Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Gospodine predsedniče Vlade, poštovani narodni poslanici, na početku ekspozea premijera se pojavljuje jedna rečenica, koju nisam baš dobro razumeo zbog načina kako je konstruisana. „Rešili smo da uđemo u najširu i najtemeljniju rekonstrukciju jedne Vlade u parlamentarnoj istoriji Srbije.“ Da li je to najtemeljnija? Do sada, uzgred, nije. Naravno da Vlada ima prava da se rekonstruiše, to nije ništa sporno, posle godinu dana rada da zameni ministre, da odredi svoj drugi kurs, ali je činjenica da je moguće da će ova rekonstrukcija ući u istoriju onih rekonstrukcija koje su najduže trajale i vrlo je teško objasniti zašto je rekonstrukcija trajala šest meseci. Odmah ću obrazložiti zbog čega mislim da to nije beznačajno pitanje.
Šest meseci je trajala rekonstrukcija i većina ljudi je, kao i ja, stekla utisak da je neko rekao da rekonstruišemo, pa tek onda počeo da razmišlja kako će da rekonstruiše, koga će da rekonstruiše, koga će da zameni, koga će da doda.
Pošto vi u ovom ekspozeu insistirate, kao premijer, to ne mogu da zamerim, sa razlogom, za neki novi optimizam, za želju da se Srbija promeni, onda morate razmišljati i o onome što je rečeno ovde, a to je da 24%, iz nekog istraživanja, građana Srbije misli da ne postoji Vlada koja je u stanju da promeni stanje u zemlji i to je poražavajuće za sve ljude, ne samo za Vladu, pre svega za nju, ali za sve ljude u političkom životu Srbije to je diskvalifikacija svih ljudi koji se bave u ovoj zemlji politikom.
Jedan od odgovora imate i u tome što sve ovo traje šest meseci, što mediji to prate, što imaju svoje interpretacije zašto to traje tako dugo. Meni je, recimo, posebno zasmetalo nešto što se ne tiče niti moje struke, niti je u mom domenu, to je npr. spekulacija o tome da li ministar građevina treba da ostane, ne treba da ostane? Ja ću ovde da iznesem da je Ministarstvo građevina u Srbiji prvi put formirano 1862. godine. Dakle, 1862. godine u Srbiji je bilo dovoljno stručnjaka da mogu da grade, kako je rečeno tada u aktu o osnivanju Ministarstva građevina, mostove, zgrade, puteve, itd.
U formalnom smislu, iz velikih liceja, itd, hajde da kažemo pre formiranja visoke škole, velike škole, oko 1897. godine se počinje školovanje inženjera u onom smislu kako mi to danas moderno shvatamo. Srbija ima generacije izvanrednih građevinskih stručnjaka, koji su radili širom sveta. Moram da branim svoje kolege sa Građevinskog fakulteta u Beogradu, koji je uvek bio jedan od najboljih fakulteta Beogradskog univerziteta. Poruka je da mi nemamo dovoljno stručnjaka. Možete dati odgovor – ne možemo da se dogovorimo, partijski interesi. Taj ministar može da bude ekonomista, može da bude menadžer, obično je građevinski inženjer. To je odluka Vlade i može da bude svaki. On je i sposoban, bez obzira.
Poruka za tih šest meseci je da nemamo stručnjake, da građevinska struka, nešto joj manjka. To je faktički ono što su mediji preneli. Vi možete sada da kažete – ja nisam za to odgovoran. Ali, to je interpretacija medija i to su građani primili kao poruku.
Kada pogledate vaše zalaganje za taj novi optimizam, ja se sa tim slažem, ali novi optimizam mora da ima u sebi nešto konkretno. Ako pogledate vaš ekspoze, gospodine predsedniče, sem mesta gde kažete da je 65% bruto proizvod onaj koji je bio 1989. godine, što je tačno, i još na jednom mestu procenat, jedina egzaktna stvar u ekspozeu je broj uhapšenih ljudi i broj optužnica. To je u tom smislu onda jedinstveni ekspoze, jer jedino što je kvantifikovano i što je precizno navedeno, a to je borba protiv kriminala i korupcije.
Sada bih rekao da to, zapravo, obeležava godinu dana rada Vlade, to je da je ovo ono na čemu će se insistirati, a druge stvari su manje-više na neki način u drugom planu. Evo, pogledajte i sami, videćete da su ostalo politički stavovi. U redu, ja to uvažavam, ali jedino što je egzaktno dato je ovo.
Ako pogledate, ako se okrenete na istoriju u 20. veku, vi možete izabrati uzorak koji god hoćete, to je naravno vaše pravo. Recimo, jedan predsednik koga obično Amerikanci smatraju svojim velikim predsednikom, Ruzvelt, on je došao na vlast u sred velike američke ekonomske krize sa tzv. „nju dilom“ ili novim dogovorom sa SAD. On je vrlo precizno naveo u svojoj predizbornoj predsedničkoj kampanji šta će da promeni. Naime, punu zaposlenost i smanjenje ekonomske krize, tržište i čitav niz konkretnih mera su sprovedene neposredno. Uzgred, ukinuo je i prohibiciju, koja je ukinuta doslovno na dan kada je on izabran. Amerika je ponovo taj glupi zakon ukinula.
