Članom 12, koji propisuje ko je isporučilac predmeta lizinga i kako on prenosi pravo svojine na predmetu lizinga, napravljena je jedna greška, jer ako nakon ovih reči: "Isporučilac predmeta lizinga u smislu ovog zakona je pravno ili fizičko lice koje na osnovu ugovora o isporuci", ako ga tamo u članu 2. predviđamo kao neophodno, "na davaoca lizinga prenosi pravo svojine na predmetu lizinga"  stavimo tačku, apsolutno bismo zadovoljili sve obaveze isporučioca predmeta lizinga, jer šta, na kraju krajeva, briga proizvođača opreme zašto je ovaj kupio opremu.
Ne razumem šta je bila svrha ovako formulisanog člana 12, jer onaj ko proda opremu uopšte se ne interesuje šta je razlog kupovine opreme. Ja mogu da kupim nešto i da to isto odmah uništim, mogu da dam pod zakup, mogu da ga koristim, da ga ne koristim, da ga prodam. To je moje pravo raspolaganja koje proističe iz prava svojine. Bez prava raspolaganja nema prava svojine, a mi sve vreme govorimo da je davalac lizinga vlasnik stvari.
Prema tome, to je njegova stvar - polaže pravo svojine, može da raspolaže kako hoće i ne treba uopšte da uplićemo ovde isporučioca kao nekoga ko treba da se interesuje za to šta će se dalje sa njegovom opremom ili predmetom lizinga dešavati.
Postavlja se pitanje šta ako ugovora o isporuci nema, da li postoji pravni posao koji se zove lizing? Znači, nema ugovora o isporuci, sve je regulisano ugovorom o kupoprodaji, davalac lizinga kupio neku opremu, naknadno je odlučio da je da u lizing, jer to odgovara nekome ko hoće da kupi tu opremu. To je situacija koju mi nismo ovde regulisali. Ja ću samo da postavim pitanje, a odgovore nemam. Dakle, može da se dogodi i ta situacija.
Može li davalac lizinga da ponovo da u lizing opremu koja je već bila predmet lizinga, pa je iz bilo kog razloga on kao vlasnik ponovo došao u posed te opreme? Može li polovna oprema da bude predmet lizinga? To je ono što mi iz ovog zakona ne vidimo. Može. Onda isporučioca opreme nema u tom smislu, kao proizvođača. Onda je to onaj koji je davalac lizinga.
Zbog toga je ovaj član mnogo bolji ovako kako smo ga mi formulisali, nego onako kako ste ga vi predložili. Možda se ne razumemo. Uglavnom, dobila sam odgovore na ova pitanja. Sve je ovo i te kako moguće. Pribojavam se da ćemo ovde biti smetlište stare tehnologije. Ko zna šta je cilj ovog zakona. U stvari, one naše strepnje da je zakon i predložen na insistiranje Svetske banke, da ona svoj slobodni kapital angažuje tako što će omogućiti strancima da oplode taj svoj kapital na najbolji mogući način, a mi u ovakvim uslovima u kakvim se nalazimo teško da ćemo moći baš neku savremenu tehnologiju da kupujemo.
Ko zna šta ćemo kupovati i šta ćemo u zemlju dovoziti, ali to nam je situacija takva kakva jeste, u koju smo nesrećno dovedeni zbog celokupne politike koja se vodi prema ovoj državi već godinama, iz koje ne možemo da se iščupamo i sada snosimo te posledice. Izgleda da ćemo još dugi niz godina snositi te posledice, a one mogu da budu višestruko štetne, i po privredu, po zdravlje i ko zna šta još.
Mislim da je amandman zaista prihvatljiv. Možda niste bili spremni da ga prihvatite, jer je on greškom bio naslovljen na član 13, pa se niste upuštali u njegovu sadržinu. Dakle, odbijen je samo zbog toga što se ne odnosi na član 13. Ispravka je stigla kasnije i vi niste imali mogućnost da se o tome izjasnite, ali ostaje vam sada vreme da malo o tome razmislite, pa prilikom glasanja da se, eventualno, ovaj amandman, koji je dat u cilju poboljšanja teksta zakona, usvoji.

amandmanom na član 16. sam upravo hela da vas podsetim na tu neprincipijelnost kada je u pitanju rimsko pravo, jer vi u obrazloženju za odbijanje amandmana kažete da je iz tih razloga opšteprihvaćeno da posao finansijskog lizinga, kao trostrani pravni posao, predstavlja izuzetak u odnosu na pravilo o inter partes dejstvu ugovora. To je ostalo od rimskog prava. Dakle, samo oni koji su u ugovornom odnosu, a ovde nemamo ugovorni odnos između isporučioca i primaoca lizinga, nisu apsolutno ni u kakvom odnosu.
Često se događa i dogodiće se opet, to smo malopre potvrdili jer ste odgovorili na moja pitanja - isporučilac i davalac lizinga biće isto lice. Zar onda nije logičnije da za materijalne nedostatke predmeta lizinga primaocu lizinga odgovara pre svega davalac lizinga, ako drukčije nije ugovoreno? Znači, može i drugačije, ali šta ako su i isporučilac i davalac isto lice? Kažete da se ovo odnosi i na to, ali logika nalaže da tu pre svega bude davalac lizinga.
(Goran Pitić, sa mesta: Tu nema nikakve razlike.)
Mislite da nema razlike? Malopre ste mi odgovorili na pitanje ako su isporučilac i davalac lizinga isto lice, ukoliko polovnu opremu može da da u lizing, a rekli smo da može, vi ste to potvrdili, onda je to jedno te isto lice. Zbog toga je amandman upravo takav da sledi ono što nam je ostalo od rimskog prava, bez obzira što sada međunarodne konvencije zaključuju upravo oni koji para imaju, mogu da zaštite sebe, ne odgovaraju nizašta; oni, po vama, samo celu operaciju prate finansijski, stiču pravo svojine, ali de fakto, kako kažete, nemaju nikakve veze sa proizvodnjom, isporukom, kvalitetom itd.
To nije ono što bi trebalo da bude na osnovu ovog zakona, naravno, onako kako ga mi koncepcijski zamišljamo. Naša koncepcija bi bila sasvim drugačija da smo u prilici da ga donosimo. Ne mislimo da ne treba da postoji finansijski lizing, mada i ovaj obični lizing potpuno zadovoljava potrebe koje postoje u našem društvu, čak favorizuje proizvođače opreme i u zemlji i u inostranstvu da opremu daju na lizing svakome. Danas se pare mnogo lakše pronađu nego tržište. Zapad je ovde pronašao gladno tržište za mnogo štošta, pa mislim da neće biti problem pronaći novac.
Molila bih predsedavajuću, pošto u sali nema više od 50 poslanika, da na osnovu člana 82. stav 2. utvrdi kvorum. Već dva sata od kada je počela sednica Odbora za informisanje mi nemamo kvorum za rad i mislim da to nije korektno od strane onih koji vode sednicu.

