Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8587">Gordana Pop-Lazić</a>

Govori

Članom 30. već smo započeli diskusiju i u vezi prethodnih amandmana po pitanju prenosa koncesije. Stav 1. je za nas prihvatljiv - koncesionar, odnosno Vlada može dobijenu koncesiju preneti drugom licu, uz saglasnost koncedenta, na način i pod uslovima koji su predviđeni ugovorom o koncesiji. Prenos koncesije se vrši posebnim ugovorom, to je jasno, i na taj prenos saglasnost mora da da koncedent, ali ovde fali da se reguliše još jedna situacija, s obzirom na onakav član 7. kako je Vlada predložila, da bi Vlada bila dužna da pre davanja saglasnosti iz stava 2. ovog člana obezbedi saglasnost Narodne skupštine.
Istini za volju, Narodna skupština je ta koja zauzima stav o davanju određenog predmeta u koncesiju, i to izjašnjavanjem o samom predlogu za davanje koncesije.
Stav Narodne skupštine odnosi se na opravdanost davanja koncesije, a ne na sam izbor i na ličnost koncesionara. Ali, moramo da predočimo da, kada je već zaključen ugovor o koncesiji sa određenim koncesionarom, možemo da dođemo u situaciju da već posle tri dana on prenese tu svoju koncesiju na treće lice; Narodna skupština je naročito zainteresovana za one oblasti iz člana 7. o kojima se izjašnjava, odnosno iz člana 5. stav 1. tačka 3), 4), 5), 6), 7), 8) i 10) i koje imaju strateški značaj za Republiku Srbiju, a mi smo tu dodali još i 14) odnosno korišćenje termalnih izvora u zdravstvene i proizvodne svrhe; ovo može da bude način za izbegavanje volje i Narodne skupštine i koncesionara, odnosno može iza postojećeg koncesionara da se samo fiktivno krije neko drugi ko je prvo zaključio ugovor o koncesiji.
Iako smo na stanovištu da Narodnu skupštinu nikako ne treba mešati u ove poslove, ako ste već predvideli da ona odlučuje o pitanju opravdanosti davanja koncesija, nećemo mi tu imati ne znam koliko zainteresovanih za pojedine koncesije, sve se to čuje koliko zainteresovanih ima, a kada saznamo ko su ti koji se interesuju za neku koncesiju, pogotovu u onim strateškim sferama, mi vrlo dobro možemo da procenimo - i svako od nas ko se ozbiljno bavi ovim poslom, razume situaciju u zemlji i dobro poznaje tržište unutar zemlje i tržište u Evropi, pa i šire - šta ko želi od te koncesije i da li će ona izaći na dobro ili će od nje imati koristi samo onaj ko ulaže.
On nesporno samim tim što uzima koncesiju očekuje, naravno, profit, i treba da ima, ali od toga treba da imamo koristi i mi, a ne samo štetu; zbog toga smo predložili Vladi da se doda u članu 30. posle stava 2. novi stav 3. koji glasi: "Vlada je dužna da pre davanja saglasnosti iz stava 2. ovog člana obezbedi saglasnost Narodne skupštine u smislu člana 7. ovog zakona".
Posle izvesnog vremena može ova skupština da oceni, ili posle nekog iskustva od godinu dana ili dve godine korišćenja neke koncesije, da više nema interesa da tu koncesiju koja je od strateškog značaja dalje daje u koncesiju. Praktično, radi se o jednoj novoj koncesiji i onda vratite to ponovo toj skupštini, ukoliko ovakav zakon budete usvojili.
Obzirom da je ovo poslednji amandman koji su poslanici SRS podneli na Predlog zakona o koncesijama, želim još jednom da kažem da poslanici SRS podržavaju koncesije, ali ne mogu da podrže ovakvu koncepciju zakona o koncesijama i neće glasati za ovaj zakon.
Želela bih još jednom da prokomentarišem, povodom čitavog ovog zakona i svih ovih amandmana, da iako donošenje ovog zakona predstavlja jedan od uslova za odobravanje kredita Svetske banke Republici Srbiji, a to je bio jedan od uslova i kod zakona o finansijskom lizingu, nameće se pitanje dokle idu te ucene i dokle smo spremni da popuštamo onima koji uređuju naš ekonomski i pravni poredak.
