sa Istokom i sa Zapadom, ja sam i za demokratiju, ja sam i za ovo, ja sam i za ono.
Gde je sistem vrednosti? Čemu treba da veruju naša deca, naši unuci? Pitaće nas, ako ne naša deca i ovi unuci, verovatno neki novi unuci, gde smo bili, šta smo radili, zašto ovde nismo našli šta je to zajedničko, šta je to interes za sve, nego se dodvoravali.
Neki obilaze strane ambasade, traže neku pomoć, nešto izigravaju tamo. Važni su im samo izbori. Važni su im samo izbori – da me podržite, da imam koalicioni kapacitet. Ma, dela su ono na osnovu čega se ceni ko je šta radio. Da li imamo neko delo kojim možemo da se pohvalimo? Čime da se pohvalimo?
Kao što vidite, mi ne napadamo ni ove koji će biti oslobođeni po odredbama ovog zakona, ne napadamo ni njih, ali orijentišite državu. Šta ste oslobodili? Oslobodićete nekoga odgovornosti. Šta ako onaj iz vojnog odseka pošalje tom čoveku poziv da se javi na odsluženje vojnog roka? On je ponovo predmet krivičnog gonjenja. Od čega onda zavisi krivično gonjenje? Od službenika u vojnom odseku. Pa, jednom mom prijatelju, ima 55 godina, poslali su pre neki dan poziv za regrutaciju! On je, jadnik, četiri godine bio dobrovoljac na ratištu; hteo da umre jadnik od muke kad je dobio poziv.
Sredite državu. Uredite državu. Razmislite da li treba menjati nešto o vojnoj, materijalnoj i radnoj obavezi. Menja se pogrešan zakon i daje se pogrešan primer. Je l' treba da se menja nešto u vojsci? Treba. U kom pravcu treba da se menja? Šta možemo ekonomski da izdržimo? Gde možemo da idemo? Radite, dogovarajte, vidite, ali obezbedite vojsku. Nama je odbrana potrebna, ljudi.
Manite se onih predrasuda. Pre dvadeset i nešto godina ta JNA je zacrtana kao zločinačka, i Hag između ostalog postoji zato da bi dokazao da je to bila zločinačka organizacija. Ne mogu to da dokažu.
Trgnite se, ljudi, malo, dajte prostora ovoj državi, dajte prostora ovom narodu. Dajte sistem vrednosti, da građanin zna – ovo je zakon, ovo se primenjuje, ovo se poštuje. Ukoliko se eskivira obaveza po zakonu, po prirodi sledi sankcija.
Mi zbunjujemo ljude, vi ih zbunjujete ovakvim predlozima zakona. Još ako ubacite humanost, ako ubacite neke druge pojmove na osnovu kojih biste hteli ovako besmislen zakon da odbranite, onda smo ga zapržili do kraja, onda nije ni čudo šta nam se dešava svakodnevno.

Gospođo Čomić, javio sam se da ispravim neke stvari koje se tiču činjenica. Ne ulazim u emotivno stanje i mišljenje drugih, ali radi javnosti moram da skrenem pažnju da se ovim zakonom daje amnestija od 18. aprila 2006. godine, tako da taj epski nadahnuti deo nemojte da vezujete za 2000. godinu, nego za period od 18. aprila 2006. godine do danas.
Od 18. aprila 2006. godine do danas samo Srpska radikalna stranka nije bila na vlasti. Svi drugi su bili na vlasti, ili su podržavali vlast. Kada kažete da je neko s razlogom odbijao da se odazove na poziv zato što je imao neki animozitet prema vlasti, onda računajte da pričate o tome ko je bio na vlasti od 18. aprila 2006. do današnjeg dana.
Ako hoćete da se vraćamo do Kosovskog boja, kažite, onda će gospođa Čomić da zakaže posebnu sednicu sa temom Kosovski boj, ali danas ne pričamo o tome, danas pričamo o demokratskoj vlasti. Na početku sam vas podsetio da je prethodni zakon takođe obuhvatio period demokratske vlasti, od 7. oktobra 2000. Ni tada nas nije bilo, nas radikala, u Vladi naravno.
Kada pričate, vodite računa. Mi smo zaduženi da vas podsetimo na datume, jer imamo pres-kliping za sve. Apsolutno za sve. Ništa ne srozavamo, ne teramo sprdnju ni sa čim ovde, niti primere koje koristimo u raspravi navodimo kao nešto što bi trebalo da se omalovaži. Ne, samo pravimo adekvatna upoređivanja.
Šta nam je cilj? Da povratimo ponos, dostojanstvo i da kažemo narodu da onaj ko vrši vlast mora da vodi računa o državi. U najširem smislu reči, šta to podrazumeva – i narod, i teritoriju, i ljudska prava, i demokratiju, i odbranu i bezbednost.
I podržavamo borbu protiv organizovanog kriminala, podržavamo borbu protiv narkomafije. Godinama smo ovde prozivali državne organe zato što su blagi u narkomafijaškim obračunima. Prozivao sam i neke državne funkcionere da stoje iza toga, samo da vas podsetim, ali to nije današnja tema. Nadam se da ćemo od ponedeljka, kada se završi Odbor za bezbednost i odbranu, kada napokon izađu podaci, neko će da bude baždaren, neko neće da bude baždaren, dobiti neke informacije.
Pomažemo svima u borbi protiv kriminala, ali pričamo o periodu od kad je DOS došao na vlast do danas i o tome kakav je odnos bio omladine prema vojnoj obavezi, koje je bilo poštovanje prema predstavnicima demokratske vlasti u ovom periodu. Znači, nemojte 1999, 1991, to nije tema ovog zakona. To je završeno odavno. Ta priča je završena.
Kada čujem ovako lepe kritike na račun... Verujte, i ja delim mišljenje sa vama, ali tada ste bili na vlasti, tada ste mogli to da rešite i unutar stranke, unutar Vlade, unutar parlamenta. Niste rešavali. Šta da vam radimo.

Javio sam se povodom ovog amandmana ne zbog člana na koji se odnosi amandman, nego zato što postoji veliki broj amandmana SRS-a ne samo kada je u pitanju ovaj zakon, nego i neki drugi propisi, gde insistiramo da se amandmanom otkloni greška koja postoji verovatno u Sekretarijatu za zakonodavstvo.
Možda ovaj predlog zakona baš i nije dobar primer da na njemu pokažemo kompletnu dimenziju šta se sve greši. Međutim, od 2005. godine je krenula jedna zaraza, gde se poslovi državne uprave svode na ministre. Znam da gospodin Obradović nema potrebe da se izjašnjava povodom ovoga, zato što je i ovo nametnuto u zakon nezavisno od toga šta misli Ministarstvo, ali moram zbog javnosti, moram zbog gospodina Vlatka Ratkovića, računajući da on može da iskoristi neki svoj uticaj na ove ljude iz zakonodavstva, mislim na Sekretarijat, da skrenem pažnju samo na nekoliko detalja.
Po članu 125. Ustava Republike Srbije ministar se pominje kao član Vlade i ništa više, kao član jednog kolegijalnog organa. U članu 136. Ustava Republike Srbije reguliše se položaj državne uprave – državna uprava je samostalna, vezana Ustavom i zakonom, a za svoj rad odgovorna je Vladi.
Ove odredbe gde se u ovom zakonu i u mnogim našim zakonima na neki način definiše nešto što radi ministarstvo kao organ državne uprave, bez obzira da li je to klasično izvršavanje zakona ili je u pitanju neka normativna delatnost na osnovu zakona, to ne izlazi izvan okvira poslova državne uprave, a poslove državne uprave radi ministarstvo. Naravno, za sve što izlazi iz ministarstva, gde postupa ministar kao pojedinac na čelu tog organa uprave, on to radi kao predstavnik i kao zastupnik državnog organa. To je opštepoznato i opšteprihvaćeno.
Međutim, ovde već nekoliko godina kao da se pojavljuje neka svojevrsna manija, gde tamo gde treba da se definiše organ, definiše se pojedinac koji je na čelu organa. Prosto se pravi jedna mentalna greška. Kao da nemamo državnu upravu, imamo samo ministre. Oni su za sve ovlašćeni, a nemamo državnu upravu. A, u stvari, mi imamo državnu upravu i moramo da je očuvamo.
U tom smislu se ogleda ova naša intervencija. Naša intervencija je zasnovana na Ustavu Republike Srbije i na činjenici da pojedinac ne može da bude državni organ. Izuzetak je predsednik Republike, jer, ipak, funkciju predsednika Republike može da radi samo pojedinac koji je na izborima prošao. Ali, kada je u pitanju ministar, on je na čelu organa državne uprave.
Ko postupa? Organ državne uprave. Zašto se ministar potpisuje? Zato što je na čelu organa i on ga zastupa i predstavlja u ophođenju s trećim licima, s javnošću itd. Inače, ministar kao kategorija ili sinonim, javlja se samo u članu 125, gde se kaže da je član Vlade.
Zato podnosimo ove amandmane, da bismo skrenuli pažnju. Nemojte od pojedinca da napravite organ državne uprave, onda će neko od njih stvarno da se ponaša po sistemu – ja država. Mi bežimo od toga, valjda. Ako ovako pišete, onda ministru dajete nezasluženo mnogo više diskrecionih ovlašćenja nego što bi možda i mogao da ima i nosi. Činite ga, praktično, neodgovornim za sve, jer sve zavisi od njegovog ćefa. A nije tako i ne sme tako da bude, jer je ministar član Vlade.
Naravno, ne očekujem od gospodina Obradovića da odgovori zato što ovo izlazi izvan okvira zakona. Ali, vidite s ljudima u Sekretarijatu za zakonodavstvo, ovo je mentalna greška u pisanju zakona. Razmislite i o tome, imamo Zakon o Narodnoj skupštini i imamo obavezu da formiramo odbor koji treba da donese opšti akt o tome kako se pišu zakoni i kako oni treba da izgledaju. Pa, eto, neka vam ovo bude ideja da i o tome razmislite.

Ovim amandmanom smo samo hteli da skrenemo pažnju na nešto što član 4. reguliše, a to su informacione tehnologije, ma šta one značile u smislu ovog zakona. Naravno, samo da skrenemo pažnju o čemu se radi.
Ovaj zakon, pre svega, ima za cilj da zaštiti naše tržište. On mora da uvaži neke tekovine imperijalizma, a to je spoljnotrgovinski promet. On treba da omogući ostvarivanje prava, obaveza, interesa, kako onima koji izvoze, tako i onima koji uvoze i svima onima koji učestvuju u tom postupku. To je, praktično, sadržina ovog zakona. To bi morala da bude sadržina ovog zakona, čijim donošenjem se praktično stavlja van snage nešto što je urađeno već 2003. pa menjano 2005. i 2006. godine.
Želeli smo da skrenemo pažnju na te informacione tehnologije. Samo da vas podsetim, kao veliki stručnjaci za informacione tehnologije zaposlili su se ljudi u Agenciji za privatizaciju; sada je četvrta grupa u toj agenciji, a gde su one tri prethodne? Raspodelili su se u ministarstvima, u javnim preduzećima, u privatnim firmama.
Uzmite njihove radne knjižice, pa vidite šta su tamo radili ti mladi eksperti, stručnjaci za dva-tri jezika, japi deca. Vidite gde su danas raspoređeni i šta danas čiste u tim preduzećima, i to povežite sa ovim što radite već mesec dana, gde želite da uđete u trag organizovanom kriminalu. To je veza sa informacionim tehnologijama. Vi znate šta sve pružaju te informacione tehnologije.
Inače, što se tiče onoga što reguliše član 4, smatram da to treba da bude jedna načelna odredba, a svi tehnički aspekti tih povezivanja i mogućnosti korišćenja elektronske veze itd. materija su za podzakonski akt, jer carinski zakon nije tehnički propis. On nije tehnički propis, ma kako da ste ga vi predstavili kao tehnički propis. Mora da reguliše prava i obaveze onih koji učestvuju u prometu, ali i da da dimenziju gde je tu država, koja je uloga države.
Proverite malo te vaše carinske ispostave i carinske organe. Sećam se da je, beše u Kraljevu, carinjena neka jahta, kao da je Kraljevo u Barseloni. Svašta se dešava. Pročačkajte malo te vaše carinske organe. Sećam se da su svojevremeno neke knjižili kao medicinske medikamente, znate šta, „mercedese“ za Delhi. Razrešite te afere. Odavno su te afere otvorene. Ako imate snage.

Ovaj amandman je sličan prethodnom, međutim, moraju neke stvari da se objasne. Mi smo amandmane podneli upravo da bismo skrenuli pažnju. Kao što je besmisleno pričati evropska Nada, evropska Kolundžija, evropski Vlatko, evropski Ratković, tako je besmisleno i ovo obrazloženje da se radi o nečemu što je prenormirano ili podnormirano. Apsolutno nema veze, promašili ste temu totalno.
Međutim, ono što provejava kroz ovaj zakon, a to je svojevrsna zaraza od 2001. godine naovamo, kada su svi počeli da pišu zakone, mi sada ne znamo gde se završava i gde počinje nešto što je u nadležnosti ministra kao inokosnog organa ministarstva, gde počinje i gde se završava nešto što je nadležnost ministarstva, gde počinje i gde se završava nešto što je nadležnost Vlade.