Amandman na član 19. u suštini je posledica člana 18. koji reguliše odgovornost za pravne nedostatke. Članom 18. je jasno rečeno da  davalac lizinga odgovara ako na predmetu lizinga postoji pravo trećeg lica koje isključuje, umanjuje ili ograničava neometanu državinu primaoca lizinga.
Član 19. dalje razlaže obaveštavanje davaoca lizinga, pošto je on jedini i odgovoran, ako postoje neki pravni nedostaci. Po nama, stavovi 2, 3. i 4. potpuno su suvišni, obzirom da ovu materiju reguliše Zakon o obligacionim odnosima. Možda zbog toga što ste hteli potpuno da suspendujete praktično taj zakon ovim zakonom i zbog toga što ste već u stavu 2. člana 1. rekli da se na subjekte i pravne odnose iz posla finansijskog lizinga, nastalog u skladu sa ovim zakonom, odredbe drugih zakona primenjuju u slučajevima koje ovaj zakon ne uređuje, pa ste i ovo uzeli da uređujete. Ovo je trebalo prepustiti Zakonu o obligacionim odnosima, odnosno da se ovaj zakon supsidijarno primenjuje u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima. Bilo bi sasvim moguće da član 19. ima samo jedan stav koji bi glasio ovako kako glasi amandman, sa obrzaloženjem koje je moj kolega gospodin Srboljub Živanović dao pre mene.

Dame i gospodo poslanici, pretpostavljam da nas je ministar napustio, jer je u toku sednica Vlade koja odlučuje hoće li ili neće biti televizijskih prenosa; očigledno je sve iz kuhinje Vlade Srbije oko obustave televizijskih prenosa, pa ćemo valjda po njegovom povratku znati šta su odlučili.
Žao mi je što nije ovde zato što je ovaj član 24. vrlo nespretno napisan. U stavu 1. predviđene su situacije i posledice raskida ugovora zbog neisporuke, pa se kaže da ako isporučilac primaocu lizinga ne isporuči predmet lizinga ili ga isporuči sa docnjom, ili ako predmet lizinga ima materijalni nedostatak, primalac lizinga (koji trpi određene štetne posledice) može odbiti prijem isporuke ili raskinuti ugovor.
Znači, došli smo u situaciju da on nije primio opremu, on nema druge. Odbio je prijem, a raskinuo je ugovor i sada nastupaju neke situacije koje prenebregavaju ovu činjenicu, pa je onda stav 2. potpuno suvišan, jer on predviđa da davalac lizinga može održati ugovor ako bez odlaganja sam isporuči predmet, a to više nije lizing, to je onda običan ugovor o lizingu, to prerasta u običan ugovor.
Stav 3. potpuno gubi smisao, kako da obustavi isplatu, kao i četvrti, uostalom, kako kada nije ni primio robu. Njegovo plaćanje počinje tek kada robu primi. Prema članu 11. on nije bio dužan da plaća ono što već nije u njegovom posedu i što ne koristi, ako se vratimo na član 11.
Ovaj član izazvaće velike zabune u slučaju sporova, bilo da se oni pred našim sudom odvijaju, bilo pred međunarodnom arbitražom. Zahteva svakako intervencije ako ne usvojite ovaj amandman, trebalo bi da se Vlada pozabavi samim sadržajem ovog člana da bi razjasnili situaciju koja može da nastane, a koju ja ne vidim da može da se protumači onako kako bi to trebalo, da bi eventualno ovakve situacije mogle pred bilo kojim sudom da se na neki način završe tako da bude zaštićen primalac lizinga.

Dame i gospodo poslanici, tek kada smo došli do člana 35. nama je u potpunosti bilo jasno ko će i kako dobijati finansijski lizing, ko će uspeti da dođe do finansijera iz inostranstva, odnosno do kapitala iz inostranstva da bi mogao da kupi određenu opremu.

Recimo, kada bih želela da se bavim nekom proizvodnom delatnošću, smislim neki program, treba mi neka oprema, ne bih znala gde i kod koga da zatržim sredstva, odnosno ne znam ko to ima para i ko bi mogao da kupi tu opremu, a da je meni onda putem finansijskog lizinga da na korišćenje, normalno, uz plaćanje naknade.

Član 35. nagoveštava mogućnost palizinga, iako se on tako ovde ne zove, ali očigledno da primalac lizinga može dalje opremu da daje trećem licu na korišćenje. To su oni koji će znati odgovore na ova pitanja, na koja ja nisam mogla da dam odgovore i koji će onda stvarati taj ekstraprofit samom činjenicom da imaju veze sa finansijerima, da znaju kako da dođu do tog kapitala, da uvezu neku opremu. Možda su i nezainteresovani da se time bave, ali znaju kome treba, a nema mogućnosti da dođe do kapitala i onda će to biti praktično klasični zakup, ubiraće se sredstva, ekstraprofit od toga, a sve to uticaće na krajnju cenu tih proizvoda koji će biti produkt te opreme. Znači, sve to ćemo mi i te kako osetiti.