Odgovor na to pitanje očigledno se krije u nedostatku finansijskih sredstava u zemlji koja je osiromašena dugogodišnjim sankcijama, ratnim okruženjem, agresijom, uništavanjem infrastrukture naših privrednih objekata, pa dolaskom DOS-a na vlast i namernog uništavanja pojedinih firmi koje se dovode u stanje stečaja da bi se budzašto prodavale ili privatizovale. Čujem da su samo u Zrenjaninu četiri firme otišle u stečaj. Prosto ne može čovek da shvati da firma kao što je "Žitoprodukt", koja je izuzetno poslovala, može da dođe u tu situaciju, sem da je neko namerno doveo u tu situaciju.
Čini mi se da ovaj deo zakona koji se odnosi na uvlačenje Narodne skupštine i nas narodnih poslanika, u želji da Vlada podeli odgovornost sa nekim oko dodela koncesija, nikako ne bismo smeli da prihvatimo, odnosno morali bismo to nekako da kod izglasavanja zakona u načelu sprečimo. Po nama, bilo bi mnogo bolje da Vlada svoje obaveze izvršava tako što će jedanput godišnje izaći pred Narodnu skupštinu i podneti izveštaj o svom radu i u okviru toga reći - dali smo toliko i toliko koncesija, dali smo koncesiju tome i tome. To je za Narodnu skupštinu sasvim dovoljno.
Imajući u vidu da smo sirotinjska zemlja, da smo i pod svojevrsnom okupacijom, negde pravom, negde prikrivenom, sigurno ćemo imati problema sa koncesijama, kao što su imale i mnoge države u okruženju. Svestan je toga bio i ministar koji je to napomenuo u svom ekspozeu. Možda to izgleda malo ironično, ali možda je i dobro što smo sirotinjska zemlja. Barem još uvek imamo zdravu hranu, zdravu vodu. Mnogi gradovi piju vodu sa česme, što predstavlja retkost danas u Evropi. To je naš kvalitet, ali tog našeg kvaliteta svesni su pre svega oni lešinari koji će se baciti na sve te naše resurse koje imamo a to su: voda, vazduh, zemlja, rudno bogatstvo, minerali i tome slično.
Ukratko, to su razlozi koje smo izneli i u načelnoj raspravi i pokušali da u raspravi u pojedinostima ubedimo narodne poslanike da ne treba da se glasa za ovakav zakon.
Nažalost, poslanici poslaničke većine nisu pokazali nikakvu zainteresovanost za zakon. Sumnjam da znaju kakva je razlika između ovog i onog prethodnog. Niko se nije upustio u raspravu, niko nije niti podržao ovaj zakon, niti kritikovao bilo koji amandman. Ministar nije imao prilike, evo danas skoro ceo dan, izvinio se da neće moći da bude ovde da nas sasluša. Očigledno je da ste se prebrojali. Imate dovoljan broj poslanika koji će biti prisutni na samom glasanju, a ne treba vam mnogo - 126, polovina plus jedan, da se zakon donese, to ste valjda još uvek kadri da obezbedite.
Poštovana predsedavajuća, iako svi mi imamo obavezu da poštujemo Poslovnik, da ga poznajemo i da se vladamo onako kako on propisuje, pre svega predsedavajući, predsednik Skupštine, ima tu obavezu, a pošto ni predsedavajući ne moraju baš da znaju sve i nisu sveznajući, nisu u situaciji da baš sve vide i čuju, da ne bi došli u situaciju da im poslanici, odnosno šefovi poslaničkih klubova, jedino to oni mogu, ukazuju na ovakva gruba kršenja Poslovnika, bilo bi dobro da sekretar Narodne skupštine radi svoj posao, jer član 34. na koji se pozivam i koji reklamiram propisuje šta radi sekretar Narodne skupštine pa, između ostalog - pomaže predsedniku i potpredsednicima Narodne skupštine u pripremi i vođenju sednice, rukovodi službom Narodne skupštine, a to su oni koji bi morali da vode računa da li su svi akti koji idu prema Narodnoj skupštini u skladu sa Poslovnikom o radu, stara se o sprovođenju zaključaka Narodne skupštine i vrši druge poslove određene zakonom i ovim poslovnikom.

To što vi nemate adekvatnog sekretara koji ne radi ono što treba, ali zato radi ono što ne treba, pa kad poslanik zakaže konferenciju za štampu, ona ne obezbedi da se ta konferencija za štampu i održi, nego kaže - to je moje pravo, ja sam ta koja odlučuje da li ćete vi da držite konferenciju za štampu ili nećete. To je uradila jednom i mislim da joj više neće pasti na pamet!