U poslovima državne uprave, a ovo jesu poslovi državne uprave, sa svojom specifičnošću, jer ceo taj carinski postupak izvire iz upravnog postupka, mora da se kaže da ne postoji nešto što se može nazvati podeljenom nadležnošću, ali ne stvarnom ili mesnom, nego normativnom.
Ovde je totalna zbrka. Ovde za gotovo identične ili slične stvari može da propisuje ministar, može ministarstvo, može Vlada. Možete da klimate glavom do mile volje, ali nekoliko uredaba sam vam oborio na Ustavnom sudu, jer ste za uredbe kao osnov uzimali ranije član 2. stav 2. Zakona o Vladi. Taj član glasi da Vlada donosi uredbe. Tom uredbom ste regulisali i promet derivata nafte i neke druge oblasti koje po svojoj materiji treba da se regulišu zakonom. Vladali ste uredbama. Dobili ste preko Ustavnog suda packu da to tako ne može da se radi. Doduše, jedna od tih uredaba i dan-danas je na snazi.
Svrha ovih amandmana jeste da se skrene pažnja. Ne može sve da se stavi u uredbu. Ne može sve da se stavi u pravilnik. Ne može sve da se stavi u uputstvo. Ne može sve da se stavi u preporuku. Tačno se zna šta gde može da ide.
Kako ste krenuli, moguće je da zakon o carinskoj tarifi prebacite u uredbu o carinskim tarifama. Kod vas je moguće i da pitanja postupka, način i uslove, sve prebacite u uredbu, ili ne znam u koji drugi podzakonski akt.
Mi smo ovim amandmanima hteli samo da otvorimo temu – podzakonski akt i nadležnost organa za donošenje podzakonskog akta. Samo smo to hteli da otvorimo, da vi vidite da nemate kriterijum, ne samo kod ovog zakona. Ovaj zakon je posledica, a uzrok je to što u Sekretarijatu za zakonodavstvo verovatno ne mogu da se izbore sa navalentnim ministrima koji žele da po svaku cenu drže kompletnu oblast u podzakonskoj regulativi, u njihovim rukama i u njihovoj nadležnosti. Na to smo hteli da vam skrenemo pažnju ovim amandmanima. Tako da je podnormiranje, prenormiranje potpuno promašena tema povodom ovih amandmana.
Nekada je za bivšu SFRJ važio princip da je bila prenormirana, da su sve oblasti društvenog života regulisane zakonima i podzakonskim aktima, na način šta treba da se uradi od kada se otvore vrata dok se ne izađe posle osam sati iz te kancelarije. Rečeno je – u propise treba ubacivati samo ono što je zabranjeno. Da li znate ko nas je kritikovao? Evropska zajednica.
Pogledajte sada sistem evropske zajednice i to novo evropsko pravo i tu novu evropsku nauku – za sve postoji standard, za sve postoji norma, ali su otišli ispod svakog nivoa. Zbog čega? U svakoj od država članica EU različiti organi su nadležni za istu stvar. Negde je to u nadležnosti skupštine, koja treba da donosi zakon, a negde je u nadležnosti vlade, koja treba nekim svojim aktom da reguliše, a negde je u nadležnosti preporuka ministara. Od države do države imamo različitu normativnu nadležnost pojedinih državnih organa.
Ovo je bilo samo još jedno upozorenje da shvatite da postoji ne samo dijalektika između reči ministar, ministarstvo, vlada, nego da postoji neka pravna logika između toga šta treba da se reguliše kojim podzakonskim aktom. Nije sva materija za podzakonske akte.

Kako sada ne bih ponavljao ove primedbe zbog povezivanja jedanaest tačaka dnevnog reda u jedinstvenu raspravu i da ne bih ponavljao ono što godinama priča SRS, a neko ne želi to da čuje, neko ne veruje u to što mi pričamo, za današnju raspravu ću da koristim podatke iz inostranstva, podatke iz SAD, podatke iz Evropske unije, kojoj vi fanatično stremite. Ako u ovim podacima koji dolaze iz Brisela prepoznate današnje diskusije od pre nekoliko godina, nije to slučajnost.
Ova vrsta uvoda je mnogo važnija za građane koji prate ovaj prenos da bi mogli jednostavno da shvate da je greška Srpske radikalne stranke samo ta što nije povezana sa tajkunima, nije povezana sa organizovanim kriminalom, ne radi za strane obaveštajne službe. Ako je to neka greška, onda mi to priznajemo kao grešku. Uvek smo iznosili političke stavove koji izražavaju, pre svega, elementarne interese naroda i države. No, da krenemo redom.
Dana 4. februara 2008. godine Evropska unija je objavila u svom službenom listu jedan dokument koji se zove „Misija Euleks“. Dana 9. januara 2008. godine Hašim Tači je izabran za predsednika te njihove vlade. Dana 16. februara 2008. godine Evropska komisija je odlučila da misija Euleks dođe na Kosovo i Metohiju. Dana 17. februara 2008. godine 109 navodno poslanika, sa bogatom terorističkom prošlošću, koji su predstavljeni kao poslanici njihove skupštine, doneli su odluku o nezavisnosti Kosova.
Ako tu stanemo i pogledamo šta se dešavalo, vidimo da su SAD 18. februara, znači, jedan dan posle proglašenja, priznale nezavisno Kosovo. Francuska je to uradila 18. februara 2008. godine, Italija 21. februara 2008. godine, Švajcarska 27. februara 2008. godine, Hrvatska 19. marta 2008. godine, Norveška 28. marta 2008. godine i tako dolazimo do nekog broja od 65 ili možda i više država koje su priznale nezavisno Kosovo.
Samo da vas podsetim, 8. oktobra 2008. godine Generalna skupština je odlučila da zatraži savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde. Da vas podsetim i da te 2008. godine Narodna skupština, odnosno većina u Narodnoj skupštini nije dozvolila da se raspravlja o nekoj budućoj rezoluciji koja se tiče Kosova i Metohije i statusa Euleks misije.
Ujedinjene nacije kažu da je, krajem decembra 2008. godine ta misija je došla na teritoriju Kosova i Metohije, zadužena za tri tačke: policiju, pravosuđe, carinu. Misija ima nekoliko hiljada učesnika koji treba da pomognu da se ojačaju pravni aspekti i pravni kapaciteti nezavisne države Kosovo, na čelu sa Hašimom Tačijem.
Naravno, Evropska unija je požurila, ona je 18. februara, dan posle proglašenja, donela jednu odluku, koja nije bila baš obavezujuća, više kao preporuka, pa su 22 države od 27 koje su činile EU priznale nezavisno Kosovo. To, naravno, nisu uradile Slovačka, Grčka, Rumunija, Španija i Kipar. To nikakva smetnja nije za Euleks, jer oni u Briselu kažu – Boris Tadić je prihvatio misiju Euleks. A, 2008, 2009, 2010. godine i u nastavku sledi i onaj drugi deo operacije koju vodi NATO pakt, da se formiraju kosovske oružane snage od 2.500 vojnika i 800 rezervista.
Vidite i sami da se polako, korak po korak, ali sigurno završavaju neke vrlo važne deonice da se napravi pritisak da neko dođe na vlast u Srbiji, da prizna nezavisno Kosovo i Metohiju i da se završi posao što se tiče Saveta bezbednosti, Ujedinjenih nacija, Međunarodnog suda pravde i svega i svačega.
Onda imamo jedan dijabolični pristup toj politici – neću da priznam, neću ništa da potpišem, ali se sve čini da se Kosovo i Metohija faktički udaljava od Republike Srbije. Ono što su bile paralelne šiptarske institucije sada su paralelne srpske institucije, pa se sada skače i na srpske paralelne institucije, kako to kažu, preko Gorana Bogdanovića i Borisa Tadića. To sve stoji u dokumentima Saveta bezbednosti i EU, jer oni računaju na ove svoje igrače.
Samo da ovu čisto činjeničnu osnovu dopunim sa nekoliko vrlo važnih detalja. Znači, pored onih struktura koje dolaze preko EU, i Hrvatska, Turska, Švajcarska, Norveška i SAD maksimalno su uključeni da pomognu misiju Euleks. To bi bilo kao Euleks plus. Samo da vas podsetim, Hrvatska i Slovenija su odavno u tom procesu, pre nego što se to i ozvaničilo. Već deset godina oni pripremaju buduće administrativne kadrove nezavisne države Kosovo. Oni su samo nastavili nešto u kontinuitetu da rade.
Kakvo je sada stanje? Da vam objasnim, nekada se pričalo da je Avganistan teritorija gde se proizvodi droga; Kosovo i Metohija pod upravom Tačija i OVK, pa bez obzira na to da li bili teroristi ili sada oprani, amnestirani borci za velika ljudska prava, Kosovo se tretiralo kao veliko skladište droge. Naravno, onaj deo NATO pakta koji kontroliše i jednu i drugu lokaciju nalazi se u Napulju, a znate da i tamo neka mafija vlada. Međutim, u međuvremenu se nešto promenilo.
Gospodine Dačiću, poslednji izveštaj koji su Amerikanci napravili, a koji se tiče Balkana, sadrži jedan deo koji daje najbolju sliku o demokratskoj vlasti u Republici Srbiji od 2000. godine do danas. Kaže se da imaju taj dokument i prema tom dokumentu Rumunija, Srbija i Turska su važne tranzitne zemlje za šverc narkotika, a prema tom istom izveštaju putevi krijumčarenja takođe su, ali u mnogo manjoj meri, u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Hrvatskoj, zamislite, na Kosovu i Crnoj Gori. Albanija se smatra snabdevačem kanabisom, dok Bugarska proizvodi nešto drugo. Znači, demokratski smo se našli među nekoliko vodećih država koje omogućavaju nesmetano krijumčarenje droge preko ovog prostora.
Samo da vas podsetim na vizionarske poteze koje je već 9. januara 2008. godine preduzeo Hašim Tači. Jedna rečenica kaže – kada je on imenovan za petog premijera... Zapamtite, on je peti premijer Kosova. Kad kažem peti premijer Kosova, onda se setite i Nebojše Čovića i svih onih koji su od 2000. godine naovamo raznim sporazumima i pričama o tome da se na teritoriji Kosova i Metohije nalaze naši prijatelji, naši partneri... Vidite, ti prijatelji i partneri su napravili petog premijera 2008. godine. Znači, oni od početka ne kriju kakav je njihov koncept.
Šta je on rekao 9. januara? Da proglašenje nezavisnosti sledi za nekoliko nedelja, ali da nezavisnost neće biti proglašena bez odobrenja SAD i najvažnijih država EU.
Da vas podsetim, pošto je većina bila 21. februara na onim mirnim i dostojanstvenim protestima gde je trebalo da pokažemo kao narod i kao država da se ne slažemo sa otimanjem teritorije, samo je jedan bio odsutan, otišao na turističko putovanje u Rumuniju, a onda su neki izazvali neke nemire da bi omalovažili skup... Slično su uradili i posle nekoliko meseci na Trgu Republike, ali to njima na dušu, pa neka razmišljaju. Hvala Bogu, ima ljudi koji još nisu zaboravili i pamte sve šta se dešava.
Da sada malo ispričamo o toj Švajcarskoj. Vidite, Švajcarska je bila na čelu onih koji su 1990. godine primali azilante. Neki put su pričali da su to azilanti, neki put uopšte nisu hteli ni da definišu tu grupu ljudi, ali se tamo proširila i bila je vrlo organizovana ta narkomafija Albanaca. Da vas samo podsetim na neka imena i na neku vladu iz perioda od osamdeset i neke godine, krajem devedesetih godina, Bukoši itd., uvodili su poreze da finansiraju OVK, nezavisnost itd. Sve je to pomagala Švajcarska. Švajcarska već nekoliko godina predvodi jednu drugu ekipu država, koja želi na sve moguće načine da uspostavi dobrosusedske odnose između Srbije i Kosova, pod navodnicima, kako bi se iz Švajcarske prebacio što veći broj ljudi koji predstavljaju smetnju za Švajcarsku.
Slična je situacija i sa drugim državama EU. Kada su donosili neku odluku o ukidanju tih viza za državljane Republike Srbije imali su u vidu samo one državljane Republike Srbije koji imaju para za naučni, turistički i neki drugi boravak u zapadnoj Evropi. Znači, imali su u vidu samo one koji će da potroše pare. Nisu oni imali razumevanja za one koji ne mogu da prežive u Srbiji zato što je u Srbiji takva privredna struktura, znate i sami kolika je ekonomska kriza, koja se svakodnevno produbljava, i kolika je socijalna beda.
Sada se postavlja pitanje azilanata. Nisu politički, nego su socijalno-ekonomski, traže utočište, ali zapadna Evropa zatvara. Nemojte da se čudite, nije to samo prema Srbiji, koja nije članica EU, nešto slično imaju i prema Rumuniji. Napisi kažu da se u Beču vlastima tresu noge zbog toga što mogu da nagrnu ljudi iz Srbije, a već imaju problema sa onima koji su iz Rumunije. U Italiji odavno razmišljaju kako nekim posebnim zakonom da regulišu status Rumuna koji nelegalno borave, doduše sa pasošem koji važi u EU, pošto je Rumunija članica EU, ali ne znaju kako da izađu sa tim problemima na kraj. Drže tu priču.