Hoću da vam kažem, gospodine predsedniče, meni je jasno da političari ne vole čvrsta obećanja. Svi, ne samo vi, niste vi izuzetak. Zaista bih više bio srećniji da sam video neka konkretna obećanja kako će to da izgleda. Vi ste godinu dana na vlasti, imaćete još vremena, naravno, pred sobom. Sami kažete da niko ne može da vas sruši, ne može opozicija samo, kako ste sami rešili vaš dogovor, ili razlaz sa svojim glavnim koalicionim partnerom.
Ono što hoću da kažem je da mi nedostaje jedno novo, konkretnije obećanje – šta će Vlada uraditi u sledećih pola godine, u sledećih godinu dana? Završavam, pošto nemam previše vremena.
U ovim razgovorima ovde su se pojavile neke tvrdnje o tome kako će izgledati fiskalna politika, kako će izgledati poreska politika, ali mislim da je to trebalo da piše u ovom ekspozeu, jer kada se Vlada rekonstruiše, onda se daju i ta nova obećanja, sa tim novim ljudima. Meni to u velikoj meri nedostaje da bi to imalo čvrstinu.
Bojim se da nije stvorena pozitivna atmosfera, nego da ovo što imate ovde navedeno na trećoj, četvrtoj strani, broj uhapšenih, broj istraga i borba protiv korupcije, vaša Vlada će ostati upamćena po tome. Ne tvrdim, gospodine predsedniče, da ste vi nosilac te atmosfere, ali to je atmosfera koja danas Vlada u Srbiji i po tome će ova vlada biti zapamćena. Svaka vlada je po nečemu zapamćena. Bio sam i ja u dve vlade i svaka, na kraju, ima svoj sud istorije. Ova vlada će ostati nažalost zapamćena, ne po svojim ekonomskim uspesima, i po onome što je najveći uspeh vaše Vlade, a koji je nesporan, znači, brzina i intenzitet evropskih integracija, pregovori sa Prištinom, to sam više puta rekao i napisao, imali ste političke hrabrosti da to uradite, to je nesporno, ali bojim se da će ostati zapamćena po ovakvim podacima: koliko smo uhapsili, koliko smo optužnica podigli, kao da je to glavni i jedini sadržaj rada jedne Vlade. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče. Pozivam se na član 104.
Danas, ne po prvi put, ovde je predmet rasprave ekspoze Zorana Đinđića. Hteo bih da pitam predsednika Vlade, gospodina Dačića, šta je povod da se krajnje neprimereno stalno vraća na to kako se on obratio poslanicima? Od tada je prošlo 13 godina i on je ubijen. Vi ste bili dobar student Fakulteta političkih nauka i sigurno ste naučili da se sve stvari tumače u nekom, kakvom takvom, istorijskom kontekstu, ali želim da vas podsetim da je septembra izabrana prelazna Vlada, jer je bila Vlada Jugoslavije, u kojoj je bio DOS sa Crnogorskom strankom, a da glavna Crnogorska stranka nije učestvovala na izborima. Dakle, Savezna vlada je bila sastavljena na jedan način, decembra su bili izbori i Vojislav Šešelj, kao predsednik SRS, je rekao da će nas tužiti i da će preko sudova, koji su nam bili nenaklonjeni…

Pozivam se na deo gde gospodin Dačić govori o tome da Zoran Đinđić nije imao ekspoze i praktično ništa nije rekao. To je tumačenje koje je svako ko je gledao ovaj prenos ili ko je sedeo u sali mogao da stekne. Tvrdim da to nije tačno, da je on imao ekspoze, u smislu da je govorio. On je rekao da je politički program DOS, koji se zvao „Mi pobeđujemo, a svi dobijaju“, bio taj politički program koji su građani sa skoro 70% podrške izabrali na tim izborima. Navoditi taj primer da bi se osporilo da je potrebno dati na vreme ekspoze je krajnje neprimereno.
Još nešto bih vam rekao. Poslanici su tražili, možda ne nervozno, svako na svoj način, da se kandidati pojave…

Izvinjavam se. Hvala.

Reklamiram član 107, mislio sam na dostojanstvo. Naravno, mi smo svi onakvi kakvi smo i ne možemo biti drugačiji i govorimo u skladu sa onim što mislimo da treba da govorimo u Skupštini. Moram da kažem da ova Skupština bar ovaj saziv Skupštine nije imao raspravu u kojoj apsolutno dominiraju oni argumenti koji se nekad zovu po latinskom ad hominem, tiču se samoga čoveka, onoga što je on, čime se bavi. Posle takve rasprave ili takvih iskaza nema nikakve suštinske rasprave o tezama koje čovek iznosi. To je ono što želim da vas upozorim.
Iz ovoga će se lako ići u veće uvrede, još veće uvrede i tome nema kraja. Ovde će se stvoriti jedna atmosfera u kojoj će biti nemoguće raditi. Možete polemisati do kraja sa onim što govori poslanik i pogrešnim i tačnim, možete osporavati, možete iznositi kontra argumente, ali kada počnete o njemu da govoriti kao o čoveku, tu više nema mesta racionalnoj raspravi. Ako počne da se inputira da je neko drogiran, da je u alkoholisanom stanju, šta ta osoba posle toga može vama da odgovori.