Jasno mi je da je svrha ovde da se primaocu lizinga nešto omogući, ali ne verujem da je svrha celokupnog finansijskog lizinga da primalac lizinga dalje daje u zakup opremu, nego bi trebalo da bude svrha da svako ko želi da uveze neku opremu, odnosno kome je potrebna nova oprema, pronađe finansijera kome će ovako, u obrocima, na rate plaćati naknadu za korišćenje te opreme. Jasno nam je svima da je svrha da na kraju stekne pravo svojine, odnosno da se to na kraju završi kupoprodajnim ugovorom i sticanjem svojine, odnosno celokupan finansijski lizing jeste u stvari kupoprodaja na rate. Od toga ne treba da bežimo, pa da to pravim rečima nazovemo. Problem je samo gde su pare i čije su pare. Ovde znamo čije su, prljave su pare, a tamo sa strane nemamo pojma gde su. Ima ko zna i taj će moći ovo dobro da iskoristi i da dalje daje u zakup ono što je na finansijski lizing dobio.

 

Žao mi je zaista što ministar nije u sali da mu kažem sada istinu o razlozima za podnošenje ovih amandmana, a gospoda studenti će mu to preneti; pretpostavljam da ste vi njegovi studenti, je li tako? Drago mi je. Sada sam doznala ko ste i šta ste.
Ovako, mi smo pokušali amandmanima da ih zaista uredimo tako da pravno-tehnički poprave zakon, u suštinu uopšte nismo dirali, jer je koncept sasvim drugačiji. Da je Vlada bila pametna, odnosno da je ministar to malo pronicljivije gledao, da nisu ovi studenti oko njega gledali, on bi usvojio sve amandmane i ne bi uopšte promenio suštinu predloga zakona, a mi ne bismo morali uopšte da izlazimo za govornicu, skratili biste raspravu za čitav jedan dan i ne bismo dovodili gospođu predsedavajuću u situaciju da, nervozna što snosi veliki deo odgovornosti zbog toga što su ovakve tenzije u parlamentu danas porasle, oko TV prenosa, izriče bezvezne kazne poslanicima opozicije.

Kolega Stamenković je u potpunosti objasnio razlog za podnošenje ovog amandmana, a ja ću samo da zamolim gospodu studente i vas (vi ste postdiplomac, pretpostavljam, imate već sede vlasi) da mi objasnite šta je to skica za zakonik o obligacijama i ugovorima, na koji se pozivate ovde u obrazloženju. Da li je to u pripremi neki novi zakon o obligacijama? Zaista ne znam o čemu se radi, ali sramota je da se Vlada poziva na nešto što je možda u tekstu nekog nacrta.

Postoji samo jedna stvar iz  Glave VII koja nije jasna. Koristim  priliku da kod ovog amandmana - nažalost, nema ministra da da odgovor, ali pretpostavljam da će se do kraja rasprave vratiti - ukažem na to kakve su posledice neupisivanja u registar, pošto je to jedna javna isprava. Ako se ugovor ne upiše u registar, da li je on validan i šta ako organ... mada ne znamo koji je nadležan za registraciju, jer u članu 44, koji sledi, piše: "Registar vodi nadležna organizacija, određena u skladu sa zakonom". "Z" je malo, pa bi se reklo da se ne odnosi na ovaj zakon, tako da mogu da pretpostavim da je to opet Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ako to jeste, znamo ko je drugostepeni organ, znamo da može da se vodi upravni spor. Ako je ovde slučajno "z" malo, pa se to odnosi na neki drugi zakon, u obrazloženju ne vidimo na koji se to zakon odnosi i ne možemo da procenjujemo da li postoji pravo žalbe i mogućnost vođenja upravnog spora.
Mislim da je ovaj deo veoma važan i zahteva odgovor, kako bi poslanicima to bilo jasno. Mislim da nije nevažna činjenica ovog upisa u registar.

Gospodo poslanici, gotovo da sam znala da će predsedavajuća izaći nakon izricanja opomene narodnom poslaniku, bez ikakvog razloga, pa ću, radi poštovanja Poslovnika, da podsetim na član 189. koji govori o tome ko predstavlja Vladu u Narodnoj skupštini.
"Pravo i dužnost predstavljanja Vlade u Narodnoj skupštini, prilikom razmatranja svih pitanja iz njene nadležnosti, ima predsednik Vlade. Vlada određuje članove Vlade koji je predstavljaju po pojedinom pitanju koje je na dnevnom redu sednice Narodne skupštine, odnosno na sednici njenog odbora. Predstavnici Vlade na sednicama Narodne skupštine i njenih odbora mogu biti samo članovi Vlade".
Radi ovoga je i bila ona moja opaska u toku prepodnevnog zasedanja gospodinu ministru, nisam imala nikavu zlu nameru; postojala je praksa, postoji još uvek, uređeno je i Poslovnikom ko može da prisustvuje sednicama Skupštine.
"Predstavnici Vlade učestvuju u radu Narodne skupštine u skladu sa ovlašćenjima utvrđenim zakonom".
Evo i člana 190, jer gospođa Čomić voli da pročita najmanje još dva člana posle ovoga što ja čitam: "Radi davanja stručnih i drugih objašnjenja, na sednici odbora Narodne skupštine, Vlada može odrediti svoje poverenike".
U članu 191. se kaže: "Uz predlog zakona, drugog propisa ili opšteg akta, ili uz drugi materijal koji podnosi Narodnoj skupštini, Vlada obaveštava Narodnu skupštinu o svojim predstavnicima i poverenicima za sednice Narodne skupštine i njenih odbora".
Molim vas, nismo obavešteni o tome i otuda ova moja opaska. Rekla sam jednom "studenti," možda i jeste, možda ste postdiplomci, možda ste pomoćnici, ne znam, jedino znam za jednog gospodina da je zamenik - pitala sam gospodina Šabića, ali predsedavajuća nas o tome nije obavestila. Da nas je obavestila verovatno ne bismo pitali, ali ako bi meni neko rekao "devojko", ne bih se uvredila, i ne vidim zašto je ovo ovde bila uvreda.
Ne vidim zašto je to uvreda, zašto je to uvreda u smislu člana 102. Molim vas, da se izrekne opomena zbog toga što je gospodu oslovio, ne znajući ko su, sa - dečice?! Ne vidim zaista ništa loše u tome. Pošto me sigurno neće zadovoljiti vaše obrazloženje, molim da se Administrativni odbor o tome izjasni, jer je de fakto činjenica da predsedavajuća danas u toku sednice nije našla za shodno da nas upozna sa osobama koje su ovde prisutne. Nemam ništa protiv, ali sasvim imamo pravo da znamo o kome se radi.

