Dame i gospodo narodni poslanici, prethodni govornik, moj uvaženi kolega, da kažem, reče da je vrstan matematičar, diplomirani matematičar; vidim da matematika svima ide dobro od ruke, već pretpostavljate na šta mislim.
Ja sam isto diplomirani, ali nisam matematičar, nego sam završio srpski jezik i književnost, time se ponosim, pa pošto ne znam da računam, imam prazan džep i čistu radikalsku dušu.
Počeću svoj govor u stilu svoje struke – ko na brdo ak' i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom. Vi ili stojite na brdu pa nećete da vidite da ovaj zakon ne valja ništa, da je ovo samo farsa ili ste stvarno pod brdom, pa ne vidite još ništa.
Mislim da je ceo zakon bespotreban, suvišan i ovaj amandman na član 11. normalno da treba prihvatiti; samim tim, čim se ovaj amandman prihvati, zakon pada u vodu.
Nemoguće je, gospodo, u ovom zamešateljstvu ispraviti sve. Možda mislite da mi srpski radikali želimo da opstruišemo Skupštinu, ali verujte da se mi studiozno pripremamo za svaku tačku dnevnog reda i zato u ovolikom broju izlazimo da bismo nešto radili u korist građana i da vam sasvim dobronamerno skrenemo pažnju da ovaj zakon nije dobar i da ovaj amandman treba usvojiti.
Iz ovog zakona možda bi trebalo izdvojiti član 10, preformulisati ga i bio bi prihvatljiv, da se crkvama vrati imovina. O tome će biti reči kasnije.
Da li se sve može vratiti? Moram ovde malo emotivno nastupiti – pitam vas da li se može vratiti moje oduzeto detinjstvo, moje dečaštvo i deo moje mladosti. Ja sam kao dečak od dve godine bio u logoru. Kome da tražim, da prijavim da mi se vrati to što sam izgubio? Kome da prijavim što mi je otac otišao u tom ratu?
Čast mi je, sa ponosom ovde govorim da mi je čast što sam ubacio karticu i rehabilitovao svog oca u ovoj skupštini i neka mu je slava.

Dame i gospodo poslanici, javio sam se povodom amandmana gospodina Radovanovića i najjednostavnije što bih mogao da kažem jeste, da imate dobre volje, ovo bi moglo da se reši odmah. Nisu potrebne nikakve pripreme za donošenje ovog zakona, jer ovde postoji "dvojno" knjigovodstvo. Država je vodila svoje knjige, crkva svoje i mogu sa potpunom odgovornošću da kažem da je crkva sigurno ispravnije vodila, jer ona se boji Boga, a mnogi od nas se ne boje.
Možda bi bilo najbolje da se poslužimo lokalnim primerom, da pomenem kodeks ponašanja, mislim nekorektan, pojedinih političara na televiziji, kada dele neke vladike ili neke niže činove u crkvenoj hijerarhiji na to čiji su koji, pa je jedan od političara pre neko veče rekao da je gospodin vladika Filaret Arkanov čovek, a drugi će reći da je možda i patrijarh Pavle nečiji čovek, a tvrdim da su oni naši, svih nas, i da smo mi njihovi.
Svi skupa smo Božiji. Preosvećeni vladika Filaret, iz čije eparhije dolazim, sigurno je učinio više nego iko do sada u jednoj eparhiji i nije zaslužio da bude kritikovan ili svrstavan u nečije redove, a pogotovo ne onih koji su se ogrešili o zakon.
U ovom vremenu smo svedoci da se imovina crkve oduzima i dan-danas, imanje manastira Sveti Nikola kod Banje počelo je da se parceliše prošle godine. Dosovska vlast, čiji ste vi članovi mnogi ovde bili tada, dodelila je ovim lokalnim moćnicima parcele, da prave lokale za malu privredu, baš na najplodnijem zemljištu u vlasništvu manastira Sveti Nikola na Banji.
Da nije reagovao gospodin vladika Filaret i prokleo one koji to urade, sigurno bi se to pretvorilo u zanatski centar. A ono što se može uraditi, manastiru treba vratiti odmah, dok nije još urbanizovano i dok Banja ne postane tesna. Molim vas još jednom da se što pre uradi to što se uraditi može, dok ne bude kasno, dok se ne stesni crkva i njeni velikodostojnici.
Još samo da vam kažem, u korist eparhije Mileševske i gospodina vladike Filareta, da je obnovio mnoge manastire, a o tome ću govoriti kada bude o turizmu reč, da sada raška oblast, odnosno taj deo gde živim može da se nazove slobodno "malom Metohijom".