Hteo sam još da kažem ministru Selakoviću. Zaista gospodine ministre bez obzira što je bilo oštrih reči u odnosu na ono što ste vi govorili uvek se nekako očekuje od predstavnika vlasti, a vi ste u ovom slučaju predstavnik Vlade, da pokažete nešto malo više tolerancije prema tome. Posao opozicije jeste da kritikuje vlast, to je prosto njena dužnost i to je sastavni deo demokratije. Bio sam u poziciji u kojoj se vi nalazite, isto tako sam čuo i mnogo teže reči na svoj račun i da vam sasvim iskreno kažem, konačno, postoje stenogrami i možete se uveriti nikada nisam na takav način odgovarao. Prosto, opozicija napada, ona kritikuje, a vaše je da pokažete jednu veću meru tolerancije.
Nadam se da mi ne zamerate to što sam vam rekao, jer spadam među najstarije poslanike i imam skoro najduži staž. Sada, kada počnu rasprave o ličnostima onda verujte ovaj parlament će doći u situaciju da će danas završiti sa nekim teškim incidentom ovako kako je počelo. Stanite na tome, polemišite još jedanput sa onim što je čovek rekao, a ne sa time šta vi mislite da je on ili u kakvom je stanju ili u kakvom je imovinskom stanju. Ta rasprava nema kraja, posebno u Srbiji gde zahvaljujući tabloidima i strukturi društva misli svako da sve zna o svakome, a najčešće zna sasvim pogrešne stvari.

Bez ikakve želje da uđem u polemiku, pošto ste pomenuli tu vladu iz 2001. godine, samo da nešto odbranim.
(Predsedavajuća: Samo bih vas zamolila da kažete koji član Poslovnika reklamirate.)
Član 127, dostojanstvo. Rekao je da nije bilo političke volje. Sasvim je korektno, nemam nameru da se svađam.
To što ste vi rekli je ispravno, ali to je u jednoj državi koja je dovršila svoj proces transformacije i predstavlja neku vrstu stabilne države. Vi ste se pozvali na jednu drugu državu koja je bila stabilna, ali to je bila jednopartijska država, sasvim fiksirana, imala je i dobre i loše strane. Ta vlada 2001. godine je morala da odlučuje o raznim stvarima. Vi često formirate ministarstvo da bi dovršilo neki posao koji je bio potreban u zemlji koja počinje stvarnu tranziciju. Primer, da li imate Ministarstvo informisanja? Da, ako imate da donesete Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, Zakon o radiodifuziji itd. Ministarstvo vera, većina evropskih zemalja ga nema, ali zato što ne menjaju zakon o verama, nego se male dopune vrše.
Evo, ja ću vam postaviti pitanje – ima li većina evropskih zemalja Ministarstvo za evropske integracije, zemalja koje su u EU? Formirate ministarstvo zato što je to jedan ozbiljan, ogroman posao koji država mora da obavi. Ministarstvo je nosilac tog posla. Samo pravim jednu primedbu. Kada vi govorite da se menjaju, tačno je da postoje političke nagodbe i da su postojala i nakaradna ministarstva i da su izmišljana ponekad ministarstva, da bi neko dobio svoju poziciju u vlasti, pa metni onda da bude ministar bez portfelja. Poenta je da su neka od tih ministarstava formirana zato što je bio ogroman posao koji su morali obaviti i to ministarstvo je imalo zadatak da ga obavi. Posle toga, kada je taj posao završen, zapravo ministarstvo više nije imalo razloga da postoji. Drugo je vaše ministarstvo, to je permanentno ministarstvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo odbrane, delokrug rada, način rada, to je nešto što se menja. Ali, prethodne vlade, pa i ta vlada u kojoj sam ja bio, ona je konstituisana tako zato što je neki posao morao biti obavljen.
Još jednom postavljam pitanje – imaju li evropske zemlje Ministarstvo za evropske integracije, ima li Nemačka, ima li Engleska? Može da ga ima, ali moralo bi da ima neko obrazloženje.

Hvala lepo.
Gospodine predsedavajući, poštovani narodni poslanici, zaista je dugo najavljivana rekonstrukcija Vlade i dobili smo zakon o izmenama Zakona o ministarstvima koji pokazuje da, bar prema ovoj konstrukciji ovde koju ja imam, ovo će biti apsolutno, bar u ovom smislu organizacije Vlade, potpuno Vlada kontinuiteta.
Ovde u ovom materijalu koji smo dobili se samo, kao što je više puta ovde rečeno, dele Ministarstvo finansija i Ministarstvo privrede. Tačno je da se u Ministarstvu pravde i državne uprave, o čemu je govorio ministar Selaković, mnogo preciznije definiše njegov delokrug rada. Sve ostalo je ostalo jednako.
Drugim rečima, kada govorite o odnosu strukture, forme i načina rada, ovde nema ni jedne jedine nove ideje. Znači, to treba jasno i javno reći.
Moram reći, ovo što smo dobili ovde ne uliva nikakvu nadu u to kako će funkcionisati Vlada. Ostaje, naravno, taj personalni, taj lični sastav, ko će biti članovi Vlade, da vidimo, ali što se tiče same organizacije rada Vlade, ovde nema ni jedne jedine nove ideje.