Poštovane kolege, kada smo došli do člana 44. i obrazloženja koje je Vlada dala na amandman predsednika Privredne komore Srbije, odnosno poslanika DHSS-a, videli smo ko će voditi ovaj registar. Piše da će to,  zajedno sa registrom založnog prava na pokretnim stvarima, registrom privrednih subjekata i drugim registrima određenim zakonom, biti vođeno u okviru jedinstvenog tela za privredne registre, a što je utvrđeno zakonom kojim se uređuje osnivanje i funkcionisanje tela za privredne registre, koji je pripremljen u formi nacrta i čije se upućivanje u Narodnu skupštinu Republike Srbije očekuje u najkraćem roku.
Očekujemo ga već od nedelje. Čuli smo da ćemo imati po hitnom postupku očigledno taj zakon, iako se nalazimo u redovnom zasedanju. Sada nam je najbolje da po hitnom postupku odlučujemo o zakonima, da poslanici nemaju vremena da se njima podrobnije bave.
Pitam, zašto ovaj zakon koji je upućen po hitnom postupku, sa obrazloženjem koje je za hitan postupak dato, stupa na snagu odmah, a ovi članovi koji se tiču registra, od člana 43. do 51. ovog zakona, primenjivaće se od 1. januara 2004. godine. Upis u registar, a to je jedna javna isprava, svi imaju pravo uvida u taj registar. To ima određena dejstva i prema trećim licima. Smatra se da su treća lica upoznata sa tim, ukoliko registar postoji. Pitam - kada ovaj zakon stupi na snagu, kada počnu da se zaključuju ovi ugovori o finansijskom lizingu, oni neće moći da budu uopšte registrovani do iduće godine, koliko sam shvatila, a možda sam i pogrešno shvatila? Nema ministra da mi to objasni.
Član 49. (neću da se vraćam na svaki pojedinačno, jer čitavo poglavlje se odnosi na registar) - davalac lizinga dužan je da upis iz stava 1. ovog člana izvrši u roku od sedam dana od dana zaključenja ugovora o lizingu. Gde? Kad? Kome? To zaista ne znamo.
Prema tome, nisu ovi amandmani tek tako dati da zbunjuju protivnika, što bismo rekli, nego zaista u dobroj nameri, da skrenu pažnju podnosiocu predloga koji i nije nepogrešiv, koji može neke stvari da previdi. Ili je trebalo u istom paketu donositi i taj drugi i treći zakon, sve one koji jedan drugi dopunjavaju, da ne bismo došli u praksi u situaciju da donesemo zakon, a on ne može da se primenjuje. Onda kao, sve će to moći, ali za godinu dana. Ne lipši magare do zelene trave.

 Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam u ime poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke na prošloj sednici reklamirala povredu Poslovnika i tražila da se obezbede direktni prenosi skupštinskih zasedanja, odnosno da se poštuje odluka parlamenta koja je svojevremeno doneta i koja je obavezivala RTS i Skupštinu Srbije da omogući direktne prenose skupštinskih zasedanja.
Nakon objašnjenja predsedavajućeg, gospođe Čomić, u prepodnevnom delu zasedanja i gospođe Mićić u popodnevnom delu te sednice, da ne postoje tehnički uslovi, da će prenosa biti, ali kada, ne zna se, tražila sam da se o tome izjasni Administrativni odbor. Administrativni odbor se do dana današnjeg o tome nije izjasnio, iako je, u skladu sa članom 96. stav 6. Poslovnika, na to bio obavezan.
Imajući u vidu objašnjenje predsedavajućeg, sada smo shvatili da odluku Administrativnog odbora i nemamo zbog toga što bi Administrativni odbor morao da kaže da je Poslovnik povređen, jer je gospođa Mićić sada rekla i potvrdila ono što sam ja prošli put rekla, da postoji odluka ove skupštine i da ona mora da se poštuje sve dok parlament ne odluči drugačije. Drugačije nismo odlučili. Nismo o tome ni raspravljali. Nije se o tome glasalo.
Prema tome, molim da se od sutra od 10,00 časova obezbedi poštovanje odluke ovog parlamenta, ako hoćemo da poštujemo institucije sistema. Tu nema nikakve rasprave. Ni na koga ovaj parlament, pa ni na svoj odbor, ne može da prenese da on odlučuje ili pregovara o nečemu što je on odlučio.

Poštovane kolege, gospođo predsedavajuća, ja ću da vas podsetim na član 65. Poslovnika Narodne skupštine, šta to Odbor za kulturu i informisanje radi: razmatra predloge zakona,  drugih propisa i opštih akata i druga pitanja iz oblasti kulture i javnog informisanja, ali predloge koji idu ka Skupštini.

Molim vas, ovaj se parlament nije izjasnio da svoje ingerencije prenese na Odbor za informisanje. Ukoliko to želite da postignete, stavite taj predlog na glasanje. Dozvolite poslanicima i Narodnoj skupštini da o tome odluči, da li će svoje ingerencije u ovom slučaju preneti na Odbor. To je moguće, kad se neke anketne komisije formiraju, pa i privremena radna tela, pa i kad su stalna radna tela u pitanju. Nemojte vi u naše ime da odlučujete, jer vi ste samo predsedavajući Narodne skupštine. Niste vi Narodna skupština. Narodna skupština su ovih 250 ljudi, koji ovde sede.