Dame i gospodo, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 69. Dobio sam odgovor koji glasi - amandman se ne prihvata iz razloga iz kojih nije prihvaćen amandman na član 9. To, po meni, nema nekakve velike veze. Velika je razlika između članova 9. i 69, što znači da ovaj amandman ima nešto u sebi posebno, specifično, o čemu bih želeo da govorim.
Naravno, u amandmanu se kaže da se član briše i, čim se briše, time je sve rečeno. Međutim, moram da obrazložim. Ovde se radi o savetu agencije, a u članu 9. o agenciji, mada je to usko povezano. Savet agencije je nekakav vrh te agencije i uz njega ide još nešto što treba naglasiti, ako ne zbog ove sale i zbog većine koja će ovo, naravno, da odbije, jer kada sam pisao amandman bio sam veliki optimista, a kako su diskusije tekle optimizam je splašnjavao i kako se ministar oglasi postadoh totalni pesimista, ništa od toga.
Međutim, objašnjenje je sledeće i više se odnosi, zahvaljujući izlaganju ministra sinoć, na njegov govor, a vezano za ovo. Reče ministar da će savet da bude sastavljen od pet članova, da će biti nestranački. Stvarno ne znam da li ovde iko veruje da neko može da bude postavljen, a da nije stranački opredeljen. Znači, reče ministar i ode.
Drugo, ministar reče da ono što piše ovde ne važi. Reče da to nije deset prosečnih ličnih dohodaka i ovima drugima dole osam, nego da je to na osnovu nekog amandmana, mislim Rajka Baralića. Izvinjavam se ako ga pogrešno prozivam. Kaže se da je svedeno na tri dohotka.
Međutim, nisam pisao amandman na amandman Rajka Baralića, nego sam pisao amandman na Predlog zakona.
Čudi me da se novine nisu oglasile baš o ovome, čak nisam pročitao ništa, a znali su za mnogo manje naše grehove, što smo hteli da usvojimo zakon o Narodnoj skupštini, da se i ja nađem među onih 250, nažalost moram to da kažem, koji su označeni kao stoka bez repa.
Dakle, agencija po agencija, savet po savet, deset i osam ličnih dohodaka, pa vi izbrojite. Sve to ide na teret radnika, ako radnika uopšte bude i bilo.
Ono što je na kraju za mene poražavajuće, ministar na kraju reče da se biraju na šest godina i nesmenjivi su. Tu me dotuče. Ja sam se borio za to da ih ne postavimo uopšte, a on kaže da su nesmenjivi.
Zato vas molim, pošto imam još jedan amandman, znam da ovaj nećete usvojiti, ali onaj drugi pokušajte da razumete, a pokušaću da vam ga objasnim malo bolje, pa ga prihvatite.