Ovo sada je izvlačenje na Administrativni odbor, pošto niste kadri da date odgovarajuće objašnjenje na reklamiranje Poslovnika od strane gospodina Mihajlova, a verovatno nećete moći ni na moje reklamiranje Poslovnika. Administrativni odbor neće moći da otkloni štetne posledice nakon završetka rasprave o ovom zakonu. Samo bih volela da mi kažete kako ćemo to ukoliko Administrativni odbor, ne daj bože, utvrdi da je prekršen Poslovnik, odnosno da nam Predlog zakona danas na dnevnom redu nije u skladu sa Poslovnikom, kako ćemo da otklonimo tu štetnu posledicu? Vi izuzetno dobro znate da obrazložite sve. Iskoristite sve svoje znanje iz fizike i objasnite mi to.
Poštovane kolege, gospođo predsedavajuća, reklamiram povredu Poslovnika, članova 28, 41. i 73.
Članom 28, stav 1. alineja 4, predviđene su obaveze i ovlašćenja predsednika Narodne skupštine koji se, između ostalog, stara o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine.
Članom 41. stav 4. predviđeno je da se sednice anketnih odbora i komisija održavaju, po pravilu, ponedeljkom i petkom, a mogu se održavati i drugim danima ukoliko predsednik Narodne skupštine to odobri.
Članom 73. stav 2. predviđeno je da je predsednik odbora dužan
da sazove sednicu odbora na zahtev najmanje trećine od ukupnog broja članova odbora, odnosno trećine punog sastava odbora, u smislu člana 25. i 43. ovog poslovnika, kao i na zahtev predsednika Narodne skupštine. Ako to ne učini u zahtevanom roku, sednicu odbora saziva zamenik predsednika odbora ili predsednik Narodne skupštine.
Podsećam vas da ste juče na početku zasedanja odgovarajući na povredu Poslovnika Dejana Mihajlova između ostalog rekli da ste zakazali sastanak sa nadležnim odborom, misleći pri tom na Odbor za kulturu i informisanje, i predstavnicima RTS-a, "da postignemo dogovor u vezi sa tim pitanjem. Taj sastanak će biti održan sutra", čitam ovo iz stenografskih beležaka.
Na moju reklamaciju povrede Poslovnika po istom pitanju, rekli ste, citiram: "Pozivam Administrativni odbor da odgovori narodnoj poslanici Gordani Pop-Lazić na primedbu koju je iznela", a saznala sam da je Odbor održan. "Drugo, pozivam narodnu poslanicu Gordanu Pop-Lazić da učestvuje u obezbeđivanju prenosa na sutrašnjem sastanku, da prisustvuje sastanku sa rukovodstvom RTS-a."
Gospođo predsedavajuća, poslaničkoj grupi SRS nije stiglo obaveštenje o tome za koliko ste časova zakazali Odbor za kulturu i informisanje, niti smo na oglasnoj tabli to mogli da vidimo. Iz dnevne štampe smo obavešteni da će Odbor biti održan u 11,00 časova, iz drugog dnevnog lista da je Odbor zakazan za 12,00 sati i zbog toga vam stavljam primedbu da ne radite dobro posao koji treba da radite, pozivajući se na...
Molim vas, nemojte ono što sam ja citirala da mi uzimate u vreme, jer sam dosta toga pročitala iz samog Poslovnika...
To ne ulazi u vreme, to piše u Poslovniku.
Hoćete vi mene da saslušate? Ja vas molim, pošto ste me lično imenom i prezimenom pozvali da vam pomognem u obezbeđivanju prenosa, da mi omogućite da prvo saznam kada će se održati sastanak.
Drugo, ukoliko ste planirali da se održi u vreme zasedanja Skupštine, pošto ja još uvek nisam u situaciji da mogu da se kloniram, da obezbedite pauzu u radu Narodne skupštine, kako bih se odazvala vašem pozivu, jer jednostavno smatram da bi bilo neprimereno da se tom pozivu ne odazovem i da ne pružim svoj doprinos u radu tog odbora. Zahvaljujem se.
Gospođo predsedavajuća, nerado polemišem sa vama, ali moram da vas ispravim, obzirom da ste nas ukorili da ne učestvujemo u radu odbora. To je naša odluka, u to ne možete da se mešate, kao što ne možete da nas naterate ni da prisustvujemo sednicama. Dakle, mi sami odlučujemo o tome da li ćemo u Skupštini da učestvujemo u radu sednica ili u radu odbora. Sednici odbora može da prisustvuje i učestvuje u njenom radu, bez prava odlučivanja, i narodni poslanik koji nije član odbora. To je stav 1. člana 74.
