Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, gospodine Dinkiću, dame i gospodo narodni poslanici, pretila je ova rasprava da nas komira sve u sali, a to nije dobro. Da li se slažete sa tim, nasmejali ste se?
Ne mislim da treba da mračimo, ali ako nema života u raspravi o budžetu, onda je zaista situacija katastrofalna.
Gospodine Dinkiću, kada počinju reforme u jednoj zemlji? Pre mene je govorio kolega poslanik i kroz taj nastup smo mogli doći do argumentacija zašto je nemoguće kroz raspravu o budžetu razgovarati o ozbiljnim reformama u Srbiji. Nema potencijala u vladajućoj većini za nešto tako. Nije bilo ni u prethodnoj.
Pitam vas kada počinju reforme u jednoj zemlji? To je suštinsko pitanje. Naravno da možemo uzeti vaš budžet, pa krenuti narednih 20 minuta i dokazivati njegovu nekonzistentnost. O mnogim krupnijim pitanjima smo spremni da sami sebe zavaramo. To smo radili u prošlosti, to radimo danas i vi biste da to nastavimo da radimo i u budućnosti. To može da funkcioniše na Brnjaku i na Jarinju. Tamo za nas nešto može da bude linija, što je za drugog granica, za nas može da bude svedok, a za nekoga carinik, ali u ekonomiji je to nemoguće. Ekonomija je nemilosrdna.
Krvna slika jedne ekonomije je krvna slika društva. Moram da vam kažem ono što sam rekao i tokom rasprave o rebalansu budžeta, to nije isključivo tema kojom treba da se bavite. Pitanje ekonomske politike je fundamentalno pitanje i na njega treba da odgovorimo svi zajedno. Spremnosti na odgovor nema čak ni unutar jedne vlade. Zato to nije budžet, to je jelovnik, politički jelovnik stranaka koje ne razmišljaju o činjenici da je nemoguće sutra voditi politiku koja se vodi danas i koja se vodila u prošlosti.
Naravno da u Skupštini Srbije može sve da se kaže. Možemo da govorimo o tome kako je liberalna politika propala, ali, gospodine Dinkiću, kada se zadužujete 750 miliona dolara, emitujući državne papire, vrlo dobro znate da iz te propale liberalne ekonomije dolaze penzioni fondovi, pa daju novac ovde. Da li je tako? Onog trenutka kada Penzioni fond ode i kupi obveznice federalnih rezervi Amerike moći ćemo da kažemo da je naša ekonomija dinamična, kvalitetna i perspektivna, a ona tamo propala. Ali, pošto smo poslanici Skupštine Srbije, dužni smo da se staramo o interesima građana Srbije. Baš me briga šta se dešava izvan ove zemlje, osim ukoliko u procesima koji se dešavaju izvan Srbije mi ne možemo da pronađemo odgovor na neke naše unutrašnje probleme i osim ukoliko ti procesi ne utiču na stanje u našoj ekonomiji, a naravno da utiču.
"Fiskal Cliff" je problem za svaku zemlju na planeti, bez obzira da li u parlamentu te zemlje sede osobe koje to mogu da razumeju ili ne mogu da razumeju. Hajde da krenemo od početka. Pitam vas kada počinju reforme u jednoj zemlji, jer imamo pravo na reforme pre nego što se sruši sve oko nas?
Prethodna vlada, ona o kojoj govorite sa tako puno kritike, nije imala sposobnost da odgovori na pitanje koje vam sada postavljam. Duplirali su javni dug. Da li je tako? Kada pitaju cenjenog lidera penzionera kako se oseća posle 100 dana, on kaže – možete misliti kako mi je bilo prvog dana kada sam došao i video da su nam se finansije strovalile. Naravno da su se strovalile kada su probijene za pola milijarde evra 2008. godine, zato što je to bila cena jedne vladajuće koalicije.
Đeliću, platili ste to? Obraćam se vama, pošto ste bili ministar u toj vladi. Bili ste u toj vladajućoj koaliciji i svi drugi.
Kažem vam da tražite podršku tamo gde jedino podršku možete da nađete, a to je u onom delu našeg društva koje je spremno da kaže da Srbija više ne može da živi po modelu po kojem je živela u prošlosti i u kojem još danas opstaje.
Trošimo više nego što stvaramo, a život nije "perpetum mobile". Kraj priče. Rupe popunjavamo tako što se zadužujemo. Tu više nemamo prostora za kalkulisanje, došli smo i tu do kraja. Naredne godine treba da vratimo pet mililjardi tako što ćemo se verovatno opet negde zadužiti.
