Nesporno je šta znači dobra infrastruktura, dobra putna mreža za razvoj jednog regiona ili države u celini. Neću ništa da kažem, ono što bi ličilo na ponavljanje govornika pre mene, niti bi dodao ili oduzeo nešto što bi uticalo na uslove da se donese zaključak ovako kako je predložen u tekstu ovog materijala. Iskoristio bih prisustvo ministra Velje Ilića da nekoliko pitanja njemu postavim ili da ga zamolim.
Gospodine Iliću, vama želim da se obratim, retka je prilika da se sretnemo, pa povodom ovoga u Skupštini: znam da ste bili u Majdanpeku i znam da dobro poznajete prilike u Majdanpeku i voleo bih da ponovo dođete, kada vam vreme dozvoli, (a podsetio bih vas na ona obećanja koja su bila prilikom onih kampanja za izbore) i zbog potrebe, kao jedan predstavnik Vlade koji radi u jednom velikom Ministarstvu, a i povodom obećanja, vezano za probleme tog kraja, očekujemo s pravom vašu pomoć.
Majdanpek je jedno slepo crevo, kada je u pitanju putna mreža, održavanje putne mreže, infrastrukture i to je vezano za ono što bih ja vas zamolio: znate i sami da je u centru grada tabla koja označava početak deonice za održavanje puteva zaječarske i završetak požarevačke ili obrnuto, putne mreže, zavisi iz kojeg kraja dolazite – lošije održava putnu mrežu požarevačka Direkcija za izgradnju puteva i tu bih voleo vašu intervenciju, jer je nemoguće.
U šali kažem da mnogo brže stižem kući kada idem po kiši, jer ne vidim sve one rupe na putu, ali zato mi strada auto. U Majdanpeku postoje, otprilike, dva krupna problema: jedan je izlaz iz Majdanpeka prema Boru, Zaječaru, Negotinu, Kladovu, preko Milanovca.
Deo puta (zaobilaznica) kroz grad Majdanpek je zbog velikog klizišta propao sasvim i treba veliki posao da se to dovede u red; ulaz u Majdanpek iz pravca Kučeva zbog širenja površinskog kopa i eksploatacije jednog dela rudnog ležišta došlo se blizu puta, gde se praktično ugrožava taj deo puta – ulaz u Majdanpek, i tu bi trebalo vaša intervencija, odnosno dozvola da se urade svi tehnički uslovi i potrebne
dozvole da se taj put zaštiti, a da se rudno ležište može eksploatisati, da ne dođe do ugrožavanja tog dela puta, jer bi onda Majdanpek bio odsečen u oba pravca.
U tom delu mislim da bi vaši saradnici, pomoćnici, mogli da pomognu malo više da se bar u nekim rokovima zainteresuju da se to uradi: da prodaju šumu, građu, utroše na tu putnu mrežu koju su uništili, da poprave, a tako ćete pomoći mnogo Majdanpeku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u dosadašnjoj raspravi čuli smo veoma oštre kritike na ova dva predloga zakona, i to u stručnom delu, mislim na pravnu struku, kada je u pitanju formulacija, jasnost i razumljivost teksta. To ne bih ponavljao.
Pričao bih o drugim aspektima. Razumem zašto Vlada menja postojeći tekst zakona. Promenili smo društveni sistem, državno uređenje, pa je logično da promenimo i tekstove zakona koji treba da budu u skladu sa novim društvenim uređenjem u odnosu na postojeće.
Ono što je neko već ispričao, možda u drugom kontekstu, a tu priču bih ponovio sa naglaskom na ono što možda nije jasno svima; povodom teksta zakona koji se napiše, i potpiše ga Vlada, bilo je ministara koji kažu - nisam pisao tekst, nisam baš ni sam saglasan sa takvim tekstom, ali došao sam i branim predlog, koji Skupština treba da usvoji većinom glasova. Vlada kao predlagač obezbedi većinu i takav zakon se usvoji, a onda ta ista Vlada ne obezbedi primenu tog zakona u praksi i nastaje problem zašto smo doneli takav zakon, što je nedoslednost.
Znam da bi možda neka druga vlada bila efikasnija, odlučnija u ovako teškoj situaciji, kada sve u ovoj državi treba rešavati ispočetka, ali to je vezano za personalna rešenja, sastav Vlade, povezanost Vlade, koordinaciju u samoj Vladi. Nedavno kaže ministar Velja Ilić - ne mogu da moje pomoćnike i zamenike kontrolišem jer ne polažu meni račune, trče kod njihovog šefa partije pa sa njim razgovaraju.
U takvom kontekstu organizacije vlasti teško je raditi, to razumem, a Vlada mora da funkcioniše kao jedinstven državni organ koji brine o državi na najbolji mogući način.
Kada je u pitanju državna uprava, ona je brojna, skupa, neorganizovana, birokratizovana, i tu ima mnogo prostora da se radi. Dugo godina ništa se nije radilo na reorganizaciji državne uprave i to jeste veliki problem, posebno posle uvođenja višepartijskog sistema, kada je svaka nova koalicija koja je činila novu vlast zapošljavala nove ljude, ne vodeći računa o efikasnosti i potrebi, posebno o stručnosti, znanju itd.
Problem je kadrovska politika. Kada je u pitanju Vlada, rukovodeća struktura u organima državne vlasti, da li su to organi uprave, javna preduzeća ili nešto drugo, kako se dovode rukovodeći ljudi i kako se pripremaju, školuju, gde su stekli potrebna znanja i veštine da rade baš taj posao za koji su određeni. Ko kontroliše njihovu efikasnost? Da li su zadovoljni poslom koji rade? Da li su zadovoljni statusom, platom, uslovima rada? O tome niko u ovoj državi doskoro nije vodio računa i to je najveći problem da se neki posao efikasno i stručno radi.
Ono što bi možda trebalo u tom smislu bilo je pokušaja u ranijem periodu da se uradi, bio je zavod za kadrovske poslove koji je vodio evidenciju po dva osnova, po osnovu radne angažovanosti, odnosno društvene i političke angažovanosti, od osnovnih podataka, kao što su godine starosti, završene škole, poslovi kojima se bavi, napredovanje u struci, pa smo onda pravili nekakve biltene o tome.
I znam da zakonom nije bilo dozvoljeno da neko radi na rukovodećem mestu ako nema najmanje višu i visoku školu, što je sada slično rešenje u ovom zakonu, a posebno na onim mestima gde su bila reizborna mesta, rukovodeća mesta, pa desi se zatečeno stanje, ne možete promeniti direktora koji nema odgovarajuću školu, radiće do isteka mandata. Ali, istekne mandat, prođe pet ili šest godina i konstatujemo da je u Srbiji u to vreme bilo 180 direktora velikih preduzeća bez osnovnog obrazovanja, što nije moglo da se desi posle reizbora, da taj isti direktor konkuriše na iste poslove. Toga ima i sada kada je u pitanju selekcija kadrova po osnovu partijske pripadnosti.
Ne znam kako bi najbolje bilo organizovati tu kadrovsku politiku i izvršiti najbolju selekciju. Izbor kadrova, kontrolu njihove efikasnosti, to bi neki organ u Vladi mogao da radi, ali veliki deo posla je prebačen u te agencije za stručne poslove. Ne znam da li se Vlada samo bavi politikom ili okvirnim uslovima. To treba urediti pravno i normativno, iako dosadašnji zakon liči na normativnu regulativu. Mi smo do te mere onako sistematski, profesorski, polako to radili, ali taj papir ostaje papir, nema krvotoka, nema živog rada ako se on ne stavi u funkciju i ako ljudi koji su na tim poslovima to ne rade.
Jedna kratka priča, pošto nemam mnogo vremena. Radeći na poslovima te kadrovske problematike u privredi davno, vodeći jednu ekskurziju studenata Tehničkog fakulteta, došao sam u jedno preduzeće koje je u sklopu velikog sistema, koje je uglavnom radilo za izvoz, po šest-sedam miliona jedinica jednog proizvoda, kontrola za velike firme u svetu, dobro organizovano, dobar proces proizvodnje, velike plate u celom sistemu, pa je bilo pobune zašto to preduzeće u tom sistemu ima najveće plate.