Malopre, kada sam završio priču o onom amandmanu, rekao sam da ćete verovatno ovaj amandman usvojiti. Prvo da kažem da je Odbor za saobraćaj i veze u prethodnom zasedanju Skupštine prihvatio ovaj amandman, pa je onda došlo do onog "zimskog raspusta", pa se zakon preneo na ovo zasedanje i u međuvremenu novo zasedanje Odbora odbilo je ovaj amandman, nije ga prihvatilo, pa vas savetujem, da vam ne bih oduzimao vreme, da vratite prethodnu odluku, prihvatite amandman i da sa
tim završimo. Pošto znam da nećete, moram da vam objasnim šta u stvari ovim amandmanom tražim.
Na ovaj amandman dobio sam opet odgovor isti kao na broj 69, gde se kaže da je amandman u skladu sa amandmanom na član 9. Kažem vam da to nema nikakve veze, osim što se tamo pominje savet o kojem sam malopre govorio i upravo tu želim da napravim jednu izmenu. Zamolio bih vas za malo pažnje, da čujete šta se menja, i mislim da ću vas ubediti da je moj amandman ispravan.
U članu 104. poštanski operatori, mada nisam siguran da su ovo operatori, možda su operateri, nisam siguran, koji u vreme stupanja na snagu ovog zakona obavljaju poštanske usluge, obavezni su da usklade svoje poslovanje i obavljanje delatnosti u oblasti poštanskih usluga sa odredbama ovog zakona u roku od jedne godine, u zakonu stoji, od dana izbora članova Saveta Agencije. Tu sam promenio - od dana stupanja na snagu istog. Menja se samo to da se uskladi u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Znate da imamo loše iskustvo sa ostalim savetima, recimo Nacionalni prosvetni savet, pa Radiodifuzni itd. Ko zna koliko će trajati da se ovaj savet stvarno formira. Prema tome, ako se zakon usvoji, godinu dana imaju rok da usklade svoje poslovanje. Mislim da tu nema ništa loše, niti sam negirao postojanje saveta, kao u prošlom članu. Samo vas upućujem da je ovo efikasnije, jedna odrednica koja nešto znači.
Još nešto je ovde izmenjeno. U stavu 2, zahtev za izdavanje licence, ovde se menja reč licence u dozvole za obavljanje poštanskih usluga. Znate da smo te licence davno odbacili, mi srpski radikali, i da upotrebljavamo domaće reči, da je tu sasvim dovoljna dozvola. Na kraju ovog stava 2. opet se ponavlja izbora članova Saveta Agencije i isto se ponavlja od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Razmislite, mislim da ovde ne tražim ništa nemoguće, ne negiram ono što ste o agenciji i savetu pisali. Ovaj amandman je već bio prihvaćen, pa glasajte za ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, javljam se povodom ovog amandmana i mislim da treba da ga prihvatite ovako kako je u izmenjenom obliku dao predlog predstavnik SRS. Moram to potkrepiti primerom, a zadužen sam ispred građana Priboja, Nove Varoši, Prijepolja i šire i da iznesem problem koji je prisutan na našim terenima.
Na našim prostorima ima skladištenja, smatra se da ima, nije dokazano, jer verovatno onaj ko to radi ili mu nije u interesu da to obelodani, pa sam ovde zadužen da iznesem problem brda koje se zove Kukanj. Nalazi se na Bistrici, na raskrsnici puteva Priboj-Prijepolje-Nova Varoš. To je neka udaljenost otprilike podjednako oko 10 kilometara i na tim prostorima od pre možda deceniju ili nešto više imamo ogroman broj kanceroznih oboljenja. Mi smo već na jednom odboru o tome govorili.
Potvrdu da je to područje izloženo tim kanceroznim zračenjima i oboljenjima može dati gospodin Lune, jer njegova doktorska disertacija upravo se odnosi na tu oblast, a i na izučavanje tog područja. Žao mi je što on nije ovde da to potvrdi.