Dakle, moj konkretan predlog je da se stavi na glasanje, da se Skupština izjasni o tome da li svoje ingerencije po pitanju daljih pregovora, ukoliko su ti pregovori potrebni, radi obezbeđivanja odluke Narodne skupštine, prenosimo na nadležni odbor za informisanje, odnosno da li smatramo da je taj odbor nadležan za to.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, žalim što ste vi bili inicijator da se spoji rasprava o ova dva zakona. Time ste nam uskratili mogućnost da se podrobnije osvrnemo pojedinačno na svaki zakon, ali dobro, šta je tu je.
Što se tiče zakona o finansijskom lizingu, ovaj zakon, kao i zakon o koncesijama, trebalo bi da bude osnov za nova ulaganja u privredu iz inostranstva, za čim naša privreda vapi. Dakle, trebalo bi da se stvore uslovi da strani kapital, pre svega, dođe u zemlju, oplodi se i da od toga imamo koristi i mi, i oni koji su kapital uložili.
Mi smo veoma interesantan prostor i interesantno tržište za strane ulagače, odnosno za vlasnike kapitala, koji taj kapital negde treba da plasiraju i da od toga imaju koristi.
Mi nemamo kapital, nemamo tehnologiju, ili imamo zastarelu tehnologiju, imamo uništenu infrastrukturu, uništena preduzeća, a stranci imaju i para sa kojima ne znaju gde će i šta će, imaju i tehnologiju koju negde treba da prodaju i sada im naše tržište biva veoma interesantno.
O čemu se ovde radi? Svetska banka veoma dobro zna da nama nema druge, nego da tražimo kredite. Mi te kredite, nažalost, koristimo za popunjavanje budžetskih šupljina, jer para u budžetu nema i koristimo sredstva za potrošnju, a ne možemo da ih iskoristimo za ulaganje u privredu. Mi smo i za ovaj poslednji kredit od 80 miliona evra rekli da ćemo ga potrošiti za socijalna davanja. Prema tome, nećemo moći da idemo u neke investicije. Zadužujemo se, a vidim da smo već u nemogućnosti da otplaćujemo i kamate koje nam redovno dospevaju.
Mislim da je ovo svima jasno i tu ne treba mnogo da se ubeđujemo. Svi znamo da u budžetu para nema. Ministar Đelić je rekao: "Sve što danas stigne, sutra se do 11,00 sati potroši". Vidimo da dva meseca zaposleni u Saveznoj skupštini nisu primili platu. Ovde plate non-stop kasne. Biće 8-9 plata u toku godine. Šta se dešava s penzijama, koliko će ih biti, koliko idu dole, to ćemo tek da vidimo.
Pored toga imamo i tešku godinu pred nama. Što se poljoprivrede tiče, vidimo da je ministar Veselinov na kraju uspostavio izgleda kontakt sa Bogom i da mu je ovaj rekao da ipak ovo mora da se proglasi elementarnom nepogodom i da seljaci moraju na neki način da se obeštete.
(Siniša Mitrović, sa mesta: On ne veruje u Boga.)
Možda on ne veruje u Boga, ali mi verujemo.
Generalno, ovaj zakon je, po nama, u korist primaoca, ali jedinu korist ima davalac lizinga. Mislim da pravno-tehnički i terminološki nije dobro urađen. Mi smo na to ukazali u amandmanima. Mi vodimo računa o čistoti pravnog stila i očuvanju pravnog sistema. Ti amandmani bi trebalo da budu usvojeni od strane predlagača, ukoliko zakon uopšte prođe skupštinsku proceduru, jer smo navikli da vaši zakoni ovde padaju.
Kako se radi o jednom poslu robnog prometa, postavlja se pitanje zašto finansijski lizing, a ne običan lizing, koji kod nas postoji odavno? Regulisan je Zakonom o obligacionom pravu. Učili smo ga kao studenti ekonomskog i pravnog fakulteta. Sami ste rekli u svom izlaganju da se radi o dva odvojena ugovora, i sada treba da nađemo odgovor zašto nam u ovom momentu treba ovakav jedan zakon koji će regulisati nešto što je već sada regulisano, obzirom na to da se radi o dva zasebna ugovora, koji su, takođe, potpuno pravno regulisani. Znači, zašto uvodimo treće lice između proizvođača opreme i primaoca lizinga, kad je jasno da proizvođač opreme i sam ima interes da svoju opremu proda, odnosno da je da na lizing. Ne vidim zašto sada treba uvoditi nekog trećeg, osim ako nismo želeli da peremo prljave pare koje postoje u zemlji, u inostranstvu ili u našem okruženju.
Postavljaju se dva pitanja: ko ima pare u zemlji, ko ima pare u inostranstvu? U zemlji ima samo prljavih para. To, valjda, svi znamo. Zdrave privrede nema, zdravnih banaka nema. Ima ovih koje su došle sa strane. Kakav im je status, videćemo kroz koju godinu.
Što se tiče inostranstva, tamo para ima, ima para kod Svetske banke, ima i kod drugih banaka. Krediti od tih banaka su pod znatno povoljnijim uslovima, nego što su kod nas u zemlji. Znači, kamate su mnogo manje. Šta će se dogoditi? Ne stoji tvrdnja da ovaj pravni posao do sada nije bio regulisan u našem zakonodavstvu i da je to specifičan pravni posao, da to zahteva poseban zakon koji će se tim poslom baviti.
Vi ste nam i sada u ekspozeu rekli da očekujemo zakon koji će regulisati zalog. Hoćemo li onda imati zakon o kupoprodaji, zakon o zakupu, pa da sve ugovore koji su regulisani Zakonom o obligacionim odnosima ponovo regulišemo posebnim zakonima? To apsolutno nema nikakvog smisla. Mislim da dovodimo čitavu materiju u konfuziju.
Imate ucenu onih zemalja u kojima vlada kontinentalno pravo. Oni vole da postoji zakon o svemu i svačemu. Vi to dobro znate. Računate na njihov kapital i sada im izlazite u susret i donosite ovakve zakone. To je moglo da se vidi iz sadržine ovog zakona, donekle i iz vašeg obrazloženja.
