Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ova rasprava ima smisla ako je nastavimo u duhu diskusije gospodina Mićunovića, s obzirom na to da nam nije ostalo mnogo vremena za jednu preciznu analizu ovih zakona.
To je ono o čemu danas moramo razgovarati, svesno kritikujući većinu koja je na tako nešto pristala, jer je tim svojim odnosom direktno negirala prethodnu inicijativu koja je za cilj imala podizanje nivoa svesti o značaju zaštite životne sredine, nametanje jednog važnog društvenog pitanja i stavljanje u fokus društvene pažnje i definisanje odgovora, koji ćemo mi prvo prihvatiti, a tek potom primeniti.
Ono što svako od nas zna jeste da živimo u zemlji u kojoj se život jako malo ceni, pa što bi onda ta zemlja cenila životnu sredinu kada ne ceni pre toga sam život. Da li ćemo negde stići poštujući takva pravila? Ne, nećemo. Kako ćemo ta pravila promeniti ako o njima ne govorimo ovde u parlamentu i svojim drugačijim odnosom prema nasleđenim pravilima? Promenom odnosa prema vrlo ozbiljnim problemima u društvu treba da pokažemo građanima da je to put kojim oni treba da krenu.
Pojedinac ne može da promeni poražavajući položaj koji u ovom trenutku tema životne sredine ima u samoj zajednici. Zašto je to tako? Zbog toga što su pre životne sredine mnoga druga pitanja bila na našem dnevnom redu. Tako mi danas trčimo kroz parlament raspravljajući o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, zakonima o zaštiti vazduha, zaštiti prirode, zaštiti od buke, zaštiti životne sredine.
U trenutku dok to radimo ne mislimo na Bački kanal, na Bor, na Pančevo, na još 230 crnih tačaka na ekološkoj mapi Srbije, ako u međuvremenu nije pridodata još neka nova.
I Smederevo, gospodine Šormaz, da ne nabrajamo, uvrediće se neko što smo ga preskočili, i Šabac, i Kruševac, vidite koliko nas ima, Kosjerić, Beočin, koliko nas ima koji smo zainteresovani za rešavanje tog problema.
Drago mi je što sam predsednik odbora u kome postoji spremnost na razgovor i dogovor oko ovih pitanja i što smo mi u tom odboru, uprkos velikim međusobnim političkim razlikama, uspeli da nađemo neki zajednički put. Mislim da to treba ovde u parlamentu da pokušamo da uradimo i sa Ministarstvom.
Kada pogledamo budžet ovog ministarstva, onda ćemo videti da je ministar Dulić sa svojim ljudima general bez vojske. U kom to delu sveta siromašna društva efikasno odgovaraju na ekološke probleme? Ni u jednom. Da li je naše društvo danas siromašno? Da, jeste. Materijalno smo siromašni. Hajde onda da to kompenzujemo većom pažnjom koju ćemo pokloniti, recimo, interesima naših opština, interesima lokalne samouprave.
S jedne strane, mi tu lokalnu samoupravu opterećujemo dodatnim obavezama i mislim da opštinske vlasti nemaju razloga da se zbog toga ljute. Prava i obaveze, to je ono što je lokalnoj samoupravi potrebno.
S druge strane, mi im uskraćujemo ekonomske instrumente kojima će oni na tako nešto odgovoriti. Da li to Ministarstvo radi zbog toga što želi da se sveti opštinama? Ne, nego iz dva razloga: zbog toga što samo nema dovoljno sredstava i zbog toga što su vrlo često opštine neodgovorno trošile sredstva koja su prikupljala koristeći zakonske osnove koje su im stajale na raspolaganju.
