Dame i gospodo narodni poslanici, evo sutra će biti već nedelju dana kako se borimo sa ovim zakonom o semenu.
Niko od relevantnih, a tu mislim na ministra poljoprivrede, nije se udostojio ni danas da dođe i da sluša ili da daje bilo kakve komentare o zakonu koji je za njega bitan.
Ekonomsko porobljavanje naše poljoprivrede putem ovog zakona je proces "što gore, to bolje". Za koga bolje? Pa, za proizvođače semena koji su nas uveli u zavisnost; ta zavisnost je u domaćoj proizvodnji semena, agrohemijskom kompleksu, agromehanizaciji, agroindustriji, i na ukupnom naučnom i stručnom nivou. Nama više nisu potrebne ove delatnosti, nama je sada potreban ovaj zakon i time rešavamo sve.
Ministar poljoprivrede je svojim istupanjem po ovom zakonu pokazala našim građanima, seljacima i svim ljudima koji su vezani za poljoprivredu svu zlu kob koja viri iz nje.
Seme ministra je proklijalo, sada je potrebno da se i ono transformiše u biljku, ali ta biljka će zavisiti od više faktora, pošto je ministar celu poljoprivredu podelila na dva dela. Jedan deo poljoprivrede vezuje za, njoj poznatu, jednu Srbiju i drugi deo poljoprivrede vezuje, za njoj poznatu, drugu Srbiju. To su naši poljoprivredni proizvođači videli i oni sada ne žele da im takav ministar predlaže nove zakone i vodi poljoprivredu, a verovatno je da neće još dugo.
Član 3. ovog zakona ima 28 tačaka i svaka ova tačka ili broj reguliše detalje dorade semena. Našim amandmanom želimo da se iza reči "tržište" dodaju reči "a obuhvata". Mislimo da bi prihvatanjem ovakvog amandmana to imalo nekakav zaustavni tok, da ovaj zakon ne bude baš onakav kako je predložen, odnosno kako ga zamišljaju mentori koji žele ovu našu semensku proizvodnju da svedu na najniži nivo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po ovom članu upis u Registar proizvođača semena, rasada, micelija jestivih i lekovitih gljiva (u daljem tekstu: Registar) vrši se na osnovu zahteva koji proizvođač podnosi Ministarstvu.

Članovima 6, 7. i 8. detaljno su regulisani zahtevi za upis u Registar proizvođača semena, ali ta regulativa treba da se definiše novim tekstom: U članu 6. stav 2. u tački 3) posle reči "podatke o" dodaju se reči "površini zemljišta i osnovu korišćenja zemljišta o".

Posle tačke 5) dodaje se tačka 6) koja glasi: "Podatke o opremi, mehanizaciji i prostorijama, prema vrsti semenske proizvodnje za koju podnosi zahtev."

Stav 4. menja se i glasi: "Ministarstvo donosi rešenje o upisu u Registar, ako proizvođač ispunjava propisane uslove iz stava 2. ovog člana."

Da bi se neko lice bavilo proizvodnjom semena treba da ima zemljište, stručno lice koje će voditi proizvodnju, i opremu i mehanizaciju, kao i potreban skladišni prostor, prema vrsti semenske proizvodnje, što se dopunom tačke 3) i novom tačkom 6) pojašnjava.

Dopunom stava 4. se naglašava da ministar, pre donošenja rešenja, proverava ispunjenost uslova za proizvodnju semena, pa tek ukoliko proizvođač ispunjava uslove donosi rešenje i upisuje se u Registar, pošto se mi borimo da ovim našim amandmanima poboljšamo ovaj zakon, za koji smatramo da nije dobar, a Ministarstvo ga predlaže i navodno se zdušno bori za njega. Ali, verovatno on nikada neće ni imati pravno dejstvo.

Na primer, početkom marta firma "Delta holding" je preko graničnog prelaza Horgoš pokušala da uveze oko 25 tona semenskog kukuruza iz Amerike. Granični fitosanitarni inspektor je izdao rešenje o zabrani uvoza ove pošiljke zbog neispravnosti, a mi smo našim amandmanima i ukupnim našim načelnim pričama ukazivali da će se to dešavati.

Odmah sledi intervencija Ivane Dulić i hitan dolazak na granicu još jednog od njenih kolega i ljubimaca iz G-17, Miroslava Vujovića, direktora Uprave za zaštitu bilja. Vujović naređuje inspektoru da pusti neispravnu pošiljku u zemlju i lično obezbeđuje njen prolaz. Eto, tako oni rade, zna se za koga, zna se zbog čega, a i narod neće dugo trpeti ovakva njihova bahata ponašanja koja štete svima nama.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 13. i taj moj amandman glasi – u članu 13. stav 4. menja se i glasi: "Stručna organizacija može da vrši poslove stručne kontrole ako ima adekvatnu opremu i tri zaposlena diplomirana inženjera poljoprivrede, smera ratarski, povrtarski ili opšti, i diplomiranog inženjera poljoprivrede, smer zaštita bilja, sa najmanje pet godina radnog iskustva na poslovima kontrole i položenim stručnim ispitom."
Zalažemo se u ovom članu da struka dođe do izražaja i da nam se ne dešava da neki volonter daje neke svoje komentare ili, ne daj bože, kao što sada uvozimo bez deklaracije ili se deklaracija na našim semenima samo etiketira. Želimo da popravimo sadašnji član 13.
Posle stava 4. dodaje se stav 5. koji glasi: "Ministarstvo propisuje uslove tehničke opremljenosti koje treba da ispuni stručna organizacija za poslove kontrole proizvodnje."
Amandmanom se podiže nivo stručne kompetentnosti i opremljenosti organizacije koja obavlja poslove stručne kontrole proizvodnje semena. Stavom 5. utvrđuje se nadležnost Ministarstva za propisivanje uslova tehničke opremljenosti stručnih organizacija.
U nekim prethodnim komentarima, pa i danas, čulo se da mi kao SRS nemamo program za poljoprivredu, odnosno nismo u tom kontekstu bili spremni, nego smo jednostavno prepisivali, odnosno dopisivali neke komentare na ovu temu. Mislim da, posebno se obraćam članovima Odbora, nismo izvršili prepisivanje nijednog, a posebno nismo favorizovali nijedan od instituta, koje izuzetno cenim i uvažavam.
Meni je bilo neprijatno na tom sastanku Odbora, gde je na jednoj strani bila nauka, a na drugoj strani politika protkana neiskustvom, mladošću i nekim drugim idejama. Ta politika i ta mladost je negirala nauku koja je imala svoje primedbe na ovaj zakon.
