U stvari, javio sam se na repliku ministru zbog toga što je u delu u kojem smo govorili o pravu na naknadu za vreme bolovanja ministar pričao o zloupotrebi prava na bolovanje, tako što je razvodnio raspravu do detalja.
Zna se kada je neko bolestan. Ako ministar zna pojmove "izabran lekar", ranije "ordinirajući lekar", šta radi lekar specijalista medicine rada, lekarska komisija i ko je sve odgovoran u lancu ako neko dobije bolovanje, a nema osnov za bolovanje. Šta znači zloupotreba prava na bolovanje? To je osnov za otkaz ugovora o radu.
Mi nismo pričali o tim zloupotrebama, nego smo govorili o situaciji kada je zaposleni stvarno bolestan i kada mu je potrebno više sredstava da bi obezbedio lekove, da bi ozdravio i da bi se vratio na posao, a u isto vreme treba da prehrani porodicu i sebe, a to nije u mogućnosti, jer se radi o maloj zaradi i ovako maloj naknadi za vreme bolovanja.
Sve drugo što je zloupotreba prava na bolovanje, znamo da postoje korumpirani lekari i pojedinci koji su skloni da zloupotrebljavaju pravo na bolovanje, ali i to se sankcioniše i to treba da se kontroliše. O tome nismo mi pričali.
Znači, da bi razumeli priču u celosti, mora ministar da poznaje i neke odredbe Zakona o zdravstvenom osiguranju i nekoliko osnovnih odredbi koje govore o ovoj oblasti, a povezane su sa zakonom o radu. Nema ih mnogo. Onda će biti mnogo jasnije i neće doći do nesporazuma, da mi pričamo o jednoj priča, a on priča o sasvim drugoj priči.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, samo nekoliko rečenica u prilog ovoj raspravi.
Mislim da se ovaj institut "rad na određeno vreme" danas najviše zloupotrebljava. U tom kontekstu treba podržati ovaj amandman, iz razloga što radom na određeno vreme, na period od tri godine, poslodavac najčešće izbegava onu obavezu, kad prestane potreba za radnikom, da isplati otpremninu i druga davanja koja je u obavezi da ispoštuje kada je imao situaciju da radnik radi na neodređeno vreme.
Kad pogledamo zadnji stav, gde se govori da rad na određeno vreme prerasta u rad na neodređeno vreme ako zaposleni ostane da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka na koji je primljen, radnik nije u prilici da insistira na tome, iako se to često dešava, od straha da će da se zameri poslodavcu i onda neće imati u budućnosti šansu da se zaposli kod istog poslodavca, čak i ako ima potrebe za radom, čak i ako se pokazao kao vredan i dobar radnik.
Mislim da su najčešće zloupotrebe rada na određeno vreme ovako kako je sada. Znam da zakon nikada nije prepreka, koliko sam u toj oblasti, da se neko zaposli. Problem je ima li ili nema posla, a sve ostalo je manje važna priča.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, to je taj sporni član o kome sam pokušao u načelnoj raspravi da skrenem pažnju, ali me je iznenadio vaš odgovor na amandman koji je podnela koleginica Vjerica.
Nekadašnji pojam - obavezno socijalno osiguranje, zajednička služba koja se kasnije podelila u tri fonda, pa se kasnije menjalo kako su se menjali propisi, kako se menjala država, pa se sada zove Nacionalna služba za zapošljavanje, Zavod za zdravstveno osiguranje i Fond PIO.
Citirana je već odredba zakona, da ne bih to ponavljao, doneo sam iz službe preko puta naše kancelarije prijave o kojima vi pričate u tri primerka. Obrazac M-3a, koji se nakon predaje i overe nadležne službe PIO vrati poslodavcu, overena fotokopija da zaposlenom. Postoji u propisu, nemoguće je jednu prijavu, to je nekada bilo jedno, pa u više primeraka se dalo, u tri. Jedna ide Fondu PIO, druga Zavodu za zdravstveno osiguranje i E-1 obrazac Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Sve su u određenom broju primeraka, u određenoj proceduri se nose, osam dana je rok i zaprećena kazna zatvora za prekršaj u vreme donošenja zakona od 5.000 do 400.000 dinara. Ovde se preti kazna zatvora od 800.000 do 1.000.000. dinara.
Hteo sam da kažem da je ono što je već regulisano propisima, postoji praksa, nije nepoznato i više mi je smetalo kao vaš argument, kako je to revolt, kako je to nešto novo u zakonu, gde se ostvaruju prava radnika bolje nego ranije. Mnogo toga nije bolje nego ranije. Gospodine ministre, ne vidim da se vi vešto branite kada vas okrivljuju da je zakon kriv što je neko dobio posao ili izgubio posao, zakon nije kriv.
Imao sam prilike, hiljadu rešenja ili odluka da neko zasniva radni odnos ili dobije otkaz da potpiše. Sve su one urađene u skladu sa zakonom, ne zbog zakona.
Zapošljavali smo radnike jer je trebalo radnika, razvijalo se preduzeće, povećavali se kapaciteti, pa nam je trebalo radnika, ili smo otpuštali, kada su nastali razlozi zbog čega radnik treba da se otpusti, ili radnik sam da otkaz, opet u skladu sa zakonom ili nekada možda ne u skladu sa zakonom, pa je vođen o tome spor i o tome smo se dogovarali.
Nije zakon kriv što je neko dobio ili izgubio posao. Ako radi privreda, ima više radnih mesta, ako ne radi, manje, to ste lepo objasnili i niste vi u tome krivi. Zato sam u diskusiji u načelu i rekao - kamo sreće da ministri u Vladi, drugi ministri, privreda, poljoprivreda, rade bolje, odnosno imaju programe, pa da se veći broj ljudi angažuje i zapošljava. Onda bi vi, koji rešavate socijalne probleme, imali manje posla, bilo bi vam lakše, i vama, i narodu i radnicima.
U tom smislu, pošto imam malo vremena, i koka kada snese jaje kokodače, i drugi put kada snese jaje opet kokodače. Nije jaje ništa bolje. Jaje liči na jaje. Ovaj zakon liči kao jaje jajetu.
Ima nekoliko odredbi koje su mnogo gore u smislu obima prava koja radnici treba da ostvaruju, a pokušava da se prikaže boljim. O tim odredbama govoriću kada budu došle na red, jer iz svakog jajeta ne izleže se pile, ako petao nije dobar, ne vredi, ali ne valja da jaje bude mućak, ne valja da smrdi.
U tom smislu, kada se govori o propisima koji su shvatljivi, primenljivi, neko čita propis i odmah je jasno, neko čita propis i komentar tog propisa, pa mu opet nije jasno. Važno je da ti propisi budu prihvatljivi i primenljivi, i ne mogu oni rešiti problem sami za sebe. Bitno je da se ti propisi primenjuju.
Ako budemo dosledno primenjivali ove propise, kada usvojimo ovo ovako možemo odmah pozatvarati sve velike sisteme, samo zbog onoga što neće biti u stanju da u mesecu za mesec obračunaju zaradu i pokažu radniku koliko su zaradili, jer nam kasne plate po šest meseci.
Da ne dužim oko ovog amandmana, dovoljno je rečeno, ne vidim zašto je to tako napisano, ne znam zašto su rokovi drugačiji, zašto uopšte ta odredba stoji u ovom zakonu, kada je lepo objašnjeno, jer su te stvari regulisane do sada sasvim jasno. Možda da neko ne primenjuje to, pa onda kontrola može da ustanovi da poslodavac treba da dovede u red i da primenjuje.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imamo nov predlog evropskog zakona, usklađen sa svim direktivama i preporukama – evropski, a naš.
Ključne reči "poslodavac", "zaposleni", "prava po osnovu rada", "otkaz ugovora o radu", "prestanak radnog odnosa" i druga pitanja vezana za ambijent bogatog kapitalističkog, uređenog i disciplinovanog sveta Evropske zajednice, odakle prepisujemo ili usklađujemo normativne akte sa našim ambijentom; u bogatoj Evropskoj uniji, gde puno poslodavaca nudi puno posla i gde je mnogo lakše doći do posla nego ostati bez posla, za razliku od našeg ambijenta, gde je veliki broj ljudi bez posla i gde je veoma retko da neki poslodavac nudi mogućnost zaposlenja.
