Hvala.
Repliku ima Judita Popović. Izvolite.

Vreme, gospođo Popović.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Veličković.

Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.

Reč ima narodna poslanica Gorica Gajević.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, imajući u vidu potrebu da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem pauzu i sa radom nastavljamo u 15,05 časova.
Prvi govornik je Suzana Spasojević.
(Posle pauze)

Član 107. Samo sam hteo da kažem da na ovakav način ne vredi razgovarati. To što neko traži da se jedna viša škola koja je inače praktično već počela sa radom i koja je osnovana bez javne diskusije. Uobičajeno je kada se osnivaju fakulteti i bilo koja visokoškolska institucija da se organizuje javna rasprava. Naravno, argument bi mogao biti da se radi…

Da, hajde odmah ću to reći. Mislim da vređati ljude koji osporavaju… I naša poslanička grupa je tražila da se izbriše, da se na ovakav način ne upakuje ovaj predlog zakona, da imamo dve potpuno različite stvari. Prividno se radi o obrazovanju, a radi se o dve zaista različite stvari. Umesto da mi koji želimo da glasamo za povećanje broja ispitnih rokova i smanjenje bodova potrebnih za upis, i to smo detaljno obrazložili sa onim vremenom koje smo imali kao poslanička grupa, vi nas dovodite u situaciju da treba da glasamo za osnivanje jedne više škole koja inače, kako bi rekao, protivreči karakteru obrazovanja uopšte. Ne znamo koja je bila preka potreba, zašto je između osnovnog i srednjem umetnuto.

Način na koji se govori da se diskvalifikuje. Ima prava negativno, naravno da ima negativnog.

Poslovnik je povređen u načinu kako se govori o ljudima koji predlažu brisanje jednog člana zakona. Nadam se da vam je ova rečenica jasna.

Ne tražim da se izjasnimo o ovome.

Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn.

Zahvaljujem se.
Podržavamo ovaj amandman, jer smatramo da je ovakav predlog zakona napravljen pogrešno. Pretpostavljamo, čak i namerno, iako bi vladajuća većina sigurno imala dovoljno glasova da prođe i ovaj poseban zakon o osnivanju ove nove visokoškolske institucije.
Ovde su upotrebljene jako teške reči, otvorene su mnoge teme i ja ću samo reći nekoliko reči. Prvo, kada sam postavio pitanje kompetencije, to je vrlo nezgodno pitanje, ovde smo svi ravnopravni, mi smo predstavnici građana, nismo ovde birani po stručnosti, nego po političkim kriterijumima. Ako će se uvesti kriterijum stručnosti, onda o mnogim temama gotovo niko ovde ne bi smeo da govori i to bi bilo rušenje demokratije.
Ako se govori o mojoj kvalifikovanosti da govorimo o ovome, bio sam član prvog saveta za državnu bezbednost, nije se zvao nacionalni, nego državni, a koju je napravio pokojni premijer Zoran Đinđić. Takođe, sticajem okolnosti, potpisao je sve akte o osnivanju BIA. Ova vlada u kojoj sam bio je izmestila BIA iz MUP i pretvorila u instituciji Vlade po načinu kako je to u Evropi. Zatim, pokušali smo da reformišemo tu instituciju.
Ovde se mnogi pitaju, kažu upotrebljene su teške reči. Imamo razloge da koristimo te reči kada govorimo o službama bezbednosti, jer mi ne govorimo o periodu 1946, 1947. godina, koju retko ko ovde pamti ili može o tome da govori, skoro svi su ovde mnogo mlađi. Govorimo o periodu kada je služba državne bezbednosti, kao deo MUP, imala oružanu jedinicu, koja se zvala jedinica specijalnih operacija JSO ili Crvene beretke i deo te jedinice je odgovoran za najteže zločine. Može se reći da je služba bezbednosti, zovite kako hoćete, jedan njen deo, vrh ubijao političke protivnike. Pravosnažno su osuđeni pripadnici te službe za ubistvo predsednika Srbije Ivana Stambolića, osuđeni su i za ubistvo premijera Srbije dr Zorana Đinđića. Oni tada više nisu bili pripadnici MUP, ali moram da vas podsetim da je ubica imao čin pukovnika MUP koju je dobio kao član jedinice koja je pripadala državnoj bezbednosti u okviru MUP.
Dakle, to se sve dešavalo pre 10 godina, pa moram da kažem da imam još jedan intiman kontakt sa službom bezbednosti, tako što imam podebeo dosije, kao mnogi opozicionari devedesetih godina.