Ništa se ne traži, možda malo idem od teme, ne idem od teme, ali u sastavu ovog amandmana, kažem da se ništa više ne traži, nego da se tim ljudima dole neko obrati i da se objasni tačno šta se nalazi u tom brdu, koje umesto da proizvodi kiseonik, proizvodi nuklearno zračenje.
Iz tog brda je izvučeno toliko materijala da se napravila ogromna železnička stanica Bistrica, danonoćno deset godina i više izlazili su kamioni. Prolaz se nalazi do Pešterske visoravni i gore iznad Prijepolja. To je ogroman prostor i ne zna se šta se unosi, a unosilo se nešto noću sa nekakvim zagonetnim vozilima, koja ne liče ni na kamione ni na tenkove. Ljudi su strašno uplašeni. Imaju razloga, jer upravo simbolično ovo brdo Kukanj donelo je tom prostoru kukanje. Kukanje za mrtvima kojih je sve više i to od kanceroznih oboljenja.
Želim da vas zamolim da prihvatite ovaj amandman i da nijedan deo naše Republike ne bude ugrožen kao što je to taj predeo oko Bistrice i Priboja. Na tom prostoru, nažalost, na razdaljini od 200 metara NATO je ispustio desetine bombi sa osiromašenim uranijumom i gađao je tri mosta. Znači, dodatno je povećana radio-aktivnost na tim prostorima. Drugo, jezero se prostire tu i u jezero utiče nekakva voda topla, a ribolov se intenzivno sprovodi na tim prostorima i ljudi jedu tu ribu. Treće, česte su mrlje boje čokolade na površini jezera i nama se to prezentuje kao cvetanje algi. Međutim, to je sve iz utrobe tog brda koje se zove Kukanj.
Konačno, sada ću da kažem da je na Odboru za ekologiju gospodin ministar bio zainteresovan za to i zato mu zahvaljujem, izašao je za mnom i zahvaljujem mu što je sebi dozvolio da izađe na hodnik i da me zamoli da dam pismeni dopis. Dao sam pismeni dopis, kao član Opštinskog veća Priboj i poslat je Ministarstvu. Zamolio bih vas samo, radi javnosti i radi mira u tim opštinama, da date jedan odgovor i da to bude javno, da se svi upoznaju sa tim. Ako jeste, jeste, a ako nije, da se bar građani umire.

Stigao je i gospodin Lune i on bi mogao da potvrdi ono što sam malopre govorio. Smatram da nije zloupotrebljena govornica i ne mislim da je gospodin Baralić mislio da sam je namerno zloupotrebio. Samo hoću da kažem da ovde govorim u interesu građana. Stvarno, ako je to od nekakve državne važnosti, odnosno državna tajna, vojna tajna ili bilo koja, neka se kaže da je to vojna tajna i neće niko tu dirati.
Ali, kamioni su ulazili danonoćno i izlazili na druge izlaze. Verovatno su tu nešto ostavljali, nisu ništa kupili. Onaj materijal koji je kopan, on je odložen na deponiju, odnosno na stanicu Bistrica, a nešto je dovoženo. Napravljena je čak i jedna mala hidroelektrana gore. Nešto je sumnjivo, građanima je sumnjivo, okupljali su se i ne mogu da veruju. Ako može neko ubedljivo rešenje da se nađe, da se građani razuvere, ja bih vas zamolio, da mirno spavaju.
Ovo sam spominjao ne u stranačke, odnosno predizborne svrhe, ali sam i to napomenuo i ne bih o tome govorio. Ali, građani su me zadužili i moram to ovde da kažem.
Znači, neću nikada zloupotrebiti govornicu, samo ću govoriti u interesu građana. Ono što oni meni kažu, ja ću vama reći, a vi dalje vidite koji je odbor nadležan, koji nije, kome to pripada.
Neka neko da odgovor. Nisam rekao da ovaj odbor, odnosno ministar da taj odgovor. Neka da ko god hoće, ali imamo više odbora, više ministarstava i neko mora da zna. Brdo je kopano, nešto je stavljano, a šta je to? Da li je to nuklearni otpad, ja bih zamolio, ako dozvolite, neka gospodin Lune kaže nešto o tom kanceroznom oboljenju.

