Gospodine ministre, mi smo i u načelnoj raspravi postavili kao problematično to što u članu 1. ne stoji pravo svojine na stvari koja se daje u zalog. Da li se to podrazumeva ili se ne podrazumeva, mi to ne možemo da vidimo iz Predloga zakona.
Moguće da je tako, čak i kada treće lice zalaže neku pokretnu stvar radi obezbeđenja duga za drugo lice koje je, praktično, zalogodavac, on mora da ima neko pravo svojine. Kako vi da obezbedite nekoga ko dođe do neke stvari, evo, recimo, meni se više dopada vaš sat, pa kažem, dajte mi ga malo da ga prošetam, odem i založim ga. Šta onda biva? Govorim malo slikovito, zato je potrebno da postoji ovde da je u pitanju dokazano pravo svojine.
Vi možete da dokažete pravo svojine na opremi koju imate, na robi koja vam je na zalihama, na osnovu papira, možete intelektualnu svojinu, možete da dokažete svojinu na automobilu, možete čak i za umetničke slike, imate neke sertifikate, ili već kako ste ih nabavili, na osnovu toga da ste platili porez za nešto što posedujete, dobili ste u nasledstvo određene relikvije, na to ste možda platili porez, jer niste naslednik u prvom redu, znači sve je to dokazivo. Zato je, po nama, ne samo zbog toga što to stoji u Zakonu o obligacionim odnosima, koji tretira ručnu zalogu, bilo umesno da se nađe i u ovom zakonu.
Ako mislite da amandman nije na mestu, trebalo bi da nam date adekvatno obrazloženje da ne bismo eventualno bili u zabludi.

Dame i gospodo poslanici, za nas srpske radikale prvo je diskutabilno ovlašćenje predlagača za ovog devetog člana Radiodifunog saveta, jer u potpisu imamo dr Vladimira Marka, člana Saveta. Znamo da još uvek nije izabran predsednik tog saveta, da je taj savet i počeo svoj rad tako što je došlo do određenih sukoba i nejasnoća između onih članova o kojima je ova skupština već glasala. Trebalo bi onda da u potpisu predlagača bar stoje svi članovi ovog saveta koji su do sada izabrani.
Pošla bih od Zakona o radiodifuziji, za koji poslanici SRS nisu glasali, koji su kritikovali i naročito su se naše kritike odnosile na savet agencije, na sastav saveta, na način izbora saveta. Bili smo protiv toga da ovlašćenje i dužnost da predlažu članove saveta imaju, između ostalog, Narodna skupština, Skupština AP, Vlada, Izvršno veće AP, rektori univerziteta, udruženja radiodifuznih javnih glasila u Republici Srbiji, udruženje novinara, profesionalna udruženja filmskih i dramskih umetnika itd, nevladine organizacije, crkve, kao i da devetog člana saveta predlažu prethodno izabrani članovi saveta, s tim što predloženi kandidat mora ispunjavati kriterijume za članstvo u savetu utvrđene ovim zakonom i mora biti lice koje živi i radi na području AP Kosovo i Metohija.
Po nama, sastav ove agencije ne obezbeđuje da članovi tog saveta ne budu predstavnici pojedinih medijskih lobija, niti u ovom savetu treba da budu članovi Vlade, niti Izvršnog veća AP, niti ova raznorazna udruženja i nevladine organizacije. Postaje zaista već presedan, koji je svoje reperkusije već doživeo u drugoj odluci skupštinskog odbora, pa da mi izaberemo neke članove, a onda oni nama, Skupštini Srbije, predlažu izbor devetog člana saveta.
To nije u stilu rada parlamenta i potpuno je suprotno parlamentarnom životu.
Navikli smo već na to da o raznoraznim nebuloznim predlozima ovde diskutujemo, pa evo još jednog. Došli smo u situaciju da nam je savet predložio člana o kome se već u štampi podigla izvesna prašina, pa njegovi lični podaci nisu istiniti i da ima falsifikata.
Podsetila bih na član 24. stav 3. Zakona o radiodifuziji, koji kaže: Za člana Saveta predlaže se lice koje uživa ugled istaknutog medijskog stručnjaka, stručnjaka za oglašavanje ili istaknutog stručnjaka u oblasti od značaja za rad agencije. To je ono što je bio predmet spora u štampi i predstavnika raznih agencija.
Takođe, ovaj zakon predviđa da Skupština može pre odlučivanja o izboru članova saveta organizovati javni razgovor sa svim predloženim kandidatima, radi sticanja uvida u njihove sposobnosti za obavljanje poslova iz nadležnosti agencije. Skupština nije iskoristila ovu mogućnost.
Ne ulazeći u raspravu o tome da li predloženi kandidat sada ima reference da bude član saveta agencije ili ne, ako već postoje takve sumnje, a videli smo ih u izlaganju šefa jednog poslaničkog kluba ovde, pretpostavljam da će i drugi diskutovati u tom pravcu, zbog celokupne atmosfere koja se stvorila u javnosti oko izbora ovog člana saveta agencije, mislim da bi trebalo Skupština ovo da preseče na taj način što bi iskoristila svoja ovlašćenja iz člana 24, odnosno da organizuje javni razgovor sa ovim kandidatom i da proveri sve ove činjenice, pa da vidi da li on poseduje sposobnost za obavljanje poslova iz nadležnosti agencije ili ne.
Znači, da ne idemo samo na to, obezbedili smo većinu, glasaće se o predloženom kandidatu, to je teret i za tog kandidata koji treba da bude član tog saveta. To je ovde u priličnoj meri neodgovorno sa naše strane. Ako postoji sumnja kod većine, treba tu sumnju raščistiti i to u direktnom razgovoru sa predloženim kandidatom. Sam zakon nam dozvoljava tu mogućnost i ne treba da bežimo od svojih ovlašćenja koja imamo.
Istina, u članu 25. predviđena je jedna odredba koja govori o nespojivosti sa članstvom u savetu. U tački 4) isključuju se lica koja kao vlasnici udela, akcionari, članovi organa upravljanja, članovi nadzornog organa, zaposleni, lica pod ugovorom i slično imaju interesa u pravnom licu koja se bave delatnošću proizvodnje ili emitovanja radio i televizijskog programa ili sa njom povezanim delatnostima, pošto bi članstvo takvih lica u savetu moglo da dovede do sukoba interesa.
Postoji ovde zaista sumnja, iz onoga što smo iz štampe mogli da pročitamo, da je gospodin Radenović jedan od zaposlenih u Televiziji "Pink", pa je već na osnovu člana 25. to nespojivo sa članstvom u Savetu, pa otuda treba tu činjenicu proveriti. Ako nemamo drugog načina onda treba da iskoristimo ovaj o kome sam prethodno govorila, da Skupština razgovara sa predloženim kandidatom, da svu potrebnu dokumentaciju kandidat stavi na sto i da onda znamo zaista koga biramo i iza koga stojimo. Ovako, samo zbog toga što je ovaj savet odlučio tako kako je odlučio, mi treba da stanemo iza tog predloga i mislim da to nije u redu.
Kandidat je takođe dužan da ovlašćenom predlagaču, a u ovom slučaju Savetu Agencije, dostavi pismenu izjavu da ne postoje smetnje za izbor, koje su utvrđene u članu 25, ovo o čemu sam sada govorila, da li je zaposlen, da li je funkcioner neke političke stranke, poslanik nije i to znamo, ali ima mnogo toga ovde što nemamo. Pre svega nemamo ovu izjavu da ne postoje smetnje za izbor, utvrđene u stavu 1. ovog člana. Mi imamo ovde njegovu saglasnost - dajem svoju saglasnost da budem izabran za člana Saveta radiodifuzije, ali nigde ne piše da daje izjavu da ne postoje smetnje za izbor utvrđene u stavu 1. člana 25.
Dakle, iz ovih proceduralnih razloga apelujem da zastanemo sa izborom ovog člana Saveta, ne ulazeći u to u ovom trenutku, jer nemamo na osnovu čega, imamo rekla kazala, imamo ono što smo pročitali u štampi. Neko ima manje, neko više informacija, ali zašto već jednom ne počnemo da poštujemo zakon koji je ova skupština donela. Mi smo glasali protiv ovog zakona i protiv onih osam članova Saveta radiodifuzije, kada je to bilo na dnevnom redu. Glasaćemo iz principijelnih razloga i protiv bilo kog člana koji ovaj savet, za koji nismo glasali, bude glasao, ali koristim priliku da vas u ime Srpske radikalne stranke pozovem na to da već jednom ovaj parlament, kao najviše zakonodavno telo koje donosi zakone, počne da i sam poštuje te zakone.

