NADA LAZIĆ

Liga socijaldemokrata Vojvodine

Rođena je 11. novembra 1950. godine u Zrenjaninu.

Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu, gde je i diplomirala na Prirodnomatematičkom fakultetu, na odseku hemija.

Tokom godina radila je kao profesorica hemije u dve srednje škole, kao asistentkinja u nauci na Prirodno matematičkom fakultetu u Novom Sadu, u kompaniji „Zorka” u Šapcu i 22 godine u JKP Vodovod i kanalizacija u Novom Sadu u službi „Razvoj”, na problemima kvaliteta, tehnologije i zaštite voda.

Od 2002. godine pomoćnica je pokrajinskog sekretara za zaštitu životne sredine i održivi razvoj. Učestvovala je u organizaciji nekoliko projekata, među njima i „Za čistuju i zeleniju Vojvodinu”, a kao članica Saveta za zaštitu životne sredine LSV bila je koordinatorka nekoliko akcija koje je ovaj Savet organizovao.

U sazivu Skupštine grada Novog Sada periodu od 2004. do 2008. godine bila je odbornica ispred koalicije „Zajedno za Vojvodinu”. Bila je članica Saveta za zaštitu životne sredine.

Od decembra 2012. godine je u penziji.

Članica je Lige socijaldemokrata Vojvodine je od 1997. godine, a od 2000. do 2005. godine bila je predsednica Foruma žena LSV, članica Glavnog odbora LSV i Predsedništva LSV.

Na kongresu LSV, 2005. godine, tajnim glasanjem izabrana je za potpredsednicu stranke, kao prva žena na toj funkciji u istoriji LSV. Na Kongresu LSV, održanom u decembru 2008. godine, ponovo je izabrana za potpredsednicu stranke.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 16. marta 2014. godine izabrana je za narodnu poslanicu Lige socijaldemokrata Vojvodine, na toj poziciji ostala je i nakon vanrednih parlamentarnih izbora održanih 24. aprila 2016. godine.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:11

Osnovne informacije

Statistika

  • 33
  • 5
  • 6 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 1 mesec i 25 dana i 18 sati

Poštovana gospođo Lazić, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju korupcije

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

odgovoreno za 18 sati

Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 2 godine i 2 meseca i 29 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Devetnaesto vanredno zasedanje , 21.01.2020.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, želim da postavim pitanje koje sam zapravo već postavljala, ali samo drugom ministarstvu. Naime, ovo pitanje sam postavljala Ministarstvu saobraćaja i juče dobila odgovor da oni nisu nadležni za ovo pitanje.

Sada pitanje postavljam Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija, a odnosi se na uvoz polovnih automobila.

Ponoviću pitanje koje sam postavila Ministarstvu saobraćaja, u kome sam rekla da je prema izveštaju o stanju životne sredine za 2018. godinu, zagađenje vazduha jedan od ključnih problema koji utiču na zdravlje stanovništva u Srbiji, a uzročnici su zagađenje koje potiče iz saobraćaja i iz energetskih objekata.

Ovih dana smo upravo svedoci ovih problema, koji su danima već zbog klimatskih, odnosno zbog vremenskih uslova, još više pojačani.

Naime, Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila i njihovoj tehničkoj ispravnosti predviđa strožu kontrolu emisije štetnih gasova, od 1. jula 2021. godine, a svaki četvrti polovnjak koji se uveze u Srbiju ima motor evro 3. Sem toga, imamo i starija vozila, već registrovana, koja će biti problem kada se pooštre kriterijumi za izduvne gasove.

Ja bih zamolila kolege da bude malo tišine, da se čujemo. Naravno, ovo nikoga ne zanima.

Prosečna starost putničkih automobila u Srbiji je preko 18 godina, a ima i starijih teretnjaka i autobusa, koji takođe predstavljaju problem, pogotovo problem vozila u javnom prevozu, dok je, recimo, situacija u poljoprivredi, kada su traktori u pitanju, prosek starosti je oko 30 godina.

Moje pitanje je upućeno ministru trgovine - koliko vozila sa evro 3 motorima je uvezeno do sada? Da li postoje ili se planiraju kvote za uvoz polovnjaka, jer preti opasnost da se pretvorimo u deponiju polovnih automobila, pre svega iz zapadnih zemalja? Samo za ovu godinu, podatak sa kojima se barata, je da je uvezeno oko 150 hiljada vozila.

Da li će se i kada menjati uredba Vlade o uvozu motornih vozila, jer je poznato da Vlada donosi ovu uredbu?

Šta će biti sa traktorima koji su stari i preko 30 godina i kod kojih je sigurno loše stanje, što se tiče izduvnih gasova?