Moram da vas podsetim na nešto, što su mnogi zaboravili, ne sećaju se ili ne znaju, jedan broj ljudi u državnoj bezbednosti, bivših funkcionera posle 2000. godine, je pravosnažno osuđen zbog toga što su narezali na diskove desetak dosijea, izneli ta dosijea, ne znam gde su, među kojima i moj dosije.
Sve ovo govorim zbog toga što su naša iskustva jako loša, što se to dešavalo takoreći juče i da je ta služba bila angažovana na ubijanju političkih protivnika.
Još nešto da kažem, imao sam čast da budem prisluškivan i 2004. godine sa potpisom sudije i služba je zloupotrebljena 2004. godine. Obrazloženje je bilo ovaj put demokratsko, da pripadam grupi za rušenje ustavnog poretka. To je služba od 2004. godine, pre manje od 10 godina.
Prema tome, dozvolite nam da budemo osetljivi u odnosu na službu. Da te službe imaju sve države, to je jasno. Ne postoji ni najdemokratskija zemlja bez takve službe. Ima ih i Švajcarska, Norveška, recite koju god hoćete ozbiljnu demokratsku državu i videćete da ona ima tu službu. Njeni zadaci su borba protiv terorizma, protiv trgovine drogom itd, ne prisluškivanje političkih protivnika. Nadam se da je ta praksa prestala. Ali, upravo zato su ljudi uznemireni. U ovoj zemlji su premijera ubili bivši pripadnici Službe državne bezbednosti. Ljudi postavljaju pitanja kako se školuju i ko su ti kadrovi.
Ovde su rečene stvari koje su potpuno opravdane, braneći ovaj amandman. Prva je – zašto se nešto osniva bez javne rasprave? Zašto je preskočena javna rasprava? Ako neko ima ubedljive argumente da je potrebna ovakva viša škola, koja vrlo kratko traje i postavlja se pitanje da li ona uopšte ima karakter jedne ustanove visokog obrazovanja. Onda s tim treba izaći u javnost i to reći, koje su posebne potrebe, da to ne može još jednom na nekom kursu da se uradi, koji može da traje i mesecima.
Bilo bi verovatno poželjno da fakultetski budu obrazovani ljudi u toj službi, ne samo oni koji rade u tzv. analitici, nego i druge poslove da rade, pa završe dodatne kurseve. Zašto to ne može da radi neko sa srednjom školskom spremom, pa da ima dodatne kurseve? Nikakvo uverljivo obrazloženje nismo imali.
Nama je samo rečeno da će se pojaviti institucija na budžetu i zaista jeste malo apsurdno da juče razgovaramo kako uštedeti poslednji dinar, a danas izdvajamo neka sredstva, neću da se bavim demagogijom, pa da kažem da bez ovih sredstava država propasti neće, ali je ipak nelogično da sa jedne strane kažeš – ne mogu više ministri da putuju itd, ne znam da li su bila opravdana ili neopravdana putovanja, ima i jednih i drugih, a sada osnivaš jednu instituciju koja je na budžetu, bez ikakve javne rasprave, bez ikakvog stvarnog obrazloženja.
To su pitanja koja samo mi ovde postavili. Ona su, po mom mišljenju, potpuno legitimna pitanja.
Ovde se stvari mistifikuju. Prvo, ovde smo čuli jedno obrazloženje koje je suprotno ideji obrazovanja. Obrazovanje nije za radno mesto. Ne može se napraviti fakultet za radno mesto. Vi kada školujete lekara, taj lekar onda ide na specijalizacije, suspecijalizacije, ima naučna zvanja, radi master, doktorat, specijalizuje se kasnije. Ovde je sad rečeno da nam treba da obrazujemo baš za to radno mesto, sa dva pitanja da ako ne bude na tom radnom mestu ili izađe iz te institucije, ko će mu priznati to školovanje, čemu to školovanje uopšte služi i slična pitanja. To je, pre svega, pitanje onih koji će pohađati takvu instituciju.
Ovde je jednostrano ono što je kurs, praksa, specijalizacija unutrašnja, unutar ustanove, dignuto na nivo jedne više škole. To je bilo potpuno nepotrebno. Bar ja nisam dobio nikakvo ubedljivo obrazloženje da je ovo bilo neophodno, da su ova sredstva izdvojena. Uzgred, rekao sam i ponavljam, to je već maltene sređeno, to školovanje će biti u zgradi Instituta za bezbednost na Banjici. Sve je to već manje-više završeno. Čak će neki ljudi koji ovde govore biti predavači u toj školi.
