Poštovana gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, mi smo do izvesne mere ovu raspravu već ovde vodili. Kao što znate, kada smo govorili o članu 19, rekli smo u stavu 1: "Agencija se stara o zaštiti maloletnika i poštovanju dostojanstva ličnosti u programima koji se prikazuju posredstvom radija i televizije, o čemu donosi opšte obavezujuće uputstvo. Očigledno, jedan od najtežih poslova ove agencije biće da donese ovo uputstvo".
Moram da kažem sada iz svojih profesionalnih iskustava, kao psiholog, da ne postoji do kraja zadovoljavajuća definicija pornografije, mada protivprirodnog bluda postoji u užem smislu, to je uža stvar, može se do izvesne mere napraviti tehnička definicija. Problem je što se obično ovo rešava u svim zemljama tako da postoji neka vrsta stručne komisije, znači ljudi nespornih autoriteta, ljudi iz medija, psihijatara, psihologa itd, koji onda nažalost moraju u nekim slučajevima da sami određuju da li nešto potpada pod tu definiciju.
Moram da kažem i to da se ovde mogu kasnije voditi sudski sporovi. Vrlo je komercijalno, nažalost, ponekada prikazivati ovakve sadržaje. Očigledno ćemo imati, kao što su imale mnoge zemlje, sudske sporove oko toga šta je zapravo pornografija a šta nije. Ona je određena, poštovani narodni poslanici, kontekstom. Jedna scena, identična, u jednom umetničkom kontekstu se tretira kao umetnička stvar, a u drugom kontekstu se tretira kao pornografija. Tehnička definicija nije dovoljna. Obično se govori o kontekstu, o svrsi, o nameni itd.
Dakle, hteo bih samo da kažem, ovo je izraziti primer kako će agencija morati mnogo stvari da uradi. Jedna je od njih da da izvesno uputstvo šta će ona smatrati kao nešto što nije dozvoljeno, ali bojim se da će u nekim slučajevima očigledno postojati i neka, ako mogu tako da kažem, druga mogućnost da neki panel napravi procenu nečega što je sporno.
Mislim da je ovde izvesno normiranje moguće, a želim da vas podsetim da je to normiranje ipak u nekim drugim slučajevima stvar procene stručnjaka, koji nažalost mogu često da se drastično razlikuju u tome šta se tretira kao pornografija. Mada kažem, protivprirodni blud je jedna uža stvar koja se može tehnički normirati, ali nažalost nije dovoljna, jer pornografija je znatno širi pojam.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, mislim da se ovde radi o jednoj drugoj interpretaciji ovoga člana 71. Predloga zakona o radiodifuziji. Ovde se radi o sledećoj interpretaciji.
Prvo, ako je nešto od interesa za sve građane Srbije, onda je normalno da pravo prenosa može da dobije samo onaj radio i TV kanal koji pokriva celu Republiku. Inače, može da se javi da prenosi neki medij, da dobije događaj, koji pokriva samo jedan uži period, a ako je od interesa za građane Srbije, onda oni očigledno neće biti u prilici da to vide.
Znači, kad se kaže ovde "agencija će određivati listu događaja koji su od interesa za sve građane Srbije, a na koje isključivo pravo prenosa može ostvariti samo emiter", ovo shvatite u pluralu, u množini na srpskom jeziku. Emitera može biti i više, koji onda imaju to pravo da dobiju.
Ovde se dalje obavezuje taj emiter da mora ustupiti ovim regionalnim TV i radio-stanicama pravo prenosa događaja koji su obuhvaćeni listom itd. u trajanju od 90 sekundi. Znači, ovde se radi samo o tome da pravo prenosa događaja od interesa za sve građane Srbije može ostvariti samo onaj emiter koji, ako mogu tako da kažem, ima nacionalno pokrivanje.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, mislim da treba šire gledati pojam nezavisne produkcije, ne samo kao nezavisne emisije vezane za političke teme. Nezavisna produkcija je vrlo širok pojam, može da podrazumeva proizvodnju programa na nekom univerzitetu umetnosti ili neke grupe mladih ljudi. Tačno je da je ovo obaveza za javni servis i da je bilo rasprave oko ovog procenta, koliko obavezati javni servis, ali bih želeo da vas podsetim da javni servis ima neke druge obaveze prema našoj javnosti i građanima nego što imaju privatne televizije.
Ovo je naš pokušaj da pomognemo tim malim nezavisnim produkcijama, da ih javni servis podrži utoliko da ih emituje u iznosu od 10%, da bi dali šansu mladim stvaraocima, rediteljima, scenaristima, istoričarima, istoričarima umetnosti, da mogu tu proizvodnju da plasiraju i pokažu građanima Srbije.