Imam još jedan mali komentar, a to je da li mi kao SRS imamo program za poljoprivredu. Imamo, ali on nije tema. Ja ću navesti samo neke primere o tome kako se aktuelna vlast i predlagači ovog zakona danas ponašaju, u neskladu sa željama naših poljoprivrednih proizvođača, a to je da li nam je potrebna šećerna afera. Znamo da su Miroljub Labus i kompletna njegova ekipa stavili sada to pod tepih i navodno traže krivca, treba da se pronađe krivac. Zna se ko je taj krivac, zna se ko je uzeo pare, zna se gde su pare otišle. Znači, to je jedan od delova našeg programa.
Pomenuću i onaj čudni uvoz ludih krava.
Znači, određen broj junica, ne zna se kojim putevima i kojim stazama, ušao je u našu zemlju da bi se, kao, poboljšao matični fond ili stado tih krava. To je jedan od programa SRS. Znači, treba da proizvodimo domaće sorte, odnosno najkvalitetnije simentalsko goveče koje se proizvodi u Srbiji i da se time dičimo, odnosno da pokušamo da izađemo u svet, a ne da nama svet šalje trećerazrednu ili ko zna koju klasu robe.
Imamo u našem programu da nećemo uvoz salate i ostalih povrtarskih kultura koje su danas aktuelne, odnosno koje se cene, npr. mesa, krompira, lubenica. Mi uglavnom sada uvozimo dosta papaka, repova i ušiju, a naše kvalitetne mesne industrije ne mogu da se bave tim, navodno nemaju sertifikat, odnosno nisu im dali ovi iz G17 plus mogućnost da uđu, makar da se natkrile na neko evropsko ili svetsko tržište.
Nećemo struku u poljoprivredi na nivou seminara već nauke, ali nećemo ni te čuvene Hendersone ili da ih ne znam kako nazovem, koji daju nama sertifikate i daju mogućnost da se naša struka minimizira, odnosno da ta njihova struka bude na većem nivou.

Mi hoćemo od naših akademika, a to su Kostić, Škorić, Simić i ostali vrsni stručnjaci koji se bave ovom strukom. Nećemo da uvozimo pšenicu. To je jedna platforma koja ne iziskuje baš veliku pažnju u tom komentaru. Mi hoćemo da budemo glavni proizvođači, odnosno izvoznici na svetskoj pijaci te čuvene srpske kvalitetne pšenice sa kojom se ponosimo i možemo da izađemo na tržište.
Nećemo da nam u robnim rezervama duguju 18 milijardi dinara. O toj temi bismo mogli mnogo da komentarišemo. Nećemo da bilo koji stranac kupuje zemlju, i to je naš program, odnosno program SRS. Nećemo da nam život bude uzaludan kao što je vama. Druga Srbija je vama, a ne nama. Znači, mi živimo u jednoj Srbiji i borićemo se za tu Srbiju i putem ovog zakona i putem svih drugih zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 84. podneo sam amandman, a želja mi je bila da oslobodimo ministra, kako bi on imao više vremena da se bavi nekim drugim stvarima, odnosno da ne mora da evidentira registar sorti koje su priznate u odnosu na sorte koje treba da budu brisane iz registra.
Smatram da ovaj problem treba da rešava ministarstvo putem "Službenog glasnika" ili nekih specijalno ovlašćenih sredstava informisanja, ili putem interneta, tako da ljudi koji se bave ovom strukom mogu u svakom trenutku da sebi priušte određene podatke i da vide koje su sorte aktuelne, odnosno koje više nisu.
To je komentar ovog amandmana na član 84. Znači, da sve nadležnosti koje su date ministru pređu u nadležnost Ministarstva za poljoprivredu, pošto ono verovatno ima i razrađenu tehnologiju. A može da se desi i u nekom periodu da dođe do sukoba interesa. Na primer, da ministar, a znamo da se uglavnom ljudi iz tih branši i te struke mogu baviti i proizvodnjom nekog kvalitetnog semena, ne bi posle sama sebi morala da potpisuje ili da otpisuje neke sorte koje su priznate, odnosno sorte koje treba da budu brisane iz registra. Evo, toliko i hvala.

Zamolio bih da utvrdite kvorum, pa da nastavimo o amandmanu.

Izašao sam samo da repliciram u kontekstu da nisam želeo da favorizujem nijedan institut ili neku ustanovu posebno, nego sam samo a propo komentarima istakao taj institut, tako da ako me neko pogrešno shvatio, nije bio to cilj i nije mi to bila želja.

Dame i gospodo narodni poslanici,        amandman gospodina Krasića ima za cilj da zaustavi nabujale rušilačke ideje Mlađana Dinkića iz finansijskih sfera. Zar nam nije bilo dosta komentara o navodnim ekspertima još iz vremena DOS-a? Tada je vođena otvorena borba mišljenja i iz te borbe Mlađan Dinkić je izašao kao gubitnik.
Sticajem čudnih društvenih pomeranja, a znamo ko ta pomeranja čini, on nam ponovo zagorčava život i Predlogom ovog zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije i banaka u stečaju po osnovu preuzetih inostranih kredita, odnosno zajmova. I svi prethodni njegovi predlozi su naišli na osude od šire stručne javnosti i građana Srbije, ali to ne bih sada da komentarišem, jer to je u domenu ove naše skupštine.
Isti taj čovek nas je prevario i tada, a to želi i sada. Znaju radnici svih tih naših banaka o čemu je reč. Reč je o prevari međunarodnih razmera. Bitno je da se on i njegova grupacija G17 plus namire, podmire i steknu korist na nivou ekspertskih radnji, a to je muvanje sa bankarskim računima, mućenje finansijskih tokova, tako da oni, tobož, znaju da izbistre te mutne tokove i da time navodno nama bude bolje. Nema tu bolje, sve je gore i gore.
Srpska radikalna stranka se protivi drugačijem tretmanu Republike Srbije u pogledu njenih potraživanja u stečajnom postupku nad bankama u odnosu na druge poverioce banke u stečaju. Valjda su pravila stečajnog postupka nad bankama bila poznata onima koji su pregovarali sa poveriocima iz Pariskog i Londonskog kluba.
Zašto tražimo brisanje navedenog člana? Aleksandar Vučić je u svom istorijsko-finansijskom obraćanju iz ove oblasti dočarao sliku i širu javnost obavestio da ova gospoda iz te grupacije G17 plus, koja pljačka narod, ne sme više da povlači takve poteze koji nas vode u ekonomsko ropstvo. Oni rade kao da posle njih više niko ne treba da bude živ na ovoj planeti. Znam ja da će oni prvim avionom, ako budemo imali i avione, pobeći na njihova ostrva. Znaju građani i koja su to ostrva i koliko je naših para na tim ostrvima. Narod ne treba da dozvoli da oni sednu u te avione, a mi ćemo se kao opozicioni poslanici boriti ovde u parlamentu protiv takvih zakona i takvih ideja.