Javna je tajna da u Rimu verovatno ima 40% više žitelja nego što statistika kaže. Slična je situacija i sa drugim evropskim gradovima. Ne pokazuje EU ili svaka od država posebno – pa, imali ste prilike pre nekoliko dana da gledate gospođu iz Brisela – neku humanost i opredeljenost za ljudska prava. I socijalno ugrožena lica treba da imaju neka ljudska prava. Ne, šalju ih u Srbiju, jer su Srbi nametnuli priču o jednom karantinu.
Sada je poenta u tome šta radi naša vlast. Kako se naša vlast ponaša? Naša vlast se ponaša po sistemu – sto lica; kako se ukaže potreba, tako se menja, pa može Boris Tadić da se pojavi sa blagim licem, može da se pojavi sa ljutim licem, može da se pojavi i da kaže – EU nema nikakve alternative, i uopšte mu ne smeta da sutradan kaže – Rusija je naš najvažniji partner, prekosutra da kaže – neću ništa da potpišem, a onda kaže – idemo u EU, neću da priznam nezavisno Kosovo, idemo u NATO pakt, moramo da vodimo računa itd.
Milijardu finesa postoji u medijskom predstavljanju. Šta je to državna politika? Jedna jedina je državna politika, bez obzira na ove boje i na ove maske koje se pojavljuju – to je ostati na vlasti, pa može i minus, može i plus, samo je potrebno da se dovoljno nasekiraš ili da izgledaš zabrinut kako bi građani sa tobom podelili brigu. Pojavi se neka takva grimasa da čovek jednostavno po 24 sata dnevno samo razmišlja o tome šta će da se desi, šta se to dešava.
Juče je Mirko Cvetković podneo izveštaj o radu Vlade, ali Miškoviću na Kopaoniku, a ne u Narodnoj skupštini. Šta je sa institucijama? Ne treba da postoje. Samo je jedna institucija važna, koalicioni kapacitet, nema Narodne skupštine, pa ni ministri nisu bitni toliko, vidite i sami, mogu da rade šta god hoće. Lokalne vlasti, šta to njih interesuje? Da se opstane na vlasti, da se završi posao.
Koliko ćemo još godina da slušamo – za evropsku Srbiju, za evropski Negotin, za evropski Pirot, za evropski Aranđelovac? Sve je evropsko. Vidite li vi kakav odgovor dolazi od te vaše fantazije zvane Evropa? Nije mi jasno kako mi možemo da zaključimo neki sporazum sa Švajcarskom, koja je priznala nezavisno Kosovo. Kako da zaključimo ugovor sa jednom Francuskom, koja je među prvima priznala nezavisno Kosovo?
Poneo sam ovde da vam pročitam šta je rekao Sarkozi kada je izabran za predsednika Republike u Francuskoj, kako on vidi Francusku, pa azilante, pa proširenje itd.
Mi smo žrtve. Zašto? Ne vodimo računa. Imamo takvu vlast koja ne vodi računa o interesima građana. Šta je interes građana? Verovatno ili sigurno se nalazi u Ustavu Republike Srbije. Koja je to država na svetu koja bi zbog nekog sporazuma kojim će da se obuhvati hiljadu lica žrtvovala deo svoje teritorije i onda krenula u razgovore kao da ništa nije bilo?
Pre nekoliko dana je jedna komisija u američkom Kongresu sa glasanjem 23-22 usvojila Predlog rezolucije gde se Turcima prigovara nešto što su uradili 1915. godine sa Jermenima, kada je, po nekoj proceni, milion i po ljudi stradalo, gde od Baraka Obame traže samo da aprila ove godine u obraćanju naciji pomene da je taj masakr kao genocid. Turska je odmah povukla svog ambasadora, nije bila potrebna vlada, nije potreban akcioni plan, nije bilo ništa potrebno, ali je reagovala kao ozbiljna država.
Kada kod nas treba da se reaguje ozbiljno kao država naši ministri moraju da idu u „Utisak nedelje“ da podnesu izveštaj, da se pravdaju. Kome se pravdaju? Zašto se pravdaju? Zato što poštuju Ustav? Moraće da se pravdaju ovde ako ne poštuju Ustav. Ustav mora da se poštuje.
Švajcarska sada organizuje seminare, pa i u okviru NATO pakta, finansira, iako nema veze tamo sa njima, samo da se iznađu modaliteti kako da se vrati neki građanin. Slično je i sa drugim državama EU. Mi idemo da sa njima zaključujemo sporazume.
Naravno, ova moja kritika ne odnosi se na Španiju, pošto ona ne priznaje nezavisno Kosovo, ne odnosi se na ugovor koji se odnosi na Izrael. Izrael je ozbiljna država. Da li se nekome sviđa ili ne sviđa njihova politika i ono tamo, ali oni su ozbiljna država. Na svakom koraku kažu – država smo.
Ako mi kao država držimo do našeg ponosa, do našeg dostojanstva, do naših interesa, svi će da nas poštuju. Ako mi idemo po ovom sistemu, readmisija, policijska saradnja... Kakva policijska saradnja, oni proterali 500.000 ljudi iz Republike Srpske Krajine?!
Šta bi se to promenilo ako ne bi bilo ovih sporazuma? Ništa. Zašto? Postoji Interpol. Kako poštuju ovi u Interpolu i ove države članice Interpola naše zahteve i naše poternice? Znate i sami, iz 17 pokušaja počinju ozbiljno da razmatraju, pa te zaustave na aerodromu, pa ga puste, pa zaustave, pa ga puste. Čekua iz Kolumbije su dovodili Francuzi, pa je morao Artemije da se pomeri da bi Kušner došao jer neće on da prođe kao Bajden.
To je sve vaša politika, koja uništava ovu državu. Ovo nije priča o EU, ovo nije priča o NATO paktu, ovo je priča o ljudima koji su na vlasti u Republici Srbiji, koji su u stanju da nam prikažu svaki ovaj sporazum kao neku korist. Za koga? Koliko njih? Petnaest, dvadeset hiljada? Šta da radimo sa stotinama hiljada onih koji su proterani sa Kosova i Metohije? Valjda smo pokrenuli postupak pred Međunarodnim sudom pravde zbog tih ljudi i zbog države.
Kaže se – priča se o teritoriji, a zaboravlja se na ljude. Pa, na toj teritoriji valjda žive neki ljudi. Evo, ovi koji samo pričaju o ljudima, poput EU, vrše diskriminaciju. Želimo u EU one koji imaju pare, koji će da dođu da pokažu…

Izvinite, koliko imam vremena?
(Predsedavajuća: Četrdeset minuta je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS.)
Taman jedan lepi čas, da građani lepo shvate o čemu se radi. Naravno, pokušaću to da objasnim, da bismo znali o čemu se radi, šta možemo očekivati.
Znate, potrebna je mudrost, u politici pogotovo, ali svako ko se bavi politikom mora da pokazuje i elementarnu inteligenciju. Ako ne idemo dalje u te definicije, onda da prihvatimo onu laičku, a to je sposobnost i mogućnost da se čovek snađe u datoj situaciji na bazi iskustva. To neko kaže „Koga zmija peče i guštera se plaši“. Branko Ćopić je znao da kaže „znam ja vas“, da bi prikazao da nema prostora za improvizacije. Zna se, kaže, ista meta, isto rastojanje. Vi ste – mi smo.
Naravno, danas imam samo obavezu da podsećam, neću da se bavim ničim novim, niti da najavljujem šta bi bilo kad bi bilo, šta možemo očekivati. Do sada je, doduše, uvek tako i bilo, ako ne za dva meseca, onda za pola godine ili za godinu dana. I danas se nalazimo na onim tačkama dnevnog reda o kojima smo pričali svih ovih godina.
Što se mene tiče, pričao sam još od 2001. godine ili, da budem precizniji, od onog poražavajućeg poteza kada je SRJ podnela zahtev da bude primljena kao nova država članica u UN, jer je neko tada rekao rukovodstvu da će u januaru 2001. godine biti problema sa američkim izborima, pa će ona odluka o stavljanju van snage suspenzije našeg članstva u UN malo da popričeka i onda treba krenuti za novim zakonom. Sećate se da je Svilanović u to vreme išao da bude prisutan kada se diže zastava ispred zgrade UN.
Prva država koja se uključila da pomogne, navodno, Srbiji, bila je Švajcarska. Sećam se da su oni odobrili velika sredstva, kojima su nam omogućili da imamo neka prava u MMF-u i po osnovu sredstava. Vidite i sami da postoji jedan kontinuitet. Ako pitate ove ljude u lokalnoj samoupravi gde je švajcarska vlada ili neki grad iz Švajcarske donirao pomoć, imate prilike da čujete jedno obrazloženje – rečeno nam je da moramo da se uključimo u to, iako nismo članovi ni UN, ni NATO pakta itd. Sličan je bio i stav Norveške. Naravno, ona predvodi onaj deo koji se tiče NATO pakta. Godinama je Norveška ta transmisija, naša veza prema NATO paktu.
Neka svako izvlači zaključak o prisustvu pojedinih firmi iz pojedinih država EU u sektorskim politikama Republike Srbije: telekomunikacije, čelik, da ne ređam dalje. Verovatno nije teško da se zaključi o kakvom se to sistemu radi. Naravno, nije ovo teorija zavere, taman posla, to ne postoji. Kada je Balkan u pitanju, kada je u pitanju Srbija, to ne postoji, znate i sami.
Da uzmemo primer Švajcarske. Opet čitam njihove podatke; ako neko misli da nešto može da ospori, onda će imati verovatno kao sagovornika švajcarsku državu. Kako Švajcarska priznaje države? Ovo pričam zbog nezavisnog Kosova, a Švajcarska je jedna od prvih koja je to priznala. Kaže: „Priznavanje stranih država je u nadležnosti federalne vlade Švajcarske. Švajcarska se u tom postupku rukovodi doktrinom tri elementa, koja podrazumevaju da država mora imati stalno nastanjeno stanovništvo, definisanu teritoriju i organe državne uprave“. To su kriterijumi koje Švajcarska primenjuje kada odlučuje da li će da prizna neku novu državu.
Nije teško da se zaključi, to se uči na prvoj godini pravnog fakulteta, sa još dva uslova koja su izvedena iz ova tri osnovna. Kaže – ova doktrina čini u osnovi Montevideo konvenciju o pravima i obavezama država, a ta konvencija je doneta 1933. godine. Sjedinjene Američke Države, potpisnice, usvojile su kriterijume koje mora da zadovoljava neka država da bi kao takva bila priznata.
S obzirom na to da priznate vlade moraju da imaju sposobnost sprovođenja određene državne uprave, Švajcarska je u većoj meri rezervisana prema priznavanju vlada, nego prema priznavanju država. To je jedan, ako mogu tako da kažem, standard koji bi morale da primenjuju sve države. Neću da pričam dalje o Povelji UN i drugim dokumentima, pogotovo ovim evropskim, koji regulišu granice, mir i stabilnost u Evropi itd. Sve je to na našoj strani. Znači, nema nikakve zamerke.
Međutim, praksa je malo drugačija. Kaže: „Čin priznanja se izvršava dostavljanjem pismene odluke nadležnim institucijama novopriznate države“. To je uradila i Švajcarska, to je uradila i Francuska, to je uradila i Norveška. One su tema mog interesovanja danas. Sve su one to uradile.
Što se tiče Evrope, to nisu uradile samo Rumunija, Grčka (doduše, Grčka priznaje pasoš nezavisne države Kosovo zbog nekih svojih razloga), Kipar, Slovačka i Španija. Dvadeset dve države kažu – Kosovo je nezavisna država. Skoro svi su dali mišljenje i svoj stav u ovom postupku pred Međunarodnim sudom pravde, gde osporavaju ono što mi tražimo da se utvrdi. Na strani su nezavisne države Kosovo.
Evropska unija finansira Euleks, finansira otimanje dela teritorije Republike Srbije. Evropska unija, prvo njena preteča Evropska zajednica, pa kasnije Evropska unija, nikada nije primila nekoga kao pola države i nikome nije davala uslov da mora da se odrekne dela svoje teritorije, nego su primljene kompletne države. Zamislite, ljudi, 1989. godine se samo Nemačka ujedinila, a sve ove druge države koje nisu bile u okviru Evropske zajednice su se podelile, najbrutalnije bivša SFRJ, intervencijom sa strane. Slično su pokušali da urade i sa Sovjetskim Savezom, i delimično su uradili.
Danas imamo na delu dva evropska procesa. Prvi proces – nema carina između država članica EU. A taj Brisel od nas traži da stavimo carine između Srbije i BiH. Opet treba da se pozovemo na ono iskustvo iz 1989. godine, neko se ujedinjavao, drugi prostor se cepao, atomizirao na kapilarne delove, svaka vaška obaška. Kaže – kad vas razbijemo, onda ćemo da vas sakupimo.
Između Austrije i Slovenije nema granica, između Mađarske i Austrije nema granica. Ovde se prave granice. Gde se prave? Na Drini. Još se finansira evropskim fondovima vlast u Republici Srbiji da te carinske prelaze moderno opremi, da ni ptica ne može da proleti, što se ono kaže. Samo niču. Na nekoliko stotina kilometara dalje prema zapadu to se skida. Videli ste prošle godine kako su Slovenci uklonili kontejnere i carinske postaje, kako oni to kažu.