Pošto je ovde pomenuta Vlada 2001. godine, a ja sam bio član te vlade, pa navešću vam primer kako se kada se organizacija Vlade napravi drugačije, onda i njen sadržaj rada izgleda drugačije. Ta vlada je imala politički, grubo rečeno, i tehnički profesionalni deo, stručni deo, politički deo su bili potpredsednici koji su bili lideri stranaka ili najvažnije ličnosti, ne mora predsednik, u predsedništvu stranaka. To je bio politički deo Vlade, jer su donosili odluke, a drugi deo Vlade su bili često nestranački ljudi koji su imali zadatak da nekakve odluke koje su definisane na nekom političkom nivou se onda realizuju u praksi. Ta vlada je mnogo puta ironisano na broj potpredsednika, ali to je bio jedini smisao toga da se uvede tako veliki broj potpredsednika, zato što je pokojni premijer dr Zoran Đinđić smatrao da je potrebno da Vlada ima politički konsenzus. To je tačno ono što ova vlada sada nema. I mi ne znamo na kom mestu i kada su se dogovorili oko rekonstrukcije. Svim građanima Srbije je vidljivo da je jedan ključni čovek Vlade bio za to da se URS izbaci iz Vlade, drugi čovek je bio za to da se on zadrži. Uzgred budi rečeno, nije samo Mlađan Dinkić napustio Vladu, nego će i dva ministarstva ostati bez ministara. To su za evropske integracije i za lokalnu samoupravu. Drugim rečima, dogodilo se ono čega sam se i prebojavao. Nejasno je na kom mestu se ostvaruju politički dogovori o tome kako izgleda rad Vlade.
Ministar Selaković je u pravu kada kaže da vlade treba da imaju nekakav kontinuitet, da neke zemlje ne menjaju broj ministarstava. To, recimo, važi za SAD, koji nemaju vladu u pravom smislu te reči, ali imaju državne sekretare i to se tamo zaista ne menja, ali to su zemlje mnogo stabilnije i izgrađenijih institucija i mnogo stabilnije, doduše malo specifičnije, demokratije u formi.
Mi ovde imamo jasnu naznaku da se ništa zapravo promeniti neće. Ostaje nama sada samo da vidimo neka nova imena od kojih, bez obzira na nivo i stepen obrazovanja, teško je verovati mladiću od 28 godina, celog života sam bio nastavnik i radio s mladim ljudima, da može da ima kapacitet, sem ako nema pomoć, dobronamernu stručnu pomoć drugih ljudi da može da se izbori s onim što mu je dato. Poštujem to što je izabran jedan mlad i obrazovan čovek, ali moram reći da unapred nisam sasvim siguran da on to može da ostvari. Zato, još jedanputa, ovako kako nam je dat zakon o promenama Zakona o ministarstvima, ovo je Vlada kontinuiteta. Nikakve nove koncepcije nema u radu Vlade, a videćemo kada budu došli ovde ministri i kada budu izabrani da li će oni nešto promeni u svom radu.
Još samo jednu stvar da kažem i s tim završavam. Vrlo je neobično ono što je urađeno. Prvo je najavljena rekonstrukcija, pa se onda priča mesecima o rekonstrukciji. Bilo bi valjda logično da je dogovor o rekonstrukciji postignut na tom političkom nivou, pa je tehnička realizacija rekonstrukcije Vlade i eventualno zakona koji bi onda drugačije organizovao samu Vladu, urađen vrlo kratko. Mi prisustvujemo jednoj agoniji, jednom procesu dogovaranja koji traje šest meseci, gde očigledno postoje sve veće pukotine između SPS i SNS itd. i građani Srbije plaćaju cenu za to. Dakle, kada se navode kvaliteti Vlade, onda je trebalo biti malo samokritičan pa pokazati da ovih šest meseci pokazuju da se ova vlada približava kraju onoga što je mogla da uradi. Hvala.

Hvala lepo.
Samo jedno obaveštenje, stručni saradnik je kartice koje su bile ubačene u sistem poslanika koji nisu trenutno u sali doneo ovde, tako da ne bude da je neko ukrao kartice ili se igra. Ovde su kartice. Znači, ko uđe, može da dođe da je uzme.
Sledeći na listi govornika je Miroslav Petković, DSS.

Hvala lepo.
Gospođo predsedavajuća, poštovani predstavnici ministarstva zdravlja i poštovane narodne poslanice i poslanici, ovo su dva zakona iz oblasti zdravstva koja su vrlo važna, ali su oni u suštini prilično različiti po svom karakteru. Ovaj prvi koji se tiče zakona o pravima pacijenata on je neophodan bio Srbiji jer on u stvari predstavlja deo korpusa ljudskih prava.
Kao što znate ne izgleda tako u prvi mah, ali mnogi ljudi su bili pacijenti u životu. Praktično se može reći da je svaki čovek kada tad u životu, ako ne onda kada je bio beba, a većina se u modernom društvu rađa u bolnici, imao neki kontakt sa zdravstvenom ustanovom, zdravstvenim radnikom, a svakako će imati još mnogo puta u životu. Znači, bili smo u poziciji pacijenta, neki su nažalost dugo u toj poziciji i to je u stvari zakon koji se baš tiče fundamenta ljudskih prava.
Ovde su, samo bih istakao šta mislim da je u ovom zakonu zanimljivo, on je garantovao neka prava koja su neophodna u savremenom društvu, a realizacija i ostvarenje tih prava je posao ovog društva u vremenu koje dolazi. Ovde je bilo nekih primedbi koja u suštini pokazuju nerazumevanje ovog. Kaže – ovaj zakon garantuje to, ali da li to sada imamo? Pa, nemamo i naravno zato i služi ovaj zakon da će pozivajući se na ovaj zakon, ostvarujući primenu ovog zakona, zapravo neka od tih prava moći biti realizovana.