Tačno je da je to obaveza, tačno je da je ona mehanička, od 10%, može da bude pet, osam, dvanaest, ali ovo je bilo neko mišljenje radne grupe, da je ovo pomoć malim nezavisnim produkcijama u Srbiji i da će u krajnjoj instanci korist biti za našu kulturu i za gledaoce koji gledaju javni servis, koji mora da pokriva 90% teritorije, znači da zadovolji 90% kriterijum gledanosti na teritoriji Republike Srbije. Znači, ja bih zaista gledao nezavisnu produkciju mnogo šire, ne samo kao neku političku emisiju već kao emisiju iz kulture, iz nauke, emisiju o društvenim zbivanjima itd. Mislim da će ih biti mnogo više nego samo političkih, jer su ljudi inače zamoreni od politike.

Poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, nema sumnje da će uvođenje TV pretplate, što se tiče građana naše zemlje, biti izrazito nepopularno, s obzirom da su oni do sada imali besplatan TV program, iako, se kao što znate, on finansirao iz budžeta Republike Srbije, što znači da su ga isto tako plaćali svi građani. Ali, to na neki način nije bilo vidljivo. Razlog je očigledan. Pre svega, još uvek relativno skroman životni standard i skromni prihodi koje ima većina građana ove zemlje. Međutim, molio bih da se ovde ne prave nikakve paralele sa onim kako se to ranije plaćalo.
Ako je potrebno, objasniću to u tri rečenice. Prvo, ranije je pretplata bila automatski vezana za račun za struju i rasla je kako je rastao taj račun za struju. (Glasovi: Nije.) Jeste, uglavnom je tako bilo. Znači, menjao se iznos. Sasvim je druga stvar što je Elektrodistribucija ostala dužna RTS-u velika sredstva i nažalost taj dug ona ne može da vrati RTS-u. Znači, RTS ima velika potraživanja od Elektrodistribucije zato što je Elektrodistribucija veliki deo tih sredstava zadržala za sebe, ali pošto ona duguje svim drugima, onda, naravno, od nje se ne može ni očekivati da to plati.
Drugo, vi ste došli u jednu apsurdnu situaciju da su slepi ljudi plaćali pretplatu za televiziju, zato što je praktično bilo vrlo teško napraviti izuzetak. Ovde su vrlo jasno pobrojani. Želeo bih da vas upozorim na član 82, gde se dosta široko mogu izuzeti iz plaćanja pretplate svi oni ljudi gde iole postoji osnova da se izuzmu, ustanove socijalne zaštite, invalidi itd. Molim vas, ovde to piše i to je bila, da tako kažem, naša moralna obaveza.
Prošlog puta sam postavio pitanje - da li informisanje građana naše zemlje treba da bude u rukama onih kojima je svejedno za pretplatu, koji imaju dovoljno para i moći će zbog svoje tehničke opremljenosti i zbog toga što imaju dovoljno novinara da realizuju program, da preuzmu neki od nacionalnih kanala; da li je u redu da naši građani u potpunosti zavise u informisanju, i u televizijskom i u radio informisanju, od samo nekoliko takvih ljudi, grupa ljudi ili institucija tog tipa, ili je potreban i ovaj servis.
Građani koji finansiraju ovaj servis mogu biti razumno sigurni da idemo polako u jedno vreme u kome će ostvariti svoje želje, mada ovde ima i opravdanih primedaba opozicije da još uvek nema sasvim korektnog prikazivanja njihovih aktivnosti; znači, postepeno dolazimo do jednog vremena koje će se uređivati dobrim običajima, korektnošću, ali isto tako i ovim zakonskim predlozima.
Samo želim još da kažem - samo postojanje javnog servisa i samo njegova finansijska nezavisnost garantuju koliko-toliko građanima Srbije pravo da budu informisani onako kako bi trebalo da budu informisani ljudi u civilizovanom svetu i demokratskom društvu.
Mi drugo rešenje nemamo. Smatrao sam da je iz političkih razloga možda dobro da se nastavi da se iz budžeta finansira, odnosno iz budžetskih rezervi, pošto onda građani imaju utisak da oni ne plaćaju, ali moram reći da je u Evropi praksa da se to direktno finansira od strane građana. Taj čuveni BBC koji nam ovde, kako bih rekao, često citiraju (čiji je godišnji budžet znatno veći od budžeta Republike Srbije, samo toliko, radi poređenja) takođe se iz pretplate finansira, samo što se ta pretplata plaća na godišnjem nivou i ne bih ni želeo da vam kažem koliko je velika.

Gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, bio sam vrlo otvoren. Druga su ovo vremena, i  za budućnost uopšte, od sada pa nadalje građanima treba govoriti otvoreno istinu. To svakako nije popularna mera. Kao što ste čuli, svuda u našem okruženju, i u Sloveniji, svuda se jedino na ovaj način može očuvati nezavisnost tog medija.