Evropa ima dupli aršin. Nešto važi za njih, za ono što su oni omeđili kao svoje, a drugo važi za ovu teritoriju gde treba da se kontroliše krizom. Ovde neće da se reši, ovde mora stalno da bude kriza. Koliko će ona biti prisutna ne zavisi od nas, zavisi od Vašingtona i Brisela, i to svi znaju.
Još dvadeset godina mogu da idu sa parolom – za evropsku Srbiju, za evropski Aranđelovac, za evropski Pirot, za evropsku Seličevicu, za evropsku Moravu, Žitorađu… Sve to može da ide, ali šta je iskreno, šta je pravo? Ako se malo posumnja, tutne se neka para, miran budi i nastavi dalje, mora da se pliva.
Hajde da vidimo šta kaže Sarkozi. Šta je uradio 2005. godine, kada je trebalo da mu dignu rejting? Progurao je mere za zaustavljanje globalne imigracije, istovremeno promovišući integraciju kvalifikovanih radnika u francusko društvo. Ovih 45, koji su zbog praznog stomaka otišli tamo, verujući u pasoš i u ovo što je rekla EU, nisu kvalifikovani za tu vrstu posla koja njima tamo treba i zato su vraćeni, zato će svi da se vrate.
Januara 2007. godine, šta je rekao gospodin Sarkozi? Tokom kampanje obećao je da će korupcija i nepotizam u zemlji da se zamene besprekornom republikom. Šta je još rekao – boriću se za Evropu koja štiti, zato što je evropski ideal zaštititi građane Evrope. To je sada onaj koncept nadvlade. I, građani Evrope koji žele malo bolje da žive ne mogu da žive u zapadnoj Evropi, moraju da dođu u Srbiju.
U sledećoj etapi verovatno će ovde biti neka druga vrsta sabirališta, da ne upotrebim neku drugu reč. Zašto? Zato što imamo vlast koja pristaje na sve. Da bi opstali na vlasti prave i neprirodne koalicije, nije bitno šta je bilo pre nekoliko godina, ko je koga prozivao, ko se u šta zaklinjao, ko je sa kojom platformom izlazio na izbore, to uopšte nije bitno. Jer, građanin odavno ne postoji kao politički subjekt, postoji kao predmet za medijske manipulacije. Kada se ovde skupi to, u nedostatku argumenata pojavi se glavni argument – imamo 126, možemo, završavamo, ne sviđa vam se, ali ovo je sve na pragu evropskih integracija. Odmah dolazi odgovor, kao svojevrsna fatamorgana .
Naravno, ne treba ljudima ukidati niti nadu, niti veru, niti volju. Svakome stoji na raspolaganju, svako ima legitimno pravo da se nada nečemu dobrom, da voli nešto, da očekuje nešto. To je individualni osećaj svakog pojedinca, ali mi kao kolektivitet moramo da vodimo računa o nečemu što se zove Ustav, što se zove država, što se zovu politički, nacionalni, svi drugi interesi. Moramo da očekujemo od onih koji vrše vlast da napokon nešto urade za građane. Danas niko ne traži ništa spektakularno, ali da sutrašnji dan bude makar za promil bolji nego današnji i da se tako polako diže i narod, i privreda, i ekonomija i sve ovo.
Međutim, dobijamo pogrešne poruke. Ovde se seje strah, od sednice Narodne skupštine do sednice Narodne skupštine. Ovde se omalovažava institucija, omalovažava se Ustav, ovde se omalovažava sve. Zašto? Da bi se reklo – postoji neko iznad, sve je politika, navodno. Kako reče onaj pre deset godina, treba voditi realnu politiku.
Evo realne politike, čitam, nijedna rečenica nije autorska, samo čitam šta je rekla ta EU, šta EU očekuje, šta namerava da uradi – namerava da otme Kosovo. Znaju da to ne može pravno da se završi na perfektan način i traže saučesnika ovde koji će jasno, glasno ili prećutno da prizna. E, ja kritikujem to što u ovim sporazumima vidim prećutnu saglasnost da se nešto prizna.
Niko ovde nije protiv borbe protiv kriminala. Svi smo za to. U ovoj sali niko nije za to da naši građani nelegalno borave u inostranstvu i da se ispredaju u zapadnoj Evropi razne priče, čak i one omalovažavajuće, koje poništavaju i ugrožavaju dostojanstvo ovog naroda i ove države, ali moramo da nađemo neki minimum. Verovatno Ustav sadrži to što je minimum.
Nije sasvim svejedno da li ćete otići na neku konferenciju i biti u istoj sali sa predstavnikom nazovidržave Kosovo. Radi javnosti moram da kažem, treba pohvaliti Narodnu skupštinu. Kada su delegacije poslanika išle na međunarodne skupove uvek su uslovljavale organizatora skupa da nezavisno Kosovo ne može biti prisutno, nego KFOR, UNMIK, nije bitan naziv, pa kada taj njihov navodni predstavnik izađe da priča lepo se pokupimo, izađemo napolje, i ko puši i ko ne puši. Konkludentnom radnjom stavljamo do znanja da zastupamo Ustav Republike Srbije i da se ne mirimo sa tim, i to očekujemo od države, od predstavnika vlasti to očekujemo. To je jasna poruka i onima u inostranstvu i jasna poruka Narodnoj skupštini da izvršna vlast poštuje Ustav i zakon i jasna poruka svakom našem građaninu da zna šta je vrednost, šta se ceni u državi.
Te delegacije su bile različitog političkog sastava, ali moram stvarno da pohvalim – pokupimo se svi i izađemo napolje, demonstriramo da ne priznajemo nezavisno Kosovo. U tom trenutku to možemo. Da ne pričam da u najavi skupa organizatoru kažemo – doći ćemo, ali ako dođu oni teroristi koji su navodno narodni poslanici ili poslanici nezavisne države Kosovo, nećemo da učestvujemo. Onda im menjaju tablice, pa nešto rade, nešto se i oni nalaze u nekim mukama, ali to je njihova muka zato što su osmislili takav jedan sistem.
Na nekim skupovima ne možete da učestvujete, kada Amerikanci pozovu kao goste i talibane i ove iz nezavisne države Kosovo. To je neka druga priča, ali stoje pod USA.
Na svakom koraku moramo da demonstriramo to.
To je razlog zašto nećemo glasati za neke sporazume, jer nam deluje potpuno čudno. Tražili smo podršku Generalne skupštine UN. Mnoge države su nam dale podršku da idemo pred Međunarodni sud pravde. Kakvu mi poruku šaljemo tim državama koje su nam pomogle, koje su nas podržale, ako ulazimo u ovakve koprodukcije? To su međunarodni ugovori koji činom ratifikacije postaju deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka. To je problem.
Postoje međunarodne konvencije, postoji i ta situacija da smo članovi nekih međunarodnih organizacija, gde nas obavezuju neka opšta pravila, koja između ostalog regulišu i ovu materiju. To nije problem. Ali, ako idemo na čin ratifikacije sa državom koja je pokazala da baš nije prijatelj Republici Srbiji, molim vas... Ili pomerite ovo sa dnevnog reda, pa svoje de jure priznanje neka pretvore u de fakto, pa u sledećoj etapi neka povuku ta priznanja nezavisnog Kosova, pa da idemo kao pravi prijatelji da sklapamo te bilateralne ugovore, gde treba da produbimo nešto što je međunarodnim standardima regulisano.
Ovako trčimo ispred rude. Ovako vređamo one koji su nam dali podršku. Ovako dovodimo u pitanje onih pet država koje nas podržavaju u EU. Dovodimo u pitanje...
Da vas podsetim, pre nekoliko godina, čini mi se 2006. godine, isto je bila neka situacija, tako nekontrolisana, nedefinisana, u Narodnoj skupštini. Rusi su jasno rekli – aman, sedite, održite sednicu Narodne skupštine, donesite deklaraciju, napišite šta hoćete, da bismo znali šta da zastupamo u Savetu bezbednosti i na drugim mestima. Tako je i bilo. Kada smo postigli neki dogovor i rekli – to je minimum, onda je i velika Rusija stala iza toga. Prihvatila je i Kina, prihvatile su i druge države.
Samo da vas podsetim na još jedan podatak koji je već istorijski – 17. februara se proglasilo nezavisno Kosovo. Zakazana je sednica Saveta bezbednosti, na zahtev Rusije. Održane su dve sednice. Nije bilo nikakvog zaključka. Ova druga je prekinuta. Blokirali je oni veliki. Zašto su je blokirali? Zato što ideja o Euleksu možda potiče, sigurno potiče iz Brisela, ali ona je tada prećutno bila prihvaćena od strane vlasti u Srbiji. Napokon smo čuli decembra 2008. godine priznanje da je ova država odobrila Euleks misiju.
Onda, posle nekoliko meseci, čujemo ministra za Kosovo i Metohiju, koji se ponaša kao gaulajter za severni deo Kosova, da je on nezadovoljan Euleks misijom, jer ona navodno treba da bude statusno neutralna. Kako može da bude statusno neutralna kada u samom nazivu ima pojačanje pravnih kapaciteta države Kosovo? Kako može da bude neutralna?
Šta to radimo? Šta radi ova vlast? Gde je ta poslednja crta odbrane ispod koje nećemo da prođemo? Da li ona postoji? Dajem vam primer, ovih nekoliko sporazuma. Dao sam vam slikovit primer: Slovenija pomera granične prelaze, Srbija pravi granične prelaze, a imamo obavezu za specijalne i paralelne odnose sa Republikom Srpskom. To su interesantne stvari.
To je sada ona priča o hiljadu i nešto lica. Svako lice može da bude atraktivno lice vlasti, ukoliko se medijski dobro obradi. Ukoliko se kaže – eto, moramo, zahvaljujući tome dobijamo kredit. Gde će taj kredit da ode, to više nikoga ne interesuje. Ide i obećanje – biće zaposlenja.
Nadam se da niko neće da mi zameri, ni ovde u sali, a ni oni koji prate ovaj prenos. Pazite, imamo situaciju da jedna politička stranka kaže – besplatne akcije u vrednosti od hiljadu evra. Onda oni vanparlamentarni, koji kažu – mi smo pre vas za Evropu, to će biti 2.000 evra. I mi radikali da kažemo – prihvatamo to, ali garantujemo 3.000 evra. Kažite mi, šta je realno od toga? Ni 1.000, ni 2.000, ni 3.000, ali ste napravili čarobnu formulu oko toga.
Ili, kada su pitali onoga – u čemu se razlikuješ od Borisa Tadića, on kaže – ja ću nas dva puta brže odvesti u Evropu. Mi ćemo tri puta brže da vas odvedemo u Evropu, ali ne zavisi od nas, ljudi.
Ne zavisi od nas. Zavisi od nekih drugih, od njihovih interesa i onoga što žele da rade sa ovim prostorom. Da li ovaj prostor može da se izbori za pravo na život? Sa ovakvom politikom ne možemo. Ne možemo. Problem je naša politika. Problem je naša vlada. Ako ova vlada nema svoje dostojanstvo, ako ova država nema svoje dostojanstvo, ako se poništava dostojanstvo u Narodnoj skupštini, gde treba otvoreno da se kaže o svim problemima...
Imamo manir da se najavi tema za dva meseca, onda se tema završi preko medija i dođe u Narodnu skupštinu; što bi rekli naši ljudi, izanđalo, već se čulo sve što ima da se čuje. Ako bi se reklo nešto novo, blokiraju tamo, B92, Tijanić, tajkuni drže ove štampane medije. Nema. Nema reči, a onda odmah kreće nevladin sektor, te transparentna Srbija, te ovaj, te onaj, izvuče neki promil, od toga napravi slona i završi posao.
Šta ćemo sa narodom? Šta ćemo sa građanima? Kakva je poruka njima? Čemu oni da se nadaju? Lokalnim izborima na svakih petnaest dana? Jer, dok su lokalni izbori, nešto se i asfaltira. Šta? Ko će da obezbedi posao? Ovi što unose pare iz inostranstva? Znate i sami šta ste radili. Kaže – grinfild investicija, došao strani investitor. Država kaže stranom investitoru – za svakog zaposlenog dobijaš po dve hiljade evra iz budžeta. Koje koristi imamo od te strane investicije? Nemamo, imamo samo štetu.
Treba 200.000 da se zaposli. Koliko ste ih otpustili? Dve godine se penzije ne usklađuju po zakonu. Ne usklađuju se po zakonu.
Znate, malo me ovo podseća na kraj 1993. godine. Vi ste mlađi, pa možda se niste interesovali za te stvari. Krajem 1993. godine je bio onaj opšti haos sa inflacijom.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, sa punim razumevanjem da različite vrste sporazuma podrazumevaju različitu argumentaciju, zaista bih vas zamolila da malo bliže govorite o temama dnevnog reda, jer ste sad povezali nevladine organizacije i 1993. godinu. Tako da, jedanaest sporazuma je pred nama, pa poslanička obaveza je dnevni red.)