Ako sam precizan ovde je nekih dvanaest pojedinačnih prva garantovano, a počevši od prvog i osnovnog prava koje nije ni malo za potcenjivanje koje se naravno već pojavljuje u drugim zakonima, pre svega zakonima o osnovama zdravstvenog sistema, to je pravo na dostupnost zdravstvene zaštite i neka druga.
Sada nema moja pitanja će biti nekoliko primedbi. Čini mi se da u nekim stvarima, bez obzira što je zakon naravno prihvatljiv možda je trebalo biti konkretniji, za nijansu možda otići malo dalje nego što je ovaj zakon velikim delom i načelan i konkretan. Kada govorimo o pravu na informisanje mi imamo jedan problem u našoj zemlji, meni se čini, a to je stvar sad zdravstvene prakse, da kod nas zdravstveni radnici pre svega lekari imaju dosta velika prava u pogledu toga šta će vam i kako saopštiti u vezi vaše bolesti.
Ovde član 7. kaže na jednom mestu – pacijent ima pravo da informacije iz stava 1. ovog člana dobije blagovremeno na način koje je u njegovom najboljem interesu. Ipak, bih voleo da pored ovih formulacija stoji još jedna da se pacijentu ne može uskratiti pravo na informaciju o njegovom zdravstvenom stanju. Da li sam jasan? Nemojte me pogrešno shvatiti, ja sam psiholog. Nekada je kontraproduktivno pacijentu reći, ali mislim da niko nema prava da uskrati od vas informaciju koja se tiče vašeg tela i vašeg zdravstvenog stanja. Time lekar, zdravstveni sistem preuzima na sebe. Jedno pravo koje ne pripada zdravstvenom sistemu ili zdravstvenom radniku i pored toga što radi u najboljem interesu pacijenta, nego pripada isključivo vama.
Dakle, meni lično, mislim da bi proširili korpus ljudskih prava niko ne može da zataji informaciju moga zdravlja od mene, iako sigurno je nekada kontraproduktivno to reći pacijentu, čak uopšte mu reći, možda će srećnije imati tok bolesti, ali prosto, to je jedno načelno, moja primedba. Dakle, meni smeta što to u ovom delu nedostaje.
Pored toga, ovde se jako insistira na član 21. – pravo na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta. Kod nas je pomalo tragično to što informacije o zdravstvenom stanju ljudi se zaista vrlo često pojavljuju u medijima i u javnosti. Pogledajte naše tabloide, pa nekad i ozbiljne novine, one vrlo često ekstezivno pišu o nečijem zdravstvenom stanju i potpuno vam je jasno da to nije samo rekla – kazala negde iz bolnice, nego neko doslovno ima uvid u karton pacijenta.
Setićete se svi da se ti kartoni čuvaju u nekakvim neobezbeđenim prostorijama, u nekakvim prostorijama gde nema nikakvih mogućnosti da se oni faktički zaštite. Meni je žao, što kada je potpuno opravdano iznesen ovaj član 21, što nije rečeno, u okviru tog člana jedna obaveza zakona da će u roku od šest meseci ili godinu dana nekim podzakonskim aktom, to je ministarstvo reklo na Odboru za zdravlje da će uraditi, ja to uvažavam, ali da je to ipak ušlo u zakon, period vremena u kojem će biti obavezne zdravstvene ustanove da na takav i takav način vode računa o kartonima, da kažem, podacima pacijenata koji su sada često u elektronskoj formi, pa je to dodatni problem, kako zaštititi te podatke.
Verujte mi, ti podaci se zloupotrebljavaju, tim podacima se ljudi ucenjuju, na primer koliko je puta neko imao prekid trudnoće, od čega je neko bolovao, kod bolesti koje su polno prenosive, znači ima jako mnogo situacija u kojima se može karijera čoveku uništiti, njegov život, tako što će u javnosti izaći podaci koji su zaista potpuno njegovi i privatni i stvar su zdravstvene ustanove i njega, odnosno lekara i njega.
Tako da nedostaje jedna obaveza, rečeno je, verujem da će ministarstvo to uraditi, ali da je ministarstvo trebalo možda ovde da unese obavezu u kom vremenskom periodu će doneti podzakonski akt kako će se to regulisati? Prosto moraće ovako elektronski, ovako ovi drugi i to je obaveza da se čuva, ko ima ključ, posebna prostorija itd, ko može uopšte da uđe u tu prostoriju i slično.
Ovde je, po mom mišljenju, najveći deo nerazumevanja je bila ova odredba koja je uvela nešto što postoji u onom ranijem zakonu, to je ministarka, koleginica profesor Đukić već rekla, to je taj uzrast od 15 godina. Samo bih hteo da vas zamolim da kažem, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, to je verujem ipak nerazumevanje, ne vaša zla volja onih koji su protiv toga.
Danas u svetu, u kojem mi živimo, ovaj u kojem je Srbija danas, taj deo sveta, mladi ljudi imaju mnoga znanja, ne mogu da kažem da brže sazrevaju, a neko tvrdi da su u mnogi težim uslovima deca, to je sada za raspravu – šta znači brže sazrevanje; ali, svakako neka mlada osoba iznad 15 godina, od 15 godine zaista mora biti pitana, mora biti deo procesa koji se tiče njenog sopstvenog zdravlja.