Mislim da za to nema potrebe. Mogli smo da ostvarimo ovaj finansijski lizing bez donošenja novog zakona, obzirom na postojanje Zakona o obligacionim odnosima.
Ovaj prvi ugovor, obzirom na to da vi govorite o zakonu o trojnom ugovoru, klasičan je ugovor o kupoprodaji. Davalac lizinga, kako ga nazivate, kupuje robu od proizvođača i on ima sa njim klasičan ugovor o kupoprodaji, s tim što mu kaže - tu robu nećeš da isporučiš meni, nego nekom trećem licu. To je kao kad zovete "Telefloru", pa kažete - kupiću buket cveća, ali pošaljite gospođici toj i toj. Nema tu ničeg drugog.
Imate drugi ugovor koji je klasičan ugovor o zakupu. Dajete robu primaocu lizinga. On je koristi i plaća za to određenu naknadu. Pogrešno ste ovde u zakonu odredili neke parametre kako će to da se plaća, obzirom na to da ovde veličate ugovor kao institut i kažete da je zaboravljen. Pustite onima koji ugovaraju da sami ugovaraju način plaćanja. Nemojte vi da im propisujete parametre. Tu su tržišni uslovi u pitanju. Onaj koji daje pare i onaj koji uzima, dobro se sračunaju i odrede koliko će to da košta.
Dakle, nije u pitanju nikakva specifičnost, nego one države na čiji kapital vi računate žele da imaju poseban zakon. Mislim da je to suština.
Imali smo mi lizing i do sada, i to i ovaj finansijski, jer je, recimo, oprema koju je Čume koristio za asfaltiranje puteva klasičan lizing, s tim što je on očigledno bio i davalac lizinga i primalac lizinga; isplatilo mu se da to bude, obzirom da je za otplatu lizinga, za nadoknadu plaćao mnogo manje nego što je ovde zarađivao i za tu razliku je lepo profitirao. Ali, dobro, mislim da će kapital takvih kao što je Čume samo da bude ovde projektovan u poslovima finansijskog lizinga.
Konkretno, ovde ste predvideli rok od dve godine koliko može da traje taj posao, a mi smo vas upozorili i kroz amandman da ima sezonskih poslova; znate, ne bi trebalo možda zakonom ni da se određuje koji je to rok, ali mogao bi da se spusti na šest meseci. Hoću da vam kažem da smo pokušali amandmanima da vam ga popravimo, ali ostaje ona naša tvrdnja da je zakon potpuno suvišan.
Što se tiče naknade koja je predviđena u članu 7, već sam vam rekla da treba da ostavimo potpunu slobodu ugovaranja, a u članu 10. definišete ko može da bude davalac lizinga na potpuno, čini mi se, neodgovarajući način, jer razumela bih da domaćem licu tražite da je registrovano za ovu delatnost i da ima ovaj kapital, minimalni novčani deo osnovnog kapitala od 100.000 evra...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, da li koristite i sledećih 10 minuta?)
Da, nemojte ove eure, mi kažemo Evropa, a ne kažemo Europa. Ali ne možete strancima da propisujete dodatne uslove pod kojima će oni da se bave finansijskim lizingom, obzirom da je to uređeno njihovim zakonodavstvom. To ne može da bude nikakav plus ovom zakonu.
U članu 16. za materijalne nedostatke kažete - odgovara isporučilac. Molim vas, nemoguće je da isporučilac odgovara, jer nema nikakvog ugovora između njega i primaoca lizinga. Oni koji nemaju zaključen ugovor ne mogu biti u pravnom odnosu, nikako. Zaboravljate da je nosilac prava svojine na predmetu lizinga samo davalac lizinga, pa je logično da on odgovara za eventualne nedostatke.
Član 24, na koji ću se sada u načelu samo osvrnuti, a u raspravi o pojedinostima podrobnije o tome, potpuno je zbunjujući, ne samo za nas, za nas nije, nama je jasno šta ste hteli da kažete, ali će biti zbunjujuće za sud, ako do suda dođe, a tu je i međunardna arbitraža, pa treba posvetiti posebnu pažnju.
Nažalost, toliko u načelu o zakonu o finansijskom lizingu, a što se tiče zakona o koncesijama, mi smo ga imali u raspravi 19. februara, rasprava je trajala dva - tri dana, zakon je pao u Skupštini, pao zbog toga što nisu prošli amandmani gospodina Čanka, odnosno AP Vojvodine; sada su oni ugrađeni tu i tamo, vidim i sada da ima jedan amandman gde se traži 30%, a ne 5% za ulaganje u infrastrukturu AP Vojvodine, ukoliko se predmet koncesije nalazi na području Pokrajine.
Znači, sada je neki dogovor postignut i videćemo da li ćete taj amandman usvojiti ili nećete, pretpostavljam da će vas do zadnjeg momenta Čanak držati u šaci po pitanju usvajanja ovog zakona, ili ste se možda nagodili oko Ustava.
U svakom slučaju, neka tregovina jeste u pitanju, nije zakon potpuno isti kao onaj prethodni, ima izvesnih izmena, a mi smo se osvrnuli na te izmene kroz amandmanska rešenja i tvrdnja predlagača, data u obrazloženju, da donošenje ovog zakona direktno podstiče oživljavanje privrednih aktivnosti u Srbiji i razvoj privrede uopšte, traži odgovor na pitanje šta vam je do sada smetalo da dajete koncesije. Nije ništa, zakon o koncesijama je postojao, postojao je i taj tender, gospodine ministre, postojao je savezni zakon koji je ovu materiju regulisao i moglo je i putem tendera da se određuje ko će biti koncesionar.