Da. Nema ništa logičnije od toga, jer ako mi ovde u parlamentu kršimo zakone, kako da očekujemo od bilo koga u ovoj državi da poštuje zakone koje mi donosimo.
Dakle, molim vas i odbor, one koji su ovlašćeni da vode računa da akta koja dolaze u skupštinsku proceduru budu formalno potpuno ispravna i da imamo svu dokumentaciju na osnovu koje možemo merodavno ovde da odlučujemo, da u ovom trenutku iskoristimo ovlašćenja iz člana 24. i člana 25. Zakona o radiodifuziji, jer smo na kraju krajeva mi taj zakon ovde, odnosno vi skupštinskom većinom usvojili.
Ako to sada ne budete uradili, ako se dogodi situacija da u Danu za glasanje prođe ovaj kandidat na način kako je to već uobičajeno, obezbeđivanjem te klimave i nelegitimne skupštinske većine, onda ćemo verovatno imati situaciju da na osnovu člana 29, koji reguliše prestanak mandata razrešenjem, na osnovu zahteva 20 narodnih poslanika, koji su na to ovlašćeni, razrešimo ovog ili bilo kog drugog člana, ali oko ovog očigledno ima polemike i neslaganja, iz razloga koji su predviđeni u članu 29. stav 1. tačka 2) - ako se utvrdi da je pri podnošenju predloga naveo o sebi neistinite podatke ili je propustio da navede podatke o okolnostima iz člana 25. ovog zakona.
Zaista samo pozivam na poštovanje zakona. Doći ćemo u ovakvu situaciju i možda skupštinska većina neće ni moći da se obezbedi po ovom pitanju, što bi takođe bilo neafirmativno za parlament; treba da vidimo da li ima mogućnosti da ovaj predlog u ovom trenutku povučemo, da razrešimo sve ove okolnosti koje su diskutabilne za predloženog kandidata.
Ako to ne učinimo, ubeđena sam da ćemo doći u situaciju da jedna grupa narodnih poslanika, a možda i sam Savet u određenom trenutku pod pritiskom - jer ja ne znam, ne znam da li neko drugi zna kako je Savet o ovom predloženom kandidatu odlučivao, da li se nadglasavo ili nije - kada bude konstituisan, kada bude bilo devet članova, ako petorica budu protiv toga, kasnije u radu zatraži prestanak mandata razrešenjem, zbog ovih činjenica koje upravo i jesu diskutabilne, odnosno ako se utvrdi da je kandidat o sebi naveo neistinite podatke ili je propustio da navede podatke o okolnostima koje su bitne za njegov izbor.
Ne treba da se zaboravi ni to šta ovaj savet treba da radi, da on odlučuje o mnogo važnim, ključnim stvarima. Prvenstveno odlučuje o prirodnom bogatstvu ove države koje se zove frekvencija, odlučuje o sudbini medija, odlučuje na neki način o sudbini ove države, jer znamo kakva je snaga medija, koliko su mediji moćni i koliko tu svoju snagu mogu da trasiraju prema određenim pojavama u društvu napadajući ili oglušujući se o sve ono što se dešava. Ne treba da dozvolimo da članovi Saveta budu ljudi koji su predmet nekih lobija ili su instrumentalizovani od strane pojedinih lobija.
Već ovde ima priča da je Televizija "Pink" lobirala u ovom slučaju i ne bi bilo dobro da to ostane tako. Srpska radikalna stranka, to sam vam i ovih dana prilikom diskusije o predloženim zakonima jasno stavila do znanja, ma kakvi da su predlozi u pitanju, neka su najidealniji zakoni, u ovoj situaciji neće prihvatiti nijedan predlog zakona Vlade, niti bilo kog drugog predlagača kada imamo ovakvu medijsku sliku u Srbiji, kada imamo zloupotrebu državne televizije RTS od strane Vlade Srbije, tako da ona još uvek nije javni servis.
Barem imamo mogućnost da to javno kažemo, iako na to očigledno ne možemo da utičemo, upozoravamo nadležne skupštinske odbore, na koje smo opet neovlašćeno preneli izvesna ovlašćenja, da ne smeju da rade ništa što je suprotno zakonu i Ustavu.
Zbog toga koristim ovu priliku, obzirom da se radi o pitanju koje se tiče svih nas i stvaranju medijske slike i o nama, na kraju krajeva, a pretpostavljam da je svima veoma bitno da javnost dobije pravu, a ne iskrivljenu sliku o članovima parlamenta, da odbor nije sebi smeo da dozvoli takvu situaciju da 14. maja, kada je raspravljao neovlašćeno, doduše sa predstavnicima RTS-a, da li treba RTS da poštuje odluku Skupštine da se direktno prenose skupštinska zasedanja, donese zaključak koji Narodnoj skupštini Republike Srbije preporučuje da preispita svoju odluku.
Evo, po treći put ću reći, to može da uradi samo Ustavni sud. Ako odbor ne zna šta Skupština treba da radi, ako Skupština ne zna šta treba da radi, ko u ovoj državi zna šta treba da radi?
Predsednik Skupštine je sa svoje strane uputila javni poziv svim radio i TV stanicama da preuzimaju audio i video signal za prenos sednica Narodne skupštine. Nije to ni njen posao. Vrlo dobro oni znaju da li to mogu ili ne mogu i čiji je to zadatak, ko plaća državnu televiziju, a plaćamo je svi mi iz naših džepova, iz budžeta Republike Srbije.
Ne možemo mi da preporučujemo RTS-u da nešto radi ili ne radi. Na šta bi to ličilo da sada preporučimo, recimo, tržišnoj inspekciji, koja na osnovu Zakona o tržišnoj inspekciji treba da radi svoj posao - preporučujemo vam da poštujete zakon i da idete i kontrolišete trgovinske radnje, pa ako to ne urade, ne snose nikakve konsekvence, a kao državni organ su plaćeni iz budžeta Republike Srbije. Ne možemo da kažemo policiji, preporučujemo vam da obezbeđujete javni red i mir, pa ako oni ne obezbeđuju javni red i mir, nema nikakve sankcije za to.
Upadamo iz presedana u presedan, koji dovodi do jednog opšteg haosa. Niko ne poštuje nijednu instituciju, a same institucije, u stvari, snose najveću odgovornost za to. Vlada snosi odgovornost što ne uživa nikakav ugled, jer su sukobi u njoj takvi da mi opozicioni poslanici više o njoj ne moramo uopšte da govorimo. Oni sami o sebi najviše govore. Mi u parlamentu počinjemo da radimo ono što ne treba da radimo ili radimo protiv zakona, pa ne treba da nas čudi što i naš ugled opada kod građana.
Izgleda da je naročito vladajuća većina svesna toga i da upravo zbog toga, da tu sliku ne bi javnost mogla da vidi, i nema tih direktnih TV prenosa. Međutim, uvek se sazna istina. Mala je ova država, od uha do uha idu priče o tome šta se radi i kako se radi. Od istine ne možemo da pobegnemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista izražavam žaljenje što nije ovde ministar Vlahović, jer je posebno zadovoljstvo napadati zakon kada su ministri tu. Naravno, htela sam i da mu čestitam na izboru za člana Glavnog odbora Demokratske stranke. To je za svakog političara, pretpostavljam, najvažnija funkcija, mnogo važnija nego državna funkcija. Sad bar znamo da nije ekspert, nego je političar.
Pošto se radi o ministru za privatizaciju i ministru za privredu, mada smo ga češće viđali i prepoznavali u funkciji ministra za privatizaciju i rasprodaju državne imovine, pretpostavljam da se danas sastaje sa nekima od ovih štrajkača, bilo "Kragujevčanke" iz Kragujevca bilo "Srbijanke" iz Valjeva, i da se malo pozabavio privredom i ako je to razlog što sada nije ovde, ja to opravdavam.
Što se tiče samog zakona o Garancijskom fondu, pre bi to trebalo da bude zakon o osnivanju garancijskog fonda. Ma koliko ovaj zakon bio dobar ili loš ovo praktično i nije neki poseban sistemski zakon, kako to reče moj prethodnik, već zakon o tome da se osniva garancijski fond; gde mu je sedište, kakvo svojstvo ima, ko su organi ovog fonda i apsolutno ništa više.
Prema tome, radi se samo o očekivanju predstavnika vladajuće većine, odnosno Vlade da bi se u javnosti stekao neki utisak da će ovo potpomoći razvoj malih i srednjih preduzeća; a na to kako će mala i srednja preduzeća preživeti ovako tešku privrednu situaciju i pad privredne aktivnosti, neće uticati ovaj zakon, već celokupni privredni milje i ekonomska politika koja se vodi u ovoj zemlji.
Pošto znamo da su uništene domaće banke, da su došle neke strane banke sumnjivog kredibiliteta, sada treba tim bankama garantovati za nešto kredita koji će davati, ali kao hipotekarne kredite, privrednim subjektima koji predstavljaju mala i srednja preduzeća; dakle, ne misli se na velike privredne subjekte i pretpostavljam da se odnosi i na osnivače trgovinskih, zanatskih, ugostiteljskih radnji.
Sredstva koja je za to država izdvojila kao osnivački ulog u ovaj fond iznose, koliko smo videli iz zakona i obrazloženja, 600 miliona dinara. Šeststo miliona dinara otprilike pokriće, koliko bih ja mogla da procenim, vrednost nepokretnosti poslovnog prostora, opreme, sve ono što je potrebno da počne da radi ovaj fond, a od tog kapitala koji bi trebalo da predstavlja garanciju ostaće veoma malo. Sistemski mislimo, mi iz Srpske radikalne stranke, da je pogrešno da se država mnogo meša u privredne tokove.
Ako u obrazloženju stoji da u ovim uslovima tranzicije privredni razvoj Republike Srbije treba da se zasniva na afirmaciji tržišne ekonomije utemeljene na privatnom vlasništvu, liberalizaciji unutrašnjih ekonomskih tokova, uz stvaranje stimulativnijeg ambijenta za direktne strane investicije, kao i razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, onda ne vidimo šta je svrha ovog zakona - jer, on neće stimulisati strane investicije, a na razvoj malih i srednjih preduzeća uticaće utoliko koliko su ta preduzeća sposobna da svojom imovinom garantuju za kredite koje uzimaju. Mali je broj tih koji će to uspeti; a da neki iz armije ljudi koji su ostali bez posla, sa idejom, sa nekim projektom, otpočnu neku delatnost, računajući na neki kredit od bilo koje banke i na garanciju ovog garancijskog fonda za dobijanje kredita, to je prosto nemoguće, jer on jednostavno nema imovinu, onih 50% za koje mora sam da garantuje, sa kojom bi to mogao da obezbedi.
Ovde se postavlja pitanje, zašto se država uošte u to meša? Zašto država da garantuje bankama za njihov poslovni rizik? Neka banka pronađe drugu banku koja će dati supergaranciju. To bi bilo nešto što je, po nama, normalno, a pogotovo ako imamo u vidu da hoćemo da razvijamo tržišni ambijent, odnosno tržišnu ekonomiju.
Nama ministar ovde reče, u svom ekspozeu, da je strategija da od 270.000 preduzeća dođemo do broja od 400.000 privrednih preduzeća, a pošto nije ovde ja ću postaviti pitanje - koliko je tih privrednih preduzeća bilo 2000. godine? Mislim da je bilo više od ove brojke koju je on sebi postavio ili je Vlada sebi postavila za cilj. Sigurno veća od 400.000!
Sredstva banaka su, to nam je svima poznato, prilično ograničena; ograničena i za kredite i to samo po sebi onemogućava konkurenciju. Ovakva politika, koja se vodi po pitanju kamata, dodatno otežava i onemogućava svim zainteresovanim privrednim subjektima da uzimaju kredite, a, iskreno rečeno, sumnjamo u to kako će ovaj garancijski fond i na osnovu kojih kriterijuma odlučivati za koji će kredit dati garanciju, a za koji neće. Pošto će kredite dobijati samo oni koji budu imali mogućnosti da obezbede ovu garanciju, mislimo da tu ima dosta prostora za zloupotrebu, za selektivnu primenu zakona i selektivno davanje garancije.
Istina, nema ni stavke u budžetu od 600 miliona dinara koji garantuju ovaj osnivački ulog, pa ne znamo na osnovu čega će ta sredstva biti prebačena ovom fondu i zašto je ovaj zakon mesecima čekao da uđe u skupštinsku raspravu, očigledno je čamio čekajući u nekom cepter loncu. Samo obrazloženje koje nam daje predlagač - da ovaj garancijiski fond treba da stvori povoljnije uslove za nastanak novih i razvoj postojećih malih i srednjih preduzeća i preduzetnika - jeste spisak lepih želja. Neće sigurno uticati na nastanak novih, a uticaće na razvoj nekih postojećih malih koja budu uspela na osnovu svojih veza i vezica da dođu do garancijskog fonda.
Jedan od najvećih problema malih i srednjih preduzeća, u ovom trenutku, jeste nedostatak finansijskih sredstava i teškoće prilikom njihovog obezbeđenja, pa smo otuda i imali ovaj zakon o finansijskom lizingu sa istim ciljem. Sada bi, praktično, ovaj garancijski fond mogao u paketu da se posmatra sa tim zakonom, jer on treba da obezbedi garanciju za one koji bi uzimali kredite za kupovinu opreme i davanje u finansijski lizing i mislim da će to pre biti sredstva namenjena onima koji će biti davaoci finansijskog lizinga nego malim i srednjim preduzećima za direktne kredite od naših banaka.
Takođe, predlagač trvrdi da su banke okrenute finansiranju velikih preduzeća i da nisu značajno zainteresovane za mala i srednja preduzeća zbog povećanog rizika, usled toga što oni koji žele kredit ne mogu da hipotekom ili zalogom garantuju za deo sredstava kredita.