Činjenica da je danas zaduživanje nešto lakše zbog promenjenih finansijskih uslova u svetu ničim nas ne treba da relaksira, jer je i dalje naučna fantastika verovanje da ćemo imati rast društvenog proizvoda ravan kamatnoj stopi po kojoj smo se zadužili, iako je povoljnija, nego što je slučaj bio ranije. Samo zbog toga su se suzila tržišta u svetu, a penzioni fondovi propale Amerike, gospodine Krkobabiću, moraju negde da ulažu novac, pa ulažu u Srbiju, jer im je sigurnije da im dužnik bude država, nego bilo koja druga kompanija. Takvo je stanje ekonomije danas. Hajde onda da krenemo od početka.
Gospodine Dinkiću, ako želimo da imamo zdravu ekonomiju moramo promeniti politiku koja je našu ekonomiju uništila. Stanje ekonomije je cena politike koja se u Srbiji godinama vodila. Svi elementi i preduslovi reformi su toliko kompromitovani, da je praktično nemoguće očekivati da će ciljevi koje ste postavili, potpisujemo ih sve, sve ih prihvatamo, ali zaista nemojte. Jedino da se okrenemo na glavu, pa da počnemo tako da posmatramo svet pred sobom. Nemoguće je te ciljeve ostvariti bez reafirmisanja privatizacije, bez partnerstva sa sindikatima, ali ne partnerstva zasnovanog na pravilima na kojima je zasnovano do danas, bez dogovora unutar društva, socijalne solidarnosti.
Zašto 13. penzija? Zato što Đilas mora da plaća politički reket?
(Milan Krkobabić, sa mesta: Plaćaju i vama.)
Da vam kažem nešto, sa tim je kraj. Zato toga neće ni biti. Zato toga ne može da bude, ne zato što neko ne želi da da, nego ne može. Penzija nije milostinja, to je stečeno pravo, koje ne može da se ostvari zbog toga što se vodila nenormalna politika 20 godina.
O tim trinaestim penzijama je trebalo razmišljati onda kada se strovalio Penzioni fond, kada je obeštećena njegova imovina, kada je uništen njegov menadžment. Kraj. To nije Dinkićev problem, to je i naš problem.
Zemlja u kojoj su najmlađe generacije najkonzervativnije je zemlja bez budućnosti. Zemlja sa ovim karakteristikama – milion i 700 hiljada ljudi je formalno zaposleno, 700 hiljada je na budžetu kroz javna preduzeća ili državnu administraciju, 400 hiljada kod preduzetnika i još 700 hiljada u privatnim kompanijama, a naspram toga milion i 700 hiljada penzionera, 800 hiljada formalno nezaposlenih i još toliko realno nezaposlenih. Čemu se onda nadamo?
Preduslov je politički dogovor. Moramo da otreznimo Srbiju, da je probudimo iz kome u kojoj je održavaju neodgovorni političari. Populizam i demagogija, oni su privremena anestezija. Zašto je uspeo "Fijat" u Kragujevcu? Zašto to nije moglo u IMT? "Fijat" u Kragujevcu je uspeo zbog toga što smo napravili "Zastava Grupa". Da li je tako? Počelo je 2001. godine linčom ministara Republičke vlade u fabričkom krugu.
Da li se sećate toga, Đelića i Vlahovića, naspram gomile radnika koji su mislili da će lovom njih dvojica rešiti svoje probleme? Pa, nismo popustili. Nismo popustili i zato danas "Fijat" u Kragujevcu radi. Tamo gde su se pravili kompromisi, na toj strani je 100 hiljada ljudi. Evo, njihovi sindikati su ovde kod nas, bili su kod nas u poslaničkoj grupi. Traže podršku za ideju prolongiranja tog statusa preduzeća u restruktuiranju kod nas, i nisu je našli, a mi smo opozicija. Rekli smo – ne može. Ne može, moramo da se dogovorimo.
Restrukturiranje, to je odbijanje suočavanja sa stvarnošću. Šta ćemo za godinu dana sa tim preduzećima? Nema novca da bi mogli da funkcionišu kao do sada, a i to što se davalo, nije bilo dovoljno za normalan život. Potrebni su investitori, potrebna je investiciona klima, potrebni su preduzetnici, poslovni ljudi. Ako znamo šta je sve na ovoj strani naših potreba, da vidimo kako svima to odgovara.
Efikasni zakoni, gde je novi Zakon o radu? Gde je novi Zakon o radu? Bez novog Zakona o radu nema dinamične ekonomije.
Računate da će u narednoj godini porasti društveni proizvod zbog toga što će se podići investicije. Koje su garancije i gde su garancije za nešto takvo? Kakve investicije? Državne? Nijedan projekat država nije uspela da realizuje. To su Potemkinova sela. Realizuju se samo oni projekti koji imaju isključivo politički karakter i sve se svodi na političku korupciju u predizbornoj kampanji – daćemo vam 13. penziju a vi ćete da glasate za mene, ali nećemo reformisati penzioni fond, ali ćemo zato ovde sakriti ispod stola.