Godine 1993. nije bilo nevladinih organizacija, gospođo Čomić, da znate.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, pažljivo vas slušam. U poslednjih minut i četrdeset pet sekundi doveli ste u vezu nevladine organizacije, ekonomski i socijalni status stanovništva i 1993. godinu. U tom trenutku sam vas zamolila i molim vas još jedanput da se vratimo poštovanju Poslovnika i tačkama dnevnog reda.)
Dobro. Da vidimo kakva će korist biti od ovih sporazuma koji se budu ratifikovali. Nema koristi. Nijedan sporazum ne donosi pare. Do sada ste govorili da moramo da zaključimo sporazum – zgrabi, toliko će para da dođe u zemlju. Ovde nema, ne dolazi. Ne dolaze pare. Jedina dobra stvar je to što će u Španiji da se desi sa vozačkim dozvolama. Dobra je stvar što Izrael zbog svojih interesa zastupa naš stav kada je u pitanju nezavisno Kosovo i Metohija. Sve ovo drugo je, koliko vidim, loše. Koliko vidim, loše je.
Zašto bismo mi mogli bilateralnim sporazumom da poboljšamo saradnju sa nekom državom kada smo član Interpola? Da li to ne priznajemo Interpol? Ili nismo zadovoljni ovim što se dešava preko Interpola?
Samo da vas podsetim, Hrvatska ima čuveni član svog ustava kojim zabranjuje bilo kakve integracije koje bi mogle da liče na bivšu SFRJ. Hrvatska ima zabranu da ulazi u bilo šta što bi moglo da liči na bivšu SFRJ. Da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, ali to je napisano u njihovom ustavu i oni se toga pridržavaju.
Znate, sada se vodi jedna akcija kako će nekim međunarodnim standardima i međunarodnim ugovorima da se i pitanje ekstradicije reši na drugi način, da više državljanstvo i poimanje suvereniteta nemaju značaj koji danas imaju. Razmislite da li možete tu da zaštitite interese Republike Srbije u borbi protiv kriminala. Ne radi zaštite kriminalaca, nego u borbi protiv kriminala.
Setite se da su zbog dobrosusedskih odnosa Makedonija i Crna Gora odmah posle odluke Generalne skupštine priznale nezavisno Kosovo, otvorile diplomatska predsedništva, priznale su i pasoš. Postavlja se pitanje – u kakvom to mi okruženju živimo i koju sigurnost mi imamo? Znate vrlo dobro, gospodine Dačiću, kakve uticaje trpi Srbija, koji dolaze sa teritorije ove i ovakve Milove Crne Gore, odavno trpe te loše uticaje.
Mogu da vas podsetim, recimo, na decembar 1996. godine, kada je Cane doneo petsto hiljada maraka da poboljša onemoćale proteste opozicije. Hvalio se, to mu je bio najveći doprinos razvoju demokratije, i kome je dao pare i zašto je dao pare i po čijem nalogu. Sve to već je deo istorije, to je sve zapisano, to ne može da se promeni, to su činjenice. Sve su to činjenice.
Slično je i danas. Zašto? Zato što nemamo tu politiku, to je naš problem. Nemamo politiku koja vodi računa o Republici Srbiji i o građanima Republike Srbije, već imamo jedno najobičnije politikantstvo, gde se svako dodvorava nekome ko je neki faktor u inostranstvu, jer je ovde stvorena psihoza da je sve što dolazi sa Zapada dobro, apsolutno sve što dolazi odande je dobro. U toj trci da se što pre stigne tamo, a ništa ne zavisi od nas, imamo negativne, da ne idem dalje, samo da uzmem te ekonomske i socijalne pokazatelje.
Pre nekoliko dana ste čuli šta kažu demografi, za 700.000 će se smanjiti broj stanovnika Republike Srbije za nekoliko godina. Zašto? Šta je urađeno da se povrati poverenje u državu, vlast, da se da nada građanima, da im se pokaže pravac, da im se kaže šta je društveno korisno, šta država podržava, šta će država da finansira? Gde je taj pravac? Nema ga. Građani ne mogu da se orijentišu. Istraživanja kažu – 76% se boji siromaštva, 67% se boji gubitka posla, da ne ređam dalje te visoke procente i crne slutnje. Niko neće doći sa strane da to popravi ako to ne popravimo mi, Narodna skupština, Vlada u nekom sastavu koji može da shvati šta su interesi ovog naroda i da se posveti rešavanju interesa ovog naroda.
Koliko je ova država sklopila međunarodnih sporazuma, bilateralnih ugovora, koliko se zadužila? Znate, da bi primirili, da bi obezbedili neku stabilnost, a oni se od 2008. godine hvale da je postignuta stabilnost, kako oni kažu, na teritoriji zapadnog Balkana, treba razvijati dobrosusedske odnose i to je sve rešeno; demilitarizovan je ovaj prostor odavno, ekonomski je degradiran, ne može niko ni da se podigne. Verovatno smo izjednačeni u bedi, trčimo taj počasni krug ko će da bude malo bogatiji od nekog komšije, trkaju se ovi političari, kažu – lider u Evropi, lider na Balkanu, neke prazne priče. Šta je efekat? Da li je narod zadovoljan? Da li se radi više? Da li se izvozi više? Da li je bolji životni standard? Ili se seje samo strah?
Od ovih sporazuma imaćemo samo štetu. Koju štetu ćemo imati? Prihvatanjem ovih sporazuma sa ovim državama koje su priznale nezavisno Kosovo mi šaljemo poruku svima da smo neozbiljni u onome što tražimo da odluči Međunarodni sud pravde, da nismo kao država sigurni u ono što smo tražili i da smo zbog nekih sitnih interesa nekih ljudi na vlasti u mogućnosti da prihvatimo sve i svašta i da vlast uopšte ne interesuje šta su elementarni interesi naroda i građana. Zbog toga za ovu grupu sporazuma nećemo da glasamo.
Kod nas se prave carinarnice. Kod nas se pravi ta tvrda carinska linija, a u Evropi se skidaju. Zapamtite, Nemačka se ujedinila, bivša SFRJ se rasturila i poprilično SSSR. Kako je moguće da iz iste kuhinje dolaze dva različita procesa?
Naravno, ja ne očekujem odgovore na ova pitanja, jer ovde i nema racionalnog odgovora, samo očekujem da narod, da građani pogledaju šta su njihovi pravi interesi, šta žele, kojim putem žele da se razvija Srbija, da o tome razmišljaju, da razmišljaju o svojoj porodici, o svojoj deci, o svojim unucima, o tome šta će biti za koju godinu na ovoj teritoriji, ko će ovde da živi, kako će ovde da se živi, dokle da se trpi to poniženje i, ako je moguće, da svi damo neki doprinos da na sledećim izborima dobijemo bolju vlast, ne vlast koja će baš mnogo da obeća, ali vlast koja će da dela i da poboljša stanje i situaciju u našoj državi.
Gospođo Čomić, ako sam nešto pogrešio, izvinjavam vam se.

Sudeći po nekim diskusijama, prosto je šteta što ovaj zakon nije ranije donet. Naravno, to misle oni koji smatraju da trenutno pod udar ove vojne obaveze i odgovornosti zbog neispunjavanja vojne obaveze potpada 5.000 naučnika u inostranstvu. Međutim, nema toliko naučnika u inostranstvu.
Ono što je mnogo važnije za ovu diskusiju, to je da mi praktično sa većim brojem ovih zakona o amnestiji u kontinuitetu od 7. oktobra 2000. godine do dana današnjeg imamo nagradu za neispunjavanje obaveza prema državi.
Kada iz ovog doma krene takva poruka, da niko neće biti odgovoran ukoliko ne ispunjava obavezu prema državi, onda nas uopšte ne čudi šta se dešava na ulicama, u preduzećima, onima koja još uvek rade, onda ne treba da nas čude ni štrajkovi, ni demonstracije ni ovo što se naziva gubitkom dostojanstva i osećajem beznađa, sa kojim se bude naši građani. Poruka odavde je ta – ne treba da se poštuje zakon, a država će adekvatno da reaguje.
Sada da uzmemo ono što su ovi koji su predložili ovaj zakon saopštili za proteklih nekoliko meseci u medijima. Pored ove licitacije koliko je ljudi pod udarom ovog zakona, interesantno je da se javni tužilac oglašava u decembru mesecu i kaže nadležnim državnim organima – nemojte da primenjujete propise, ne postupajte po poternicama, ne postupajte po optužnim aktima, sve je u redu. Poruka je – ne primenjujte zakon. Zašto? Jer oni znaju da će ovaj zakon da se donese, samo je pitanje dana.
Onda se postavlja pitanje da li uopšte treba da postoje odredbe čl. 394, 395, 396, 397. i 399. Krivičnog zakonika Republike Srbije? Zašto niste predložili da se ovo izbriše iz Krivičnog zakonika?
Radi javnosti, samo treba da se zna, zaprećene kazne po ovim krivičnim delima su, recimo: 394. član - jedna godina, kvalifikovani oblik tri godine, drugi kvalifikovani osam godina, treći kvalifikovani dvanaest godina; 395. član - zaprećena kazna godinu dana; 396. član - godinu dana i pet godina; 397. član - pet godina, osam godina; 399. član - od jedne do dvanaest godina.
Ima i ovaj što je preskočen, 398. član, a ja mislim da su predstavnici ovog ministarstva i glasnogovornici ovog ministarstva u javnim nastupima izvršili i ovo krivično delo, a to je – protivpravno oslobađanje od vojne službe. Mimo zakona, neko je nekog oslobodio obaveze.
Naravno, to je u konceptu modernog patriotizma. Mi modernim patriotizmom treba da odgovorimo na nešto što se zove globalni izazovi, ključne pretnje i strateški ciljevi. Ako je to opredeljenje ove vlade, onda, molim vas, nismo morali da donosimo onakav Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Zašto je onda vojna obaveza propisana? Zašto je niste izbacili? Doduše, najavljujete da će za godinu dana i to da se izbaci, da ćemo ići na neki novi koncept dobrovoljačke profesionalne vojske, a napuštamo ovaj, teritorijalne odbrambene snage.
Kako bi se ovo opravdalo, koriste se razlozi koji su, pre svega, uvreda države i bruka i sramota predlagača. Kaže se, ima puno ljudi koji zbog ličnih interesa nisu u mogućnosti da ispune javnu obavezu. To bi otprilike bilo: znate, predsednik Vlade ne može da nastupa sa pozicija Vlade jer ima preče lične interese (tako se i dešava), ili predsednik Republike ima jako izražene lične interese i ne može da nastupa sa javnih pozicija, ne može da zastupa javne interese.
Naravno da mi prepoznajemo taj stil tzv. modernog patriotizma. Samo, nikome nije jasno šta je to moderni patriotizam. Prema praksi koja je na delu, vidimo da se narušava porodica, vidimo da se narušava nacija, vidimo da se narušava i religija, vidimo da se narušavaju svi atributi nečega što individualno određuje pojedinca i neku grupu koja ima nešto zajedničko.
Istovremeno, Euleks pravi institucije države nezavisnog Kosova. Dve i po hiljade naoružanih vojnika će biti. Kod nas – razgradnja, i to, vidi se, u kontinuitetu. I, naravno, prema nekom scenariju. Taj scenario je poznat, to je ta nova bezbednosna politika EU i NATO pakta, koja ima svoju metodologiju u tzv. mirnom pretkonfliktnom periodu i postkonfliktnom periodu. Pacifikacija jednog prostora, da se ljudima jednostavno smuči uopšte i pomisao da treba da ispunjavaju obaveze prema svojoj državi.
Ako su obaveze propisane u Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, onda bi Krivični zakonik, koji propisuje sankcije za neispunjavanje tih obaveza, morao da se primenjuje.
Ako amnestirate nekog za krivično delo za koje je zaprećena kazna pet ili osam godina, izvinite, molim vas, vi ćete u sledećoj fazi da amnestirate Šariće, vi ćete u sledećoj fazi da amnestirate druge. Pa, isti je stepen društvene opasnosti, zato što je propisana ista kazna zatvora, u istom trajanju.
Od čega zavisi taj vrednosni sud? Od toga da li će neko svoje lične interese da stavi iznad javnih interesa. To je vaš kriterijum. To je tako kada su tajkuni pravili Vladu, kada je Vlada feudalno podeljena i kada svaki sektor prati nešto svoje.
Očigledno, oni koji žele da imaju dominaciju u dijaspori rekli su – ovo se radi zbog dijaspore. Prvo, ne radi se o dijaspori, radi se o ljudima koji su radi izbegavanja vojne obaveze otišli u inostranstvo. Nisu to naučnici, kao što ih neko predstavlja, nego perači čaša u kafićima, istim kao i kod nas ovde. Njih oslobađate. Slažem se, ali da li je to neka tekovina, da li je to u trendu sa nečim što je moderno?
Ne znam zašto država Izrael ili država Švajcarska ne bi bile uzor Srbiji? Po broju stanovnika, po teritoriji tu smo približno. Vojna obaveza je opšta u Švajcarskoj, podležu muškarci, nema amnestije. Kao što i u državi Izrael, koja se na svoj način bori za mesto pod ovim suncem, takođe postoji vojna obaveza, kojoj podležu i muškarci i žene, dve-tri godine se služi. Nikome ne pada napamet da razmišlja o tome da se obaveza prema državi na neki način potisne, pogotovo ne tako što bi se dokazani izvršilac krivičnog dela amnestirao.