Želim da vas podsetim da imate jednu zemlju koja, doduše, nije blizu nas, gde je celokupna televizija bazirana na komercijalnom principu. To su Sjedinjene Američke Države. Želim da vas podsetim da je to zemlja sa verovatno najgorom televizijskom produkcijom na svetu, gde je sve prekinuto reklamama i gde je sve komercijalno.
Mislim da većina naših građana kada ode u Ameriku bude fascinirana time što tamo ima stotine kanala, ali ubrzo konstatuju da, sem pojedinačno neke retke emisije koja im se dopada, u celini ti kanali ne valjaju ništa, i čovek koji bi gledao kontinualno te kanale, nažalost, dao bi takvo poređenje. U principu, mi Evropljani smo navikli na onu televiziju koju ima Evropa, ali pre svega na javni servis.
Želim da vas podsetim da mi nismo tako bogato društvo da možemo da imamo onakav javni servis kao što je BBC koji, za razliku od skoro svih evropskih zemalja, ima još i tu osobinu da nema nimalo komercijalnog programa, ali je veoma visoka pretplata, i mesečna i na godišnjem nivou, kada se uplaćuje za taj servis.
Najbolje emisije, koje najčešće gledaju naši gledaoci, često su u produkciji upravo tog BBC-a, mada ne sve, i to zbog njegove ozbiljnosti. Komercijalne televizije se u principu i u Evropi teško gledaju. Neću da ponižavam i da vređam komercijalne televizije. To nije moj cilj. One su ravnopravne sa javnim servisom, ali moram da vam kažem, a vi sad razmislite dobro, pa ćete videti - najozbiljnije emisije u ovoj zemlji ipak u principu imate na RTS-u.
Govorim o emisijama iz kulture, obrazovanja, nacionalne kulture za koju se svi mi ovde zalažemo. Kada su političke emisije u pitanju, uvažiću primedbe opozicije i mogu razumeti njihovo nezadovoljstvo. Ali, nadam se da ćete se složiti sa mnom da sve najbolje dečije emisije, školske emisije ... Kako izgledaju na komercijalnim televizijama - postavite jednu voditeljku koja se ači i beči i dovede desetoro dece i to se zove dečija emisija. Za pravu dečiju emisiju treba napraviti scenario, treba snimati, treba putovati, treba uložiti u to. To nikakve pare ne donosi. Sem ako ne prekidate reklamama, što je klasična zloupotreba, i koristite decu za reklamiranje svakakvih proizvoda.
Prema tome, tačno je da je to nepopularno. Razumem opoziciju koja ovde ne može da ne poentira i kaže - evo, još ste građane opteretili sa nečim; ali, dugoročno gledano, u interesu građana Srbije jeste da imaju jedan dobar javni servis koji će sami finansirati, koji će postepeno da bude još bolji nego što je danas, opterećen kadrovima koji su zaposleni proteklih godina, sa još uvek velikim brojem zaposlenih.
Nije tehnika uništena samo u ratu. Deset godina praktično ništa nije ulagano u RTS u smislu kupovine opreme, kamera i slično, i RTS se nalazi u tehničkom smislu u vrlo teškom stanju. Ovde je jedan poslanik iz opozicije rekao da mi koristimo još uvek analognu tehnologiju, doći će digitalna. Ali kada bi doveli ovde nekoga iz RTS-a, neka njemu odgovori zašto smo još u toj analognoj i zašto još uvek nemamo modernu opremu; to je zato što jednostavno nije bilo investiranja.
Drugim rečima, građani Srbije imaju interesa da održavaju ovakav javni servis i da ga učine finansijski nezavisnim. Zamislite taj javni servis koji bi svaki put zavisio od toga ko je u Vladi i da li se sada Vladi dopada kako se izveštava. Ako želite da se promeni ono na šta se sada najviše žalite, informativni program, onda glasajte da se on udalji od toga da Vlada ima i finansijske mogućnosti, ne samo institucionalno. Ona više neće postojati u upravnom odboru. Upravni odbor se potpuno drugačije postavlja i neće ni finansijski moći, ni na koji način, da ga dovede u jedno stanje zavisnosti, da neko na televiziji razmišlja da li će ono što on politički izveštava biti po volji nekoga ko odlučuje o budžetu. Dakle, ima Srbija interesa da zadrži svoj javni servis i da ga sama finansira. (Aplauz.)

Poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, mislim da smo praktično sve argumente koje smo mogli da iznesemo izneli u odnosu na ovu nepopularnu meru, da je svakako opterećenje za budžet građana Srbije. Postoje trenuci kada čovek, iako jedna mera ide na uštrb njegovog finansijskog stanja, vidi neki drugi viši interes da podrži neku odluku. Ovo je trenutak kada će svaki građanin svakako za sebe na ovo odgovoriti, da li ima interesa da podrži javni servis.
