Izneo sam činjenice o jednoj fabrici koja se nalazi u okolini Majdanpeka. Ne znam da li je gospodin ministar dobio povratnu informaciju od stranačkih kolega. Bio je u stranci, gde je Čovićev poverenik direktor jedne fabrike i po toj liniji rukovođenje, iz te partije. Ako je tom logikom i inspekcija rada iz te partije, onda je dobio pogrešnu informaciju.
Predlažem da gospodin ministar ili neko iz Ministarstva sedne u kola sa mnom i da odemo u fabriku. Lako ćemo konstatovati stanje stvari. Onda možemo hronološki unazad nekoliko godina, meseci da vidimo kakva su uputstva za rad, koja su sredstva koristili kada su u pitanju opasne materije, postoji li uputstvo, koliko je puta bila kontrola, imaju li referenta zaštite na radu, šefa službe zaštite na radu, koga vi sada zovete lice za bezbednost itd. Ne mogu se sakriti podaci.
Ovo su podaci za zadnjih 15-20 godina, o kojima sam ja vama pričao. Nijedan radnik nije bio na sistematskom pregledu. Ima krivičnih prijava, protiv zdravlja ljudi, ima obimne dokumentacije u MUP-u i kod tužioca. Niko ne preduzima određene mere. Fabriku kazne simbolično – 3.500, direktora oslobodi odgovornosti sudija za prekršaje i radnicima se ne daje povratna informacija o čemu se radi. Veoma su loši uslovi rada, bili i ostali. Niska cena rada. Ništa se ne ulaže u zaštitu životne sredine i u pogledu sredstava zaštite na radu.
Uvidom na licu mesta, a može se i veštačenjem obimne medicinske dokumentacije za jedan veliki broj radnika, a radi se o 80 mladih žena koje su počele sa 18-19 godina da rade. U 25-26 postale su invalidi rada.
Nečije majke, nečije sestre, nečije ćerke ostale su invalidi rada u najboljim godinama života. Neke su uspele da se udaju, formiraju porodice, neke nisu mogle ni da rode posle određenog broja godina rada u toj fabrici i oštećenja, ne samo nervnih oštećenja, nego i jetre, želuca itd. Lekari su najčešće konstatovati alergiju na nepoznato, umesto trovanja opasnim materijama.
Dešavalo se da iz fabrike sanitet odnese radnika, redovne su infuzije primane, medicina rada ne reaguje, direktor naredi da mora da se zaključi bolovanje, smanjuje se broj odsustva sa rada. Sprovodi se jedna žestoka tortura. U današnje vreme, kada vi očekujete da ćete ostati bez posla, ne smete da prigovorite poslodavcu na teške uslove rada, ne smete da kažete ništa, morate i najgore, najnepovoljnije uslove da prihvatite. To je ono što ne može nikome dobro da se vrati. Komplikuje se situacija, nezadovoljstvo je veliko i postoji opasnost rešavanja tog problema na drugačiji način.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik Moma Marković je govorio o tekstu amandmana da ovaj član može da bude jasniji i manje kontradiktoran, nerazuman.
Ja bih rekao nešto o jednom suštinskom delu, u stavu 2. tačka 2), gde se govori o pismenoj saglasnosti zaposlenog da prihvata uplatu doprinosa, u skladu sa ovim zakonom. Zakonodavac, odnosno predlagač teksta zakona ćuti o tome šta će se desiti ako radnici ne daju pismenu saglasnost da se njihov problem uplate doprinosa ne reši u skladu sa ovim zakonom. Taj problem mora da se reši.
Predlagač zakona je pokušao da na jedan za državu manje bolan ili lakši način reši taj veliki problem koji se stvorio zato što godinama nije uplaćivan ovaj doprinos za penzijsko-invalidsko osiguranje.
Za one koji nisu shvatili, pismena saglasnost zaposlenih objašnjena je u članu 11, gde se vidi da svi oni koji daju saglasnost moraju da se odreknu prava koje su inače stekli, ili dela prava. Znači, predlagač zakona kaže da će uplate biti minimalne uplate, a ne onoliko koliko su ti zaposleni zaradili ili što im pripada.
Cela je zbrka u tome što predlagač zakona kao da ne zna da postoji matična evidencija, da postoji obaveza poslodavaca da u roku do 30. aprila tekuće godine podnesu prijavu na osiguranje za prethodnu godinu. Govorim o prijavi na osiguranje koja je regulisana članom 132. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Govori se o prijavi podataka za utvrđivanje staža osiguranja, zarada, naknada zarada koje služe za utvrđivanje godišnjeg koeficijenta, za osiguranje zaposlenih i visine uplaćenih doprinosa itd. itd. U članu 144, rekao sam da je ta obaveza do 30. aprila tekuće godine za prethodnu godinu.
Zanimljivo je da u svim tim prijavama postoje svi potrebni podaci. Oni se nalaze u filijalama penzijskog i invalidskog osiguranja, i sve je drugo nepotrebno državi, jer ti podaci već postoje. Država samo nije bila u stanju da insistira na primeni propisa koje je donela i da preduzme određene mere da se te obračunate uplate doprinosa konačno i naplate. To su, po mom shvatanju, dospela potraživanja. Zaposleni nisu krivi što poslodavci nisu uplaćivali doprinose u rokovima. Govorim za one koji poznaju tu materiju, o prijavi M4, obrascu M4. U tom obrascu je sve napisano i ti podaci postoje .
Za mene je nerazumljivo da u radnoj knjižici za sve zaposlene postoji upisan staž osiguranja i mnogi radnici nisu znali da im poslodavac ne uplaćuje osiguranje. Onog momenta kada se pojave sa zahtevom da ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, onda se konstatuje da im staž nije regulisan, odnosno da u matičnoj evidenciji ne postoje podaci o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Onda nastaje problem, pa filijala penzijskog i invalidskog osiguranja upućuje zaposlenog da tuži poslodavca, tuži državu ili ne znam koga, kao da zaposleni ima mogućnosti da u sporovima, koji dugo traju, ostvari svoja prava.
Znači, pokušavam da vašu pažnju skrenem na samo jedan detalj: šta se dešava, jer predlagač zakona o tome ćuti, ako ja, kao radnik, koji nisam regulisao staž 10 godina, ne potpišem tu izjavu? Hoću li morati tužbom Sudu u Strazburu da ostvarim svoja prava ili će ova država, u skladu sa propisima koji važe, insistirati da poslodavac te obaveze izmiri?
Jedna činjenica, koja je možda za većinu poslanika ovde nepoznata: i danas velika državna preduzeća, kao RTB Bor, ne uplaćuju svojim radnicima doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Znam podatak za prošlu godinu da nije uplaćeno ni za jedan mesec. Filijala penzijsko-invalidskog osiguranja u Boru neće da primi prijavu na osiguranje M4 dok poslodavac ne uplati. Znači, odbija da primi prijavu na osiguranje.
Prema tome, ovaj problem nije samo odranije. On je i danas tekući i veoma je akutan. Ja pominjem RTB.
Pominjem velike sisteme zato što je država vlasnik, zato što je država poslodavac, pa ako država to ne isplaćuje, samo zarade, ono što radnik nosi kući, a ne isplaćuje celu zaradu, a obračunava i daje potvrdu o isplaćenoj zaradi svakog meseca, da li je to prevara, da li je to obmana? O čemu se radi?
Ne moraju svi biti učeni da znaju i da na tome insistiraju, ali se to dešava i danas kao i ranije, i to je ono što je najteže i najbolnije za zaposlene u privredi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javio sam se za reč da još jednom, iako sam to u načelnoj raspravi dosta govorio, skrenem pažnju na ozbiljan problem koji je napravljen brisanjem prve tačke u članu 19. postojećeg zakona, odnosno o izmenama i dopunama ovog zakona u članu 4. Iz izveštaja Zakonodavnog odbora vidim da je malo amandmana bilo na ovaj član. Očekivao sam ozbiljniju raspravu, jer se ovde radi o utvrđivanju određenih prava.
Zašto to govorim? Ako ostane tekst kao što je u predlogu, gubi se pojam penzijskog staža osiguranja. To je važno za sve one kategorije koje su do sada imale. Ništa nije popravljeno stanje u odredbama člana 70. i 71. gde se govori za 2006, 2007. i 2008. godinu u određenim uslovima da se može ostvariti pravo na osnovu tog penzijskog staža. Takođe, u članu 71. za žene sa 58 godina života i muškarce sa 63 godine i najmanje 20 godina penzijskog staža osiguranja.
Šta posle 2008. godine? Da li to znači da žene koje, u skladu sa sadašnjim postojećim zakonom i izmenama i dopunama Zakona, po osnovu člana 60. imaju pravo, po osnovu rođenja trećeg deteta, na dve godine penzijskog staža, odnosno posebnog staža osiguranja, to pravo neće moći da ostvare ni po kom osnovu?
Ne vidim kako će se to moći dovesti u red ako se ne prihvati amandman koji je podneo Krasić ili ne interveniše u tom smislu da se taj penzijski staž u bilo kojoj varijanti, u bilo kojoj tački postojećeg člana 19. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ili izmena i dopuna u članu 4. to ne popravi.