Taj uređeni svet ima mogućnosti da zapošljava, stope nezaposlenosti su mnogo manje nego kod nas i veoma je mali broj ljudi koji, kada ostanu bez posla, dugo čekaju na posao. To vreme kad čekaju na posao, država o njima brine na adekvatan način i imaju u naknadu preko tržišta rada, uslovno rečeno, kao i kod nas, i od toga može da se živi, a kod nas to nije slučaj.
Samo ću nekoliko ključnih pitanja da probam da kažem. Ovaj zakon nije ništa novo niti revolucionarno u odnosu na ranije tekstove zakona, čak ni ovaj koji je važeći, iako sam čuo ovde puno drugačijih mišljenja. U nekoliko primera ću pokazati da je to tačno. Ima neznanja, ima želje da se pokaže da je sve što je sada novo mnogo bolje nego što je bilo ranije, mada znam da su i propisi koji su ovu oblast regulisali ranije bili dosta jasniji i prihvatljiviji, samo je drugi ambijent, druge mogućnosti, bili su potencijali veći, privreda je radila itd.
Ministre, znam da ne možete sve ove probleme rešiti, jer vi rešavate probleme onih koji ne rade. Kada bi ostali ministri u Vladi (Velja, Naumov) radili više i kada bi pokrenuli tu proizvodnju, kada bi veći broj ljudi radio, onda bi vi imali manje problema sa zbrinjavanjem onih koji ne rade, sa ovim socijalnim kategorijama.
Počećemo od člana 12. Kaže – "zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu". To se opet ponavlja u članu 104. na 32-oj strani. Šta kaže evropska direktiva i preporuke Evropske zajednice kada je u pitanju pojam "odgovarajuća zarada"? Šta je to odgovarajuća zarada u našim uslovima, u bilo kojoj grani? Kolika je ta odgovarajuća zarada za jednog bravara, rudara, rukovaoca građevinskim mašinama, električara u privredi, radnika u administraciji u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, a koliko je to kod nas.
Može li poslodavac da ponudi ovakvu cenu rada, ovakvu zaradu kod nas, od koje ne može da se živi, a da to ne bude nepristojno i da ne bude u bukvalnom smislu reči eksploatacija, najamni rad. Kod nas je veliko šarenilo i zavisno od grane u kojoj radite, ako imate sreće da radite u EPS-u, NIS-u, "Naftagasu" možda imate priliku da zaradite. U Elektrodistribuciji čistačica zaradi više nego diplomirani inženjer rudarstva.
Može li diplomirani rudarski inžinjer kad dođe kod poslodavca da pregovara sa vlasnikom firme oko te cene rada, a da ne bude toliko ponižavajuća, jer ako odbije, doći će neko drugi koji mora da prihvati tu cenu rada bi mogao da preživi. Konkurencija je velika.
Kod nas je toliko veliki broj ljudi koji traže posao u odnosu na one koji nude, tako da ste u situaciji da prihvatite bilo šta da preživite.
Šta kažu evropske direktive na taj pojam koji pokušavamo na ovaj način da uredimo? Kaže – invalidu rada poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje posla prema preostaloj radnoj sposobnosti itd. Gde ste to u zakonu pročitali da postoji invalid rada sa preostalom radnom sposobnošću? Odakle vam taj pojam kad znate da je Zakonu o PIO, koji je usvojen 2003. godine, ukinuo pojmove invalidnosti, invalide rada sa preostalom radnom sposobnošću, ukinuo pojam - drugi odgovarajući posao, ukinuo pojam - preostale radne sposobnosti itd.
Ako mislite na ono i po ranijim propisima, to je možda trebalo rešiti kroz prelazne i završne odredbe, kao što je u samom Zakonu o PIO. Ovako ispada da je zakonom to regulisano, da ti ljudi koji imaju taj status invalida rada sa preostalom radnom sposobnošću, ili po ranijim propisima treća kategorija invalidnosti, druga kategorija invalidnosti, ili radnik kod koga preti da će postati invalid rada ako ostane na tim poslovima i dalje da radi.
Poslodavac nema posla za njih, da rade puno radno vreme, da ostvaruju radnu normu, a da pri tom ne ugroze svoje zdravstveno stanje. I u postojećem zakona ta kategorija radnika nije zaštićena.
Poslodavac može uvek da ih stavi na spisak radnika za čijim radom je prestala potreba i po proceduri odgovarajućoj da se oslobodi tih radnika, jer ne možete očekivati od poslodavca da rešava socijalni problem. Mislim da je to zakonodavac ranije imao na umu, da država rešava socijalni problem, a ne poslodavac.
Zamislite poslodavca koji zbog poremećaja na tržištu rada, ili izgubi neki deo kapaciteta iz nekog razloga i mora da smanji broj zaposlenih. Ne može niko da kaže - ovoga nemojte da ostavite na poslu ili ostavite ga na poslu, a ovom dajte otkaz. Poslodavac bira.
Može da misli najbolje o gospodinu Peri, kaže - dobar si radnik, malo si bolestan, imaš decu, žao mi što moraš da ostaneš bez posla, ali više nisam u prilici da te plaćam da dolaziš na posao, jer nemam više tih mogućnosti, nemam ni obavezu, isplatiću ti zaradu, isplatiću ti otpremninu i država će da brine o tebi. Ali, naša država nije u prilici u ovim uslovima u kakvim jeste. Poslodavac te mogućnosti ima i to mu niko ne može uskratiti.
Ako poslodavac ispunjava uslove da radi, po onome za šta je osnovao preduzeće, ne mogu da kažem vlasnik firme, jer sad je to vlasnik poslovnog imena, promenili smo termine pa se teško snalazimo u novim terminima, on bira čime će da se bavi, mora da ispunjava uslove u pogledu organizovanosti tehničkih uslova, tehnoloških, u pogledu zaštite na radu, obaveze prema državi. Kada dobije dozvolu za rad, on utvrđuje kapacitete, utvrđuje koliko će da proizvodi, šta će da proizvodi, kome će da prodaje i koliko će radnika da zaposli. Niko ne može da mu kaže drugačije.
Znači, zavisno od toga kako koristi kapacitete, koliko ima mogućnosti da zapošljava veći ili manji broj radnika određene struke, on bira zaposlene, ne mora čak nikom ni da se pravda koga je zaposlio i zašto, ne mora čak ni da objavljuje konkurse, nego zaposliće posredovanjem preko tržišta rada Nacionalne službe za zapošljavanje ili bez posredovanja, samim kontaktom sa onim koji traži posao.
Ne možete očekivati ni da će se taj problem invalida rada na taj način rešiti. To je stvaranje iluzija kod onih koji su u takvom statusu da će im biti bolje, a neće im biti bolje. U Zakonu o PIO, u jednom članu, mislim da je član 21, u jednoj rečenici se pominje invalidnost rada u smislu gubitka radne sposobnosti. Znači, potpuna nesposobnost za rad. Zakon o PIO poznaje samo taj pojam i nikakav drugi pojam invalidnosti.
Nekorektno je to napisati ako to nije u skladu sa ovim ili ako ne mislite da imate nov tekst tog zakona o PIO, pa da to bude dovedeno u red. Ako je to dovedeno u red, to je bolja varijanta, jer mislim da nije u redu da neko sad kaže - ne postoji manjak radne sposobnosti; pa čovek radi 30-40 godina u teškim uslovima rada, pa godine života, pa fizičko stanje itd. Normalno je da čovek nema iste radne sposobnosti, još ako se razboli, kao na početku radne karijere, kad je zdrav, mlad i fizički pripremljen.
Da ne bih oduzimao mnogo vremena, toliko o tim invalidima, zaslužuju i mole, posebno zbog ovih rešenja, da su im uskraćena prava, postoji ta pravna nesigurnost, jer je rečeno da invalid rada koji ostane bez posla po provedenom vremenu na tržištu rada imaće pravo na određenu naknadu preko Fonda PIO. Onda je to ograničeno na pet godina od donošenja zakona, pa je stvorena tolika pravna nesigurnost da veliki broj ljudi gubi sigurnost, šta će biti sa njima, od čega će da prežive dok ne steknu uslove za penziju po nekom drugom osnovu, ostare ili se razbole do te mere da izgube tu radnu sposobnost.