Odveli smo studente i iz jednog razgovora sa jednim od rukovodilaca dobili objašnjenje, bio je student Mašinskog fakulteta u Beogradu, treća godina, kaže - dobio sam stipendiju, mislio da je neka greška, uzeo pare, potrošio, drugi mesec isto, treći mesec dobijem stipendiju i dobijem ugovor, potpišem ugovor i nastavim da primam stipendiju do završne godine.
Završim fakultet, imao sam stipendiju od drugog preduzeća, odem i počnem da radim u tom preduzeću. Prošlo je godinu dana. Direktor preduzeća koji mi je poslao ugovor naknadno došao je, našao me i kaže - znam da si završio fakultet, znam da si sada u ovom preduzeću, to je dobro preduzeće i tu ćeš da stekneš dobru praksu, ali sada ti nudim ovakve uslove, pređeš kod nas da radiš, dobra plata, kredit da kupiš stan ili kuću i da se baviš poslovima struke.
Govorili smo o obezbeđenju potrebnih kadrova i onda smo pitali, kako u tim velikim sistemima, u jednoj maloj kasabi, obezbediti stručne kadrove, a da nema odlaska u velike gradove. Na kraju taj mladi inženjerpita direktora - kako ste me našli? Suočen sa problemima rešavanja kadrovskih potreba otišao u Beograd, pitao dekana - ima li mojih seljaka na tom fakultetu, da vidim njihov prosek ocena, kakvi su studenti, koja su godina. Izabrao najbolje, stipendirao, zaposlio i tako obezbedio kadrove dugoročno.
Ne znam kako je to u Vladi u oblasti jedne privredne grane, u oblasti društvenog života, obezbediti najbolje i najefikasnije, jer svi proklamovani principi padaju u vodu ako ministar predloži direktora organa uprave iz redova struke, a nije stručnjak, nije pripremljen za tu struku, nema potrebno znanje i iskustvo, a on predloži zamenika direktora, i tako redom, opet će sve biti u oblasti određene političke partije, neće biti depolitizovano i neće se postići bolji rezultat.

Dame i gospodo narodni poslanici, u jučerašnjem delu rasprave o ovom amandmanu saznao sam od gospodina Anđelkovića da su u Beogradu najposećeniji 25. maj, Kuća cveća, objekti porušeni u NATO agresiji. Razumeo sam poruku, gospodine Anđelkoviću, ne mislim da ukažem na nešto što bi bio razlog za vašu repliku, ali bih dodao da bih voleo da na tim objektima postoji tabla, da se vidi da su to krvnici srpskog naroda srušili vežbajući gađanje sa distance od 10 hiljada metara iz vazduha, sa mora, ispod površine vode, bez ikakvog rizika za njihovu tehnologiju i vojnu silu i da su naneli ogromnu štetu srpskom narodu, da njihovi unuci i praunuci kada budu dolazili u turističku posetu Srbiji i Beogradu vide šta su im dedovi radili, da se to zapamti.
Te table treba da budu napisane sve dotle dok ti agresori koji su srušili avalski toranj i sve objekte po Beogradu ne izgrade sopstvenim sredstvima i da kasnije ostanu table sa drugim tekstom, da su to izgradili oni koji su porušili, sopstvenim sredstvima, sa istim ciljem: da se to ne zaboravi. Ne znam koliko je para potrebno turističkoj privredi Srbije da se ta turistička ponuda pokaže svetu, da bude više posećeno, a da se ne shvati pogrešno da je možda neko poželeo da je još više srušeno objekata, da bi ta ponuda bila bogatija.
Samo kao uvod u priču koliko je taj problem turističke ponude, odnosno te privredne grane kompleksan i zavisan od drugih grana privrede reći ću nekoliko rečenica da bih vašu pažnju zadržao na nekoliko stvari.
Prvo je koridor 10, autoput, veoma značajna investicija i dobro je da to Srbija ima.
Ali, bojim se da će se izgradnjom tog puta brže stići do grčke i turske granice, kroz Srbiju lakše proći i da će od toga imati malo koristi turistička ponuda u centralnim delovima Srbije ili ono što se odvaja od tog glavnog koridora, iz razloga što nam se regionalni, opštinski putevi ne održavaju.
Ovde se kao predlagač zakona potpisuje Vlada, a koliko Vlada i drugi ministri u Vladi imaju priliku da pogledaju tekst predloga zakona, koliko da vide svoj deo posla da se stvore uslovi da se razvije turistička privreda, ako se, recimo, ne održavaju putevi, sem ovih glavnih magistralnih puteva.
Kako doći u Homolje? Kako dati bogatu ponudu Homoljskih planina, Timočke krajine, počev od izvora Mlave, manastira Gornjak, Rajkove pećine u Majdanpeku, nalazišta Lepenski vir u Donjem Milanovcu, bogate ponude Nacionalnog parka "Đerdap", lepe planine Miroč, gde je put do te mere uništen a nećete verovati ko ga je uništio. Uništili su ga vozači teških kamiona koji su prevozili šumu, ogrevno drvo ispred Nacionalnog parka i Javnog preduzeća "Srbijašume", a nijedan dinar nije utrošen da se ti putevi poprave kako bi se moglo doći do tih lepih turističkih mesta.
Lepi Miroč i veoma fini i gostoprimljivi domaćini su željni da im neko dođe u posetu, da imaju s kim da pojedu i popiju. Čuvena je kafana "Miročanac", veoma dobra i bogata specijalitetima za sve turističke putnike, ali tamo više niko ne dolazi, ili ako se prevari jednom da dođe, uništi sopstveno vozilo i onda mu više ne pada na pamet da se usudi na tako dug put.
Ne znam da li gospoda iz Vlade, iz Ministarstva imaju vremena, posao ih ne vodi na taj put, ali u slobodno vreme da utroše svoj dinar u turističke svrhe i da krenu malo tim putem, da vide kako u Srbiji ima lepih mesta. Da ne zaboravim Negotinsku krajinu, manastir Bukovo i Vratnu, izuzetno lepa mesta, ali par kilometara puta treba urediti, popraviti da bi se moglo doći do tih mesta.
Pomenuo sam nacionalni park, ne samo iz tog razloga. Država omeđi prostor od nekoliko hiljada kvadratnih kilometara, proglasi to javnim preduzećem, pozove se da su tu uslovi, da li su to retke životinjske vrste, biljne vrste, istorijskog, kulturnog ili ne znam kog drugog značaja, zaposli određeni broj ljudi koji upravlja tim preduzećem i radi, a onda se ispostavi da samo jedan mali broj ljudi ili možda neko iz neke političke stranke koja je na vlasti, možda sad čak i nije na vlasti, ima od toga lične koristi.
Ljudi u tom kraju, koji su vekovima bili na tom prostoru i pre nego što je taj prostor omeđen i proglašen nacionalnim parkom, nacionalnim dobrom, ne mogu ništa da izgrade bez posebnih dozvola.
A veoma je mukotrpan rad. Ne mogu psa u dvorištu da odvežu, jer ode u šumu, a onda ga šumar ubije, jer plaši divljač.
(Predsedavajući: Gospodine Todoroviću, vreme.)
Domaćin je prinuđen je da veže psa, a onda vuk uđe u dvorište i pojede psa na lancu. Nećete verovati, specijalitet je da vuk pojede psa, i to na lancu u dvorištu. To je borba za goli život – braniti se od životinja u nacionalnom parku, gde je bogato lovište.
(Predsedavajući: Gospodine Todoroviću, vreme.)
Zamolio bih gospodina ministra da dođe u taj kraj. Predlažem da izabere kad kiša pada, iz razloga što neće videti rupe i brže će stići, da izabere svoje vozilo, jer mu je onda žao kad uleti par puta, a ne državno, jer će napraviti veliku štetu.