Zaslužio je oproštaj, oproštaj od celog društva! Celo društvo mu oprašta što nije ispunio zakonsku obavezu. Onda ovi „genijalci“ kojima je zinulo za pare kažu – dijaspora dovlači pare, pa će na ovaj način, amnestiranjem, doći neke pare.
Evo, da predložim „genijalcima“ koji se „pale“ na pare, postoji i bolji način kako da se privuku pare. Vi znate da trenutno poreski raj, of-šor firme i of-šor lokacije moraju da smanje svoje poslovanje, jer su sve države ovog sveta videle da se radi o nekom kriminalu.
Samo da vas podsetim, gospođo Malović, trenutno je u Italiji u toku postupak poreske amnestije. On je započet oktobra meseca prošle godine. To je treća poreska amnestija. U čemu se zasniva? Da svi Italijani vrate pare iz inostranstva, da operu legalno te pare tako što će da plate šest do sedam posto porez na tu aktivu. Na taj način je, prema prvim podacima, osamdeset milijardi evra vraćeno u Italiju. Po tom osnovu, njihov budžet je uzeo četiri milijarde evra.
Ako vam je toliko stalo do para iz dijaspore, zašto ne preduzmete poresku amnestiju, nego idete na ovu? Pa još izmišljate 5.000 naučnika, 5.000 naučnika nije se odazvalo pozivu da ispuni obavezu.
Gospođo Malović, iz vašeg ministarstva je došla informacija... Vidim da vam je Gašo Knežević predavao na fakultetu. Pa, on je tako primenjivao i Zakon o univerzitetu; on je nacrt zakona primenio kod Vojislava Šešelja. Vidim da i vi... Predlog zakona još nije ušao u skupštinsku proceduru, a vi već dajete izjave kao da je sve to gotovo – slobodno vi prelazite preko granice, nema nikakvih poternica, ni bilo čega, neće ni da se vode postupci, sve je u redu.
Koja je to poruka? Poruka je da se zakon primenjuje „na kilo“ i poruka je da možemo da primenimo i ono što još nije usvojeno u Narodnoj skupštini. Pa, ako se nešto primenjuje faktički, a nije usvojeno u Narodnoj skupštini, onda vi ne poštujete Narodnu skupštinu. Kako je to moguće? Valjda se zakon donosi, pa on stupa na snagu, pa se primenjuje.
Poruka iz vašeg ministarstva, doduše, ne vaša, nego onog čuvenog „otporaša“ Homena, jeste – dogovorili smo se mi sa tužilaštvom i sa sudovima, nema nikakvih postupaka. Kako je to moguće?
Samo da vas podsetim, taj isti vaš sekretar je rekao – vojni obveznici iz dijaspore koji su redovno odlagali služenje vojnog roka podnošenjem zahteva diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije u zemljama gde žive mogu da dođu u Srbiju kad god požele, bez straha da će biti krivično gonjeni i uhapšeni. Šta to znači? Da je država već pokazivala neku blagost prema tim ljudima. Prema kojim ljudima? Prema onima koji su pokazali elementarno poštovanje prema svojoj državi, pa su došli i rekli – nisam u mogućnosti sad da ispunim svoju vojni obavezu, imam neke neodložne poslove, pa su diplomatsko-konzularna predstavništva obaveštena.
Ovde se javlja ona grupa koja nikoga ni o čemu nije obaveštavala ili kojoj su uvažena dva zahteva, pa je trebalo treći da se reguliše. Kako ćete da ih privolite na civilno služenje vojske? Nemate odgovor.
Samo da vas podsetim, gospođo Malović, nije dovoljno da se iz inostranstva uzmu pare da bi se izvršila neka reforma. Vi sad snosite posledice reforme pravosuđa. Uzeli pare, uzeli kompjutere, imamo evropske standarde. I, kada će ročište, kada će pretres? Haos! Ali, tiho se vi ložite na toj vatri sa gospodinom Ristićem. To je vaš problem. Mi vam rekosmo što vam rekosmo, još pre godinu i po dana.
Međutim, koje su to pretnje kod nas? Terorizam, prodaja oružja za masovno uništenje, regionalni sukobi, neuspeh država. Evropa i taj vaš NATO pakt kažu – četvrta ključna pretnja po stabilnost je neuspeh države. Da li vi mislite da ovim zakonom o amnestiji demonstrirate uspeh države? Ne, nego dokazujete da je u ovoj državi sve moguće, ali ne po zakonu, nego po volji onoga ko vrši vlast.
Taj što vrši vlast je u stanju da sve predstavi modernim patriotizmom. Šta je to moderni patriotizam? Bio je nekada neko ko je rekao da je za njega patriotizam kad možeš da uzmeš pasoš i da putuješ u svet. Samo kod njega je to bilo, i navukli se posle ovi iz Demokratske stranke pa samo to ponavljaju.
Gospođo, peta pretnja je organizovani kriminal. To je bilo 2003. godine. Znate li šta se desilo 2009. godine? Promenio se redosled tih bezbednosnih pretnji, pa je sada prva borba protiv nelegalne trgovine oružjem za masovno uništavanje, na drugom mestu je međunarodni terorizam, ali on sve više prerasta u nešto što se zove organizovani kriminal. Regionalni konflikti više nisu pretnja, sada je na njihovo mesto došao sajber kriminal. Problemi koje oni mogu da izazovu se odnose na saobraćaj, informacije i snabdevanje energijom. Nove oblasti interesovanja: energetika, klimatske promene i zabrana širenja nuklearne energije.
Evropa pretežno demilitarizovana. Hvale se evropskom bezbednosnom politikom, kaže – u klasičnom smislu smo sposobni samo da reagujemo na trećim područjima. Ali, sad se to smanjilo, posle ove „ekskurzije“ zvane Irak i Avganistan. Bivši generalni sekretar Roberts pre neki dan reče – NATO je na ivici propasti. Sukob između EU i NATO pakta, dve, po svojoj prilici komplementarne, bezbednosne politike, puca. Novoprimljeni članovi EU pre će da podrže SAD u bezbednosnoj i spoljnoj politici, nego, navodno, zajedničku politiku EU.
Gde vi nas to vodite? Šta nam to promovišete kao vrednost? Znate li šta bi se desilo sa ovakvim predlogom zakona u Švajcarskoj ili u Izraelu? Ne biste smeli da izađete ispred sale.
Možete vi da tumačite ove moje reči kako god hoćete, ali vi u ovom delu narušavate jedan vrlo važan element definicije države, a to je mogućnost da se neko odbrani i da obezbedi bezbednost na svojoj teritoriji. Na šta ste srozali vojsku­? Na šta ste srozali bezbedonosne strukture?
Ima to svoju predistoriju, počevši od ove gospođe Nikol Bol, koja je 1988. godine najavila nešto, pa preko ove Kler Šort, kada je reforma tzv. sektora bezbednosti postala modni trend za uništavanje država. Zato mi dižemo glas. Mi smo mali narod, mala država. Ako se mi ne zaštitimo, ako se mi ne organizujemo, onda svako može da radi šta god hoće sa nama. Već rade šta god hoće sa nama. Zato mi dižemo glas. Prekršili ste sve moguće mere. Prešli ste preko svih mogućih podnošljivih principa. Vodite državu, trudite se da ta država postoji na celoj svojoj teritoriji, a ne radi fotelja, opstanka na vlasti. Prihvatate sve i svašta.
Naravno da niko sa Zapada neće da vas kritikuje zbog ovih mera. Ne želi. Zašto? Rekli su 2008. godine – Zapadni Balkan je stabilan. Kako? Euleks formira državu, NATO pakt formira državu. Ovde je srozano sve. Ne postoji nikakav izazov, nikakva pretnja. Sve je urađeno. Na vlasti su ljudi koji promovišu moderni patriotizam. Šta su posledice modernog patriotizma? Urušava se država. Urušavaju se funkcije države. O tome mi pričamo.
Iznosimo kritiku u odnosu na ovo, a kritikovali smo vas i 2000. godine, i 2006. godine i 2001. godine, kada ste oslobađali one kriminalce, 25% smanjivali kazne zatvora. Uvek smo vas kritikovali zbog ovakve vrste amnestije i govorili šta će kao krajnju posledicu da ima takva vrsta amnestije. Neodgovornost. Kako možemo pričati o nekom društvu koje demonstrira ovaj stepen neodgovornosti? Vi pozivate ljude na neodgovornost – nećeš trpeti zakonske posledice.
Ako ne trpiš zakonske posledice tamo gde je propisana kazna od godinu do dvanaest godina, mene uopšte ne iznenađuje da sutra amnestirate i ove, kako ih danas nazivate, tajkune i ove koji su na čelu organizovanog kriminala i ove što ceo svet proganja.
Vodite računa, ova država mora da sačuva svoje dostojanstvo.

Gospodine Novakoviću, napraviću jedan malo širi kontekst za ove zakone koji su objedinjena tačka dnevnog reda.
Krenuću od 2001. godine i jednog zakona koji je bio na dnevnom redu, čini mi se, u ovoj prostoriji posle obnove, pošto znate da je to bilo zapaljeno i uništeno kad nas je zapljusnula demokratija. Jedan od prvih zakona koji je donet ovde bio je Zakon o sprečavanju pranja novca. Cilj usvajanja tog zakona jeste da se približimo jednoj konvenciji koja je ratifikovana i da, u to vreme SRJ, kasnije Državna zajednica, pa danas i Republika Srbija, ne bude perionica novca.
Tada su se promovisala dva koncepta kako treba da izgleda naš zakon koji reguliše tu oblast i sprečava da se ''prljav'' novac, kako se to u žargonu kaže, pere preko naših banaka, finansijskih organizacija i na drugi način i ostaje ovde ili ide u inostranstvo. Tada je u to vreme guverner predložio jedan koncept koji je takođe bio predmet velike kritike. Rečeno je - biće sprečeno.
Imali smo situaciju da je prošle godine takođe rađeno nešto na tom propisu. Toliko se daleko išlo da su čak i advokati bili u obavezi da, ako je u pitanju, čini mi se, 50.000 evra i veći iznos, garantuju za poreklo tog novca.
Ovo pričam iz jednog prostog razloga, što gašenje naših banaka i činjenica da stečaj i likvidacija još nisu ni... Ne mogu da kažem završeni, jer verovatno još deset godina neće to ni da se završi, zato što su mnoga potraživanja neraščišćena, da ne kažem sporna. Prosto su nas napravili jednim privrednim i tržišnim područjem gde je moguće sve predstaviti potrebama realne politike.
Recimo, moguće je da u Ustavu Republike Srbije postoji nešto zapisano, da se ljudi zaklinju u Ustav Republike Srbije, a onda prime Kušnera i on ode u Prištinu i tamo se srdačno poljubi s ljudima koji su dokazani teroristi. Mada, teško je i poljubiti se s nekim u toj njihovoj skupštini a da nije terorista, pošto je preslikana ta teroristička organizacija.
Onda nas s vremena na vreme začudi nešto, kao neka afera ili ova afera što potresa državu i sada se priča ko je dao državljanstvo, ko je omogućio da se nešto desi da neko ne bude dostupan organima, s kakvim omalovažavanjem se Međunarodna policijska organizacija ophodi prema Srbiji, a nikako da se postavi pitanje ko je to sve prao pare u ovoj zemlji.
Gde su banke, gde je Uprava za sprečavanje pranja novca, gde su institucije? Mi smo suočeni s organizovanim kriminalom koji ima svoju vertikalnu i horizontalnu organizaciju, suočeni smo s jednim sistemom, pa neki padaju u nesvest kako je neko mogao da kupi hiljade i hiljade hektara obradive zemlje. A od koga je on to kupio? Ko je bio prodavac? Ko je sprečavao pranje novca?
Naravno, kada se kupi velika količina nekog narkotika u Južnoj Americi ispred nosa Amerikanaca onda nemojte da se čudite, možda budete sumnjivi i za saradnju sa Al Kaidom i ko zna koje druge stvari. E, to je ta politika koja se vodi.
Šta je svrha carinskih propisa? Tačno je što kažu da carinski propisi gube na svom značaju u uslovima globalizma. Pa, u osnovi globalizma jeste ''gospodin dolar''. Imaš dolar - prelep si; imaš dolar - zdrav si; imaš dolar - možeš da dogradiš, možeš da smanjiš, možeš da ofarbaš, može da poraste, šta hoćeš možeš da radiš. Ali, taj sistem vrednosti vi promovišete i preko televizija i reklama, a sutra se čudite šta je sa omladinom, šta je sa nasiljem, šta je sa činjenicom da do dva posle podne deca spavaju.
Gde su radna mesta? Obećali ste ih 200.000. Koliko ste otpustili do sada? I šta je poenta ovih propisa? Tržište kapitala. Kao da ne postoji nijedno drugo tržište u Republici Srbiji, samo postoji tržište kapitala, pa kada se desi neki problem na tržištu kapitala, onda krenete u akademsku raspravu da li je zadatak NBS da spasava kurs ili da diktira stabilnost cena.