Još kratko da protrčim kroz tekst; na 34. strani, ova minimalna zarada je toliko smešna, kažete - socijalni partneri, dogovor, Vlada, sindikat, poslodavci. Ne vidim tu ulogu Vlade ako dozvoli da je to tako niska cena, ta minimalna zarada.
Zamislite porodicu gde jedan radi u porodici, da zbog bolovanja ne može da zaradi, pa umanjeno bolovanje ili bolovanje koje ne može biti bolje od minimalne zarade, plaća lekove, ne može da se prehrani. Ako se još deca školuju, prestanak studija, školovanje dece. Ta porodica dolazi do toga - bolje ubiti ih nego na taj način pokušavati. Šta kaže Evropa? Šta kaže svet kada je to u pitanju? Ako su sve prepisali iz sveta, dajte da pogledamo koliko je to u svetu.
Hoću da vam poručim ovo - poslodavac koji je u stanju da privređuje i zapošljava ima obavezu i da plaća. Ako to nije u stanju, neće da postoji kao poslodavac. Ostalo ću kroz amandmane. Ali, važan je još jedan deo, moram ovo da kažem.
Ovde je neko toliko hvalio i pričao o tome kako ovim zakonom poslodavac mora radniku da pošalje, dostavi mu prijavu za osiguranje, a to postoji u zakonu u članu 136 - obaveza u roku od osam dana, i prijava za osiguranje i odjava sa osiguranja, i zaprećena je velika kazna.
Znači, postoji, i to nije ništa novo i ne treba ga regulisati na dva mesta, već postoji.
Samo još nešto i završiću. Posle ću o amandmanima. Ima puno stvari vezano za onaj deo kada je u pitanju stečaj. Oni koji su pisali ovaj tekst zakona ili koji komentarišu moraju bar nekoliko odredaba da znaju iz oblasti zakona o PIO, o zdravstvenom osiguranju, zapošljavanju radnika, Zakona o evidenciji iz oblasti rada i onda će razumeti. Sve te odredbe su logične, povezane, jasne, nisu kontradiktorne, ali treba ih znati, da bi se moglo ovo komentarisati.

Uvaženi ministre, kada sam govorio o toj ceni rada, vi ste opterećeni kao i svi mi sadašnjim stanjem u privredi, gasimo požar.
Imamo veliki broj državnih preduzeća gde je država većinski vlasnik, pa ne znamo šta da rešimo, nema proizvodnje, nemamo para, ne možemo dati otkaze, bila revolucija, ne znamo šta ćemo, odnos poslodavac-zaposleni, problem je veliki.
Kada donosimo zakon o radu govorimo o svim novim subjektima. Mogli smo, kao što smo u Zakonu o privrednim društvima izuzeli taj deo, ali sva nova preduzeća, svi novi subjekti privredni koji se osnivaju treba da imaju ove uslove i onaj ko nije u stanju da plati radnika treba ga zatvoriti odmah, a ne sme se nuditi tako niska cena rada koja je ponižavajuća, koja ne može obezbediti egzistenciju ni jednom građaninu, a ne celoj porodici.
Zamislite rudara koji sa 6.000, 12.000 treba da školuje dete u Beogradu ili u srednjoj školi bilo gde, i zamislite rudara koji radi 35 godina, razboli se i sada mu dajete nepovoljnije uslove, smanjujete mu osnovicu za vreme bolovanja. Nije više zarada nego osnovna zarada i nije više zarada iz meseca kada koristi to pravo nego zadnja tri meseca, gde je ugrađen porast troškova života itd. Znači, otežavate uslove.
Imao sam slučajeva da mi dođe u kancelariju četvoročlana porodica, rudar radi, proizvodi i izdržava porodicu. Onog momenta kada se razboli više nije u stanju da izdržava ni sebe, ni porodicu. Skupi lekovi, nema lečenja i praktično se čovek ubija, jer ne može ta umanjena zarada, odnosno naknada zarade da mu obezbedi da preživi, da plati lekove, da se leči i izdržava decu.
Ne znam kakvu je poziciju sindikat imao kada je sa vama pregovarao. Ne znam vašu ulogu kao Vlade, jer je to između poslodavca i zaposlenih, a vi bi trebalo da napravite ambijent da se oni dogovore, a da ne budete na strani poslodavca tako ubedljivo, nego terajte poslodavce da dobro koriste sredstva rada, da koriste opremu, vreme rada i da imaju proizvode koje mogu da prodaju. Onda će moći da plate radnika i onda je to zdrava privreda koja radi, a ne bolesna privreda koja ne plaća.
Zamislite još ovaj deo, usput da pomenem, to je nepoznavanje, kada je u preduzeću pokrenut stečaj, ovde piše da može da traži naknadu za zadnjih 9 meseci, koja će biti umanjena. Znate da do mesec dana idu sredstva poslodavca, a preko mesec dana ide iz sredstava fonda, tako je po propisima o zdravstvenom osiguranju. Kako se može desiti da neko 9 meseci ne obračuna i ne isplaćuje naknadu za bolovanje koja ide iz sredstava zavoda?
Dve-tri odredbe koje tu oblast regulišu govore da se ta sredstva isplaćuju odmah na poseban račun, da se ta sredstva ne mogu upotrebiti za nešto drugo i ako se ne upotrebe moraju da se vrate.
Veoma su strogo kontrolisana ta sredstva kao naknada za bolovanje i vi sada kažete da može neko više meseci da ne prima tu naknadu, i kada dođe u situaciju da se u toj godini pokrene stečaj, da mu se onda isplaćuje deo toga što mu pripada.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlagač - Vlada je uporna da sve uredi kod nas kao što je to u svetu i evo novog predloga zakona o posredovanju, koji danas razmatramo. Zakon je sažet, koncizan, nije baš uvek jasan i imam nekoliko zamerki u tom delu. Šta može biti gore od zakona na koji posle moraju da se pišu komentari i objašnjenja da bi se razumele neke odredbe zakona kada dođe do konkretne primene?
U delu o poverljivosti kaže se da informacije, predloge i izjave iz stava 2. ovog člana sud ili drugi organ koji vodi postupak neće prihvatiti. Informacije, predlozi i izjave iznete u toku postupka posredovanja i predlozi dati isključivo u svrhu izmirenja ne mogu se koristiti u parničnom, arbitražnom i drugom postupku, ili saopštiti na drugi način.
Koliko može biti problema u ovom delu kada stranke u postupku, učestvujući u raspravi, iznose argumente koji su važni za odlučivanje, uz prisustvo advokata, a ne završe postupak mirnim putem i ponovo dođe do vođenja rasprave na sudu? Hoće li taj problem biti izražen, da punomoćnici koriste ono što su čuli u postupku mirnog rešavanja?
Nejasna je odredba u delu člana 9. koja kaže da posrednik može da daje predloge mogućih načina za rešavanje spora, ali ne i predlog samog rešenja. Šta znači da može da razgovara, predlaže, a ne sme da predloži samo rešenje? U tom delu biće dosta nejasnoća.
Što se tiče trajanja postupka, postupak posredovanja može da traje 30 dana. U drugom delu se kaže da sud ili drugi organi mogu da produže vreme trajanja postupka. Ne kaže se koliko.
Ja sam takođe jedan od onih koji misle da ovaj zakon neće mnogo doprineti i biti u velikoj primeni, sem možda u malom broju slučajeva određene vrste sporova, ako znamo da sudovi kao institucije, sudije koji imaju ugled i autoritet, veliku sudsku praksu, iskustvo, ne rešavaju u postupku gde je strogo propisana procedura. Ti sporovi dugo traju i koštaju zbog odlaganja ili neracionalnog vođenja postupka, zbog sprege advokata, sudija ili veštaka u postupku.