Samo još jedan problem da spomenem. Recimo, kako sarađuju ministarstva privrede, energetike, turizma, rudarstva, poljoprivrede itd, ako ministar energetike isključi ministru rudarstva struju u sopstvenom preduzeću, u javnom preduzeću gde je država vlasnik, pa nema proizvodnje u jednom velikom gigantu koji je bio najveći rudnik u Evropi. Sada će biti najveći muzej rudarstva u Evropi, ako se nešto ne uradi, a opet neće moći da se poseti ako se ne uradi put. Izvinjavam se što sam prekoračio vreme.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, pre nego što počnem raspravu na ovaj predlog zakona, ispričaću vam jednu kratku priču.
Akteri te priče su dva junaka: šofer, nepotpuna osnovna škola, predsednik komiteta i šef partije u to vreme; vreme je početak sedamdesetih godina prošlog veka, država Srbija, Timočka krajina, okrug Zaječar, naselje, mesto ili varošica Majdanpek; drugi junak priče je doktor, specijalista ginekolog, hirurg, ambiciozan, u to vreme mlad. Nijedan od ta dva junaka iz priče nisu živi i neću imena da pominjem.
Šef partije dođe kod doktora i kaže mu: "Doktore, došao sam da se dogovorimo kako da organizujemo zdravstvo u Majdanpeku." Tada doktor veoma sposoban i ambiciozan, misli da je mogao da kaže to što je rekao: "Doktor sam specijalista i kompententan da uređujem zdravstvo, a vi, gospodine, možete popiti kod mene kafu i sok, i uzeti volan u ruke i raditi svoj posao." Veoma je brzo završio taj doktor priču, morao je pobeći u inostranstvo.
Dvadeset godina nije smeo da dođe u državu. Interpol je imao poternicu za njim, zaštitila ga nemačka vlada, lečio je tada ženu kancelara i pokazao je svetu svu svoju spremnost i snagu. Koliko je tada partija imala uticaj na zdravstvo, koliko danas političke stranke koje su na vlasti imaju uticaj na zdravstvo, to je samo paralela.
Gospodin kaže da idemo u Evropu. Lako ćemo u Evropu, ne znam kako da iz Majdanpeka odem u Zaječar. Ministar za kapitalne investicije je ukinuo voz, a ministar za privredu je otpustio radnike i nemamo plate. Ministar Lalović je smanjio naknadu za vreme privremene sprečenosti za rad, za bolovanje, osnovicu, pa onda bude manja naknada. Autobusi koji su tada radili na regionu Zaječarskom, sada su u procesu restrukturiranja, kao i druga preduzeća, a privatnici još nisu preuzeli ili su njima te linije nerentabilne.
I nemoguće je zatražiti zdravstvenu zaštitu iz sela, a moraću pomenuti njihova imena, jer građani to traže. Ona su toliko blizu Majdanpeka, ne može se peške doći za običnu injekciju, kada je započeta terapija ponedeljkom i treba šest ili sedam injekcija da primi, i treba peške doći, jer nema organizovan prevoz, sedam, 15, 30 km do ustanove koja se zove, a nekada je bila medicinski centar, a sada se zove odeljenje borskog centra. Neće dom zdravlja ili ustanova da obezbedi sanitet ili kola i da pošalje medicinsku sestru da podeli te injekcije, starijim osobama najčešće.
Namerno pominjem ceo ambijent zdravstva u kontekstu stanja, i ambijent, i sredinu, i tranziciju, i sve ostalo, i gde vi imate ovakav slučaj: ostali su bez posla i nosioci i hranioci porodice. Po Zakonu o obaveznom zdravstvenom i socijalnom osiguranju, moraju bar jedan iz domaćinstva sa sela, ako nije i po drugom osnovu osiguran, plaćati obavezno zdravstveno osiguranje. Nisu u stanju, zbog prihoda od poljoprivrede, iako je poreska uprava definisala jedan, dva dinara, oni godinama nisu plaćali.
Po tom osnovu, Zavod za zdravstveno osiguranje neće da im overi zdravstvenu knjižicu i neka nastane preka potreba da je hitna intervencija, da padne dete u dvorištu i povredi se, krvari i ne može da zatraži medicinsku uslugu, jer nema overenu zdravstvenu knjižicu. To je do te mere teška situacija u selima oko Bora, Majdanpeka, Negotina da je veliki broj domaćinstava bez ikakve medicinske zaštite.
Mlađi su otišli u Italiju i rade na crno, ili u neku drugu evropsku državu. Poveli su i decu. Ostale su babe i dede, često nepokretni, i ne mogu da čuvaju unučiće, pošto mlađi nisu stvorili uslove da decu povedu sa sobom ako su malog uzrasta. Otud imamo na salašima i bačijama, kako kažu u tom vlaškom kraju Timočke krajine, podivljale dece, jer stari ljudi, bolesni i nepokretni, nisu u stanju da brinu o njima.
Centar za socijalni rad, ustanova, loše je opremljena, i tehnički, i materijalno i kadrovski, i nije u stanju ni da ode, obiđe i da zbrinu tu decu. Nećete verovati, veoma blizu Bora, prugom koja više ne radi i kojom vozovi više ne saobraćaju, nije daleko doći, imamo divlje dece o kojima niko ne brine.
Još jedan primer veoma kratak ću vam reći. Bio sam u fabrici jednog sektora kada je iz druge fabrike radnik došao i tražio pomoć. Žena mlađa izgubila je sluh, na jednom uhu 100%, na drugom 80%. Njoj je preko bio potreban slušni aparat. Morao sam da iščitam sve propise iz oblasti zdravstva i mislim da u zakonu piše da ima pravo ako je to osnov osiguranja i ako od toga zavisi egzistencija radnika, njemu je potrebno to pomagalo da bi mogao da radi, od čega će i da živi. U zakonu lepo to piše.
Kada sam insistirao, iako je radnik iz druge fabrike, nema pomoći direktora, sindikat se ne uključuje, iz odeljenja Zavoda za zdravstveno osiguranje u Majdanpeku nema razumevanja, činovnik kaže - nemaš pravo; čak ni podnesak neće da primi, pa da uputi načelniku u Odeljenju Bor ili nekom dalje, da bi se toj ženi pomoglo, jer je to osnov njene egzistencije, njenog funkcionisanja.
Radi u fabrici, prošla je kroz pogon, nije čula viljuškar iza sebe, umalo nije poginula, ne čuje, samo zato što ne čuje. Niko neće da joj pomogne. Čitajući dalje pravilnik o načinu i davanju pomoći oko kupovine tih pomagala, zavisno od koje vrste, ovde se radi o slušnom aparatu, saznao sam groznu stvar da, iako kažu zakonom da ima pravo, ali upravni odbor tog zavoda za zdravstveno osiguranje, pa onda neke odluke koje su donesene pre dve-tri godine, govore da može samo jednu malu sumu, odredili su osnovicu, deo tih para da se obezbedi se kupi to pomagalo.
Iako sam, insistirajući na tome da vidimo gde je problem, saznao da, pošto postoje i određene ustanove koje ta sredstva prave i centri imaju sa njima ugovor, kod njih nabavljaju, da je u tolikoj nesrazmeri cena tog pomagala koje se moglo nabaviti u odnosu na ono što zavod za zdravstveno osiguranje pruža.
Onda su bili uzaludni svi moji napori da se humano postupi, u kontekstu da žena sa 36 godina ne prestane da radi, da funkcioniše kao zdrava osoba, da joj se kupi, svi iz zdravstvenog osiguranja su uložili sav mogući napor da dokažu, citirajući sve odredbe iz zakona, pravilnika i uredbi, da ona nema na to pravo.
Još jednom da zaključim. Nemoguće da sada iz jedne male sredine tražite zdravstvenu pomoć, zato što je skupo otići i ako je preko potrebna. Doktori su rekli, svi iz struke, i ona moja priča sa početka je iz tog razloga, da ne zapadnem u zamku, jer u rudarstvu sam radio 30 i nešto godina, nisam iz struke, doktori govore o svom iskustvu, o materijalnoj mogućnosti, o opremljenosti centra i o svim problemima koje su imali.
Govorim sa aspekta korisnika usluga i vidim da je danas dobiti kvalitetnu uslugu veoma teško. Samo bogati mogu da se leče u sredinama gde vi ne možete dobiti najosnovniju lekarsku pomoć kada vam zatreba.
