Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem par reči o ovom predlogu zakona moraću samo da intervenišem, s obzirom da je predsednik Narodne skupštine, namerno ili ne, pogrešno obavestio javnost, jer kandidat SRS u Boru gospodin Branislav Rankić, voljom ogromne većine birača i građana Bora, pobedio je za mesto predsednika opštine kao kandidat SRS, a ne kao kandidat grupe građana.
To se smatra velikom pobedom Srpske radikalne stranke i gospodina Branislava Rankića, kao njenog istaknutog člana i narodnog poslanika. Toliko samo, zarad javnosti, a sada sa par reči da se osvrnemo na ovaj predlog zakona. Pokušaću da u što kraćim crtama kažem nešto o zakonu, jer ima još kolega koji žele da govore o ovom zakonu.
Dakle, pred nama je jedan od veoma bitnih zakona iz oblasti poljoprivrede, jedan od predloga zakona koji je odavno trebalo da se nađe pred nama, pa i u skupštinskoj proceduri, a zašto nije – verovatno iz razloga što Ministarstvo za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu očigledno ne radi dovoljno dobro svoj posao i krajnje su bile licemerne reči ministra gospođe Ivane Dulić - Marković, koja je rekla da je ovakav predlog zakona trebalo doneti još početkom 1990. godine.
Pa čak i da je tako, postavlja se pitanje zašto makar od 2001. godine niste ovaj predlog zakona stavili na dnevni red, s obzirom da ste vi i vaša politička organizacija, u manjoj ili većoj meri, od 2001. godine; šta se čekalo šest godina da se ovakav predlog zakona nađe ovde?
Uostalom, i ovakav kakav jeste, ovaj predlog zakona je nefunkcionalan i neprimenjiv, jer i kroz njega se u par članova proteže jedna nit, odnosno jedna stvar, a to je da će se određene norme detaljnije razraditi podzakonskim aktima, što znači da ovaj zakon ima, što kažu pravnici, dosta rupa, da će biti neprimenljiv, da će biti slobodnih tumačenja.
Postavlja se pitanje, ako se već tako dugo čekalo i toliko dugo se pripremao ovaj predlog zakona, zašto nije urađen korektno i onako kako bi to trebalo da bude.
Uostalom, na početku mandata ove vlade imali smo jedno obećanje da će se iza ovog ministarstva u skupštinskoj proceduri naći nekoliko desetina zakona koji će rešiti pitanje poljoprivrede u Republici Srbiji, a do sada smo usvojili tri ili četiri zakona.
Koji je cilj ovog predloga zakona?
Dakle, ono što su i moje kolege iz poslaničke grupe SRS rekli, cilj je jasan – da se unište veliki poljoprivredni kombinati i da se omogući srpskim tajkunima da se bogate na račun države Srbije.
Govorilo se ovde i o sprovedenoj javnoj raspravi o ovom predlogu zakona, koja je po mom utisku sprovedena dosta stidljivo, polutajno, rekao bih.
Stekao sam utisak da je ovde bilo najznačajnije da pozitivno mišljenje o ovom predlogu zakona da čuveni general jagnjećih brigada Zaharije Trnavčević, preko svoje izdajničke televizije B92, a da se stručna javnost iz oblasti poljoprivrede malo pitala kada je u pitanju ovaj predlog zakona.
Što se konkretnih primedbi na Predlog zakona tiče, nekoliko je stvari koje Srpska radikalna stranka nikako ne može da prihvati. Jedna od tih je definisana i na samom početku zakona, to je član 1, a to je obrazovanje jednog novog organa, jednog novog administrativnog aparata koji ste krstili kao uprava za poljoprivredno zemljište.
Srpska radikalna stranka se protivi neosnovanom uvećanju državne administracije. Ministarstvo poljoprivrede se i do sada brinulo o državnom zemljištu, dakle u skladu sa unutrašnjom organizacijom, i apsolutno nije bilo mesta da se u ovakvoj ekonomskoj situaciji obrazuje poseban administrativni aparat čiji će jedini posao biti organizovanje i davanje u zakup državnog zemljišta.
Pored toga što će potrošiti 70 miliona dinara budžetskih sredstava, ovaj aparat će samo uposliti nekoliko desetina stranačkih funkcionera stranaka koje su na vlasti i ništa drugo neće doneti Srbiji. To je posao koji treba da se radi, i necelishodno je u ovom trenutku osnivati takav jedan organ pored svih postojećih direkcija, uprava, agencija, kako ste ih krstili, dakle, još jedan organ. Jer, koje će onda poslove raditi Ministarstvo, kada je sve svoje nadležnosti prenelo na ovakve paralelne institucije?
Dalje, ono što je jako problematično odnosi se na peti odeljak zakona, koji govori o korišćenju poljoprivrednog zemljišta, konkretno o otuđenju poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Srpska radikalna stranka se principijelno i programski protivi prodaji i otuđenju poljoprivrednog zemljišta, jer smatra sve to nacionalnim dobrom od neprocenjivog značaja.
Ponudili smo niz rešenja. Jedno rešenje je da se omogući davanje u zakup bez naknade državnog poljoprivrednog zemljišta pojedinim ustanovama, pa je amandmanom gospodin Zoran Mašić naveo o kojim se to ustanovama radi: školama, stručnim poljoprivrednim službama, socijalnim ustanovama, visokoobrazovnim ustanovama, fakultetima, naučnim institutima, ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija itd.
Kroz ovaj zakon, i sa tim ću završiti, provlači se jedna diskriminatorska crta, a to je član 14. koji govori o sprovođenju poljoprivredne osnove, gde se kaže da se poljoprivredna osnova jedinice lokalne samouprave ostvaruje godišnjim programom zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta.
Sporan je stav 5. člana 14. gde kažete da program iz stava 3. ovog člana nadležni organ jedinice lokalne samouprave donosi po prethodno pribavljenom mišljenju komisije koju obrazuje predsednik opštine, odnosno gradonačelnik, koja u svom sastavu ima najmanje polovinu članova fizička lica - poljoprivrednike. Ta diskriminatorska crta je nastavak rečenice – koji su upisani u registar poljoprivrednih gazdinstava u skladu sa propisom kojim se uređuje upis u registar poljoprivrednih gazdinstava.
Molim vas lepo, prema zvaničnim evidencijama, do sada u registar nije upisano više od polovine individualnih poljoprivrednih proizvođača, u registar poljoprivrednih gazdinstava. Zbog toga se ne može na ovaj način vršiti diskriminacija onih individualnih poljoprivrednih proizvođača koji se nisu zvanično registrovali, tim pre što zakonom o registraciji u registar poljoprivrednih gazdinstava ne postoji obaveza, to je još uvek na dobrovoljnoj bazi. Kada budete uveli obaveznost, onda jedna ovakva odredba u zakonu može da postoji. Sve dok je to dobrovoljno ne može se na ovaj način vršiti diskriminacija između poljoprivrednih proizvođača koji su se registrovali i onih koji nisu.
U svakom slučaju, poprilično loš predlog zakona. Srpska radikalna stranka je pokušala nizom amandmana da to popravi, međutim, truo zub se jako teško popravlja, on treba da se vadi. Iz tog razloga predlažem ministru da ovako loš predlog zakona povuče iz procedure, da ozbiljno uzme u razmatranje amandmane svih poslanika poslaničkih grupa, naročito SRS, i da na nekom narednom zasedanju izađe sa daleko kvalitetnijim predlogom zakona, od kojeg će pre svega korist imati država i poljoprivredni proizvođači.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da Vlada Republike Srbije prosto da ne želi ili da ne može ili kao da ne ume da se bavi problemima koji su od vitalnog značaja za građane Republike Srbije, pa nas narodne poslanike zatrpava ovakvim predlozima zakona poput Predloga zakona o ličnoj karti, kao što smo pre izvesnog broja dana imali Predlog zakona o javnim skijalištima i tako dalje.
Da li je u Srbiji u ovom trenutku potreban jedan ovakav zakon? Da li je Srbiji, u kojoj ima više od milion nezaposlenih, potreban jedan ovakav zakon? Da li je Srbiji, koja se nalazi na pragu dužničkog ropstva, potreban jedan ovakav zakon? Da li je Srbiji, koja ima spoljni dug u visini od oko 15 milijardi dolara, potreban jedan ovakav zakon? Koliko građane Srbije košta jedan ovakav zakon?
Bez obzira što ste u obrazloženju naveli da za primenu ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije, evidentno je da će se iz budžeta izdvojiti ogromna suma merena stotinama miliona evra. Da li bi taj novac, uložen u posrnulu srpsku privredu, dao bolje rezultate i bolje efekte za sve građane Srbije?