To nije opravdanje da donosimo drugi zakon da bi se to izbeglo, nego treba tražiti efikasnost rada sudova. Kako onda rešiti na ovaj način, gde posrednik nema taj autoritet sudije, niti taj ugled, niti sve ono što sud ima na raspolaganju da neke stvari uredi i odluči kako je to u praksi kod nas.
Ne mislim da će ovaj način biti jeftiniji ako se pokuša mirnim putem rešavanja. Tom posredniku treba da se plati po tarifi advokata. Da li po tarifi podneska, zastupanja?
Da li advokat ima tarifu za određene podneske, tužba, žalba, revizija, ili nešto drugo, i samo zastupanje. Kolika je tarifa tog posrednika na koju on ima pravo nije jasno rečeno. Normalno, ako stranke u sporu moraju da dovedu svog zastupnika i taj advokat će tražiti određenu naknadu, neće da učestvuje u tome. Mora da se plati advokat, mora da se plati posrednik.
U onome na šta smo mi navikli imamo tužbu na koju plaćamo taksu, plaćamo zastupnika, veštačenje, a ovde moramo platiti i posrednika i ukoliko se ne reši problem ostaju svi troškovi koje smo do sada imali i bili u obavezi da ih izmirimo.
Ne mislim da će se ovim ubrzati postupci, niti smanjiti troškovi, sem možda u malom broju posebnih slučajeva gde je to moguće. Praktično, treba tražiti efikasnost rada sudova, skraćivanje postupka, boljom kontrolom ovlašćenih organa za kontrolu rada sudija i sudova uopšte radi njihove efikasnosti. Najveći je problem presuđenu stvar u izvršnom postupku realizovati. Veliki je broj pravosnažnih presuda koje poverilac ne može u izvršnom postupku da završi, jer postoji mnogo načina da se to ne uradi zbog neefikasnosti sudskih organa, odnosno državnih organa.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi članovi Vlade, amandman na član 7. je u stvari objašnjenje da ne treba trošiti sredstva budžeta na finansiranje rada agencija.
Brojne agencije su osnovane. Sve su samostalne, nezavisne, troše mnogo para, a efikasnost nije velika. Takav im je status u zakonu. Meni liče ove agencije, primera radi, ako se sećate velikih građevinskih preduzeća koje uzmu poslove i ne mogu da izvrše sve, pa onda angažuju veliki broj podizvođača. U ovom slučaju Vlada je izvođač radova, a agencije su podizvođači.
Ohrabruje namera Vlade da smanji državnu administraciju, ali je to izuzetno težak posao. Podsetio bih narodne poslanike na period ranih osamdesetih godina, doduše prošlog veka, da je država Srbija imala zakon o obaveznoj kadrovskoj evidenciji, imala zavod o kadrovskoj evidenciji, gde su popisali sve kadrove koji se nalaze na rukovodećim mestima, sve one koji imaju fakultete, više škole. Popis je rađen po dva osnova. Po osnovu radnog angažovanja i po osnovu političkog angažovanja.
Posle nekoliko izveštaja republičkog zavoda, polazeći od godina starosti, škole, stečenih znanja i iskustava, poslova koje obavljaju, određeni ljudi od ugleda i autoriteta ukinuli su zakon i zavod. Ta administracija nije smanjena. Isti je problem sa administracijom koja je sada ovako brojna i to će veoma teško da se uradi.
Pre nego što zaključim, dozvolite mi da pročitam jedan kratak tekst iz jedne lepe knjige - Otvaranje novih perspektiva - paragraf 159; Zakon ovaj stupa u život od 1. jula 1866. godine. Preporučujemo našem ministru finansija da ovaj zakon obnaroduje i o izvršenju se njegovom stara. Vlastima pak zapovedamo da po njemu postupaju, a svima i svakome da mu se pokorava. To je od 15. aprila 1866. godine u Beogradu, Mihajlo M. Obrenović, Knjaz srpski, vidio, i stavio pečat državni čuvar državnog pečata, ministar pravde.
Ovoj vladi akcenat je na rečima "vlastima pak zapovedamo da po njemu postupaju, a svima i svakome da mu se pokorava", a to u Srbiji danas malo ima. Opšta je nedisciplina. Ne poštujemo sopstvene zakone koje smo doneli. Ima puno kriminala u najvišim organima vlasti, odnosno u organima koji treba da štite ovu državu i zakon.
Mi nemamo Knjaza srpskog, ali imamo predsednika, ali bi trebalo da imamo predsednika koji bi, pored ovih stranačkih obaveza, mogao da se malo ozbiljnije bavi i državnim poslovima, i na taj način da pomogne da ovi građani bolje žive.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovo je već 44 pokušaj u pismenoj formi da ubedimo vas da povučete ovaj predlog zakona, odnosno većinu u Skupštini da ovaj tekst zakona ne proglasi zakonom.
Onog momenta kada poslodavac uruči rešenje o otkazu ugovora o radu zaposlenom, onda je prestao svaki razgovor između poslodavca i zaposlenog u statusu preduzeća.
U tom momentu zaposleni koji je dobio otkaz može samo da zatraži zaštitu prava kod suda. Ti su rokovi kratki. Nakon toga može zatražiti zaštitu kod inspektora rada, a ako inspektor rada oceni da su očite povrede odredaba Zakona o radu, onda može suspendovati rešenje o otkazu i vratiti zaposlenog kod poslodavca na rad, dok se ne okonča sudski postupak.
Nema boljeg arbitra u smislu autoriteta, ovlašćenja i kratkoće postupka od ovlašćenog radnika u liku inspektora rada, ako radi svoj posao. Ako inspekcija ne radi dobro iz nekih razloga, da li zbog materijalnih uslova, kadrovskih, tehničkih uslova, treba osposobiti inspekciju za rad, pa će biti daleko manje sporova.
Spor može da nastane samo ako poslodavac zbog brzopletosti i neznanja propusti i ne uradi otkaz po Zakonu o radu. Svi drugi sporovi su nepotrebni i iluzorno je voditi ih.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodina ministra nema. Usvajanjem ovog predloga zakona možemo se pohvaliti da smo još jedan važan zakon uskladili sa evropskim zakonodavstvom, da smo uvažili sve preporuke, sva akta evropske zajednice, ono što je dato u ovom obrazloženju. Možemo steći, verovatno, i uslov da dobijemo i taj kredit.
Razumljive su odredbe zakona kada je u pitanju osnivanje društvenih preduzeća, registracija, upravljanje preduzećem, statusne promene, lica koja su ovlašćena, imaju dužnost prema društvu. Sve je to lepo napisano, dobra je podloga bio Zakon o preduzećima.
Rekao bih nekoliko rečenica, vezano za moje iskustvo iz privrede. U privredi radim od 1967. godine. Fabrike su tada radile po propisima, jedan duži period vremena radilo se po Zakonu o udruženom radu. Nakon poslednjih izmena zakona donesen je ponovo Zakon o preduzeću, a veoma česte promene zakonske regulative nas su koštale čestih reorganizacija, statusnih promena, pada produktivnosti, standarda, nestajanja fabrika itd.
Nije dovoljna samo pravna regulativa. Usvajanjem ovog zakona možemo reći da smo uz niz donesenih zakona promenili društveni sistem, otišli smo u kapitalizam. Tome Srbija i teži, stvaraju se uslovi da nas Evropska zajednica razume, da možemo sa njima da radimo, da budemo kompatibilni sa njihovom privredom, ali je nedovoljna samo pravna regulativa.
Nisu ovi papiri dovoljni da bi privreda Srbije radila. Treba ulagati, organizovati, naći tržišta, stvoriti druge uslove, a mi to ne radimo. Sva akta mogu biti idealna, ali tu nema krvotoka, nema života dok se ne stvori drugi deo uslova, da se stvori materijalna osnova, da se dobro organizuje, da se kadrovske pretpostavke stvore i da privredne grane počnu da rade.
Dobro je što ste u ovom delu ograničenja odvojili društvena preduzeća i preduzeća sa kapitalom gde je država većinski vlasnik, dok se ne završi ovaj proces privatizacije. To je dobro, ali treba taj deo posla ubrzati, završiti, jer je ostao veliki broj državnih preduzeća, velikih sistema gde taj posao nije završen i to je goruća rak-rana privrede Srbije.