Molio bih vas da ne nastavljamo priču o tome šta rade neke lokalne opštine i neke lokalne zajednice, sa tim mi ovde nemamo nikakve veze, niti Vlada Republike Srbije. To je stvar te lokalne zajednice i odluka predstavnika političkih stranaka, a ako oni nešto rade neodgovorno i suprotno zakonu postoji način da se to reši; ako je to politički neodgovorno, građani će prosuditi na lokalnim izborima.
Još jedanput, ja bih vas molio da uzmete u obzir da su sredstva koja su ovde izračunata u pretplati otprilike minimalna sredstva sa kojima Radio-televizija Srbije može da funkcioniše. Ako je vaša alternativa da ponovo ovo zadržimo u statusu državne televizije, a finansira se iz budžeta, svaki put kada se promeni politička garnitura u Srbiji, menjaće se kompletno rukovodstvo RTS-a, menjaće se iz informativnog programa; to je model koji smo imali proteklih godina i kojim niko, ali sada, to je zanimljivo, niko u ovoj sali nije zadovoljan.

Poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, ovde se radi o tome da ćemo finansijski opteretiti u velikoj meri građane Srbije ako počnemo da celokupnu mrežu radio i TV stanica koje smo zatekli, a koje želimo da pretvorimo u  lokalni i regionalni javni servis, počnemo da finansiramo od građana.  Pitanje je da li je neko građane uopšte to pitao.
Znači, jedna od zanimljivih stvari je bila ovde - mi uzimamo, ako mogu tako da kažem, jedno pravo, jednu slobodu da se branimo, procenjujući da je javni servis jedno dobro i u interesu svih građana Srbije, i ono što je inače praksa u čitavoj istočnoj Evropi i u Evropi u celini; međutim, u ovom slučaju traži se da se 10% sredstava izdvoji upravo za te lokalne i regionalne stanice, koje su osnivane dosta masovno u Srbiji i koje su sada, naravno, najvećim delom na budžetu opština ili nešto šire i koje vrlo teško u ovom trenutku preživljavaju, s obzirom da su i same opštine najčešće siromašne i nemaju velika sredstva da izdvoje.
Razumem zalaganja da se tim ljudima koji tu rade, koji su odigrali vrlo često jednu časnu i vrlo važnu informativnu ulogu, pomogne u ovom trenutku, ali na ovakav način se to ne može rešavati. Prvo, moram da vam kažem da tih lokalnih TV i radio - stanica ima veoma mnogo. U ovom trenutku ne mogu da napravim procenu, ali sam sasvim siguran da u Srbiji ima najmanje stotinak takvih TV stanica.
Takođe moram da vas upozorim da ako uzmete 10% od budžeta koji će imati ovaj javni radiodifuzni servis, republički i pokrajinski, ako to podelite videćete da to može da se pretvori u sredstva koja nisu dovoljna da mnogima od njih pomognu. Neke od njih i nisu tako male, neke jesu, a sa druge strane RTS će ponovo, kao javni servis, odnosno pokrajinski, ostati bez sredstava i onda se mi praktično ovde igramo.
Mi uvodimo kao neku pretplatu, opozicija nas napada, građani su nezadovoljni, a pare nisu dovoljne da se održi RTS. Drugim rečima, nikakve koristi onda ne bi bilo. Molim vas, naravno da ova pretplata nije napamet napravljena, napravljena je u dogovoru sa televizijom, sa ljudima koji se brinu o finansijskom poslovanju televizije, koji se brinu o tehničkoj opremljenosti, sa tehničkim direktorom RTS-a, uz neku njihovu procenu šta je minimum ulaganja da se to ne raspadne, jer to se i raspada, zbog zastarelosti opreme, zbog raubovanja opreme. Mislim da prihvatanje ovakvog amandmana ne bi pomoglo lokalnim i regionalnim TV i radio stanicama, a sa druge strane RTS, kao i RT Novi Sad, bi lišili minimuma sredstava koja su im neophodna da opstanu.
Dakle, to je bio jedini razlog, a ne neko nepoštovanje i neko naše osećanje da tim ljudima ne treba pomoći. Očigledno se postavlja veliki problem kako da se sada finansiraju, ako mogu tako reći, te regionalne i opštinske radio i televizijske stanice, koje su inače, po predlogu zakona, i bez ove izmene koju smo uneli naknadno da se za četiri godine privatizuju, praktično predviđene da dođu u proces privatizacije.

Poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, ne toliko zbog nas koji smo u ovoj sali, nego zbog javnosti koja ovo gleda, uzgred, putem RTS-a, za koji neki naglo više nisu zainteresovani, a ove kamere su veza koju imate sa javnošću i ti ljudi koji ovde sede, odnosno stoje ovde i rade ovaj prenos, takođe su službenici i ljudi koji rade na toj istoj radio - televiziji, za koju se ovde neki brinu da ostane bez sredstava, u suštini, želeo bih da kažem sledeće - nikakve tajne nema i ničega što bi značilo sakrivanje.