Šta nam kaže Vlada u obrazloženju Predloga zakona? Kaže da je uz pomoć elektronskih identifikacionih kartica u mnogim državama zaživeo integrisan automatizovan sistem za personalizaciju identifikacionih dokumenata i da se uvođenjem elektronskog identifikacionog dokumenta vrši usklađivanje sa evropskim i svetskim standardima, preporukama i direktivama Evropske unije, Interpola i Europola, što je jedan od preduslova za uključivanje naše zemlje u evropske integracije.
Da li je baš to tako? U velikom broju zemalja razvijenog zapada ne postoje lične karte, naročito ne ovakvog modela: SAD, Kanada, Australija, Švedska, Irska, Velika Britanija i mnoge druge.
Zbog čega je to tako? U SAD je u više navrata bilo pokušano da se uvedu lične karte, čak u pet navrata u proteklih tridesetak godina, ali sve je to palo u vodu.
U Australiji, koja je ekonomski i u svakom drugom pogledu daleko ispred Srbije, jednostavno su bacili računicu na papir, što kaže srpski narod, i došli do enormne cifre koja se meri stotinama miliona dolara, i jednostavno su zaključili da takav udarac na poreske obveznike svoje zemlje nema opravdanja i od toga se odustalo. Još u dosta drugih zemalja ovakav sistem ličnih karata je naišao na osudu i otpor javnosti.
Pri preuzimanju vlasti bivši predsednik Francuske Fransoa Miteran je rekao da uvođenje kompjuterskih ličnih karti znači uskraćivanje ljudskih prava i da Francuska, kao zemlja slobode, ne može da ih primi. Takođe, početkom devedesetih godina, posle ogromnog pritiska javnosti, na Novom Zelandu se odustalo od takve ideje.
Gospodin Aleksandar Vučić vam je u svom izlaganju rekao da je pedesetih godina prošlog veka Vrhovni sud Velike Britanije doneo odluku po kojoj je primena legitimacija nezakonita. Odnosilo se na one obične lične karte, a kamoli ove sa elektronskim čipovima.
Mnogo je razloga zbog kojih u ovom trenutku mi iz SRS imamo prava da sumnjamo u ispravnost jedne ovakve namere. Prvo, što se na ovaj način direktno dira u privatnost, omogućavajući prikupljanje velikog broja podataka o životu svakog pojedinca, o životu svakog građanina Republike Srbije. U zakonu jasno stoji da će, pored osnovnih podataka, na novoj ličnoj karti biti i otisak prsta, digitalni potpis, digitalna fotografija, jedinstveni matični broj građanina, imaoca lične karta i njegovih roditelja.
Sve to pada u vodu ako znamo da je pravo na privatnost jedno od osnovnih ljudskih prava koje je zagarantovano nizom međunarodnih dokumenata, kao što su Opšta deklaracija o pravima čoveka, kao što je Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, kao što je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda itd.
Dakle, s obzirom da se radi o ličnim podacima, potrebno je da postoji određena vrsta sigurnosti, a bezbednost podataka je kod nas na veoma niskom nivou, jer su državne baze podataka nesigurne. Padaju u vodu priče o zatvorenim sistemima, jer zaboga hakeri su toliko napredovali da upadaju u baze podataka Pentagona, NASE, obaveštajnih službi, a kamoli u jedan zatvoreni sistem podataka o ličnim kartama u Republici Srbiji.
Da ne govorimo o eventualnim zloupotrebama nesavesnih nadzornika baze podataka, jer ovo i te kako može postati veoma unosan posao. Ili, ono što sam malopre rekao o hakerima, realna opasnost od, recimo, upada hakera, nekih od ekstremističkih ili opasnih sekti, koji bi, kao na dlanu, imali sve podatke o svim građanima Srbije.
Stičem utisak da u ovom slučaju legitimacija postaje važnija nego njen vlasnik i da se na ovaj način građani Srbije pretvaraju u brojeve, baš kao i doskorašnje markiranje stočnih grla, pa se pitam kuda će nas ovo odvesti.
Iz svega navedenog, dovoljno je sumnji izrečeno da poslanička grupa SRS ima pravo da sa nevericom gleda na jedan ovakav Predlog zakona i iz tog razloga mi za njega nećemo glasati.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću trošiti puno vremena obrazlažući ovaj amandman, jer je očigledno da je besmisleno pokušavati da se ubedi predlagač ovakvog zakona da prihvati amandmane SRS.
Naime, radi se o članu 31. predloženog zakona, koji se tiče sredstava prevoza na skijalištu i stav 1. ovog člana glasi: "Prevoz žičarom je oblik javnog prevoza i obavlja se prema utvrđenom redu vožnje, koji mora biti uočljivo istaknut na polaznoj i završnoj stanici".
S obzirom na to da je prevoz žičarom oblik kontinualnog transporta, pitamo se šta u ovom slučaju znači utvrditi red voženje; u načelnoj raspravi u više navrata smo isticali da se red voženje može utvrđivati u slučaju gradskog, prigradskog, međugradskog saobraća.
Šta u ovom slučaju treba da znači utvrđeni red vožnje, s obzirom na to da se radi o jednom kontinualnom vidu transporta. U svakom slučaju, potpuno besmislena odredba i to samo ide u prilog tvrdnji poslaničke grupe SRS da je ovaj predlog zakona nevešto preveden iz zakonodavstva neke od evropskih zemalja, pa vam savetujemo da ubuduće kada prevodite ovakve zakone angažujete malo bolje stručnjake i prevodioce koji će ispraviti lingvističke i logičke greške.
U svakom slučaju čudi, a to smo u načelnoj raspravi u više navrata pomenuli, da u ovako teškoj situaciji za Srbiju mi u Skupštini Srbije raspravljamo o jednom ovakvom Predlogu zakona, u trenucima možda najtežim u istoriji Srbije, kada neprijatelji srpskog naroda komadaju deo po deo naše teritorije, mi se bavimo skijanjem, sankanjem, prevozom žičarom i ski-liftovima.
Ali, isto tako sam ubeđen da građani Srbije dobro prate šta se danas dešava, ko o čemu raspravlja, ko se za šta zalaže i da će na nekim budućim izborima, koji su nam iz dana u dan sve bliži, dobro proceniti, dobro videti ko šta radi i poverenje konačno ukazati onim ljudima koji će se iskreno i časno boriti za njihove interese.

Dame i gospodo narodni poslanici, došli smo do jednog člana zakona koji, za razliku od onih prethodnih koji su u priličnoj meri nejasni, nedorečeni, neshvatljivi, poneki i smešni po shvatanju običnih ljudi, može da ima i te kako štetne posledice. Naime, radi se o članu 70. Predloga zakona, to je deo zakona koji se tiče nadzora nad izvršavanjem odredaba ovog zakona i propisa donetih na osnovu njega.
Konkretno, član 70. obrađuje koje su to nadležnosti, odnosno ovlašćenja turističkog inspektora. Između ostalog, kaže se da je turistički inspektor ovlašćen da privremeno zabrani korišćenje skijališta ako skijaški centar ne ispunjava uslove utvrđene ovim zakonom. Ovlašćen je da privremeno zabrani rad skijališta ili njegovog dela ukoliko nastupe okolnosti iz člana 39, da privremeno zabrani rad licu koje nije registrovano za obavljanje delatnosti itd.
Kaže se, pri kraju ovog člana, da će inspektor rešenjem utvrditi vreme trajanja privremene zabrane obavljanja delatnosti, kao i rok u kome su lica koja obavljaju delatnosti i pružaju usluge utvrđene ovim zakonom dužna da otklone nedostatke zbog kojih je mera izrečena. Protiv rešenja inspektora može se izjaviti žalba ministru nadležnom za poslove turizma, u roku od osam dana od prijema rešenja. Žalba izjavljena na rešenje iz stava 4. ovog člana ne odlaže njegovo izvršenje.
Amandmanom na član 70. predlažem da se posle stava 5. doda novi stav, koji treba da glasi: "Rešenje po žalbi Ministar je dužan da donese u roku od osam dana od dana prijema žalbe". U obrazloženju Vlada kaže da se amandman ne prihvata, jer se radi o redovnom postupku, tako da nema potrebe propisivati rokove na drugačiji način u odnosu na rokove utvrđene članom 237. Zakona o opštem upravnom postupku.
To bi, u krajnjoj meri, bilo sasvim u redu da se u ovom slučaju ne radi o jednoj specifičnoj situaciji.
Situacija je specifična iz tog razloga što skijaška sezona traje relativno kratko, što u velikoj meri zavisi od vremenskih prilika i mora se na svaku izrečenu meru ili sankciju reagovati brzo i maksimalno skratiti eventualna zabrana korišćenja skijališta.