Zašto nam je lokalna samouprava bila tako neodgovorna u prošlosti, dozvoljavajući da se čitav niz godina stvaraju problemi koje mi danas rešavamo? Održana je sednica Odbora u Pančevu. Ne može se problem koji je stvaran 30 godina rešiti jednom inicijativom. Tamo je država puno uradila. Da li je to dovoljno? Nije. Da li možemo reći da smo danas zadovoljni onim što je u međuvremenu urađeno? Možemo reći da je putno toga urađeno, ali nemamo pravo na zadovoljstvo sve dok ljudi koji žive u Pančevu žive u gasnoj komori. Isti je slučaj sa Borom i sa ljudima o kojima se svako od vas stara predstavljajući ovde, između ostalog, tako vitalne interese kao što su interesi koji prate potrebe čoveka da živi u zdravoj sredini.
Kako ćemo te dve krajnosti da pomirimo? Potrebno je da Ministarstvo obezbedi sredstva i da uozbilji lokalne samouprave. S druge strane, kako ćemo tim opštinama i našim predstavnicima u opštinama omogućiti da pokažu da su drugačiji, odgovorniji i sposobniji, ako im uskratimo i ta mizerna sredstva do kojih su po postojećim zakonima mogli da dođu. To je tema o kojoj moramo razgovarati više, i ovde i na samoj sednici Odbora.
Liberalno-demokratska partija će podržati ove zakone, jer oni predstavljaju korak napred.
Ali, bojimo se da će ovo biti jedna ad hok inicijativa, da će se opet tema životne sredine vratiti u okvire Ministarstva, agencija, nekih sekretarijata na nivou lokalne samouprave ili pokrajine i da će ostati daleko od građana, bez kojih definitivno ne može biti promenjen koncept i način života u samoj Srbiji. Pošto smo jedni druge toliko zatrovali, počeli smo da trujemo i svet koji ostavljamo našoj deci i o tome moramo da razmišljamo sada i da vidimo kako ćemo da izađemo iz toga.
Apelujem na vas, ministre, da nam pokažete sposobnost da kao čovek koji vodi ministarstvo ekologije izvedete i ministarstvo i nas iz problema u kojem smo se našli, jer mi ne možemo da podržimo član zakona koji menja uspostavljena pravila distribucije ionako malo novca koji se stiče. Do sada je bilo pravilo da od novca koji se po osnovu naplate zbog zagađenja životne sredine ostvari na nivou jedne opštine 40% ide državi, a 60% opštini. Sada se taj odnos menja: 60% državi, a 40% opštini.
Mi nemamo mogućnost da utičemo na državu i način na koji će ona potrošiti taj novac. Možda će onda biti efikasnija u tome. U nekim društvima koja su tako lagodna i neodgovorna prema svojim obavezama možda je potrebno centralizovati neke instrumente. Nama je bitan plan, jasan račun, činjenice, pa ćemo onda zajedno svi ući u taj veliki posao.
Govorimo o problemu formiranja nekih novih regulatornih tela. Ona su potrebna. Ne stoji kritika da će ovi zakoni dovesti do povećanja državne administracije. Mislim da ovi zakoni mogu dovesti do profesionalizacije državne administracije. Moramo videti na koji način će se to desiti što pre. Ne možemo sve da svodimo na nivo ministarstva, u kom će sa ministrom odlaziti čitave garniture.
Tačno je da su ovi zakoni nekoliko godina čamili po skupštinskim fiokama. Mi smo, zajedno sa timom Ministarstva, učinili mnogo da se oni što pre nađu pred poslanicima. Neka se usvoje konačno na jedan efikasan način, ali brzina koja to prati ne sme biti brzina u kojoj nećemo uočiti greške i otkloniti ih, a njih ima. O tome želim da govorim.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti prirode, naša podrška tom zakonu je apsolutna. Mi tražimo da se produži rok u kom ovlašćena lica imaju pravo da prijave neki incident. Zakonom je utvrđeno da je to rok od osam dana. Izgleda besmisleno situacija u kojoj se neko javi posle 15 dana i onda mu kažu – zakasnio si. Tražimo da se taj rok digne do 30 dana i da na taj način ostavimo mogućnost da se i naknadno deluje, pri čemu onaj ko radi taj svoj posao neće biti ugrožen činjenicom da mu je ostavljen neki rok u kome, sa oskudnim sredstvima, očigledno ne može efikasno da radi svoj posao. Mi smatramo da to treba promeniti.
Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, mi smo, ministre, protiv vašeg predloženog rešenja. Mislim da je od činjenice da mi nemamo razumevanja za njega veći problem činjenica da Stalna konferencija gradova i opština ne pokazuje nikakvo razumevanje za jedno takvo rešenje i da je to slučaj i sa samoupravama po čitavoj Srbiji. Konačno, ovde sede predstavnici tih opština.
Moramo vratiti stvari na početak i videti, ako se novac trošio neodgovorno, a očigledno je da je bilo tako, jer ne bi bilo štete po Srbiji da je taj novac trošen na način na koji se mora trošiti, zašto neko nije odgovarao.
Znači, treba da definišemo mehanizme koji će utvrditi odgovornost i sprečiti ponavljanje tih grešaka u budućnosti i da uspostavimo čvrstu saradnju između opštine, pokrajine i Republike, a ne da Republici prenesemo novac, a onda ostavimo nasukane ljude po opštinama, koji nisu u prilici da urade ono što moraju da urade, kao nivo vlasti koji je najbliži građanima, da efikasno deluju. To je naš zajednički problem.
Mi predlažemo da se zadrže postojeći odnosi i od novca koji se prikupi na teritoriji opštine da 60% novca ostaje opštini, a 40% ide Republici. Na teritoriji pokrajine: 60% opštini, 20% pokrajini, 20% Republici. Da vidimo da li postoje mehanizmi kojima ćemo dodatno pojačati pritisak na lokalne samouprave kako bi se taj novac trošio na adekvatan način.
Mi ne mislimo da je moguće iz jednog ministarstva, uz svu dobru volju, uraditi posao umesto 150 opština koje u Srbiji postoje, koje su dužne da rade taj posao zajedno sa ministarstvom. Pošto su već napravljeni budžeti, oni su usvojeni krajem decembra meseca, mi ćemo sada na polovini godine ostaviti (pošto zakon stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja) opštine bez planiranih sredstava, a to je veliki problem i za Pančevo, i za Bor, Vrbas, Kosjerić, Obrenovac, pogotovo u situaciji u kojoj se nalazi zemlja.
Raspravljajući o ovim zakonima mi smo analizirali koliko će oni koštati ovu državu. Došli smo do podataka da je, recimo, nivo investicija EPS-a, kako bi bili postignuti međunarodni standardi u oblasti zaštite životne sredine, oko pola milijarde evra. Pola milijarde evra EPS treba da uloži u sisteme kojima će podići nivo, režim zaštite životne sredine. O tome treba da razmišljamo kada usvajamo zakone.
S druge strane, sada se suočavamo sa anomalijama. Mi smo ukazivali na njih – Sporazum o privatizaciji NIS-a, klauzula po kojoj novi vlasnici, bez obzira na to što mi ove zakone sada usvajamo, mogu da nastave da rade i ponašaju se u skladu sa starim zakonima. Tu imamo problem dvostrukih standarda.
Mi ćemo EPS opteretiti sa pola milijarde i tražiti od njih da apsolutno poštuju zakon, a sa druge strane NIS ostaviti u zaklonu starih zakona koji nisu bili dovoljno efikasni, jer ne bi bilo problema sa kojima se sada suočavamo da su bili efikasni. To je tema za zajednički razgovor.