Da. Mi ćemo imati, koliko smo čuli, na dnevnom redu, možda već na sledećem zasedanju, i taj zakon o zalogu; ali, iskreno rečeno, sve je nedefinisano, finansijska sredstva, neke pokretne stvari, dragocenosti na koje se zaloga odnosi, na koje država računa, a ne znamo odakle joj projekcija, koliki je iznos tih sredstava, koliko iz toga može da se izvuče kao mogućnost da se neka pokretna dragocena stvar da u zalogu da bi se na osnovu toga dobila finansijska sredstva za kredit.
Neko ima, verovatno, procenu o tome koliko toga kod građana ima i koliko to može da se upotrebi. Nemam utisak da to može značajno da utiče. Možda to u nekim državama i može, ali u našim uslovima to ne može, sigurno, a dukati su davno potrošeni, ne znam koje bi to druge dragocenosti, sem ako malo ne počnemo da rijemo i da tražimo ćupove, možda ih negde ima, možda su dedovi nekome ostavili.
Tvrdi nam se u obrazloženju da je u situaciji, kada postojeći fondovi nisu dovoljni za značajnije investiranje u ovaj sektor, neophodno konstituisati poseban garancijski fond; ne znam na koje fondove misle, ali Fond za razvoj postoji još uvek u državi i ima sredstava. A kako se tim sredstvima raspolaže i kome se daju? Pretpostavljam da i to nije dobar način za tržišnu ekonomiju, jer i u takvoj situaciji kada se država pojavljuje kao kreditor, to je potpuno suprotno tržišnim uslovima poslovanja i tu, takođe, postoji mogućnost da se po nekim merilima, koja nisu samo tržišna, dodeljuju ovom ili onom. Previše mešanje države u ovakve stvari vraća nas u onu plansku privredu, od koje navodno hoćemo da pobegnemo.
Nema šta mnogo i konkretno o ovom zakonu da se kaže. Nešto amandmana smo podneli u cilju poboljšanja teksta zakona, a nekoliko amandmana da se suštinski utiče na sam zakon. Mislimo da je taj zakon suvišan i da neće doneti one rezultate koje Vlada očekuje. A i da je najidealniji zakon, mi svakako ne bismo glasali za zakon koji predlaže Vlada koja je uvela medijski mrak u Srbiju, koja proganja svoje političke protivnike; hapsi političke protivnike, oduzima poslovni prostor političkim strankama, konkurentima u sistemu gde demokratija prelazi u autokratiju, gde ima revanšizma!
Mi ne možemo da podržimo ništa što takva Vlada predlaže. Koliko vidimo, nema potrebe ni da vas više mnogo napadamo, mislim na Vladu Srbije. U Vladi Srbije se sada ministri međusobno dovoljno napadaju i sve što treba da znamo o Vladi, odnosno sve ono što smo do sada mi govorili, potvrdiće sami članovi Vlade u međusobnim optužbama. To nam već govori da je vreme i da ekonomsku politiku, državnu politiku počne da vodi neko drugi i da treba da se raspišu vanredni, odnosno prevremeni republički izbori, kako bi sve institucije u ovoj državi počele da funkcionišu na legitiman i legalan način. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, pored ovih razloga koje je izneo kolega Krasić u prilog ovom amandmanu, koji nije samo formalne nego suštinske prirode, iz razloga o kojima je govorio vezano za upis u registar ovog fonda i neodređenosti po pitanju delatnosti, nepostojanja šifre delatnosti, amandman je dat u cilju da vas naučimo kako se to radi i šta ovde nedostaje.
Koncepcijski, SRS smatra da je ovaj zakon potpun promašaj u smislu da politika u sferi kreditiranja ne sme da ide tim putem - da li kreditiramo sada ili garantujemo za kredite velikim privrednim subjektima ili malim i srednjim preduzećima, već moramo da se opredelimo za programe. Znači, moramo da omogućimo svima onima koji imaju određene programe da traže kredite i da to bankama bude jedini reper za davanje kredita.
Na primer: ako IMT hoće da proizvede 1.000 plugova, naravno, to je način kreditiranja u sferi poljoprivrede, pa da te plugove poljoprivrednicima, a oni su dužni da u robi vrate to kreditoru. Onda je završen krug kreditiranja i tu se država ništa ne meša, sem što je odredila koliki su porezi, koliko ko treba da plati. Tu i nema kamata.
Ako je u pitanju samo privredna delatnost ili hoćemo bilo koji proizvod da proizvedemo, sto ili stolicu, nije bitno, dobili smo kredit za taj program, banka nas prati svaka dva - tri meseca, vidi da li smo to proizveli ili nismo. Nju to jedino interesuje. Obezbeđenje plasmana je stvar onoga ko je proizveo. Ako nije obezbedio plasman za ta tri meseca, on ponovo prerađuje to isto, lomi i prerađuje. Tako je svuda u svetu.
Ne znam zašto izmišljamo rupu na saksiji, kada je ona već izmišljena. Stalno mešamo državu u nešto, da bi pokazali koliko je država sposobna, navodno, da podrži ovo ili ono. Država nije sposobna više ništa da podrži, treba sve da prepusti tržištu i treba rizik da prepusti onima koji imaju korist od tog rizika.
Jedino banke imaju mogućnost da tu kamatu dobijaju na sredstva koja daju putem kredita. Te kamate su ogromne, bukvalno nepodnošljive za naše uslove i za one koji bi eventualno uzeli kredit. Ali, tu bi tržište već nateralo i banke da spuste te kamate, ukoliko ne bi bilo onih koji bi mogli da podnesu uzimanje takvih kredita.
Prema tome, Vlada bi trebalo da se opredeli hoće li plansku ili tržišnu privredu! Ako hoće tržišnu privredu, kao što govori, onda ovakvi zakoni zaista ne znače ništa.