Gde je 4,5 milijardi dolara sa Kipra, gde im je šest milijardi dolara sa mađarske granice i gde su im svi ostali finansijski darodavci koji su obećavali i obećali narodu te pare? Sećam se dobro kako je Dinkić izlazio u javnost sa čuvenim šemama, kada se obračunavao sa protivnicima iz DOS-a; sećam se i njegovih komentara vezanih za aktuelnu koaliciju – da oni nisu sposobni i spremni da sprovode reforme i da sa njima nema reformi u Srbiji. Verovatno i oni ovo danas slušaju i njima se obraćam u interesu svih građana, jer sa ovim čovekom ni aktuelna vlast ne može dalje. Dinkić je sve glumio i odglumio u skladu sa svojim ponašanjem, a to je obmana. U tome mu dosta pomažu mediji, verovatno ih on dobro plaća, jer se on i ponaša kao veliki gazda.
Još jedna njegova prevara bila je pre mesec dana. Setite se kako je podigao plate poslanicima i zaposlenima u Narodnoj skupštini. To je bila manipulativna farsa oko koje je narod trebalo da se bori, kako bi usmerili pažnju ka tom problemu, a otvorili kapije Haga i generale usmerili, bez reakcije naroda. To je bio uspešan dribling, a potom odmah nastupa novi podvig iz finansijske kuhinje eksperata – plate treba smanjiti, mislim na poslaničke i zaposlenih u Narodnoj skupštini, jer se navodno budžet poljuljao; to je čista manipulacija. On se i dalje ponaša isto onako kao kad je ušao u ovaj dom sa onom velikom crnom tašnom ili kesom, ne sećam se.
Naš narod komentariše da u istoriji nismo imali goreg, omraženijeg i opasnijeg čoveka u političkoj hijerarhiji koji je vodio finansije Srbije, ali se nadamo da to neće biti još zadugo. Mesto ga čeka tamo gde je i zaslužio. On goni sirotinju sa buvljaka, a u sanducima je preneo i odneo te naše pare preko. Mislim da mu je došao kraj, jer tako misle i ljudi iz koalicije koji ga navodno podržavaju.
(Predsednik: Vreme.)
Videćemo da li će oni glasati za ovaj zakon. Ima mnogo komentara vezanih za Nacionalnu štedionicu, koja je samovoljno osnovana, gde je G17 plus dobijao pravo servisiranja najvećeg dela devizne štednje u iznosu od 3,5 milijardi evra. I ta priča ima svoju priču, a to je da ti eksperti ojadiše naše građane.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, očekivao sam da će pre ovih zakona biti donet zakon o nadoknadi štete koje nam je nanelo NATO bombardovanje 1999. godine i da će šteta biti osnov za sve uslove koje nam Evropa danas, sutra i ko zna kada bude uslovljavala svojim zakonima. To vreme i te štete naš narod ne treba da zaboravi.
Tako bismo tim zakonima nivelisali neko stanje životne sredine i počeli sa uklapanjem našeg životnog prostora i životne sredine u nazovimo tu Evropsku uniju.
Navešću samo jedan od primera kolika je šteta načinjena u Nacionalnom parku "Fruška Gora" koja je oivičena i omeđena sa površinom od 25 hiljada hektara. Samo na 11 hektara šuma i šumskog zemljišta načinjena je šteta u vrednosti od 264 miliona dolara. Ta šteta je trenutna šteta. Posledice tek treba da slede, a to će meriti, uočavati i rešavati ovaj zakon koji je danas na dnevnom redu.
Odnos nas svih u zemlji bi trebalo da bude na višem nivou od današnjeg, ali kako da to izvedemo kad znamo da nam je standard ispod tih kriterijuma koji održavaju ovaj set zakona i kad znamo da se borimo za golu egzistenciju ne mareći baš mnogo za ovu i njoj sličnu ekologiju.
Ovaj zakon treba da obezbedi sigurniju i stabilniju liniju funkcionisanja nacionalnih parkova u našoj zemlji. Svi ti naši parkovi nacionalni moraju biti tako tretirani i finansijski podržani od strane budžeta, odnosno korisnika tih prirodnih resursa iz tih sredina. Tada tek možemo da participiramo i da komentarišemo sličnosti i razlike naših parkova sa nekim svetskim parkovima. Razlika je na našoj strani jer ipak naši prostori nisu tako zagađeni industrijskim otpadom kao te svetske zemlje koje sebe nazivaju industrijskim zemljama.
Predlog zakona o proceni uticaja na životnu sredinu je obradio ovu materiju u 47 članova i predložio da se ova oblast reši i rešava. Svi ti koji utiču na zagađivanje životne sredine će morati da se podvedu pod ovaj zakon. Ovaj zakon je mogao da se uradi u skladu sa boljim odnosom zagađivača i Zakona o zaštiti životne sredine.
Nasleđe zagađenih sredina je rizično područje isto kao i bombardovanje u NATO varijanti tako da i to treba nivelisati i evidentirati. Izvorišta zagađivanja su mesta gde treba posvetiti najveću finansijsku i zakonsku regulativu. Koji su to odnosi o tome sada ne bih, zato što nisam u mogućnosti ni da utičem na te procente. Ovo treba sve staviti u akciju u samom startu, odnosno pri samom planiranju.
Taj pravni osnov vezan za ovaj zakon sadržan je u 72. članu Ustava Republike Srbije i on omogućuje da mi o njemu danas raspravljamo. Sredstva za ovaj zakon od 594 miliona su potrebna da bi se on realizovao, ali realno ova sredstva moraju biti još veća. Ljudi koji se bave strukom – zaštitom čovekove sredine i šumarstvom da svojim radnjama, strukom i naukom omoguće veću šumovitost naših regiona u Srbiji.
Navešću jedan primer – šumovitost u Vojvodini je sada 6%, a planovi su da ta šumovitost bude 20% i više. Taj program treba sprovesti, ali to ćemo moći tek kad zaposlimo, odnosno uposlimo naše kapacitete u privredi.
Ta čuvena Evropa traži da šumovitost bude 42% i da tada taj odnos šuma i ostalog zemljišta čini pravu sliku tog ekološkog stanja.
Sledeći, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu. Uticaj ovog zakona se sprovodi pomoću određenih kriterijuma koji prate vazduh, vodu, zemljišta, klimu, biljni i životinjski svet i na kraju druge stvorene vrednosti. Cilj ovog zakona je da se usaglase propisi Republike Srbije sa propisima Evropske unije. Ponovo naglašavam da ta Evropa treba da nas obešteti u cilju postavljanja nulte tačke pa tek onda da mi prihvatimo te njihove sugestije, a one su bile već na dnevnom redu u prethodnim komentarima kod one bivše vlade. Zamislite vi gospodo da smo mi njima naneli takve ili slične štete, šta bi mi od njih mogli da tražimo u smislu zakonskih regulativa? Ništa.