Naime, podsetiću da postoje ta dva pravilnika iz dva ministarstva. Pravilnikom o podeli motornih i priključnih vozila i tehničkim uslovima za vozila u saobraćaju na putevima, koje donosi ministar nadležan za poslove saobraćaja, propisano je da sastav izduvnih gasova kod motornih vozila, osim kod vrsta kao što su traktori i vozila L i C, mora odgovarati propisanim normativima.

Pravilnikom o tehničkom pregledu vozila, koji donosi ministar unutrašnjih poslova, propisano je da sastav izduvnih gasova ne utiče na ocenu tehničke ispravnosti vozila tri godine od dana početka primene ovog pravilnika, odnosno od 5. jula 2021. godine, što u prevodu znači da ćemo mi do 2024. godine biti prinuđeni da trpimo ovo zagađenje u kome se sada nalazimo.

Postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova - kada će promeniti pravilnik o kome sam govorila i kada će se usaglasiti pravilnici koje donosi ministar saobraćaja i ministar unutrašnjih poslova, a u skladu sa ekološkim zahtevima?

Ovo je samo dokaz da nema međuresorne saradnje, da se kriterijumi, odnosno uslovi koje propisuje oblast zaštite životne sredine u drugim sektorima manje-više uopšte ne poštuju i da je neophodno da se ta saradnja uspostavi maksimalno.

Najbolji primer, možda, koji bi želela da navedem je upravo jedna brošura koja se sada reklamira u gradu Beogradu o tome šta je sve vlast u Beogradu uradila. U oblasti javnog prevoza se kaže da grad Beograd nabavlja 100 zglobnih dizel autobusa. U eri kada se u zapadnim zemljama dizel vozilima zabranjuje ulaz u gradovima i kada se ide ka tome da se potpuno ukinu dizel vozila, javni prevoz će najvećim delom u Beogradu biti upravo na dizel gorivo. To znači da ili vlada jedno apsolutno neznanje, ili je u pitanju potpuno ignorisanje ekoloških zahteva, a pre svega brige o zdravlju stanovništva. Hvala lepo.

Devetnaesto vanredno zasedanje , 21.01.2020.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, ja bih želela da se osvrnem na Zakon o arhivskoj građi i arhivima. To bi bio nekako moja osvrt.

Arhivska građa kao kulturno dobro ima prvorazredni značaj da autentično svedoči o delovanju u životu i radu njenih stvaralaca, državnih organa, privrednih i kulturnih subjekata, znamenitih ličnosti, kao i političkim, društveno-ekonomskim i kulturno-istorijskim prilikama.

Želim da se osvrnem, pre svega, na arhive u Vojvodini. Na teritoriji AP Vojvodine najstariji je Arhiv Vojvodine, koji je osnovan 1926. godine i bio je druga ustanova te vrste, pored državne arhive u Beogradu, današnjeg Arhiva Srbije. Osnovan je radi prikupljanja arhivske građe bivših županija sa područja današnje Vojvodine, to je bačko-bodroške, torontalske i tamiške, a koje datiraju od perioda od kraja 17. veka do 1918. godine.

Danas Arhiv Vojvodine čuva oko devet hiljada dužnih metara arhivske građe, a koje sačinjava građa kako bivših država koje su postojale na teritoriji današnje Vojvodine, to je bila Habzburška monarhija, pa onda Austrougarska, zatim Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i na kraju Jugoslavija, tako i ustanova organa vlasti nastalih od Drugog svetskog rata do danas.

Pored Arhiva Vojvodine, zaštitu arhivske građe u Vojvodini obavljaju arhivi u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Zrenjaninu, Pančevu, Subotici, Somboru, Kikindi, Senti i Beloj crkvi. Ukupna količina arhivske građe koja se čuva u ovim arhivima je preko 50 hiljada dužnih metara. Građa datira krajem i sredinom 19. veka i pisana je jezicima administracije, latinskim, nemačkim, mađarskim i srpskim.

Na ovaj zakon, koji je danas na raspravi, čekalo se od 1994. godine, kada je donet Zakon o kulturnim dobrima. Za razliku od zaštite drugih vrsta kulturnih dobara, zaštita arhivske građe mora da prati društveno-političke promene. Iz tog razloga, od 1994. godine do danas, kao posledica privatizacije i, nažalost, događanja iz perioda devedesetih godina, propadanje privrednih subjekata, bespovratno je nestala arhivska građa nastala u socijalističkom periodu.