 Dame i gospodo narodni poslanici, evo i u članu 70. i članu 71, na koje su pisali amandmane naši poslanici, pojavljuje se jedna pravna praznina koju sam pokušao da objasnim govoreći i o amandmanu na član 4. zakona.
Pre nego što objasnim o čemu se radi, moram da podsetim narodne poslanike, jer vidim da ne čitaju tekst Predloga zakona, a i sam predlagač je propustio da obrati pažnju da pojmovi koji već postoje u zakonu, koji su objašnjeni, poglavlje 7, penzijski staž, član 44. kaže –penzijski staž na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijsko invalidskog osiguranja obuhvata vreme koje se računa u staž osiguranja i poseban staž prema odredbama ovog zakona. Akcenat je – poseban staž prema odredbama ovog zakona.
Pod tačkom 2) se kaže – vreme koje je kao staž osiguranja i poseban staž uračunato u penzijski staž prema propisima koji su bili na snazi do stupanja na snagu ovog zakona.
U odredbi člana 60, poseban staž, kaže se – osiguraniku - ženi koja je rodila treće dete po tom osnovu uračunava se poseban staž u trajanju od dve godine.
Pogledajte odredbu člana 4, odnosno izmenjenog člana 19. postojećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Ne postoji više pojam penzijski staž koji podrazumeva odnosno sadrži u sebi poseban staž.
Tu se dolazi do problema da žene koje rode treće dete imaju taj poseban staž osiguranja, ne mogu da ga koriste jer u odredbi člana 4. odnosno člana 19. postojećeg zakona, kada se bude radio prečišćeni tekst, kao uslov za sticanje prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja ne postoji nigde pojam penzijski staž.
Ako usvojite ovakve odredbe člana 70. i 71, ako ih usvojite u originalnom tekstu ili u izmenjenom tekstu, kako to predlažu narodni poslanici u amandmanu, posle 2009. godine taj poseban staž neće imati nikakvog značaja, iako je priznat, u skladu sa odredbama zakona koje kasnije slede. Molim vas, to je pravna praznina na koju treba intervenisati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je da se određene poslaničke grupe bore da se ne diže starosna granica, odnosno da se ne pogoršavaju uslovi za odlazak u starosnu penziju i porodičnu penziju, ali su me zaprepastili ljudi iz struke, stručna javnost, odnosno poslanici koji dobro poznaju ovu problematiku.
Oni nisu reagovali kada je u pitanju izmenjen član 117. postojećeg zakona, gde se posle stava 1. dodaje novi stav, gde se kaže: "Korisniku porodične penzije koji stekne svojstvo osiguranika obustavlja se isplata porodične penzije."
U načelnoj raspravi sam se pitao zašto diskriminacija ako svaki penzioner, sem penzionera koji su dobili penziju po osnovu gubitka radne sposobnosti, znači apsolutna nesposobnost za rad, što je prirodno, ne može da radi, ima pravo da radi, zašto korisnik porodične penzije ne može da radi.
Mislim da je u ranijim odredbama i to bio problem, pa je Ustavni sud osporio to kao neustavnu odredbu, a sada se uvodi odredba koja je za mene neustavna.
Ako korisnik porodične penzije ne može da živi od te male penzije i prinuđen je da nešto radi, zaradi, da prehrani porodicu, zašto mu se to pravo uskraćuje? Ne vidim nikakav razlog za to, jer nema opravdanja. Posebno se radi o diskriminaciji. Zato je bilo bolje intervenisati u ovom delu da se ta prava ne pogoršavaju. Mislim da je povoljnije rešenje u sadašnjem zakonu, a nov predlog je krajnje neprihvatljiv.

Ne ljutim se ja što niste uvažili moje mišljenje po ovom pitanju. Razumem da neko drugi piše tekstove zakona, a Vlada potpisuje, kao predlagač. Onda se ne stigne da se pročita svaki detalj. To je kompleksna materija, složena materija, mnogo detalja, pa je zato trebalo pažljivo pročitati ceo zakon, posle ove intervencije nad određenim odredbama, da bi se sve to usaglasilo.
Ali, ako ste hteli da odgovorite tako kao što ste meni odgovorili, ima nešto što se zove matična evidencija. Postoji propis koji se zove Zakon o evidenciji iz oblasti rada, pa je tamo sve definisano šta treba i po kom osnovu beležiti, piše se i vodi određena evidencija.
Evo, član 129. stav 2. tačka 14), tu se kaže da se vodi evidencija. "U matičnu evidenciju unose se sledeći podaci o osiguranicima", pa se nabraja sve i kaže u tački 14) "o penzijskom stažu - po vrstama." Zašto da vodimo evidenciju o nečemu što kasnije nigde ne stoji i ne koristi?
Razumeo bih vas da ste takvu filozofiju imali, da ste to odlučili, da ste brisali član 60, ili da ste imali intervenciju na članu 44, koji govori, tj. celo poglavlje, o penzijskom stažu. Znate zašto, ministre? Zbog tačke 2), koja kaže – vreme koje je kao staž osiguranja i poseban staž računato u penzijski staž, prema propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona. Znate o čemu govori? Govori se o vojnicima, o borcima koji su u ratu ginuli, odnosno bili invalidi, gubili radnu sposobnost itd, pa se njihov staž računa u dvostrukom trajanju. Ako sada to izbrišete kao poseban uslov, imaćete mnogo problema sa omladincima koji su braneći ovu državu imali povrede na ratištu i izgubili radnu sposobnost, ili imaju umanjenu radnu sposobnost.
Vidim ovde, ono što je običaj, da pisci tekstova vode računa kada nabrajaju određene pojmove, oni ih lepo definišu. Postojeći zakon je izbacio neke odredbe, odnosno neke pojmove, pa je napravio neki nered. Vi ste nastavili tom logikom, a mogli ste nešto da promenite bar u onom delu koji se odnosi na invalide rada, odnosno pojam invalidnosti, umanjene radne sposobnosti i dr.
Ako ste ispustili iz vida ovu tačku 2) člana 44. imaćemo puno problema. Znači, treba otkloniti pravne praznine i da dođemo koliko-toliko do rešenja.
Ove odredbe ne zadiru u problem reforme sistema. One govore o uslovima i sticanju prava. Obim prava je nešto drugo. Ja to razumem, sve teškoće i probleme. Za mene malo ima u tekstu ovog zakona onoga što vi govorite i što je prava reforma sistema penzijsko-invalidskog osiguranja. Sve je više sem onog dela dizanja starosne granice i dela načina obračuna penzija, odnosno usklađivanja penzija. Mnogo toga je van teksta ovog predloga, a širok je pojam reforma.
U tom smislu, možda branite saradnike, ne znam ko je pisao ovaj tekst, nije obratio pažnju ali nekorektno je reći, a imamo to u bivšoj tački 2) odnosno tački 1), ta odredba je bila 65 godina života i 15 godina staža, i ranije i sada je ostalo, samo je tačka pomerena. Time niste rešili problem. Dakle, ili ćete izbrisati ovo što se odnosi na poseban staž ili nemojte dovoditi u zabludu majke koje rode treće dete da imaju neki staž, to im ništa ne znači, sigurno smo se razumeli.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre neki dan sam pročitao u novinama – toliko galame, toliko svađe za samo tri i po godine. Uvaženi novinar aludirao je na godine života 68 i 65. Ima tu dosta šale, ali i okrutne istine. Rešavamo veoma važan društveni problem. Ministar je u svom izlaganju pokušao da nam u kratkom vremenu... a i ja imam tako malo vremena na raspolaganju da bih se upustio u ozbiljniju priču o reformi tog penzionog sistema, iako sam u toj priči od početka svog radnog veka, koji je već blizu da i ja steknem uslove za penziju.
Mogu da vam kažem da me je prva rečenica ministra uplašila, kada je saopštio: jedan penzioner - jedan zaposleni. Uplašio sam se da će ličiti na onu priču kada su se srela dva drugara i ovaj prvi grdi onog drugog, kaže – čujem da si postao skitnica, varaš ženu, a to je moja koleginica iz gimnazije, sa fakulteta, dobra majka, već imaš puno godina, deca ti idu u školu, a ti i dalje skitaš, muvaš komšinice i koleginice sa fakulteta, nije to u redu, a ovaj mu odgovara – šta da radim, da ispišem decu iz škole.
Ministar je kasnije objasnio taj problem. Malo je u ovom tekstu zakona šta sve u reformi treba da se uradi, države i ovog sistema. Mi smo zapali u jednu zamku da pričamo samo o političkim stavovima i problemima, a malo o tekstu Predloga zakona i ja bih tu nekoliko stvari rekao ministru, njegovim pomoćnicima, a i poslanicima, koji prate rad ove skupštine i izlaganje poslanika, da obrate pažnju, jer mislim da su važni detalji.