Poštovani narodni poslanici, sve ono što nije pripalo ili neće pripasti RTS-u, odnosno RT Novi Sad, ide na konkurs. Znači, vaše pitanje bi trebalo da bude vrlo direktno - zbog čega je ovde predloženo da RTS nema više tri televizijska kanala nego dva; to je praktično vaše pitanje. Razlozi su bili - imamo li mi uopšte sredstava da održavamo i ovaj opseg koji imamo u javnom servisu?
Znači, ovde je jedini razlog finansijski, dakle, nema mogućnosti sa ovim sredstvima sa kojima danas raspolaže RTS. Mi smo išli na ograničenje. Postoji jedan dodatni razlog, a to je da se pruži šansa da se na konkursu pojavi još neko. Jer, ne možemo građane Srbije opterećivati, makar i uvodili pretplatu, da oni plaćaju tako mnogo kanala; oni prosto to ne mogu da plate, nemaju mogućnosti i načina, a i pitanje je da li je potrebno toliko kanala, i radijskih i televizijskih.
Kao što dobro znate, poštovani narodni poslanici, iz Vojvodine su stigle vrlo oštre primedbe, ne samo radiodifuznih institucija i sekretara za informisanje Izvršnog veća Skupštine Vojvodine, nego i same Skupštine Vojovdine, gde oni traže da se vrati drugi kanal TV Novi Sad. Mi smo tako i postupili, s obzirom da bi to imalo političke konsekvence i bilo bi loše shvaćeno u Vojvodini, a i u Srbiji.
Drugim rečima, ovo što je ovde učinjeno, učinjeno je isključivo iz razloga štednje, i zbog procene da ovaj program, postojeći, može da se sabije u dva kanala, kao i zbog toga da bi se više učesnika pojavilo na konkursu, da se pojave i neki alternativni, da postoji mogućnost da još neko konkuriše.
Samo još ono što je najvažnije kao moj odgovor - ništa nije zatajeno, ono što neće biti ovde uneto kao pripadništvo javnom radiodifuznom servisu, i RTS-u i pokrajinskoj TV Novi Sad, apsolutno će ići na konkurs, a taj konkurs će se obaviti prema radio frekvencijskom planu, koji je predviđen Zakonom o telekomunikaciji.

Poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, ipak sam primoran da  ustanem u odbranu mogućnosti da, prema predlogu ovog zakona, radio - televizijske stanice dobiju određene organizacije civilnog društva (nevladine organizacije ili udruženja građana). Meni je žao što se isključivo kroz političke naočare onih nevladinih organizacija sa kojima neko ima politički spor ili sa ličnostima koje ih su osnovale i vodile, što je moguće i javno, naravno, vide sve nevladine organizacije.
Želim samo kratko da kažem, pre svega radi građana koji gledaju ovo: nevladine organizacije, sam taj pojam "organizacije civilnog sektora", to je jedan pojam koji se relativno skoro, poslednjih decenija, razvio i u zapadnom svetu i on označava sve one organizacije građana koje su nezavisne od države, samoorganizovanje ljudi koje nema nikakve veze s državom. To je nukleus nečega što bi se moglo nazvati sloboda građana, nezavisnost građana u odnosu na državu.
Želeo bih da vas podsetim da takva organizacija može da bude organizacija invalida, može da bude organizacija ratnih invalida koja je ovde pomenuta. Zbog čega se stalno isključivo govori o tih nekoliko nevladinih organizacija sa kojima je onaj koji govori u nekom ideološkom ili političkom sporu, a ne vidi se mogućnost da brojne druge nevladine organizacije u ovoj zemlji imaju svoju radio ili, eventualno, mada ja sumnjam da će toga biti mnogo, televizijsku stanicu.
Znači, da li mogu udruženja slepih da imaju dovoljno mogućnosti, jer su to izrazite građanske i nevladine organizacije. Da li može neko ekološko udruženje, koje se npr. bori za čisto Pančevo, da u nekom trenutku stekne mogućnost da ima radio-stanicu. Da li može da bude neka organizacija koja se brine za neki specifičan aspekt zdravlja ili bilo kakvog oblika života u našoj zemlji.
Zaista iskreno mislim da je pogrešno nevladine organizacije videti kao eminentno političke. To ne znači da neke od njih nisu takve. To ne znači da neke od njih nemaju eventualno neku takvu izvedenu funkciju u društvu, ali najveći broj nevladinih organizacija, organizacija civilnog društva nije ništa drugo nego grupa ljudi koja se organizovala preko jedne društveno relevantne teme. U nekom trenutku, sa razvojem našeg društva, sa mogućnošću da te grupe ili pojedinci budu nešto bogatiji, pojaviće se mogućnost da oni eventualno konkurišu za dobijanje, ako postoji, ako imaju uslova, radio frekvencije ili dozvole za emitovanje radio ili televizijskog programa. To je sve.