Izazovi elektronskog poslovanja i digitalizacije u kulturi nisu imali uporišta u postojećem zakonu, iako je bila obaveza države da se i u pogledu zaštite arhivske građe usaglasi sa evropskim pravnim okvirom.

Odlaganje donošenja ovog zakona nagomilalo je još više problema za koje predlog zakona, po našem mišljenju, ne nudi rešenja. Prvenstveno se misli na obezbeđivanje prostora za smeštaj arhivske građe, što je jedan od gorućih problema.

Položaj Arhiva Vojvodine, kao matičnog arhiva za teritoriju AP Vojvodine datira od prvih zakona koji su regulisali položaj arhiva i zaštite arhivske građe.

Uloga i značaj Arhiva Vojvodine ogleda se u unapređenju stručnog rada, praćenju stanja arhivske delatnosti i ustanova u Vojvodini, organizovanju stručnih ispita za zaposlene i arhivima na teritoriji AP Vojvodine, ali i razvijenoj izdavačkoj delatnosti.

Finansiranjem od strane pokrajinske zajednice kulture i nekadašnjih SIZ-ova za kulturu Vojvodine, Arhivu Vojvodine je obezbeđen smeštaj u adaptiranoj zgradi zatvora, gde se i danas nalazi. Permanentno je vršeno istraživanje arhivske građe koja se čuva u arhivima u inostranstvu sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, u Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Rusiji i Rumuniji. Arhiv je redovno mikrofilmovao građu koju čuva, kao i građu koja se čuva u drugim arhivima, a koja se odnosi na istoriju Vojvodine.

Autonomna pokrajina Vojvodina, preko nadležnog organa za poslove kulture, preuzela je osnivačka prava i obaveze nad Arhivom Vojvodine, osnovanom radi prikupljanja zaštite i čuvanja arhivske građe i registraturskog materijala organa i organizacija, odnosno ustanova AP Vojvodine od 2002. godine, po stupanju na snagu Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti AP Vojvodine.

Od tada se kontinuirano nastoji da se u skladu sa mogućnostima pokrajinskog budžeta unapređuju uslovi rada u ovoj ustanovi, servisiraju sve zakonske obaveze, vrši stručno usavršavanje zaposlenih i uvećava broj zaposlenih shodno potrebama razvoja ustanove, uvećavaju sredstva za realizaciju programa ustanove, osavremenjuje rad unapređenjem uslova za rad zaposlenih i nabavkom nove opreme i obezbeđuje proširenje međuinstitucionalne saradnje Arhiva Vojvodine sa srodnim ustanovama u zemlji i u regionu.

Arhiv Vojvodine u kontinuitetu sprovodi stručni nadzor nad mrežom javnih arhiva u AP, tj. devet gradskih i međuopštinskih arhiva.

O stručnom nadzoru redovno se podnosi sumarni izveštaj Arhivu Srbije, kao centralnoj arhivskoj ustanovi i Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, a navedeni izveštaji se i javno prezentiraju svim arhivima u AP Vojvodini, medijima i dostavljaju jedinicama lokalne samouprave kao osnivačima lokalnih arhiva.

U Arhivu Vojvodine od 2003. godine u okviru matičnih funkcija organizuje se i sprovodi polaganje stručnog ispita za zaposlene u arhivima AP Vojvodine.

Pokrajinski sekretarijat za kulturu podržao je inicijativu Arhiva Vojvodine za formiranje konzervatorsko-restauratorske laboratorije, koja je zvanično počela sa radom 2016. godine, a što je posebno značajno jer je to pored laboratorije koje poseduju Biblioteka Matice srpske i Muzej Vojvodine i jedina laboratorija koja vrši konzervaciju i restauraciju kulturnih dobara na teritoriji AP Vojvodine.

Sredstvima AP Vojvodine obezbeđena je adaptacija bivše kasarne u Senti za potrebe smeštaja Istorijskog arhiva Sente. Autonomna pokrajina Vojvodina je finansijskim sredstvima pomagala osposobljavanje poslovnog prostora Arhiva Bela crkva, Kikinda i Sombor za potrebe arhivske delatnosti.

Ono što je problem u ovom zakonu, prema odredbama ovog zakona, nadležnosti se prenose na Republiku, odnosno ove odredbe zakona nisu poštovale nadležnosti AP Vojvodine u oblasti kulture, osim kod osnivačkih prava prema Arhivu Vojvodine, tj. Arhiv Vojvodine ostao je u nadležnosti AP Vojvodine. Svi ostali arhivi su prešli po predlogu ovog zakona u nadležnost Republike.