Dame i gospodo, nekoliko puta predsedavajući je u toku ne samo ove rasprave, nego i pre toga upozoravao govornike da se drže teme, odnosno da pričaju o zakonu. Ja ću malo neobično početi upravo o zakonu, ne samo o ovom nego uopšte o zakonu.
Poznato je da u svim segmentima društvenog života, pa i u prirodi, postoje zakoni i postoje pravila. Ako je zakon o njemu nema rasprave, mora da se poštuje, a pravila su ono što može i ovako i onako.
Pošto sam stručnjak za jezik, mogu vam reći da u jeziku imate primera da može i ovako i onako, ali ima zakonski određenih primera koji moraju da se sprovode. Primera radi, upotreba velikog slova kod ličnih imena, vlastitih imena, mada bih vrlo rado neke narode pisao najmanjim slovima koja postoje, a pogotovo one koji su izvršili agresiju na našu zemlju, ali nažalost po zakonu moram da ih pišem velikim slovom.
Obratio bih se gospodinu ministru, vidim da je zauzet nečim drugim, u ovom zakonu ima nekih mogućnosti i za jedno i za drugo. Ne može u zakonu da stoji - može podneti, može prestati, može biti, može steći itd. Mora da stoji kao - podnosi, prestaje, biće i steći će.
Drugo, dozvolićete mi još jednu digresiju, u stvari nije digresija nego se tiče ovog zakona, da kažem nešto i o jezičko-stilskom pisanju ovih zakona. Sa nekim od kolega ovde govorio sam o tome da su često prisutne greške koje mogu zakon da odvedu u stranputicu, odnosno da se tumači dvojako ili trojako, i upravo su to te, kako kažu, rupe u zakonu, koje mi Srbi vrlo vešto koristimo.
Tu se radi otprilike o upotrebi pojedinih suvišnih i nepotrebnih reči, zatim rasporedu interpunkcije, pa bih zamolio ako ova skupština ima nekog stručnog lektora da to na vreme ispravlja, da ne dolazimo u dilemu šta je u stvari pisac hteo da kaže. O tome će biti reči kasnije, kada bude govora o amandmanima koje smo podneli upravo na te pogreške, a ima ih dosta.
Pošto mi vreme ističe, moram da se osvrnem na zakon konkretno, i to samo na neke članove. Posebno sam zapazio jednu konfuziju, nedorečenost i želeo bih da se to ispravi u članu 30.
Govori se o prestanku državljanstva otpustom, a to isto imamo i u sticanju državljanstva na teritoriji Republike Srbije. Ovde imamo - ako su roditelji razvedeni, posle ću to citirati, samo vas upozoravam da je to najosetljiviji deo našeg života, odnosno to su deca, pogotovu deca razvedenih roditelja, i to ovde zakonski nije dobro rešeno.
Vi dobro znate da niko nije birao kada će se, kako, gde i od koga roditi. To je najbolje rekao u svojoj pesmi "Plač matere čovekove", Dušan Vasiljev, kada kaže - sine, ti si plod dve neme žudnje i jednog besvesnog minuta. Svi smo mi, u stvari, plod te dve neme žudnje i jednog besvesnog minuta. Nismo planski došli na svet i zato, ako smo već došli, trebalo bi posvetiti svima podjednaku pažnju, a pogotovu toj deci, odnosno zakonski dati mogućnost da reše neke svoje probleme u svim pogledima, a posebno ovde kada se radi o ovom zakonu.
Ovde se traži saglasnost u članu 30. i drugog roditelja, a i u drugim članovima, kao što je npr. član 20. i ostali, da i drugi roditelj da saglasnost. Pa, molim vas, oni da su mogli da se usaglase ne bi ni dolazilo do toga da se razvode. Znači, na njihovom antagonizmu, odnosno netrpeljivosti, gradi se sudbina njihovog potomka. Zato zakonski treba rešiti da dete, ovde u ovom članu, koje pripadne jednom roditelju po zakonu, da on odlučuje, jer ako vi budete tražili ovog, kako ovde kaže - ili je nepoznatog prebivališta, ili je lišeno poslovne sposobnosti, što je takođe pogrešna konstrukcija.
Ne može niko biti lišen poslovne nesposobnosti, nego može biti poslovno sposoban ili nesposoban. Toga se niko ne lišava, ako ga lišava onda ga on fizički onesposobljava. I tako dalje, kaže - ili roditeljskog prava, a i dalje - zahtev za otpust deteta iz državljanstva Republike Srbije će se prihvatiti ako je to po mišljenju nadležnog organa starateljstva u interesu deteta. E, to stoji. To je u redu. Ali, izbacite ovo - da drugi roditelj u slučaju toga daje saglasnost, bar je to tako po mom mišljenju. On je nikada neće dati.
Kažem vam da ima primera, pošto sam dugo radio u školi, da posle drugog časa jedan roditelj dolazi i otima dete, a posle petog časa onaj drugi ga vraća. To je čitava zbrka, a sve to dete ispašta. Zato ovde obratite posebnu pažnju. Imao bih o tome dosta da pričam, ali mi to vreme ne dozvoljava.
Ovaj zakon ... trebalo bi ministar da sluša ovo (ministar - vrlo dobro slušam), dobro, posle ću vam dati neke primere. Izvinite i vi, gospodine ministre.
Dakle, vi ćete ovaj zakon usvojiti možda baš ovakav kakav jeste ili uz neke male ispravke. Potrudite se bar da ispoštujete kasniju praksu, kod člana 38. i 39, gde kaže - postupak po zahtevima za sticanje i prestanak državljanstva Republike Srbije, koji vodi ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, hitan je.
E, ovo - hitan je, da se odmah uzme u obradu zato što je do sada bilo, znam slučajeve, žale mi se ljudi, po nekoliko godina su čekali na državljanstvo pa ništa nisu uradili i nisu ni dan-danas to rešili. Iz kojih razloga, verovatno vam je poznato, o tome je juče govorila gospođa Vjerica Radeta.
Zatim, u sledećem članu je nešto slično, ali ima jedna opasnost. Ako vi usvojite ovaj zakon, član 41. ima dve reči - ministarstvo nadležno itd. ako oceni da postoje razlozi u interesu Republike, zbog kojih zahtev za sticanje ili prestanak državljanstva treba odbiti... E, šta je ovo - ako proceni. Opet slobodna procena. Opet nije zakon. Zna se tačno šta može, a šta ne može. Ono što ne može - ne može.
Prema tome, da ne ostavljamo proceni. Sada moram da prekinem, a imao sam nameru da govorim o jeziku, juče je započeta jedna rasprava o srpskom jeziku, pa ću o tome više govoriti kada dođu na red amandmani.