Bili smo uskraćeni za prisustvo ministra, pretpostavljam da bi nam on dao još šlagvorta za priču o ovom predlogu zakona, verovatno odgovarajući na našu načelnu raspravu, a možda bi već i prihvatio neke od ovih amandmana, ali, evo, sada ćemo da razvijemo diskusiju i nadamo se da ćemo čuti i nekakav komentar.
Sam amandman na član 3. koji govori samo o tome gde je sedište Fonda i da Fond može imati organizacione delove van sedišta, koji nemaju svojstvo pravnog lica, nama ne znači apsolutno ništa, jer ne vidimo ni šta će raditi Fond sem što će izdavati garancije i supergarancije, a tu delatnost nemamo nigde; pogotovu ne znamo šta će ove organizacione jedinice raditi - sem ako Vlada nema nameru, u budućnosti, da agencije za mala i srednja preduzeća, koje je osnovala a koje se još nisu ni razgranale u punoj meri, u određenom trenutku nekom svojom odlukom ne prebaci u sve ove organizacione delove Garancijskog fonda.
Inače, same po sebi ove organizacione jedinice ne bi imale nikakvog smisla, ako se ne povežu sa ovima. Pri tome, ne znamo ni šta one rade, a ne znamo ni šta će ove da rade. Sve to ima smisla pošto je sve to "u paketu", verovatno u cilju poboljšanja uslova kreditiranja, opstanka, poslovanja malih i srednjih preduzeća, da dođe do nekog spajanja, što nije prvi put.
Naime, Vlada zna da kasnije materiju koja je isključivo zakonodavnog karaktera, odnosno ono što treba zakon da reguliše ili što treba Skupština da donese, prekraja svojim uredbama, čak i donese neki zakon iz kojeg bi sledilo da Vlada mora da donese još četrdesetak uredbi. To samo po sebi nije zakon, navikli smo od Vlade da preuzima našu ulogu. No, videćemo.
Nadam se da ćemo jednom dobiti, u okviru protekle tri godine otkako Vlada postoji, izveštaj o radu Vlade, kada će nas verovatno neko obavestiti kako je ovaj garancijski fond poslovao, šta je uradio i kakve su koristi i efekti od toga.
Efekte svi možemo da osetimo, da ih vidimo na ulicama; vidimo štrajkove, i seljaka i iz drugih privrednih delatnosti. U istoj situaciji se nalaze i trgovinske delatnosti koje su danas u štrajku.
Ali ono što ne možemo da vidimo jeste to da Vlada da neko objašnjenje, ne možemo da doživimo da Vlada kaže zašto je to tako, koji su to faktori koji su uticali, gde je Vlada pogrešila, koji zakonski projekat nije doneo očekivane rezultate! Ne možemo baš sve da svalimo na Svetsku banku i ucene koje imamo od nje i od Haga. Nije valjda da je sve to jedini razlog što privreda u ovoj zemlji ne može da krene putem oporavka, već zapada u sve veću i veću dubiozu.
Pošto nisam imala prilike da u načelnoj raspravi postavim pitanje ministru, pitala bih sada koliko je privrednih preduzeća bilo 2000. godine, s obzirom na to da vi očekujete da, zahvaljujući ovome, bude ne 270 nego 400 hiljada?! Da li ih je 2000. godine bilo 400 hiljada?