Zakon o preduzećima je bio dobra osnova i, razumljivo je, za privrednike koji su hteli da formiraju nova preduzeća, nova privredna društva bilo je veoma teško statusne promene napraviti. Mi smo uvek bili među prvima, kada je u pitanju RTB Bor, Majdanpek, brzo smo uskladili naša normativna akta i organizacionu strukturu sa novim zakonima, ali nismo napredovali dalje jer nismo imali druge pretpostavke. Imali smo sve teže uslove privređivanja, imali smo stručnjake, brzo smo to usaglašavali, ali to nije dovoljno.
Pogledajte poslednje izmene Zakona o preduzećima, koliko su one česte. Šta to znači privrednicima? Kada se donese zakon, ostavi se rok od dve godine da se usklade propisi preduzeća sa novim zakonima ili da preduzeća svoje statusne promene usklade sa tim propisima. Prođu dve godine, preduzeća ne stignu, donese se nov zakon i sve ispočetka. U tom smislu je moja kritika ovog dela.
Možda je dug rok od dve godine, možda je kratak, jer treba završiti sve ove poslove oko restrukturiranja, oko pripreme za privatizaciju i konačno završetka priče sa tim državnim preduzećima. U tom smislu mislim da su ti rokovi, u našoj želji da se što pre završi problem, dugi ili su možda i kraći nego što bi bili objektivno potrebni da se posao završi.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 30. zakona je u stvari 34. pokušaj u pismenom obliku da ubedimo skupštinsku većinu da ovaj tekst predloga zakona ne proglasi zakonom. Razloge za to čuli ste od pravne struke, veoma je logično, poštujući struku i logiku prava, mislim da je svima jasno zašto ovaj tekst zakona ne treba da postane zakon. Ja ću ukratko da protrčim kroz pravnu praksu, samo još neke argumente da kažem. Dakle, ova oblast se može rešavati drugačije, brže i jeftinije.
Kada su u pitanju individualni sporovi, mislim na otkaz ugovora o radu, a poslodavac i zaposleni sklapaju ugovor o radu kod zasnivanja radnog odnosa, otkaz ugovora o radu zaposleni može da da poslodavcu kada hoće i ne mora da ga obrazlaže. Ima mogućnost i poslodavac, ako ne ispoštuje rok od 15 dana, dakle, da napravi spor oko toga, ako mu je taj radnik neophodan, ako ugrožava proces rada, ne nađe zamenu za tog radnika koji je dao otkaz i otišao.
U slučajevima kada poslodavac daje otkaz, u smislu postojećeg Zakona o radu danas je mnogo teže dati radniku otkaz, nego po zakonu koji je pre toga bio na snazi, bar u onim delovima kada radnik ne poštuje radnu disciplinu, ne dolazi redovno na posao, ne ispunjava određenu radnu normu, dakle, u preduzećima gde je većinski društveni kapital.
Kod privatne prakse, kod preduzetnika, to je daleko lakše, ali samo iz razloga što se ne poštuju postojeći propisi i što inspekcija rada ne radi svoj posao, jer nije u prilici da radi svoj posao. Možda bi taj problem bilo lakše rešiti kada bi inspekcija rada imala bolje uslove, više sredstava i bila u prilici da u redovnoj kontroli obiđe sve poslodavce i ispravi sve nepravilnosti u toku rada, u odnosu na radnike koje upošljavaju, ili da preventivno deluje, ne morajući odmah da kazni poslodavca. Tako bi se sprečio rad na crno kod privatnih preduzetnika.
Kod velikih sistema, velikih preduzeća, radniku koji ne dođe na posao čak ne možete dati otkaz zbog velikog broja izostanaka, nema disciplinskog postupka, a kada mu date otkaz može da kaže da njegovo ponašanje nije bilo u skladu sa zdravim razumom i tada mu ne možete dati otkaz.
Kada je u pitanju radnik za čijim radom je prestala potreba, treba ispoštovati otpremninu zaostale zarade, pa poslodavac često nije u prilici i onda nema otkaza, u smislu Zakona o radu i Zakona o zapošljavanju, gde bi radnik koji ostane bez posla mogao da ostvari određena prava, u skladu sa Zakonom o zapošljavanju, vezano za godine rada i za uslove koji su regulisani u toj oblasti.
Kada je u pitanju spor zbog isplate minimalne zarade, poslodavac je dužan da ponudi ugovor, tu je ugovor o radu, i kada zbog poremećaja uslova na tržištu nije u stanju da isplaćuje zaradu. Dakle, drugi deo je u uslovima kada je ranije ugovorena zarada manja od minimalne zarade koju vlada i sindikat ugovore svakih šest meseci, a o tome objave podatak itd.
Ako poslodavac nije u stanju da isplaćuje zaradu zbog poremećaja likvidnosti i blokade računa, onda taj spor ne možete rešiti na ovaj način, bez obzira kako želeli miritelji ili arbitri, a čak ni intervencija inspekcije rada nije u prilici ako je poslodavac došao u tako tešku situaciju da ne može da isplaćuje zaradu.
Ali, onda postoje određene mere da se u tom preduzeću pokrene stečajni postupak i da se izmire obaveze, ili da se na neki drugi način, prema postojećim propisima, sve dovede u red, da poslodavac obavlja posao u skladu sa propisima, ispunjava obaveze prema zaposlenima i državi ili da prestane da postoji.
Kada je u pitanju razlika, minimalna zarada zbog manje ugovorene cene rada, to su mali iznosi i mali broj radnika, tako da to ne bi bio neki veliki problem spora, ali se u praksi često javlja kao problem spora iz neznanja. Dakle, nema boljeg arbitra od inspektora koji dođe kod poslodavca i napravi zapisnik o nepravilnostima, povredama određenih odredbi pravilnika.
Suština priče je u ovome: zakonodavac je imao nameru da socijalnu politiku izmesti iz preduzeća i da država brine o socijalnom stanju radnika. Znači, u svim slučajevima poslodavac može da da otkaze radnicima ako ispoštuje proceduru, ne sme da pogreši u postupku, zbog čega bi sud vratio zaposlene na posao, a ako je prestala potreba za radnikom zbog smanjenja obima proizvodnje ili poremećaja na tržištu, ako ne može da plasira proizvode ili iz nekog drugog razloga, mora da ispoštuje da bi radnik ostvario određena prava na tržištu rada, ako nije dobio otkaz zbog sopstvene greške.
Ja bih apelovao još jednom na ministra da sve ovo može daleko bolje i jeftinije da se uradi, ako se pospeši rad inspekcije rada, ako su redovniji obilasci i insistiranje na primeni propisa koji postoje.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodina ministra nema, ali nadam se da će u toku rasprave doći, pa će biti prilike da se njemu lično obratim. Moju raspravu u načelu o predlozima ova dva zakona mogao bih završiti u jednoj rečenici, međutim, ključna reč u toj rečenici je ta koju ne mogu da izgovorim sa ove govornice, a da ne budem opomenut.
To je zbog kulture dijaloga, samo da prenesem, ambijent onih koji su nezadovoljni stanjem u kome žive, njihovim socijalnim statusom, njihovim materijalnim položajem i uslovima u kojima rade.
Kod ovih tekstova predloga zakona ne mogu a da ne kažem da se ponavlja u nekoliko predloga koji su ranije usvojeni, tih istih tekstova predloga zakona koje potpisuje Vlada i stavlja u skupštinsku proceduru. Nakon vođenja rasprave i sučeljavanja mišljenja, usvajanja tih zakona, ostaju kao zakoni koji se ne primenjuju u praksi.
Znači, Vlada, da li je sadašnja, bivša, ali uglavnom, ne insistira na primeni propisa koje je sama donela. Iz tog razloga se dešava u praksi da birači, građani često ne razlikuju zakonodavnu i izvršnu vlast, pa nas jednako grde, i videli ste tekstove u novinama koliko nas psuju, misleći da radimo isti posao, nekoristan za građane i veoma necelishodan.
