Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministarko, javljam se prvi put za reč jer je ovo jako složena tema, osetljiva i veoma značajna za državu, za narod i nas same.
U tački 3) starog zakona mislim da je bolje rešenje u smislu predloga ciljeva obrazovanja. Ono što bih posebno istakao, a o čemu nije govoreno u toku ovih rasprava, jeste osposobljavanje za rad. Ovde se govori o nastavnom procesu, o nastavnim planovima i programima, o deci, o nastavnicima, o uslovima, o svemu, ali o samim potrebama za osposobljavanje mladih ljudi za rad malo je rečeno
Naša deca moraju biti obrazovana, ali nije dovoljno da budu obrazovana i pametna, moraju biti spremna i da nešto rade, da zarađuju, da od tog rada žive. Izneću neka iskustva iz prakse. Ranije je bilo mnogo boljih mogućnosti za rad zato što je privreda bolje radila. Danas pravimo planove upisa. Kada je u pitanju politika upisa znate da škole raspišu konkurs, i nekada je to na osnovu broja klupa u odeljenju, zavisno od struke i zanimanja, a privrednici su malo bili u prilici da iskažu svoje potrebe.
U celini, kroz ceo tekst zakona ne vidi se značajniji uticaj privrede na proces planiranja obrazovanja i vaspitanja, sa ciljem da ta privreda može da zadovolji potrebe za kadrovima, za određene tehnološke postupke, u zavisnosti od tehnologije i procedura.
Posebno je važno da ste vi sada zatekli mrežu škola koja je takva kakva jeste, zatekli ste određeno materijalno stanje u obrazovanju, a veoma teško materijalno stanje u privredi govori da škole nemaju dobre uslove za rad, da su nam kabineti i učionice tehnički loše opremljeni, da deca nemaju gde da obave praksu, da bi kasnije mogla da rade uspešno svoj posao, i daleko je teže danas obezbediti uslove da dete obavi pripravnički staž, da bi moglo kasnije samostalno da radi u svom poslu.
Da biste razumeli o čemu pričam, izneću iskustva koja smo stekli u vreme kada smo dobro radili. Preduzeće napravi planove potrebnih kadrova za period od tri do pet godina, jer je toliko trajao proces obrazovanja. Znači, mora se unapred znati šta preduzeću treba, da bi svoje potrebe iskazalo, odnosno da bi prosveta, ministarstvo, škole, stvorili uslove da se obrazuju kadrovi koji upravo privredi i trebaju. Po završetku škole mlada generacija može da se zaposli i da obavlja funkciju za koju je školovana.
Kakva je naša praksa bila? Znači, imamo svoje planove, znamo svoje planove u prečniku od 100 kilometara na opštinskom nivou, u jedinstvenoj politici obrazovanja - koliko imamo dece u generaciji koja treba da se školuje u prvoj godini srednjih škola. Govorim o srednjim školama i pripremi dece za rad. Slično je i na fakulettima. Znamo broj dece. Znamo broj dečaka i devojčica. Znamo šta privredi treba i insistiramo da se ostvare oni nastavni planovi i programi za te uslove.
Zatim, obavimo razgovor sa decom u osnovnoj školi, počinjemo da radimo nešto na planu profesionalne orijentacije, pripremimo decu i kažemo - dobićete stipendije, platimo lekarske preglede, upišemo ih u školu, školujemo ih, stvorimo uslove za praktičnu nastavu i zaposlimo celu generaciju. Tako je privreda obezbeđivala sebi kadrove.
Kako danas to radimo? Vi niste u prilici da vam privreda pomogne i ako tražite od privrede, bilo koje privredne grane, da vam iskaže svoje potrebe za kadrovima, za neki period od tri do pet godina, vi nećete imati tu mogućnost.
Kako onda školovati decu, a da deca budu zaposlena, imaju koisti od obrazovanja koje su stekli, da ne školujemo decu za tržište rada, za evidenciju Nacionalne službe za zapšljavanje.
Proces bi bio ovakav – sagledati koliko imamo kojih strukura na evidenciji tržišta za zapošljavanje. Pogledati koliko je moguće u kojim granama privrede zaposliti kadrova, kog nivoa obrazovanja, kog profila i koje stručne spreme, stvoriti uslove u školama da se ti kadrovi obrazuju, pomoći deci jer je učenički standard loš.
Putuje se iz udaljenih mesta do škola, što je danas skupo, teško je izabrati struku i zanimanje prema afinitetu deteta, prema stvarnim potrebama i mogućnostima zapošljavanja, jer su nam škole daleko. Tamo gde su opštine nerazvijene, gde su sela upućena na mela gradove ...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... teško je stvoriti uslove da se deca školuju baš za one smerove i struke koje bi želeli. Ako znaju i ako ima ko da im pomogne da se oni opredele za ono što im je struka.
Završiću svoju priču ovim: gospođo ministre, imate veoma težak zadatak, mnogo posla, morate zasukati rukave...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... Ako su nam stari programi, onda ne možemo obrazovati decu po starom programu. Moramo biti aktuelni, nove programe, nove tehnološke postupke i tako ćemo se uključiti u svetske integracije, samo znanjem. Znači, imate mnogo teškog posla, morate angažovati i ljude iz privrede, iskusne, kompetentne ljude, sa puno znanja i iz svih sfera društvenog života. Tako ćete uspeti u svom životu.
Sve što uradite biće od koristi. Sve što ne uradite, ne stignete da uradite, neće se možda videti kakve su štetne posledice ...
(Predsedavajuća: Šest minuta.)
... ali one će biti prisutne. Hvala.