Dame i gospodo, ovaj amandman je logična posledica amandmana na član 1. koji je gospodin Krasić obrazlagao, u smislu da je za svako pravno lice, pa i za ovo, pored toga što treba da se odredi delatnost određenog pravnog lica, potrebno da se odredi i taj osnivački kapital koji je uslov za registraciju. Ako to postoji za sva druga pravna lica, zašto onda to ne bi postojalo i za Garancijski fond? Zbog toga smo tražili da se u samom članu 4. navede da se novčani deo sredstava za osnivanje i početak poslovanja fonda, u iznosu od 600 miliona dinara, obezbeđuje uplatom iz budžeta Republike Srbije za 2003. godinu, što je nesporno. To smo videli iz samog obrazloženja. Iz člana 4. vidimo da je to u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu.
Pored toga, ovim sredstvima od 600 miliona dinara, praktično, Garancijski fond, odnosno država kroz sredstva iz svog budžeta učestvuje u riziku koji banke treba da snose kao davaoci kredita. Nisam uspela u našem Zakonu o budžetu da pronađem ova sredstva koja su, navodno, predviđena za osnivanje Garancijskog fonda, bar ne vidljivo. Možda su negde sakrivena. Bio bi red da nam se barem u obrazloženju kaže u kojoj je to poziciji, sa kog konta će te pare otići, jer ako sredstva nisu nigde predviđena - a znam da u vašem ministarstvu nisu sigurno, možda negde u Ministarstvu finansija postoje, ali je red da nas sa tim upoznate - onda ćemo morati opet da imamo jedan rebalans po tom pitanju. Bilo bi korektno da, ne samo mi poslanici, nego i javnost zna, jer će verovatno donekle, nadajući se da će na ovaj način lakše dobijati kredite, mnogi biti obradovani dok se ne suoče sa stvarnošću i ne vide šta se u stvari iza ovoga krije.

Pošto je činjenica da su uslovi kreditiranja svih privrednih subjekata, ne ulazeći u to da li su u pitanju mala, velika ili srednja preduzeća, postavlja se sada pitanje hoće li ovo što smo sada predvideli postojanjem Garancijskog fonda omogućiti onima kojima je kredit potreban da pod lakšim uslovima dolaze do kredita.
Znate kolike su kamate na kredite i to je već samo po sebi jedan od faktora koji utiče na to da je vrlo malo pravnih subjekata u situaciji da može da uzme kredit, pogotovo što niko više u ovoj državi ništa ne može da planira, sem od danas do sutra, pa se teško i odlučujemo na kredite, ali, kamate su evidentno ogromne. Fond će takođe imati priliv sredstava od tih kamata.
Znači, to je dodatna kamata onome koji uzima kredit, daje kamatu od 7-9%, ne znam koliko je kod banaka, a koliko će ovde biti, to će biti određeno Statutom, Upravni odbor će odrediti, verovatno nekom svojom poslovnom politikom ili finansijskim planom.
Pravo da vam kažem, ne vidim iz ovih deset tačaka šta sve Upravni odbor treba da radi, ko će to određivati, ali to se sve dalje prebacuje na onoga ko treba da uzme kredit, pa se ovde zaista država nalazi u ulozi zelenaša, odnosno našli ste još jedan modus vivendi kako da dođete do para, jer će to biti jedina sredstva koja će uvećavati taj početni, inicijalni kapital, osnivački kapital za rad ovog garancijskog fonda, jer u donacije apsolutno ne verujem kada je ovo u pitanju.
Do sada od donacija koje smo dobili ništa nije otišlo za ovakve ili slične namene, nego isključivo za potrošnju, niti je interes bilo koga sa strane da nam da donacije u ovom smislu i za ove namene; u zemlji nema ko da daje donacije, a drugi izvori u skladu sa zakonom, sem kamata, ne postoje. Ja ih barem ne vidim, niti sam mogla kroz ostale zakone, koji se odnose na ovu problematiku, da pronađem.
Prema tome, ovih prvih 600 miliona, plus kamate, biće nešto što će možda moći da se zavrti, ali opet nakratko. Jer, to i nisu neka sredstva kada imamo u vidu koliko privrednih subjekata vapi za kreditiranjem, a pogotovo oni koji imaju programe a nemaju imovinu, i koji bi mogli da, samo zahvaljujući zakonima tržišta te svoje programe materijalizuju kroz nešto što se na tržištu traži i da vrlo brzo svoj kapital vrate.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, istini za volju očekivala sam da čujem od vas nešto o ovom predlogu zakona, nešto više nego što ste u obrazloženju dali, ali vi nas ovde udostojiste samo sa dve-tri rečenice, a zbog graje čak ni to nisam uspela da čujem. Očigledno ste se potpuno povukli u mišju rupu ili ste dobili zadatak da nas mnogo ne iritirate, da mnogo ne govorite za ovom govornicom, samo da vreme prolazi i da karavani prolaze, da psi laju i da se zakoni donose!