Zbog toga bi se distancirao od takve vlade koja pokušava da probleme koji se rešavaju, predlaže da se rešavaju van institucija, a zagovaramo da jačamo institucije sistema, da se primenjuju propisi, da budemo ozbiljni i dosledni u primeni propisa.
Šta reći o ova dva predloga zakona. Jeste ocena da se želi da se amortizuju socijalni nemiri, da ministri imaju više vremena za poslove iz struke, a da neko drugi rešava probleme sukoba, odnosno nagomilanih problema, probleme štrajkova itd. Ja ću to objasniti na primeru ako pokušamo ove propise da prevedemo na praksu.
U praktičnim uslovima šta znači ako osnujemo socijalni savet, imajući na umu njihov cilj i čime se taj savet bavi, kako odlučuje, šta rešava, kakve stavove zauzima i o tome obaveštava ministra i Vladu.
Na primeru jednog preduzeća gde je država većinski vlasnik kapitala, na primeru Rudnika bakra "Majdanpek" koji je preduzeće u sastavu matičnog preduzeća RTB "Bor", gde su, da li ona Vlada ili sadašnja Vlada, manje je važno, ukinuli upravni odbor preduzeća, postavili vladin odbor, direktore koji su predstavnici vlasti. Znači, ima upravljačku i izvršnu funkciju i vlasnik je preduzeća. Može se desiti da vlada pet godina ili ako je ova vlada manji period ne brine o tom preduzeću.
Pravi poslodavac je gazda preduzeća. Brine kako mu preduzeće radi, vodi računa da može prodati proizvod na tržištu, angažuje stručnu radnu snagu, stvara uslove poštujući sve odredbe zakona koji su vezani za rad preduzeća, od Zakona o preduzeću, Zakona o zaštiti na radu, Zakona o radu, Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju itd.
U kontekstu ovog zakona vi kažete da ste videli u svetu kako to drugi rade. Šta može ta grupa ljudi, bez obzira na koji način izabrana: predstavnici Vlade, sindikata, predstavnici Unije poslodavaca. Šta može nama rudarima da kaže, kakav je naš materijalni status, ekonomski položaj, bilo da je u pitanju poslodavac ili zaposleni, kada pet godina to znamo, a nijedan potez Vlade nije usmeren da se ti problemi rešavaju. Veoma sporo, tromo ili nikako.
Od 3.000 zaposlenih u Rudniku bakra "Majdanpek" sveli smo na 1.300 i kao vlasnik preduzeća, kao gazda nismo uložili sredstva za razvoj preduzeća, za obnavljanje opreme, za kupovinu rezervnih delova, nismo odvojili sredstva za nabavku repromaterijala, nismo zaposlili radnike koji su formalno u radnom odnosu. Ne proizvodimo bakar više, ne prodajemo, a država to trpi, ne preduzima nikakve ozbiljnije korake da se taj status reši.
Šta uraditi u kontekstu i odnosu poslodavac – zaposleni? Izađu rudari, štrajkuju, blokiraju "paraćinsku petlju" i posle nekoliko dana štrajka Vlada shvati ozbiljnost problema. Izađe i na brzinu obeća rešenje problema, i to ne uradi!
Slušao sam vašu izjavu na TV, koja me je ogorčila, moram da vam kažem, kada ste rekli da, svi oni kojima nisu plaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, ne očekuju da će im biti regulisan radni staž. Šta uraditi tamo gde je država vlasnik preduzeća? Vi znate da je, po zakonu, poslodavac obavezan da, kada obračunava zaradu, dostavi i obračunski list radniku. Ako to ne uradi, biće kažnjen i poslodavac i odgovorni radnik.
Dobijali smo redovno obračun plata, sa svim obustavama: doprinosi i porezi za penzijsko, invalidsko, zdravstveno, odnosno za zaštitu nezaposlenosti. Na kraju, posle godinu dana saznamo da država nije uplatila ta sredstva, iako je bilo na obračunatoj listi. Kakve su pravne posledice takvog rada?
Kada je vlasnik privatnog preduzeća, preduzetnik, to je u manjem broju slučajeva, manji broj zaposlenih i manji društveni problem.
Šta uraditi kada su veliki sistemi, kao "Zastava", kao RTB "Bor", kao ŽTP, kao preduzeća gde je država većinski vlasnik? Kako te pravne posledice rešiti, jer je nedopustivo da Vlada, država ne insistira na primeni sopstvenih propisa. Kada je u pitanju obaveza poslodavca, samo jedan detalj iz penzijsko-invalidskog osiguranja, u određenom roku, u prvom tromesečju dostavi nadležnoj filijali penzijsko-invalidskog osiguranja podatke o zaradama i vremenu provedenom na radu. To ne uradi godinu dana, a niko nije kažnjen.
Kada radnik ispuni uslove iz člana 19. stav 1. tačka 3) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i podnese zahtev za ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, dobije odgovor da nema regulisan staž osiguranja i traži da to sam rešava, da plati. Odakle pare? Da li su to dospele obaveze prema državi, ako je poslodavac bio obavezan da to izmiri u određenom roku? Kako je uopšte mogao, po propisima koji važe, da isplati zarade a da ne isplati obaveze po osnovu doprinosa i poreza, i ne bude kažnjen. A, po pet godina neka preduzeća nisu regulisala obaveze iz penzijskog i invalidskog osiguranja.
Na kraju, vi kažete da to država neće moći da sanira, da reguliše. Da li negde na Zapadu ima takav slučaj da neko ne plaća toliko godina i da ne bude kažnjen, ne bude zatvoren, to preduzeće ne bude oterano pod stečaj, bankrot itd?
To je ono što je neoprostivo. Može li taj savet, na bilo koji način biran, bez obzira na znanje, umnost, mudrost, da drugačije to prikaže kada je u pitanju sukob između poslodavca i zaposlenog. Samo u delu koji se odnosi na mirno rešavanje sukoba - da li ima neki drugi način, nemirni način? Šta to znači "miran način sukoba iz radnih odnosa"?
Ako poslodavac da otkaz zaposlenom, ispoštuje odredbe po zakonu, kada može da otkaz da, ako zaposleni misli da ima osnova, on će pokrenuti tužbu sudu. Kada pokrene tužbu sudu, ima mogućnost inspektor rada, ako su očite povrede odredaba Zakona o radu, da vrati zaposlenog na posao, dok se ne okonča sudski postupak. Nije potreban miritelj, nije potreban arbitar, ali insistirati na primeni postojećih zakona, poštovanje propisa, disciplini i onda nećemo imati, kako vi to kažete, sukoba. Ne znam da li je neko rešio problem na taj način što je izudarao poslodavca, pa je ostvario neko pravo. Uglavnom je to u institucijama sistema.
Da završim, mislim da je i jedan i drugi predlog zakona smišljen samo u želji da se rastereti ministar i Ministarstvo. Ne kažem da će to da im pođe za rukom.
Radnici traže neposredan kontakt sa Ministarstvom, ministrom, pa često i sa predsednikom Vlade, jer se dugo čeka na rešavanje tih problema, a oni se ne rešavaju.

Gospodine ministre, ispričao sam priču u kontekstu obaveze države prema sopstvenim zakonima koje je donela, kada je u pitanju isplata zarada i rešavanje uplate doprinosa. To nije rađeno. Kako je moglo to državno preduzeće sebi da dozvoli, a da "poštuje" propise sopstvene države?
Što se tiče RTB "Bor", 37 godina staža imam u RTB "Bor" i odlično poznajem problematiku. Ima puno grešaka, što države, što nas samih koji smo u tom periodu radili. RTB "Bor" i Rudnik bakra "Majdanpek" ima instalisanih 12.350.000 tona kapaciteta godišnje prerade rude. Da bi proizveo 12.350.000 rude, treba mu 40 miliona tona iskopina, ukupno, kada je u pitanju mehanizacija na kopu, počev po fazama, od bušenja, miniranja, utovara, transporta, drobljenja itd, dok se ne dobije koncentrat bakra koji topimo u Topionici "Bor".