Odredbama Predloga zakona predviđa se da osnivačka prava nad arhivima vrši Republika i postavljamo pitanje – da li je ova vrsta centralizacije adekvatna da odgovori zahtevima koje postavlja zakon u pogledu digitalizacije i mikrofilmovanja? Da li postoji plan Vlade Republike Srbije za spremanje i osposobljavanje zaposlenih za obavljanje ovih poslova, s obzirom da je utvrđen rok od 10 godina za mikrofilmovanje celokupne arhivske građe? Arhivi su bili dužni da utvrde prioritete za digitalizaciju.

Posebno želim da istaknem i da podržim amandman koji je podneo kolega Žarko Mićin kada se radi o Arhivu grada Novog Sada, jer je ovaj arhiv posebno značajan za sam grad, jer obuhvata građu iz perioda od 1748. godine do 2016. godine. U ovom arhivu se čuvaju dokumenti, odnosno nalaze dokumenti o razvoju grada i okoline, kao i pojedinih organa i organizacija, pravnih i fizičkih lica.

Grad Novi Sad je upravo, prepoznajući ovaj značaj, ovu potrebu, zajedno sa Pokrajinom investirao u izgradnju objekta, odnosno zgrade najsavremenije za smeštaj arhivske građe. Nažalost, ovim zakonom sada su oduzeta ta osnivačka prava i sve prelazi u ruke Republike, kao da u lokalu prosto nemate ljude koji će brinuti o onoj građi i o onom materijalu koji se prikuplja na teritoriji toga grada, odnosno te opštine.

Zakon sadrži takođe i jednu diskriminatorsku odredbu, jer predviđa da recimo doktori istorijskih nauka ne moraju da polažu stručni ispit, a analizom doktorskih studija istorije na univerzitetima u Srbiji dosadašnjih nižih nivoa studija, kao i dosadašnjeg programa za polaganje stručnog ispita došlo se do zaključka da se oni ne podudaraju.

Želim da postavim pitanje – zašto se u prelaznim odredbama stidljivo nagoveštava da privatizovana preduzeća mogu sadržati arhivsku građu ako im je potrebna u daljem radu godinu dana, odnosno do momenta kada arhivi budu u mogućnosti da je preduzmu? Da li to znači da možemo očekivati da arhivi preuzmu arhivsku građu NIS-a, fabrike cementa „Beočin“, Aerodroma „Beograd“ i drugih privatizovanih preduzeća, a do momenta privatizacije preduzeća, a do momenta privatizacije da li je opšti interes Republike Srbije da se građa u državnoj i društvenoj svojini preuzme odmah?

Znači, ono što bi moglo da se sumira, možda je ovo jezik većini nerazuman, odnosno nerazumljiv, ali intencija celog zakona da se sve opet centralizuje po modelu iz mnogih drugih oblasti nije dobra i prosto smatramo da se nešto na tom planu mora promeniti, da ovako kako je sada ne može da bude prihvatljivo, pogotovo što recimo na teritoriji AP Vojvodine imate i nacionalne manjine, pa treba pružiti mogućnosti nacionalnim zajednicama da brinu o svojim arhivima, ako pogotovo mogu da obezbede i sredstva da se ti arhivi uspostave, odnosno da se održavaju i da se ta građa koja beleži postojanje nekakve nacionalne zajednice na nekom mestu, na nekoj teritoriji da se to sačuva, da se ne dogodi da se prosto zagubi, da se o tome ne brine, jer je neophodno da ostavimo trag za sobom.

Nažalost, teritorija Vojvodine i uopšte cela Srbija stalno beleži pad broja stanovnika. Bojim se da ako ovako nastavimo da brinemo i svojoj arhivskoj građi, odnosno i o svojoj istoriji koju smo ostavili za sobom da ćemo doći u situaciju da iza nas ne ostane ni zabeleženi pisani trag. Zato mislim da nije dobra ovakva centralizacija, da nije dobro da se oduzmu osnivačka prava i uopšte mogućnost brige o arhivima samo u ruke Republike, a pogotovo kada su u pitanju odobrenja za sredstva, donatorska sredstva i tome slično. Koliko vidim, po zakonu će se odobrenja, odnosno saglasnost za neke od tih donatorskih sredstava i investiranja ići pre svega u ruke Republike pa onda odlučivati o tome da li koji arhiv kada je u pitanju neki od opštinskih može da investira u neke svoje aktivnosti i obnovu svoga rada. Hvala lepo.

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.12.2019.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, danas sam pripremila dva pitanja upravo podstaknuta jučerašnjom sednicom Odbora za zaštitu životne sredine na kome je bio razmatran izveštaj o stanju životne sredine za 2018. godinu.