Jer, radi se o sticanju i ostvarivanju prava ljudi koji su proveli jedan životni vek, da li 20, 30 ili svih 40 godina staža, vidim da se predlaže 45, i koliko uživaju u toj penziji, mada kažu da je najbolja penzija koja se dugo koristi. Kod nas je, na nesreću, zbog svih problema puno osiguranika umrlo i ne doživi penziju.
Počeću od vaših predloga. U članu 3. govorite o izmeni člana 15. zakona gde ste lepo objašnjen član pokvarili nekim dodatnim tekstom, objašnjenjem.
Ne znam ko vam je ovo pisao, ne insistiram da to treba promeniti, ali ako pažljivo pogledate tekst zakona – osiguranik koji nije obavezno osiguran može ući u obavezno osiguranje ako podnese prijavu na osiguranje i plati tu sumu ili prestaje osiguranje kada podnese odjavu osiguranja. Sve dalje što piše je mnogo rogobatnije, lošije i ne znam zašto je onakva formulacija, ko to piše.
Vidim da sam član ne zadire mnogo u reformu sistema i ne znam zašto je bilo potrebe da se on menja. Ne znam zašto ste detalje objašnjavali u tom delu, kakav je postupak, jer u svim drugim članovima zakona kasnije sasvim je lepo objašnjen postupak podnošenja zahteva za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja.
U članu 4. predlažete da se prva tačka postojećeg člana 19. izbriše. Tu ste napravili jedan problem na koji hoću da vam skrenem pažnju. Brisanjem te tačke gubi se pojam penzijskog staža.
Šta vam znači kasnije u poglavlju 7 postojećeg zakona i u članu 60. ovog zakona, posebno majkama skrećem pažnju, jer nisu obratili pažnju na tu odredbu – majka koja rodi treće dete stiče pravo na dve godine po osnovu staža osiguranja.
Ako izbrišete 1. tačku ovog zakona posle 2009. godine to im ništa neće značiti, kao ni borcima učesnicima rata koji su imali poseban staž. U članovima od 42. do 52. staž osiguranja je tako fino objašnjen, a u poglavlju 7. član 44. taj penzijski staž. Ko ima koristi od toga što je u skladu sa nekim odredbom ostvario pravo, kao majka koja rodi treće dete, kada ne može nigde kasnije da ostvari?
Možda bi se to moglo popraviti da ste bili pažljiviji, da ste, recimo, u istom članu u tački 2. umesto staža osiguranja napisali – penzijski staž. Onda bi sve bilo u redu i možda bi se to na taj način moglo rešiti. Ili, odustati od brisanja 1. tačke i preformulisati ceo član na drugi način, gde se ne sme izgubiti taj pojam penzijskog staža.
Ne znam zašto ste dodali tačku – 45 godina. Na koju kategoriju mislite? Teško je danas u celom svetu, posebno u Srbiji, da neko dostigne 40 godina staža osiguranja. Svi imamo šansi da veći deo životnog veka provedemo čekajući i tražeći posao, nego što ćemo imati šansi da radimo nekakav posao.
Uglavnom, svi ćemo doći u situaciju da ćemo ostvariti pravo na penziju zato što smo stekli određene godine života sa onoliko staža koliko smo dobili, steći uslove za neku penziju, na način kako se bude obračunavala. Ne znam na koju kategoriju ste mislili kada ste rekli 45. Zašto nije 42, 43, 44, pa i 45?
U postojećem tekstu zakona postoji jedna odredba da oni koji su otišli u penziju mogu da se zaposle.
Ranije je bilo zabrane da penzioner ne može da se zaposli, pa je to promenjeno i sada ako taj koji je u penziji radi još godinu dana, nađe dobru tezgu, dobru platu, može tražiti da mu se ta penzija preračuna pod uslovom da je radio najmanje godinu dana i to je korektno. Ne znam da li takva odredba postoji u bilo kojoj državi u Evropi.
Vi kao ministar i mi kao poslanici, ceo narod imao bi mnogo više sreće da nam rade druga ministarstva, da nam radi privreda, poljoprivreda, da kapitalne investicije krenu, da se što veći broj ljudi zaposli i onda bi manji pritisak bio na penzioni fond, manja socijalna davanja i ne bismo imali probleme koje danas imamo, jer danas se traži da se preživi u ovoj Srbiji.
Ako ima neko od penzionera da je kriv za ovo stanje, da ne budem mnogo ironičan, to su oni penzioneri koji su stalno radeći na važnim državnim poslovima stekli uslov za penziju, danas su penzioneri, ali se i danas nalaze na važnim državnim funkcijama i odlučuju, a to su recimo direktori javnih preduzeća, predsednici upravnih odbora, fondova.
Šta onda mislite i šta znači jednom deki koji je u penziji 10 ili 15 godina, a sin ili unuk koji je već porastao služi vojsku, ne može da dobije posao, završio školu i fakultet i traži od dede džeparac da izađe u grad. Kada ćemo stvoriti uslove da ta mlada generacija radi, a mi stvaramo uslove da oni koji su stekli uslove za penziju sa godinama života još i dalje rade.
Ne kažem da to treba uraditi kao što su komunisti uradili – kada se steknu uslovi za penziju po sili zakona svi idu u penziju, pa onda obaveza prijema mladih i školovanih ljudi, pripravnika u odnosu na broj zaposlenih, ali se u ovoj državi malo radi i kad god se govori o penzionerima onda deca, omladina ne znaju ko o njima priča.
Hteo bih da vam skrenem pažnju, da ne čitam dalje, za one ljude koji posle penzionisanja, oni koji rade te državne poslove, primaju naknadu za rad, ne platu. Nisu u radnom odnosu, kao što su u nekim odborima, u nekim agencijama. Oni ne primaju platu, ali primaju veliku naknadu. Ministar Dinkić je to lepo rešio: naplata poreza i doprinosa za sve ono što se isplati i kao naknada, i kao zarada, i ugovorena naknada i privremeni poslovi. Sve je on to oporezovao i to je u redu.
Kod prijavljivanja u M-4 za penzijsko-invalidsko osiguranje, u želji da mu se poboljša, jer je to dobra tezga, velika plata svih tih koji rade na tako velikim državnim poslovima, njima je u interesu, ako su se bavili tim poslom, da imaju maksimalnu penziju. Onda ne znam šta im znači, a znači im zarada, u kondiciji su, treba poštovati njihovo znanje i iskustvo, ono je upotrebljivo, ali i ovi mladi ljudi moraju nešto da rade.
Čak ima slučajeva da oni koji su izgubili radnu sposobnost rade, što je nespojivo. Onda se dovodi u pitanje da li je veštačenje rađeno. Mislim da takvih slučajeva ima, čak i u ovom Savetu za borbu protiv korupcije. To treba eliminisati.
Sledeće na šta bih vam skrenuo pažnju i ono što meni smeta, u članu 33. vašeg predloga govori se o izmeni člana 112. stav 1, govorite kada stiče pravo na penziju osiguranik koji je po osnovu invalidnosti prestao da radi. Ovde se predlaže da se reči "prijem pravosnažnog rešenja o utvrđenoj invalidnosti" zamenjuju rečima "dostavljanja pravosnažnog rešenja o utvrđenoj invalidnosti poslodavcu". Možda je autor ovog teksta bio opterećen onim što piše u članu 178. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, gde zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca. To razumem, ali penzija je lično pravo.
Kad pogledate član 94. postojećeg zakona, gde je regulisana procedura pokretanja postupka za ostvarivanje prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja, da vas podsetim, da ne čitam, kad izabrani lekar i lekarska komisija odobri izlazak na invalidsku komisiju i invalidska komisija u postupku veštačenja utvrdi gubitak radne sposobnosti, veoma je dug period. Ne mogu da ne povežem određene odredbe Zakona o radu, Zakona o zdravstvenom osiguranju i Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, jer su uslovljene, povezane i za mene logične.
Koliko vremena treba da prođe da osiguranik dođe na komisiju da oceni njegove radne sposobnosti i koliko vremena posle toga, kada se utvrdi gubitak radne sposobnosti, da ostvari pravo na penziju. To opet može biti jedna od onih tema reforme penzijskog sistema, u smislu reorganizacije službi, direkcija, filijala, bolje kadrovske opremljenosti, bolje materijalne opremljenosti, kadrovska rešenja za one koji ne rade dobro, bolje organizovanosti i poznavanje propisa.
Mislim da je korektnije da svima onima koji izgube radnu sposobnost njihovo pravo na penziju ne teče od momenta dostavljanja pravosnažnog rešenja poslodavcu, nego od momenta predavanja zahteva za izlazak na invalidsku komisiju. Zašto to mislim? Pomenuo sam da je dug period.
Ako je radnik do 30 dana na bolovanju, plaća poslodavac, a preko 30 dana plaća Zavod za zdravstveno osiguranje. Ako je to bolovanje duže vremena, a najduže godinu dana, postoji obaveza da se taj osiguranik pošalje na ocenu invalidnosti, sposobnosti. Od momenta predaje, dva meseca plaća bolovanje Zavod za osiguranje, posle toga ide na teret PIO fonda.
