Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imamo nov predlog evropskog zakona, usklađen sa svim direktivama i preporukama – evropski, a naš.
Ključne reči "poslodavac", "zaposleni", "prava po osnovu rada", "otkaz ugovora o radu", "prestanak radnog odnosa" i druga pitanja vezana za ambijent bogatog kapitalističkog, uređenog i disciplinovanog sveta Evropske zajednice, odakle prepisujemo ili usklađujemo normativne akte sa našim ambijentom; u bogatoj Evropskoj uniji, gde puno poslodavaca nudi puno posla i gde je mnogo lakše doći do posla nego ostati bez posla, za razliku od našeg ambijenta, gde je veliki broj ljudi bez posla i gde je veoma retko da neki poslodavac nudi mogućnost zaposlenja.
Taj uređeni svet ima mogućnosti da zapošljava, stope nezaposlenosti su mnogo manje nego kod nas i veoma je mali broj ljudi koji, kada ostanu bez posla, dugo čekaju na posao. To vreme kad čekaju na posao, država o njima brine na adekvatan način i imaju u naknadu preko tržišta rada, uslovno rečeno, kao i kod nas, i od toga može da se živi, a kod nas to nije slučaj.
Samo ću nekoliko ključnih pitanja da probam da kažem. Ovaj zakon nije ništa novo niti revolucionarno u odnosu na ranije tekstove zakona, čak ni ovaj koji je važeći, iako sam čuo ovde puno drugačijih mišljenja. U nekoliko primera ću pokazati da je to tačno. Ima neznanja, ima želje da se pokaže da je sve što je sada novo mnogo bolje nego što je bilo ranije, mada znam da su i propisi koji su ovu oblast regulisali ranije bili dosta jasniji i prihvatljiviji, samo je drugi ambijent, druge mogućnosti, bili su potencijali veći, privreda je radila itd.
Ministre, znam da ne možete sve ove probleme rešiti, jer vi rešavate probleme onih koji ne rade. Kada bi ostali ministri u Vladi (Velja, Naumov) radili više i kada bi pokrenuli tu proizvodnju, kada bi veći broj ljudi radio, onda bi vi imali manje problema sa zbrinjavanjem onih koji ne rade, sa ovim socijalnim kategorijama.
Počećemo od člana 12. Kaže – "zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu". To se opet ponavlja u članu 104. na 32-oj strani. Šta kaže evropska direktiva i preporuke Evropske zajednice kada je u pitanju pojam "odgovarajuća zarada"? Šta je to odgovarajuća zarada u našim uslovima, u bilo kojoj grani? Kolika je ta odgovarajuća zarada za jednog bravara, rudara, rukovaoca građevinskim mašinama, električara u privredi, radnika u administraciji u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, a koliko je to kod nas.
Može li poslodavac da ponudi ovakvu cenu rada, ovakvu zaradu kod nas, od koje ne može da se živi, a da to ne bude nepristojno i da ne bude u bukvalnom smislu reči eksploatacija, najamni rad. Kod nas je veliko šarenilo i zavisno od grane u kojoj radite, ako imate sreće da radite u EPS-u, NIS-u, "Naftagasu" možda imate priliku da zaradite. U Elektrodistribuciji čistačica zaradi više nego diplomirani inženjer rudarstva.
Može li diplomirani rudarski inžinjer kad dođe kod poslodavca da pregovara sa vlasnikom firme oko te cene rada, a da ne bude toliko ponižavajuća, jer ako odbije, doći će neko drugi koji mora da prihvati tu cenu rada bi mogao da preživi. Konkurencija je velika.
Kod nas je toliko veliki broj ljudi koji traže posao u odnosu na one koji nude, tako da ste u situaciji da prihvatite bilo šta da preživite.
Šta kažu evropske direktive na taj pojam koji pokušavamo na ovaj način da uredimo? Kaže – invalidu rada poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje posla prema preostaloj radnoj sposobnosti itd. Gde ste to u zakonu pročitali da postoji invalid rada sa preostalom radnom sposobnošću? Odakle vam taj pojam kad znate da je Zakonu o PIO, koji je usvojen 2003. godine, ukinuo pojmove invalidnosti, invalide rada sa preostalom radnom sposobnošću, ukinuo pojam - drugi odgovarajući posao, ukinuo pojam - preostale radne sposobnosti itd.
Ako mislite na ono i po ranijim propisima, to je možda trebalo rešiti kroz prelazne i završne odredbe, kao što je u samom Zakonu o PIO. Ovako ispada da je zakonom to regulisano, da ti ljudi koji imaju taj status invalida rada sa preostalom radnom sposobnošću, ili po ranijim propisima treća kategorija invalidnosti, druga kategorija invalidnosti, ili radnik kod koga preti da će postati invalid rada ako ostane na tim poslovima i dalje da radi.
Poslodavac nema posla za njih, da rade puno radno vreme, da ostvaruju radnu normu, a da pri tom ne ugroze svoje zdravstveno stanje. I u postojećem zakona ta kategorija radnika nije zaštićena.
Poslodavac može uvek da ih stavi na spisak radnika za čijim radom je prestala potreba i po proceduri odgovarajućoj da se oslobodi tih radnika, jer ne možete očekivati od poslodavca da rešava socijalni problem. Mislim da je to zakonodavac ranije imao na umu, da država rešava socijalni problem, a ne poslodavac.
Zamislite poslodavca koji zbog poremećaja na tržištu rada, ili izgubi neki deo kapaciteta iz nekog razloga i mora da smanji broj zaposlenih. Ne može niko da kaže - ovoga nemojte da ostavite na poslu ili ostavite ga na poslu, a ovom dajte otkaz. Poslodavac bira.