Činjenica je da se radi sve ono što smo tražili da se radi pre pet godina, kada je imalo smisla – da se zamrzavaju plate i penzije jer projektovani rast od 2% je zapravo uz inflaciju od 9%, a sigurno i više, nažalost, ne radujem se tome, a to je zamrzavanje i smanjivanje plata i penzija. Recite to, nemojte da lažete. Vi ste za građane, a mi smo protiv građana.
Koliko ste poreza platili kada nekome držite lekcije? Znači, onaj ko plaća porez, on je taj koji ima pravo da postavi pitanje funkcionisanja države. To je privatni sektor. Vi ratujete sa privatnim sektorom kao direktor "Pošte"? Da ste u toj kompaniji, ne bi sedeli ovde nego bi bili na svom radnom mestu, a vi ste gospodin direktor u poslaničkoj klupi. To je normalno.
Gospodine Dinkiću, dajte da se vratimo na vaš budžet. Lepo je što ste projektovali 3,6% deficita. Podržavamo to. To je apsolutno razuman cilj, ali kako ćemo ga ostvariti? Kako ćemo ga ostvariti sa svim ovim što imamo pred sobom? Niko se nije odrekao svojih prava. Kažemo – 3,6%, mislimo 5%. I to je bolje od 6,5%. Ali, na čemu se gradi pretpostavka – da će se planovi ostvariti, jer ni Mirko Cvetković nije došao pre godinu dana i rekao da će nam strovaliti javne finansije u prvih šest meseci? To smo rekli mi, i kritikovali smo budžet na isti način na koji to radimo sada sa vama.
Nismo izbegli bankrot. Nismo, prolongirali smo ga. Znate da je bankrot posledica neodrživosti modela po kojem funkcioniše naša zemlja. Opet to ponavljam – više trošimo nego što stvaramo. Kraj priče. Zadužujemo se i tako krpimo rupu. Zadužili smo se dve milijarde i zbog toga nismo rešili problem naših javnih finansija. Rešenje smo prolongirali, krizu odložili. Bolje je što je do toga došlo nego da se sve srušilo. Ali, ako smo već došli do predaha, dajte da povučemo poteze koje moramo sada da povučemo. Dajte da to uradimo odmah.
Preduzeća u restrukturiranju, ona moraju da se rešavaju. Vi sami znate da u Agenciji nema potencijala za nešto takvo, da su ljudi preplašeni, da smo uništili Agenciju za privatizaciju zbog populizma i demagogije. Prvo, potrebe DS da borbom protiv korupcije i isterivanjem veštica dođe do potrebne političke podrške na izborima, pa posle se to nastavilo. Posle se to nastavilo. To tako traje. Dokle?
Agencija za privatizaciju mora da dobije podršku od države. Agencija za restrukturiranje isto tako.
Koja je vrednost imovine preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju? Nula. Da vrede, radile bi. Žao mi je, to vreme je prošlo. Tražite one koji to mogu da pokrenu što pre. Da bi imali prava na nešto takvo, moramo da se dogovorimo, jer neće svi biti ovakvi kao što smo mi. Neko će reći – znate šta, da smo mi na vlasti, našao bi se novac za vas iako vaše preduzeće ne radi.
Kako kaže predsednik naše Vlade – ne mogu plate da budu afričke, a cene svetske. Znate šta, to može tako na političkoj konferenciji na kojoj on govori, a u stvarnosti plate nisu ni afričke. Najveća stopa inflacije, najbrži rast javnog duga, najveća stopa nezaposlenosti, to su reference Srbije danas.
Dug koji je, hajde da kažemo, oko 60%, tačno je da postoje zemlje sa većim javnim dugom. To je odgovor, gospodine Dinkiću, na zahteve članova vašeg Nacionalnog saveta za oporavak privrede, koji bi da podignu stopu javnog duga sa 45% na 60%, da je formalizuju na ovom nivou na kojem je sada. Ali, Hamilton na startu "Formule 1", ima pun skart i on mu je 200. Gospodin Krkobabić bi sa 50 bio u problemu, a tako i Srbija. Ne možemo da se poredimo sa onima koji mogu da žive sa javnim dugom od 60%, moramo da spuštamo to, da učinimo našu privredu snažnom, da je depolitizujemo.
Da li imate vi i da li možete da kažete pet sposobnih ljudi u Srbiji, koji nisu žigosani kao kriminalci? Ja ne mogu. Vi mi recite to. Kakva smo mi zemlja? Ko će da radi to? Ko će da uđe u bilo koje javno preduzeće i da posluje po modelu koji vi zagovarate?