Srpska radikalna stranka je, ulazeći u Vladu narodnog jedinstva, postavila uslov 1997. godine da se obezbede direktni prenosi skupštinskih zasedanja. Dakle, to je tekovina tog režima, autoritarnog, kako ga vi nazivate. Mi imamo puno pravo da zahtevamo da nam omogućite da učestvujemo u radu tog odbora i da pružimo svoj doprinos, da se izborimo da se očuvaju te naše tekovine. Dakle, ne radi se o vašim tekovinama, nego o našim, koje su sada ugrožene od strane ove vlasti.
Prema tome, još jednom od vas zahtevam da date pauzu u radu Skupštine, s obzirom na značaj teme, s obzirom na brojne diskusije koje su se vodile i u toku jučerašnjeg dana povodom tog pitanja, kao i na prethodnoj sednici.
Ova skupština sigurno ima interesa da odmah nakon donošenja odluke, nadam se pozitivne, Radio - televizija Srbije počne sa direktnim televizijskim prenosima. Pretpostavljam da znate da sam ja zamenik predsednika poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke i da imam interesa da se uključim u raspravu u pojedinostima. Uskratićete mi jedno od ova dva prava koja mi kao narodnom poslaniku pripadaju.
Dame i gospodo poslanici, amandman gospodina Janjića je apsolutno prihvatljiv za predstavnika Vlade, odnosno za predlagača, jer bi predlagač trebalo da vodi računa ne samo zbog puke terminologije, s obzirom na to da u članu 2. zaboravlja da je finansijski lizing trojni ugovor, iako se radi o dva zasebna ugovora, ali imamo tri učesnika. Samo ono što je navedeno pod tačkom 2) u članu 2. naziva finansijskim lizingom, a on to nije bez tačke 1) i bez ovog učesnika. Niste nas ubedili juče, bili ste veoma siromašni u odgovoru.
Po pitanju ovog amandmana trebalo bi da u naslovu iznad člana 3. stoji: "Ugovor o finansijskom lizingu".
Takođe, termin "rok" je svojstven procesnom pravu i ovde bi trebalo umesto termina "rok" koristiti "vreme", jer se ugovor uvek zaključuje na određeno vreme, a ne na određeni rok. To vam je i u obligacionom pravu tako. Jednostavno, tako smo učili i od toga nećemo da odstupimo. Mislimo da celokupan pravni sistem treba da prožima jedna terminologija, zbog jasnoće i čistote pravnog stila i izgradnje jednog pravnog sistema.
Predlažemo da vreme na koje se zaključuje ugovor o finansijskom lizingu bude najkraće šest meseci. Vi u obrazloženju za odbijanje amandmana navodite da je u uporednom pravu univerzalno prihvaćeno pravilo prema kome se ovi ugovori zaključuju na duže vreme, koje se kreće između dve i pet godina, najduže 10, a vi ste ovim zakonom predložili da to bude 30 godina.
Znači, odstupili ste od tog univerzalnog pravila koje važi u uporednom pravu, pa ne vidim razlog zašto sada ne možemo da smanjimo na šest meseci, pogotovo kada imamo situaciju da se ponekad... Izvinjavam se za ovih 30 godina, prebacila sam se na koncesije, jer ste nam dali mogućnost da i jednu i drugu materiju raspravljamo u 20 minuta, pa ponekad čovek dođe u situaciju da ne zna o kom zakonu priča. Sami ste krivi zbog toga, a nas dovodite u ovako neprijatnu situaciju da pravimo lapsuse.
Dakle, moguće je da taj ugovor bude na onoliko vremena koliko to ugovarači odluče. Svako sam štiti svoj interes, i onaj koji daje lizing, i onaj koji prima lizing. Ako se oni međusobno dogovore, u pitanju je neki sezonski posao, neko hoće da kupi kombajn na lizing za šest meseci, kako će on da se završi, da li će da ga otkupi posle šest meseci ili lizing prestaje posle šest meseci, to je apsolutno pravo ugovarača. Ne možete u obrazloženju da nas ubeđujete da treba da glorifikujemo ugovor, a onda se predlagač, Vlada, upušta u određivanje vremena trajanja, ili u to kako se obračunava naknada koja treba da se isplaćuje po ugovoru o lizingu.