Zašto to pominjem? Zato što su nesređeni podaci u matičnoj evidenciji, zato što je pretrpanost poslom, sve ovo što sam malopre napomenuo, kada je u pitanju ažurnost, tehnička opremljenost i broj izvršilaca u određenim filijalama, u odnosu na broj podnesenih zahteva.
Koliko se dugo čeka na veštačenje u prvostepenom postupku, iako je pravilnikom o izboru veštaka, način veštačenja i postupak, ti su rokovi kratki... To je uređeno odlukama i aktima fonda, ali se to ne poštuje. Nije osiguranik postao nesposoban za rad, postao invalid prve kategorije onog momenta kad ga je doktor video, znači, postao je ranije, što se dokazuje medicinskom dokumentacijom.
Ako je primao naknadu za rad... Sada vas vraćam na pojmove, a ovde mnogi ne razlikuju pojmove zarade, naknade zarade, naknade zarade za rad zbog sprečenosti, zato su tekstovi koji su ranije bili u propisima (ne govorim o nekim starim vremenima, ne govorim u političkom smislu) bili jasniji u smislu preciznosti šta je zarada i naknada za rad. U nekoj odredbi se kaže: ako se ostvaruje pravo iz penzijskog i invalidskog osiguranja za zaposlene koji su bili u radnom odnosu, onda isplata teče od prvog dana posle dana kada je prestala isplata zarade.
Ovaj nesrećnik koji je dva meseca bio na bolovanju, posle dva meseca ostvario pravo na penziju, utvrđen je gubitak radne sposobnosti, on nije imao zaradu, imao je naknadu zarade, i to sve vreme na teret fonda. Nije teško da onda fond preračuna od momenta predaje za penziju i razliku od onoga što je isplaćeno kao naknada, da se isplati penzija u punom iznosu. Bilo bi sasvim korektno.
Poslodavac ovde nije zainteresovan. Zašto bi dao nekome otkaz dok ne dobije konačno rešenje o utvrđenoj invalidnosti? Plaća ga država. Fond plaća relativno malu naknadu za bolovanje, umesto pune cene rada, odnosno od penzije, jer penzija je veća nego bolovanje. U našoj praksi sada, na našu nesreću, bar u rudarstvu, penzija je veća i od zarade.
Zbog toga govorim da u odnosima između dve strane, jedna strana koja vrši radnju i druga koja trpi radnju, ovde su ti zaposleni radnici koji trpe radnju i oni su oštećeni, nije fond, nije država, nije preduzeće. Zato je korektno prema njima utvrditi to kao dan od kada se vrši isplata penzije.
Ima nekoliko stvari na koje bih stvarno hteo da vam skrenem pažnju. U članu 34. se kaže: "Korisniku porodične penzije koji stekne svojstvo osiguranika obustavlja se isplata porodične penzije". Zašto? Ako korisniku penzije dozvoljavate da radi i zarađuje, uplaćuju se doprinosi po propisu, kako to Dinkić kaže, zašto korisniku porodične penzije to ne dozvoljavate?
Često kod nas, ako se ne varam, žene duže žive i najčešće su žene korisnici porodične penzije. Ako izabere muževljevu penziju kao nešto povoljniju, ali još uvek nedovoljnu da preživi, da ishrani sebe i ostale članove porodice koji ne rade, prinuđena je da se bavi još nekim dodatnim poslom, pod uslovom da nije izgubila radnu sposobnost, nije otišla u invalidsku penziju, nego porodičnu. Zašto zabranjivati da radi neki drugi posao?
Mislim da je to shvatanje iz ranijeg sistema razmišljanja, filozofija o pravu na penziju, pa ako se zaposli onda se ukida penzija. Mislim da to treba ispraviti.
U članu 58. Predloga predlažete da se u članu 225. stav 2. briše. Razumem vas, ministre, to je dobro što ste uradili. To je ono obećanje da se otkloni ona nesigurnost koja je napravljena ovim zakonom za one koji su stekli pravo na penziju. Mislim da se tu nije dovoljno razmišljalo o problemu.
Molim vas, obratite pažnju samo na ovaj detalj u tekstu, da ne čitam ceo tekst zakona, a govori se o invalidima rada sa preostalom radnom sposobnošću, ranije treća kategorija invalidnosti, koji su ostali bez posla u procesu restrukturiranja – do stupanja na snagu ovog zakona imaju pravo na polovinu penzije posle provedenog vremena na tržištu rada itd, a najduže pet godina.
Vi ste ukinuli to pet godina, što je sasvim u redu, tu neizvesnost ste otklonili, tu pravnu nesigurnost. Pitam vas sada – šta sa onim velikim brojem radnika sa istim statusom koji nisu verovali gospođi Matković i nisu prihvatili da potpišu onu izjavu i da odu na tržište rada i kasnije na fond PIO, pa su ostali u radnom odnosu?
Danas imamo isti problem u restrukturiranju velikih sistema, i vi ste u tom delu veoma aktivni. U RTB ih ima preko 900, nisu tada verovali i plašili su se pravne nesigurnosti, iako sam ih ubeđivao kao rukovodilac na nekom tamo poslu, važna su pitanja i moram, izvinite, da ih ubedim da je to njima povoljnije. Onda dođe ovaj zakon i doveo je do pravne sigurnosti, i to je potpuno u redu. Šta je sa ovima, šta im sada sugerisati, da li da prihvate, jer kod poslodavca ne mogu da ostanu, s obzirom na preostalu radnu sposobnost, značajno manju radnu sposobnost itd.
U tom smislu, mislim da je ovaj ceo član trebalo da se preformuliše i da se i ta kategorija radnika zaštiti, jer u onom zakonu ste isto, a mislim da je to član 101. Zakona o radu, obećali da poslodavac mora, ima obavezu; a šta kada postanu višak i ne štiti ih, njihov status neće biti rešen.
Završavam. Ovde ste obećali u članu 78, i mislim da je to samo obećanje i ne vidim kako ćete to rešiti i kako će se to uklopiti kada se radi prečišćen tekst ovog zakona, kaže – posebnim zakonom urediće se uslovi i način za sticanje prava po osnovu delimične invalidnosti. Molim vas, ministre, ko vam je izmislio ovaj pojam delimične invalidnosti? Šta ona treba da znači? Da li je to ona preostala? Ovo može u žargonu da se kaže, ali se u zakonu mora precizirati svaki pojam – preostala radna sposobnost, umanjena, gubitak radne sposobnosti, mora se precizirati.
Pogledajte, mislim da je onaj stari zakon o osnovama PIO u tom smislu bio jako precizan i pomoći će vam. Nije to da hvalim nekog autora, nego mislim da je dosta preciznije i određenije i može se poboljšati tekst zakona. Malo vremena imam da kažem sve što sam mislio, ali kasnije ću se uključiti, ako budem u prilici, po amandmanima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom želimo da kažemo da SRS smatra da ne treba trošiti pare iz budžeta na finansiranje troškova raznoraznih agencija.
Ja bih moje izlaganje mogao da završim sa ovom jednom rečenicom, kada je u pitanju ovaj amandman, ali ću iskoristiti priliku da kažem nekoliko rečenica o problemima kojima je gospodin Dinkić, ministar finansija, u svom obrazlaganju ovih predloga izmena i dopuna zakona malo posvetio pažnje, ili nije bio dovoljno jasan.
Nisam dobio odgovor ni na jedno pitanje o privatizaciji, odnosno restrukturiranju i pripremama za privatizaciju društvenih preduzeća, velikih sistema, kao što je to "Zastava" Kragujevac, RTB Bor, "Goša", "Prvi partizan", veliki sistemi koji su nekada u Srbiji značili za privredni i društveni razvoj cele države.
Gospodin Dinkić pominje kao dobro rešenje stečaj nad ovim velikim sistemima, po ugledu kako je to urađen stečaj u "Sartidu" u Smederevu. Kada slušamo njegovo obrazloženje, imam utisak da gospodin Dinkić ne zna da je RTB Bor jedan veliki sistem, gde je Vlada vlasnik tog sistema. Nema ko da donese odluku sem Vlade kada su u pitanju planovi rada tog preduzeća.
Voleo bih, umesto da se šalju subvencije, da Vlada donese poslovnu politiku u RTB Bor, koje je kao društvo kapitala, matično preduzeće, koje u svom preduzeću ima nekoliko zavisnih preduzeća, kao što su rudnici bakra u Majdanpeku, rudnici bakra u Boru, Bor-jama, Bor-kop, Krivelj, da ne nabrajam ostale. Umesto subvencija, gde se jedva pokriva deo dohotka za zaposlene radnike, gde se ne uplaćuju doprinosi za
penzijsko i invalidsko osiguranje, da se obezbede obrtna sredstva, da Vlada utvrdi kapacitete, da Vlada donese fizički obim proizvodnje za tekuću godinu, plan nabavke rezervnih delova i opreme, da utvrdi efektivno vreme rada opreme, odnosno nekakav plan.
