Poštovana predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici ja želim da postavim u ime poslaničke grupe LSV dva pitanja Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine.
Prvo pitanje odnosi se na zabrinjavajuću seču šume u Nacionalnom parku Fruška Gora. Ovaj nacionalni park sve manje, nažalost, liči na park, a sve više se pretvara u golet zbog masovne seče šume.
Naime, u medijima i na društvenim mrežama nedavno je objavljena vest da je preko 10 hektara bagremove šume isečeno na Fruškoj Gori, što je u potpunosti ogolilo ceo potez od Zmajevca prema Vrdniku. Zahtev za sečenje je, kažu, stigao od obližnjeg manastira Vrdnik, koji je ovu šumu dobio u postupku restitucije.
Međutim u Nacionalnom parku kažu da je seča šume izvršena na osnovu plana seče, koji je odobrilo Ministarstvo poljoprivrede, a uradio Šumarski fakultet u Beogradu i da još uvek nije imovina predata manastiru, odnosno da restitucija još nije završena. Posečena su, kažu, osušena i trula zakržljala stabala i na njihovom mestu će biti zasađen hrast kitnjak, koji je inače autohtona vrsta.
Naime, teško je poverovati da je nastala epidemija sušenja i da je moralo na ovakav način i ovako masovno da se seče. Ekolozi s druge strane, za razliku od šumara ukazuju da će sečom biti narušen ekosistem i da će, primera radi, taj potez je bio poznat po pčelama, pčelinjaci su tu držani, uskraćen će biti za bagremov cvet.
Takođe preti opasnost od erozije, a posebno će biti problem gubitak lisne mase, jer će doći do većeg zagađenja vazduha. Znamo da je Fruška Gora jedino i najpošumljeniji deo u Vojvodini.
Isto tako, ljudi se javljaju sa pričama da na potezu Rohalj baza, pravi se masakr od seče, a takođe se spominje da je isečena bukova šuma kod Brankovca. Ja se pitam da li je i ovo sanitarna seča ili se radi o jednoj bespravnoj seči, i ne pamti se da se ovoliko stabala izvlačilo iz Fruške Gore.
Noramlno, pored regularne seče, nažalost, postoji i divlja seča, pa je samo u 2015. godini Nacionalni park Fruška Gora podneo 47 prijava zbog bespravne seče, od čega je 20 protiv poznatih lica, što znači da se neki ljudi bave biznisom bespravne seče. Tom prilikom je napravljena šteta od preko dva miliona dinara.
S obzirom da je nadležnost nad Nacionalnim parkom u rukama Ministarstva i da je oduzeta pokrajini, postavljam pitanje Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine – zašto je dozvoljen ovako veliki obim seče bagrema i da li crkva ne mora da poštuje ekološke zahteve i preporuke, ako je tačno da je nalog za seču dao manastir?
Drugo pitanje – da li je na dugim pomenutim lokacijama, znači Brankovac i Rohalj baze u pitanju bespravna ili sanitarna seča stabala, što je takođe jedan od velikih problema i da li su na ogoljenim površinama zasađena nova stabala?
Drugo pitanje postavljam u ime seljana naselja Laćarek, isto je upućeno Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine. Naime, u ovom selu koje ima oko 13 hiljada stanovnika i nalazi se u opštini Sremska Mitrovica, oni se žale na nekontrolisano bacanje uginulih svinja i pojavu divljih deponija u meliorativnim kanalima.
Što se tiče uginulih svinja ne postoji, kažu, organizovan način uklanjanja životinjskih leševa, a selo je poznato po velikom broju uzgajivača svinja, i ove životinje bi morale da se na bezbedan način transportuju i uništavaju u kafilerijama.
Naime, po zakonu svaka lokalna samouprava dužna je da na svojoj teritoriji organizuje bezbedno sakupljanje životinjskih leševa i trebalo bi da ima objekat ili sabirni centar gde bi se odlagali ovi leševi, kao i vozilo koje bi prikupljalo ovaj otpad i odvodio iz gazdinstva individualnih i odvozilo u fabrike na bezbedno uništavanje.
Nažalost, stanje po pitanju kafilerija u Srbiji je praktično zabrinjavajuće. Naime, savremena kafilerija „Energo-zelena“ ili fabrika za bezbedno uništavanje životinjskog otpada u Inđiji je prestala sa radom. Kafilerija u Ćupriji ne radi, a samo kafilerija „Proteinka“ u Somboru radi i to preopterećena je veoma, zbog čega se građani u ovom mestu žale često na smrad i na zagađenje životne sredine, ali do sada bezuspešno.
Grad Sremska Mitrovica je pokušavao, prema nekim informacijama, da reši ovaj problem, da zajedno sa „Energo-zelenom“ izgradi punkt za prikupljanje otpada, ali to zbog zastoja u radu ove fabrike nije do sada urađeno.
S obzirom na žalbe građana…

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, ovaj amandman se odnosi na informacioni sistem. Naime, članom 74. postojećeg zakona definisano je da informacioni sistem zapravo obezbeđuje formiranje, klasifikovanje, obradu i održavanje, prezentaciju, distribuciju numeričkih, opisnih i prostornih baza podataka, odnosno drugim rečima, o stanju životne sredine podaci se prikupljaju na jednom mestu, odnosno u ovom informacionom sistemu.