U Nacionalnom parku "Fruška Gora" je rasprostranjena takva flora i fauna koja ovim zakonima mora biti tretirana tako da sve funkcije moraju biti ispunjene i da sredstva za funkcionisanje tog prostora moraju biti obezbeđena, a ne da se ne zna da li ta sredstva treba da obezbedi nekakvi omnibus ili republički budžet. Svi žele svoj užitak i svi žele ekološku sliku, ali država usadi usred tog parka Beočinsku fabriku cementa koja svoju sirovinsku bazu crpi iz nedara Fruške Gore. Toga nema nigde na svetu, tako da i pored svih obećanja i ulaganja sada čuvenog "Lafarža" da smanji zagađivanje prostora i naseljenog mesta Beočin nije ispunio svoja obećanja.
Kako da koristimo resurse sa Fruške Gore? Mislim na lekovito bilje. Mi smo planirali u Nacionalnom parku i šire da se bavimo i proizvodnjom zdrave hrane i tome slično, ali nismo u mogućnosti. Mislim da je zakonom o omnibusu za Vojvodinu i ovaj uticaj inspekcija sveden na princip kreni-stani, tako da ovi zakoni moraju biti vraćeni u republičku nadležnost i tada tek može da se kontroliše i utiče, odnosno sprovodljivost će biti realna.
Kako rešiti buduće odnose sa koncesionarima koji uglavnom imaju arendaški odnos, a to je da sa što manje sredstava uloženim u ekologiju steknu veća novčana sredstva kroz svoje proizvode? Lokalni inspektori i sredina u kojoj deluju moći će ovaj set zakona da prate onom čuvenom krilaticom – koliko para toliko i muzike. Stanje naših vodotokova i reka, da li su zagađeni ili nisu. Da li je tu uspostavljen zakonski regulator? Mislim da nije.
Stanje deponija to je posebna priča i mi nismo ni na pola puta rešavanja tog problema kod nas. To je čudna slika i priča, a ona se viđa u lokalnim samoupravama i rešava po sistemu "uz put", onako iz kola ili iz traktora najbrže i najlakše.
Da li će ovi zakoni biti sprovodljivi to je sada otvoreno pitanje i smatram da će to teško biti ostvarljivo.
Sve do onog momenta dok se ne uspostave sinhroni između ekonomije i ekologije, kad to uspostavimo tada se može očekivati pozitivan komentar. Pitanje eko-znaka treba da se uredi tako da taj eko-znak daje sigurnost i ozbiljnu analizu onih koji daju saglasnost na taj znak, da nam se ne bi desilo da taj znak dobije sistem burazerskog usluživanja.
Pošto sam počeo sa Fruškom gorom završiću ovaj komentar sa njom jer smatram da u nedrima ona bazira 16 manastira koji su ekološke ćelije i te ekološke ćelije su nam ostavili preci u amanet da ih čuvamo, pazimo, štitimo i obnavljamo. Oni se nalaze u šumskim kompleksima omeđenim potocima, izvorištima pitke vode i čistim vazduhom, a mir koji je tako potreban svima, i mirom, koji je neophodan da bi se ovaj set zakona sproveo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne samo Ustav već i potreba branše je zahtevala da ovaj zakon još ranije bude predstavljen javnosti i da prođe skupštinsku proceduru.
Ovaj zakon nije za idealne pohvale, ali nije ni za veliko kuđenje. On će dati nove smernice u šumarstvu i struci - kako treba da se vrši organizacija i priprema sadnog materijala za buduće pošumljavanje i povećanje šumovitosti određenih regiona naše zemlje.
Radim u Nacionalnom parku "Fruška gora" već više od 30 godina i problematika proizvodnje i promet sadnog materijala su mi dosta poznati. Upoznat sam od osnivanja rasadnika, pa preko formiranja rasadnika, pa do uspostavljanja semenskih sastojina, tako da ta problematika mora biti rešavana zakonskim putem i ona je bila rešavana na određeni način, tako da ovaj zakon sada to radikalno komentariše, u smislu da se ova proizvodnja mora uspostaviti u skladu sa evropskim normama.
Ova oblast je do sada rešavana propisima za šumsko bilje, tako da ti propisi treba da se regulišu ovim i sličnim zakonom, sličnosti i razlike u proizvodnji poljoprivrednog i šumskog bilja traže odgovore u obliku zakona, a ti odgovori su već komentar na tu evropsku uniju koji su i dali zadatak, oni nam nude i nalažu ovakva i slična rešenja, mada kad posmatram sa stručnog i zdravstvenog aspekta naše šume nisam baš pobornik njihovih svih rešenja. Treba nekad i mi sami sebi da postavimo pitanje i da damo odgovor, to je neka naša specifičnost.
Semenske sastojine šumskog bilja se sada nalaze u državnom posedu i one kao takve ne mogu da se organizuju bez vremenske distance, kad koja vrsta počne da plodonosi ili kad je zrela za uzimanje semena iz te sastojine (učestalost plodonošenja kod hrasta jeste 5-7 godina), a to se meri i vremenom od 50 do 100 godina, tako da ovaj deo zakona pripada nekom budućem komentaru i pitanje je kako će se regulisati ti vlasnički odnosi, a znamo da najbolje rezultate i najveću kontrolu tih sastojina mogu da imaju u Evropi kompanije i privatne firme koje se bave tom delatnošću.
Znamo mi da naša zemlja ima dobre potencijale za proizvodnju reproduktivnog materijala koji bi bio interesantan za evropsko i svetsko tržište. Jednim od članova ovaj zakon reguliše polazne osnove za proizvodnju reproduktivnog materijala šumskog drveća. I tu bi mogao da se da neki komentar, šta je to za Evropu šumsko drveće a šta za nas. To šumsko drveće nije šumsko drveće jer ima biljaka koje su u hortikulturnom smislu za nekog od ekonomskog odnosno šumskog značaja, a za nekog su hortikulturnog odnosno urbanog značaja.
Osnovne odredbe ovog zakona su predstavljene u osam članova. Ministar ustanovljava regione, provenijencije, znači vrši se ustanovljavanje polaznog materijala odnosno matičnjaka, plantaže i sl.
Ministarstvo vodi registar regiona provenijencije polaznog materijala za proizvodnju, ko može da se bavi proizvodnjom reproduktivnog materijala je regulisano u pet stavki, gde se navodi koji su to uslovi bitni da se on može registrovati.