Mislim da mi ne bi trebalo da budemo protiv ove mogućnosti, da ojačavamo institucije društva kao takvog i nezavisnosti institucija i grupa, malih organizacija, unutar našeg društva.

Poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, moja dužnost je da odgovorim na ovaj amandman, posebno zbog toga što su ga izneli pripadnici stranaka DOS-a. Zahtev je opravdan, ovde se praktično traži da se u opštinama kao što je Senta (odakle je predlagač) ili Subotica (odakle je prethodni govornik) ostvare dve frekvencije za radio ili televiziju, da bi jedna bila recimo na srpskom, a jedna na mađarskom.
Moram da upozorim da postoje u Vojvodini opštine koje su čak i trojezičke i da bi možda trebalo i tri frekvencije, ali problem je u tome što su frekvencije kao nacionalno blago, u stvari strašno su ograničene, i ako se pravilno ovo tehnički uradi, kako ćemo uraditi do kraja godine, njih će biti relativno malo.
Samo bih naveo primer, ne kažem da je u svakoj opštini u Srbiji, daleko od toga, potrebno da imate dve, ali ako se u načelu donese ovaj zakon mi bismo morali uneti neku klauzulu, ono što vi niste uneli u amandman, da to važi samo za opštine gde u nekom procentu ljudi govore drugi jezik, a ne srpski. Onda bi značilo, recimo, da na 120 opština u Srbiji, ako svaka ima dve frekvencije za radio i dve za televiziju, a mi smo sami rekli da je između 300 i 400 frekvencija moguće u Srbiji, neće biti nikakve mogućnosti da se privatizuje bilo koja radio ili televizijska stanica ili bilo kakva druga da postoji u mešovitom sastavu.
Prema tome, čini mi se da je ovde glavni problem relativno mali broj frekvencija. Ono što je ovde moguće, a što se u ovom amandmanu negde ne dodiruje, to je: prvo, mi smo dali drugi kanal pokrajinskom javnom radiodifuznom servisu, koji treba da bude eksplicitno na jezicima narodnosti.
Drugo, ono što je vrlo bitno, to je da niko ne zabranjuje opštini da na nekom privatnom televizijskom ili radio kanalu zakupi vreme, u kome može da iznese sve ono što je potrebno. Da li je potrebno da opština ima svoju frekvenciju, da ima svoj sopstveni program, dakle, da se umreži, da se poveže više privatnih stanica i da se zakupi vreme. Moram da kažem da to važi za čitavu Srbiju, a ne specifično za ove o kojima vi govorite, da je to da opština poseduje radio-televizijsku stanicu neka vrsta luksuza koja je praktično nepoznata Evropi.
Verujte, ja sam bio u mnogim gradovima u Evropi i gotovo je nepoznato da opštine imaju radio i televiziju; čak i veliki gradovi nemaju; ali, ajde, gradovi još i imaju. A ja sam bio u zemljama koje se smatraju najbogatijim u Evropi, kao što je Norveška. To je u malim opštinama potpuno nezamislivo. Ljudi gledaju te velike ili privatne kanale koji pokrivaju najveći deo Norveške ili celu Norvešku.
Znači, još jedanput, jedino zbog čega Vlada nije u mogućnosti ovo da prihvati su tehničke mogućnosti, mali broj frekvencija u eteru, kada se do kraja godine napravi radio frekvencijski plan koji će ići sa zakonom o telekomunikacijama. Inače, u političkom smislu, vaš zahtev je opravdan.

Poštovana gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, vidite, zbog ovakvog načina govora je stavljena klauzula o jeziku mržnje. Ja nikada nikoga u javnom govoru nisam vređao, a posebno nisam govorio o tome šta će biti posthumno sa nekim. Šta će biti posthumno sa svima nama, to će odrediti generacije koje dolaze. Da prevedem na običan jezik - posthumno znači posle moje smrti. Dakle, vi ste se našli pozvanim da govorite o mojoj smrti ovde za govornicom. Moram da vam kažem da to nije dobar način i da to nikako dostojanstvo ovoj skupštini neće vratiti.
Moram da vam kažem još nešto, ja sam prećutao pre dva dana kada je neko iz vaše poslaničke grupe rekao da sam ja poražena snaga sa Osme sednice i visoki funkcioner Saveza komunista. Za Osmu sednicu sam vezan toliko što sam gledao na TV, a nikad u životu nisam bio nikakav visoki funkcioner Saveza komunista, to se može proveriti. To je nebitno. Nisam reagovao.