Konačno, da stvori uslove da ta preduzeća stvaraju novu vrednost, da obezbeđuju zarade zaposlenima i da na taj način ispunjavaju obaveze prema dobavljačima, prema poveriocima i, na kraju, prema samoj državi, odnosno gazdi koji brine da to preduzeće, koje postoji, pravi dohodak, a ne da pravi gubitke.
Imam utisak da svi ministri u Vladi nemaju isti stav kada je u pitanju šta treba uraditi sa tim velikim sistemima, a postupak privatizacije je veoma spor. Čuli smo od ministra da će to biti možda do kraja naredne godine.
Nedopustivo je da ovi veliki sistemi propadnu. Zamislite radnike koji su doskora bili subjekti u odlučivanju, pravili planove, donosili odluke, bili su u starom sistemu samoupravljači, gde su vodili računa o razvoju preduzeća, proizvodnji, raspodeli dohotka, a onda su kroz izmene Zakona o preduzećima postali upravljači kroz upravne odbore, kroz skupštinu, nadzorni odbor, da bi na kraju država ukinula organe upravljanja, uvela prinudnu upravu, odnosno odredila svoje ljude koji će da upravljaju tim preduzećima i na kraju ostavila ta preduzeća da bukvalno čekaju neka vremena, ne znam koja i koliko teška, a vreme ne ide u prilog zaposlenima, jer oprema propada, dugovi se gomilaju, kamate rastu. Ta preduzeća dolaze u sve veće teškoće, u sve veće probleme.
Ova država mora jednoga dana brže da odlučuje. Ne treba da podsećam ministra na novousvojene zakone, kada je u pitanju Zakon o privrednim društvima, ili one odredbe koje su ranije važile u Zakonu o preduzećima, koje su ostale i dalje da važe, kada direktor tog preduzeća ne može ništa da uradi bez saglasnosti Vlade, odnosno Agencije za privatizaciju.
Nema ko drugi da donese bilo kakvu poslovnu odluku, niti poslovni plan, ako to Vlada sama ne uradi. Ili, ako svi ministri u Vladi ne znaju kakvu je odluku to Vlada donela, pa jedan ministar priča jednu priču, drugi ministar priča drugu priču, ili ne znaju za dogovor u Vladi kada je u pitanju sam RTB Bor ili ova preduzeća koja su nekada bila nosioci razvoja privrednog, ekonomskog i društvenog razvoja cele države.
Drugi deo priče, koji sam hteo da pomenem, vezano za izlaganje ministra, to je nemogućnost isplate starog, velikog duga i isplata penzija za poljoprivrednike. Znam, kada nema dovoljno sredstva, štedi se tamo gde može, a penzioneri su jako nezadovoljni, jer imaju utisak da se štedi samo kod njih. Zamislite rudara koji je, radeći 40 godina, odvajao iz svog dohotka za penziju, odnosno po onom obaveznom Zakonu o socijalnom osiguranju, kada je stekao uslov i ostvario pravo iz penzijsko-invalidskog osiguranja, sada dolazi u situaciju da zavisi od generacije koja danas radi, da li će njegova penzija biti isplaćena, u kom iznosu i da li će biti redovna ili ne.
Ti penzioneri, morate gledati u tom kontekstu, smatraju da su tu penziju zaslužili. Godinama su izdvajali, radili, ti fondovi su punjeni, sada onaj ko je upravljao onim fondovima, tim sredstvima, morao je da vodi računa da se ta sredstva ne upropaste, da se oplode, ulože u neki dobar biznis, uvećaju i kada se stekne uslov - posle 40 godina, da se ostvaruje pravo po osnovu penzijsko-invalidskog osiguranja, da se to ne dovodi u pitanje.
Zamislite vas sada, odnosno nas koji smo u radnom odnosu, da li ćemo mi sutra zavisiti po istoj logici od generacija da li će raditi, hoće li biti fabrika, ko će proizvoditi, ko će stvarati novu vrednost i da li će biti dovoljno sredstava da nam se isplaćuju penzije ili ne. Ima te logike i pravde da mi, koji radimo, moramo stvoriti uslove da zapošljavamo nove generacije, da otvaramo kapacitete da bi nam se bolje vratilo.
Ali, gledano kroz logiku da ste odvojili deo sredstava za penzijsko-invalidsko osiguranje, zašto se ta sredstva ne ulože pametno u neki posao, gde će ta sredstva biti uvećana, pa onda kada budete vi došli u situaciju da koristite tu penziju, ima odakle da je koristite.
Ovo je besmisleno. Praktično se potroše pare, često nenamenski, bilo da je to radila ona generacija koja je upravljala Fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje ili današnji rukovodioci koji upravljaju Fondom penzijskog i invalidskog osiguranja, odnosno Vlada.
Nije u redu ako se grade fabrike iz tog fonda, razvija nekakva proizvodnja, a da se taj novac, uvećan za iznos kamata, kredita i ono što je dato, ne vrati u taj fond i da se ta sredstva ne sačuvaju, da se praktično unište sredstva.
Ne mogu da prenesem nezadovoljstvo rudara koji su posle 35, 40 ili 43 godine staža, radeći u rudniku, proizvodili bakar i gradili ovu zemlju, sada da neko njima kaže da nema sredstava da se penzije na vreme isplaćuju.
Koliko gorčine, koliko psovki. Ne mogu da ih citiram, ali mogu njihovo nezadovoljstvo da prenesem gospodinu ministru, ako ga vidite i to mu kažete, pošto nije tu da sluša, da su strašno nezadovoljni i ne vide razloge zašto oni koji su godinama odvajali značajna sredstva sada ne mogu da koriste pravo koje su dobili.
Kada uzmete statistiku, čovek koji 40 godina radi u proseku, ni 10 godina ne koristi sredstva iz penzijskog i invalidskog. Neki umru, a ne naplate nijednu penziju. Ostaju oni koji po osnovu porodičnih penzija koriste deo sredstava, ali je nedopustivo da se ide do te mere.
Samo u jednom drugom kontekstu kao dobar primer kako je to urađeno u Sartidu. Ministar se time hvali, ali reče jednom prilikom istinu da je Sartid u to vreme kada je pravljen i građen koristio dve trećine ukupne akumulacije Srbije, što je u suštini tačno. Znači, mi radnici iz RTB Bor, radeći u tri smene, proizvodeći 60.000 tona bakra u koncentratu, odvajali smo deo sredstava u taj Sartid, pokrivali te troškove, kao i svi radnici koji su imali akumulaciju.
Taj Sartid je prodat. Kakve smo imali koristi od toga što je taj Sartid prodat, bilo sa aspekta radnika koji sada stiču uslov za penziju, a nema te penzije i ta fabrika prodata nekome. Zašto taj deo sredstava nije vraćen u penzijski i invalidski fond, da se od tog dela sredstava izmire obaveze prema penzionerima. Ovako ispada da niko nije odgovoran.
Ako gospodin ministar kaže - ne možemo sada to uraditi jer smo u teškoj situaciji, jer generacije koje su radile pre nas, koje su upravljale državom i fondovima, nisu dobro radile. Zašto se prihvata te odgovorne funkcije da bude ministar ako ne može da radi? Onaj koji šutira samo levom nogom često ne može dati gol. Mora da šutira i jednom i drugom nogom da bi bio uspešan golgeter, a ovako možda će u ekipi koju predstavlja naći nekoga ko može da rešava ove probleme, neka zatraži pomoć.
Ali je bitna namera, bitna je koncepcija i postupak kako razmišljati, kako se društveni problemi rešavaju, a ne na ovaj način da se štedi kod onih koji su zaslužili da dobiju ono što su zaslužili, a ne da se štedi na njima. To je neoprostivo i to je najteže što se dešava posle već stečenih uslova da se neka prava koriste, posle mnogo godina radnog staža, u teškim uslovima rada u privredi koja je radila, a danas ne radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, malo je vremena prošlo od usvajanja Zakona o radu da bi se videli efekti tog zakona i da bi morale da uslede ove izmene i dopune ovog zakona.
Obrazloženje za izmenu člana 111. Zakona o radu, odnosno brisanje stava 3. nije ubedljivo, gospodine ministre. Radi poslanika, samo da ih podsetim šta piše u tom članu, i građane Srbije; u članu 111. Zakona o radu govori se o pojmu minimalne zarade, u njegovom stavu 1, gde kaže: "Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom". U stavu 2. govori se koliki je iznos te minimalne zarade. Stav 3. definiše u kom momentu se potpisuje ta minimalna zarada, odnosno ugovara minimalna zarada.
Brisanje tog stava 3, praktično, dovelo bi do konfuzije u samom Zakonu o radu. Ako pogledate član 104, gde je definisana zarada u pet stavova, gde počinje – zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje, u skladu sa zakonom, ugovorom o radu. Stav 2 – zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad, iste vrednosti, koji ostvaruje kod poslodavca. Stav 4. je posebno zanimljiv – odluka poslodavca ili sporazum sa zaposlenim koji nisu u skladu sa stavom 2. ovog člana, ništavi su.