Knjiga reproduktivnog materijala mora da se vodi, knjigom se reguliše ceo sistem kontrole, vrsta sorti, količina, starost, datum izvođenja radova. Kontrolu reproduktivnog materijala vrši Ministarstvo, stručnu kontrolu Ministarstvo može da poveri preduzeću ili pravnom licu. Ministarstvo izdaje uverenje o poreklu reproduktivnog materijala.
Doradu reproduktivnog materijala, semena – sušenje, trušenje, čišćenje, kalibriranje, pakovanje, dezinfekciju i dezinsekciju – može da vrši preduzeće, drugo pravno lice ili preduzetnik dorađivač, koji mora da ispuni određene uslove, prostori opremu i da tim poslovima rukovodi šumarski inženjer sa dve godine radnog iskustva i položenim stručnim ispitom. Tu ima raznih komentara i mišljenja, da li dve godine, znači sa većim iskustvom.
Kvalitet reproduktivnog materijala; ovde će sigurno biti dosta problema oko norme. Te norme treba da propiše ministar. Ispitivanje i utvrđivanje reproduktivnog materijala iz uvoza vrši preduzeće odnosno pravno lice koje je ovlašćeno da izdaje sertifikate međunarodnog udruženja za ispitivanje kvaliteta materijala.
Taj sertifikat nije jasan u ovom zakonu, ko će njega davati, koji su profili stručnosti potrebni.
Promet i upotreba reproduktivnog materijala; to zakon predviđa u 7 članova, gde po članu 34. u promet može da se stavi reproduktivni materijal šumskog drveća poznatog porekla, selekcionisan, kvalifikovan ili testiran. U promet može da se stavi reproduktivni materijal koji potiče od genetski modifikovanih organizama samo ako je testiran.
Ovaj član, sa dozvolom ovih genetski modifikovanih organizama, vrlo je problematičan, jer mi znamo da nemamo ni iskustva sa takvim genetskim modifikovanim biljkama, koje bi verovatno u nekoj radikalnoj proizvodnji mogle da zagade naše čisto područje, a to čisto područje je u Evropi i svetu već poznato, i time bismo mi ugrozili sami sebe, a omogućili svim prometnicima odnosno ljudima koji se bave trgovinom repromaterijala da na naše prostore mogu da donose ko zna kakvu robu i kog porekla.
Što se tiče pakovanja i prometa sadnog materijala, mislim da tu neće biti problema, u tom smislu da mi kao struka nismo u stanju da propratimo sve svetske trendove, tako da tu neće imati bilo ko šta da zameri, a znamo da će i kontrolori usmeravati ceo taj prometni sistem, sa biljnim vrstama koje budu upućene u bilo koji deo sveta, to su ambalaža i to su kompletna propratna dokumenta koja prate te pošiljke.
Inspekcijski nadzor se vrši nad reproduktivnim sadnim materijalom, a nad proizvodnjom, doradom, prometom i upotrebom reproduktivnog materijala Ministarstvo vrši preko šumarskog inspektora.
U vršenju inspekcijskih poslova inspektor je ovlašćen i dužan da izvrši kontrolu u šest odnosno devet tačaka i ukoliko je to sve u skladu sa zakonom taj nadzor je uredan. U članu 45. ovog zakona stoji da je protiv rešenja inspektora dopuštena žalba Vladi Republike Srbije. Taj član nije logičan, ukoliko dođe do greške inspektora iz subjektivnih razloga, a vremenska distanca bude duža od nekoliko dana, ceo taj transport ili količina robe može da propadne i propašće. Ko je za to tada odgovoran? Zakon to ne pokazuje.
Ako ovaj zakon zaživi, mi u šumarstvu ćemo tek za narednih 50, odnosno 100 godina moći da komentarišemo kvalitet naših šuma, kao što su to danas baseni (Posavski, Podunavski i ostali). Ili, šta da uradimo sa Pančićevom omorikom iz Zaovina sa Tare, koja je sada na izdisaju, i pitanje je da li ćemo uspeti da sačuvamo matična stabla sa kojih ćemo uzimati šišarke.
Bio sam 1968. godine u Češkoj i oni i danas imaju kulture Pančićeve omorike koje genetski potiču sa Tare. Te kulture su podignute 1903. godine i one danas predstavljaju najkvalitetnije kulture ove vrste.
Naše trušnice su u teškom i neremontovanom stanju i proizvode po sistemu iz 18. veka. Verovatno će ovaj zakon regulisati i tu oblast, pa nećemo morati da se borimo sa genetski modifikovanim biljkama, u koje struka nema poverenja.

Ovaj zakon nije loš, ali nije ni evropski da bismo sa njim već sutra mogli da budemo primljenu u tu Evropu. On je samo početak nečega što se zove pristup javnim informacijama. Imali smo mi i do danas određen pristup određenim informacijama. Neću da komentarišem kako se to sve dešavao i u kom je smeru sve to išlo, što smatram da će ovaj zakon isto regulisati, a mi ćemo tamo nekom reći – da, usvojili smo mi taj zakon.
Neki analitičari kažu da je ovaj zakon lavirint koji može a ne mora da se reši, a videćemo i u daljem kontekstu da li će i kada on biti primenljiv, da li postoji dinamika koja će ovu materiju rešiti u što kraćem vremenskom periodu.
Ukoliko dođe do prihvatanja naših amandmana, a mi smo ih uglavnom postavili i predložili tako da poverenici ne treba da budu u ovom zakonu, prihvatićemo ovaj predlog i glasaćemo za njega.
Mi uglavnom postavljamo stvar u kontekstu da se predloženi poverenici brišu iz zakona, a da te poslove obavlja neki odbor. Taj predlog smo ugradili u sistem tako da više odgovornosti primi na sebe ministarstvo; a poverenik, neko reče nepoverenik, znamo da takvih danas u Srbiji ima više nego što ih treba.
Nećemo dozvoliti da na ta mesta poverenika budu kandidovani ljudi poput naših neprijatelja kao što su Sonja Biserko, Nataša Kandić, Biljana Vučo i Borka Pavićević i ostali analitičari naše sadašnjosti i kreatori budućnosti, koji svakodnevno truju našu javnost sa njima poznatim informacijama da smo mi Srbi krivi za sve.
Izraz poverenik nije utemeljen u zakonu ni u Ustavu. Imali smo doskora biro i on je činio čuda. Znamo svi kako je taj biro funkcionisao, on je imao neograničena ovlašćenja i ona su zloupotrebljavana, i danas se oseća ta zloupotreba. Ne želimo da ti poverenici budu nestranačke ličnosti ili neki eksperti, iz razloga koji sam već istakao.
Moj amandman predlaže: u naslovu iznad člana 23. reč "poverenika" zamenjuje se rečima "neki odbor", a u članu 23. reč "poverenikom" zamenjuje se rečima "nekim odborom".