Recimo, imamo situaciju da turistički inspektor privremeno zabrani korišćenje skijališta, onda skijaški centar uputi žalbu ministru nadležnom za poslove turizma, a kažete u stavu 5. da žalba izjavljena na rešenje ne odlaže izvršenje, dakle skijalište će biti zatvoreno, a ministar nema rok u kojem mora da odgovori na žalbu.
Znači, može da bude za 10 dana, može za mesec ili za dva meseca, skijaška sezona prođe i posle tog vremena ministar kaže da je žalba prihvaćena. Ko je odgovoran u takvoj situaciji što skijalište nije radilo i ko je taj ko snosi odgovornost za finansijski gubitak centra zbog zatvaranja skijališta, naročito ako se radi o atraktivnim turističkim destinacijama, kojih i te kako ima u našoj zemlji?
Iz tog razloga, predložio sam da se ministru ostavi rok od osam dana od dana prijema žalbe da mora da odgovori podnosiocu žalbe i tako maksimalno skrati period u kojem bi skijalište bilo privremeno zatvoreno. Znači, to bi maksimalno iznosilo nekih 15 dana, ali ako uzmemo u obzir da bi skijaški centri verovatno već prvog dana po izricanju te sankcije uložili žalbu, znači maksimalno nekih 10 dana bi proteklo do okončanja cele situacije. I to je period u kome će sigurno nastati određeni gubici, određena šteta za skijaški centar, ali u svakom slučaju mnogo manja nego kako je u ovom predlogu.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 10. Predloga zakona o investicionim fondovima.
Naime, radi se o članu kojim se reguliše sadržina zahteva za izdavanje dozvole za rad društava za upravljanje, kao i kriterijumi podobnosti i pouzdanosti lica koja stiču kvalifikovano učešće u društvu za upravljanje.
Na ovaj Predlog zakona poslanička grupa SRS podnela je više amandmana, što govori o tome da je ovaj član poprilično loš, nedorečen i nejasan. Konkretno, amandmanom tražim da se u stavu 7. tačka 3) briše.
Naime, radi se o delu koji reguliše koja je sve dokumentacija potrebna da se priloži Komisiji za hartije od vrednosti prilikom podnošenja zahteva za lica koja nameravaju da osnuju društvo za upravljanje. U toj tački 3) se, između ostalog, kaže da je potreban dokaz o poreklu osnivačkog kapitala.
Šta predlagač zakona podrazumeva da je dokaz o poreklu osnivačkog kapitala? Po mišljenju poslaničke grupe SRS, ova materija regulisana je Zakonom o sprečavanju pranja novca i odredbe predložene ovim članom zakona potpuno su suvišne.
Naime, Komisija za hartije od vrednosti nema kapaciteta da se bavi problematikom pranja novca. Pre više od godinu dana dobili smo Komisiju za sprečavanje pranja novca, koja samo formalno postoji i čiji bi to posao trebalo da bude. Nažalost, kao i mnoge druge komisije koje su formirane, služe samo da bi se zaposlili kadrovi stranaka koje su na vlasti, a ne bave se onim što bi trebalo da rade i onim što im je u opisu posla.
Naime, potpuno je jasno zašto se to ne želi. To je zbog tajkuna koji žele da opljačkaju Srbiju. Ovo je idealno rešenje i ovaj zakon je idealna podloga da bi se omogućilo tajkunima koji su opljačkali Srbiju da ono što su godinama pljačkali legalizuju kroz berzu.
Obrazloženje koje je dala Vlada Republike Srbije za odbijanje ovog, kao i većine drugih amandmana, zaista je smešno. Ne znam da li više ima svrhe da Vlada odgovara na taj način poslanicima SRS. Bolje je da uopšte ne odgovorite i ne obrazložite zašto odbijate amandmane SRS, nego da pišete ovako smešna i nesuvisla obrazloženja, pa me ne bi iznenadilo da za neki sledeći amandman kažete da se odbija zato što je pisan u utorak, a ne u sredu.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 64. Predloga zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Naime, radi se o delu zakona, odeljku X, koji govori o izveštavanju javnih društava, a član 64. konkretno se bavi izveštavanjem o bitnim događajima.
Amandmanom kojim sam predložio tražim da se stavovi 4. i 5. brišu, a sada ću obrazložiti i zašto. Naime, u ovom članu zakona se uočava jedna pravnička nelogičnost. Pročitaću član zakona, da bi se jasnije moglo uočiti o čemu se radi.
Naime, kaže se: "Kada nastupe okolnosti koje bi mogle bitnije uticati na poslovanje javnog društva i na cenu njegovih hartija od vrednosti, a nije reč o opštepoznatim okolnostima, javno društvo je dužno da odmah izda javno saopštenje o takvim okolnostima (izveštaj o bitnim događajima) u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike.
Primerak izveštaja iz stava 1. ovog člana javno društvo je dužno da istovremeno dostavi Komisiji i organizatoru tržišta na kome se trguje hartijama od vrednosti tog javnog društva. Komisija propisuje način izdavanja izveštaja iz stava 1. ovog člana."
Znači, ova prva tri stava su u redu, međutim, ono što je sporno su sledeća dva, a ona glase: "Javno društvo nema obavezu da izda izveštaj iz stava 1. ovog člana ako postoje opravdani razlozi koji ukazuju da bi takvo javno saopštenje ozbiljno ugrozilo poslovanje javnog društva".
Imamo situaciju da u prvom stavu ovog člana kažemo da je javno društvo obavezno da izda javno saopštenje, a u stavu 4. kažemo da nema obavezu.
Znači, nemojmo da se igramo mačke i miša sa zakonom. Ako je nešto po zakonu obavezno, ne možete u istom članu tog zakona da kažete da nije obavezno.
Dalje kažete: "U slučaju iz stava 4. ovog člana, javno društvo je dužno da podnese zahtev Komisiji za donošenje rešenja o prestanku obaveze izveštavanja o bitnim događajima".
Drugo što je bitno, ko je taj ko će da proceni opravdanost razloga koji ukazuju da bi takvo javno saopštenje ozbiljno ugrozilo poslovanje javnog društva?
Znači, tu se radi o nekim situacijama, to su ta bitna događanja koja mogu da utiču na vrednost javnog društva, odnosno na vrednost akcija takvog društva, recimo, ukidanje licence za obavljanje određene delatnosti ili pokretanje novog proizvodnog programa koji bitno utiče na vrednost akcija takvog javnog društva.
Sigurno je da je neophodno da se o tome posredstvom sredstava javnog informisanja, odnosno kako ste ovde naveli, u jednom od dnevnih listova koji ima pokrivenost na celoj teritoriji Republike Srbije, blagovremeno obavesti javnost i akcionari.
Kažem, nelogično je to što jednim stavom zadajete obavezu, a drugim stavom u istom članu tu obavezu korigujete, odnosno kažete da javno društvo nije obavezno da to sprovede. Iz tog razloga pozivam predlagača da još jednom razmisli i prihvati ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, konačno je pred narodne poslanike Skupštine Republike Srbije došao predlog zakona koji je od vitalnog interesa za građane Srbije.
Ovo je zakon koji će rešiti problem nezaposlenosti u Srbiji, zakon koji će rešiti pokleklu srpsku privredu, zakon koji će u svakom slučaju doneti boljitak građanima Srbije?! Radi se o zakonu o javnim skijalištima.
Mi iz poslaničkog kluba SRS očekujemo da ćemo uskoro u proceduri imati zakon o bacanju kamena s ramena, da ćemo imati zakon o navlačenju konopca i toliko neophodan zakon o brzom ispijanju piva.
Razumemo mi iz SRS da je u cilju ubrzanog razvitka zimskog turizma i sportskih aktivnosti na skijalištima u Srbiji bilo neophodno da se što hitnije ovo pitanje stavi na dnevni red, ali ne razumemo zašto, kada je to toliko hitno, Predlog ovog zakona stoji godinu i po dana u proceduri.
Želim da podsetim da je u Narodnu skupštinu ušao 11. januara 2005. godine, dakle, maltene godinu i po dana čeka da dođe na dnevni red, a od tolikog je značaja za razvoj zimskih turističkih usluga u Republici Srbiji i za sve građane Republike Srbije, kako vi kažete.
Ovaj predlog zakona, potpuno sam ubeđen u to, preuzet je iz nekog od zapadnih zakonodavstava i zato je besmislen, nedorečen, neprimenjiv i diskriminatorski predlog. Ovaj predlog zakona vređa inteligenciju prosečnog građanina Srbije. Navešću samo jedan jedini primer, a ima ih bar još pet, šest. Član 12. kaže: ''Ski-staza može da se koristi za skijanje samo ako na njoj postoji odgovarajuća količina snega''. Molim vas, da li možemo, gospodo, da se skijamo ako snega nema.