Godine 1924. je doneta prva Deklaracija o pravima deteta. Ujedinjene nacije su donele tu deklaraciju čini mi se 1989. godine, potpisala je i tadašnja Jugoslavija. Sada imamo i Konvenciju o pravima deteta. Ta konvencija je nešto što ovde u Skupštini, neki ljudi su dosta olako govorili da se deca mogu tući itd, to apsolutno nije tačno. Postoje odluke UN, mi smo potpisnik tih odluka da dete ima neka neotuđiva prava.
Jedno od tih prava se danas smatra da već od uzrasta od 15 godina dete mora dati saglasnost na medicinski tretman. Molim vas, dete ne odlučuje o tome nego lekar njemu predlaže, a neko ko ima 15 godina daje saglasnost ili ne daje. Ne možemo smatrati da neko ko ima 17 godina ili skoro 18 godina da ga niko ne pita o tome koji zdravstveni tretman će prema njemu biti primenjen.
Samo bih hteo da zamolim, kada govorimo o ovom zakonu, UNICEF kancelarija u Beogradu je imala nekoliko primedbi koje se nisu pojavile, znam da ih vi imate, ne znam koji je tehnički razlog, na Odboru za zdravlje i porodicu, oni su predložili, ja sam saglasan sa tim lično, prvo da ova formulacija ako dete ima sposobnost prosuđivanja, ta koleginica Đukić Dejanović je u pravu, ta formulacija postoji u psihijatriji i u psihologiji, ona nije sporna, ali zašto se ona uvodi samo za dete od 15 godina? Po toj logici ja mogu da kažem – punoletan čovek ako ima sposobnost rasuđivanja, da mu se saopšti od čega je bolestan, to ne može biti uslov.
Pod dva, tamo je rečeno da kod nekih podataka koje dete daje, dete i od tri godine, neko je ovde rekao da li od tri ili od pet godina, i od pet godina, da ima pravo na privatnost jer je moguće da dođe do teških zloupotreba deteta. Vi morate da date šansu detetu da ono nekome kaže, verujući u poverljivost podatka, možda ga seksualno zlostavlja roditelj, možda ga divljački tuče pa to nažalost niko nije primetio u sredini u kojoj dete živi.
Dakle, treba dati pravo bez obzira na uzrast, može biti gotovo apsurdno mali, rani predškolski uzrast, da dete ima pravo na privatnost, da može nešto u sebi šta mu se zbiva da taji. Ovde su ljudi rekli - da roditelji znaju; šta ćete da radite ako su roditelji vinovnici tog zlostavljanja i svega? Molim vas, vodite računa, to je češće nego što mislimo. Sve u svemu, mislim da je zakon koristan, meni nedostaje samo što nema nekih, kako bih rekao, drugih stvari.
Samo još da kažem, što se tiče ovog Saveta za zdravlje, to je jedna potpuno nova institucija, mi je do sada nismo imali, inače, taj Ombudsman se zove u svetu za zdravlje, on je obično u zdravstvenoj ustanovi. Nama je rečeno, možda je to opravdano u našem društvu da je loše da on bude u zdravstvenoj ustanovi, da će trpeti pritisak lekara, da će biti malo suviše familijaran sa zdravstvenim osobljem. Hajde da prihvatim to, ovako sam neodlučan ovde, doneta odluka da bude na nivou lokalne samouprave.
Rečeno nam je, ja sam postavio to pitanje i sad ponovo postavljam za javnost, kaže – pravnik sa medicinskim znanjem, pitao sam, šta znači medicinsko znanje? Rečeno je da će biti posebna obuka tih ljudi, da će organizovati Ministarstvo zdravlja obuku za pravnike koji će štititi, vezani biti za probleme zaštite zdravlja građana. Oni će imati neke legitimacije, ovde su predviđene legitimacije. Oni će imati prava da dođu u zdravstvenu ustanovu, da se pojave kao zaštitnici građana na lokalnom nivou.
Mi ovo nismo imali, ovo je, da kažem, uvek rizik novog zakona, uvodi se jedna institucija. Evo, da otvoreno kažemo, mi intenzivno razvijamo neki naš sistem demokratske Srbije, recimo intenzivno od 2000. godine, uz sve uspone i padove. Neke institucije, to najviše zavisi od sposobnosti ljudi, kao što je recimo Zaštitnik građana, vidim da mu se građani sve više obraćaju. Znači, neke institucije su uspele u Srbiji da funkcionišu, nadam se da će ovo uspeti, jer ja često čujem jako mnogo pritužbi na situaciju u zdravstvenim ustanovama, ali moram da kažem da često čujem, što mene pogađa i iznenađuje, odnosi se često na neljubaznost i to su stvari koje sam siguran da se vrlo lako mogu ispraviti, znači kada dođe neko ko je zaštitnik ustanove, onda će moći da sasvim realno reaguje.
Stavljaju se ovi saveti, koji su meni nejasni. Kako će biti konstituisani, a koji će kao voditi računa. Daj bože da u što više opština u Srbiji počne da funkcioniše. Verovatno će u početku samo u nekim, ali hajde da kažemo da će u nekom vremenu videti da li je ovo uspelo ili nije. Navijam da uspe. Da li će uspeti u Srbiji, nikada niste načisto i kod dobrih ideja da li će one, nemojte da upotrebim onaj katastrofalan izraz koji nema veze sa srpskim jezikom, zaživeti u praksi. To je katastrofalan srpski jezik. Da li će to uspeti da bude funkcionalno ili da postoji na pravi način u društvu?