Prvo pitanje želim da postavim ministarki saobraćaja. Naime, prema tom izveštaju vidi se da je zagađenje vazduha jedan od velikih ili bolje reći ključnih problema koji utiče na zdravlje stanovništva u Srbiji, a uzročnici su oni koji su identifikovani, to je saobraćaj, stanje saobraćaja u Srbiji i energetski objekti.

Što se saobraćaja tiče, zato i želim da postavim pitanje ministarki saobraćaja, Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila i njihova tehnička ispravnost predviđa od 1. jula 2021. godine strožu kontrolu emisije štetnih gasova. Naime, svaki četvrti polovnjak koji se uveze u Srbiju ima motor Euro 3 i imamo sem toga vozila koja su još starija od tih koja su već registrovana i za koja će svi biti u problemu kada se pooštre kriterijumi za izduvne gasove.

Prosečna starost putničkih automobila prema nekim podacima u Srbiji je preko 18 godina, a stariji teretnjaci i autobusi takođe predstavljaju problem. Pogotovo je problem vozila u javnom prevozu, odnosno u gradskim saobraćajima. Pogledajmo samo grad Beograd, koliko ima neispravnih autobusa i drugih vozila koja zagađuju vazduh, a prosek traktora je oko 30 godina, što će posebno pogoditi siromašne poljoprivrednike koji nisu u prilici da kupe novije traktore.

Dakle, moje pitanje koje upućujem ministarki je – koliko vozila sa euro 3 motorima je uvezeno? Da li imamo takav podatak? Zatim, da li postoje kvote ili se planiraju za uvoz polovnjaka, jer preti opasnost da se pretvorimo u deponiju polovnih automobila? Samo za ovu godinu, juče smo čuli na Odboru za zaštitu životne sredine podatak, da je uvezeno blizu 150 hiljada polovnih vozila i naravno pitanje koje posebno interesuje poljoprivrednike – šta će biti sa traktorima koji su stari i preko 30 godina i kod kojih sigurno izduvni gasovi će pokazivati loše stanje? To su pitanja za ministarku saobraćaja.

Drugo pitanje želim da postavim ministru energetike, jer je u poglavlju o otpadu u ovom izveštaju rečeno da je od ukupne količine produkovanog otpada u Srbiji 80% pepeo iz termoelektrana. Sve ostalo je otpad komunalni i druge vrste otpada.

U Republici Srbiji se godišnje proizvede preko šest miliona tona pepela, veoma mala količina se iskoristi u građevinarstvu, tačnije u cementnoj industriji. Danas se u svetu pepeo koristi u proizvodnji cementa, u građevinarstvu i infrastrukturi. Upotreba pepela iz termoenergetskih objekata veoma je rasprostranjena u proizvodnji različitih vrsta cementa i to je od velikog značaja, naročito u očuvanju građevinskih objekata od erozivnog zagađenja, odnosno od kiselih kiša, jer im se produžuje rok trajanja.

Ako, je pepeo dobrog kvaliteta, koristi se u proizvodnji betona, to naročito važi i za korišćenje pepela u izgradnji puteva. Ovo je prosto informacija za one koji o ovome malo znaju. U svetu se za razliku od naše zemlje pepeo dobrog kvaliteta sa visokim sadržajem organskih materija, veoma je raširena trgovina njima, na Bliskom i Dalekom istoku postoji razvijeno tržište kome nedostaje oko 300 hiljada tona pepela mesečno i njegova prosečna cena je 20 dolara po toni.

U Srbiji se za infrastrukturne radove, tj. za izgradnju puteva, parkinga i tako dalje koristi svega 2% pepela, a na pepelištima termoelekrana EPS je trenutno nataloženo 200 miliona tona pepela, procenjene vrednosti od oko milijardu evra, a dnevna proizvodnja je 10 do 12 hiljada tona, čijom bi se upotrebom moglo izgraditi oko 2.000 kilometara puteva. Mi nažalost to ne koristimo za te namene i kao što sam već rekla, od ukupne količine otpada, 80% je pepeo.

Dakle, pitanje za ministra energetike – kada će se i da li će se početi koristiti pepeo iz elektroprivrede u građevinarstvu i izgradnji puteva, a u skladu sa normama cirkularne ekonomije, odnosno one ekonomije koja kaže da se otpad može upotrebiti kao nova sirovina za novu proizvodnju. Mi nažalost takve stvari skoro uopšte ne koristimo i upravo ne korišćenje pepela to pokazuje. Hvala.

Devetnaesto vanredno zasedanje , 21.01.2020.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, želim da postavim pitanje koje sam zapravo već postavljala, ali samo drugom ministarstvu. Naime, ovo pitanje sam postavljala Ministarstvu saobraćaja i juče dobila odgovor da oni nisu nadležni za ovo pitanje.