A posebno ono što je neko od doktora već rekao, koji je pritisak zavoda za zdravstvo na lekare da ne potpisuju skupe lekove, iako to garantuje kratku terapiju, kratko vreme lečenja i ozdravljenje, nego se leči koristeći neki lek koji šteti zdravlju na drugi način, koristeći neki lek koji nije adekvatan itd.
Neodgovornosti mnogo ima, korupcije posebno. Pomenuo sam komitet, partiju, partijsku organizaciju, iz razloga što sam bio prinuđen da par puta intervenišem u pojedinim slučajevima, prateći broj ljudi koji su zaposleni u privredi, pokušavajući da smanjim prateći njihovo vreme na bolovanju. Ono do 30 dana prati poslodavac, preko 30 država. Pa zašto toliko ljudi, iako dugo na bolovanju, ne idu na obradu za invalidsku komisiju, ne ocenjuje se njihovo zdravstveno stanje.
Neće lekar da prihvati kada osiguranik, ili ne znam koji pojam da upotrebim, radnik, osiguranik ili pacijent, dođe i kaže doktoru - ne mogu da radim. Doktor kaže - ne smem, moram da ti zaključim bolovanje u skladu sa zakonom. Primedbu pacijenta da ne može da radi, da se ne oseća dobro, on treba da napiše, potpiše i da uputi komisiji. To lekari ne rade.
Oni koji su prinuđeni, oni koji zloupotrebljavaju pravo na bolovanje, oni stave nekoliko evra u knjižicu, dobiju bolovanje i rade druge poslove, to je evidentno. Oni istinski bolesni ne mogu ni da se leče, ne mogu da rade, i oni su u najtežoj situaciji. Ne znam kako njima pomoći, kako smanjiti korupciju u zdravstvu.
Kada bi vi u Zavodu za zdravstveno osiguranje imali neke agente koji će pratiti one koji su na bolovanju sa liste, vi biste videli da veliki broj ljudi stvarno zaloupotrebljava pravo na bolovanje, rade druge poslove. A onda je lako onome ko učestvuje iz Zavoda za zdravstveno osiguranje, zajedno sa lekarskom komisijom, i kada produžava bolovanje da primeti da neko ko je dobio bolovanje još mesec dana, pa još mesec dana, radi neki drugi posao, i to je osnov da mu se to bolovanje ne plati, to je osnov poslodavcu da tome da otkaz. A ovako, niko to ne gleda.
Apelujem, znam da vi to znate, teško se izboriti protiv svih teškoća, ali pričam priču zbog onih ljudi koji su istinski bolesni, ne mogu da se leče, jer ne mogu da zarade, jer je mala plata, jer ne mogu da odu do doktora jer je skupo, daleko su centri medicinski. Malo u šali, sestra kaže - moram da trčim oko zgrade da bi mi merili opterećenje, EKG pod opterećenjem, jer nemaju u jednom centru.
Otišao sam u Zaječar, platio, nisam tražio, ovde imam beogradsko osiguranje, odem platim, lakše mi je da kod doktora koji ima privatnu praksu platim, nego da odem u državnu ustanovu, iako među tim doktorima imam poznanike od 30 i nešto godina, i blizak sam prijatelj sa njima. Zateknem u jednoj referentnoj ustanovi da nemaju papir na aparatu koji snima rad srca pod opterećenjem.
Platio sam, našao sam parče papira, platio sam pregled, vratio sam se, jer saznao sam ko je dobar doktor, nisam otišao kod bilo kog doktora. Otišao sam, on je to korektno uradio i sve je to u redu.
Ali sam video da se nama zdravstveni centri, državne ustanove raspadaju, na taj način što lekari nezadovoljni uslovima rada, nezadovoljni statusom, platom, tehničkom opremljenosti, pribegavaju varijanti da sami opremaju svoje ambulante, pa rade i u državnim, rade i u privatnim ustanovama, zanemarujući rad u državnim ustanovama. Neispravan aparat za EKG, tamo nema trake, ne može se obaviti pregled, a onda sutra odete, morate platiti pregled kod privatnog doktora i završiti, jer je vaše zdravlje najpreče. To mogu samo oni koji mogu da obezbede pare da plate taj pregled. Veliki broj ljudi ne može.
Lako je otići u Evropu bogatima, ali iz Majdanpeka do Bora, Zaječara, iz Negotina do Beograda skoro nikako ne možemo doći, jer nemamo čime doći i ne možemo da platimo put za dolazak na pregled. A još skupu terapiju da platimo, to je posebna priča.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, pošto je veoma malo vremena ostalo neću imati vremena da dugo pričam o ovom tekstu predloga strategije razvoja. Normalno je da je ona mogla da se napiše i na drugačiji način,  gde bi se videla druga dinamika, eventualno, ko je od ljudi, po funkciji ili po imenu, zadužen i eventualna odgovornost. Dug je period od 15 godina. Šta će se uraditi u prvoj, drugoj i tako redom. Moglo bi biti jasnije i razumljivije za ljude iz struke. Dovoljno je napisano i jasno za one koji su van struke i više objašnjenja ne bi pomoglo tome.
Zamolio bih gospodina ministra i njegovog pomoćnika, uvaženog gospodina Mihajlovića, ako se ne varam... gospodin ministar se bavi lepšim delom posla u energetici, dok se, u bukvalnom smislu reči, rudarskim delom posla bavi njegov zamenik, odnosno zamenici i pomoćnici. Možda je meni jasno, ali ne znam da li je građanima Bora i Majdanpeka jasno zašto je isključena struja flotacijama u Boru i Majdanpeku, i to u vreme kad ″Đerdap″ dobro radi, kada je priliv vode u velikim količinama.
Ovo pričam iz razloga što se sve manje koncentrata bakra proizvodi u Boru i Majdanpeku, što Vlada ne odvaja potrebna obrtna sredstva da bi se pokrenuo proces proizvodnje u Boru i Majdanpeku, ili to jako sporo ide, a onda se uvozi koncentrat sa veoma velikom količinom štetnih materija i građani Bora se guše zbog isparenja.
Ne znam ko je dao informacije novinarima, možda je to deo taktike da bi se ova strategija kasnije sprovela, ali novinari posle pišu da treba borsku topionicu zatvoriti, da imamo u komšiluku, u Bugarskoj veoma savremenu topionicu, koja koristi savremenu tehnologiju, i da sve koncentrate treba topiti tamo.
To bi značilo obustavljanje privrednih aktivnosti u Boru i Majdanpeku, što bi bilo poražavajuće za taj region, u privrednom, ekonomskom, socijalnom smislu.
To ne bismo smeli dozvoliti.
Znam da Vlada mora da uloži mnogo napora da utvrdi kapacitete, da se odvoje obrtna sredstva, da se utvrde rudne rezerve i da počne eksploatacija, koliko je to moguće, da se tom kraju te privredne aktivnosti ne uskrate.
Jer, 200 godina smo razvijali rudarstvo i teško je za jednu godinu, u kratkom periodu preći na neke druge privredne aktivnosti; ako se ne bavimo proizvodnjom i preradom rude bakra, onda taj kraj u dugom vremenskom intervalu neće stići da izgradi neke druge kapacitete da bi se bavio nekom drugom proizvodnjom. To bi za te građane bilo poražavajuće.
U tom smislu sa ove govornice apelujem da Vlada i resorno ministarstvo, vladini odbori koji su zaduženi za to, brže i energičnije traže rešenja, odvoje obrtna sredstva i utvrde te kapacitete koji se u datom vremenu mogu osposobiti za kakvu-takvu aktivnost, u smislu proizvodnje određene količine domaćeg koncentrata.
Tu topionicu treba osavremeniti, staviti filtere i izbeći topljenje ovih koncentrata koji se uvezu, da bi se izbegla ideja koja se plasira u novinama – da topionicu treba zatvoriti. To bi bio najveći problem za taj kraj.

Dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko rečenica u prilog ovoj raspravi, da Vlada mora da bude učesnik u ovom postupku.