Ne mešajte se u ugovorni odnos, rekli ste - trojni ugovor, tri učesnika, pustite njima da oni to regulišu, ali omogućite tih šest meseci. Ako oni odluče da to bude dve godine, tri godine i sl. niko nema ništa protiv, ali zbog čega bi se to spustilo na dve godine; jer, jednostavno, ne stoji obrazloženje da rok od šest meseci ne odgovara prirodi ovog ugovora i zbog činjenice da bi se usvajanjem takvog rešenja stvorio osnov za izigravanje zakona putem zaključivanja fiktivnih ugovora o lizingu, iza kojih se u suštini nalazi prodaja.
Uvek je na kraju, praktično, u pitanju prodaja. Ako je onaj koji je primio lizing zainteresovan da postane vlasnik opreme koju je kupio u lizingu, na kraju je to ipak ugovor o kupoprodaji, s tim što je imao određeni vremenski period za otplatu na rate odnosno plaćajući nadoknadu za lizing. U tom smislu smo podneli amandman - niste nas svojim obrazloženjem ubedili da nismo u pravu, ali osnovno zbog čega tražimo da se smanji, mada mislimo da to uopšte ne treba da stoji, treba ostaviti ugovaračima da sami odrede rok polazeći od osnovnih ekonomskih interesa.
Iz sadržine člana 5. može se zaključiti da davalac lizinga zaključuje jedan ugovor o kupoprodaji sa proizvođačem neke opreme da na osnovu tog ugovora pribavlja finansijska sredstva putem kredita, jer iz načelne rasprave, a nije nam ministar rekao da nismo u pravu, jasno je bilo da je Svetska banka zainteresovana da strancima daje kredite da bi kupovali opremu proizvedenu, takođe u inostranstvu, koja bi se davala na lizing nama. To je jasno.
Prema tome, on zaključuje ugovor o kupoprodaji i tim ugovorom dovodi praktično u zabludu davaoca kredita, jer on ne zna, možda nije ni zainteresovan, možda ne bi trebalo da bude zainteresovan, da ta oprema ide na lizing. Onda kažete u stavu 2. da to obaveštenje kojim davalac lizinga obaveštava proizvođača opreme da se radi o robi, odnosno o opremi koja se daje na lizing mora biti učinjeno najkasnije do trenutka zaključenja ugovora o isporuci.
Sada nama baš nije najjasnije zašto već u samom tom ugovoru koji se zaključuje između davaoca lizinga i isporučioca opreme ne stoji da se radi o lizingu, potreban je samo jedan član tog ugovora, kojim se kaže - tu i tu opremu ćete isporučiti tom i tom primaocu lizinga. Ovde je nešto očigledno mutno. Vi znate nešto više nego što mi znamo o tome kako će to ići i u čijem interesu se ovaj zakon donosi.
Zbog toga u našem amandmanu smatramo da bi stav 1. trebalo da glasi: "Davalac lizinga dužan je da obavesti isporučioca predmeta lizinga da predmet lizinga pribavlja radi izvršenja ugovora o finansijskom lizingu i da u ugovoru o isporuci označi lice koje ima svojstvo primaoca lizinga".
Šta će ovo u tom ugovoru? Ovim amandmanom se uspostavlja precizna veza, specifični pravni odnos između isporučioca i primaoca lizinga, a uvek preko davaoca lizinga. Onaj koji prima lizing i ima ugovorni odnos, ima pravni posao samo sa davaocem lizinga, a ne sa isporučiocem opreme. Mi smo pokušali amandmanom da malo popravimo sam ovaj član, ali smatramo pre svega da je on nesrećno napravljen i da je suvišan, obzirom da se nalazi u glavi 1. koja se tiče osnovnih odredaba, naslov iznad člana 5. je - obaveštenje isporučioca. Mislim da je zaista nepotreban i da osnovne odredbe treba da sadrže ono što je sadržina samog ugovora, a ne to kako će ko koga da obaveštava o isporuci robe.
Ovaj amandman nas vraća na član 2. Predloga zakona, a i vi obrazlažući razlog za odbijanje ovog amandmana kažete da ćete u daljem tekstu umesto termina - finansijski lizing koristiti termin - lizing. Znači, običan onaj lizing. Kažete da je u tački 2) člana 2. Predloga zakona precizirano da će se za ugovor o finansijskom lizingu u daljem tekstu zakona upotrebljavati termin - ugovor o lizingu.