Kažete – nema finansijske podrške javnim preduzećima koji su gubitaši. Čekajte, žestoko sam kritikovao ideju da Bajatović bude direktor " Srbijagasa" i cela naša poslanička grupa, da Radojko bude direktor "Telekoma", da gospodin Krkobabić bude direktor "Pošte", ali sve su to preduzeća koja su osuđena na politiku, praktično, doniranja našeg društva. Kako može "Srbijagas" da funkcioniše pozitivno ako mora da prodaje gas 30% jeftinije nego što ga kupuje? Kako može?
Hoćemo li doneti naredne nedelje zakon koji će obavezati državu da plaća u roku od 45 dana – sjajno, i javna preduzeća? Kako će beogradske toplane da plate "Srbijagasu" za 45 dana gas? Šta ćemo s tim da radimo? Kako ćemo to da uradimo? Kako će u jednoj zaustavljenoj ekonomiji doći do neophodne dinamike? Taj šok nam je potreban, pozitivan. To smo propustili da uradimo. Prošlo je to vreme. Dajte, ako smo na prvoj liniji fronta, onda smo na prvoj liniji fronta. Ako moramo da operišemo bez anestezije, dajte da operišemo bez anestezije, da pomognemo i štitimo one kojima je pomoć potrebna. Nikada nismo bili za to da se ostave penzioneri bez podrške i bez razumevanja društva. To nije tačno. Samo smo protiv licemerne politike koja žrtvuje te penzionere i njihovu budućnost jede.
Na šta liče naše javne finansije? Kao ministar finansija, da li možete da odgovorite na pitanje – šta se dešava, recimo, sa budžetom MUP? Kakva je to socijalna pomoć koja se isplaćuje MUP? To izigravanje zakona, mi smo za to da se policajac plati pošteno, nismo za to da oni stoje na ulici, da čuvaju nas i naše porodice, a da budu žrtvovani kao socijalni slučajevi. Hajde da kažemo da je plata policajaca jasna kategorija.
Šta se dešava sa Ministarstvom odbrane? Da li možete kao ministar o tome nešto da nam kažete, sa projektima koji se pokreću, sa fabrikama koje se najavljuju? Šta je sa javnim radovima? Sa Mrkonjićem? Sa Ilićem? Državni sektor će da se investira 8%, tako stoji u analizi ovoj vašoj. Na koji način? Sa kojim ljudima? Ko će još u tome da učestvuje? Vrlo loše.
Kako može neko normalan da kaže da je pogrešan cilj deficit od 3,5%? Kako neko normalan, ako se sa tim ciljem slažem, može da prihvati tu neistinu koja je dobila legitimitet u svakoj sferi našeg javnog života? U svakoj. Znači, rashode ne možemo da režemo jer ne daju koalicioni partneri, jedini instrument ekonomske politike je inflacija, jedini i time ćemo, koliko-toliko da kontrolišemo rashode, pošto prihoda nema. Reći ćemo da ćemo naredne godine imati veći priliv po osnovu PDV-a na robu iz uvoza od 300 miliona evra.
Kako to znamo? Na čemu se zasniva ta pretpostavka? Ozbiljan problem je i struktura tog budžeta. Nama sve ide ili na penzije ili na plate. Minimalno u tom budžetu imamo prostor za one poteze koji su preduslov ozdravljenja naše ekonomije. To je ta politika subvencija od 800 miliona evra. Nemam ništa protiv toga da država interveniše u ekonomiji na onaj način na koji interveniše u svakom razumnom društvu, ali ono što se dešavalo u prethodnih četiri ili osam godina nikada nije napravljena analiza, niko nije odgovarao za to. Odgovaraće Kolesar koji je sprovodio odluke Vlade iz 2001. godine. Čamiće je u nekoj ćeliji dva ili tri meseca dok se ne zaboravi na njega. Ko će odgovarati za to što je u međuvremenu neuporedivo više novca otišlo pošto je "Železara" propala i neko je odlučio da je uzme za dolar? Šta će biti sa "Sartidom" u 2013. godini? Njega nema u budžetu, a 10 miliona ide mesečno. Hoće li biti privatizovan do tada? Da li radimo nešto da ga privatizujemo? Pet miliona tona je višak čelika na evropskom tržištu. Ako dolazi taj partner iz Rusije, u kakvu zemlju dolazi? Hoće li ona pokrenuti unutrašnje tržište građevinske industrije? Neće, nema zakona o planiranju i izgradnji koji bi recimo otklonio te nenormalne anomalije u našem ekonomskom životu. Beogradu treba 150 hiljada stanova, a sve građevinske firme u Beogradu su propale. Kako je to moguće?
Agrar nam je perspektiva, a agrarno industrijski kompleks uništen. Kako možemo da ga pokrenemo? Tako što ćemo otvoriti nova tržišta, tako što ćemo dovesti investitore i ceniti one domaće koje imamo.