Sada pitanje postavljam Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija, a odnosi se na uvoz polovnih automobila.

Ponoviću pitanje koje sam postavila Ministarstvu saobraćaja, u kome sam rekla da je prema izveštaju o stanju životne sredine za 2018. godinu, zagađenje vazduha jedan od ključnih problema koji utiču na zdravlje stanovništva u Srbiji, a uzročnici su zagađenje koje potiče iz saobraćaja i iz energetskih objekata.

Ovih dana smo upravo svedoci ovih problema, koji su danima već zbog klimatskih, odnosno zbog vremenskih uslova, još više pojačani.

Naime, Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila i njihovoj tehničkoj ispravnosti predviđa strožu kontrolu emisije štetnih gasova, od 1. jula 2021. godine, a svaki četvrti polovnjak koji se uveze u Srbiju ima motor evro 3. Sem toga, imamo i starija vozila, već registrovana, koja će biti problem kada se pooštre kriterijumi za izduvne gasove.

Ja bih zamolila kolege da bude malo tišine, da se čujemo. Naravno, ovo nikoga ne zanima.

Prosečna starost putničkih automobila u Srbiji je preko 18 godina, a ima i starijih teretnjaka i autobusa, koji takođe predstavljaju problem, pogotovo problem vozila u javnom prevozu, dok je, recimo, situacija u poljoprivredi, kada su traktori u pitanju, prosek starosti je oko 30 godina.

Moje pitanje je upućeno ministru trgovine - koliko vozila sa evro 3 motorima je uvezeno do sada? Da li postoje ili se planiraju kvote za uvoz polovnjaka, jer preti opasnost da se pretvorimo u deponiju polovnih automobila, pre svega iz zapadnih zemalja? Samo za ovu godinu, podatak sa kojima se barata, je da je uvezeno oko 150 hiljada vozila.

Da li će se i kada menjati uredba Vlade o uvozu motornih vozila, jer je poznato da Vlada donosi ovu uredbu?

Šta će biti sa traktorima koji su stari i preko 30 godina i kod kojih je sigurno loše stanje, što se tiče izduvnih gasova?

Naime, podsetiću da postoje ta dva pravilnika iz dva ministarstva. Pravilnikom o podeli motornih i priključnih vozila i tehničkim uslovima za vozila u saobraćaju na putevima, koje donosi ministar nadležan za poslove saobraćaja, propisano je da sastav izduvnih gasova kod motornih vozila, osim kod vrsta kao što su traktori i vozila L i C, mora odgovarati propisanim normativima.

Pravilnikom o tehničkom pregledu vozila, koji donosi ministar unutrašnjih poslova, propisano je da sastav izduvnih gasova ne utiče na ocenu tehničke ispravnosti vozila tri godine od dana početka primene ovog pravilnika, odnosno od 5. jula 2021. godine, što u prevodu znači da ćemo mi do 2024. godine biti prinuđeni da trpimo ovo zagađenje u kome se sada nalazimo.

Postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova - kada će promeniti pravilnik o kome sam govorila i kada će se usaglasiti pravilnici koje donosi ministar saobraćaja i ministar unutrašnjih poslova, a u skladu sa ekološkim zahtevima?

Ovo je samo dokaz da nema međuresorne saradnje, da se kriterijumi, odnosno uslovi koje propisuje oblast zaštite životne sredine u drugim sektorima manje-više uopšte ne poštuju i da je neophodno da se ta saradnja uspostavi maksimalno.

Najbolji primer, možda, koji bi želela da navedem je upravo jedna brošura koja se sada reklamira u gradu Beogradu o tome šta je sve vlast u Beogradu uradila. U oblasti javnog prevoza se kaže da grad Beograd nabavlja 100 zglobnih dizel autobusa. U eri kada se u zapadnim zemljama dizel vozilima zabranjuje ulaz u gradovima i kada se ide ka tome da se potpuno ukinu dizel vozila, javni prevoz će najvećim delom u Beogradu biti upravo na dizel gorivo. To znači da ili vlada jedno apsolutno neznanje, ili je u pitanju potpuno ignorisanje ekoloških zahteva, a pre svega brige o zdravlju stanovništva. Hvala lepo.

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.12.2019.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, danas sam pripremila dva pitanja upravo podstaknuta jučerašnjom sednicom Odbora za zaštitu životne sredine na kome je bio razmatran izveštaj o stanju životne sredine za 2018. godinu.