Zamislite nešto što jeste dobit, a to je kada neko kupi dužničke hartije od vrednosti, gde je izdavalac Republika Srbija... E, sada ste prošili, pa ste ubacili ovom izmenom i autonomne pokrajine i lokalnu samoupravu. Malo je što je izvlačena zarada preko budžeta Republike Srbije, sada će da se izvlači i iz budžeta lokalne samouprave i iz budžeta autonomne pokrajine. Zašto? Zato što postoji glad za parama, jer ovo društvo je pokazalo da nije sposobno da napravi, ovo društvo je sposobno da troši. Šta da troši? Šta dohvati, šta mu dođe do ruke.
Kult rada ne postoji. Koja su to radna mesta otvorena? Otvorili ste neka radna mesta posredstvom države, 10.000, dali 20.000 dinara ljudima da odsede godinu dana u nekoj firmi, a šta sutra? I onda se svi zaprepastimo kada čujemo da trećina stanovništva jedva čeka da napusti ovu državu. Zašto? Zato što nema perspektive, ne vidi izlazak iz ove situacije.
Videli ste i sami, ni vaša garda, koju ste na silu hteli da ubacite u Zakon o Narodnoj skupštini, nije vam omogućila da vaši poslanici sede u ovoj sali. ''Zapalili'' su odmah. Dali kvorum i idu ljudi, završavaju svoj posao. Šta je? Grabi, grabi. ''Za evropski Negotin''. Pa, Dunav teče kroz Negotin milijardama godina i pre nego što je postao pojam Evrope, ali ne, hajde da prevarimo, da opstanemo. Dokle? Dokle da se opstane?
Ako uzmemo ova dva zakona, drugi i treći, koji su na dnevnom redu, moram da kažem da tu, pored tih terminoloških usaglašavanja, a neki put to ide i izvan okvira terminološkog usaglašavanja, ima i nekih detalja koje smo mi navodili u našim kritikama pre nekoliko godina. Ali, postavlja se pitanje šta s tom promenom ako mi nemamo sigurnost u primeni propisa i zakona.
Naše tržište je kompletno rovito. Ako imamo potrebe da zapošljavamo naše građane, onda moramo carinski zakon i zakon o carinskim tarifama da prilagodimo našim interesima. Jer, nemoguće je da po damping cenama dolazi roba iz inostranstva, koja direktno konkuriše našoj proizvodnji. Šta radimo onda? Onda širimo naše tržište na štetu naših interesa i naših građana, u korist onih koji žele da osvoje tuđe tržište. Mada je danas pitanje pričati o svom i tuđem interesu, s obzirom da ta globalna ekonomija očigledno poništava granice, pa čak uništava suverenitet nekih država.
Ali, u Evropskoj uniji imamo potpuno drugačiju praksu. Evropska unija štiti svoje tržište. Čime? Standardima kvaliteta i na drugi način, onemogućavajući da roba dođe sa drugih privrednih područja na tržište EU.
Da li smo mi u mogućnosti da podignemo te standarde do tog kvaliteta da budu zatvoreni za robu iz EU? Nismo, ali smo u mogućnosti da tražimo ona tržišta gde važi sistem povlašćene nacije, da tražimo ona privredna područja gde možemo da realizujemo naše interese, a u ovom trenutku interes broj jedan, posle očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike, jeste zapošljavanje.
U svim ovim merama i promenama propisa koje predviđate ja ne vidim nijedno radno mesto. Vi se bavite tržištem kapitala. Naravno, vi ćete verovatno da odgovorite i kažete - pa da, tržište kapitala, ali ono ima svoj uzročno-posledični odnos, pa je u vezi sa tržištem rada i tržištem roba itd. Ma, pustite tu priču za neke druge lokacije.
Ovi danas što prate prenos pitaju kada će da idu na svoja radna mesta, ne žele da zavise od socijalne pomoći. Da li vi znate s kojom uzbunom se ljudi ujutru bude? Da li ima za hleb, šta deci, šta porodici, šta da radi sa sobom? Nema posla, zatvorena mu firma. Da li razmišljate vi o tim građanima?
Čiju vi politiku vodite, Evropske unije ili Republike Srbije? Čije vi interese zadovoljavate, građana Evrope ili građana Republike Srbije? Opredelite se. Ako je vaša parola - ''za evropsku Srbiju, zadovoljavajući interese Evropljana u Srbiji'', vi nam niste potrebni. Za to niko nije glasao, znate? Možete da tumačite kako god hoćete, ali za to niko nije glasao.
Kakvi su to komercijalni aranžmani sa privatnim i privatizovanim bankama? Za neke naše javne poslove koriste se privatna sredstva. Država se zadužuje na komercijalnoj osnovi. Zašto? Pa, Svetska banka vam je rekla - kad ćete da podižete one pare što ste se zadužili? A saberite koliko ste se zadužili, pa kažite kako će da plate ovi građani, kako će da vrate to.
Biće za 20 godina. A da li će biti Srbije za 20 godina, sa ovakvom vlašću? Izvršili ste maksimalnu monopolizaciju društvenog života. U svakom segmentu imate monopoliste. I bankari i osiguravajuća društva i trgovina i uvoz - svuda monopol do monopola. Gde čovek da usmeri svoju privrednu aktivnost, a da se ne susretne sa nekim ko je povlašćen? Ne po zakonu, nego po zloupotrebi zakona. Od koga? Od strane pojedinaca koji vrše vlast. U čiju korist oni vrše vlast? Da nije neki od ovih što je milijardu okrenuo?
Naravno da bogataši i tajkuni, a sad imamo na delu šestu generaciju za proteklih 20 godina i naravno da ne želi da izgubi svoj kapital i svoju dominaciju, naravno da želi da utiče na to kako će da izgleda skupštinska većina, naravno da želi da ima svoje ljude u Vladi, naravno da želi da ima svoje ljude i na nižim mestima od ministra. To svi vide. To građani osećaju. I ne mire se s tim. To što ćute, gutaju knedle, tumačite na neki drugi način.
Pre dve godine sam vam rekao da u Evropskoj uniji predstoje veliki problemi, samo sam napravio grešku u redosledu. Rekao sam da je prva na listi Italija, Grčka, pa onda Španija. Desilo se, ipak, da je prvo krenulo sa Grčkom.
Gospođo Dragutinović, u ovom narodu važi stara izreka ''dužan si ko Grčka''. Prošle godine ste nas učili da treba da prihvatimo standarde i da se ponašamo kao Grčka. Evo gde je došla Grčka. A ima još jedna druga izreka - ''pukli ste ko bugarska skupština''. To je stara izreka, znate? Stičem utisak da nam, posle onog ''dužni ste ko Grčka'', sledi - ''pukli ste ko bugarska skupština''. Ovo tumačite kao upozorenje.
Mi ćemo u raspravi u pojedinostima da ukažemo na konkretne primedbe i iznećemo neke naše stavove povodom ovoga što se dešava, ali, gospođo Dragutinović, Odbor za finansije, otkad je ove skupštine, nikada nije razmatrao predstavke građana ili nekih institucija.
Prošle godine smo napravili presedan. Svi članovi Odbora, to moram da kažem. Hteli smo da vidimo i čujemo kakve su to zamerke, šta se nalazi u tim predstavkama, pa smo sazvali jednu sednicu. Bili su predstavnici nekih banaka, neke piramidalne štednje ''Elite'', kako beše ono, navodno štedionica, i neka grupacija iz "Metals banke".
Sada pričamo šta piše u novinama, ali, gospođo Dragutinović, nelikvidnost ili probleme likvidnosti te banke izazvala je AP Vojvodina, Bojan Pajtić. Povukao je depozit, a onda je brže-bolje, po nečijem nalogu, Jelašić poslao ekipu, uvedene su privremene mere, promenjeno rukovodstvo, pa kad se to završilo, AP povratila sredstva, drži depozit kod "Metals banke".
Januara 2008. godine su najavljivali da će to biti nova razvojna banka buduće Vojvodine, kako god tumačili njen status. Pa smo čuli s kim je ta banka dobro poslovala, ko je sve držao depozite kod nje, kome je ona vršila platni promet, kakvi su potencijali te banke bili, i sad neko ubacuje ovu priču, koja je vrlo značajna.
Opet vas podsećam, 2001. godine je donet propis kako da se spreči pranje novca. I tada je bila dilema kako možemo da kontrolišemo i sprečavamo pranje novca ako finansijsko tržište ili ceo naš bankarski sistem drže stranci. I danas jeste neizvesno, to mora da se kaže, ne smete da naljutite te bankare iz inostranstva.
Prošle godine ste ih januara meseca molili da ostanu. Garantovali ste im istu dobit kao 2008. godine, oko 400 i nešto miliona evra. Pošto to nisu mogli da obezbede u poslovanju sa građanstvom i sa privredom, onda ste preko dužničkih hartija od vrednosti, a u jednom periodu je kamata bila o-ho-ho, svi su građani finansirali iznošenje dobiti stranih banaka u inostranstvo.
Odlučite se čije interese zastupa Vlada Republike Srbije. Da li sve što radi, radi u interesu građana Republike Srbije ili su u pitanju neki tuđi interesi? Odlučite se da li ćete da raščistite sa organizovanim kriminalom. Razumem da sada baš i niste u mogućnosti da to efikasno uradite, jer se nalazi u svim porama. U vlasti se nalaze. Ne treba govoriti imena, ali budite uvereni, u svakom ministarstvu se nalazi nekoliko ljudi koji rade za organizovanu grupu.
Da neko ''propere'', kako vi kažete, milijardu dolara ili evra na teritoriji Republike Srbije i da on ima samo jedno ime i jedno prezime, a da iza toga ne stoji organizacija po vertikali i horizontali, molim vas, to neće da vam poveruju ni deca u prvom razredu osnovne škole. Zašto u prvom razredu osnovne škole? Dovoljno je što gledaju ove kriminalne filmove na TV-u, pa im je jasno da iza toga stoji neka mnogo jača organizacija i ima svoju širinu.
Zapošljavanje, borba protiv kriminala - to su osnovne stvari koje se traže od ove vlade. Ovim propisima koje mi danas donosimo, ovim izmenama i dopunama ovih zakona, ne otvara se nijedno mesto. Moguće je da se otvori neko mesto u Carini, moguće je da se otvori neko mesto za brokera, ali se ne otvara nijedno mesto koje treba da stvara novac, koje treba da stvara novu vrednost.
A koliko ste vi zabrazdili, dovoljno govori činjenica što jutros niste glasali da se uvrsti izveštaj DRI i vaš predlog zakona o završnom računu budžeta za 2008. godinu. Samo da vas podsetim, ne postoji donet zakon o završnom računu budžeta za 2002, 2003, 2004, 2005, 2006. godinu, postoji predlog zakona o završnom računu za 2007. godinu i postoji predlog zakona, sa mišljenjem revizora, za 2008. godinu.
Kako je to moguće? Kako je moguće da se donese budžet za neku godinu, a da za dve godine pre toga nije donet makar završni račun? Morate nekome da položite račun. Nemojte vi da mislite da se računi polažu samo na izborima, pa se dele kišobrani, pa za evropsko ovo, pa za evropsko ono, pa za evropski sokak, pa za evropsko brdo...
Znate, ti kapaciteti su istrošeni. Istrošeni su, jer nema besplatnih akcija u vrednosti od hiljadu evra. I ovo sa "Fijatom" ljudi tumače svako na svoj način. I ovo zapošljavanje ljudi tumače na svoj način. Penzioneri danas žive drugu godinu bez usklađivanja penzija. Pitanje je još koliko će da traje to. Pitanje je.
Uzeo sam samo ove markantne stvari, gde su bila potpuno drugačija obećanja biračima. Potpuno drugačija obećanja. Prosto, da vas molimo da ništa ne obećavate. Čim kažete - zaposlićemo sto hiljada ljudi, sto hiljada ima da otpustite. Čim kažemo - besplatne akcije po hiljadu evra, katastrofa.
Znate, gospođo Dragutinović, postoji realna potreba da naša javna preduzeća od republičkog značaja preduzmu neke investicije u okviru svoje delatnosti. Verovatno to niko ne spori u ovoj sali i verovatno to građani osećaju. A apsolutno sam siguran da oni u Zaječaru, Negotinu i onom kraju osećaju, makar po mokrim nogama, da su potrebne investicije da bi se zaštitio život i imovina.
Ali, ako se ta sredstva zloupotrebljavaju u druge namene, onda nemojte ništa da uzimate. Nemojte ništa da uzimate, nemojte ništa da nas zadužujete. Kakva je vajda od tog kredita ukoliko se ta sredstva usmere na nešto drugo i ne završe tamo gde su bila namenjena? Onda je dupla šteta.
Zadovoljili ste neke svoje lične - pojedinačne, grupne, kolektivne, pa zašto ne reći, možda i neke partijske interese. Mada je sada sve manje tih partijskih interesa koji se zadovoljavaju. Prost princip - smanjila se bara, povećali se krokodili. Ostalo je samo da se ujedate još. Ali, ako se ujedate, radite to, molim vas, u tišini, nemojte preko medija.
I prekinite više da celokupnu svoju političku silinu i snagu zasnivate na činjenici da možete da napravite 126 glasova. Tih 126 glasova mogu samo u nekom trenutku da garantuju stabilnost postojeće vlasti, ali to ne znači da se dobro živi. To ne znači da ste nešto dobro uradili. Dajte neki dobar rezultat napokon.