Podsećam vas da iznad člana 2. stoji: Posao finansijskog lizinga. Kažete da je posao finansijskog lizinga, u smislu ovog zakona, posao u kome davalac lizinga: 1) sa isporučiocem predmeta lizinga određenim od strane primaoca lizinga zaključuje ugovor na osnovu koga stiče pravo svojine na predmetu lizinga, prema specifikaciji primaoca lizinga i pod uslovima koje, ukoliko se odnose na interese primaoca lizinga, odobrava primalac lizinga (u daljem tekstu, kažete, ugovor o isporuci).
Ako je to ugovor o isporuci, onda to nije sve zajedno ugovor o finansijskom lizingu. Nesrećno ste ovo napisali. Ako ostane samo jedan, onda je to ugovor o isporuci. Ako gledamo zasebno tačku 2), onda je to ugovor o lizingu. Jedno bez drugog ne može da da ugovor o finansijskom lizingu, odnosno taj pravni posao. Ne može. Sve je to jedan pravni posao, koji zahteva dva ugovora.
Prema tome, terminološki mora svuda da stoji - ugovor o finansijskom lizingu, ili će biti nekog izigravanja samog tog pravnog posla. Mislim da je amandman zaista na mestu, da ne dira mnogo u suštinu, ali popravlja sam tekst zakona.
Ova opcija kupovine ili produženja ugovora trebalo bi da se zameni rečima "način i uslove pod kojima primalac lizinga može da kupi predmet lizinga ili da produži ugovor". Znači, samo zakon treba da obezbedi kakav će to način biti, pod kojim uslovima može da se kupi predmet lizinga ili da se produži ugovor, a nema nikakve opcije kupovine ili produženja ugovora.
Opcija ima, vi odete u inostranstvo, pa dođete iz inostranstva, pa nam kažete u dve-tri rečenice, već napamet znamo kada nam se vi obraćate, kažete - Svetska banka odobriće nam kredit od 80 miliona evra za ovo i ono. Tu su dve-tri rečenice. To nam je terminologija. Vi kao profesor univerziteta morate malo da tu terminologiju obogatite, da to bude interesantnije i slikovitije.
Nemojte da stalno jedno te isto pričate, jer, verujte, kako vas vidimo na televiziji, mi dobijemo ospice, jer se plašimo tih silnih kredita koje dobijamo, obzirom da znamo kako se troše, pa se pitamo kako će i ko će posle da ih vraća. Mi već sada vidimo da ne možemo da ih vraćamo. Evo, Đelić kaže - ne može, blokirali nam budžetski račun, a ne možemo ni kamate da isplatimo.
Pazite, znate koliko i dan-danas kukamo zbog onih kredita koje nam je još Tito ostavio, još otplaćujemo, pa još sada vi ovolike kredite, a ja znam da su ovo sve titoisti oko vas, možda i zajedno sa vama. Ali, dosta je bilo toga, treba da krenemo jednim drugim putem i da se zadužujemo samo onoliko koliko možemo da vratimo. Sada ćemo dati resurse pod koncesije, ogromne resurse, privreda nam je uništena i ja ne znam kako ćemo te kredite da vraćamo.
 Gospodine ministre, članom 6. ste propisali sadržinu i formu ugovora o lizingu. Između ostalog ste naveli da je obaveza da u ugovoru o lizingu postoji regulisan iznos naknade koju plaća primalac lizinga. Po nama, to je bilo sasvim dovoljno. Sve ostalo bi trebalo da bude predmet ugovarača.
Onda se novim članom vraćate na tu lizing naknadu i, po mom viđenju, ova odredba čak nije ni obavezujućeg karaktera, jer postoji termin "prvenstveno". Znači: "Naknada koju primalac lizinga plaća davaocu lizinga za korišćenje predmeta lizinga utvrđuje se prvenstveno na osnovu amortizacije celine ili najbitnijeg dela vrednosti predmeta lizinga". Znači, može i na drugi način. Zašto onda uopšte ovo postoji?
Ovo je pravni posao koji za osnov ima ugovorni odnos. Oko toga smo se složili, čini mi se. Gde je ovde motivacija za davaoca lizinga? Valjda on treba nešto i da zaradi. On samo iz tog razloga i daje finansijski lizing. Jeste da na taj način plasira svoj slobodni kapital, jer je dobio neki povoljni kredit, ulaže u nešto, ali on od te lizing naknade očekuje i profit, a ne samo ono što je vrednost amortizacije.