Ima još jedna stvar, u toj školi će predavati, po onome što znamo, ljudi koji predaju na drugim fakultetima. Praktično ćete pozajmiti profesore sa FPN, sa Pravnog fakulteta i nekih drugih. Onda se postavlja pitanje – da li na tim fakultetima može da se organizuje neki kurs?
Ako govorite o onim uskim specijalističkim znanjima, nekim specijalnim znanjima, kako postaviti mikrofon, kako krišom fotografisati, kako pratiti, koja se uče unutar te službe i to svi uče, stvarno ne vidim da je za to potreban profesor univerziteta koji bi iz toga držao predavanja.
Znači, ako oni treba da nauče više o pravnom sistemu, o ljudskim pravima i slobodama, to je moglo da se organizuje na Fakultetu za bezbednost ili na nekim drugim fakultetima, postdiplomske studije, specijalističke studije i slično, na kojima bi ljudi to mogli da nauče.
Još jednom, mislim da bi ovo trebalo razdvojiti. To je glavni moj argument. Vladajuća većina svakako ima dovoljno glasova da može oba zakona da usvoji, da ne bi ono što je naša briga za trenutno stanje sa bolonjskim procesom u sistemu visokog obrazovanja, kada zaista hoćemo da izađemo u susret studentima zato što mislimo da rade pod nemogućim uslovima, da univerziteti i fakulteti nisu dovoljno učinili da im olakšaju, ni država i mi svi i sada odjednom dobijamo raspravu o nečemu što ima sasvim drugi karakter, potreba da se osnuje jedna nova visokoškolska institucija.
Visokoškolske institucije se osnivaju, a ponekada se gase. Menja se nauka, menja se tehnologija, menja se društvo. Biće još mnogo viših škola, fakulteta. Imali smo jednu tendenciju u poslednjih 20 godina da više škole postaju fakultet, da prerasta nivo obrazovanja, da se nivo obrazovanja poveća.
Postavio sam pitanje – šta će biti kada neko bude zatražio da to bude poseban fakultet? Rečeno mi je – pa, neće. Uopšte ne mislim da se to neće dogoditi. To, naravno, nije sada na vidiku.
Mi imamo jednu apsurdnu situaciju da ono što je unutrašnje školovanje, kursevi, da je odjednom neko zaželeo da to bude neka visoka škola, koja inače traje kratko. Svega 30 polaznika će upisati. Postavili smo pitanje – da li je to bilo potrebno? Nikakvo neprijateljstvo prema BIA koja u ovoj zemlji funkcioniše, ali s obzirom na gorka, strašna iskustva koja imamo sa novim institucijama, izvinite, ja sam 10 godina praćen, imam ogroman dosije. Šta sam ja bio, neprijatelj države? Bio sam i narodni poslanik i sedeo sam u toj istoj Skupštini…

Hoću da kažem, sedeli smo Drašković, pokojni Đinđić, ko god hoćete i svi smo imali dosijee. U takvom smo sistemu živeli. Mi smo bili glavni neprijatelji naroda, praćeni smo. Profesor Mićunović je govorio o sebi. Njega prate od 1948. godine. Otvarana su nam pisma, praćeni smo, prisluškivani. Stavljani su nam mikrofoni pod kafanski sto kad se nađemo, da bi snimali razgovore koje vodimo u kafanama itd.
Mi imamo to gorko iskustvo. To je rađeno devedesetih i, nažalost, rađeno je u mom ličnom slučaju, jedne grupe nas, sa nažalost demokratskim obrazloženjem, koje zakon demokratski dozvoljava i sa potpisom sudije 2004. godine. Dozvolite mi da onda imam osetljivost u odnosu na ovu temu, iako sam sedeo u Institutu za bezbednost na sastancima, upoznao te ljude, ne te ljude koji prate i prisluškuju, oni su valjda bežali od mene ili mi se izvinjavali, još uvek neki sede tamo, ti isti koji su to nama radili, nego se radi o tome da ne vidimo potrebu da se napravi ovo.
Još jednom, amandman treba prihvatiti, treba razdvojiti. Juče sam slušao govor jednog državnika. Interesovalo me je, pošto je to od ekonomskog značaja za ceo svet, pa i Srbiju, šta se dešava u Americi oko tog mogućeg kolapsa, odnosno prestanka rada administracije. Onda je on, predsednik Obama, rekao u jednom trenutku da se glasa, da znaju svi oni glasači, građani, ko je kako glasao. To je jedan argument koji važi i za nas ovde.