Ovaj amandman je u skladu sa našim predloženim amandmanima.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prvom članu ovog zakona vi ste predvideli i predlažete da se formiraju dve agencije, i to agencija za energetiku i agencija za energetsku efikasnost. Mi smo protiv formiranja agencija, a to smo komentarisali u svim našim amandmanima i stav Srpske radikalne stranke je da nema tih agencija.
Vlast ovim agencijama omogućava nova radna mesta za svoje članove i dužnike kojima je obećala u prethodnim izbornim tokovima. Te agencije zapošljavaju samo mali broj ljudi. Mi smo, kao Srpska radikalna stranka, za sistem i strategiju da se ovim zakonom zaposle nova lica i da ovim zakonom ne ostanu bez posla ljudi koji su već na radu u ovim firmama koje su u tesnoj vezi sa energetikom. Dosta nam je reformi i zakona koji otpuštaju radnike a radnici i njihove porodice postaju socijalni slučajevi, tih i takvih zakona nam je dosta.
Ovim zakonom se ide na volju raznoraznim lobijima koji trguju tom energijom. Čitav ovaj slučaj smo putem anketnog odbora prezentovali javnosti: ko je gde i ko za koga radi, ali to je za te kvazieksperte nedovoljno, otkud bi oni radili i išli sebi na štetu. U jednoj emisiji ministar za energetiku nije mogao da odgovori na ovakva i slična pitanja voditelja, već mu je sve to onako bilo smešno.
Ministar je u toj emisiji izjavio da je ovaj zakon kao "atomska bomba" za sve zakone koji su bili ovih dana u javnoj raspravi. Čudne li "bombe". Nadajmo se da će se ta bomba jednog dana i demontirati, da ona neće biti bačena na nedužni narod, već će neko to demontirati, a to će biti sigurno Srpska radikalna stranka.
Agencije koje se ovim zakonom predlažu treba da obave sve radnje na unapređivanju i usmeravanju razvoja tržišta energije na principima nediskriminacije i efikasne konkurencije. Daleko je taj komentar od realnih zahteva i potrošača i proizvođača ove energije. Nema opravdanja za formiranje dve agencije sa stanovišta SRS. Koncepcija Zakona o radio-difuziji prepoznatljiva je već u prvom članu Predloga zakona o energetici, što će rezultirati izborom saveta po istom principu i sa istim posledicama kao i kada je bio u pitanju radiodifuzni savet.

Dame i gospodo, problematika igara na sreću trebalo je da bude na dnevnom redu ove skupštine još davno - kako zbog društvene uloge i funkcije ove delatnosti, tako i sa aspekta popune budžeta Republike Srbije. Ako je to tada i danas bitno?
Poznato je da se od davnina tj. od samog osnivanja lutrije ova delatnost nalazila u državnom monopolu. Kad kažem od davnina, mislim na Mletačku Republiku, koja je prva smislila državnu lutriju radi popune svog budžeta.
Države kontrolišu ovu delatnost preko rada državnih lutrijskih preduzeća ili putem davanja koncesija preduzećima za organizovanje kocke i drugih posebnih igara. Sve ovo zbog veličine tj. oblika ove vrste prometa i specifičnosti same delatnosti, a i zbog namene javnih prihoda ove vrste za pokrivanja invalidskih, humanitarnih, socijalnih potreba i finansiranje amaterskog sporta.
Imajući u vidu da ova vlada ističe kako neprekidno preduzima korake na suzbijanju nezakonitih radnji i kriminala, začuđuje ovoliko odugovlačenje sa zakonom koje je započela još prethodna vlada. Još više čudi kad je javna tajna šta se dešava u pojedinim postojećim društvenim preduzećima lutrijske delatnosti, a u upravnim odborima sve vreme od oktobra 2000. godine do danas sede ljudi koji su spoljni članovi, a istovremeno članovi stranke na vlasti.
Takođe čudi da se ne kontroliše naplata javnih prihoda ni od igračnica u automat-klubovima u privatnom vlasništvu - a borimo se protiv kriminala.
Kome je odgovaralo da se sa uvođenjem reda u ovu delatnost toliko odugovlačilo? Nije li to vreme služilo za akumulaciju potrebnog kapitala, posebno kad se ima u vidu nedostatak urgentno potrebnih budžetskih sredstava za društveno tako osetljive namene.
Time više kad je opštepoznata činjenica da se ljudi u kriznim vremenima okreću kocki, klađenju i svim drugim igrama na sreću koje im pružaju mogućnost da preko noći reše svoje probleme, naravno ako ih sreća posluži.
Taj psihološki mamac je kod nas sve izrazitiji jer je u toku rasprodaja društvenih preduzeća i ljudi ostaju na ulici, bez ikakve perspektive. U obrazloženju Predloga zakona o igrama na sreću koji danas razmatramo navodi se „da je trenutno ova oblast loše regulisana i pod slabim nadzorom tako da su fiskalni efekti veoma niski“.
Ovi argumenti se ne mogu složiti na ovakav način jer su to tri odvojene stvari. Naime, oblast igara na sreću je zakonom regulisana - jer se primenjuje, ali samo delimično, Zakon o igrama na sreću iz 1992. godine. Zašto delimično? Zato što se deo koji reguliše formiranje državne lutrije Srbije uopšte nije primenio, iako je to trebalo to da se uradi još sredinom 2002. godine (jer je tada doneta odluka Ustavnog suda Srbije da je ovaj zakon bio primenljiv).
Znači, trebalo je prvo formirati državnu lutriju, a onda tvrditi da li je dobro ili loše organizovano, a ne obrnuto raditi.
Drugo, pod slabim je nadzorom tačno, ali smo imali finansijsku policiju i SDK koji to nisu kontrolisali i Ministarstvo finansija koje nije alarmiralo da se ne uplaćuje budžetski prihod na osnovu poreza od igara na sreću. Ista je ova priča kao i sa svim privrednim subjektima u Srbiji. Treba devalvirati preduzeće i tada ga prodati po sistemu znamo kojem.
A treće, neka ministar Dinkić kaže koliko je naplatio javnih prihoda na osnovu igara na sreću u prošloj godini i u periodu od januara do juna tekuće godine, i to posebno za klasične, i posebno za kocke i slične igre (klađenje i drugo) - jer su to dve odvojene stvari i ubiraju se prvo od društvenih lutrijskih preduzeća, a drugi od preduzeća kocke i klađenja.
Na osnovu čega je izveo gospodin Dinkić račun o fiskalnom prihodu od oko 70 miliona evra, kad nije rekao ni period na koji se odnosi? Je li to možda prihod za jedan dan? Još nešto, u obrazloženju se kaže veća i efikasnija naplata javnih prihoda ostvarenih na osnovu organizovanja igara na sreću, pa opet pitam - kako to da u upravnim odborima društvenih lutrijskih firmi sve vreme sede članovi stranaka na vlasti još od oktobra 2000. godine.