Podsetiću vas na nedavno usvojeni Zakon o privrednim društvima. Usvajanjem tog zakona prestao je da važi Zakon o preduzećima, sem nekoliko odredbi koje se odnose na onaj deo posla gde je Vlada odredbama tog zakona zabranila direktorima preduzeća, gde je većinski vlasnik kapitala država ili gde su društvena sredstva u pitanju, raspolaganje sredstvima umanjenja ili uvećanja kapitala, čak, otuđenja osnovnih sredstava; zabranjeno je čak izdavanje i pod zakup poslovnog prostora bez saglasnosti Vlade, odnosno određene Agencije za privatizaciju.
Podsetiću vas da je Vlada u preduzećima kao što je RTB "Bor", matično preduzeće koje ima u svom sastavu nekoliko zavisnih preduzeća, suspendovala organe upravljanja, postavila odbore RTB-a, koji je Vladin organ, po liniji rukovođenja direktore preduzeća koji su vladini ljudi.
Mi smo praktično u stalnom zasedanju, radnici organizovani u dva sindikata, samostalni i nezavisni, sa direktorima preduzeća koji su, u stvari, vladini činovnici. Zašto bi onda Vlada izbegavala uporno da učestvuje u tom poslu, ako je već u toj priči, ako direktor jednog velikog sistema kao što je RTB "Bor" ne može ništa da uradi, a da pre toga ne dobije saglasnost Vlade, odnosno Agencije za privatizaciju i ne može nijedan posao, u smislu povećanja kapitala ili smanjenja kapitala, restrukturiranja, privatizacije ili bilo čega da uradi bez Vlade.
Vlada je u toj priči, htela ne htela, sve do onog momenta dok se ne ukine društvena imovina, odnosno dok se državna preduzeća ne privatizuju i ne reši na drugi način taj višak zaposlenih. I, to je jedina garancija da će taj posao da se uradi dobro, a na drugi način i nije moguće.
Onog momenta kada ne bude više bilo društvene imovine, kada sve bude privatna imovina, onda će to biti sasvim druga priča i jasniji odnos poslodavac – zaposleni, gde Vlada samo treba da određenim propisima odredi ambijent, odredi uslove i pravila igre, i onda poslodavac i zaposleni tačno znaju na koja prava mogu da računaju, u kojim okvirima je sve ono što je potrebno da jedno društveno preduzeće funkcioniše i da zapošljava radnike ili da otpušta radnike, u skladu sa propisima koji važe.
Ne znam zašto se Vlada toliko brani od obaveze i potrebe da učestvuje u tom poslu kada je to neizbežno, dok se ne završi privatizacija, odnosno priprema za stečaj i likvidaciju preduzeća koja su u društvenoj svojini i preduzeća gde je sada država većinski vlasnik. Toliko, hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u jučerašnjem izlaganju sam pokušao da kažem šta će se desiti ako država odluči da pokrene stečaj u preduzeću gde je država većinski vlasnik, da na taj način reši problem isplate zaostalih zarada, i kako oni u jednoj odredbi zakona kažu – "naknade zarada za devet meseci".
Ako to preduzeće nije isplaćivalo zaradu više od devet meseci, i ako se ova zarada isplati u iznosu minimalne zarade, to je prevara. To je pljačka onog broja radnika koji rade u tom preduzeću gde je država poslodavac, i to je ona opasnost koju ja vidim.
Ako država koja nije u mogućnosti da na najbolji način ili na željeni način reši problem restrukturiranja preduzeća, gde je država većinski vlasnik ili gde je društveni kapital u pitanju, posegne za ovim rešenjem, u skladu sa ovim zakonom, onda je to jako "nepovoljno rešenje" za sve one koji su imali nesreću da rade poslednjih nekoliko godina u tim preduzećima, a poslodavac – država, vlasnik ili neko društveno preduzeće nije isplaćivalo, nadam se, zaslužene zarade veći broj meseci nego što to sada država nudi kroz ovo rešenje i ovu odredbu zakona.
To nije praktično dobro zbog toga što je velika nesrazmera u onome što je država, poslodavac, trebalo da isplati radniku kroz zarade u odnosu na ovo što se nudi ovim zakonom, kroz minimalnu zaradu.
Ubrzo ćemo videti da li će se to desiti tj. ako se posegne za takvim rešenjem, jednim od najgorih rešenja, posebno u onom delu ako država ne pokrije staž u onom broju meseci gde se nisu uplaćivali doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje.
To će biti jedna od najgorih situacija za sve zaposlene koji su imali nesreću da poslednjih godinu, dve ili više rade u tim preduzećima, gde im ti odnosi nisu rešavani brže.
Nije privatizacija urađena brzo, problem restrukturiranja nije rešen, sporo se ide, mnogo je problema u državi, mnogo je sistema, mnogo je preduzeća, veliki je broj zaposlenih i znam da to ne može da se uradi u nekom roku ili kako bismo mi to voleli i priželjkivali, nego smo u situaciji da je država vlasnik preduzeća, ne ulaže u obrtna sredstva, nema ih, ne pokreće se nikakav ciklus proizvodnje, svi problemi se veoma sporo rešavaju i svi zakoni koji se donose u smislu, a pohvalili smo se kako smo doneli dobar Zakon o stečajnom postupku, da će ovo biti brzo, da se neće dugo čekati, skratiće se postupak, ali to ne ide, zatim, da će licencirani upravnici biti eksperti koji će to da urade bolje, neće biti skupo.
Sve je to sporo, nedovoljno i na našu nesreću, nije onako kako bismo mi želeli da bude.
Ne vidim ni dobra rešenja, ni brza, ali ako se ovo desi, da pokrenete stečaj nad ovim preduzećima i počne primena, veliki broj radnika će vam biti veoma ogorčen, nezadovoljan i nikada vam to oprostiti neće.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bi se razumeo član 125. treba pažljivo pročitati prethodni član 124, a i članove 126. i 127. Povezani su, uslovljeni su i onda se tek mogu razumeti odredbe člana 125. u celosti.
Već je rečeno da je predlagač u formulaciji teksta zarade i naknade zarade za ovaj period, da ne citiram odredbe zakona, imao jedan previd, da naknada zarade u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, koja je u obavezi poslodavca da je isplaćuje u periodu dužem od 30 dana kada je nastupilo bolovanje, ide na teret Zavoda. Znači, obračunava i isplaćuje poslodavac iz sredstava Zavoda.
Tu je u članu 51. Zakona o zdravstvenom osiguranju veoma strogo propisana procedura. Znači, na osnovu obračuna poslodavca Zavod utvrđuje prava i u roku od pet dana prenosi sredstva organizaciji, i organizacija je dužna da ta sredstva isplati zaposlenima. U slučaju da prođe rok od 30 dana, ta sredstva se vraćaju, uz kamatu za vreme koliko su bila na računu poslodavca. Ta sredstva ne mogu biti predmet izvršenja, sem za namenu za koju su data.
Otkuda da je poslodavac u obavezi da za zadnjih devet meseci od pokretanja stečaja neka sredstva isplaćuje po tom osnovu, kada je to praktično nemoguće, sem za onaj deo sredstava koja se odnose na naknadu za bolovanje do 30 dana. To je prvi apsurd.
Koliko je sve ovo komplikovano vidi se po tome što je u članu 124. utvrđeno pravo, a u članu 125. rečene su osnove u četiri tačke. U članu 125. u stavu 1. se govori da sve ono što je poslodavac bio u obavezi da isplati biće isplaćeno u iznosu minimalne zarade i sve to za onih devet meseci od momenta pokretanja stečajnog postupka.
Šta se dešava ovakvom primenom propisa? Biće oštećeni svi oni zaposleni koji su više meseci bili bez isplate zarada, odnosno naknada. Neće biti pokriven staž osiguranja i biće praktično pogođen najveći broj tih radnika, koji su siromašni i u teškim uslovima živeli i čekali da poslodavac stvori uslove za rad i isplatu zaslužene zarade.
Ovo je nedopustivo iz puno razloga. Kada se pogleda malo pažljivije šta je imao na umu predlagač, uglavnom se to svodi na preduzeća koja su u društvenom sektoru ili preduzeća gde je država većinski vlasnik kapitala.