Sad to stoji na sajtu. Mogu vam reći, naši građani, kada me pitaju kako je ko glasao, kažem – idi na sajt i pogledaj. Tačno je zabeleženo kako je ko glasao, da se zna. Ne mislim ja da oni koji će glasati za osnivanje ovoga, da će neku veliku istorijsku… Pa, ne, ali ipak da se zna ko nešto podržava ili ne. Ovako ste nas stavili u jednu grupu. Ja koji hoću da glasam da se studentima omogući ove godine, pa da menjamo nešto u sistemu rada na univerzitetima od iduće godine ili za godinu, dve, da dižemo taj nivo do tih famoznih 60 ESPB bodova, da vidimo ko je za šta glasao.
Ovako se neće znati ko je za šta glasao. Ispašće da ja glasam za osnivanje ovoga. Ja tu ne vidim neku potrebu. Mi nemamo trenutno direktora BIA. Niko se time ne bavi. Ako se već postavlja pitanje bezbednosti nekih ljudi, zašto nemamo direktora? Imamo ministra unutrašnjih poslova, i treba da imamo. Imamo ministra odbrane. Zašto nemamo direktora BIA? Nikakvo obrazloženje, sem da se nekome ne dopadaju kandidati. Nisu moji kandidati, nego njegovi.
To pitanje se ne postavlja, ali odjednom dolazi jedan predlog koji je polufantomski iz te institucije da oni traže u stvari da se osnuje jedna viša škola koja je isključivo nešto što je u njenoj zgradi, za njene službenike. To odudara na neki način od ideje univerziteta.
Beogradski univerzitet ima jednu tradiciju koju su mnogi zaboravili. Nadam se da su je usvojili drugi univerziteti u zemlji. Ne znam da li znate, po tradiciji u istoriji Beogradskog univerziteta sva su predavanja otvorena, ne vežbe, kapacitet ne dozvoljava. Recite svakom mladom čoveku da može da dođe u učionicu, da kaže profesoru, po tradiciji Beogradskog univerziteta, da bi se školovalo što više ljudi, da nauče nešto – profesore, ja mogu da prisustvujem vašem času. Da li može neko da prisustvuje ovome? Vi ćete reći – tajno, ne može. To isto malo odudara od koncepta obrazovanja da je ono javno.
Sada nam je upravo ovde pledoaje bio da je to nešto tajno, da ne treba da se zna. Promenile su se i službe bezbednosti.
Evo, za kraj da vam samo kažem, ne znam da li znate, ali i naša zemlja i druge zemlje, naša služba bezbednosti ima svoje predstavnike u ambasadama u zemljama gde imamo diplomatsko-konzularna predstavništva. Znači, može u Skoplju da se ušeta jedan čovek da kaže u našu ambasadu - ja bih da razgovaram sa predstavnikom službi bezbednosti Srbije. Postoji takav čovek. Kada govorimo o velikim obaveštajnim službama, mi ne znamo da li je to jedini čovek. Naravno da nije jedini, da ima još neki koga mi ne znamo. Naša služba nadam se da zna, ali postoji čovek.
U svim ambasadama možete otići i razgovarati. Ako to nije tajno, ko je predstavnik službe u diplomatskom predstavništvu? Onda imamo neku malu mistifikaciju i ovde nam je održano neko predavanje. Moram da kažem da sam nestručan onda izgleda za psihologiju, ovde ima i kolega i koleginica mojih u sali, ne znam kakve su to psihologije praćenja? Izvinite, ja u nauci za to nisam čuo.
Neko se valjda zakitio rečju psihologija, ali da se ljudi prate i da treba znati taj posao, to uvažavam. Time se ne bavim, niti me interesuje. Ne znam šta je psihologija praćenja? Kakve su to krupne reči?
Još jedno pitanje. Ko će to predaje, psiholog ili službenik državne bezbednosti? Čemu ovo kićenje krupnim rečima itd? Znate, ima onaj srpski izraz za zaseniti prostotu. Ne vidim zašto to radite. To su kursevi, potrebni kursevi. To je trebalo tako uraditi, a ne osnivati višu školu. Hvala.

Zahvaljujem se.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, ostaviću mojih kolegama iz poslaničke grupe da nešto kažu o tome kako se pojavila ova tačka ovde na dnevnom redu. Dakle, upravo je pre nekoliko dana odbijeno da se ovo pojavi, pa se onda pojavilo. Videćete i jednu zanimljivu činjenicu, da je već ovo sve predlagano u vidu jednog amandmana koji je naša poslanička grupa podnela, pa je to odbijeno. Dakle, zaista se postavlja pitanje kako se vodi prosvetna politika u ovoj zemlji. Ne mislim konkretno u ovom trenutku na ministra, koji je to tek postao, nego mislim u celini. Ali, reći ću nešto o ovom predlogu.