Proizvodili smo 50 - 60 tona bakra u koncentratu. U tom bakru je bilo tri do pet tona zlata, bilo je 12 - 13 puta više srebra, selena itd. To je po planovima i programima razvoja rudnika, onim petogodišnjim planovima, pa dugoročnim planovima. Govorim od perioda 1983. do 2000. godine. Tada smo razvijali kapacitete, u 2000. godini imamo 14, 16, čak i 18 miliona tona rude. Pravili smo nove kapacitete za preradu, nismo imali dovoljno rude ni za instalisane kapacitete.
Ima dosta grešaka, ali vam govorim o periodu kada je to preduzeće bilo državno preduzeće. Kada država upravlja i rukovodi preduzećem i donosi pogrešne odluke ili ne donosi nikakve odluke, i da se taj problem sporo rešava, a da rudari nemaju šta da jedu, nemaju od čega da žive, nemaju da zadovolje osnovne egzistencijalne uslove, a državno smo preduzeće.
Država ne preduzima ni korak dalje da preduzeće osposobi, da ga dovede do situacije da pripremi za stečaj i likvidaciju ili sada bankrot ili prodaju.
Nema u rudarstvu šta da se proda. Zemlju da prodamo, ne možemo. Vlasnik je država, mogu samo koncesije. Oprema je dotrajala, tehnologija je stara, treba sve ispočetka kopiti da se skine ogromna nagomilana jalovina da bi se došlo do rezervi koje su prisutne, a neotkrivene su, da bi moglo da se eksploatiše.
Teško je nama rudarima koji smo u toj oblasti, a i vama profesorima koji niste u toj oblasti, a često ste u ulozi i odlučujete da ubedimo nekoga ko će da uloži pare, da eksploatiše rudu koja je relativno siromašna; gde je sadržaj metala 35%, gde su ogromni troškovi, kada treba sa kapacitetima koje mi danas nemamo, a imali smo, pričam vam, imali smo godišnje kapacitete do 40 miliona tona iskopina, da skinemo jalovinu koju 10 ili 15 godina nismo skidali i da dođemo u dinamiku, da proizvodimo neku količinu rude da se ona može rentabilno eksploatisati.
Dakle, da se pokriju troškovi, da se zaradi od bakra i da se državi izmire sve obaveze.
Rudnik bakra "Majdanpek", tako će se zvati i ako proizvede 13, 30 ili 40 miliona tona. Dakle, isto će se zvati.
Postavlja se pitanje, da li ima tu ulaganja i može li ova Vlada da uloži toliko para da se ostvari neka proizvodnja na četiri ili pet miliona tona, jer je Vlada vlasnik preduzeća, država je vlasnik. Ne kažem ja da je to ova Vlada, ne govorim politički, govorim stručno.
Znači, može li vlasnik preduzeća, gazda, onaj ko je zainteresovan da preduzeće dobro radi, da smanji troškove, onaj ko je zainteresovan da ima dobru organizacionu strukturu, dakle, da ima stručne ljude koji će u svim fazama sve procese rada da zadovolje, pa ako ne valja, dobiće otkaz u skladu sa zakonom.
Naš direktor nema uslove da radniku da otkaz, ni onom radniku koji ne ispunjava svoje zadatke, odnosno koji ne sluša. Neko je juče počeo da komentariše, čije ponašanje nije u skladu sa očekivanjem poslodavaca, jer ne može nijedna odredba iz člana 101. ...

Član 101. stav 1. tačka 108) Zakona o radu, ne može da primeni jer ima zaostalih šest ili sedam zarada. Dakle, tu su neizmirene obaveze, a nema otkaza ako ne isplati zaostale zarade, ako ne isplati otpremninu i jedino da proglasi radnika kao radnika za čijim je radom prestala potreba.
U tom rudniku, kada bi pokrenuli proces proizvodnje, treba zaposliti veliki broj stručnih ljudi, zdravih, kvalifikovanih, a u isto vreme je veliki broj ljudi koji su višak; izgubili su radnu sposobnost ili im je umanjena radna sposobnost, zbog toga što su veoma teški uslovi rada u rudarstvu i što država, odnosno preduzeće nije ulagalo u potrebne mere i u zaštitu na radu, što često rade u nemogućim uslovima, a nema adekvatnih sredstava za zaštitu na radu.
To je sve problem, ali govorim u kontekstu gazde, odnosno vlasnika preduzeća, jer mora da brine o preduzeću čiji je vlasnik, sa željom da to preduzeće dobro posluje, da zarađuje, da ne pravi gubitke.
Nisam kritikovao vas kao ministra, jer tamo su bili ministri Bubalo i Naumov, ali obećati i nešto ne ispuniti, odnosno obećati, a nemati na umu kako taj problem rešiti, to nije u redu. Nebitno je da li je ova vlada ili nije. Neko je govorio o Vladi gospodina Živkovića. U to vreme ja sam ostao bez godinu dana staža i nešto, iako sam sve vreme radio i primao zaradu, malu, sa zakašnjenjem od pet ili šest meseci, ali mi nisu plaćeni doprinosi za PIO.
Da li može država da dozvoli takvu nedisciplinu i za one koje ste vi pominjali, iz ranijeg perioda, jer negde je teža situacija, a negde je lakša. Nije korektno da radnik koji se pojavi sa zahtevom kod nadležne filijale da ostvaruje pravo iz penzijskog osiguranja, da sam taj problem rešava!
Da li da tuži državu, preduzeće, koga da tuži? On to sam ne može, ako država ne pomogne da se poslodavac natera da izmiri obaveze prema državi, odnosno prema PIO da bi taj radnik ostvario prvo; i kada više ne može da radi, kada je izgubio radnu sposobnost, jer je radio u tim teškim uslovima.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli ste sve pravne razloge zbog čega ovaj tekst Predloga zakona ne smatramo da je zakon, nego može biti jedan dogovor, ono što su nekada rešavale privredne komore, udruženja, društvene organizacije na svojim savetovanjima i to može biti predmet ove rasprave.
Znači, zauzimanje određenih stavova po određenim pitanjima, davanje mišljenja, pisanih publikacija, obaveštavanja o tome stručne javnosti, može biti od koristi kada to rade stručni ljudi.
Ako ovaj tekst Predloga zakona usvojimo na ovoj skupštini, donesemo zakon, stavovi saveta koji bude izabran na ovakav način nikoga ne obavezuju bez obzira ko ga predstavlja, iz kojih struktura, ko će biti ti ljudi, kakva je njihova stručnost, znanje teoretsko i praktično, ali njihovi stavovi su praktično samo stavovi koji su zauzeti po određenim pitanjima, o čemu obaveštavaju Vladu.
Ovde nema prinude, nema sankcija, nema potrebe da se na taj način ova materija uređuje. U tom kontekstu ništa ne bi promenilo koncepciju, kao što smo dali u predlogu amandmana, da uključimo i armiju ljudi koja čeka na posao, posebno u kontekstu pokušaja ove vlade da preko Nacionalne službe za zapošljavanje pomogne preduzećima da sredstva koja se izdvajaju preko te agencije budu iskorišćena u sferi stvaranja mogućnosti zapošljavanja mladih školovanih ljudi kroz pripravnički staž, kroz obuku.
Međutim, preduzeća nisu u prilici da ta sredstva uzmu u iznosu koji država daje, jer su nelikvidna, pa po tom osnovu ne mogu da uzmu, pa se ceo problem svodi na to da Vlada pokušava da ove probleme neko drugi rešava, odnosno da se izgubi silno vreme u razmatranju tih problema, a od toga nema nikakve koristi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od predloga zakona koji je prepisan iz evropske zajednice, usaglašen, svejedno je. Treba koristiti tuđe znanje, to je najjeftinije znanje, ali treba razumeti tekst, koliko je on primenljiv na uslove u kojima mi živimo.
Kao uvod u priču daću jedan primer kako je to bivša vlada uradila na problemu restrukturiranja naše privrede. U "Službenom glasniku" br. 12 od marta objavljen je vladin program za restrukturiranje, priprema za privatizaciju, stečaj i likvidaciju preduzeća.
Predviđena je neka suma od blizu sedam milijardi dinara iz dve stavke za celu godinu i rečeno je u tom delu programa ko može biti korisnik sredstava i koji je način da se dođe do tih sredstava. Govorim za deo preduzeća gde je većinski vlasnik država.