Pogledajte u kom slučaju i kada će doći do toga da poslodavac i zaposleni ugovaraju minimalnu zaradu ako se to ne definiše nekim opštim aktom, ili na koji način. U zakonu su ranije postojala dva osnovna razloga kada poslodavac mora da ponudi zaposlenom ugovor po izmenjenim uslovima, a to je kada su poremećaji uslova na tržištu, bilo da je nabavka sirovine, repromaterijala, ili ako je problem plasman proizvoda, pa poslodavac nije u situaciji i nije u mogućnosti da isplati zaradu, onda može ponuditi ugovor po izmenjenim uslovima, smatra se opravdanim i zaposlenom treba isplatiti minimalnu zaradu.
Ovako se to neće videti. Poslodavac i zaposleni sklapaju ugovor o radu potpisivanjem ugovora o radu, praktično, stupanjem na posao; sve ovo drugo što se čini kao izmena praktično ide na ruku poslodavcu, gazdi. Ako je poslodavac, u našim uslovima posebno, u superiornom odnosu u odnosu na onog koji traži zaposlenje, znači, pregovaračka pozicija radnika koji traži zaposlenje nije takva da može ugovoriti neku zaradu koju poslodavac neće ponuditi, a najčešće se nudi minimalna zarada, veoma teški uslovi rada i ako država ne kontroliše to, onda praktično zaposleni nemaju nikakvu zaštitu u oblasti rada.
Samo primera radi da navedemo obaveze iz člana 121. i člana 122, da podsetim ministra da je zaposleni dužan da izda potvrdu o obračunatoj zaradi najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec, čak i ako mu ne isplati, da objasni razloge. To se do sada nije dešavalo.
Ili, u narednom članu, gde se govori o obavezi evidencije o zaradi, gde poslodavac mora zaposlenom da omogući da vidi obračun zarade, da potpišu i jedan i drugi da se to ne može menjati i da to ostaje kao dokument od trajne važnosti, to nijedan poslodavac danas ne poštuje. Podsetio bih vas samo da ste u kaznenim odredbama predvideli da su to velike kazne, od 600.000 dinara do milion dinara, i ako bi se to oštro primenjivalo praktično bi zatvorili sve poslodavce danas u Srbiji i oni ne bi mogli da rade, jer su to velike kazne, a slažem se, treba uvesti red u oblasti zapošljavanja, treba napraviti disciplinu.
Ono što je teško i vama i bilo kojoj vladi je da dojučerašnjeg samoupravljača, radnika koji je odlučivao u fabrici sada dovedemo u situaciju da bude najamni radnik, jer je daleko više onih koji traže zaposlenje u odnosu na one koji nude bilo kakav posao, i tu su teški uslovi.
Vi ste pominjali u obrazloženju kada smo usvajali jedan od tih zakona da je bilo pomereno mnogo prema poslodavcu i hteli ste da ga vratite negde na sredinu; sada je praktično to klatno daleko otišlo na stranu poslodavca i zaposleni nemaju mogućnosti nikakve zaštite.
Poslodavac, gazda može da zaposli koga hoće i kada hoće, i to je njegovo pravo i to je nesporno. Može svakoga ko nije ostvario određene uslove na poslu, odnosno ne zadovoljava očekivanja da otpusti sa posla, i to je nesporno. Treba samo ispoštovati proceduru, da ne bude otkaz koji nije u skladu sa zakonom, pa dolazi do sporova itd.
Međutim, ove izmene kasnije koje ste doneli... Čak i to više nije sporno. Poslodavac ne mora da ispoštuje ni proceduru davanja otkaza. Može da da otkaz na najbrutalniji način. Radnik će zatražiti zaštitu na sudu, dobiće je, a poslodavac može da predloži da sud donese rešenje kojim se ne vraća zaposleni kod poslodavca i da mu se ne isplati naknada u duplom iznosu.
Zamislite poslodavca koji će na jedan bezobrazan način dati otkaz zaposlenom, ne vodeći računa ni o postupku procedure. Zaposleni će tražiti zaštitu na sudu, tužiće, poslodavac će priznati tužbeni zahtev i odmah će tražiti od suda i obećaće naknadu u duplom iznosu da se taj ne vrati kod poslodavca. Taj zadnji pokušaj zaštite zaposlenog je praktično otpao, i šta se dešava? Namerno sam rekao – obećaće naknadu u dvostrukom iznosu.
Pogledajte, evo domaćeg zadatka za vas: preko vaših saradnika u Ministarstvu po sistemu slučajnog uzorka iskontrolišite koliko se primenjuje važeći Zakon o radu i koliko poslodavci poštuju, bilo da je to državni sektor, da su javna preduzeća gde je osnivač Vlada ili lokalne samouprave, bilo da su to drugi privredni subjekti, vidite posebno ona preduzeća koja mi danas zovemo državna preduzeća ili gde je državni kapital u većinskom vlasništvu, koliko su dužni zaposlenima po raznim osnovama, po bilo kom osnovu, ili neisplaćenih zarada i zaposleni nije u stanju da naplati.
Onda ćete videti koji je to red veličina i koliko preduzeća duguju i način kako i kada možete, a država je gazda i poslodavac koji ne ispunjava svoje obaveze prema zaposlenom, kako ćete naplatiti od nekoga ko je zloupotrebio, iskoristio radnika, na najbrutalniji način ga eksploatisao, nije mu isplatio ni obećanu, ni zagarantovanu, nikakvu zaradu.
Usput da vam kažem, dobio sam dva pisma od gospodina koji se potpisao kao Vukašinović Željko, gde on praktično vrišti i kuka na odnos poslodavca u jednom preduzeću u Beogradu, to je Javno preduzeće "Garaža", gde traži od svih instanci vlasti u Srbiji da intervenišu, jer se žali na direktora koji je, usput kaže, član DS-a i ko god nije član DS-a gubi ovaj posao, dobija otkaz, smanjuje im se plata.
To je jedno od najgrubljih šikaniranja u tom preduzeću i pošaljite inspekciju i vidite šta se radi u tom preduzeću. Čovek se obraća i predsedniku Vlade i predsedniku Republike, svim institucijama, jer kaže da su kupili jednog sindikalca ovim Zakonom o radu i samo je sindikalni aktivista zaštićen i niko drugi.
Ono što se tvrdi, da je porodilja i majka koja ima malo dete zaštićena – normalno je da je zaštićena, jer poslodavac ne može da da njoj otkaz, nema potrebe, jer to država plaća dok je u tom statusu. Kada prestane taj status poslodavac uvek može da da otkaz, ali sindikalnom aktivisti ne možete da date otkaz. Jedini ko je zaštićen, to je sindikalni rukovodilac. Ako je on u sprezi sa direktorom ili poslodavcem, onda drugi radnici nemaju nikakvu zaštitu i zato ću vam ja ostaviti ovo pismo, pošaljite, koliko da vidite šta se dešava u JP "Garaža" u Beogradu i kakve su to zloupotrebe kada je u pitanju odnos poslodavca i zaposlenog.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko će naš stav da se predložene tarife uvećaju radi zaštite domaćeg proizvođača i proizvoda, umanjiti ili otežati pregovaračku poziciju ove vlade sa EU radi trgovine, ne znamo, ali svi naši predlozi da se uvećaju carinske stope na uvoz živine, životinja, mesa i prerađevina od mesa su sa ciljem da se zaštiti naš proizvođač i da se zaštiti domaća proizvodnja. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 44. Predloga zakona stoji da za odluku kojom se odbija ili odbacuje zahtev za izuzeće sudije, sudije porotnika, predsednika suda itd. plaća se taksa u iznosu, umesto dosadašnjih 300 dinara, 390 dinara. Nominalni iznos povećanja i nije veliki, za zadovoljstvo da se može predložiti izuzeće nekog sudije koji ne valja, ako bi samo to bilo kao problem i razlog.
Imajući na umu kakvu situaciju imamo u sudstvu i ko sve u sudu radi, posebno, čini mi se da je veoma skupo voditi sudski postupak –od podneska tužbe, gde advokat po tarifi uzme velike pare, pa onda mogućnost odugovlačenja postupka, zloupotrebe procesnih radnji, ako treba da se uključi još i veštak, to dodatno komplikuje stvar, vraćanje loše urađene presude, ponovo istom sudiji po nekoliko puta, strahovito poskupljuje sudski postupak i sve na štetu onoga ko je podneo tužbeni zahtev ili koji je u sporu.
U tom smislu, recimo, jedan primer je najkarakterističniji kada su sporovi male vrednosti, koliko mogu troškovi postupka da značajno prevaziđu vrednost samog spora – a onda se advokati snalaze na sve moguće načine ko će dobiti spor zbog plaćanja troškova postupka, vrednost spora i ovako nije ni važna posle pet, šest ili više godina vođenja tog spora.
Kada se sve to uzme u obzir, voleo bih da gospodin ministar sa Ministarstvom napravi neki program mera gde bi se odredili neki rokovi, dinamika pojedinačnih zaduženja, eventualna odgovornost za neizvršenje tog programa mera; da se stanje u sudstvu popravi, da se stvore materijalni i tehnički uslovi, da se personalno, kadrovski, sudovi poboljšaju, odnosno da sudije budu u skladu sa zadatkom koji obavljaju.