Pokazalo se da je država loš poslodavac, da država praktično želi da ošteti sve poverioce, a u ovom slučaju radnike, koji su zaslužili tu zaradu koja im nije isplaćena u periodu koliko preduzeće nije bilo u situaciji da isplaćuje zaslužene zarade, i na taj način samo deo, i to najminimalniji deo zarade da isplati zaposlenima.
Oštetiće ih tako, zavisno od slučaja do slučaja, za period od više godina; neće im biti pokriven staž osiguranja, što je
nedopustivo.
Radnici će biti u zabludi da su praktično imali upisan staž u knjižicu, a neuplatom doprinosa za penzijsko i invalidsko u matičnoj evidenciji neće biti podataka da su imali staž osiguranja i neće moći ostvariti pravo iz penzijskog i invalidskog osiguranja.
To je komplikovan i težak zadatak, ali ova formulacija je tako napravljena, što bi rekao naš narod - da se Vlasi ne sete, i krajnja je nekorektno za veliki broj zaposlenih u društvenom sektoru, gde će biti veoma teško ostvariti određena prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja. Jer, znate, obaveze iz matične evidencije, do kraja aprila svaki poslodavac je bio dužan, kroz prijavu M-4 o zaradama i vremenu provedenom na radu, da dostavi matičnim službama penzijsko invalidskog osiguranja. To nije urađeno.
I, ako država taj problem ne reši imaće veliki problem socijalnih nemira i veliki broj sporova. Primera radi, samo da povežem sa ovom odredbom, koja čak govori u delu gde je presuđeno pravosnažnom sudskom presudom, da se isplaćuje samo polovina od toga što je presuđeno. Gde je tu pravna sigurnost?
Zamislite, recimo, da je zaposleni vodio spor protiv poslodavca iz člana 119. stav 1. tačka 3), u pitanju je naknada štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, ako je radnik imao povredu na radu i vođen je spor protiv poslodavca, i dobio je pravosnažnom presudom određeni iznos, ovim odredbama zakona, nakon pokretanja stečajnog postupka, država praktično pola od te presuđene sume uskraćuje za štetu koja je nastala krivicom poslodavca.
To je nedopustivo. Tu nema nikakve pravne sigurnosti. Ne znam da li se u svetu nešto slično radi, ali kod nas je to pokušaj da se praktično ono što je presuđeno, što je konačno pravosnažnom sudskom presudom doneseno, da se sada kroz neku odredbu zakona to uskraćuje. Ne znam da li to negde u svetu ima.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da dokažem da je ovim članom država, kao poslodavac, u onom delu privrede gde je ona većinski vlasnik, praktično, smislila jednu grubu prevaru, možda preoštra reč, pljačku sopstvenih radnika, odnosno radnika koje zapošljava u preduzećima gde je ona većinski vlasnik.
Zamislite ogroman broj radnih sporova koji se po raznim osnovama vode ili su se vodili u tim preduzećima gde je država većinski vlasnik, gde nije organizovala proces rada, nije obezbedila obrtna sredstva, kapacitete ili korišćenje kapaciteta u meri da bi to poslovanje bilo rentabilno, ekonomično. Sve što je do sada presuđeno i postalo pravosnažno, a zbog sporosti ili neadekvatnosti izvršnog postupka ili nemogućnosti da se naplati potraživanje, sada država, po ovim odredbama zakona, 50% toga odmah otpisuje, odnosno onemogućava poveriocima da to naplate. To je svojevrstan vid pljačke, otimačine.
Veći deo problema su zarade koje su dospele a nisu isplaćene za period od godinu, dve, a u nekim preduzećima i više. Ako ne budu isplaćene, ti radnici nemaju povezan staž osiguranja. Zamislite neprijatnu situaciju: steknete uslov po godinama života i staža osiguranja iz radne knjižice, podnesete zahtev za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i saznate da u vašoj matičnoj evidenciji, kod nadležne filijale penzijsko-invalidskog osiguranja, nema uplaćen staž osiguranja. Onda vam činovnici iz filijale kažu da tužite preduzeće, da tužite državu. To je dospelo potraživanje, gde je država bila dužna da naplati od poslodavca.
Postoje određene kaznene mere za one poslodavce koji to ne izvršavaju. Ali, po principu da ništa ne funkcioniše u ovoj državi, imaćete velike neprijatnosti kad mislite da ste ostvarili pravo na penziju, a vi to niste ostvarili zbog toga što poslodavac veći niz godina nije to uplaćivao.
Nedopustivo je da se na taj način varaju radnici u preduzećima gde je društvena svojina u pitanju. Ovo se ne odnosi na bilo kog poslodavca. U jednoj raspravi od pre nekoliko dana ministar Lalović je lepo rekao da su preduzeća u društvenoj svojini spasena od poverilaca. Ako su predlagači teksta ovog zakona mislili da su na ovakav način preduzeća spasena od poverilaca, onda to nije dobar način.
Pošto je gospodin ministar došao, a nisam imao priliku od pre neki dan da mu repliciram, bila je prazna stolica, govorili smo o problemu ljudi koji su zbog stvarne bolesti na bolovanju. Ministar je pričao o onim ljudima koji zloupotrebljavaju pravo na bolovanje.
Znam da postoji zloupotreba prava na bolovanje i znam da je zloupotreba prava na bolovanje osnov za prestanak radnog odnosa. O tome nismo pričali. Govorili smo o stvarno bolesnim ljudima koji žive od svog rada i ako su se razboleli, onda nisu u prilici da izdržavaju ni sebe ni porodicu.
Sve zloupotrebe prava na bolovanje i sve mahinacije zbog toga što su nesavesni lekari, da li je to izabrani lekar ili ranije ordinirajući lekar, da li je to lekarska komisija, postoji procedura kontrole, kažnjavanja, odnosno smanjivanja tih zloupotreba.
Ministre, pokušavam da ne budem vulgaran. Ona priča od pre neki dan mi je ličila na priču policajca i pijanog vozača, gde policajac kaže vozaču: vi ste pijani; a on njemu kaže: ako hoćemo da se vređamo, vi imate klempave uši.
Mislio sam da raspravu vodimo tako da se ne vređamo, da se na to pitanje odgovori, a ne da se odgovara nekim drugim temama koje nismo pominjali. U ovom kontekstu smatram da je ovo nedopustivo, gospodine ministre; neisplaćene zarade su dospela potraživanja, država preko propisa važećih mora da insistira da poslodavac ispuni obaveze prema zaposlenima, odnosno prema državi u ovom slučaju, prema fondovima, da li je to zdravstveno osiguranje, PIO ili zaštita u slučaju nezaposlenosti.
I ne sme se na ovaj način država koristiti, da napravi veliku štetu zaposlenima tamo gde nije završen proces restrukturiranja, gde je još uvek taj društveni kapital i posebno tamo gde je država većinski vlasnik, kad se radi o državnim preduzećima ...
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
To bi bilo nekorektno. Govorim o ovome, ovo bi bilo dobro u članu 119, prvi put da vidimo da je poslodavac obavezan da nadoknadi štetu koja je nastala zbog povrede na radu. To u svetu ima i u svetu je poznato, ako se radnik povredi na poslu, da je poslodavac veliku cenu toga plaćao i doživotno treba da obezbedi tog zaposlenog i porodicu.
Ovom odredbom zakona presudna stvar koju ćete vi posle toga isplatiti, 50% od toga, to je nedopustivo, posebno ...
(Predsedavajući: Molim vas, prekoračili ste vreme.)
... u slučajevima ako je vođen spor, veštaci i sudije odlučili da vrednost spora bude koliko je presuđena pravosnažnom sudskom odlukom, a vi na kraju jednom odredbom zakona kažete – država će isplatiti samo 50%. Ispašće da je zaposleni još dobro prošao. To nije dobar način rešavanja problema.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde treba naglasiti da je ovaj fond smišljeno osnovan, iz razloga da se sve što je ranije rečeno pokrije na način da se ne vidi prava stvar. Podsetiću vas na ranije usvojeni socijalni program bivše Vlade za restrukturiranje preduzeća, privatizaciju, pripreme za stečaj i likvidaciju, šta je sve u tom programu bilo.