Razumem da ovakva odredba stoji u engleskom zakonodavstvu, tamo gde ona poluidiotska nacija, čiji zakoni dozvoljavaju sklapanje bračnih odnosa između srodnika u trećem kolenu, što se kaže kod nas, pa imaju određenih mentalnih problema, Srbi su još uvek, Bogu hvala, bistar i oštrouman narod koji ume ispravno da razmišlja, i ovakve odredbe zaista nemaju mesta u srpskim zakonima.
Očekujemo mi iz SRS da ćete se rukovodeći ovim primerom, recimo, u zakonu o ribarstvu, koji nam sledi, da kažete da je ribolov moguć samo u rečnim koritima u kojima ima vode ili u zakonu o saobraćaju da je kretanje vozila moguće samo tamo gde postoje putevi.
Besmislenost i nedorečenost ovog predlog zakona ogleda se na svakom koraku. Navešću par primera, recimo, u članu 31. kaže se: ''Prevoz žičarom je oblik javnog prevoza i obavlja se prema utvrđenom redu vožnje, koji mora biti uočljivo istaknut na polaznoj i završnoj stanici''. Žičara, gospodo, nije autobus u gradskom ili prigradskom saobraćaju da ima red vožnje. Ovde se radi o obliku kontinualnog transporta i ne može se nikako govoriti o redu vožnje, već samo eventualno o vremenskom terminu.
Dalje, već u sledećem članu 32. kažete: ''Skijaški centar može da prekine rad žičare ili ski-lifta tek kada odgovorno lice ili redar potvrdi da nijedno lice više ne koristi žičaru ili ski-lift''. To je fizički nemoguće zbog dužine žičare ili ski-lifta. Česta je nepreglednost njihovih pojedinih delova, pa je nemoguće fizički da redar odokativnom metodom odredi da li na žičari ili ski-liftu ima još neko ko koristi te usluge, te je predloženo rešenje, od strane SRS amandmanom, da se u tu kontrolnu svrhu ubaci kontrolna vožnja.
Sledeća nelogičnost, a rekao bih i kontradiktornost je u članu 53. stav 2. gde se kaže: ''Redarsku službu može obavljati lice koje ima završenu srednju školu i koje pokaže uspeh na posebnoj proveri znanja''. Molim vas, šta znači to ''koje pokaže uspeh na posebnoj proveri znanja''? Već u stavu 5. istog člana kažete da, ministar nadležan za poslove turizma i ministar nadležan za poslove sporta sporazumno potpisuju način i program polaganja ispita za redare.
Nemojte sami sebi da skačete u usta, mogli ste u stavu 2. da kažete da, redarsku službu može obavljati lice sa završenom srednjom školom i položenim ispitom za redare. Jer, pokazivanje uspeha na posebnoj proveri može biti nedovoljno, tako da je ovo pomalo nelogično, a rekao bih i kontradiktorno jednom drugom.
U sledećem članu 54. imamo primer isprepletenosti nadležnosti gde se ne zna ko šta radi, šta je čiji posao i ko kome odgovara. Tako u stavu 1. tačka 4) kažete da je redar u vršenju svoje dužnosti dužan da obavesti turističkog inspektora ukoliko se skijaš ili neki drugi neposredni korisnik skijališta u korišćenju skijališta ne pridržava utvrđenog skijalištu. Po mišljenju SRS to nije posao turističkog inspektora.
To je posao redarske službe, jer, nemoguće je očekivati da turistički inspektor po ceo božji dan provede na stazi čekajući da ga redar povuče za rukav i kaže, ej, tamo neko pravi probleme, dođi da vidiš šta je to. Ukoliko istovremeno ima par takvih izgrednika i turistički inspektor treba da bude istovremeno na više mesta. Zato mislimo da je to posao redarske službe i da je to rešenje daleko logičnije.
Pravi biser ovog predloga zakona su članovi 55. i 56. koji potpuno obesmišljavaju zakonski tekst; te odredbe su više odredbe opšteg karaktera i mogu se svrstati u opšte poznavanje i ponašanje na stazi i mogu imati smisla, recimo u pravilniku za obuku skijaša i redara, ali nikako ne može biti normirano u zakon. Samo da navedem par stvari koje su po mišljenju nas iz SRS potpuno besmislene. Kaže se da je skijaš dužan da vozi pažljivo i da prilagodi brzinu i način vožnje znanjima i uslovima staze. Recimo, kaže, skijaš je dužan da druge skijaše pretiče bilo levo ili desno i uvek na takvom rastojanju da im daje dovoljno prostora za sve njihove pokrete.
Molim vas, to bi bilo kao da, recimo, u zakonu o saobraćaju kažemo, pešak kada prelazi ulicu treba da pogleda prvo levo, pa desno, pa ako se uveri da je bezbedno može da stupi na kolovoz. Mislim da su to neke stvari koje predstavljaju opštu kulturu, opšte obrazovanje, a da ne kažem kućno vaspitanje i nešto sa čim se od malih nogu uči, tako da je potpuno besmisleno da to bude norma ovog zakona.
Zašto je ovaj predlog zakona je diskriminatorski, ono što sam rekao na početku, a to se vidi u članu 65. u stavovima 1. i 3. Mislim da je svaki komentar suvišan. Dovoljno je samo da pročitamo i da svima bude jasno, (u stavu 1.) kaže se, da je skijaški centar obavezan da obezbedi ravnopravne uslove u pogledu korišćenja skijališta svim školama skijanja koje imaju svoje sedište u jedinici lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi skijalište. Stav 3. kaže: ''U slučajevima iz stava 2. ovog člana, prednost imaju škole skijanje koje svoje sedište imaju u jedinicama lokalne samouprave''.
Mislim da su o tome dovoljno govorili i ovlašćeni predstavnik, gospodin Zlatan Jovanović, kao i koleginica Vjerica Radeta.
Šta reći, osim da na ovakav tekst nemam komentara.
Dakle, da zaključim svoje izlaganje, pošto je Vlada Republike Srbije već odavno nasankala građane Srbije na tanak led kada su u pitanju nova radna mesta, kada je u pitanju obračun sa kriminalom, kada je u pitanju rešavanje nagomilanih socijalnih problema, rešila je da reguliše i ovu značajnu oblast, ali je potpuno sigurno da podršku od SRS neće dobiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na član 18. Predloga zakona odnosi se na deo zakona koji reguliše diskriminaciju u vezi sa obrazovanjem i vaspitanjem.
Njime se u članu 18. stav (2) dodaje tačka 4. koja glasi: "Neprihvatanje osobe sa invaliditetom od strane grupe učenika ili njihovih roditelja, čak i kada nema nikakvih pojavnih oblika diskriminacije."
Obrazloženje Vlade zbog čega se odbija ovaj amandman je krajnje šturo i nejasno, neprecizno, da ne koristim reč – netačno. Evo o čemu se radi.
Kaže se, amandman se ne prihvata, jer je predloženo rešenje već sadržano u odredbama člana 18. Predloga zakona, što svakako nije tačno, a u to možemo da se uverimo i u sledećem.
Član 18. u stavu (2) ima tri tačke koje definišu koji su to oblici diskriminacije iz stava (1) člana, i kaže – 1. uskraćivanje prijema deteta predškolskog uzrasta, učenika, odnosno studenata sa invaliditetom u vaspitnu odnosno obrazovnu ustanovu; 2. isključenje iz vaspitne odnosno obrazovne ustanove itd; i 3. postavljanje neinvalidnosti kao posebnog uslova za prijem u vaspitnu odnosno obrazovnu ustanovu.
Dakle, sve tri tačke ovog člana u stavu (2) se odnosi na diskriminaciju od strane vaspitno-obrazovne ustanove, na diskriminaciju prema tom detetu. Nema reči o diskriminaciji od strane grupe učenika, odnosno njihovih roditelja.
A onda u nastavku malo ublažavate sopstveno obrazloženje i kažete: "Konkretno pitanje prihvatanja osoba sa invaliditetom u praksi je moguće prevazići promenom svesti, vaspitanja i ponašanja i kroz zajedničko delovanjem putem medija."
Dva primera kako može doći do promene svesti. Najlakši način da se dođe do promene svesti to je da se nešto uvede u zakon.
Primer prvi, kako smo uticali na svest ljudi da vezuju sigurnosne pojaseve kada ulaze u automobil; tako što smo to uveli u zakon i okarakterisali ga kao prekršaj.
Danas imamo situaciju da ogroman broj vozača, dakle, stavljaju sigurnosne pojaseve.
Primer drugi, možda još svežiji, kako smo uticali na svest pušača da ne puše u zatvorenim prostorijama i na javnom mestu gde ima određenih ili makar jedan nepušač; tako što smo to uveli u zakon i okarakterisali ga kao prekršaj.
Zato smatram da bismo i ovo mogli da uvedemo u zakon, tim pre što nikakvu štetu ne bi naneli drugim licima, a možda kroz deset, a možda i kroz dvadeset godina, neće biti potrebe da takve odredbe stoje u zakonu, jer će doći do promene svesti.