Dalje, novim zakonom organizujemo državnu lutriju Srbije da bi obezbedila red u ovoj oblasti i monopol države. Istovremeno postojeća lutrijska društvena preduzeća, koja nisu radila ni do sada onako kako je propisano važećim zakonom, ubuduće pretvaramo u društvo sa ograničenom odgovornošću, sa većinskim udelom države.
To je u stvari paralelna mreža sa državnom lutrijom Srbije - umesto da su to filijale ili regionalni centri jednog istog preduzeća koje se zove državna lutrija.
Neka ministar Dinkić objasni budući status tih lutrijskih društava sa ograničenom odgovornošću i celu njihovu vlasničku strukturu.
Znači, da objasni ko su suvlasnici pored države i čemu to sve skupa služi?
Nadalje, u prvoj rečenici obrazloženja zakona piše da „igre na sreću“ odnosno kockanje predstavlja ozbiljan društveni problem. Treba videti šta je to ozbiljan društveni problem kada su igre na sreću u pitanju. Ovo iz razloga što se u vezi sa igrama na sreću večito postavlja pitanje - da li su one blagoslov ili prokletstvo? Nauka je utvrdila da odgovor uopšte nije jednostavan.
Po nauci, u prilog blagoslova idu sledeći razlozi: 1) igre su stare koliko i čovek, odnosno kultura; 2) doprinose sposobnosti odlučivanja čoveka; 3) učestvuju u socijalizaciji čoveka; 4) daju čoveku mogućnost da preko raznih igrarija stekne novac.
Ali, istovremeno u prilog prokletstva govore činjenice da igre na sreću vode u: 1) propast; 2) stanje depresije; 3) puteve greha; 4) pa i do samoubistva.
Uprkos svemu pomenutom, igre na sreću su se kroz istoriju dokazale kao pozitivna pojava, a bolest, zavisnost i opsesivne igre ili patološke igre su neke druge uvek negativne pojave. Nažalost, predupređenje i lečenje patoloških igara je složenije od toga da se država opredeli samo na ograničavanje igara na sreću. Iz tih razloga, sve demokratske zemlje su se rukovodile sa sledeća dva stava u regulisanju ove problematike i to:
1. igre na sreću zadovoljavaju društvene potrebe, prohibicija samo tera igre na sreću u ilegalnu sferu;
2. kod organizatora (priređivač igara na sreću) se ostvaruje značajan iznos ekstraprofita, koji se može upotrebiti u društveno korisne svrhe.
Iz navedenih razloga, „tehnika“ organizovanja igara na sreću jedinstvena je u svim civilizovanim zemljama, jer je lutrija državna. Kaže se da je u demokratskim zemljama sve dozvoljeno što nije zabranjeno pravnim normama. To jeste tačno za najveći deo ljudskih aktivnosti, ali je sa organizovanjem igara na sreću sasvim drugačija situacija. Ova je delatnost zabranjena strogo, kažnjiva, izuzev za dozvoljene igre državne lutrije ili igre po posebnom odobrenju za neke priređivače.
Pored jedinstvene regulative u pogledu tehnike, jedinstvena je i filozofija normativne regulative: ta filozofija se može obuhvatiti kao stav da se potrebe u pogledu igara moraju zadovoljiti, ali se ni u kom slučaju ne smeju potencirati. Drugim rečima, ponuda ne sme da prevaziđe potražnju.
Da se vratimo na ponuđene razloge i argumente u obrazloženju zakona.
Tu je rečeno sledeće: „Ograničavanje mogućnosti za kockanje ogleda se u pooštravanju kriterijuma (finansijskih, tehničkih, prostornih i u pogledu osposobljenosti zaposlenih) za priređivanje posebnih igara na sreću."
Da li je to svetsko iskustvo? Pod ovim obrazloženjem krije se zapravo objedinjavanje igračnica velikih organizatora (kocke), uz istovremeno zatvaranje malih objekata, pošto po Predlogu zakona jedan može da dobije deset dozvola. Ako je uslov za rad po ovom zakonu da se prekontrolišu automati za igre na sreću u svi objektima i da na vidno mesto Uprava za igre na sreću nalepi nalepnicu kojom se dozvoljava rad istog, i ista ta uprava ima ovlašćenje stalne kontrole rada - kakve veze ima veličina igračnice i broj aparata sa ograničavanjem mogućnosti kockanja.
U vezi sa potrebom uvođenja reda, postavljam još sledeće pitanje: zašto Predlog zakona u regulisanju minimalne visine isplate igračima na aparatima za igre na sreću, tzv. automatima, odstupa od svetskih standarda? Ili da idemo bliže od sveta, u komšiluk, zašto kod nas predlagač nije pročitao član 94. slovenačkog, komšijskog zakona na primer, gde doslovce stoji sledeće: „Automat za igre mora biti tako podešen da igračima vrati u proseku najmanje 90% uloženog novca. U prostoriji predviđenoj za automate za igru priređivač mora na vidnom mestu istaknuti obaveštenje o minimalnom prosečnom procentu povraćaja uloženog novca“.
U Predlogu zakona koji sada razmatramo, u članu 85, stoji sledeće: „Aparat za igre na sreću mora biti tako konstruisan, odnosno podešen da na ukupan broj programiranih kombinacija isplaćuje igračima najmanje 60% od vrednosti uplata“.
Radi upoređenja navešću još Đelićev predlog, koji u članu 88. formuliše sledeće: „Aparat za igru na sreću mora biti tako konstruisan, odnosno podešen da na ukupan broj programiranih kombinacija isplaćuje igračima najmanje 75% od vrednosti uplata za učestvovanje u igrama na sreću u periodu od tri meseca posle obavljenog tehničkog pregleda, uz zapisivanje ulaza i izlaza putem elektronskog brojčanika“.
Evo, gospodo poslanici, uporedite sami i zaključite sami šta je predlagač hteo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim setom zakona se ne rešavaju problemi na način kako je to Vlada zamislila. Ministar je u svom obraćanju javnosti, predstavljajući ove zakone, bio suviše neodređen. On, u stvari, nije izrekao istinu, već je svojim stavom dao do znanja svim građanima kako je on vlast i da, kao takav, može sve. Prevario se on u tom svom stavu, jer narod nije glasao za takvu vlast koja je puna narodne nevolje.
Vlada pokušava da se ova grupa zakona predstavi kao predizborno obećanje koje se ovim putem ispunjava. Nekada kada smo mi srpski radikali davali određene predloge za punjenje budžeta, to je bila fama. Setite se samo kada smo mi predlagali da se na mobilni telefon uvede taksa, tada je to bilo ne daj bože. Danas, vezano za ovaj zakon, vlast želi da poveća taksu na mobilnu telefoniju sa 200 na 300 dinara. To je za nas neprihvatljivo, jer je sada telefon prerastao u sredstvo koje više nije luksuz, nego služi za obavljanje svakodnevnih poslova.