Ovaj drugi zakon je meni bliži. Većina zemalja nema ovaj zakon. Ovaj zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, pretpostavljam da je drag našoj ministarki. Ona je sama neuropsihijatar. Mislim da treba imati ovaj zakon. Problem ovog zakona je nešto drugo. Ovaj zakon je ograničen strukom. Znači, ako se ovaj prvi tiče ljudskih prava, konvencija i Deklaracije o ljudskim pravima, ovaj zakon je velikim delom ograničen onim što je danas psihijatrija, klinička psihologija. Ne možete mnogo ići izvan njega.
Naravno, u ovom zakonu se vrlo precizno regulišu stvari koje su u stvari najsloženije u psihijatrijsko-psihološkoj praksi i on, pre svega, ako preskoči uvodne odredbe, on jako precizno definiše dve stvari, o kojoj prvo je bilo govora u parlamentu, a druga nije, koliko sam pratio raspravu, a nažalost nisam mogao jutros, imao sam druge obaveze, nije pomenuta. Prva je prisilna hospitalizacija. Savest mi nalaže da kažem da ima zemalja koje ovo nemaju.
Hajde da razgovaramo otvoreno. Bivša Jugoslavija je imala. Srbija je to nasledila i ima i Srbija. To u Srbiji decenijama postoji. Ima zemalja koje ovo nemaju. Smatraju da je to kršenje osnovnih ljudskih prava da sa lekarskim nalogom neko može da vas strpa u psihijatrijsku ustanovu. Tamo, nažalost, država reaguje tek kada neko napravi neki prekršaj, ali onda imate i problem da neko ko je u nekom vrlo lošem mentalnom stanju, agresivan, paranoidan, da napravi neko ozbiljno krivično delo i tek onda može policija da reaguje. Ima i to svoje opasnosti, ta potpuna zaštita ljudskih prava. Mi ovde ograničavamo ljudsko pravo na slobodu i to je vrlo opasno i taj deo je ovde zakon pokušao da reguliše.
Vi ste videli da se u roku od 24 časa mora dati mišljenje kada se privede to lice, kad ga policija i hitna pomoć dovedu u psihijatrijsku ustanovu. U roku od tri dana mora da se donese sudska odluka, što će biti vrlo interesantno, jer to može da se dogodi za vreme praznika, može da se dogodi vikendom i stvar može da bude interesantna. To je vezano za ovaj zakon o mreži sudova. Mesto gde se o tome sudi može da bude udaljeno. Koliko sam ja video, nema suda u svakom mestu gde se nalazi psihijatrijska ustanova, tako da je to problem, ali ta tri dana su zaista po meni maksimalan rok, jer neko zaista može da bude strpan u psihijatrijsku ustanovu, a da se utvrdi, bilo stručnjak, bilo što je sad pravna procedura, da smatra da mu tu nije mesto.
Koleginice i kolege, samo vas na nešto upozoravam - biti u psihijatrijskoj ustanovi nije kao biti na onkologiji ili na ginekologiji. To nosi stigmu i celoga života tu osobu može da prati to da je bio u psihijatrijskoj bolnici; što je tragično, ali realnost većine društava u kojem živimo. Znači, to nisu neozbiljne stvari. To može da ima konsekvence za životnu karijeru. Kao što je on čuveni američki sociolog rekao - to je karijera duševnog bolesnika. Kad jednom zalepe etiketu da se duševni bolesnik, nikad više ne možeš to da skineš, uvek će neko da šapće iza tebe, nećeš dobiti posao, nećeš moći da stvaraš baš prijateljstva, neće ti dozvoliti da budeš roditelj i mnogo što šta. Drugim rečima, to nije za igru.
Ako smo tu praksu nasledili, onda je koleginica Đukić Dejanović u pravu, to treba smanjiti i time izbeći mogućnost da zaista neko protiv svoje volje bude u psihijatrijskoj ustanovi.
Druga stvar koja se ovde detaljnije definiše je elektrokonvulzivna, nekad se zvala elektro šok terapija. Da ne otvaramo sada temu te terapije, ona svakako u nekim slučajevima pomaže, pre svega kod depresija. Uzgred bude rečeno, pošto su žene češće depresivne nego muškarci, 70% osoba koje se tretiraju elektrokonvulzivnom terapijom su žene, tako da se ovo tiče i ženskih prava, čak više nego samo ljudskih prava, nego i prava žene. One su mnogo češće podvrgnute ovoj terapiji.
To je terapija koja pomaže, nekada ostavlja ili ostavlja izvesne posledice. To je pre svega stručno pitanje.
Ovde je decidirano donet stav, i to je član 55, ja se nadam da ga dobro interpretiram, da ta osoba mora da da pismenu saglasnost. Znači, ne može nikom da bude primenjena elektrokonvulzivna terapija da nije dao saglasnost. To je vrlo važno. Znači pismena saglasnost, ne usmena saglasnost osobe nad kojom će se ona izvršiti, s tim što su potrebna tri prethodna uslova da budu zadovoljna, a prvi je da je to u najboljem interesu itd, da je zaista neophodno.