Ali, do tada to svakako nije moguće, tim pre što ovaj primer koji sam naveo nije nešto imaginarno, nepostojeće, da biste mogli vi reći, eto radikali, tek da bi napisali amandman, već je zaista česta pojava da određene grupe, roditelji često sprečavaju prijem, odnosno pružaju otpor prijemu deci sa invaliditetom u obrazovnu ustanovu, što im onemogućava redovno školovanje. Zato predlažem da još jednom razmislite i prihvatite ovaj amandman. Hvala.

S obzirom da su četiri predloga zakona u paketu, a da mi je ostalo malo vremena, neću se zadržavati previše na prvom setu zakona o javnom dugu.
Mislim da su moji prethodnici dovoljno toga rekli i da su ovim predlozima zapravo uskraćeni penzioneri, kako oni koji su nekada bili zaposleni, tako i poljoprivredni penzioneri. To će oni sasvim sigurno osetiti kroz primenu ovog zakona.
Međutim, ono na šta bih se ovde osvrnuo, jeste, pre svega zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Naime, ovim predlogom zakona se redefiniše roditeljski dodatak. Novina u odnosu na ovaj važeći zakon je ta što je roditeljskim dodatkom obuhvaćeno prvorođeno dete, kao i to da se isplata za drugo, treće i četvrto rođeno dete obavlja ne jednokratnom novčanom uplatom, nego kroz 24 mesečne rate.
Oko toga možemo da se sporimo i razna su mišljenja, kako laika i onih koji treba da koriste ove pogodnosti, tako i stručnjaka iz ove oblasti. Šta je bolje za porodicu, da li je to isplata jednokratnog iznosa, koji svakako nije mali za današnji trenutak u kome živimo, ili je možda podnošljivije i bolje da porodica sa decom izvestan period, a ovde se radi o dve godine, ima koliko toliko stabilan izvor finansiranja, bez obzira o kojim sredstvima se radi.
Kažem, zaista je bilo polemike i mislim da je teško razlučiti šta je najispravnije, najsvrsishodnije i najbolje za porodice sa decom, tako da oko toga ne bi trebalo mnogo da se govori.
Ono na čemu insistira SRS, to je akcenat na prvorođeno i trećerođeno dete. Zašto? Mislim da odgovor možemo dati u samo dve reči: bela kuga. To je opaka bolest koja je zahvatila naše društvo.
Zašto treba poseban akcenat staviti na prvorođeno dete? Vratiću se 30-40 godina unazad i pokušati da iznesem neke trendove koji su vladali u našem društvu.
Recimo, sedamdesetih-osamdesetih godina trend je bio da prosečna srpska porodica ima dvoje dece, što je donekle održavalo ravnotežu između nataliteta i mortaliteta. Usledile su 90-te godine, koje su poprilično bile teške i za državu i za narod. Tu smo imali drugi trend – da su se porodice uglavnom, kako statistički podaci govore, opredeljivale na jedno dete, što je pokrenulo taj veliki točak, koji se zove bela kuga.
Najnoviji trend, to su ove 2000. godine, jeste taj da se omladina sve kasnije odlučuje da uđe u brak. To je ono što daje zamajac tom velikom točku, koji se zove bela kuga i koji je veliki problem, ne samo za našu državu, nego, pre svega, za Vladu koja bi trebalo time da se malo više pozabavi.
Zbog toga smatramo da je dobro što je uveden roditeljski dodatak za prvorođeno dete, ali pored toga, smatramo da je potrebno i da se vrati ona nekadašnja kategorija, a to je naknada za opremu novorođenčeta, kako bi dodatno stimulisali rađanje prvog deteta.
Što se tiče trećeg deteta, to je prvi korak ka suzbijanju bele kuge. To je jedna logična stvar. Tu bi trebalo, pre svega, da se da akcenat, jer nama je potrebno, kad bi uspeli da uspostavimo takav ritam da svaka srpska porodica ima troje dece, kako su poslednje procene iznete u javnosti, 10 godina samo da bi zaustavili belu kugu. Da ne govorimo koliko je potrebno da se taj proces izokrene.
Mislim da nema potrebe govoriti koliko je to bitno za državu, za njen opstanak i egzistenciju itd.
Nažalost, vreme mi ističe. Imao sam dosta toga da kažem, ali sam se potrudio da kažem ono što je najbitnije. Mislim da ćemo imati prilike još o ovome da govorimo. U svakom slučaju, SRS nije baš zadovoljna ovim predlozima zakona i u Danu za glasanje najverovatnije ih neće podržati.

Dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću priliku da se javim po amandmanu gospodina Zorana Krasića. Međutim, moje izlaganje imaće sasvim drugu konotaciju. Naime, pozvaću se na član 198. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije. Iskoristiću priliku da postavim poslaničko pitanje ministru Aleksandru Popoviću.
Naime, iz kraja iz kog dolazim, iz Pomoravlja, u gornjem toku reke Resava desila se jedna velika tragedija. Tamo je, naime, pre jedno dvadesetak dana potpuno raskopano korito gornjeg toka reke Resave i potpuno pregrađeno betonskom branom u visini od pet metara i debljine dva i po metra. Radi se o strogom rezervatu prirode koji je pod zaštitom države. Ovde imam fotografiju toga i priložiću ministru Popoviću.
Sticajem okolnosti, tog dana smo izvodili akciju poribljavanja reke Resave, gornjeg toka, sa 10.000 komada jednogodišnje mlađi potočne pastrmke. Ovo je jedan od najboljih pastrmskih revira na području centralne Srbije. Toj akciji je prisustvovala i gospođa Danica Đurić, inače republički inspektor za vodoprivredu, koja nije mogla čudom da se načudi šta se tu desilo.
Nema potrebe da podsećam ministra šta je sve potrebno da bi se dobila dozvola za izgradnju jednog ovakvog objekta, da je potrebna procena uticaja na životnu sredinu, da je potrebna strateška procena uticaja na životnu sredinu, procena uticaja na mikroklimu itd. Po zakonu, još uvek važećem, izvođač radova ne sme da uzurpira više od jedne trećine vodenog toka. Moraju da se obezbede riblje staze i još veliki niz ostalih uslova koji je potreban da bi se dobila dozvola.
Sa ovih fotografija se vidi da to ništa nije urađeno, a prema informacijama koje posedujem, izvođač radova je Termoelektrana "Svilajnac". Postavljam pitanje, da li je Ministarstvo nešto po tom pitanju uradilo, jer ovde se očigledno radi o kriminalu, odnosno kršenju zakona. Postoje samo dve mogućnosti: ili je zakon prekršio izvođač radova što je otpočeo gradnju, i praktično, već je završio bez odgovarajućih dokumenata, odnosno dobijenih saglasnosti i dozvola nadležnih organa, a što znači da je izvođač taj koji je prekršio zakon; ili izvođač poseduje svu dokumentaciju, onda je zakon prekršio onaj koji je takvu dokumentaciju izvođaču dao.
Ovo pitanje sam pre dva dana na Odboru za zaštitu životne sredine postavio i direktoru Uprave za zaštitu životne sredine, gospodinu Miroslavu Nikčeviću, koji mi je obećao da će u roku od 24,00 časa poslati republičku inspekciju na lice mesta, ali sam želeo da iskoristim ovu priliku da kroz formu poslaničkog pitanja jednostavno zatražim odgovor na to, da li je Ministarstvo upoznato, šta je preduzelo i da li uopšte može nešto da se preduzme po tom pitanju. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, korupcija je široko rasprostranjena u većini oblasti javnog života u Srbiji. Najviše pogođene oblasti uključuju carinu, javne nabavke, finansiranje političkih stranaka, te tužilaštvo i pravosuđe.
Proces privatizacije je posebno žarište tzv. velike korupcije, koja je poslužila kao osnovni mehanizam za preraspodelu nacionalnog bogatstva pod kontrolu nekoliko moćnih pojedinaca, pripadnika političko-finansijske oligarhije.
Privatizacija se obavlja u izuzetno netransparentnim uslovima, sa veoma slabim ili nikakvim pristupom javnosti informacijama i dokumentima koji su u posedu Agencije za privatizaciju. Ovakva praksa vođenja procesa privatizacije rezultirala je velikim brojem javnih afera, sa ozbiljnim optužbama za korupciju i organizovani kriminal.
Dok je pažnja javnosti uglavnom usmerena na korupciju visokih državnih funkcionera i ministara, za obične građane korupcija izgleda najviše zastupljena u poslovanju sa carinom, u zdravstvu, policiji, a o korupciji u lokalnim organima da i ne govorimo.