Ne razlikuje se ovaj zakon mnogo od tog postojećeg iz 1997. godine, čak je 80% materije usvojeno, s tim što ste izbacili agenciju, za koju smatramo da jedino ima smisla da ostane u ovom zakonu, odnosno da se bavi koncesijama, imajući u vidu kakva je lokalna samoprava, kakvi su naši kadrovi i da je ova agencija mogla na stručan način da servisira i obavlja sve te poslove, ali zašto to niste, pokazaće vreme, svugde ste ih stavili, samo ih ovde nema.
Donošenje ovog zakona predstavlja jedan od uslova za odobravanje kredita Svetske banke; to je jedan od uslova kod ovog prethodnog zakona, pa se opet nameće pitanje dokle idu ucene Svetske banke i zašto smo doveli sebe u situaciju da toliko zavisimo od Svetske banke, odnosno od kredita.
Na to pitanje ću pokušati da dam odgovor - zato što je država, čuli smo gospodina Tadića, ministra vojnog, odlučila da odustane od tužbe za naplatu ratne štete pred onim Međunarodnim sudom pravde u Hagu protiv 19 država koje su bombardovale SRJ. To je ministar otvoreno rekao posle razgovora u Briselu sa čelnicima NATO-a. Rekao je da je lako ispuniti uslov za ulazak u Partnerstvo za mir, treba samo jedan ovaj mali uslov da se ispuni, a to nije nikakav problem. U čije ime on to govori, mi zaista ne znamo, ali po nama je to akt veleizdaje.
Kako će se koncesije davati? Davaće se uglavnom za izgradnju i održavanje infrastrukturnih objekata, termoelektrana, hidroelektrana, rudnika, i to upravo onima koji su tu infrastrukturu i tu privredu uništavali, onima koji su svojom politikom, uvođenjem sankcija, iscrpljivali tu privredu i tu ekonomiju, a sada treba da im stvorimo uslove da još oni taj svoj kapital ovde oplode. Oni su sve to radili da bi došli do ovog trenutka, da mi zavisimo isključivo od njihovog kapitala.
Mi u suštini protiv koncesija nemamo ništa, naprotiv, smatramo da koncesije treba da postoje. Imamo protiv da nam prioritetan interes bude odobravanje kredita od Svetske banke, jer Svetska banka neće nama da odobrava te kredite, nego onima koji ulažu, odnosno koji uzimaju koncesiju. Oni dolaze u priliku da od Svetske banke uzimaju novac i hoće ovde garanciju iz ovog zakona.
Ovde je, dakle, potpuno preuzeta materija prethodnog zakona, sa, da tako kažem, malim izmenama. Raniji zakon doduše nije dozvoljavao zaključivanje koncesionih ugovora ukoliko postoji samo jedan zainteresovan za koncesiju, a sada to može, i to po nama otvara mogućnost za zloupotrebe. U dosadašnjem zakonu imali smo jedan logičan uslov koji je koncesionar morao da ispuni, a to je racionalno korišćenje prirodnog bogatstva; ako dajete neku koncesiju na 30 godina, on može potpuno da iscrpi resurs, a ovde u zakonu nema zaštite od toga. To je naročito važno, pogotovu kada su termoelektrane, hidrocentrale u pitanju; taj koji dobije recimo hidrocentralu (otkud znam kome ćete vi da date koncesiju i zašto, možete da date na Đerdap) može da izvozi struju koliko hoće, a mi ne možemo da se zaštitimo od toga.
Ono što je novo u ovom zakonu, deo koji se odnosi na oblasti koje mogu biti predmet koncesija, jesu održavanje i korišćenje, rekonstrukcija i modernizacija zdravstvenih ustanova, o tome će moje kolege da pričaju; to je nešto što nikako ne bismo, izgradnja je u redu, ali sve ovo drugo ne bismo smeli u ovom trenutku da činimo, imajući u vidu kakvo je stanje zdravstva i kako je regulisano zdravstveno osiguranje.
Predlaže se da sredstva koja se ostvare od koncesije budu prihod budžeta kao prihod Republike Srbije, osim dva izuzetka koja su napravljena i u Zakonu o privatizaciji, ako se sećate: kada je u pitanju AP Vojvodina, 5% ukoliko se predmet koncesije nalazi na toj teritoriji, i 5% lokalnoj samoupravi, protiv čega nemamo zaista ništa. Bilo bi sasvim prirodno da se odredi namena tih sredstava. Ako je već u drugom stavu onog člana koji reguliše tih 5% Vojvodini rečeno da oni to ulažu u infrastrukturu, zašto onda i celokupna sredstva koja idu u budžet Republike Srbije nisu opredeljena za infrastrukturu, a ne da te pare opet trošimo u potrošnju. To nam neće na dobro izaći.
Na kraju, smatramo da o koncesijama ne treba da odlučuje Narodna skupština. Podela vlasti postoji: zakonodavna, izvršna i sudska. Mi smo ovde da donosimo zakone, Vlada je tu da ih sprovodi, pa vi izađete pred Skupštinu Srbije, podnesete kao Vlada izveštaj i kažete - dali smo te i te koncesije pod tim i tim uslovima, mi izveštaj usvojimo ili ne usvojimo ili zbog toga tražimo da padne Vlada. Nemamo mi šta da se mešamo i da delimo odgovornost sa Vladom, po pitanju kome koncesiju dati, bez obzira na šta se koncesija odnosi. Neka svako radi svoj posao i neka odgovara za svoj posao.
Nažalost, ni Skupština Srbije ne može da nađe načina da sprovodi svoje odluke, pa ni kad je u pitanju direktan prenos sednice Skupštine. Direktora bira Vlada, pa bi zbog toga sad trebalo da tražimo da padne Vlada. To bi bilo jedino normalno u normalnoj državi, ali ovo nije normalna država. Zbog toga mi nećemo glasati za ovakav predlog zakona, niti zakona o finansijskom lizingu, niti zakona o koncesijama.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, reklamiran član 169. Poslovnika u kome stoji da su sednice Narodne skupštine i njenih odbora javne.