Ova vlada izgleda nema taj program, pa pokušava kroz ovaj zakon da stvori uslove da se veliki sistemi, gde je Vlada većinski vlasnik kapitala, dovedu u situaciju da se najlakše završi stečaj, odnosno likvidacija tamo gde nije moguća privatizacija i da se na taj način najmanje para potroši, u stvari da se prevare zaposleni koji su u tim fabrikama gde je država većinski vlasnik.
Zamislite samo par paralela poređenja radi. Prosečna plata je oko 17.000 dinara. Ne znam kolika je sada minimalna cena rada po satu za januar 2005. godine - juni 2006. godine. Bila je 40 dinara za decembar 2004. godine. Zamislite sada minimalnu platu koja je manja od 6.000 dinara za 172 sata i zamislite prosečnu platu koju je radnik zaradio, treba poslodavac da isplati za zadnju godinu, i država garantuje i isplaćuje 7.000 dinara. To je pola.
Nije slučajno tamo gde je presuđeno već po raznim osnovama, gde zaposleni očekuje da poslodavac isplati dug uz kamatu za kašnjenje isplate duga, na kraju država donese jednu odredbu zakona i kaže da nema ništa od toga, samo pola. Ne bi bilo ništa čudno da je to bilo koji poslodavac. Radi se ovde o jasnoj nameri da se preduzeće gde još nije završen proces privatizacije, preduzeće u društvenom sektoru, odnosno gde je država većinski vlasnik, državno preduzeće, dovede u situaciju da se radnici bukvalno prevare po više osnova.
Neisplaćena zarada za više godina, zaslužena nadam se, isplaćena kao minimalna zarada, a drugi osnov sve ono što je u sporovima do sada, a bilo je puno sporova po raznim osnovama, presuđeno konačno, umanjuje se za 50%, i ostaje najveći deo problema koji je skopčan za ostvarivanje prava po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja.
Državni sektor nije bilo koje preduzeće i u tome se vidi problem, jer država štiti sebe, a ne poslodavca, i nije namera da se pomogne zaposlenom, nego praktično da se izađe iz ove teške situacije koja jeste sada ovakva.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prilog tvrdnji da ovaj amandman treba podržati govori i to da bi odredbe u članu 101. Predloga zakona bile samo deklarativne, ako se ne bi intervenisalo u ovom članu, posebno zato što se nije intervenisalo ni u članu 179. i u članu 183. Govori se o invalidima rada.
Zaposlenom invalidu rada u članu 101. ovog predloga poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje posla prema radnoj sposobnosti. Pričao sam o tome da Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju ne poznaje te pojmove, ali ministar reče da će da interveniše u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, da će ti pojmovi biti vraćeni, da će postojati preostala sposobnost, odnosno invalidnost treće kategorije, odnosno opasnost od nastanka invalidnosti, što u suštini i treba da se uradi.
Ako to ne postoji u odredbi člana 157. da ne može biti višak, onda je praktično ovo samo deklarativno i nema nikakve koristi. Zamislite ovo što je navedeno u članu 157. i zašto bi poslodavac dao nekome otkaz, zašto bi stavio na spisak radnika za čijim radom je prestala potreba, ako to država plaća. Tek kad izađe iz tog statusa, kada se vrati sa porodiljskog odsustva ili sa bolovanja, onda poslodavac odlučuje da li za tog radnika ima posla ili će biti na spisku radnika za čijim je radom prestala potreba. Ništa novo nije rečeno, ako se razume tema o kojoj pričamo.
Nije intervenisano ni u članu 179, kasnije ćemo doći do toga, ali samo usput da ga prokomentarišem. To je u stvari član koji je u sadašnjem tekstu zakona član 101. i samo je malo preformulisan. U članu 183. navedeno je šta se smatra da nije opravdan razloga za davanje otkaza o radu. Nigde se ne pominju invalidi rada koji su izgubili zdravlje, postali invalidi rada radeći kod poslodavca pod teškim uslovima rada, često bez adekvatnih zaštitnih sredstava. Ostaće samo deklarativna odredba, pa zbog toga treba intervenisati u ove dve-tri odredbe da bi imalo smisla ovo što je napisano u Predlogu zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 179. je ništa drugo nego malo preformulisan član 101. sada aktuelnog, postojećeg zakona.
Sve priče u obrazloženju prilikom predlaganja ovog teksta, da je to bolje u odnosu na ranija rešenja, pa u kontekstu povezan sa članom 188, da je poslodavac dužan pisanim putem da upozori na razloge zbog čega se zaposlenom daje otkaz, to je postojalo i u ranijem zakonu, ništa nije novo osim onog roka od pet dana, da zaposleni na koga se odnosi upozorenje može da prigovori poslodavcu. Ne znam šta se time dobija. Priče koliko je to revolucionarno dostignuće, koliko je to bolje, koliko su tu zaštićena prava, nemaju nikakvog osnova.
Bila je prilika da se u članovima 179, 180. do 183. eventualno interveniše u smislu zaštite invalida rada. Pošto to nije urađeno u ova tri člana, u članu 101. predloženog teksta zakona invalidi rada kao kategorija nisu ničim zaštićeni. To je samo prazna priča. Poslodavac mora obezbediti odgovarajući posao invalidu rada sa preostalom radnom sposobnošću.
Onaj ko zna propise, to podrazumeva da invalid rada mora da radi puno radno vreme, da ostvaruje prosečne rezultate rada, a da pri tom ne ugrozi svoje zdravstveno stanje. Poslodavac kaže – nemam takav posao i u prilici kad budem određivao spiskove radnika za čijim radom je prestala potreba, sigurno će se naći i invalidi rada. Do sada ni jednom odredbom ovog teksta predloga nisam video da su ti invalidi rada zaštićeni, čak i pod uslovom da su postali invalidi rada kod tog poslodavca koji sad rešava njihov problem.
Pogledajte stav 1 – poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi, pa su onda navedena ova tri razloga. Najgori je prestanak potrebe za zaposlenim. Kad se poslodavac oslobađa viška zaposlenih, sigurno će da izabere da radi sa radnicima koji su zdravi, kvalifikovani, vredni, motivisani za radom i neće ni jednog invalida rada koji ima preostalu radnu sposobnost.
Normalno, sad je to drugi problem, u konkurenciji gde je veliki broj radnika koji traži zaposlenje, gde su nacionalne službe za zapošljavanje sa velikim brojem evidentiranih nezaposlenih radnika, onda je poslodavac u prilici da ponudi nižu cenu rada. Ovaj član ne tretira taj deo problema.
Ovde govorim zbog onih poslanika koji tvrde, radi istine, da je ovaj tekst predloga bolji od postojećeg i da je to nešto mnogo značajnije, i kad kaže da su zaštićeni invalidi rada, tvrdim da to nije istina.
Istine radi, invalidi rada, bez obzira kod kog poslodavca su postali invalidi rada, nemaju nikakvu zaštitu ni po postojećem aktuelnom zakonu, ni po ovom tekstu predloga, ukoliko se negde ne interveniše, u nekim odredbama, a dosad to nije urađeno.
Samo istine radi izašao sam da to kažem i smeta mi kao čoveku iz prakse, koji taj problem rešava godinama, da neko i ne pročita tekst zakona, ili ga ne razume, i priča koliko je to mnogo bolje, revolucionarnije u odnosu na postojeći zakon, a suština je drugačija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, moja namera je da pokažem, u prilog ovoj raspravi, da je i ova odredba člana 112. zakona nepovoljnija u odnosu na ranija rešenja, u prilog diskusiji prethodnog govornika.
U ranijim rešenjima su bila dva osnovna razloga kada je poslodavac morao da ponudi ugovor pod izmenjenim uslovima, a to je poremećaj na tržištu, pa nije u stanju da isplati zaradu, i u drugom slučaju, kada je ranije ugovorena zarada, prilikom zasnivanja radnog odnosa, postala manja od minimalne zarade. U tom slučaju poslodavac je bio u obavezi, a i radnik je imao pravo da traži da se ponudi ugovor pod izmenjenim uslovima, odnosno da se ugovori zarada koja ne sme biti manja od minimalne zarade.