Bez obzira šta je Vlada u dosadašnjem toku preduzela, što je preduzela određene aktivnosti na usvajanju nekih antikorupcijskih zakona, kao što je Zakon o javnim nabavkama, Zakon o sprečavanju sukoba interesa, te Zakon o dostupnosti informacijama od javnog značaja, čini se da su u velikoj meri izostali efekti njihove primene.
Registrovan je veoma mali broj istraga protiv sadašnjih i bivših funkcionera zbog zloupotrebe službenog položaja i korupcije, a broj izrečenih optužujućih sudskih presuda je zanemarljiv. U ovim retkim sudskim procesima uočen je veliki problem sa nalazima veštaka, koji su pod velikim korupcijskim pritiskom.
Ovo je samo posledica uverenja da se sudstvo smatra visokokorumpiranim, kako od strane domaćeg javnog mnjenja, tako i od strane inostranih posmatrača.
Drugi veliki problem leži u činjenici da parlament ne funkcioniše kao efikasan antikorupcijski mehanizam. Parlament ne kontroliše efikasno javne finansije, niti inicira antikorupcijsko zakonodavstvo. To i ne čudi, s obzirom da se srećemo sa činjenicom da parlamentarna većina, odnosno vladajuće stranke ne dozvoljavaju ni po koju cenu otvaranje rasprave o poverenju Vladi, ne otvaraju raspravu o poverenju bilo kom ministru, ili raspravu o pokretanju opoziva protiv predsednika Srbije Borisa Tadića.
Samo da podsetim da smo se pre više od godinu dana susreli sa činjenicom da je Anketni odbor, koji je ova skupština formirala, koji je imao za zadatak da utvrdi činjenicu i okolnosti u vezi poslovanja Elektroprivrede Srbije, tzv. afera Hamović i Lazarević, čiji je predsednik bio gospodin Aleksandar Vučić, gde je nedvosmisleno utvrđeno da je država Srbija od tog posla imala ogromnu štetu - došli smo u situaciju da je većina, koju su činili poslanici vladajuće koalicije na tom odboru, usvojila izveštaj po kojem je sve bilo čisto.
Sama situacija u državi i nezainteresovanost vlasti da se sa ovim problemom suoči posebno pogoduje poreskoj korupciji. Postojanje sivog i crnog tržišta, raširene krijumčarske mreže i aktivnih organizovanih kriminalnih grupa istovremeno je učinilo borbu sa korupcijom još težom. Dakle, sa suzbijanjem kriminala suzbija se i korupcija, a ja ću vam samo izneti neke od procena međunarodnih odnosno svetskih organizacija, koje su zaista zastrašujuće.
Recimo, procena MMF je da tzv. bruto kriminalni proizvod u svetu iznosi više od 500 milijardi godišnje, a po procenama Ujedinjenih nacija više od 80% navedenog iznosa ostvareno je trgovinom narkoticima. Imao sam nameru da nešto više kažem o jednoj vrsti kriminala, koji je naročito opasan za državu i društvo, to je tzv. pranje novca, ali s obzirom na vreme koje ističe poslaničkoj grupi SRS, a ima još prijavljenih poslanika, taj deo ću preskočiti.
Ostaje mi samo da kažem da su slabe države, što je nesumnjivo Srbija danas, pogodne da budu paravan za organizovani kriminal. Pranje novca u nekoj zemlji vodi ka sve većoj kriminalizaciji društva. Oni stiču bogatstvo i moć, pokušavajući da preuzmu kontrolu celokupnog finansijskog i privrednog sistema. Dobro znate koja je to politička stranka koja danas kompletni finansijski sistem u Srbiji drži.
Takođe, oni žele da steknu određenu političku moć, da postanu uzorni građani, ne birajući sredstva, kao što je danas slučaj sa nesretnim Bogoljubom Karićem, za kojeg sam uveren da nikada neće imati političku moć i da se nikada u Srbiji neće pitati za nešto bitno.
Takve zemlje u kojima ova vrsta kriminala prevlada nemaju problema sa kriminalom, jer ne mogu da ga kontrolišu, pošto kriminalne organizacije kontrolišu državu. Nažalost, ovo o čemu sam pričao suviše mi liči na stvarnost u Srbiji i uzaludni su pokušaji Vlade Republike Srbije, koja je već pokazala da nije sposobna ili da nije u dovoljnoj meri sposobna da se izbori sa korupcijom.
Lepo je ono što ste napisali u razlozima za donošenje ove odluke o nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije, to je tačno. Borba protiv korupcije je organizovan i dugotrajan proces, koji mora predstavljati društveni prioritet, kao i postizanje nivoa antikorupcijske kulture u Srbiji, u skladu sa međunarodnim standardima, ali mi je odavno postalo jasno, a i građanima Srbije, da korupciju i kriminal u Srbiji može suzbiti samo vlada u kojoj odlučujuću reč bude vodila SRS. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom koji sam podneo na član 35. Predloga zakona o sprečavanju dopinga u sportu predlažem da se ovaj član briše.
Naime, ovaj amandman je u skladu sa amandmanom na član 4, koji je podneo kolega Sreto Perić i odnosi se na agenciju za antidoping kontrolu.
Verovatno vam je svima dobro poznat principijelan stav Srpske radikalne stranke da smo mi protiv agencija kao administrativnog tela pri Vladi Republike Srbije.
Ne postoje racionalni razlozi za formiranje jedne nove agencije čija je svrha zapravo uvođenje administrativnog aparata, kako bi došlo do zapošljavanja stranačkih kadrova.
Poprilično je bilo smešno obrazloženje ministra Vuksanovića na Odboru za sport i omladinu kada je ovaj zakon bio u raspravi, koji je otprilike rekao – agencije na koje vi mislite i meni su podjednako kao i vama, jer su to agencije koje je formirala prethodna vlada i koje su poprilično bile zloupotrebljavane, ali ove agencije koje danas formira Vlada su nešto sasvim drugo.
Po nama iz Srpske radikalne stranke tu nema nikakve razlike.
Ne znam da li je ministar Vuksanović mislio da su ove agencije dobre samo zato što danas u njima sede kadrovi ove vlade, odnosno ove skupštinske većine koja je trenutno u Skupštini Republike Srbije.
Potpuno je nejasno zašto poslovi antidoping kontrole ovim zakonom nisu stavljeni u nadležnost Antidoping odbora pri Olimpijskom komitetu Srbije i Crne Gore, jer mu je to i po prirodi posla i sasvim je logično da to taj odbor obavlja.
Ovako, stiče se utisak da se samo radi o formiranju jedne paralelne institucije koju ćete, još jednom ponavljam, iskoristiti samo za zapošljavanje svojih stranačkih kadrova.
Potpuno je nejasno, bez obzira na postojanje opravdanih razloga za donošenje jednog ovakvog zakona, zašto se on sada našao u proceduri pored mnogobrojnih i mnogo važnijih problema pred kojima se nalazi Srbija. Nejasno je zašto je ovoj vladi preči jedan zakon o antidoping kontroli od, recimo, diskusije o stanju na Kosovu i Metohiji danas u Srbiji.
Ako ste već hteli da imate neki zakon o sportu na dnevnom redu, onda je nejasno zašto niste stavili jedan sistemski zakon o sportu kojim bi se konačno uhvatili u koštac sa mafijom koja danas vlada u sportu, koja danas uništava jedan od najtrofejnijih fudbalskih klubova u državi, a naravno ništa bolja situacija nije ni sa ostalim sportovima u Republici Srbiji.
Uostalom, rezultati to najbolje govore. Stanite na put mafiji, konačno se obračunajte, nemojte da okrećete glavu, a i sramota je da danas kada je rasprava o amandmanima na Predlog ovog zakona nema ministra, koji očigledno ima mnogo važnije i preče poslove nego da sluša argumentovane primedbe poslanika pri obrazlaganju amandmana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoje izlaganje ću početi citiranjem delova obrazloženja koje nam je stiglo uz Predlog ovog zakona, a odnosi se na mišljenje o ovom predlogu i na mišljenje Vlade o trenutno važećem zakonu.
Tako se kaže da novi zakon treba da uspostavi pravni okvir u skladu sa pravilima STO i EU, čime će se omogućiti pristupanje ovim organizacijama, ali prevashodno treba da omogući domaćoj privredi nesmetan pristup spoljnoj trgovini, ravnopravan nastup domaćih subjekata na svetskom tržištu, da pruži sve mere zaštite domaće privrede dozvoljene pravilima STO i EU, kao i da unapredi strana ulaganja pružanjem spoljnotrgovinskog okvira u skladu sa najboljom svetskom praksom koja je potvrđena u pravilima STO i EU.