Ja imam obavezu, naravno, da prokomentarišem ovaj zakon i to sa stanovišta Srpske radikalne stranke po pitanju privrednih komora uopšte. Što se konkretnog zakona tiče, bez obzira što smo dobili ovaj surogat države koji se zove državna zajednica Srbija i Crna Gora, posledica toga jeste ovaj zakon, ali ako bolje pročitate taj član 2. stav 1. uopšte nije morao da se donosi ovaj zakon. Znači, nije moralo da se ide na to da prestane da postoji Zakon o Privrednoj komori Jugoslavije.

On je mogao da se preimenuje i da ta Komora ostane da funkcioniše, s tim što ne želim da me pogrešno shvatite, jer mi uopšte nismo za to da komore postoje, ali je ovo sa jednog pravno - tehničkog stanovišta moje mišljenje.

Komore - ni u onom prethodnom komunističkom sistemu, ni u ovom prelaznom, ni za poslednjih 10 godina, ni sada od kada smo doneli ovaj naš republički Zakon o komorama nije opravdao poverenje, odnosno nije doveo do onih očekivanja o kojima ste govorili kada ste taj zakon predlagali.

To je jedan relikt prošlosti, nešto što je prevaziđeno. Služi uglavnom za uhlebljivanje političara, ljudi koji nisu našli svoje mesto u upravnim odborima, da ne kažem istrošenim političarima ili onima kao što je Radoslav Veselinović koji se dokazao još krajem 80-tih godina kao perjanica komunista, kao direktor Grupe "Zastava" i kao iskusni komunista, a ovo nam je ostatak od komunizma, ove komore i očigledno je sebe našao na mestu direktora Privredne komore Srbije.

Slušam ga jutros, direktno uključenje, mislim da je to bila Televizija BK ili možda čak Prvi program, javlja se iz Slovačke i kaže - imali smo dobre razgovore, plodonosne razgovore sa privrednicima i predstavnicima vlasti Slovačke. Danas imamo individualne razgovore, naši privrednici razgovaraju sa privrednicima iz srodnih grana i očekujemo da će doći do zaključivanja nekih ugovora.

Sve vidim kao ima nekih rezultata od tog delovanja za poslednje dve godine i tih odlazaka po inostranstvu, ne znam ko plaća?! Znam samo da je njegova plata tolika da vam se zavrti u glavi kada čujete, a i službenika u Privrednoj komori i kada bi se mi ovde poredili sa njima imali bismo platu kao njihove čistačice.

To su danas privredne komore, ali to neko plaća. To vi vrlo dobro znate. Što se plate tiče, rado bih se sa Veselinovićem menjala, ali ima drugih stvari, ne mogu da radim ono što je protiv mog ubeđenja. To je normalno.

Ovde ostaje pitanje jednog broja zaposlenih koji ostaju bez posla. U članu 2. se jasno kaže, preuzeće se onoliko koliko bude trebalo, a ne kaže se šta će se sa tim ljudima. Već znamo šta biva, koji su programi i koliko dobijaju zaposleni iz socijalnih programa, navodno, da mogu sa tim nešto da započnu, neki novi biznis. Svi oni čine veći broj onih koji čekaju na zaposlenje. Iskreno se nadam da će se ostvariti one lepe želje ministra Milovanovića o zapošljavanju 600 hiljada nezaposlenih u ovoj godini, da će tu naći mesta i za ove ljude koji će ovde ostati bez posla.

Član 3. nije baš najjasniji: "Spoljnotrgovinska arbitraža, obrazovana Zakonom o Privrednoj komori Jugoslavije, nastavlja sa radom kao Spoljnotrgovinska arbitraža Privredne komore Srbije". Tu sada Veselinović sigurno trlja ruke, ali, pravo da vam kažem, ako krenemo tim putem da republike, pa čak i kada je trgovina u pitanju, u spoljnim poslovima samostalno nastupaju, to nas onda nigde neće odvesti. To nije dobro. Došli smo u situaciju da nam kao ugledni privrednik Čeda Jovanović, recimo, harmonizuje carinske stope sa Crnom Gorom. Koga ćemo imati ovde da to radi, videćemo.

Kada su te spoljnotrgovinske arbitraže u pitanju, koliko znam i pri našim ambasadama u inostranstvu ima ljudi koji su iz Komore, koji su zaduženi za te privredne odnose. Ništa nismo videli do sada da su nam dobro doneli i da su bilo koga sa bilo kim povezali, sem što su nas povezali sa Slovencima. Pitamo se da li je to interes naše privrede i naše privredne komore, ove srbijanske, da lobira u interesu "Merkatora"; da se izgrađuju ovde ovakvi tržni centri i da se uvozi roba iz Slovenije, da nam prodaju ovde "Gorenje" frižidere koji su 30% skuplji nego LG frižideri. I da sada pitam bilo koga ko se bavi proizvodnjom takve ili slične robe, čiji je to interes?! To sve radi Komora. Čemu onda to?

Kada biste pitali privrednike, pa čak i ove maloprivrednike, a pre svega njih i treba da pitamo, da li imaju neke vajde od bilo koje komore, svako će vam reći da nema nikakve vajde, sem što traže da se negde u neki lobi uguraju, ne bi li nešto postigli kod Vlade Srbije.

Da li znate šta rade vaše regionalne komore u unutrašnjosti, bilo koje, evo, kragujevačka, kraljevačka? Pozovu privrednike, i to direktore ovih društvenih preduzeća i ovih privatnih preduzeća, i onda im objašnjavaju - mi se, znate, nalazimo u tranziciji, Vlada nema para, budžet prazan, donosimo ovakav zakon, onakav zakon, morate da shvatite da je to nužnost i da je to neophodno. To će da prođe, dve, tri, pet godina, do 2007. do ne znam ni ja koje godine, pa da uđemo u Savet Evrope, da uđemo u Evropsku uniju, pa ćemo imati onda ovakve odnose sa ovima, a onda sa onima, pomoći ćemo vam u ovome ili onome, ali vi sada spustite nekako tenzije i nemojte da štrajkujete i nemojte da zbunjujete narod, morate da podnesete deo tog teškog ekonomskog miljea. Praktično su vam oni isturena odeljenja Vlade Srbije.

Međutim, ne možete te narastajuće socijalne tenzije zanemariti, i to što ovde, ako pođemo od pojedinca danas, svaka porodica teško živi, ali još teže pada, verujte, onima koji se bave privrednom delatnošću i imaju neka preduzeća, trgovinske i zanatske radnje, imaju zaposlene radnike i osećaju odgovornost za njih. Treba da im isplate plate, treba za njih da plate doprinose, žele da zadrže taj posao, jer od njega žive i oni i još mnoge druge porodice. Tim ljudima još teže pada sve ovo što se dešava. Šta je onda Komora tu? Nije apsolutno ništa.

Pored toga, pored Privredne komore Srbije imamo i Privrednu komoru u Vojvodini, regionalne komore, gradsku, tj. beogradsku Privrednu komoru. Znamo ko nam je na čelu te Komore i o njemu će moje kolege više da pričaju, imaju više podataka, neću da im oduzimam temu.

Pitam se posle donošenja novog ustava, za koji već sada možemo da prepoznamo kako će da izgleda, koliko će regija biti u Srbiji, koji će stepen samostalnosti da imaju, da li ćemo posle donošenja tog ustava imati jedan ovakav predlog zakona koji će da kaže - Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o Privrednoj komori Srbije. Onda će svako opet hteti da ima svoj centar moći u tim regijama. To je jedna neminovnost. Bez obzira na to što je mogla da nastavi da radi i ova privredna komora, ukoliko smatrate da komore treba da postoje. Vidim da vi mislite da treba da postoje, jer vi i jeste u suštini komunisti, svi ovde u tom DOS-u.