Nastaviću ono što je malopre započeto, ali sada stvarno držeći se samo amandmana, amandman se odnosi na član 22, stavove 2, 3. i 4. i glasi: "druge države članice" zamenjuju se rečima "Republike Crne Gore". O tome je bilo reči do sada nekoliko puta.
Iskreno smatram da bi trebalo ovo da se usvoji iz jednog razloga što neki potajno priželjkuju da bude tu i treća članica, četvrta, peta, a već se zna na šta se odnosi, pa kada se konkretno kaže – Republike Crne Gore ili Republike Srbije, recimo, može i Kosovo.
Drugo, malo da se našalim, ljutiće se Crnogorci na ovo. Oni nikada ne vole da budu drugi. Ljutiće se oni koji se ovde deklarišu kao Crnogorci u Srbiji, a neće oni koji su Srbi iz Crne Gore, pa se bojim ako se ovi naljute, pola Dedinja će ostati prazno, a pola Srbije bez direktora. Hvala.

U vezi sa ovim amandmanom i još nekim, a to sam govorio na samom početku, da ima dosta jezičkih nedoumica, pogrešaka, ovde ću vam konkretno navesti nešto i mislim da ćete biti saglasni, bespotrebna upotreba istih reči, gomilanje. Budite strpljivi pa čujte.
Stav 2. ovog člana kaže: "Pod uslovima iz stava 1. ovog člana, u državljanstvo Republike Srbije može biti primljeno i lice rođeno u drugoj republici ranije SFRJ koje je imalo državljanstvo te republike ili je državljanin druge države nastale na teritoriji SFRJ, koje je kao izbeglo, prognano ili raseljeno lice..." Napisali ste ponovo lice, a ne treba to. To je kao u zadatku - moj otac, on je išao. Znači, udvajanje subjekata.
Ovo "lice" izbrišete i onda ide - "koje kao izbeglo, prognano ili raseljeno boravi na teritoriji Republike Srbije ili je izbeglo u inostranstvo." To je čisto tehničkog karaktera i možete to prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, sve u životu je u stvari uređeno uzročno-posledično, tako da smatram da su i ova dva zakona, a to su, čuli ste već nekoliko puta, zakon o socijalno-ekonomskom savetu i zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, takođe  posledica jednog uzroka, odnosno donošenja jednog lošeg Zakona o radu, koji je stupio na snagu 2001. godine.       
Ovaj zakon, malo figurativno da se izrazim, je, u stvari, da malo iskrivim stihove Njegoševe, "čašu žuči još niko ne popi, što je s' malo meda ne zasladi". Čaša žuči je, u stvari, zakon koji piju radnici, piju građani Srbije, a ovo malo meda pokuša da se zameša ovim zakonima koji neće imati nikakvo pozitivno dejstvo.
Bilo bi dobro, obradovan sam što je gospodin ministar najavio da već uskoro dolazi taj zakon, novi zakon o radu. Često me pitaju građani na ulici, šta je sa zakonom o radu, da li će ga biti, a ja nisam znao šta da im kažem, ali mi je sada drago što mogu da im odgovorim da će to biti. Moglo je i ovo da sačeka taj zakon, pa ako u njemu bude propusta, a nijedan zakon nije savršen, onda da se donesu neke dopune u vidu ova dva zakona.
Kažem, nijedan zakon nije savršen, jedino je "božiji" zakon savršen, ali da ne bih prošao kao bivši ministar prosvete, reći ću i prirodni zakon.
Zakon o radu (pa ću se vratiti na ovo) potreban je što pre, (da ne govorim o ovome) jer SRS smatra da su ovi zakoni suvišni, ako uzmete u obzir onoliko amandmana koliko smo podneli, a te amandmane su podneli naši eminentni pravnici.
Ponosim se što SRS ima toliko pravnika da se ja ne mučim, da ulazim u pojedinosti, da objašnjavam, jer tu su oni i na vrhu te grupacije, vrsni, a tu je jedan koji je najbolji među nama, a i među vama, a to je dr Vojislav Šešelj kao pravnik i kao čovek.
Mi smo protiv nekih stavki u ovom zakonu. Ne slažemo se sa agencijama, savetima, mirotvorcima, arbitrima, a posebno stalno se negde nameće ta konstrukcija, odnosno ta reč "nevladine organizacije". Otkud one? Još malo pa će početi da nam se uvlače u naše domove, da nam govore šta ćemo da radimo, kako ćemo da jedemo, kako se drži viljuška, a kako nož. Dakle, smatram da te nevladine organizacije mogu da nose drugi predmet, da budu kao vlada, da oni vladaju, a vlada da nosi ove druge predmete.
Skupštinska većina će verovatno usvojiti ova dva zakona. Vreme mi ne dozvoljava da nešto citiram, ali ću završiti i to će biti rešeno amandmanima.
Molim vas, samo da vam kažem da, ako skupštinska većina usvoji ove zakone, neka se potrudi da prihvati amandmane SRS, jer oni nisu loši.
Završiću sa jednom sumnjom, anegdoticom.
Kažu, kada je "hodža izgubio sahat", ovde dugujem objašnjenje, jer sam upotrebio jednu stranu reč, mislim na sahat, jer to je reč iz novonastalog jezika na našim prostorima, pa ću vam prevesti, to je časovnik, dakle, dalje u tekstu ću govoriti da biste vi razumeli, znači da je izgubio časovnik i kaže: "Ako ga nađe brat Musliman, neka ga donese u džamiju, ako ga nađe brat Hrvat, neka ga donese pred džamiju, a ako ga nađe brat Srbin, džaba ja ovo govorim".
Prema tome, nemojte da džaba govorimo mi srpski radikali. Usvojite bar amandmane koje smo podneli, pa da bar taj zakon bude malo bolji. Hvala.

Dame i gospodo, moram malo da se približim da bih skrenuo vašu pažnju, jer ovde se niko ne čuje, niko nikoga ne sluša, pa bi dobro bilo da se čujemo.

O ovom zakonu ću govoriti sa drugog aspekta, jer nisam želeo da se bavim procentima, niti nekim brojkama. To sam ostavio svojim kolegama iz poslaničke grupe SRS, u koje imam potpuno poverenje, jer ima nas raznih struka, pametnih ljudi, sposobnih, da ne kažem eksperata, jer mi je ta reč nekako strana.

Govoriću o onome što se dotiče mene, na neki način, sa tri aspekta. Pošto tumačim umetnost, pošto sam vernik i potičem sa sela, govoriću o te tri grupacije koje su na spisku taksativno navedene da plaćaju doprinose. Počeću od umetnika.

Na Odboru za kulturu i informisanje, što nije moja dužnost da ovde interpretiram, imali smo jedan dopis u vidu amandmana u kome umetnici odnosno ULUS traži da se posebno oporezuju umetnici. Na kraju kažu - osnovice doprinosa za samostalne umetnike odnosno radnike u kulturi, kao i način utvrđivanja i plaćanja doprinosa da propisuju svojim aktom organizacije za obavezno socijalno osiguranje, na koje saglasnost daje Vlada Republike Srbije.

Mislim da je to u redu i da to treba imati u vidu. Stojim na strani samostalnih umetnika.

Što se tiče vernika odnosno sveštenstva i monaštva, mislim da oni treba da padnu u red onih koji se dobrovoljno opredeljuju za ove doprinose. Možda će se poboljšati situacija u monaštvu i sveštenstvu kada dođe vreme za ispovedanje. Možda će se njima odbiti porez na ekstraprofit kada dođe ceo DOS da se ispoveda za sve ono što je narodu učinio za ove godine.