Mi smo predložili dopunu ovog člana, da sem Agencije za zaštitu životne sredine, Republičke agencije koja prikuplja podatke, da se doda stav u kome se kaže – autonomna pokrajina formira i održava svoj informacioni sistem kao sastavni deo informacionog sistema Republike Srbije, što je za nas sasvim logično, s obzirom da se radi o tome da Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i graditeljstvo i zaštitu životne sredine je dobio kao donaciju pre nekoliko godina od EU kompletnu opremu, obučen je kadar zajedno sa kadrovima iz Republičke agencije. Inače, sakuplja podatke sa teritorije Vojvodine i iz automatskih stanica, ima mrežu automatskih stanica za merenje kvaliteta vazduha i svih drugih podataka o stanju životne sredine.

Nama je bilo sasvim logično i prihvatljivo, pogotovo što ovo ne traži nikakva dodatna sredstva, jer vidim da su svi alergični na to ako se spomene nekakvo traženje sredstava, mi smatramo da je potrebno da se uspostavi taj sistem i da pokrajina razvija i održava, jer se radi zapravo o postojećem stanju. Sutra možda dođe neko drugi i kaže – nama ta oprema ne treba, rastera ljude, šta će nam informacioni sistem kada imamo Republičku agenciju. Ne vidim razlog da se toliko insistira i, ako mogu tako da kažem, da se ignoriše postojanje pokrajinskog nivoa i pokrajinskih obaveza, pogotovo uzimajući u obzir član 5. zakona, koji kaže da je pokrajina odgovorna za svaku delatnost, odnosno delovanje u zaštiti životne sredine i ima određene prenete nadležnosti. Zbog toga ne smatramo da se ovaj amandman odbija, a pogotovo što ste vi u obrazloženju napisali da postoji informacioni sistem republički i da po tome ispada da nam nije potreban pokrajinski.

Cilj svega ovoga je da bude jedan funkcionalan sistem, da se prikupljaju podaci. Sem toga, mi smo potpisnici Arhuske konvencije, po kojoj građani imaju pravo na informacije o stanju životne sredine, imaju pravo da utiču na sve delatnosti u životnoj sredini i imaju pravo da ostvare svoja zakonska prava, odnosno da se štite ako je negde nekome u susedstvu se nešto dogodilo i ima nekakvog zagađenja, on ima pravo da dobije podatke i na bazi tih podataka da tuži. Ja ne znam da li se ovde nekada nekakav proces te vrste održavao, ali prosto, ako želimo, a namera celog zakona je da se usaglasimo sa propisima, ne vidim razlog da se formalno i pokrajina ne stara o svom informacionom sistemu, pogotovo što smo u članu rekli da je on deo sistema Republike Srbije.

Ja samo želim da naglasim da niko ne spori da postoji centralni sistem. Ako se održavanje automatskih stanica za vazduh na teritoriji Pokrajine finansira iz sredstava Pokrajine, onda je valjda logično pitanje - zašto se onda i skupljaju podaci o svemu tome, zašto tu postoji razlika, zašto se onda iz jedinstvenog budžeta ne finansira sve? Sutra će nekome pasti na pamet u ovoj racionalizaciji zaposlenih… Ja sam govorila i u načelnoj raspravi da će biti jako velika šteta ako se pojedini kadrovi koji su obučeni, sistem koji je razvijen bude ukidao, zbog potreba racionalizacije, zato što nigde u zakonu nemate naglašeno da se takav sistem i razvija. On ničemu ovde na smeta, naprotiv, on ovde ima koristi.

Još nešto. Da vam postavim pitanje - koliko automatskih stanica, za mene je kvalitetan vazduh na teritoriji Srbije, izuzev Vojvodine, ne radi u ovom trenutku, a zbog toga što se nije investiralo u njihovo funkcionisanje i održavanje?

Ja imam podatak, recimo, da preko 50% stanica ne radi, a imate, recimo, u Budimpešti i nekim drugim gradovima panoe pored automatskih stanica gde građani mogu u svakom trenutku da pročitaju koliko je zagađenje, a ne da traži u sistemu, itd. Idemo ka tome da građani budu na vreme obavešteni.