Molim vas, poštovani kolega, pošto smo mi svi ovde kolege, narod nas je izabrao na nekom poslu da mu pomognemo da bolje živi, da mi razgovaramo o onome što je predmet našeg razgovora, a to je jedan član predloga zakona. Dakle, nikakvu ličnu ljutnju nemam u odnosu na ono što ste rekli, ali mislim da nije dobro da razgovaramo o ljudima, da razgovaramo o karakterima, o ličnostima, o životu, o smrti, a da ne govorimo ono što je interes građana ove zemlje, a to je kakav zakon koji će da reguliše radio i televiziju imamo.
Moram, u odnosu na sadržaj o kome ste govorili povodom amandmana, da vam kažem sledeće. Ne znam kako ste došli do sume, kako ste je izračunali, to je vaša procena koliko domaćinstava u ovoj zemlji ima televizor i radio aparat. Pa, da ostavim potpuno otvoreno pitanje, nismo sigurni da će mnogi od njih plaćati i pokušaće da izbegnu. U ovom trenutku postoji samo jedna procena koliko bi to moglo biti. Moram otvoreno reći, poštovani kolega narodni poslaniče, ta suma je znatno, znatno manja.
Kako već sada o tome govorimo, samo ću vam reći sledeće - u Sloveniji, u regionu od Makedonije do Slovenije, u bivšoj Jugoslaviji i regionu koji je širi od bivše Jugoslavije, vrlo različito se kreću ti procenti koliko se izdvaja za bivše državne televizije. Moram da vas upozorim, molim vas da me saslušate, samo još ovo da kažem, da je taj procenat izdvajanja od 60, 70 miliona eura pa do 120, 130 miliona eura, koliko je u Sloveniji. Drugim rečima, ogromna sredstva se izdvajaju; Slovenija koja ima dva miliona stanovnika u ovom trenutku za televiziju izdvaja oko 20 puta više nego Srbija.

Gospođo Čomić, poštovani narodni poslanici, želeo sam samo iskreno da vam se  zahvalim na vrlo korektnoj raspravi koja se zaista ticala merituma. Bila je malo i veselija nego što sam očekivao, bilo je i nešto varnica, ali uzimajući u obzir našu parlamentarnu tradiciju, gde se obično govori bez mere i često, nažalost, veoma netolerantno, mislim da je ovo bila, bar po mojoj ličnoj oceni, vrlo tolerantna diskusija. Iskreno vam se zahvaljujem i nadam se da ćete izglasati ovaj zakon kada bude došlo vreme da za njega glasate.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, radi se o nečemu veoma jednostavnom. U Srbiji, posle završetka konkursa i dodele frekvencija, nažalost po postojećim tehnološkim uslovima, koji su manje - više deo realnosti u kojoj živimo, to je negde oko 300, videćemo kako će to stručni ljudi uraditi, biće veliki broj elektronskih medija. Očigledno je da ta agencija mora da ovlasti stručne ljude po medijima, po vrlo jasnom ugovoru,  o tome šta će oni raditi, više u smislu prikupljanja, da ne bude neke zabune, i snimanja programa. Postoji već sada određena zakonska odredba u vezi sa tim.
To su tzv. analize sadržaja, a u formalnom smislu npr. kontrole da li se drže zakonske obaveze (prema ovom zakonu) da 20% od ukupnog vremena, od 24 časa, mogu da budu reklame. Evo, recimo, to je jedna od prvih stvari koju će oni kontrolisati - da li je predviđeno vreme zakonom za reklamiranje poštovano. Može da se desi da neko iskoristi situaciju što je geografski daleko od Beograda, pa onda 50-60 ili 70% reklamira, znači zarađuje mnogo više, i onda je, naravno, uspešniji na tržištu.
Dakle, ovde se radi samo o tome da će agencija ovlastiti one ljude koji su kompetentni u ovoj oblasti, a oni će, naravno prema određenim principima i ugovoru sa njima, izvršiti to prikupljanje, analizu i ispostaviti agenciji to, da bi agencija imala uvid u to da li se poštuje zakon, kako se kaže, u formalnom smislu; znači, da li je više reklama nego što je dozvoljeno. Onda će, naravno, doći postepeno do toga da će se ljudi koncentrisati na mnogo složenije stvari, kao što su - da li se ispunjavaju i ostale zakonske odredbe, koje su u formalnom smislu možda manje precizne ovde, ali suštinski postoje.
Dakle, ni o čemu drugom se ne radi i naravno sa tim nema apsolutno nikakve veze ništa drugo, ovo je samo ono što je smisao zakona, jer šta će ti zakon ako nema nekoga ko će moći da izvrši uvid u to da li se ovaj zakon uopšte sprovodi. Hvala lepo.