Nemojte da računate na dobre rezultate koje postižu monopolisti. Monopolisti uvek postižu izuzetne rezultate, samo što su neki put nezadovoljni ako nešto nije 25 nego 24. Ali, oni uvek postižu izuzetne rezultate i oni su uvek sigurni u poslu. Oni nikada ne preuzimaju poslovni rizik. Zašto? Imaju pravilno raspoređene ljude i ono što plaćaju njima, to je trošak poslovanja, naravno.

Javio sam se po Poslovniku, jer sam se nadao da ćete barem blago da upozorite gospođu Nadu Kolundžija, da trenutno član Predloga zakona reguliše pitanje imuniteta, tako da ona dva puta priča nešto što nema nikakve veze sa imunitetom.
Morali ste da je upozorite da je nedopustiva ova vrsta karikiranja ustavne odredbe iz člana 103. preko ovog člana Predloga zakona.
Doduše, da vas samo podsetim, juče su se kleli, samo što nisu krv pustili, da odredbe Ustava treba dosledno prepisivati. Ovde su pokazali neko svoje autorstvo poput tumačenja koje neprimereno.

Član 46. Predloga zakona je pokušao da reguliše nešto što spada u vršenje javne funkcije, a vršenje javne funkcije podrazumeva, pre svega, ovlašćenja. Međutim, ovde se priča o dužnostima narodnih poslanika. Ova alineja, koju sam obuhvatio ovim amandmanom, odnosi se na propisivanje dužnosti narodnom poslaniku, kako će da izražava svoje mišljenje u Narodnoj skupštini. Slažem se da treba da se vodi računa o nekim drugim zakonima i nekim drugim odredbama, pogotovo o nekim odredbama zakona koje garantuju zaštitu podataka o ličnosti. Međutim, nije valjda moguće da se samo narodnom poslaniku zabranjuje da iznosi činjenice.
Problem je kod činjenica što su one uvek istinite, ne postoje materijalne i formalne, nego je činjenica istinita, svaka druga ne postoji. A, ovde ste dali takvu formulaciju da suvoparnu činjenicu predstavljate kao slobodno tumačenje ili stav.
Moram da vas podsetim, juče je bio jedan lepi skandal u Evropskom parlamentu, jedan engleski poslanik je tako okrpio predsednika EU, da liči na pokislo ''nešto'', da nosi odelo kao trećerazredni bankarski činovnik, dva-tri poslanika su uzdahnula, lice koje je obuhvaćeno tom kvalifikacijom se nasmejalo i nastavilo dalje. Majkl Mur je pre sedam-osam godina napravio jednu lepu dokumentarnu reportažu o mlađem Bušu, pa je pokazao, šta je radio Al Gor kao predsedavajući Senata, kada je velika grupa senatora afroameričkog porekla protestovala zbog prekrajanja izborne volje i rezultata izbora u Filadelfiji. Neću da koristim primere iz Azije ili Afrike, jer ne mogu da se upodobe sa Narodnom skupštinom Republike Srbije.
Vodite računa, član 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava, gde se garantuje sloboda mišljenja, ima svoj jasan, prepoznatljiv značaj, a to što se nekada nekome ne sviđaju neke reči, ne daje mu pravo da iz toga izvlači zaključak da je najobjektivniji posmatrač i tumač onoga što je rečeno.
Postoji veliki broj problema kod člana 46, napravili ste više nego što je i moguće. Pričate o nekim dužnostima, zaboravljate da su u pitanju javne funkcije koje daju samo neka ovlašćenja. To može biti veliki problem. Vodite računa da ukoliko iz neke sudske presude neku presuđenu stvar neko od poslanika bude citirao ovde, kako ste ovo napisali, moguće je da vi tog poslanika i udaljite iz Narodne skupštine, iako se radi o činjenicama.
Zato vam kažem, vodite računa kada upotrebljavate reč "činjenice" i kada upotrebljavate neke reči koje ukazuju na mišljenje, stav ili lični odnos nekog poslanika. Naravno, ako ste hteli ovu oblast da regulišete na pravi način, onda ste morali da obratite pažnju i da mediji vrlo često…

Kada po nalogu nekih koji su otkupili mediji i koji žele da sačuvaju svoj kapital i svoje bogatstvo i žele da po svaku cenu imaju uticaj na formiranje vlasti, kada oni to odluče, onda oni kažu novinaru – napiši vest iz dobro obaveštenih, a nezvaničnih izvora, saznali smo da će narodni poslanici imati pravo na penziju po beneficiranim uslovima. Onda novinar to objavi, a Narodna skupština se trapavo sedam dana bori sa neistinom, a onda posle sedam dana se konstatuje da tako nešto nije ni bilo niti u Nacrtu niti u radnom materijalu niti čak u razmišljanju. Onda se ubaci tema za priču da bi te iste novine na najgori mogući način, ne birajući pogrdne nazive, oblatili i Narodnu skupštinu i narodne poslanike, kako bi se sprečila rasprava o tome ko želi da napravi neku novu vladu, kako želi da obezbedi 126 poslanika putem slobodnih mandata.
To je ta priča o kojoj se priča, ali morate da znate ako neki zakon može da postoji i bez jednog člana onda tom članu nije mesto u tom zakonu. Međutim, mnogo veći problem ovog koncepta zakona je taj što vi poslanike i njihov radno – pravni status izjednačavate sa radnim odnosom. Kada bi to tako bilo onda bi se zasnivao radni odnos narodnog poslanika na bazi konkursa, a ne putem izbora. Pobrkali ste nešto, nešto što je samo statusno izjednačeno u nekim pravima. Nije to, plaćaju se doprinosi, plaćaju se porezi.

Gospođo Čomić, mislim da vi morate da se uključite u ovu raspravu. Evo zbog čega, zamolio bih javnost da obrati pažnju.
U potpunosti se slažem sa gospodinom Ratkovićem. On je rekao da član 2. sadrži formulaciju koja je prepisana iz Ustava Republike Srbije i da Ustav Republike Srbije ne treba da se menja, ne treba te odredbe da se menjaju.
Objasnite mi, gospodine Ratkoviću, zašto je član 37. Predloga zakona po formulaciji promenjen tekst člana 102. stava 2. Ustava Republike Srbije? To objasnite i gospođi Nadi Kolundžiji.

Ako su prihvatili, neću, gospođo Čomić.

Gospođo Čomić, ako bih mogao malo da pređem od ovog zadatog vremena, računajte na ono što ima poslanička grupa.
Gospođo Kolundžija, obraćam se vama, pošto ste vi predstavnik predlagača. Malo ću da proširim ovu priču. Znate, ne može Narodna skupština, kao državni organ, da ima neku funkciju. Moram da vam skrenem pažnju da se Ustavom i zakonima definiše nešto što je delokrug rada, pa se u okviru delokruga rada grupišu oblasti, a onda postoji termin „nadležnost“. Taj termin važi kada je u pitanju Narodna skupština kao državni organ – nadležna je da uradi neke poslove ili je nadležna i u okviru te nadležnosti ima neka prava i obaveze.
Kada se kaže „funkcija“, ako izađemo iz domena matematike i fizike, onda se ta reč vezuje za pojedinca koji vrši neku javnu funkciju. Znači, privatna funkcija ne postoji, postoji samo javna funkcija. Mi smo se godinama ovde bavili i sukobom interesa i sprečavanjem da nastane sukob interesa nosilaca javnih funkcija. Narodni poslanik je nosilac javne funkcije, a Narodna skupština ne drži nikakvu funkciju, nego poseduje nadležnost. To je generalno problem člana 15.
Sada da se koncentrišimo na stav 3, pokušajte malo da shvatite kakva dijalektika postoji između reči koje upotrebljavate, a to su reči „kontrola“, „nadzor“. Obe reči pogrešno upotrebljavate. Onda nemojte da se obazirete na amandman. U amandmanu mi promovišemo reč „nadležnost“, samo da bismo skrenuli pažnju.
Kada se u pravu kaže da se nešto kontroliše, onda znači da onaj ko nešto radi iz okvira svoje nadležnosti uvek ima nekoga koga mora da pita, ili nekoga ko je tu iznad njega, pa stalno prati šta taj radi. To je ta kontrola.
Kada je u pitanju nadzor, gospođo Nado, u pravu ste, ta reč se upotrebljava i ima više značenja; znači, postoji tzv. inspekcijski nadzor, koji je karakterističan za organ, postoji tzv. upravni nadzor, postoji nadzor nad primenom propisa itd.
Sve ovo vam pričam da bih vam rekao da ste u stavu 3. napravili veliku grešku, koja je, naravno, povezana sa onom početnom greškom iz člana 7. gde ste naveli koje sve funkcije ima Narodna skupština, pa ste tu rekli da postoji ta tzv. kontrolna funkcija.
Ako se razmotri odnos Narodne skupštine kao organa i Vlade Republike Srbije kao organa, onda ono što spaja jeste pitanje odgovornosti Vlade. Na koji način se razmatra pitanje odgovornosti Vlade? Ustav je propisao – izglasavanjem nepoverenja, glasanjem o poverenju, naravno, izborom, razrešenjem, ostavkom, kako cele Vlade tako i pojedinih ministara.
Vlada je zadužena prevashodno da vodi spoljnu i unutrašnju politiku. U vođenju spoljne i unutrašnje politike, u okviru odgovornosti koju Vlada ima prema Narodnoj skupštini, u čisto političkom smislu, kada izgube 126 glasova ovde, bez obzira na to da li je opravdano ili nije opravdano, Vlada pada, i taj pad Vlade je vid odgovornosti.
Kada dolazimo na teren prava, moram da vam skrenem pažnju da Vlada primenjuje zakone; Narodna skupština posmatra kako Vlada i državni organi primenjuju zakone, ali način posmatranja nije ni kontrola ni nadzor, nego opet kroz odgovornost Vlade. Ta logika je slična i kod drugih organa koji za ono što rade polažu račun Narodnoj skupštini.
Znači, pogrešno ste u članu 7. razgraničili grupe poslova, definišući ih kao funkcije Narodne skupštine, to ne postoji u Ustavu. Slažem se sa vama kada kažete – zašto kritikujete odredbu Predloga zakona kada je to prepisan član Ustava Republike Srbije? To se nikada ne radi u zakonima. Zašto? Jer onda ustavnu normu svodite na zakonsku. Ali, kada napravite to prepisivanje u nekoj slobodnoj formi ili neko stavi prst na čelo. Stalno vas prozivam, zašto ste u članu 37. Predloga zakona karikirali član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije? Zašto ga niste prepisali? Ne, niste to uradili zato što postoji neki drugi interes. U tom smislu treba shvatiti ovaj amandman.
Znam, vi ćete sada da skočite pa da kažete – ali, vi ste predložili reč „nadzor“. Ako smatrate da je reč „nadzirati“ sredstvo da se postavlja pitanje odgovornosti Vlade, moram da vam kažem da ni amandman nije dobar. Ali, trebalo je amandman da shvatite kao sredstvo upozorenja: kada se nešto prepisuje iz Ustava, prepišimo ga kako je napisano u Ustavu i dajmo mu ono značenje koje ima u Ustavu. Ovde se menja značenje pojedinih odredaba Ustava. To je ta primedba.
Naravno, svesni smo mi, svi mi koji smo u ovoj sali, da se ovaj predlog zakona niti amandmanima, pogotovo ne onim amandmanima koje ste vi usvojili, ne može dovesti u neki red.
Apropo nečega što je bilo malopre, sve ono što predstavlja tekovinu i dobru parlamentarnu praksu ili nešto što je običaj, uzeću kao primer recimo direktne TV prenose, ako već pišemo zakon o Narodnoj skupštini, onda smo tu dobru parlamentarnu praksu i taj običaj mogli da pretvorimo u zakonsku normu.
Slažem se da postoje i drugi pravni sistemi gde ono što živi, što je običaj, što se podrazumeva ne ide u zakon. Ali, znate kakva je kod nas politička nestabilnost, začas se napravi 126. U pravljenju 126 nema ni ideološke, ni programske niti bilo kakve druge principijelnosti. Postoji ta tzv. foteljaško-kadrovska principijelnost i verovatno se ona zasniva na ličnom koristoljublju nekih koji poprilično utiču sa svojim stavovima na kreiranje političkog života u Republici Srbiji.
Znači, amandman je imao samo za cilj da vam skrene pažnju da je pogrešno svoditi nadležnosti na funkcije, uvoditi kontrolu, pa čak i nadzor nad onim što radi Vlada, a ne to staviti u kontekst onoga kako je napisano u Ustavu – da Vlada odgovara Narodnoj skupštini. Vlada odgovara Narodnoj skupštini od četiri sata, kada budemo krenuli sa poslaničkim pitanjima i sa interpelacijom, ona odgovara o mnogim stvarima. Ali, kada se stave reči „kontrola“ i „nadzor“, onda znači da mi bdimo iznad njih i da kontrolišemo i pojedinačne pravne akte koje oni donose. Mi to ne radimo, niti smo ovlašćeni to da radimo.
Zato nemojte da devalvirate ono što je u Ustavu napisano. Vlada odgovara Narodnoj skupštini – interpelacija, poslanička pitanja, glasanje o poverenju, glasanje o nepoverenju, izbor, razrešenje i da ne citiram još neke moguće oblike kada se razmatra odgovornost Vlade.