Na primeru jednog velikog sistema, preduzeća gde sam u privredi radio preko 35 godina, samo taksativno ću vam navesti da biste razumeli uvodnu priču. Znači, početak marta - vladin program. Krajem aprila objavili smo oglas gde smo dali radnicima mogućnost da izaberu jednu od tri opcije, da li 6.000 dinara za godinu dana staža, da li 10 prosečnih plata ili da budu upućeni na tržište rada uz otpremninu koju preduzeće isplaćuje u zavisnosti od godina staža, od dve do pet plata.
Za nepuna tri dana otpušteno je više od 1.000 radnika. Radnici koji su shvatili da je preduzeće propalo, da nema načina da se izađe iz krize, uzeli su pare i napustili Majdanpek. Uzeli su novac oni koji su bili najsposobniji, najstručniji i koji su imali mogućnost, znanje i smelost da odu u svet i da nastave da rade i zarađuju da bi preživeli, iz čisto ekonomskog razloga.
U preduzeću gde sam radio ostali su invalidi rada, ostali su oni koji su bili vezani za sredinu gde se preduzeće nalazi. Ostali su oni koji su bolesni, jer nisu mogli u postupku veštačenja, izlaska na komisiju da dokažu invalidnost. Nismo imali novac za repromaterijal, nismo imali opremu, rezervne delove, dugovi su ogromni. Ostali smo bez radnika.
Znači, ne treba da vam objašnjavam pojam restrukturiranja preduzeća, poznat vam je, ali na način kako je to uradila Vlada samo smo smanjili broj zaposlenih; na pitanje dopisnika iz Evrope da li je u rudniku smanjen broj zaposlenih, da li se rudnik oslobodio viška zaposlenih, moj odgovor je bio – nije. Kako nije, više od 1.000 ljudi ga je napustilo za tri dana. Otišli su oni koji su trebali rudniku, a ostali su oni koji ne mogu biti upošljeni, jer im invalidnost ne dozvoljava da budu angažovani na nekom poslu puno radno vreme, da ostvaruju prosečne rezultate rada, a da se njihovo zdravlje ne ugrozi dodatno.
Ovu priču vam pričam iz razloga da u svim preduzećima gde je državni kapital većinski, gde smo i mi imali praktično vladin upravni odbor, znači ukinuti su organi upravljanja u preduzećima, samo je to urađeno. Zamislite sada koje znanje treba da ima taj licencirani stečajni upravnik da bi završio posao, mislim na stečaj tih preduzeća.
Doduše, osporavamo ovaj predlog zakona iz razloga što kod nas nema šta da se na ovaj način,... stečaj jeste možda najlakši, nije najbezbolniji, ali najlakši način da se završi posao sa velikim preduzećima, jer je pravno sve uređeno. Ovaj predlog je primenljiv na zapadu, jer postoje preduzeća, mislim na privatni sektor. Dakle, kad je u pitanju društveni sektor, mi kažemo da će se sprovoditi stečaj, da će to raditi vladina agencija za privatizaciju ili mora sve da se uradi uz saglasnost Vlade.
Zamislite jedno preduzeće koje nema nikakvih sredstava da nastavi proces proizvodnje, da su dugovi tako veliki prema državi, obaveze prema poveriocima, bankama, da je davno trebalo da se završi stečajni postupak, ali niko nije pokretao taj postupak iz razloga što treba da uloži velike pare da se pokriju troškovi stečaja.
Praktično su sva preduzeća bankrotirala, a to niko neće da prizna. U ovom zakonu o stečaju do detalja su precizirane obaveze i prava stečajnog upravnika, stečajnog veća, stečajnog sudije, ali šta je sa radnicima, šta je sa zaposlenima? Kada se desi bankrot nekog preduzeća, radnici ostanu bez posla, država brine o njihovim pravima. Znači, država socijalnim programom stvori nekakva sredstva da oni žive ili u tim državama postoji neka mogućnost zapošljavanja u nekom drugom sektoru.
Kod nas ne postoji nikakva mogućnost zapošljavanja u drugom sektoru, ostaju bez posla, zatvaraju se fabrike i praktično se do te mere ugrožava egzistencija zaposlenih, odnosno porodica zaposlenih. To je ono što ova vlada ne može da uradi, ni prethodna vlada nije mogla to da uradi, sem smanjenja broja zaposlenih.
A tome treba dodati i izmene Zakona o invalidskom i penzijskom osiguranju, koje su usaglašene sa evropskom zajednicom i prepisane u nekom delu, samo malo da vas podsetim, jer Zakon koji je stupio pre godinu dana ne poznaje ni preostalu radnu sposobnost, ukinuo je pojmove iz prethodnog zakona (znači, preostalu radnu sposobnost, umanjenu radnu sposobnost, invalidnost rada), poznaje samo - sposoban za posao i nesposoban za posao.
Veliki je broj ljudi izgubio svoje zdravlje radeći u fabrikama gde su mala sredstva ulagana i nisu sada u stanju da obavljaju nijedan posao. Nije valjda tačno da radnik nema umanjenu radnu sposobnost - ako je počeo radni vek sa 20 godina, zdrav, mlad i sposoban, pa posle trideset i nekoliko godina rada u teškim uslovima, sa godinama života, izgubi tu radnu sposobnost, odnosno ima umanjenu radnu sposobnost - samo zato što taj pojam u zakonu ne postoji i veštak normalno neće da kaže da on ima umanjenu radnu sposobnost i proglašava ga sposobnim za rad.
Poslodavac ima mogućnost... Setite se samo Zakona o radu. Mi smo veoma elegantno to rešili za tri dana, dakle, pozvali smo se na Zakon o radu, član 101. stav 1. tačka 8), i sve smo doveli do te situacije da su svi radnici prestali da rade kao radnici za čijim je radom prestala potreba i da su sve druge mogućnosti bile iscrpljene, i prekvalifikacije i sve ostalo, mislim da tu spada i raspoređivanje, a možda možemo da pričamo i o nekim drugim radnim mestima, ali ostali su bez posla, pomogli su poslodavcu i Vladi na taj način što su sami izabrali opciju koja im je najviše odgovarala.
Ostao je veliki broj radnika kojima nijedna opcija nije odgovarala, a nisu u mogućnosti da budu radno angažovani na bilo kom poslu, jer nisu imali izbora, niti mogu šta da urade da odu. Kada se preduzeće zatvori ostaće bez posla totalno.
Okolina Majdanpeka, tamo gde ja živim, siromašna je, ne postoji poljoprivreda, sva sela su bila upućena na rudnik i od toga su svi živeli i svi koji su ostali bez posla nemaju više sredstava za život. Ne postoji mogućnost za školovanje dece, veoma je teško doći do lekara, otići i lečiti se van Majdanpeka, jer to košta mnogo i najčešće se odustaje od pokušaja odlaska i lečenja zato što nema materijalnih mogućnosti da se to uradi.
Problem tih ljudi je da ostvare socijalnu zaštitu, a u tim izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, samo da vas podsetim na član 13. gde se kaže da oni koji imaju nekakav prihod od poljoprivrede, nema veze da li je to dinar ili koliko, imaju obavezu, nisu siromašna domaćinstva. To je zemlja pete ili šeste kategorije, nikakve prihode ne ostvaruju. Vi ne možete očekivati da neko može da živi od jednog malog imanja u jednom siromašnom selu isto kao što može jedno porodično domaćinstvo bogato da živi uz nekakve uslove u Vojvodini, Šumadiji ili nekom drugom mestu.
Ako bismo hteli da dosledno primenimo, a i ranije vlade koje su imale isti problem nisu samo iz tog razloga, jer bi bilo zabeleženo da je ta vlada ostavila to veliko preduzeće i sve je ostalo bez posla, ali to jeste problem i preduzeća ne mogu da funkcionišu. Sa radom tih preduzeća priča se mora završiti na neki način i da to bude u skladu sa propisima, ali da radnici ne ostanu bez ikakvih sredstava za život. To je najdramatičnija situacija u tom delu. Zahvaljujem.