Pre svega, ovde se predlaže osnivanje jedne nove više škole. Treba istini za volju reći da ta škola već praktično postoji, da se ona nalazi u zgradi BIA, da je prilično nejasno koji je smisao osnivanja ovakve institucije. Želim da vas upozorim da to nije privatna institucija, nego državna, pa valjda je logika da će oni koji završe tu višu školu raditi u BIA ili u vojne bezbednosti. Mogao bih da postavim zanimljivo pitanje – kad popune kvotu koja je potrebna, a da ne iznosimo ono što se obično smatra državnom tajnom, broj zaposlenih u BIA, ali taj broj je nekoliko hiljada i nije neograničen, onda se postavlja pitanje gde će da traže posao? Da li će i oni da idu u inostranstvo, pa da rade u nekoj stranoj obaveštajnoj službi, vojnoj ili civilnoj, što je potpuno apsurdno?
Imamo Fakultet za bezbednost. Ovde je logika da ne treba svako da ima fakultete. Treba, poštovane dame i gospodo, treba nastojati da ljudi uvek imaju više obrazovanja, a ne manje obrazovanja. Postoji Fakultet za bezbednost i moglo je da se na njemu otvori nešto. Logika je ovde da valjda ne trebaju te četiri godine obrazovanja, a ono što je srž jedne obaveštajne službe, to je pre svega analitika i treba da budu tamo školovani i to najrazličitijih vrsta obrazovanja, što se kaže jednom nepismenom rečju – profila obrazovanja.
Moram i pored najbolje volje da kažem da ne vidim zašto bi ti tehničari, ne znam šta se pod time podrazumeva, oni koji postavljaju prislušne uređaje, prate, fotografišu, otvaraju poštu, čitaju nam mejlove, pošto imamo najsavremeniju opremu, moraju da imaju neku višu školu. Pa, ne moraju da imaju višu školu da bi to radili. Da bi se to radilo nepotrebna je viša škola. To možete da radite i sa nekom drugom školom, a ambicioznije treba uputiti da završe fakultete.
U svetu ljudi koji se bave tim poslom imaju i pravne i ekonomske, a naročito jezike kada rade sa strancima. Još jednom, ne vidim logiku osnivanja ovakve institucije, posebno što ona već postoji i već se zna ko tu radi i već se skupilo društvo itd.
Neću da budem zao, to nije deo moje ličnosti, ali ovo je urađeno onako kako nismo imali ni posle rata. Znači, UDBA je dobila svoju višu školu. Ne znam da li su pre imali kurseve, kako se to zvalo, ali nekako mi ne liči ovo na moderno vreme. Ima fakultet, neka završe fakultete, a tehničari i ovi koji rade, neka rade sa srednjom školom.
Sada da idem na ono što je ovaj predlog ovde. Ovaj predlog ovde koji je ono što se zvalo nekada palijativna mera ili mera koja treba da spreči neki požar, on nama otvara suštinu problema u našem visokom obrazovanju. Odmah da kažem, naša poslanička grupa će glasati za ove promene, da ne bude nikakve zabrane. Mi smatramo da studentima treba olakšati i omogućiti im da sa manjim brojem bodova i sa nešto većim brojem ispitnih rokova mogu da studiraju. To nije stvar demagogije ili prihvatanja da su naši studenti gori nego u svetu, nego činjenice pod kakvim uslovima naši studenti studiraju.
Kada se oni bune i ovo traže, nije korektno optuživati te mlade ljude da oni žele da se upisuju na fakultet i stiču diplome i polažu ispite, kako bih rekao, na neki drugi način nego što je to u svetu. Ima i toga, ali to se ne odnosi na većinu studenata. Većina su to mladi ljudi koji zaista žele da se obrazuju i da imaju dobro, moderno, kvalitetno obrazovanje. Dakle, nemojte po najgorim studentima suditi. Sudite po većini. Većina želi da se obrazuje.
Mi ovde imamo sledeće probleme. Navešću samo nekoliko. Prvo, imamo dostupnost obrazovanja. Ako niste na budžetu, naše obrazovanje ako se samofinansirajući, školarine postaju enormne za naše uslove. Roditelji to ne mogu da plate. Većina državnih fakulteta se nalazi u velikim gradovima. Tamo su cene smeštaja velike, hrana je skupa. Mi dobijamo prvi put od 1945. godine jednu naglašenu socijalnu dimenziju obrazovanja. Naša elita, finansijska, ekonomska, reprodukuje samo sebe.