Pročitaću ceo član: "Sednice Narodne skupštine i njenih odbora mogu biti zatvorene za javnost, u slučajevima određenim zakonom, ako to predloži Vlada, odbori ili najmanje 20 narodnih poslanika. Predlog mora biti obrazložen. O tom predlogu glasa se u Narodnoj skupštini bez pretresa".
Podsetila bih vas da smo nakon uvođenja vanrednog stanja od strane predsednika Narodne skupštine bili obavešteni o tome da neće više biti direktnih prenosa sednica Narodne skupštine. U tom momentu se Skupština o tome nije izjašnjavala, iako smo insistirali na tome da Skupština treba da donese takvu odluku, da to ne može biti sastavni deo Naredbe o uvođenju vanrednog stanja, pa vas molim za objašnjenje, mislim da nam to dugujete, s obzirom da smo čuli na televiziji juče, i ovde u sali, od predsednika Skupštine, da je ukinuto vanredno stanje, pa ne znamo u čemu se to ukidanje ogleda, s obzirom da i dalje nema direktnih TV prenosa sednica Narodne skupštine, da i dalje policajci u maskiranim uniformama i dugim cevima stoje ispred državnih institucija, da i dalje na putevima postoji veći broj policijskih punktova, nego što je to bilo do juče, pa bi neko obrazloženje trebalo da nam date, mada ste nam onda rekli, kada ste zabranili direktan prenos sednica Narodne skupštine, da time javnost rada neće biti ugrožena.
Kako nije bila ugrožena, mislim da smo svi osetili onakvu cenzuru kakvu su sredstva javnog informisanja imala u toku ovih mesec i kusur dana. Mislim da to ne bi trebalo da se nastavi i sada, kada smo Srbiju, navodno, vratili u redovno stanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, iskreno se nadam da ćemo nakon usvajanja ovog zakona prevazići ove tehničke probleme oko mogućnosti direktnih prenosa sednica Narodne skupštine.
Amandman SRS na član 15. koji ću obrazložiti posledica je obrazloženja i amandmana na član 14. U stvari, povodom svih članova koji se tiču sastava i izbora upravnog odbora, mandata, načina rada, prestanka mandata, prestanka razrešenjem i sukoba interesa, amandmani su usmereni na to da umesto agencije treba da stoji komisija Vlade Republike Srbije, u skladu sa našom intencijom da ne treba osnivati agenciju koja će se baviti telekomunikacijama u ovakvom obimu i sa ovakvim ovlašćenjima, kao što je to predviđeno zakonom; ne treba formirati naddržavni organ, sa svim javnim ovlašćenjima koja mogu imati samo državni organi, odnosno izvršna vlast, a pogotovu da ima i regulatornu funkciju koja u skladu sa našim pravnim sistemom ne može da bude preneta na jednu ovakvu organizaciju.
Postojanje nekog stručnog tela, kao što bi bila neka komisija, pa da se zove čak i agencija, ali ne sa ovakvim ovlašćenjima, koja bi bila podređena Ministarstvu saobraćaja i telekomunikacija, za nas bi bilo prihvatljivo. Obrazloženje da agencija ne košta ništa državu je tačno, sem što onaj prvi kapital, kad počne da radi, u toku prve godine, mora da se obezbedi iz budžeta, ali zato niko nije rekao da će država ostati bez svih tih sredstava, jer će ta sredstva biti prihod agencije.
Mi smatramo da kod prestanka mandata razrešenjem, koji reguliše član 15, umesto da Skupština odlučuje o tome na predlog upravnog odbora ili Vlade, trebalo bi da Vlada Republike Srbije razrešava predsednika i članove komisije. Ne treba ovaj parlament zamajavati izborom članova upravnih odbora bilo kakvih stručnih organizacija, pa čak i ovakvih agencija koje su jedan novi državni organ.
To samo iz dva razloga. Jedan od tih je ako bude pravosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju dužem od šest meseci, za krivično delo zloupotrebe službenog položaja, prevaru, korupciju, krađu ili drugo slično krivično delo koje ga čini nedostojnim. Drugo, ako se utvrdi da je u toku trajanja mandata povredio pravila o sukobu interesa koja se primenjuju za članove Vlade Republike Srbije i druge državne funkcionere. Podsećam vas da je sukob interesa posebno obrazložen u članu 16.
Po nama, razrešenje u smislu sukoba interesa trebalo bi da bude ovako koncipirano, znači da važe ista pravila kao i za članove Vlade Republike Srbije. Bilo je potrebno da se predvidi da ne smeju da povrede pravila o sukobu interesa, a ne, kao što je predlagač u članu 16. predvideo, da im čak ni svastika ne može biti daktilograf ili pašenog portir u nekoj firmi koja se bavi telekomunikacijama. To je demagogija, to je, kao, da pokažemo da treba da se obezbedi nezavisnost. To je smešno i mislim da je naša odredba daleko preciznija i normalnija. Pri tom ste potpuno propustili da predvidite slučajeve razrešenja zbog lošeg rada, nestručnog rada ili nerada.
Još jednom bih htela da vas upozorim, obzirom da znam da ste prilikom izrade ovog zakona koristili zakonodavstvo Savezne Republike Nemačke i Austrije, da već u 1. članu nemačkog zakona stoji da će regulisanje telekomunikacija i frekvencija biti suvereno pravo Savezne Republike Nemačke. Prema tome, Nemačka nije bila spremna da to svoje suvereno pravo prenese ni na koga i da dozvoli bilo kakvo mešanje sa strane, a mi osnivamo jednu ovakvu agenciju čije ćemo samo izveštaje moći povremeno da čujemo, da eventualno otvorimo raspravu, bez ikakvih posledica.