Pogledajte Petrohemiju, veliki zagađivač, ne zbog toga što ljudi koji tamo rade to žele da urade Pančevu, ali je veliki zagađivač, oko 80 miliona je sada uloženo u podizanje nivoa zaštite u samoj Petrohemiji, ali je Petrohemija danas u velikom problemu. Ona se gasi. Ona je do sada bila na subvencijama NIS-a, a NIS je bila državna kompanija. Da li će novi vlasnici imati razumevanja za nešto tako? Samim zatvaranjem postrojenja taj problem neće biti rešen, samo će biti zaustavljen na nivou na kome je sada. O tome takođe treba da razgovaramo.
Šta je ono što ćemo mi pokušati da učinimo u okviru Odbora? Još jedan krug konsultacija, jer manje ili više sve poslaničke grupe su jednako nezadovoljne rešenjem o promeni tog odnosa kada se radi o ekonomskim instrumentima kojima se štiti životna sredina, i da to uradimo zajedno sa Privrednom komorom i sa Stalnom konferencijom gradova i opština, a da to onda ovde ne predstavimo kao pobedu nad Ministarstvom, nego kao zajednički napor koji nas dovodi do kompromisnog rešenja.
Onda treba da vidimo kako ćemo promeniti ta pravila koja postoje kod svake vlade kada se priča o penzijama, o zdravstvu, o otkazima. Nemojte ni da mislite u sebi na troškove koji prate zaštitu životne sredine, a kamoli da se za njih borite. Kakav je smisao u zemlji u kojoj mi pokušavamo da nešto promenimo, ako pri tome znamo da smo sami sebe osudili na propast u vremenu koje je pred nama? Preuzimamo velike obaveze ovim zakonima, a između ostalog i obaveze da ih učinimo efikasnim i primenjivim. Ministarstvo treba da usvoji čitav niz podzakonskih akata i tek tada će oni moći da se realizuju, a kada se uradi i definiše u potpunosti jedan pravni koncept, onda smo mi ti koji taj pravni koncept treba da poštujemo.
Zašto bismo poštovali Zakon o zaštiti životne sredine, ako ne poštujemo Zakon o privatizaciji, ako ne poštujemo Ustav, ako ne poštujemo Krivični zakonik, ako ne poštujemo jedni druge? Onda dolazi do izražaja ono što je govorio profesor Mićunović upoređujući naše međusobne odnose i stanje u društvu sa slikom koju smo proizveli, a koja je tako haotična u oblasti zaštite životne sredine.
Mi ćemo pokušati da pomognemo Vladi tako što ćemo podržati zakone i što ćemo na Odboru učiniti sve, pre svega, kako bi se ovi amandmani usvojili. Ljudi koji su na ovim zakonima radili zaslužuju veliko poštovanje jer su na tim zakonima radili u zemlji u kojoj u tom trenutku niko o tome nije razmišljao. To su neverovatno posvećeni ljudi.
Mi smo na odborima, pripremajući se za ovu raspravu, provodili sate i sate razgovarajući sa njima, dobili smo sve neophodne informacije i žao mi je što se taj veliki trud sada ne vidi u ovoj raspravi, bez obzira na to da li se radi o zakonima koji su ostali za nama, kao zakon o biocidnim proizvodima, koji manje ili više nikog u ovoj sali nije interesovao, ili o ovim zakonima o kojima sada govorimo, koji su epohalni i zaista na jedan nov način, na potpuno drugačijim principima grade koncept zaštite životne sredine u Srbiji.
Pred nama je velika obaveza da se završetkom rasprave o ovim zakonima ne zatvori knjiga o priči o zaštiti životne sredine. To mora biti tema, i to na drugačiji način nego što je to najčešće tema u Srbiji, kroz karikaturalna poređenja kada se setimo održivog razvoja, otpada kao izvora i novog potencijala za našu ekonomiju, ili sijalica koje treba da promenimo kako bi kriza u Srbiji bila lakša.
Doprinos LDP-a do sada nije bio sporan i neće biti ni u budućnosti, a uz podršku koja će pratiti ove zakone mi ćemo biti aktivni i izvan Skupštine. Nadam se da ćete pružiti podršku i radu samog odbora.