Poštovani narodni poslanici, to je najveća katastrofa koja jednoj zemlji može da se dogodi, jer inteligencija se ne raspoređuje po imovinskom stanju i talentu i sposobnostima roditelja, nego na jedan prirodan način. Drugim rečima, kome roditelji ne mogu da plate školovanje ili da mu plate školovanje u velikom gradu, naročito za neke, da kažem, jedinstvene oblike studiranja, nemate svuda privatnih fakulteta, privatnih škola, ali postoje jedinstvene struke koje se nalaze na vrlo malo mesta, recimo na Filozofskom fakultetu, na kojem sam radio decenijama, arheologija. Nemate privatne škole za arheologiju. Imate nekoliko mesta u Srbiji gde možete to da školujete. Ne mogu roditelji to da plate. To je nešto što je duboko zabrinjavajuće.
Država ne vodi jednu politiku kontinualnog stipendiranja i finansijske pomoći mladim, talentovanim ljudima da bi mogli da završe studije. Dugoročno, Srbiji će se to strašno osvetiti, da danas studiraju oni čiji roditelji imaju novac da to mogu da plate.
Drugo, kada govorimo o ispunjenju zahteva Bolonje, sada će svi reći sada su skinuti kriterijumi bolonjskim studentima i sada naši studenti ispada da ne mogu da studiraju onako kako studiraju u Evropi. Da ostavimo po strani da li Bolonju sve zemlje ispunjavaju baš onako dosledno, do kraja. Odmah da kažem, u Evropi postoje varijacije toga šta je prihvaćeno od Bolonje, a šta nije. Još uvek nije potpuno jedinstvena primena Bolonjskih principa u svakoj zemlji. Neke zemlje se ne daju i hoće da imaju svoje specifičnosti u sistemu visokog obrazovanja, ali je činjenica kada govorimo o ispunjenju zahteva Bolonje da mi nismo prethodno odgovorili šta su uradili samo univerzitetski nastavnici i sami fakulteti vizavi studenata.
Da li npr. mi imamo ono što su zahtevi Bolonje kontinualni rad sa studentima, permanentno ocenjivanje tokom cele školske godine? Da li se prati rad studenata? Bolonja traži kraće predmete, po pravilu jednosemestralne itd. Da li su udžbenici prilagođeni? Navešću jedan primer. To se traži kod nas. Da li u taj bolonjski proces ulazi ocena studenata? Na mom fakultetu već godinama anonimno studenti ocenjuju svog profesora. Ja znam kakve sam ocene dobijao. Mogu vam reći da mi se čini da su bile veoma tačne. Ne vidim zašto studenti ne bi mogli da ocene i tačno svog profesora. Odlično ga vide. To se pomene kada ide izbor, unapređenje, ali to, recimo, uopšte nije bitno.
Nije tačno. U svetu, u Americi ni jednom profesoru neće biti produžen ugovor i najprestižnijem univerzitetu ako ga studenti negativno ocenjuju. Vi vrlo često imate utisak da mišljenje studenata o pedagoškom, ne naučnom, radu tog profesora i nije bitno. Nama generacijama studenata predaju ljudi koji uopšte nisu za nastavu. Ponižavaju, vređaju studente. Nemojte da iznosim primere koje čujem od studenata sa raznih visoko obrazovnih institucija u Srbiji.
Kada govorim o korupciji na univerzitetu, to nije direktno vezano samo za univerzitet. Evo, navešću primer. Nisam detaljno upoznat. Šta je sa tom čuvenom „Aferom indeks“? Na jednom mestu je nađena korupcija na jednoj visokoškolskoj instituciji. To se vuče. Ne znam u pravnom smislu gde to stoji. Ali, ako studenti tvrde, a ankete i istraživanja pokazuju da studenti tvrde da ima korupcije, da se plaćaju ispiti, šta je uradila država da se time pozabavi? Ako korupcije imamo i na visokoškolskim ustanovama, ja se nadam da je nema mnogo, iskreno se nadam i želim, ali onoliko koliko je ima, da li smo se mi time pozabavili? Onda kada se nešto nađe to se ad anfinitum odlaže sudski proces, izostave se iz sudskog procesa ljudi, bar jedan od onih koji ima, prema onome što je navedeno, visoku državnu funkciju.
Kako očekujete od studenta da ima poštovanja za taj proces i od njega očekujete da u potpunosti ispunjava one kriterijume koje sama država u odnosu na visoko obrazovanje ne ispunjava?