Za sada, oni nisu u mogućnosti da plaćaju te doprinose, niti je moguće naći nekakvo merilo pomoću koga možemo odrediti tu stopu doprinosa, pa neka im to bude ostavljeno da oni sami odluče.

Što se tiče poljoprivrednika, njih treba svrstati u grupaciju koja dobrovoljno i samovoljno osigurava sebe i porodicu, odnosno da stopu osiguranja biraju shodno snazi svoga domaćinstva. Ovde je podnet jedan amandman, nadam se da će se o njemu diskutovati i da će biti prihvaćen.

Bilo bi dobro, kada se ovaj zakon usvoji, da se do kraja i sprovede, da ne bismo dolazili u situaciju da birokratija radi šta hoće. Slučajno mi je do ruke došao članak u kome se kaže – "i mrtvi moraju da plate porez". Radi se o seljaku Radoju Nikoliću iz sela Zaovine kod Bajine Bašte, čija žena kaže: "Čika Radoju je otac umro pre 24 godine, supruga pre sedam, a majka per šest godina i dan-danas traže mu da plaća doprinose za mrtve duše".

Prema tome, kada ovaj zakon bude usvojen, a nadam se da će da bude usvojen, sredite malo dokumentaciju i sa ovim zakonima, i sa biračkim spiskovima, a Srpska radikalna stranka kada dođe na vlast sigurno će to srediti.

Dalje, jedan deo ovog zakona odnosi se na ono čime se neki hvale, a ne bih baš da se hvalim. Kaže se, ukoliko nema isplate zarade, to je u objašnjenju, nema ni obaveze plaćanja doprinosa.

Obaveza plaćanja doprinosa, kao i obaveza poreza, dospeva za poslodavce sa danom isplate zarade.

U većini gradova, kao i u Priboju odakle dolazim, radnici ne rade i ne primaju plate, što znači da im ne ide ni penzioni staž. Većina političara dolazi u Priboj. Ovde bih lamentirao, kao što moj kolega Lune kaže - braćo i sestre, ne dolazite u Priboj u fabriku i ne dajite prazna obećanja. Nije to fabrika glasova, to je fabrika kamiona. Hvala.

Dame i gospodo, nema potrebe da se predstavljam posebno, samo da dodam da sam iz poslaničke grupe SRS. Inače, ovim poslom prosvetarskim bavim se već dosta dugo. Ne bih da otkrivam sada godine.
Prvo sam nezadovoljan što su izmene i dopune Zakona došle po hitnom postupku. Doneo sam ovde čitavo brdo papira i celokupna predizborna kampanja me nije smorila koliko da se snađem u svemu ovome.
Amandman će doći na red, a posebno ću imati nešto da kažem u vezi sa amandmanom, jedno nezadovoljstvo.
Dakle, onaj prošli zakon i ove izmene gotovo da nisu ništa donele novo. Ako bi se usvojili amandmani SRS, ovaj zakon bi i mogao da prođe. Vi znate da zakone o akcizama, o sudovima možete da menjate, i da menjate i sudije, i cene, i šta se god može menjati, ali dete se ne može menjati. Jednom ga rodite, jednom ga obrazujete i ako ga obrazujete u pogrešnom smeru – više povratka nema.
Da se vratim, da ne bih dobio opomenu. Na član 1. Predloga zakona podneo sam amandman. U članu 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja stoji tačka 6) – omogućavanje uključivanja u procese evropskog povezivanja. Jednostavno sam dao predlog da to bude sveopšte i ne vidim ništa da je tu sporno.
Posle vidim naknadno da je usvojen amandman SPS, da ne čitam ko ga je podneo, ali vidim po imenima da su to oni, nešto slično kaže – evropskog i međunarodnog povezivanja. Mene interesuje da li je ovo moje nešto u suprotnosti sa tim, da li je Evropa nešto izuzetno, a ono ostalo međunarodno.
Prema tome, mislim da je ovaj amandman trebalo da se usvoji i da stoji "sveopšteg povezivanja", i apelujem da vi izmenite odluku da onaj amandman koji je prihvaćen ne bude tako prihvaćen, nego da se njegov naslov prilagodi ovom sveopštem povezivanju. Hvala.