Onda bi verovatno bilo sve bolje u ovoj državi, a neke stvari je nemoguće izbeći, da ne mora čovek da se obrati sudu. Nije samo parnica, nije samo tužba, zaštita određenih prava, nego po prirodi postoje neke stvari koje se na sudu rešavaju i to dodatno poskupljuje, uz sve troškove, što je već, do sada, u obrazloženjima ovih amandmana rečeno.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar je u uvodnoj reči veoma kratko obrazložio ove izmene i dopune zakona koga smo nedavno usvojili.
Istina, i nisu neke značajne izmene, sem u delu da one budu međusobno usklađene ili jasnije onima koji moraju da ih primenjuju.
Ono što bih hteo, ministar nije tu, ali primetio sam mladu damu koja je iz Ministarstva i voleo bih da zabeleži par pitanja, pa ćemo u onom delu kada budemo razgovarali u pojedinostima, možda i dobiti odgovor od ministra.
Pitanja su, od momenta usvajanja zakona u Skupštini, pa do današnjeg vremena, ima li Ministarstvo neko sagledavanje koliko je ovaj zakon doprineo da se urede neke stvari u državi Srbiji, u smislu smanjenja zloupotreba: kada je u pitanju rad na crno, isplata zagarantovane minimalne zarade, diskriminacija na određenim poslovima, kada je u pitanju zloupotreba određenih pravnih instituta, odnosno normi za rad duži od punog radnog vremena, kada su u pitanju obaveze poslodavca da da zaposlenom obračun zarade za protekli mesec?
Da li je Ministarstvo uopšte kontrolisalo rad poslodavaca i poštuje li se ijedna od tih odredaba zakona, za koje je u vreme usvajanja u obrazloženju govoreno da je nešto revolucionarno, nešto novo, nešto što će doprineti da život zaposlenih bude bolji, odnosno obaveze poslodavca da jasnije i određenije.
Mislim da tu ima i dalje strašno puno zloupotreba, posebno one odredbe gde se govori o radu na određeno vreme, da nijedan radnik koji radi na određeno vreme ne sme da podseti poslodavca da su ti rokovi istekli, da su stečeni uslovi da rad na određeno vreme preraste u rad na neodređeno vreme, jer bi to značilo stavljanje prsta u oko poslodavcu ili otvorenu ranu i ljutnju poslodavca, gde bi se to posle moglo izroditi u davanje otkaza.
Posebno bih komentarisao odredbu u članu 191, što su naše kolege već komentarisale, kada je u pitanju mogućnost da poslodavac može zahtevati od suda da sud donese rešenje da ne vrati zaposlenog na rad, iako je pre toga dobio nezakonit otkaz. Govoriću to sa drugog aspekta. Poslodavac je dužan da vrati zaposlenog na rad ako je dobio nezakonit otkaz i da nadoknadi štetu u visini neisplaćene zarade itd.
Samo da vas podsetim, sa aspekta kada se radi o preduzećima gde je država većinski vlasnik, kako je to u praktičnom životu. Nijedan zaposleni koji je dobio spor u sudu, pravosnažnu presudu, nije uspeo do sada da naplati naknadu štete.
Jednostavno, poslodavac nema para. Ko je ovde dužnik: država koja je vlasnik preduzeća ili direktor koji rukovodi preduzećem, upravni odbor koji upravlja preduzećem? Ko je dužnik od koga oštećeni radnik može da zahteva naknadu štete, a do sada to nije uspelo nikome ili retko kome. Možda se varam, možda ministar ne misli tako.
Sve me opet asocira na onu ideju i plan, ako ta državna preduzeća ne mogu da se privatizuju, da će doći u situaciju da će se pokrenuti stečajni postupak, odnosno bankrot, da će svi ti radnici biti prevareni i biće im isplaćena minimalna zarada, i to samo za određen broj meseci, kako se to govori u ovim odredbama zakona, ili polovina od one naknade koja je već presuđena pravosnažnom presudom. To je nedopustivo. Kod privatnih preduzeća, kod ortačkih društava, tu država već i nema nikakvu kontrolu i ne trudi se.
Najveći broj zaposlenih trpi ovakve štete u preduzećima, nekada velikim državnim sistemima, koja više ne rade, jer država ne daje obrtna sredstva, ne ulaže u osnovna sredstva, ne stvara uslove da ta preduzeća u procesu restrukturiranja počnu da rade i stvaraju novu vrednost, nego se uglavnom veoma sporo, preko Agencije za privatizaciju, pripremaju za stečaj i bankrot. Onda svi ti zaposleni, koji su do sada imali neprijatnosti i morali prava da dokazuju na sudu, ne mogu ta svoja prava da ostvare.
Zamolio bih da vi podsetite ministra kad bude došao da pokuša da odgovori na neka pitanja. Voleo bih da vidim izveštaj nadležnih organa koji sprovode zakonitost rada kod poslodavaca u oblasti zapošljavanja, u oblasti regulisanja prava u toku rada, eventualno, ona prava koja ima nezaposleni koji se trenutno nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, kako je tu uređen odnos?
Da se malo našalim, juče je bila dosta žučna rasprava ovde, kako ova vlada uvodi red u raznim oblastima društvenog života. Zamerio sam gospodinu Markoviću na jednom delu gde on kaže da red koji je ova država uvela na benzinskim pumpama on ne podržava. Zamerio sam mu, jer on nije rekao dobro u padežu. Ne radi se o redu, radi se o redovima.
To podseća na one probleme iz ranijeg perioda, kad su se pojavljivali redovi za mleko, hleb, benzin, naftu i naftne derivate. Sada su jedino vidljivi redovi na benzinskim pumpama i veoma veliki redovi pred vratima Nacionalne službe za zapošljavanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada sam bio u prilici pre 20 ili 25 godina da učestvujem u javnoj raspravi o izmenama i dopunama zakona, postojećeg zakona, onda sam pomislio da gospoda u to vreme, to su matori, stariji ljudi, da imaju potrebu da odrade svoju platu, pa često posežu da napišu neku izmenu i dopunu postojećeg zakona koji u suštini nije trebalo menjati.
Danas, ne znam da li je to možda razlog, zbog mladih, možda nedovoljno iskusnih ljudi, kada napišu osnovni tekst zakona, pa primetite grešku, onda treba da usledi popravka tog zakona.
Razumem zašto smo pisali nove predloge zakona posle 5. oktobra, znači, pravimo novu državu, ovaj zakon usklađujemo sa Evropskom unijom. Ali, ovo su česte izmene, i ne odnosi se to na ovaj zakon, govorim generalno za sve izmene koje smo do sada imali. Znači, nije kritika vama, gospodine ministre, i neću kritikovati ovaj vaš predlog koji danas obrazlažete.
Iskoristio bih priliku, gospodine ministre, s obzirom da imam neke informacije da ste se vi u Vladi pre dve ili tri nedelje pozabavili ozbiljnije problemom RTB Bor i hteo bih da iskoristim vašu priliku kada izađete ovde da nam u najkraćem i u nekoliko rečenica kažete kakva je to nova koncepcija, mislim na onaj savet ili odbor gde je na čelu gospodin Naumov, gde ste i vi, kao i ostali ministri, član tog tela, gde su oročena neka pitanja, konkretna zaduženja, dinamika je određena.
Obradujte rudare, obradujte ako imate čime i one koji su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, ako ima izgleda za zapošljavanje i nekoliko rečenica najkraće iznesite nam, biće nam korisno.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, ako vas ima – ne vidim gospodina ministra, a bila je prilika da se njemu obratim jer se radi o njegovim predlozima zakona, on je izvestilac Vlade, a obično ga nema u vreme kada treba da čuje neke nove stvari.
Kada želi da prigrabi dodatno veću vlast, Ministar Dinkić posegne za predlozima izmena i dopuna zakona i misli da će time da reši sve probleme. Jeste to možda i praktično, ali veća vlast i veća obaveza podrazumevaju i veću odgovornost.
Ministar Dinkić je praktično došao u sukob sa svima u ovoj državi, počev od vojnog vrha, penzionera, prosvete, zdravstva, medija, možda ne svih, banaka, društava za osiguranje – sve u svemu, kada se uzme, nije mu ni loše. On ima vlast, uživa, a svi drugi imaju mnogo problema sa tim.
Pokušao bih da pitam gospodu iz Ministarstva kako se oni dogovaraju u Vladi. Na jednom primeru rudnika bakra u Majdanpeku, podsetiću vas da je to društveno preduzeće gde je država gazda i vlasnik, dođe jedno jutro Poreska uprava iz Bora i popiše osnovna sredstva – terenska vozila, putnička vozila, autobuse za prevoz radnika, raspiše licitaciju i pokuša da proda da bi naplatili porez. Država u svom preduzeću pleni osnovna sredstva i direktno zatvara preduzeće i onemogućava rad preduzeća.