Kada komentariše trenutno važeći zakon Vlada kaže: "Postojeći zakon je veoma restriktivan, nesavršenim rešenjima omogućava zloupotrebe, bitno narušava slobodu i ravnopravnost učesnika u spoljnoj trgovini, opterećuje i veoma usporava privredu i državnu upravu, a ne sadrži bitne instrumente spoljnotrgovinske politike, niti uslove i režim za njihovu primenu, te onemogućava pristupanje STO i ozbiljne pregovore sa EU.
Postojeći zakon omogućava državnu intervenciju i kontrolu na necelishodan način i sadrži niz restriktivnih koncepata koji su u svojoj celini ekonomski štetni."
Kada pročitamo trenutno važeći zakon, pročitamo Predlog ovog zakona, bogami, dobro bi se razmislili šta se od ovih tumačenja odnosi na jedan, a šta na drugi.
Pošto Vlada kaže da je teško sa ovakvim zakonom početi bilo kakve ozbiljne pregovore sa Evropskom unijom, pitam se šta se čekalo dve godine, zašto se ranije nije uputio predlog Skupštini i kako je uopšte Evropska unija prihvatila da uđe u bilo kakve pregovore sa Vladom Srbije ako su imali tako loš predlog zakona.
Zbog ograničenosti vremena samo ću na par ozbiljnijih stvari vezanih za ovaj zakon da skrenem pažnju. Najpre, u članu 1. ono što mi je prvo upalo u oko to je jedna pravna nejasnoća, odnosno pravnička nepreciznost: u stavu 2. kaže se da se zakonom može, u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije, urediti spoljna trgovina pojedinom vrstom robe ili usluga.
Pravnici to dobro znaju, zakonom se nešto ili naređuje ili zabranjuje. Ova odrednica niti treba da ima mesto u zakonu, niti je to uopšte pravnički utemeljeno, tim pre što ste u obrazloženju jasno naveli da su u toku izrade nacrta korišćeni osnovni sporazumi iz sistema Svetske trgovinske organizacije (Sporazum o procedurama za izdavanje uvoznih dozvola, Sporazum o subvencijama i kompenzatornim merama, Sporazum o primeni člana 6. GATT-a), pravila Evropske unije i iskustva iz uporednog prava.
Zbog toga mislim da je drugi stav člana 1. potpuno nepotreban, da mu ovde nije mesto i mislim da je Srpska radikalna stranka jednim amandmanom upravo na ovaj stav i intervenisala.
Dalje, u delu zakona koji govori o dozvoljenim ograničenjima spoljne trgovine postoji jedna kontradiktornost. Ograničenje bi trebalo da ima svrhu, najpre, da ne naruši konkurenciju između učesnika u spoljnoj trgovini, pre svega da dovede do zaštite domaćih proizvođača, ali u stavu 6. člana 4. je nešto što ne mogu najbolje da razumem, a to je da ograničenje stupa na snagu po isteku roka koji ne može biti kraći od 30 dana.
Znači, ukoliko Vlada uvidi da je došlo do narušavanja konkurencije između učesnika u spoljnoj trgovini ona će izreći ograničenje koje ne može da stupi na snagu ranije od 30 dana, gornja granica ni ne postoji, što znači da taj privredni subjekat koji obavlja izvesne radnje ima najmanje mesec dana da te svoje poslove praktično privede kraju, bez obzira da li će nastati neke štetne posledice. Mislim da je sasvim logično i opravdano da se kaže da ograničenje stupa na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", kako bi se negativne posledice svele na minimum ili u samom startu praktično onemogućile.
Dva dela ovog zakona koja su naročito interesantna odnose se na raspodelu kvota i na uvođenje zaštitnih mera. To su, u principu, dve osnovne stavke ovog zakona i oko toga ima dosta polemike, ima dosta spora, gde se moglo malo bolje intervenisati.
Što se tiče raspodele kvota, to je član 17. predloženog zakona, nejasno je zašto Ministarstvo, koje, na osnovu javnog poziva za podnošenje zahteva za dodelu kvota, dodeljuje kvote, nije odredilo rok u kojem će se svi zainteresovani privredni subjekti javljati. Znači, ako se taj javni poziv objavi potrebno je formulisati neki rok, da li je to 10, 15, 20 ili 30 dana nije bitno. Nemoguće je da taj javni poziv ima neograničeno trajanje.
Posebno je interesantno to da se kroz ovaj član 17. provlači jedna nit koja bi možda mogla da omogući monopol pojedinih privrednih subjekata, iz razloga što se kvote dodeljuju po nekom ključu koji možda ima malo obrnuti red. Odnosno, da pređem na predlog kako bi to trebalo da bude – da prvenstvo u dodeljivanju kvota po ponovljenom javnom pozivu za istu robu imaju lica kojima ranije nisu dodeljivane kvote, a koja su se prijavila na prvi javni poziv. Na taj način bi se sprečilo da eventualno istim subjektima budu određivane kvote u neprekidnom nizu i na taj način bi se sprečio eventualni monopol koji bi takav privredni subjekt mogao da ima.
Iz istog razloga je moguće da se rok u kome se kvota može iskoristiti smanji sa predviđenih godinu dana na, recimo, šest meseci, kako bi se omogućilo da više lica dobije kvote.
Ono što je jedan od glavnih nedostataka prilikom određivanja kvota, to je što licima koja ne koriste kvotu u skladu sa ovim zakonom nije izrečena nikakva sankcija. Znači, neko ko ne uradi sve kako je trebalo apsolutno ne snosi nikakve konsekvence i on u narednom raspoređivanju kvota potpuno ravnopravno ulazi sa ostalim zainteresovanima. Smatramo da je tu trebalo imati kaznenu meru da se uvede zabrana od dve, tri ili nekoliko godina, da ne mogu ti privredni subjekti koji nisu postupali u skladu sa ovim zakonom da dobiju kvote za određeni vremenski period.
Što se tiče zaštitnih mera, o čemu sam maločas govorio, odnose se na stope antidampinških dažbina i na stope kompenzatornih dažbina. Moja zamerka ide u tom pravcu što ovde nije određena kategorija prihoda, koji su to prihodi, što bi trebalo u svakom slučaju da ima, i to na koji način se sredstva sakupljena na taj način koriste. To ide u budžet, ali ne možemo mi sve što slijemo u budžet da damo gospodinu Dinkiću, pa da on to deli kako kome hoće i kako misli da treba.
Sredstva prikupljena na ovaj način jesu prihodi budžeta, ali bi trebalo u ovom zakonu da se jasno kaže da se mogu upotrebljavati isključivo za otklanjanje posledica nastalih uvozom predmetne robe, da li dampinške robe ili kompenzatorne, jer je očigledno da uvozom takve robe dolazi do štetnih posledica po privredu naše države i da bi ta sredstva upravo trebalo usmeriti za sanaciju tih nastalih šteta.
(Milan Parivodić, sa mesta: Da li možete da objasnite o čemu se konkretno radi?)
Gospodine ministre, ja vrlo jasno pričam o čemu se radi, tako da nema potrebe da dobacujete. Ono što sam naumio da kažem ja ću reći, a možemo da razgovaramo posle šta vam je volja.
Samo još jednu stvar da kažem, odnosi se na količinsko ograničenje, član 59, odnosno na primenu mera zaštite, od člana 60. do člana 63. Kaže se: "Vlada, u redovnim vremenskim periodima, postepeno smanjuje stepen mere zaštite koja se primenjuje duže od jedne godine." Mislim da je ovaj član malo nedorečen. Znači, ti redovni vremenski periodi mogu svakojako da se tumače. Mislim da bi bilo potrebno precizirati da Vlada ima obavezu da šestomesečno ili godišnje postepeno smanji stepen mere zaštite, a ovako se ostavlja na volju. Tačnije, ovaj član zakona bi trebalo malo precizirati, član 62.
Ono što je naročito interesantno, to je član 63. koji kaže da mera zaštite ne može da se uvede za uvoz robe koji je prethodno bio predmet takve mere. Mislim da bi ovaj član zakona imao smisla za neke zemlje koje imaju razvijenu ekonomiju i koje nemaju probleme koje ima Srbija. S obzirom da treba imati u vidu tešku ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi domaća proizvodnja, pojedine mere zaštite bi trebalo više puta ponoviti, sve dok domaća proizvodnja ne bude bila u stanju da bude ravnopravan takmac stranim konkurentima. Iz tog razloga mislim da bi ovaj član 63. trebalo brisati.
Da zaključim, ovaj zakon možda jeste moderan, možda jeste u skladu sa međunarodnim standardima, ali mislim da predlagač nije u dovoljnoj meri uzeo ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi Srbija. Mišljenja sam da će posrnulu srpsku privredu primena ovog zakona samo dodatno gurnuti u ambis, te iz tog razloga SRS neće glasati za njega.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je ovaj predlog zakona upućen Narodnoj skupštini 19. novembra 2004. godine, znači, nešto malo manje od godinu dana, za očekivati je bilo da Ministarstvo ima na umu da Skupštini predloži i donošenje jednog osnovnog zakona iz ove oblasti, odnosno zakona o sportu.