Zbog toga smo mi podneli amandman, ukoliko ostane ova vaša koncepcija da se uopšte mešamo u to, iako je sve članom 6. regulisano, da se utvrdi kako se dolazi do lizing naknade, šta ona predstavlja, s tim što, za razliku od vas, nudimo rešenje koje ništa ne prejudicira, koje sve ostavlja ugovaračima.
Gospodine ministre, moram da vam kažem, kad sam ja bila ministar, ja sam branila jedan zakon, niko mi nije ništa šaputao, ali to je zbog toga što sam ja taj zakon sama pisala, nisam ga ni prevodila, ali bukvalno sama, i mogla sama da ga odbranim i niko od mojih saradnika nije sedeo pored mene. Prema tome, uzdajte se vi u ono što vi znate, nemojte da slušate šta vam sa strane šapuću.
Vi ste se, gospodine ministre, ili onaj koji je pisao obrazloženje za odbijanje ovog amandmana, malo našalili sa nama. Nemam ništa protiv. I ja ću se našaliti sa vama na isti način, jer ste nam rekli da termin "učesnik" može da znači i učesnik nekog sportskog takmičenja.
Podsetiću vas na član 28. gde u stavu 6. kažete: "U slučajevima iz stava 1. do 3. ovog člana primalac lizinga može održati ugovor ako da odgovarajuće obezbeđenje". Kakvo? Fizičko? "Sredstvo obezbeđenja plaćanja" - tako je to trebalo da stoji u članu 28. Znači, ako hoćemo da se šalimo, možemo tako.
Ovde je bila namera da se koriste termini koji treba da se koriste.
Malopre ste povodom jednog amandmana komentarisali "subjekt prava" i "učesnik". Subjekt prava je jedno, učesnik pravnog posla je nešto drugo. "Subjekt prava" se koristi u smislu da li je to fizičko lice, pravno lice, društvo kapitala ili tome slično, ali kada je ugovorni odnos u pitanju, onda su to "učesnici". S tom namerom je dat amandman.
Pored toga, u obrazloženju kažete da učesnikom ovog posla može da se smatra širok krug lica, počev od ugovornih strana, znači, učesnika pravnog posla iz ugovora o lizingu i ugovora o isporuci, preko špeditera, prevoznika, skladištara, agenta i tome slično.
Primalac lizinga nema nikakav ugovorni odnos sa ovim ljudima, ili ima ukoliko je preuzeo na sebe, u onom osnovnom ugovoru o lizingu, da će samostalno da preveze opremu ili tome slično. To ostaje kao obaveza samo jednog od učesnika pravnog posla, ili davaoca lizinga, ili primaoca lizinga, ali oni svi zajedno, od ovog špeditera, pa do kurira, kako vi ovde kažete u obrazloženju za odbijanje amandmana, nisu u pravnom poslu ugovora o finansijskom lizingu. Mislim da smo apsolutno u pravu. Ovo je radi poboljšanja zakona, pa kako odlučite.
Članom 10. regulisano je šta je to davalac lizinga, ko može da bude lizinga. Moja koleginica je dobro objasnila ovu potrebu za terminološkim izmenama stava 1, ali je potreban i stav 3, na kome insistiramo, kojim bi se propisali uslovi koje mora da ispuni davalac lizinga ako je domaće lice. To je jedino što možemo. A, kada je u pitanju strano lice kao davalac lizinga, mi ne samo da ne možemo nego nemamo ni instrumente, nismo vlasni. Zašto da pravimo selekciju?
Domaća zakonodavstva svih tih eventualnih davalaca lizinga određuju ko to može da bude i pod kojim uslovima, pod kojim uslovima mogu da se bave poslovima finansijskog posredovanja, a u okviru toga finansijskim lizingom.
Dakle, stav 2, ukoliko bi posle reči "Davalac lizinga" imao i umetnute reči "- strano lice u smislu ovog zakona je i privredno društvo koje obavlja poslove finansijskog lizniga u skladu sa propisima države u kojoj je osnovano i čiji je minimalni uplaćeni novčani deo osnovnog kapitala 100.000 evra", mogao bi da opstane, a stav 3. bi trebalo da glasi: "Davalac lizinga - domaće lice, u smislu ovog zakona je društvo kapitala koje je registrovano kod nas, za delatnosti finansijskog lizinga i ima minimalni novčani deo osnovnog kapitala od 100.000 evra".