Moram da kažem da u prvom trenutku ovo deluje kao logična primedba, zašto se stvara neravnopravnost između javnog servisa i privatnog. Međutim, postoji jedna velika razlika. Ako pogledate one članove koji se odnose na radiodifuznu ustanovu Srbije, znači od člana 85. pa nadalje, videćete da je ta ustanova u drugom položaju prema agenciju nego što su neki privatni mediji koji imaju privatno vlasništvo, kakvih će nesumnjivo u Srbiji uglavnom i biti.
Ovde se kaže: "Organi radiodifuzne ustanove Srbije su upravni odbor i generalni direktor. Organ upravljanja radiodifuzne ustanove Srbije je upravni odbor koji ima devet članova. Članove upravnog odbora imenuje i razrešava agencija". Agencija ima mogućnosti ako je u potpunosti nezadovoljna načinom kako funkcioniše upravni odbor radiodifuznog servisa RTS-a, da interveniše pod uslovom navedenim zakonom, a upravo taj upravni odbor na osnovu konkursa bira generalnog direktora.
Drugim rečima, postoje drugi načini kako agencija može da zaštiti interes građana Srbije, a ne oduzimanje frekvencije. To je prosto bilo nelogično. Ona ima mnogo veća prava u odnosu na tu ustanovu; tako da, grubo rečeno, stvar nije da je privilegovan javni radiodifuzni servis, nego je obratno, on je podložan mnogo većoj kontroli od strane agencije, što se ne odnosi na privatne vlasnike, koji samo moraju da se drže određenih zakonskih propisa i da se onda može izreći određena kazna.
Nadam se da sam objasnio da je javni radiodifuzni servis podložan mnogo većoj kontroli agencije i zato je ovde moguća samo opomena i upozorenje, pre nego što bi eventualno agencija došla u jednu vrlo tešku situaciju da mora faktički da pristupi promeni upravnog odbora koji ne vrši svoju funkciju prema zakonu. Znači, dolazi do ozbiljnih prekoračenja.

Uzimam reč isključivo zbog toga što se radi o vrlo važnom delu zakona, da ne bude nekih zabuna da predlagač nije bio svestan velikog društvenog značaja ovog problema. Govorim o članu 19. U prvom delu se kaže, što je već pomenuo narodni poslanik Čedomir Jovanović - agencija će dati opšte obavezujuće uputstvo. To uputstvo će biti vrlo precizno razrađeno, ono o čemu se ovde govori, jer je jasno da se u  jednom zakonu to ne može jer bi zakon onda bio ogroman, opterećen velikim brojem članova i čitavim nizom stvari.
Ali, molim vas, kada se govori o tome, da se čita zakon u celini. Imam utisak da ovde neki poslanici, kako naiđe koji član oni ga pročitaju i onda ga komentarišu, a postoji nešto što je celina zakona. Podsetio bih vas na član 68. koji kaže - opšti programski standardi, opšte obaveze emitera u odnosu na programske sadržaje, a pod tačkom 5) kaže, moram je pročitati pošto je očigledno da nemam nikakav drugi izbor: "ne emituju programe čiji sadržaji mogu da škode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine", mislim da je dovoljno široko, "kao i da takve programe jasno označe, a ukoliko ih emituju da to čine samo između 24 i 6 časova".
Lično sam bio sklon da se ne dozvoli ni u to vreme emitovanje takvog programa, ali je problem sasvim jasan. Mnogi privatni emiteri kažu - u tom slučaju neće moći da opstanu na tržištu, i tu je napravljen određeni kompromis, koji inače poznaju i druge evropske zemlje. Dakle, to postoji u Evropi, ali da kažem da u određenim zemljama postoje i tehničke mogućnosti da roditelji neke kanale i sadržaje mogu da isključe. Znači, postoje tehničke mogućnosti da maloletna deca to ne mogu gledati.
I, da navedem i tačku 6): "ne emituju programe koji sadrže pornografiju ili čiji sadržaji ističu i podržavaju nasilje, narkomaniju ili druge vidove kriminalnog ponašanja, kao i programe koji zloupotrebljavaju lakovernost gledalaca ili slušalaca". Ovo se odnosi na onu poplavu koju imamo poslednjih godina, što niko ovde nije pomenuo, a to su vračare, nadrilekari i slično, što je takođe značajna zloupotreba medija i degradiranje, ako mogu da kažem, odnosa našeg društva prema mentalnom i fizičkom zdravlju.
Dakle, još jednom, član 68. Predloga zakona vrlo jasno o ovome govori, plus obavezujuće uputstvo agencije koje će jasno precizirati koji se sadržaji ne mogu prikazivati. I, molim vas, da ne bude neke mistifikacije, postoji jedna opšta briga u civilizovanim zemljama sveta, a nadam se u svim zemljama sveta, da se maloletna lica zaista zaštite od onoga, još jednom podvlačim, što škodi fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju. Hvala.