Može da misli najbolje o gospodinu Peri, kaže - dobar si radnik, malo si bolestan, imaš decu, žao mi što moraš da ostaneš bez posla, ali više nisam u prilici da te plaćam da dolaziš na posao, jer nemam više tih mogućnosti, nemam ni obavezu, isplatiću ti zaradu, isplatiću ti otpremninu i država će da brine o tebi. Ali, naša država nije u prilici u ovim uslovima u kakvim jeste. Poslodavac te mogućnosti ima i to mu niko ne može uskratiti.
Ako poslodavac ispunjava uslove da radi, po onome za šta je osnovao preduzeće, ne mogu da kažem vlasnik firme, jer sad je to vlasnik poslovnog imena, promenili smo termine pa se teško snalazimo u novim terminima, on bira čime će da se bavi, mora da ispunjava uslove u pogledu organizovanosti tehničkih uslova, tehnoloških, u pogledu zaštite na radu, obaveze prema državi. Kada dobije dozvolu za rad, on utvrđuje kapacitete, utvrđuje koliko će da proizvodi, šta će da proizvodi, kome će da prodaje i koliko će radnika da zaposli. Niko ne može da mu kaže drugačije.
Znači, zavisno od toga kako koristi kapacitete, koliko ima mogućnosti da zapošljava veći ili manji broj radnika određene struke, on bira zaposlene, ne mora čak nikom ni da se pravda koga je zaposlio i zašto, ne mora čak ni da objavljuje konkurse, nego zaposliće posredovanjem preko tržišta rada Nacionalne službe za zapošljavanje ili bez posredovanja, samim kontaktom sa onim koji traži posao.
Ne možete očekivati ni da će se taj problem invalida rada na taj način rešiti. To je stvaranje iluzija kod onih koji su u takvom statusu da će im biti bolje, a neće im biti bolje. U Zakonu o PIO, u jednom članu, mislim da je član 21, u jednoj rečenici se pominje invalidnost rada u smislu gubitka radne sposobnosti. Znači, potpuna nesposobnost za rad. Zakon o PIO poznaje samo taj pojam i nikakav drugi pojam invalidnosti.
Nekorektno je to napisati ako to nije u skladu sa ovim ili ako ne mislite da imate nov tekst tog zakona o PIO, pa da to bude dovedeno u red. Ako je to dovedeno u red, to je bolja varijanta, jer mislim da nije u redu da neko sad kaže - ne postoji manjak radne sposobnosti; pa čovek radi 30-40 godina u teškim uslovima rada, pa godine života, pa fizičko stanje itd. Normalno je da čovek nema iste radne sposobnosti, još ako se razboli, kao na početku radne karijere, kad je zdrav, mlad i fizički pripremljen.
Da ne bih oduzimao mnogo vremena, toliko o tim invalidima, zaslužuju i mole, posebno zbog ovih rešenja, da su im uskraćena prava, postoji ta pravna nesigurnost, jer je rečeno da invalid rada koji ostane bez posla po provedenom vremenu na tržištu rada imaće pravo na određenu naknadu preko Fonda PIO. Onda je to ograničeno na pet godina od donošenja zakona, pa je stvorena tolika pravna nesigurnost da veliki broj ljudi gubi sigurnost, šta će biti sa njima, od čega će da prežive dok ne steknu uslove za penziju po nekom drugom osnovu, ostare ili se razbole do te mere da izgube tu radnu sposobnost.
Još kratko da protrčim kroz tekst; na 34. strani, ova minimalna zarada je toliko smešna, kažete - socijalni partneri, dogovor, Vlada, sindikat, poslodavci. Ne vidim tu ulogu Vlade ako dozvoli da je to tako niska cena, ta minimalna zarada.
Zamislite porodicu gde jedan radi u porodici, da zbog bolovanja ne može da zaradi, pa umanjeno bolovanje ili bolovanje koje ne može biti bolje od minimalne zarade, plaća lekove, ne može da se prehrani. Ako se još deca školuju, prestanak studija, školovanje dece. Ta porodica dolazi do toga - bolje ubiti ih nego na taj način pokušavati. Šta kaže Evropa? Šta kaže svet kada je to u pitanju? Ako su sve prepisali iz sveta, dajte da pogledamo koliko je to u svetu.
Hoću da vam poručim ovo - poslodavac koji je u stanju da privređuje i zapošljava ima obavezu i da plaća. Ako to nije u stanju, neće da postoji kao poslodavac. Ostalo ću kroz amandmane. Ali, važan je još jedan deo, moram ovo da kažem.
Ovde je neko toliko hvalio i pričao o tome kako ovim zakonom poslodavac mora radniku da pošalje, dostavi mu prijavu za osiguranje, a to postoji u zakonu u članu 136 - obaveza u roku od osam dana, i prijava za osiguranje i odjava sa osiguranja, i zaprećena je velika kazna.
Znači, postoji, i to nije ništa novo i ne treba ga regulisati na dva mesta, već postoji.
Samo još nešto i završiću. Posle ću o amandmanima. Ima puno stvari vezano za onaj deo kada je u pitanju stečaj. Oni koji su pisali ovaj tekst zakona ili koji komentarišu moraju bar nekoliko odredaba da znaju iz oblasti zakona o PIO, o zdravstvenom osiguranju, zapošljavanju radnika, Zakona o evidenciji iz oblasti rada i onda će razumeti. Sve te odredbe su logične, povezane, jasne, nisu kontradiktorne, ali treba ih znati, da bi se moglo ovo komentarisati.