Danas se ovim predlozima rešava samo marketinški komentar, a to glasi – mi ćemo da smanjimo određen broj akciza, a na drugoj strani da povećamo iste i time ispunimo sve praznine u budžetu. Tako, na primer, ukida se akciza na petrolej koji je služio za osvetljavanje, a znamo da je minimalan broj domaćinstava koja taj petrolej koristi u te svrhe.
Što se tiče komentara vezanih za čamce, mislimo da je i tu ovaj zakon nepotreban, odnosno da on ne rešava pitanja na pravi način, a to je da jedan čamac može da bude i kraći od 15 metara, a da u sebi nosi veliku vrednost i da predstavlja izuzetan luksuz.
Našim amandmanima mi samo želimo da popravimo, ako se tako nešto može reći, ali u suštini mi smo protiv ovog seta zakona.
Lovac sam od 1968. godine i tehnologiju lova poznajem i profesionalno, pošto sam se bavio ovim poslom u Nacionalnom parku "Fruška gora". Kao takav mogu da dam i svoj sud, vezano za ove izmene i dopune Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara.
Uglavnom mi obični lovci posedujemo jednu ili dve puške i sa tim arsenalom od dve puške možemo da zadovoljimo sve zahteve prema lovstvu. Sve ono što je preko ove norme iritira i lovca i sve koji su vezani za lov i lovnu privredu.
Znamo da sa dve puške može da se ide u lov na visoku i nisku divljač, a to je osnovni zadatak svakoga lovca, da u svom lovištu i u nekom drugom lovištu može da koristi jednu pušku sa olučenim cevima i jednu lovačku pušku. Sve ostalo što imaju pojedini lovci je nepotrebno, a znamo i kako oni izgledaju i čime se oni bave, oni uglavnom izazivaju bes i svojim stavom iritiraju obične lovce. Oni su ti koji imaju određene privilegije i te privilegije koriste na sebi svojstven način, a to je da se, vozeći se džipovima, ne pridržavaju lovačke etike i lovne tehnologije.
Ovim komentarom želim da dam doprinos da ovaj zakon nije bio ni potreban, jer mi lovci nismo plaćali ni do sada nikakve takse, ni bilo šta što je vezano za lovačko naoružanje.
Naši amandmani daju obrazloženje da se ukida plaćanje poreza na oružje i mi ćemo se zalagati za to. U čl. 9. i 10. Predloga zakona predlaže se sužavanje poreza na registrovano oružje, a naši amandmani to eliminišu.
Mi smo 25. februara 2004. godine predali jedan ovakav predlog, koji je trebalo Skupština ovde da usvoji, odnosno da da svoj komentar. Te komentare ste čuli iz svih naših izlaganja, kao članova SRS-a.
Što ste vi, gospodo, sada dali komentar o nečemu za šta ne treba da se daje komentar, a to je da ovaj zakon nije trebalo ni da se predstavi na ovaj način, jer mi lovci nismo ni plaćali nikakve takse ni poreze na naše oružje, a vi sada da bi bili veliki činite to što vam mi nećemo prihvatiti. Komentar Tomislava Nikolića o lovcima je upotrebljen na jedan neprikladan način kako bi mu se umanjila predsednička vrednost. Nemojte se vi sekirati, jer će svi lovci baš podržati Tomislava u njegovoj predsedničkoj kandidaturi i oni će svojim glasovima doprineti da on bude izabran za predsednika Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 25. Predloga zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija.
Iz uvodnog izlaganja ministra se vidi da je on lično zadovoljan sa ovim predlogom zakona. To može da bude i logično, ali šira srpska javnost, kao i mi poslanici, nije imala mogućnost da decidno analizira i da svoj sud o ovom predlogu zakona. Vreme dolaska predloga je bilo ishitreno.
Aktuelna vlada je ovaj predlog ispostavila u nadi da jedno od izbornih obećanja bude ispunjeno. Ovaj zakon je zakon dobrih namera i mi kao Srpska radikalna stranka znamo da ovaj zakon, ukoliko ne pretrpi izmene sa našim amandmanima, neće biti sprovodljiv. Smatramo da će prihvatanjem naših amandmana on pretrpeti korenite promene. Ovaj zakon je predvideo da moral funkcionera treba da je na nekom drugom nivou a ne na nivou kumovskih i burazerskih institucija. To se čak ovim zakonom i zaobilazi.
Zakon pripada grupi antikorupcijskih zakona, iako on sam ne može da čini pravno dejstvo ako se ne upotrebe i ostale norme iz ove oblasti. Zakon želi da spreči stvaranje sukoba između javnog i privatnog interesa. Taj interes ovaj zakon rešava putem svojih odbora. Odbori se formiraju na republičkom, pokrajinskom, lokalnom i gradskom nivou.
Odbori svojim radom sprečavaju da dođe do sukoba interesa kod javnih funkcionera i ovi odbori će doživeti svojevrstan komentar: kako ih formirati, koji profili mogu biti i gde sve to možemo da crpimo po malim i slabo razvijenim lokalnim samoupravama, kad znamo ko je još na tom prostoru ostao, jedan ili čak nijedan pravnik. Čulo se da je potrebna i edukacija tih odbora; i o tome može da se sačini kvalitetan komentar, ko su ti pilot edukatori kad znamo ko sve stoji iza tih uvezenih projekata.
Ovaj naš amandman treba da poboljša član 25. a to su mere koje snosi prekršilac ovog zakona. Mi predlažemo da se naslov iznad člana 25. briše i član 25. menja i glasi: "Javni funkcioner je dužan da prilikom izbora, imenovanja ili postavljenja svojeručno potpiše izjavu da prihvata da se pod uslovima iz ovog zakona protiv njega može voditi postupak pred odborom.
Javni funkcioner je dužan da potpiše i izjavu da će na poziv odbora za teške oblike povreda ovog zakona da podnese ostavku organu koji ga je izabrao, imenovao ili postavio da obavlja javnu funkciju.
Za povrede ovog zakona javnom funkcioneru odbor može da izrekne sledeće mere: obustava isplate dela mesečne plate, opomena i javno objavljivanje odluke odbora kojom se preporučuje podnošenje ostavke ili pokretanje postupka razrešenja javnog funkcionera."
Jer, merama upozorenja se ne postiže cilj, bar za sada. Možda u nekom drugom vremenu da.
Zakon je skup eksperiment koji neće doživeti sprovodljivost. Neće biti potreban kada Tomislav Nikolić bude izabran za predsednika Srbije 13. juna.