Kakve naučne radove i, pre svega, udžbenike pišu nastavnici? Da li su oni dostupni? Da li je organizovana nastava kakva treba? Da li profesori uopšte izvode časove? Našta liče ti časovi? Zašto se zadržavaju na nastavi ljudi koji su izbrani, ali se pokazalo da nisu za pedagoški rad? Svaki student da vam ovde dođe, i odličan student, nađite studenta sa najvišim prosekom, pa će vam ovo reći. Onda mi tražimo od studenata da oni ispune te kriterijume, a istovremeno mi kao društvo, univerziteti i država nismo studentima ispunili ono što oni ne mogu, ali očekuju da to učine odgovarajuće institucije koje se bave visokim obrazovanjem.
Tako se vrtimo u jednom začaranom krugu. Šalje se jedna vrlo loša poruka. Nedavno sam pogledao kako se procenjuje primena Bolonjskog proseca u Srbiji. Pravljena je jedna komparativna analiza. Bolonja je potpisana 1999. godine. Potpisalo je 28 – 29 ministara Evrope. Mi smo od 2005. godine počeli da je primenjujemo, u početku samo parcijalno, danas ozbiljno. Kaže se – sistem visokog obrazovanja u Srbiji je u haosu. Reč haos je izbegnuta, ali je rečeno da ima ogromnih problema itd.
Da li ćemo mi početi te probleme da rešavamo ili ne? Da li ćemo dobiti uverljive podatke od onih koji se bave akreditacijom, s obzirom na ogromne političke i druge pritiske da se akredituje svaka institucija koju neko osniva? Imate danas jedan primer. To nije baš najbolji primer, ali ta viša škola. Postavio sam pitanje – čemu ona tačno služi? Oni koji se za nju zalažu će reći – ona je od neocenjive važnosti da službenici BIA i vojne bezbednosti imaju višu školu. Pravo da vam kažem, nisam to dobro razumeo. Mislim da ako žele da se obrazuju još jedanput, neka se upišu na fakultete. Nadam se da svi imaju srednju školu.
Dakle, koja je logika osnivanja raznih fakulteta? Koja je logika osnivanja raznih privatnih univerziteta, neki već sad imaju više od 10.000 studenata? Da li su oni alternativa državi? Da li su odgovarajuća alternativa? Ko ide na te fakultete? Da završimo, poslednji popis je pokazao da je broj ljudi u Srbiji sa visokim i višim obrazovanjem od prošlogodišnjeg popisa, to je 10 godina razmaka, mi smo imali taj žalostan procenat, da kažem grubo oko pet-šest ljudi sa visokim i višim obrazovanjem u Srbiji, sada je dupliran. Znači, Srbija je za proteklih 10 godina dobila duplo više. To je ohrabrujući podatak i ohrabrujuća činjenica.
Ne mogu sada postavljati pitanja kome treba diploma, kome ne treba, to je čuvena rasprava koja se može jako dugo voditi sa jako mnogo argumenata i protivargumenata. Kod nas je kao i većini zemalja ostavljeno, na neki način, tržištu da reguliše, obrazovnom tržištu šta studenti upisuju.
Politika je vrlo osetljiva tu, sada vi kažete – treba Srbiji tri arheologa godišnje , a treba hiljadu pravnik ili 10.000 pravnika, pet arheologa, to je vrlo, ne znam po kojim kriterijumima, ali kada država određuje kvote, ali studentske ko se upisuje, jedna stvar je sigurna mi moramo konačno da porazgovaramo o tome, duplirali smo broj ljudi, odlično, dobro za zemlju, visokim i višim obrazovanjem, kako izgleda taj proces našeg visokog obrazovanja? Meni to nedostaje, posebno razne smene ministara neprekidne. Ministar se inače ne bavi samo visokim obrazovanjem, bavi se i svim drugim nivoima obrazovanja kojih ima mnogo od pretškolskog.
Meni jako mnogo nedostaje jedna posvećenost države visokom obrazovanju, jer verujte mi, zašto ja vama da citiram ono što će vam svako reći, nije zemlja bogata ako ima materijalne resurse. Da li hoćete da citiram Zorana Đinđića, onda bi Angola bila najrazvijenija zemlja na svetu. Angola ima i naftu, ne potcenjujući uopšte tu državu. Ima i naftu, ima i dijamante, ima sve, a imate Švajcarsku koja nema ništa od toga pa je jedna od najrazvijenijih zemalja.