Ovde su izvršeni primeri. Neke kolege su rekle potpuno tačne podatke, da su kod nas neke psihijatrijske ustanove praktično postale ne stacionarne ustanove, nego azili. Meni nedostaje ovde, to je moja primedba, ja nisam amandman pravio, jer očigledno vidim da nema spremnosti Ministarstva, ne mislim nešto negativno time, nego ne vidim trenutnu spremnost da se tako daleko ide u zakonu. Zaista mislim, to je moje profesionalno mišljenje, da treba zakonom ograničiti dužinu vremena koje neko može da provede u psihijatrijskoj ustanovi. Kada je neko deset godina u psihijatrijskoj ustanovi, molim vas, to više nema veze ni sa lečenjem, to je socijalni slučaj, porodica ga neće nazad, nema gde da se vrati. To je degradiranje psihijatrijske, psihološke pomoći. To je degradiranje te ustanove. Ona nije kriva za to. Društvo ono što ne može da reši, gurne tamo i to nije u redu ni prema toj osobi, ali nije ni prema onima koji treba da se staraju o toj osobi.
Mislim da treba zakonom ograničiti koliko se može provesti u takvoj ustanovi. Treba obavezu imati. Doduše, ovde u zakonu ima revizije. Ona mora da bude češća i treba apsolutno posle nekog perioda vremena, recimo, dve godine, godinu dana, otežati uslove kako u reviziji ta osoba može da ostane.
Ljudi, čuli ste ovde na dva mesta da imate pacijente koji sede deset godina u bolnici u Kovinu ili ne znam gde. Kao student sam to prvi put video i bio sam u šoku. To je potpuno besmisleno. Niko ne može da bude deset godina u bolnici, jer time društvo saopštava da mi ne znamo s njim šta da radimo. To nije nikakav odgovor. Ta ustanova ne služi tome da nekoga drži. To je sada socijalni slučaj. Na drugi način je to trebalo rešiti. Trebalo je rešiti tako da je ta osoba pod nadzorom, da bi dobio adekvatnu medikamentoznu terapiju, da ima neko da se brine.
Ono što iz toga proističe i za mene je to vrlo važno, s tim završavam, potrebno je da, ne samo ograničiti… Odmah da vam kažem da ne bude da nisam rekao – nema u svim zemljama ni elektrokonvulzivne terapije. Koliko je meni poznato, Slovenija je to zabranila. Da ne budete vi u zabuni. Slovenija je zabranila. Od 1995. godine Slovenija nema tu terapiju.
Znači, ista je stvar ovde. Vi morate dužinu hospitalizacije ograničiti, otežati, onemogućiti praktično da bude preduga. Mislim da je u zakon trebalo, a znam da nema para, znam da će svi skočiti, neke nove institucije. Svi su ovde govorili o socijalnoj psihijatriji. Govorila je čak i koleginica koja je protiv zakona i njena poslanička grupa neće glasati, koleginica iz DSS, takođe psihijatar, Sanda Rašković Ivić i ona je rekla nešto o toj socijalnoj psihijatriji. Samo u tom delu se slažem s njom.
Možda je trebalo u ovaj zakon uneti upravo obavezu formiranja, ne znam, to verovatno u mreži zdravstvenih ustanova, to treba na drugim mestima, ali možda ovde naglasiti da su potrebne upravo te institucije koje bi uspele da resocijalizuju onoliko koliko je to moguće i polako vraćati ljude u sredinu iz koje su oni iščupani pre devet, deset, pet ili sedam godina.
Jednom davno sam radio jedan film, nije bitno, čak je dobio i neku nagradu, ekipa koja je radila sa mnom, u jednoj psihijatrijskoj ustanovi u Jugoslaviji, to je danas u jednoj drugoj republici. Tamo se desila jedna neobična stvar, s tim da završim, optimistički. Tamo je za direktora po onom socijalističko-komunističkom ključu došao jedan čovek koji nikakve veze sa psihijatrijom nema. Onda je on primetio, pošto je dobar čovek, da tamo sede mnogi pacijenti koji u stvari više nisu pacijenti, nisu za tu bolnicu. On je iznajmio autobus, potrpao ih unutra i krenuo je od kuće do kuće da ih vraća kući. Mi smo snimili sa kamerom šta se dešavalo. To je užasno potresno. Išli smo sa njima i on je vraćao te ljude kući. Došao je i rekao – evo, vraćamo vam ga, nema potrebe, on više nije bolestan i, naravno, taj film je najbolje pokazao da su većina tih ljudi samo socijalni slučajevi, da neće da ih prime porodica i sredina.
To moramo da sprečimo. Mislim da je ovaj zakon prvi važan korak ka tome da regulišemo, zaštitimo mentalno zdravlje građana ove zemlje na način koji, kako bih rekao, precizira ne samo mogućnost zloupotrebe, nego pre svega prava tih ljudi koji su često strašno ugroženi u svakom društvu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Reč ima po osnovu replike narodni poslanik Zoran Radovanović.

Nemojte da se obraćate drugom poslaniku, gledajte mene.

Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Po kom osnovu?
(Bojan Đurić, s mesta: Odustajem.)
Javio se gospodin Čikiriz. Izvolite. Po kom osnovu?
(Mirko Čikiriz, s mesta: Spominjao me je.)
Dobro, dopustiću vam.

Pošto hoćete tako formalno da razgovarate, hoćete reči na koji član se pozivate? To je sad formalni razgovor, pošto kažete da je moja milost, kažite po kom članu?

Ima član da ste pomenuti, ali recite koji je to član.