Dakle, ovaj minimalni novčani uplaćeni deo osnovnog kapitala od 100.000 evra nikako ne može da se odnosi na strana lica koja bi eventualno bila davaoci lizinga, jer ne vidim instrument kako ćemo mi na to da utičemo i zašto, ako hoćemo to da gledamo i sa ciljnog aspekta, hoćemo da ih diskriminišemo. Ponekad nije potrebno, nije tolika vrednost celokupne opreme koja se daje na lizing, pa nema potrebe da ih teramo na to da imaju ovolika obezbeđena sredstva.
Podnosilac amandmana gospodin Dragoljub Stamenković je na Odboru za kulturu i informisanje i iz tog razloga nije u mogućnosti da obrazlaže amandman, ali evo ja ću, u ime poslaničke grupe, pokušati da ubedim predlagača da je amandman smislen i da ne postoje razlozi za odbijanje amandmana.
Član 11. govori o primaocu lizinga i, po predlagaču, primalac lizinga u smislu ovog zakona je pravno ili fizičko lice na koga davalac lizinga prenosi ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Pa, da nastavimo raspravu koju smo započeli. Traje već duže vremena ubeđivanje, ali ovaj termin - ovlašćenje držanja, po nama bi trebalo da se ispravi i da tu stoji pravo držanja. Pravo je širi pojam i u sebi sadrži različita ovlašćenja, u zavisnosti od toga o kakvom se ugovoru radi, da li je to ugovor o kupoprodaji, o zakupu, o lizingu.
Primalac lizinga ima pravo da stvar drži i da se njome koristi, a davalac lizinga ima pravo raspolaganja kao vlasnik predmeta lizinga, ali je i to pravo ograničeno, jer ako ga je dao u lizing na određeno vreme, kako vi kažete na određeni rok, neka bude i rok, on za to vreme ne može sa njim drugačije da raspolaže nego tek kada protekne to vreme, ukoliko nije došlo do kupoprodaje, ukoliko se lizing nije tako završio, on dalje može sa tim predmetom da raspolaže.
Ukoliko je primalac lizinga za polustečaj, pa vidimo iz duha zakona da se to izuzima iz stečajne mase, on više nema mogućnosti najčešće da ga ponovo da u lizing, imajući u vidu ovaj zakon. Može tu opremu da da pod zakup ili da je proda, delom amortizovanu, kao polovnu, ili da dalje bude zakupodavac.
Kada davalac lizinga stupa u ugovorni odnos sa primaocem lizinga, on kupuje tačno određenu robu po specifikaciji naručioca. Teško da može nakon toga da nađe nekog drugog koji će želeti baš istu takvu robu po svim specifikacijama.
Nisam htela malopre da vam repliciram, imajući u vidu da ima dosta amandmana i da ću imati mogućnost da izađem za govornicu. Što se tiče termina obezbeđenja, koji stoji u članu 28, opet da se našalimo, ako je to šala, ali nije šala, nego vaša obrazloženja su ponekad šala - palica može da bude sredstvo obezbeđenja, recimo; sredstvo obezbeđenja plaćanja, recimo, menica. Nisam drugačije učila, a niste ni vi, garantujem. Zato mora da stoji - odgovarajuće sredstvo obezbeđenja plaćanja. Ne može da stoji - odgovarajuće obezbeđenje. To mora da bude definisano tako kako jeste.
Kada ste nam obrazlagali razloge za odbijanje ovog amandmana, pozivali ste se na obrazloženje koje je već dato u članu 10. i oko koga smo već polemisali. Rečeno je, između ostalog, pa i da državina nije pravo, već faktička vlast nad stvari i pretpostavka je za korišćenje stvari. To je jedno pravo. Pravo korišćenja stvari. Tako da nije baš obrazloženje onako stručno kao što bi na prvi pogled moglo da izgleda.
Nisu amandmani, zaista, zlonamerni. Velikim iskustvom raspolažemo, što se tiče pravnog normiranja. Doduše, na Beogradskom univerzitetu na Pravnom fakultetu taj predmet, a trebalo bi ga uvesti, pravno normiranje veoma je značajno, ukoliko želimo da imamo prepoznatljiv pravni poredak. Pokušali smo da ga negujemo i da činimo do sada sve sa tim ciljem da odnegujemo jednu terminologiju koja je svojstvena i rimskom pravu i osnov je i za naše pravo. Mislim da u tome ne lutamo. Vi niste dosledni potpuno u normiranju zakona. Od jednog do drugog imamo različite termine, pa čak i u okviru jednog zakona različitim terminima hoćemo da objasnimo jednu te istu stvar.