Ovde se opet vraćamo na ono pitanje iz načelne rasprave, bez obzira na kriterijume i kako je data formulacija u tekstu zakona. Kako se utvrđuje ta minimalna zarada? Ona je izuzetno mala, neprimerena egzistenciji porodice, odnosno zaposlenog. U tom delu Vlada mora da interveniše, ako poslodavci i predstavnici zaposlenih - sindikati nisu u stanju da dogovore zaradu koja obezbeđuje minimum egzistencije. U tom slučaju Vlada mora da interveniše, i to vodeći računa kakva je ta zarada u svetu, odnosno u okruženju.
Znam da se u praksi često dešava da se, kada je u pitanju isplata minimalne zarade, kod nekih poslodavaca ne čita odredba zakona do kraja, da tako utvrđena zarada ne može biti manja od minimalne zarade. Pročitao sam samo prvi deo rečenice. Niko ne upoređuje isplaćenu zaradu sa minimalnom zaradom i ne interveniše u tom delu, kako po pitanju isplate zarade, tako i po pitanju isplate naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, za vreme bolovanja.
Najčešće je praksa neznanje ili nepoznavanje propisa. Veliki broj poslodavaca danas nije u stanju da prati propise. Primedbe su na veoma česte izmene propisa, da poslodavci moraju bukvalno svakodnevno da čitaju izmene, da nisu u stanju da prate i čak nisu u prilici da se pretplate na "Službene glasnike", i da dobiju redovno propise koji su aktuelni i koji se donose, da bi pratili primenu propisa.
Tu je vaša intervencija moguća kada je u pitanju kontrola rada poslodavaca. Znači, opremiti inspekciju, dati im uslove za rad i omogućiti da redovnim obilascima te greške, koje su najčešće rezultat neznanja, budu popravljene i da nema velikog broja sporova koji se javljaju u praksi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u odredbi ovog člana je nepovoljnije rešenje u odnosu na ranija. Smanjena je osnovica za naknadu. Ranije smo imali zaradu, sad imamo osnovnu zaradu, koja je manja od zarade u smislu kako je to definisano odredbama ovog zakona.
Podsetiću vas na raniji osnov za utvrđivanje naknade zarade za osiguranike. Čitam iz Zakona o zdravstvenom osiguranju, a tako je i u zakonu o radu, ista je formulacija, znači, ovog zakona - osnov čini zarada utvrđena u skladu sa zakonom o opštim aktima i ugovorom o radu koju bi osiguranik ostvario u mesecu za koji se isplaćuje naknada zarade, da nije nastupila privremena sprečenost itd.
U ranijem zakonu bila je osnovica zarada koju bi radnik ostvario u mesecu u kome se računa naknada za rad, ne prosek zadnja tri meseca. Zarada je u smislu ovog zakona sada veća u odnosu na osnovnu zaradu koja je ovde. Znači, po dva osnova. Zadržali su isti procenat, ali su smanjili osnovicu za zaradu, i to je nepovoljnije u odnosu na ranije rešenje.
U raspravi u načelu smo već pričali o tome da je ta naknada toliko mala da zaposleni koji je sprečen da radi zbog bolesti i potrebe da se leči, kupuje skupe lekove, odlazi kod lekara, uz ovako malu naknadu on nije u stanju ni da se leči ni da izdržava porodicu koju je izdržavao kada je bio zdrav i sposoban za rad.
U tom delu treba podržati predlog da se procenat poveća na 80%. Ako ste već smanjili osnov za naknadu, onda ne treba zadržati taj procenat nego ga treba uvećati, jer je izvesno i sigurno da su kategorije radnika koje rade pod teškim uslovima često bolesne, često obolevaju i nisu u stanju da za vreme dok traje bolovanje izdržavaju ni sebe ni porodicu, a ni da se leče. Oni ili će odustati od lečenja i iskomplikovati svoje zdravstveno stanje i umanjiti, odnosno izgubiti radnu sposobnost do kraja, ili će ostaviti porodicu bez sredstava za život.
U tom smislu hoću da kažem onoj grupi poslanika koja je onako glasno pričala kako je ovo mnogo povoljniji tekst zakona u odnosu na raniji, da obrate pažnju na taj deo i da se ako je to moguće bilo kako popravi, jer je ta naknada veoma mala.
Ako se usvoji ovakav tekst ovog zakona on će odmah doći u situaciju da nije usaglašen sa tekstom Zakona o zdravstvenom osiguranju. Tamo je to drugačije definisano. Do sada su te odredbe bile usaglašene. One su uslovljene i isprepletene, logične su, nisu kontradiktorne, a ovakvim tekstom u zakonu o radu razlikovaće se u odnosu na osnovicu u Zakonu o zdravstvenom osiguranju.
Bilo je jednostavnije i lakše i za obračun i za primenu tih propisa nego sada kako se nudi formulacija u tekstu ovog predloga zakona.

Obećao sam da ću po svakom amandmanu da ukažem gde je to nepovoljnije u odnosu na ranije. I u ovom članu zakona je nepovoljnije jer se opet govori o osnovnoj zaradi, a ne o zaradi.
Isto rešenje je bilo u prethodnom zakonu, ali se govorilo o zaradi, pa procenat i određen broj dana, a sada se govori o osnovnoj zaradi.
Krasić je objasnio da pojam osnovne zarade nije dovoljno definisan u Predlogu ovog zakona.
U načelnoj raspravi pokušao sam da skrenem pažnju da naša zarada i osnovna zarada u odnosu na zemlju u okruženju, u odnosu na države EU, odakle prepisujemo propise, daleko je manja.
Pokušao sam da otvorim raspravu na temu koliko to treba da bude po određenim profilima, nivou obrazovanja određenih struka, zanimanja, po određenim privrednim granama, koliko jedan bravar, inženjer, tehničar, ekonomista, knjigovođa treba da ima osnovnu zaradu koju će poslodavac da mu ponudi prilikom zasnivanja radnog odnosa, pa kada nastupi ovakav slučaj, to je 60% u odnosu na tu osnovnu zaradu, a opet zavisno od kategorije i nivoa obrazovanja. Desiće se da poslodavac ne može da radi iz nekog razloga koji je naveden u ovom zakonu i različito će primati, zavisno od nivoa obrazovanja. Naknada će biti različita.
U svakom slučaju, sveli ste sve opet na onaj problem da ne može biti manja od minimalne zarade, koja je u našim uslovima nikakva. U pisanju teksta Predloga zakona učestvovali su predstavnici Vlade, Unije poslodavaca, sindikati itd. Ne znam kakvu su pregovaračku poziciju imali sindikati, koliko su bili vešti pregovarači, ali mislim da kod ovog dela zakona koji se odnosi na zaradu i regulisanje prava po osnovu zarade nisu imali dobru pregovaračku poziciju ili nisu bili vešti pregovarači. U svim delovima zakona koji govore o tome to je nepovoljnije u odnosu na ranije zakone koje smo koristili ili sada važeće zakone.
Ako bi dobro definisali tu osnovnu zaradu, veći je problem te minimalne zarade, jer se sve svodi na tu minimalnu zaradu i mi bismo verovatno izbegli taj problem ovako teške situacije za one ljude koji rade kod poslodavaca u veoma teškim uslovima rada, bez adekvatne zaštite na radu, a prinuđeni su da prihvate i te uslove jer nemaju od čega da žive.
Objasnili smo razlog, da je mnogo veći broj ljudi koji traže zaposlenje, a daleko manji broj poslodavaca koji nude zaposlenje, odnosno koji traže da zaposle nove radnike. To je problem naše sadašnjosti, naše realnosti, našeg vremena i prostora, u odnosu na zemlje u okruženju, odnosno uređen i disciplinovan zapadni svet, koji ima bolje uslove.
Kod nas, gledano sadašnje stanje privrede i propisa koji važe, sve će se češće biti u prilici da se traži posao, a manji period vremena kada će moći da se radi, tako da ako se ne pokrene nešto ozbiljnije u privredi, ne stvore se uslovi i ambijent da se pojavi veći broj privrednih subjekata, odnosno onih koji nude posao, teško ćemo izaći iz ove teške situacije, kakva je danas u zemlji.