Nesreća je bila i za Poresku upravu, možda sreća za preduzeće i radnike, da je vrednost tih osnovnih sredstava, koja su bila planirana za prodaju, bila tako mala – nekih desetak miliona dinara, a obaveze po osnovu poreza – stotinak miliona i nije bilo kupca, pa nije bilo moguće prodati ta sredstva.
Praktično, ostala je mogućnost da se radnici dovezu do radnog mesta (terenskim vozilom doveze se radnik do bagera na etaži), da se donese potreban alat i potrebna oprema za održavanje tih osnovnih sredstava.
Ne razumem kako se ministri u Vladi dogovaraju, ako se ne obezbede obrtna sredstva, poreska uprava pleni i nasilno naplaćuje porez, ako se tako nesinhronizovano radi u Vladi. Možda ministar, prevedeno na jezik muzičara, ima i najglasniji instrument u koji duva, pa to dosta para uši i stvara nerazumevanje kod drugih u toj istoj vladi.
Trebalo bi da promeni naziv benda ili da promeni muziku, da bi narod mogao da preživi i da shvati, u ovo teško vreme kada ništa ne radi, kada su svi ostali bez posla i kada se veoma teško živi – da je praktično nemoguće pokrenuti bilo kakav proces proizvodnje kako bi se oživela odnosno stvorila nekakva mogućnost novog zapošljavanja, a sve veći broj ljudi ostaje bez posla i otežavaju se uslovi života.
Razumem želju za vlašću i pokušaj da se u ovoj državi stvori nekakav red. Ovi iz Vlade su uspeli da stvore red, odnosno redove, samo na benzinskim pumpama, ili, možda na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, gde su najveći redovi.
Mada i tu ima pokušaja Vlade, odnosno resornog ministra da smanji redove ispred Nacionalne službe za zapošljavanje na taj način što, ako neko zakasni jedan dan da se prijavi, ne overi zdravstvenu knjižicu, ne prijavi se u roku predviđenom za prijavljivanje – brišu ga sa evidencije i na taj način fiktivno smanjuju broj nezaposlenih ljudi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, a on je sve veći i veći.
Kada se govori o ovim predlozima zakona, voleo bih da ljudi u Vladi, kao jedan orkestar u kome ne može da svira svako svoju muziku ili svako svojim tonom, a da to ne bude sinhronizovano, pokušaju da se dogovore.
Ovih dana sam saznao da ima pokušaja da Vlada nešto uradi na problemu privatizacije RTB Bor. Svi ministri iz Vlade su uključeni u to, ali su konsultacije duge, proces privatizacije je jako spor. Društveno preduzeće kao što je RTB Bor teško je privatizovati, nema šta da se privatizuje, imajući na umu propalu opremu, staru tehnologiju, rudno ležište koje ne može da se privatizuje, sem davanja koncesije, kao i veoma spor i neodgovoran rad Agencije za privatizaciju.
Ako se tu ne uradi nešto brže i bolje, kraj iz koga dolazim biće u veoma teškoj situaciji za preživljavanje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da je i ova oblast uređena zakonom, kada su u pitanju uslovi, način i postupak zaduživanja, kako u zemlji tako i u inostranstvu.
Ministar Dinkić je u svom izlaganju većim delom objašnjavao zaduženost u inostranstvu. Mislim da zaduženost u zemlji isto tako zaslužuje dosta pažnje, jer je prevelika – kažu poznavaoci ove oblasti da je zaduženost u zemlji ravna ili je čak veća nego zaduženost u inostranstvu. Svako svakom duguje i zato je veliki problem nelikvidnosti kod preduzeća i privrednih subjekata u zemlji.
Praktično, nemoguće je vraćanje dugova, naplata potraživanja; svi poverioci, bez obzira da li se radi o državi, državnim preduzećima, da li je EPS, NIS ili neko drugi, praktično, u nemogućnosti su da naplate dug od preduzeća, stvoren godinama, načinom rada kako je to do sada bilo.
U svom izlaganju bih se kratko osvrnuo na dva aspekta. Jedan je aspekt utroška pozajmljenih sredstava, kada su u pitanju kratkoročne pozajmice, gde su kamate izuzetno velike i gde su značajni troškovi u rešavanju mahom finansiranja nelikvidnosti.
Veoma retko se pozajmice koriste za pokretanje ciklusa proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta, povećavanje proizvodnje, odnosno pravljenje novih vrednosti, novih para. Uglavnom se radi o rešavanju problema duga i održavanju te tekuće likvidnosti.
Drugi aspekt je vraćanje pozajmljenih sredstava. Ako se sredstva utroše na plate, na vraćanje dugova, ne pravi se nova vrednost, onda nema sredstava ni da se vrate pozajmljena sredstva uvećana za značajnu kamatu, koja je, kažem, velika, kada je u pitanju kratkoročna pozajmica. Onda se problemi gomilaju i nastaje situacija da je nemoguće vratiti pozajmljena sredstva.
To se vidi kroz primer kako je u bilo kom preduzeću gde je država većinski vlasnik nemoguće naplatiti bilo kakvo potraživanje. U privredi, recimo, dosuđene sume za naplatu štete nastale povredom na radu, nemoguće je naplatiti, jer poslodavac nema sredstva, a država je vlasnik tog preduzeća. U bilo kom postupku prinudne naplate vi niste u prilici da ono što je već pravosnažnom presudom dosuđeno naplatite.
Može li država na tom planu nešto da uradi, da se obezbedi mogućnost naplate potraživanja, da ne ispadne da su svi poverioci prevareni. Posebno govorim o velikim sistemima, gde je država proglasila sebe kao vlasnika preduzeća, ili većinskim vlasnikom preduzeća.
Primećeno je da i ovaj zakon ministru Dinkiću daje previše vlasti, tako da se stvarno ostavlja utisak, ono što sam malopre pokušao žargonski da kažem, da je ministar Dinkić prva violina u bendu koji se zove Vlada ili svira instrument koji se najjače i najviše čuje.
Da li je to zbog prirode njegovog posla ili njega kao čoveka koji je u stanju da prigrabi toliko vlasti, jer drugi ministri nisu takvi, ili se kako to drugi političari kažu, ministar Dinkić oteo, suviše je postao nemiran, pa predsednik Vlade – Koštunica ne može da ga kontroliše i vreme je da ga malo obuzda, u smislu njegovih kompetencija, ovlašćenja itd.
Molio bih gospodu iz Ministarstva da zapišu, ako je to protokolarno moguće, ako je to u skladu sa novim Poslovnikom o radu Skupštine, pošto nisam u prilici da pitam ministra, jer uvek kada izađem za govornicu on izađe, malo se zadržava u Skupštini – ko je naredio, da li on ima ikakvog uticaja na to ili je, ne daj bože, dao blagoslov da Poreska uprava uđe u "Rudnik" da popiše osnovna sredstva da bi prinudno naplatio porez državi, jer je državno preduzeće u pitanju.
Državno preduzeće, a državni poreznik uđe, zapleni osnovna sredstva i pokuša na silu da naplati porez. Praktično, time zatvara preduzeće. Rekao sam da je bila sreća, odnosno nesreća za državnu upravu što ta osnovna sredstva nisu ništa vredela, što nisu mogli da pronađu kupca.
To nije dogovor ministara u istoj vladi, a ima ih: privreda, privatizacija, finansije – svi su u istoj vladi i valjda se dogovaraju o redu poteza po prioritetima, o mogućnosti da se taj privredni subjekt dovede u stanje da funkcioniše. Koji je to poslodavac koji ne brine o svom preduzeću, nego samo pravi troškove, pravi gubitke kroz velike kamate koje su uslovljene nevraćanjem obaveza po osnovu presuda, zbog dodatnog zaduživanja ili samom činjenicom da se ne izmiruju obaveze, pa se po tom osnovu stvaraju dodatni dugovi.
Najveći problem je što niko o tome ne brine kada su u pitanju velika preduzeća. Znam da se u propisima koji su do sada doneseni stvaraju uslovi, i to se oseća. Ne priča se o tome jasno i glasno, ali se oseća da država ima nameru da ta velika preduzeća otera u bankrot. Nije u stanju da ih privatizuje, s obzirom na prirodu tih preduzeća, veličinu dugova, zaduženost prema međunarodnim bankama, domaćim bankama, domaćim poveriocima.
Najlakše je kroz nekoliko odredaba Zakona o radu, u godini kada se pokrene stečajni postupak, prevariti poverioca, odnosno svoje radnike u sopstvenom preduzeću na taj način što im se neće isplatiti cela zarada, nego samo za devet meseci, minimalna zarada, što se ono što je presuđeno neće isplaćivati u celosti, nego samo polovina sume, jer je to ministar Lalović ugradio u Zakon o radu. Oseća se da se praktično u nemogućnosti privatizacije, odnosno restrukturiranja tog preduzeća ide na stečaj, a to bi značilo veoma težak socijalni problem naroda u Timočkoj krajini, Boru, Majdanpeku i okolini.