Prvo pitanje želim da postavim ministarki saobraćaja. Naime, prema tom izveštaju vidi se da je zagađenje vazduha jedan od velikih ili bolje reći ključnih problema koji utiče na zdravlje stanovništva u Srbiji, a uzročnici su oni koji su identifikovani, to je saobraćaj, stanje saobraćaja u Srbiji i energetski objekti.

Što se saobraćaja tiče, zato i želim da postavim pitanje ministarki saobraćaja, Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila i njihova tehnička ispravnost predviđa od 1. jula 2021. godine strožu kontrolu emisije štetnih gasova. Naime, svaki četvrti polovnjak koji se uveze u Srbiju ima motor Euro 3 i imamo sem toga vozila koja su još starija od tih koja su već registrovana i za koja će svi biti u problemu kada se pooštre kriterijumi za izduvne gasove.

Prosečna starost putničkih automobila prema nekim podacima u Srbiji je preko 18 godina, a stariji teretnjaci i autobusi takođe predstavljaju problem. Pogotovo je problem vozila u javnom prevozu, odnosno u gradskim saobraćajima. Pogledajmo samo grad Beograd, koliko ima neispravnih autobusa i drugih vozila koja zagađuju vazduh, a prosek traktora je oko 30 godina, što će posebno pogoditi siromašne poljoprivrednike koji nisu u prilici da kupe novije traktore.

Dakle, moje pitanje koje upućujem ministarki je – koliko vozila sa euro 3 motorima je uvezeno? Da li imamo takav podatak? Zatim, da li postoje kvote ili se planiraju za uvoz polovnjaka, jer preti opasnost da se pretvorimo u deponiju polovnih automobila? Samo za ovu godinu, juče smo čuli na Odboru za zaštitu životne sredine podatak, da je uvezeno blizu 150 hiljada polovnih vozila i naravno pitanje koje posebno interesuje poljoprivrednike – šta će biti sa traktorima koji su stari i preko 30 godina i kod kojih sigurno izduvni gasovi će pokazivati loše stanje? To su pitanja za ministarku saobraćaja.

Drugo pitanje želim da postavim ministru energetike, jer je u poglavlju o otpadu u ovom izveštaju rečeno da je od ukupne količine produkovanog otpada u Srbiji 80% pepeo iz termoelektrana. Sve ostalo je otpad komunalni i druge vrste otpada.

U Republici Srbiji se godišnje proizvede preko šest miliona tona pepela, veoma mala količina se iskoristi u građevinarstvu, tačnije u cementnoj industriji. Danas se u svetu pepeo koristi u proizvodnji cementa, u građevinarstvu i infrastrukturi. Upotreba pepela iz termoenergetskih objekata veoma je rasprostranjena u proizvodnji različitih vrsta cementa i to je od velikog značaja, naročito u očuvanju građevinskih objekata od erozivnog zagađenja, odnosno od kiselih kiša, jer im se produžuje rok trajanja.

Ako, je pepeo dobrog kvaliteta, koristi se u proizvodnji betona, to naročito važi i za korišćenje pepela u izgradnji puteva. Ovo je prosto informacija za one koji o ovome malo znaju. U svetu se za razliku od naše zemlje pepeo dobrog kvaliteta sa visokim sadržajem organskih materija, veoma je raširena trgovina njima, na Bliskom i Dalekom istoku postoji razvijeno tržište kome nedostaje oko 300 hiljada tona pepela mesečno i njegova prosečna cena je 20 dolara po toni.

U Srbiji se za infrastrukturne radove, tj. za izgradnju puteva, parkinga i tako dalje koristi svega 2% pepela, a na pepelištima termoelekrana EPS je trenutno nataloženo 200 miliona tona pepela, procenjene vrednosti od oko milijardu evra, a dnevna proizvodnja je 10 do 12 hiljada tona, čijom bi se upotrebom moglo izgraditi oko 2.000 kilometara puteva. Mi nažalost to ne koristimo za te namene i kao što sam već rekla, od ukupne količine otpada, 80% je pepeo.

Dakle, pitanje za ministra energetike – kada će se i da li će se početi koristiti pepeo iz elektroprivrede u građevinarstvu i izgradnji puteva, a u skladu sa normama cirkularne ekonomije, odnosno one ekonomije koja kaže da se otpad može upotrebiti kao nova sirovina za novu proizvodnju. Mi nažalost takve stvari skoro uopšte ne koristimo i upravo ne korišćenje pepela to pokazuje. Hvala.

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 17.12.2019.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, ja želim da postavim pitanje ministru poljoprivrede i ministru zaštite životne sredine. Dakle, koliko kafilerija koje rade postoji u Srbiji privatnih i državnih i kako se završila arbitraža Energo-zelene protiv države Srbije i kakva je sudbina ovog postrojenja?