 

 Završavam. Ipak sam mišljenja da su to prevaziđeni relikti prošlosti kojih treba da se otresemo. Ovaj zakon, prethodni zakon, onaj zakon o lizingu koji smo imali, sve su to zakoni koji samo upliću državu više u odgovornost i u obaveze i mešetarenje kod privrednika, umesto da pustimo privredu da se ona potpuno razmahne i da radi slobodno po tržišnim prinicipima.

Dame i gospodo narodni poslanici, da iskoristim mogućnost da još nešto dodatno kažem o ovom zakonu, sa osvrtom na amandmane koji su dati, mada ćemo u pojedinostima o tome pričati, ali kao jedan apel ministru, ako je još tu, a tu je, šarmira dame oko sebe, umesto da sluša šta mi pričamo. Predlog zakona koji dođe u skupštinsku proceduru i ima četiri člana, a od toga dva člana pretrpe amandmansku promenu i to sama Vlada shvati, da je promašila temu, pa podnese dva amandmana, pored toga što po Poslovniku ne mogu ti amandmani da se daju, bilo bi korektno da se zakon povuče, pa da se to lepo uradi, da barem zadovoljite formu i da to dođe ponovo u skupštinsku proceduru.
Znate, stalno nas ovde zamajavate. Nije ovo neka neformalna grupa. Ovo liči na neformalnu grupu, ima mnogo ljudi koji ne treba ovde da sede, ima mnogo onih koji po zakonu ne bi smeli da sede, a da ne pričam o onima koji ne znaju da se ponašaju i koji su ovde došli onako usput ili da ubiju vreme ili zbog toga što im je zaprećeno da će ostati bez plate. Morali bismo, kao zakonodavno telo, da vodimo računa o formi, jer je ona osnov i one suštine.
Kolega iz DSS-a malopre komentariše zašto se i dalje ne prenose skupštinska zasedanja. Pa, ne mogu da se prenose. Koga ste obavezali sa onakvim zaključcima? Glasati za onakve zaključke, da se predlaže Skupštini da preispita svoju odluku, to je ravno ludilu. Samo su ludaci mogli da podignu ruku za tako nešto. Izvinjavam se što vređam, ali sami sebi skačete u usta. Ne možete da glasate za nešto što je po zakonu, Ustavu i Poslovniku neizvodljivo. O tome da li neka odluka treba da se preispita, to može samo nadležni organ da uradi, to je samo Ustavni sud! Ne možemo mi to da uradimo.
Što nijedan poslanik, što nijedna poslanička grupa nije predložila akt koji se zove predlog odluke o, recimo, ukidanju TV prenosa ili uspostavljanju ponovo ili što se ne poštuje prekid vanrednog stanja, ili ne znam kako biste je nazvali. Niko ništa ne preduzima, a samo priča. Uzurpacija ovlašćenja od pojedinih institucija i pojedinih ljudi ide do te mere da neće moći da se završi bez krivične odgovornosti.
Još jednom bih molila ministra da proceni, ima vremena, da ovaj zakon povuče iz procedure - ako smatra da su ovi amandmani od nenadležnog organa, koji nije mogao da ih podnese - da preuredi tekst zakona i da onda dođe ponovo u Skupštinu, inače ćemo doneti još jedan zakon koji formalno-pravno može da padne. To verovatno nikoga više i ne interesuje, jer smo mi ovde navikli samo na bahatost, na osionost i na neku većinu koja već postaje diskutabilna. Videćemo kako će se završiti sve ovo oko Vesića i Čovića i oko ostalih lobija! Kada budemo razgovarali o predlogu još jednog člana Saveta za radiodifuziju malo ćemo da pojasnimo tu situaciju, šta se u toj sferi dešava, opet sa osvrtom i na televizijske prenose.
Dajte da sada čujemo tog ministra. Više ne znam ko je ovde DS, ko je DSS. Njima kao da je maca pojela jezik. Svi ste dobili nalog da ćutite, da navučete bele rukavice i polako dogovarate ko će sa kim u koaliciju nakon sledećih izbora. Treba prvo da osvojite dovoljno mandata da i te tri-četiri grupacije koje ste osmislili dobiju 126, ali videćemo šta će biti posle izbora i ko će sa kim moći. Samo, nećemo dozvoliti, bez obzira na to što nema TV prenosa, da narod dobije pogrešan utisak da ovde postoji neka pozicija i neka opozicija van SRS.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, na početku ću da iskoristim priliku, prilikom javljanja povodom ovog amandmana, da vam kažem da nam je žao što ste nas juče napustili, pa niste imali mogućnosti da se izjašnjavate o našim amandmanima. Ostavili ste svoje saradnike i mi smo na račun toga pravili izvesne šale ovde u Skupštini, zbog čega smo zaradili jednu opomenu, ali to nije bilo upućeno gospodi saradnicima, vašim mladim kolegama, pretpostavljam, već predsedniku Skupštine, koja nije shvatila poruku "ćerku kara, snaji prigovara". Mi smo se šalili na njihov račun, a to smo upućivali predsedavajućem, koja nije našla za shodno da narodne poslanike obavesti ko sedi u poslaničkim klupama i koga ste vi ostavili ovde u vaše ime da vas izveste po pitanju obrazloženja naših amandmana, što je njena poslovnička obaveza. To je u prilog tome.
Što se samog amandmana tiče, član 49. definiše obavezu upisa u registar. Htela bih da vam postavim jedno pitanje: da li se i običan lizing upisuje u registar? Ako se ne upisuje, onda su oni naši amandmani, koji traže da se ispred reči "lizing" uvek upiše "finansijski lizing", zaista smisleni. Ukoliko se upisuje i običan ugovor o lizingu, onda to može da ostane ovako kako ste predvideli.
Nije mala stvar i nije nevažan ovaj registar, pogotovu što primalac lizinga može, obzirom na to da ima državinu nad stvari koja je predmet lizinga, da proda, a treće lice nije u situaciji da bez ovakvog jednog registra sazna da je to stvar pod izvesnim teretom, odnosno da taj prodavac nije vlasnik, nego je još uvek vlasnik davalac lizinga.
Povodom toga, nije nam jasno kako će ovaj zakon stupiti na snagu i kako ćete zaštititi sva ta treća savesna lica, ukoliko se ovaj registar bude ustanovio tek od 1. januara 2004. godine. Znači, čitava godina je pred nama. Postoji mogućnost zloupotreba, pogotovu što ste tražili da zakon ide po hitnom postupku, pa je naknadno skinut zahtev da se obezbedi hitnost i ušao je u redovnu proceduru.
Vi ste nam ovde uz obrazloženje o jednom od amandmana na član 44. rekli kako će se urediti osnivanje i funkcionisanje tela za privredne registre. Napomenuli ste i kada će to biti.
Verujem da ćemo na sledećem skupštinskom zasedanju imati mogućnost da razmatramo zakon koji to reguliše i ovu zalogu koju ste uputili davno parlamentu, pa ne znam zašto to nije u paketu ovde sa ovim zakonom, jer bi to bilo sasvim logično. To smo, možda, mogli da spojimo, da raspravljamo o jednom i o drugom zakonu.
Dakle, ovaj amandman sledi sve prethodne amandmane i u cilju je razjašnjenja, da li se upisuje u registar samo finansijski lizing ili i običan lizing, a stav 2, da je davalac lizinga dužan da upis iz stava 1. ovog člana izvrši u roku od sedam dana od dana zaključenja ugovora o lizingu, govori o neophodnosti zaštite trećeg lica, pa smo jednim amandmanom, koji će uslediti, tražili da rok za ustanovljavanje ovog registra bude kraći, odnosno da bude 1. septembar ove godine. Mislimo da je to sasvim primeren rok da se to ustanovi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo iz člana 44. videli da će registar voditi nadležna organizacija, određena u skladu sa zakonom. Znači, ne ovim zakonom, nekim drugim zakonom, malo slovo "z" je ovde, pa vidimo da se radi o novom zakonu, pa smo
iz obrazloženja koje je Vlada dala na ovaj amandman, a odnosi se na član 44, mogli da zaključimo da je to jedinstveno telo za privredne registre.
Ono će tek biti formirano; kakav će status imati, mi to u ovom momentu ne znamo; imaće sigurno u svojstvu pravnog lica, neće biti organ uprave, pretpostavljam; pa je sada nejasno i nije regulisano ovim zakonom, možda će biti nekim sledećim, kakva je mogućnost žalbe ukoliko se dogodi da, bez obzira što je zahtev za upis ugovora podnet uz svu odgovarajuću dokumentaciju, sve ovo što je navedeno pod tačkama od 1. do 4, to telo za privredne registre jednostavno ne izvrši upis. Ako mi kažete da je to nemoguće, ja vam kažem da je moguće.
Mi imamo takva iskustva, imamo skorašnje iskustvo da smo MUP-u, koji je nadležan za vođenje registra udruženja građana, podneli jedan zahtev, svu potrebnu dokumentaciju; nisu nas uputili na potrebu dopune dokumentacije, ali, jednostavno, nisu registrovali udruženje koje se zove komitet za odbranu dr Vojislava Šešelja.
Obzirom da je to organ uprave, mi smo se, naravno, žalili drugostepenom organu, pa ako ne budemo zadovoljni odlukom drugostepenog organa, znamo da možemo da vodimo upravni spor, i na kraju, pretpostavljamo da će Vrhovni sud odlučiti u skladu sa zakonom. Ali, ovde ne znamo šta će se dogoditi ukoliko se ovo telo ogluši o svoju obavezu i to ne uradi.
Znate, u našoj državi, moramo to da priznamo, vlada potpuni haos u smislu da ni zakonodavni organ ne zna šta su njegova ovlašćenja, pogotovu ne zna Vlada, a onda to vuče sled koraka koji je takav da niko nema nikakvu obavezu.
Mi smo juče na Odboru za informisanje razmatrali jedan problem koji je evidentan, što neko ne poštuje odluku o prestanku vanrednog stanja, pa i dalje nema direktnih TV prenosa, pa su poslanici, koji bi trebalo da znaju šta su njihove ingerencije, doneli zaključak da Narodna skupština Republike Srbije preispita svoju odluku od 29. decembra 1997. godine.
Molim vas, gospodo poslanici, vi koji ste za to glasali, morate da znate da naše odluke (mi smo najviše zakonodavno telo) može samo Ustavni sud da preispituje, ne možemo mi sami. Čestitam poslanicima koji su u neznanju glasali za to. Zaista mi je žao što je do toga došlo i zahvaljujem se RTS-u što je danas preuzeo direktno prenošenje skupštinskog zasedanja, poštujući ovu tačku 3, odnosno treći zaključak tog odbora da se preporučuje RTS-u da poštuje postojeću odluku Narodne skupštine.
Preporučujem svima da paze kada prelaze ulicu, na crveno svetlo je zabranjeno da se pređe, kazna za to postoji, i to po Zakonu o bezbednosti u javnom saobraćaju, ali sankcije nema. Znate, sankcija je više nepotrebna. Mi smo uveli jedan presedan, mi sada samo građanima preporučujemo da poštuju zakone i odluke koje ovo telo donosi.