Rekoše mi da malopre nisu mogli da me čuju. Zamolio bih za malo pažnje. Možda treba prvo ovde da govorim o Poslovniku.
Ovde nije, čini mi se, dozvoljeno čoveku da kaže ono što hoće, a da ga drugi čuju. Ova leva strana, sada leva, totalno je nezainteresovana i čeka samo kada će da dođe glasanje i da se prebroji, a sada ih više nema. Znači, nisu zainteresovani za zakon, nego samo ono što su zacrtali, jer treba da prođe, i to je to.
Upozoravam vas da ima mnogo drastičnijih kršenja što se stranačkih opredeljenja tiče od ovoga što ovde piše i što mi tražimo. Zar je veća greška da jedan predsednik, recimo opštinskog odbora bilo koje stranke, ne može biti izabran u savet, a svi direktori škola uglavnom su stranački opredeljeni i postavljaju se po stranačkoj liniji.
Bilo je u Priboju, ispričaću vam nešto, biće možda i smešno, možda i žalosno, nastavnici pripadnici pojedinih stranaka izveli su đake osnovne škole pred FAP, da smene direktora koji se zvao Vito. Nastavnici su počeli da viču: "Dole Vito", a đaci su vikali: "Dole Tito", jer nisu čuli šta im ovi kažu.
To je žalosno da se sa decom manipuliše. Pitam vas sada, svi ste vi članovi pojedinih stranaka, a kada biste izvrnuli džepove ko zna koliko bi knjižica ispalo iz džepova. Možda po tri-četiri.
Prema tome, predlažem da ovaj amandman usvojite. Mnogo je manja šteta ako je član nacionalnog saveta član neke stranke nego kada su direktori članovi neke stranke.
I, ako predsedavajući dozvoli, rekao bih nešto u vezi sa ovim predmetkom - nacionalno. Citiraću samo Njegoša, kaže ovako: "Ko se stidi majčina mlijeka, nek se stidi ljudi i svijeta, nek se stidi sunca i mjeseca, jer mu ih je mati darivala". Hvala.

Meni bi bilo drago da me neko ovde sluša, a ne da me slušaju građani Srbije, jer građani Srbije ne mogu menjati amandmane. Amandmane menjaju narodni poslanici. Međutim, ovo se pretvorilo u večernje poselo i izgleda da ćemo do zore igranku imati.
Sve što je sadržano u ovom amandmanu govoreno je i u prethodnom amandmanu. Radi se o imenovanju u prethodnom, a sada o razrešenju organa upravljanja. Složio bih se, i to je jedini slučaj gde se slažem sa njom, sa gospođom Natašom Mićić kada kaže da nije zadovoljna obrazloženjem, pa nisam ni ja.
Obrazloženje glasi - amandman se ne prihvata jer se rešenjem u Predlogu zakona upotpunjuju razlozi za razrešenje organa upravljanja. Ništa nije rečeno konkretno, nego samo odgovor radi odgovora.
Gospodin Gašo Knežević malopre reče da postoji pet stubova. Od tih pet stubova jedan je i ovaj organ upravljanja, ali taj stub ima devet malih stubića koji ga čine kao celinu, a to je ono tri plus tri plus tri. Upravo o tome govorimo, pošto je osnivač Republika i trebalo bi da daje saglasnost na te, figurativno ću reći, stubiće, jer to više nisu stubići.
Poslednji stub, za koji ste rekli da je direktor, zavisi upravo od ovih stubića. Oni mogu da ga menjaju i često se dešavalo da se ne ispoštuje njihova volja, a ministar na kraju odlučuje. Onda se pitamo zašto, šta će taj organ upravljanja ako ga čine oni koje ne poštuje ministarstvo, jer ministarstvo verovatno ide po partijskoj i stranačkoj liniji, odabira direktora kojeg hoće.
Ako ne prihvatite prethodni amandman, onda ovde bespotrebno pričam, jer u prethodnom se imenuje, a ovde se razrešava. Zato savetujem da prihvatite i prethodni, a i ovaj jer su gotovo isti.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 44. tj. suspenziju licence ne bi trebalo mnogo ni da komentarišem, pošto je SRS već imala nekoliko amandmana u vezi sa tim.
Licencu dobija svako ko završi višu ili visoku školu kod eminentnih predavača. Ponosan sam što sam tu licencu stekao kod eminentnih predavača, kao što su Mihajlo Stevanović, Radosav Bošković, Pavle Ivić i njima slični. To je malo starija generacija. Time sam stekao licencu za rad. Oni su me naučili da srpski jezik ima svoje principe, a mnogi bi trebalo ovde da se pridržavaju tih principa. To su - jasnost, razumljivost, lepota, čistota i ekonomičnost.
Upravo ću se pridržavati tih principa. SRS je protiv samog pojma licenca, za to smo da ostane pojam stručni ili državni ispit. Kada je reč o usavršavanju, svaki nastavnik mora da se usavršava u svojoj struci, jer pred sobom uvek ima najmanje 30 pametnih glava koje prelistavaju Internet, iščitavaju literaturu i uvek su spremni da upute poneko pitanje.
Ono što je gospodin Gašo Knežević rekao, da nema polaganja nego da je to neko posećivanje časova, dodatno edukovanje, u zakonu se ispred ovog člana jasno kaže – ima pravo polaganja ispita za licencu. Ipak se ispit polaže. A da se ne polaže, to bi onda bio seminar, na kome se slušaju dobra predavanja; i bolje je da ostane to - seminar za nastavnike; jer kad čovek pođe na taj seminar i pitaju ga, gde si pošao, nikako ne može reći - pošao sam na licencu.