Da podsetim, u kafilerijama se prerađuju životinjski ostaci i uginule životinje u hranu za životinje, mesno koštano brašno kao energent ili za dobijanje biodizela i biogasa, a spaljivanjem otpada na visokim temperaturama može se i to koristiti za proizvodnju tople vode i pare. Znači, postoji višestruka mogućnost korišćenja ovih ostataka. Do 2017. godine još je bilo moguće i pratiti šta se dešava sa kafilerijama, ali danas ne znamo koje rade, kako se i sa kojim problemima one suočavaju.

Naime, 2013. godine u Inđiji je puštena u rad moderna kafilerija Energo-zelena, vlasništvo belgijskog investitora, kapaciteta prerade preko 150.000 tona godišnje, za čiju izgradnju je ovaj investitor uložio oko 21 milion evra.

Godine 2014. da vas podsetim u ovoj kafileriji je prerađeno oko 95% uginulih životinja i drugog životinjskog otpada sa poplavljenih područja. Znate da smo te godine imali velike poplave u Srbiji i oko 160 tona otpada sa poplavljenih područja u BiH. Može se slobodno reči da je ova kafilerija uspela sanira posledice koje bi bile daleko gore i daleko štetnije da ovaj otpad nije prerađen.

Krajem 2014. godine „Energozelena“ je obustavila rad i tražila povraćaj uloženih sredstava i pošto nije postignut dogovor sa Republikom Srbijom zatražili su arbitražu pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu zbog sistematskih propusta Srbije u sprovođenju propisa u oblasti prerade životinjskog otpada. Naime, taj kapacitet nije mogao da se ispoštuje jer na terenu nije sakupljena ona količina koja je očigledno bila dogovorena.

Nakon toga jedina kafilerija koja je radila bila je „Proteinka“ u Somboru, a tada je radila i ona u Ćupriji. Godinama su bile pritužbe građana, delova grada, recimo Sombora na nesnosan smrad iz ove kafilerije i na nepotpuni tretman ili neadekvatan tretman ovog otpada. Bilo je inspekcijskih prijava, sudskih odluka protiv rukovodećih ljudi, zbog nepropisnog postupanja sa životinjskim otpadom. Najnovija je informacija da će se ova kafilerija ugasiti.

Takođe, u Zrenjaninu građani imaju problem sa smradom i zagađenjem iz privatne kafilerije „Prekom“ koja ima sudsko rešenje iz novembra 2018. godine o zabrani i preradi životinjskog otpada na tri godine ukoliko ne ugradi filtere i spreči zagađenje vazduha. Ova presuda je potvrđena u ponovljenom postupku u maju ove godine.

Dakle, šta je pravo stanje i kako se u Srbiji postupa sa uginulim životinjama i životinjskim otpadom? U Srbiji se godišnje produkuje oko 273.000 tona ovog otpada. Na osnovu Strategije o upravljanju otpadom Republika Srbija je za 2010/2019. samo 20% se prerađuje u kafilerijama. Da li je ovaj podatak tačan i danas? U međuvremenu uginule životinje se i kao klanični ostaci najvećim delom odlažu bez tretmana, zakopavaju se i bacaju na divlje i sanitarne deponije. Nema tačne evidencije koliko ima takvih deponija. Zbog toga su ugrožene podzemne vode, ugroženo je zdravlje stanovništva, nesnosan smrad se širi i sve to može da bude veoma opasno po ljude i zbog toga postavljam ova pitanja.

Po zakonu lokalne samouprave su dužne da izgrade međuobjekte gde se prikupljaju uginule životinje specijalnim vozilima i čuvaju do otpremanja u kafileriju. U Srbiji, prema onim podacima koja ja imam, postoje samo tri objekta i to u Kikindi, Pančevu i Vršcu od 158 opština. Onda ne čudi slika brda pilećih ostataka na samoj obali Moravi ili raspadnuta svinja u kanalu Dunav-Tisa-Dunav, ili naduvana krava pored njive na plus 40 stepeni.

Zeleni fond, podsetiću vas, u ovoj godini težak je 4,3 milijarde, a ukupno se kao eko taksa prikupi 12 milijardi dinara. Da li će se deo ovih sredstava usmeriti u lokalne samouprave da bi se izgradili međuobjekti i da bi se sprečilo ovako nekontrolisano odlaganje animalnog otpada. Hvala lepo.

Imovinska karta

(Novi Sad, 07.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 103000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Republika Mesečno 80934.00 RSD 10.12.2012 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 103000.00 RSD 03.06.2016 -