Ako je ovo zakon na koji nas tera Svetska banka, Evropska unija, ne znam već ko, onda bi trebalo da se vodimo jednim osnovnim pravilom, a to je garancija pravne sigurnosti. Ovde nema garancije pravne sigurnosti, jer član 52. predviđa da se ugovori o lizingu koji su zaključeni pre 1. januara 2004. godine, dakle oni koji će možda već sutra biti zaključeni, upisuju u registar od dana početka primene odredaba o registru (to su članovi od 43. do 51. ovog zakona), a najkasnije do 31. januara 2004. godine. Znači, imaće 31 dan, taj jedan mesec da upišu sve one ugovore o finansijskom lizingu ili možda i običnom lizingu, to će nam verovatno ministar u svom obraćanju na kraju reći, da li i jedan i drugi moraju da se upišu u ovaj registar.
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", što nikako ne znači da će odmah nakon izglasavanja u ovoj skupštini, kakav je običaj bio godinama, biti objavljen. Skorašnje iskustvo je da je Zakon o planiranju objavljen u "Službenom glasniku" posle 15 dana. U međuvremenu, bila je još jedna sednica, doneli smo još neke zakone. Objavljen je bio Zakon o telekomunikacijama, a još uvek nije bio objavljen Zakon o planiranju. Ko je za to odgovoran, ne znam, neko verovatno jeste. Da li je to namerno ili nije, ne znam, ali iz toga sledi da ovaj zakon može da bude objavljen i 31. decembra ove godine. Onda ne bi bilo nikakvih problema. Ali, ako bude bio objavljen onako kako Bog zapoveda i neka pravila koja postoje u radu ove skupštine, onda će se to desiti verovatno u sredu, nakon glasanja, kad završimo diskusiju o ovom dnevnom redu.
Gospodine ministre, ako su pare već na granici i čekaju, i ako računate na to da će biti finansijskog lizinga, zašto onda ... Nemojte da se uznemiravate, tu smo mi. Slušaću ja vas.
Ako je namera i očekivanje Vlade da će finansijski lizing zaživeti vrlo brzo, da će naši privrednici imati mogućnosti da ga koriste, ako postoje ta slobodna sredstva i u zemlji i u inostranstvu, onda nije trebalo da član 52. glasi ovako, nego je to trebalo paralelno. Mislim da to državu ne košta mnogo, nije ni Vladi predstavljalo jako veliki problem, da ovo telo koje treba da vrši registraciju, a registracija je kao neki najniži administrativni akt ipak neophodna samo radi zaštite trećih savesnih lica, da to u paketu sa ovim zakonom rešava.
U tom smislu je dat naš amandman, da bismo ispravili tu grešku, ili možda niste bili svesni problema koji mogu da iskrsnu, računajući na to da će svako da radi u skladu sa zakonom. Malopre sam, obrazlažući prethodni amandman, rekla da postoje takvi slučajevi, gde se mnogi koji su za nešto po zakonu dužni i obavezni oglušavaju o svoju obavezu. Onda se nalazimo u pat poziciji i onda sve prenosimo u domen politike i kažemo - ovaj je nesposoban, sve će to da se razreši nakon nekih sledećih izbora, a u međuvremenu, odgovornost za neizvršavanje zakona podrazumeva i zloupotrebu, podrazumeva i mnoga druga krivična dela koja su predviđena Krivičnim zakonom, pa otuda treba da znamo da niko ne može od toga da bude amnestiran.