Međutim, očigledno je da je sportska mafija u našoj državi toliko uzela maha da je verovatno Ministarstvo zaplašeno tom činjenicom da će taj zakon omogućiti sportskoj mafiji, koja očigledno radi na razaranju najtrofejnijih sportskih kolektiva u našoj zemlji, odnosno u Srbiji, kako bi ih nakon donošenja takvog zakona kupili za male pare, tako da sa te strane ovo ima neke logike. Sa druge strane, ovaj zakon praktično meni liči na poklopac bez šerpe, ali u svakom slučaju to je zakon apsolutno potreban svakoj državi, pa i Srbiji.
Ono što SRS zamera predlagaču, to je ono što se proteže kroz sve zakone koje smo imali u ovoj skupštini, a to je uvođenje, odnosno uspostavljanje nekih paralelnih institucija u organima koji već egzistiraju, odnosno postoje u našoj državi. Konkretno to se odnosi na antidoping agenciju koja je predviđena ovim predlogom zakona, a o tome su govorili moji prethodnici, ali jednostavno ne mogu a da se ne osvrnem na to.
Stav SRS je da je taj posao sasvim korektno mogao da obavlja antidoping odbor pri Olimpijskom komitetu Srbije i Crne Gore, što je u neku ruku i normalno, i logično i za očekivati bi bilo da se u ovom predlogu zakona tako postupilo. Obrazloženje ministra, koji nije prisutan u sali, na jučerašnjoj sednici Odbora za omladinu i sport, da je praksa većine razvijenih evropskih zemalja da postoji zasebna agencija za antidoping kontrolu, pa čak da postoji i svetska antidoping agencija, mislim da to u ovom trenutku ne pije vodu iz razloga što se sve te nabrojane zemlje ne suočavaju sa problemima sa kojima se suočava Srbija.
Oni nemaju ni milion nezaposlenih, oni nemaju ni pljačkašku privatizaciju. Kod njih nije nemaština i siromaštvo zakucalo na svaka druga vrata, kod njih se penzioneri ne suočavaju sa socijalnom bedom, tako da je ušteda u budžetu gde god je to moguće preporučljiva, a ovim predlogom zakona se to ne postiže.
Mi vidimo da će ova agencija, dakle, imati od organa upravni odbor, nadzorni odbor, direktora i antidoping odbor. Znači, to će biti organi gde ćete vi smestiti svoje stranačke kadrove, to se vidi iz članova zakona koji su pomalo nedefinisani, gde se konkretno ne kaže šta ti članovi treba da rade i iz kojih oblasti treba da dolaze.
U članu 32. se kaže da upravni odbor antidoping agencije ima 15 članova, i sada bih tu podsetio gospodina Vojkana Tomića, koji je rekao da ovaj zakon nema političku notu, a u ovom članu se upravo vidi da ovaj zakon ima političku notu, jer od 15 članova koji čine upravni odbor antidoping agencije, osam postavljaju politički organi. Pet lica imenuje ministar nadležan za poslove sporta, dva lica imenuje ministar nadležan za poslove zdravlja, jedno lice imenuje Vrhovni sud Srbije.
Teoretski je moguće da to budu ljudi koji apsolutno nemaju veze sa sportom, pretpostavljam da neće doći do takve situacije i to je ono što je čudno, jer ipak bi u ovoj agenciji trebalo da budu usko stručni ljudi koji imaju veze sa ovom problematikom.
Takođe, u članu 35. se kaže da članovi antidoping agencije moraju biti istaknuti stručnjaci u odgovarajućim oblastima. To je nedorečen član zakona. Šta su to odgovarajuće oblasti? Mislim da je ovde zakonopisac morao malo konkretnije da to pojasni, s obzirom da smo u dosadašnjoj praksi bili svedoci brojnih zloupotreba u raznim predlozima zakona. Mislim da je sasvim normalna ova sumnjičavost poslanika SRS.
Takođe, nadzorni odbor broji pet članova, od njih pet dva imenuje ministar nadležan za poslove sporta, jednog imenuje ministar nadležan za poslove zdravlja. Znači, opet većina od tih članova mogu biti ljudi koji nemaju veze sa sportom.
Još jedna stvar je bitna ovde da se kaže, u vezi finansiranja antidoping agencije, kaže se da se ona finansira iz budžeta Republike Srbije, ali i tačka 2) kaže - "iz donacije priloga i sponzorstva domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica".
S obzirom da je sport među najprofitabilnijim granama, odnosno jedan od najvećih biznisa danas u svetu, mislim da bi ovo finansiranje, odnosno donacija od stranih pravnih i fizičkih lica moglo da bude donekle zloupotrebljeno, odnosno da bi možda moglo da dovede do određene vrste kontrole antidoping agencije.
Opet kažem, nadamo se da do toga neće doći, ali, ponavljam, s obzirom da je sport danas jedan od najvećih biznisa koji postoji u svetu, gde se okreće velika količina para, mislim da je trebalo voditi računa kada se jedna ovakva stavka stavljala u zakon.
U svakom slučaju, potrebno je da postoji zakon o sprečavanju dopinga u sportu. Amandmani SRS nisu usvojeni i moram da ispravim gospodina ministra Vuksanovića, koji je rekao da su praktično svi amandmani ušli u sastav teksta.
Nažalost, amandmani SRS nisu prihvaćeni, a većina njih se odnosila na principijelan stav srpskih radikala da ne treba izmišljati neka paralelna tela pored onih koja postoje.
Odnosno, konkretno novu agenciju, i sve je to mogao da obavlja odbor za antidoping kontrolu pri Olimpijskom komitetu Srbije i Crne Gore. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 55. Predloga zakona o oglašavanju. Amandmanom tražim da se ovaj član briše.
Inače, radi pojašnjenja, našim građanima koji prate TV prenos ovog zasedanja želim da kažem da se radi o četvrtom odeljku ovog zakona koji reguliše posebne slučajeve oglašavanja i koji, zapravo, zabranjuje oglašavanje kojim se potrošač dovodi u zabludu u pogledu cene proizvoda, oglašavanjem rasporeda, odnosno prividnog sniženja cena roba i usluga, obećanjem poklona, upoređivanjem ranije cene sa cenom u oglasnoj poruci itd.
Moj amandman se zapravo svodi na tehničko doterivanje ovog dela zakona, jer odredbe koje su definisane članom 55. je ovaj zakon već obradio u članu 53. i, radi poređenja, pročitaću oba člana kako biste videli da je zapravo ono što se nalazi u članu 55. već sadržano u ranijem članu 53. ovog predloga zakona.
Član 55. kaže da cena proizvoda ponudioca u oglasnoj poruci ne može da se upoređuje sa sugerisanom cenom proizvođača ili trgovca na veliko, ako je sugerisana cena bitno viša od tržišne cene.
U članu 53. kaže se da je zabranjeno u oglasnoj poruci upoređivanje ranije cene i važeće (tekuće) cene za isti proizvod ili uslugu istog ponuđača, ako je:
1) ranija cena određena kao fiktivna,
2) ako je ranija cena bitno viša od tržišne cene,
3) proizvod ili usluga u zanemarljivo kratkom periodu bila ponuđena na tržištu po ranijoj ceni ili nikada nije bila nuđena po toj ceni.
Dakle, ono što se u članu 55. reguliše praktično je samo jedan od primera koji imamo u članu 53. tački 2. tako da je smatramo potpuno suvišnom u ovom zakonu. Ovo je nešto što se maltene redovno događa kod svakog predloga zakona, da je poprilično nejasan i pun nepotrebnih stvari. To samo govori o tome da predlagač ili želi da to tako bude ili nema dovoljno stručnih kadrova koji bi ovu materiju regulisali.
S obzirom da se zakoni tiču svih građana Republike Srbije, potrebno je da oni budu razumljivi, kratki, koncizni i jasni i da svaki građanin koji pročita zakon zna šta on reguliše i kakva su njegova prava u odnosu na obaveze. Ovako, preklapanjem jednog člana na drugi, sa maltene istim značenjem, samo dobijamo jedne arhaične zakone, pomalo nejasne, što svakako ne ide u korist građana Srbije.
Ovo je samo jedan od primera a u ovom istom zakonu imamo takođe primer, samo ću da navedem, recimo, da je član 41. već sadržan u čl. 42. i 43. da je član 54. već sadržan u članu 53, tako da koncepcijski ovaj zakon ništa ne bi izgubio. Već sam rekao da se ovde radi samo o tehničkom doterivanju zakona, kako bi bio jasniji, razumljiviji, pa apelujem na predlagača da amandman prihvati. Hvala.