U obrazovanju, ukupnom obrazovanju, ne samo u visokom obrazovanju u diplomi, u obrazovanju stanovništva je budućnost jedne zemlje. Sada kada se govori toliko o investicijama da li će neko konačno da shvati da investiranje u obrazovanje je najvažnija investicija u Srbiji, jer ti školovani obrazovani ljudi će dići ovu zemlju.
Evo sada se postavlja pitanje, završavam zaista, treba da se otvaraju nekakve fabrike čipova, treba da dođu informatičke tehnologije ovde, a neko je postavio pitanje – ima li Srbija uopšte stručnjake koji mogu da se time bave i to je najžalosnije pitanje koje može da se u okviru jedne države postavi, imamo li mi dovoljno stručnjaka ili treba da iz inostranstva dovodimo svoje stručnjake, da im dajemo ogromne plate da bi onda oni ipak došli ovde. To može da se radi, ali bi bilo potrebno da sama Srbija ima dovoljno takvih stručnjaka.
Bez investiranja u obrazovanje, ova zemlja je osuđena na, kako bih rekao, jedan neuspeh u toj utakmici u svetu između država razvijenih i nerazvijenih. Znate, ako jedan Karađorđe kada je pravio prvu srpsku državu, ustanak još, kada je on na početku XIX veka znao da mora da dovede najobrazovanijeg čoveka da vodi prosvetu, da pozajmi iz tuđe države, iz Austrije, Dositeja Obradovića koji je nesumnjivo bio vrlo obrazovan čovek. Ako je jedan Karađorđe znao da bez najobrazovanijeg čoveka u obrazovanju ne može da napravi državu, Karađorđu je to bilo jasno i on zove jednog Dositeja Obradovića koji dolazi, prvog srpskog ministra prosvete koji nam zaista služi na čast koji nam je bio u modernoj istoriji prvi ministar prosvete, onda bi morali da budemo makar na tom nivou, da ne kažem da budemo bolji od tih ustanika, da bez dizanja nivoa obrazovanja ljudi, a naročito u visokom obrazovanju, to je taj najvažniji deo obrazovanja, to je kruna, elita tog obrazovanja, mi nećemo kao država moći da odemo daleko.
Kad pogledate broj visokoobrazovanih ljudi, odmah ću vam reći dve zemlje koje imaju najveći broj visokoobrazovanih ljudi, možda vas interesuje, to su Izrael i Kanada. Videćete da su to zemlje koje su jako napredne u nauci, u tehnologiji, u ekonomskom razvoju upravo zbog toga što imaju ljude koji to mogu da nose.
Mi hoćemo da razvijamo Srbiju, da imamo investicije, a nemamo ljude koji mogu da nose to sve ili na malom broju ljudi to sve treba da počiva. Dakle, ako je ovo bila jedna molba da se povede računa o kvalitetu visokog obrazovanja, da se ne svidi ovo popuštanje „Bolonje“ studentima malo, to je slika nas koji se brinemo o obrazovanju, a ne tih studenata. Nisu naši studenti ni gluplji ni nesposobniji nego drugi studenti, naprotiv. Pogledajte kako dobre uspehe i rezultate postižu kada odu u inostranstvo, prosto nismo stvorili sistem materijalno, organizaciono, prateći ga, analizirajući ga, stalno ga menjajući, koji bi pomogao tim studentima da postižu bolje rezultate na ispitima.
Onaj koji nema da jede, koji ima profesora koji se njime ne bavi, koji ne može da stanuje kako treba i ne može da postigne poene koji zahtevaju po „Bolonji“, ne može i nemojte to od njega ni tražiti. E sada, kakve će to posledice imati za cilj sa obrazovanjem, to svi možemo da razmišljamo.
Meni je žao što sada kada se tako predlažu polurevolucionarne mere o tome kako Srbija treba odjednom naglo da se promeni, da sve bude bolje, molim lepo, podržavam, nekako je visoko obrazovanje potpuno ispalo. Čak smo čuli ovde, o tome sam već govorio, ne ulazim naravno u političke priče, da ne može da se nađe ministar građevine, jer eto nema ko. To je bezobrazno, uvredljivo. Pri Građevinskom fakultetu u Beogradu i drugim građevinskim fakultetima ima stručnjaka, sasvim je druga tema koga birate i zašto ga birate, ja se u to ne mešam.
Dakle, nemojmo potcenjivati sami sebe, bavimo se tim visokim obrazovanjem, ulažimo u to visoko obrazovanje. Ovo ovde što danas vidite nije krivica studenata, nego slika svih nas. Hvala.