Naš amandman je upravo u tom cilju da se postigne efikasnost, nikakvo politiziranje, ali ovo prelazi nekakvu nepotrebnu meru. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo iz ministarstva, naš amandman se odnosi na član 100. koji je potpuno nov u odnosu na prethodni, a govori se upravo o fondu pokrajine i lokalne samouprave.

Naime, intervencija našeg amandmana je bila na stav 3. u kome se kaže da se sredstva budžetskog fonda koriste za finansiranje, zaštite i unapređenje životne sredine na osnovu utvrđenog programa korišćenja sredstva budžetskog fonda koji donosi nadležni organa autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, u skladu sa akcionim i sanacionim planovima iz člana 68. ovog zakona po prethodno pribavljenoj saglasnosti ministarstva o nameni korišćenja sredstava. Naša intervencija se upravo odnosila na ostatak rečenice, u kome se kaže – po pribavljenoj saglasnosti ministarstva.

Mi smo u našem amandmanu praktično izbacili tu saglasnost kada je u pitanju AP Vojvodina zbog toga što AP Vojvodina nema procenat, kao što smo čuli iz prethodnog amandmana, sredstava iz naknada po principu zagađivač plaća i korisnik plaća, iako formalno ima fond zato što je taj odnos 60:40 između centralne vlasti i lokalnih samouprava i to je po nama nepotrebno da pokrajina nešto za šta nema uopšte sredstva po tom osnovu dobija saglasnost i time gubi praktično nekakvu svoju autonomnost i svoje obaveze koje ispunjava.

Vi ste taj amandman odbacili i rekli ste da se odbacuje prema formulaciji datoj u amandmanu da AP ne bi bila u obavezi da program korišćenja budžetskog fonda donosi u skladu sa članom 68, a kaže – intencija odredbe sadržane u Predlogu zakona je da se programi korišćenja sredstava budžetskog fonda donose na osnovu programa zaštite životne sredine, odnosno akcionih i sanacionih planova koje AP i jedinice lokalne samouprave donose na svojoj teritoriji.

Znači, AP ne dobija nikakav procenat, ali mora da ipak pribavlja, kao što sam to pre jedno možda mesec dana rekla, kao maloletno dete da traži saglasnost za nešto što joj niko ne daje, nikakav ni džeparac. Ima formalno račun koji nema čime da puni, nego iz onih sredstava sa kojima inače raspolaže po drugim osnovama eventualno realizuje nekakve programe i planove koji su stvarno vrlo siromašni zato što nema izvorne prihode za te namene.

Zbog toga smo smatrali da nije potrebno i nije fer da pokrajina dobija saglasnost na svoje programe i sadržaje. Postoje drugi načini kontrole, ali ne da se kao prema maloletnom detetu odnosi u ovom smislu. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko i kolege iz Ministarstva, poštovani narodni poslanici, konačno smo dočekali da usvajamo, tako ću da nazovem, skraćeno, paket ekoloških zakona, koji je, ako se ne varam, bio najavljen negde za septembar prošle godine i evo sad konačno ih usvajamo, pre svega, zbog uvođenja fonda za zaštitu životne sredine.
Želela bih za početak da se malo vratimo u istoriju, pošto pamtim početke formiranje ministarstava posle 2000. godine. Naime, priprema ovih zakona, koji su sada izmenjeni itd, počela je negde 2001, 2002, 2003. godine u vreme Vlade Zorana Đinđića, kada je životna sredina bila posebno ministarstvo, a ministarka je bila gospođa Anđelka Mihajlov.
Pripremu propisa, u skladu sa tadašnjim direktivama EU i uopšte propisima Evrope, obuku kadrova ili bolje reći jačanje kapaciteta, jer smo tada stvarno kretali posle onih perioda devedesetih od nule, su finansirali stranci. Ako se ja ne varam, vi me ispravite, finansirala je Vlada Finske. Zakoni su bili pripremljeni u tom mandatu, pa su onda usvojeni 2004. godine u vreme Vlade Koštunice kada je Ministarstvo praktično ukinuto i pripojeno nauci i od tada do danas životna sredina je skoro u svim vladama bila nečiji podstanar, energetici, graditeljstvu, evo sada poljoprivredi, a zna se kakav tretman imaju, nažalost, podstanari.
Kako su se smenjivale vlasti, najčešće, pre isteka punog mandata, pa će tako biti i sada, u ovoj oblasti se lutalo, pomeralo se dva koraka napred, tri koraka nazad, mnoge zemlje EU pomagale su finansijski i kadrovski da se obučimo, da ojačaju kapaciteti od ministarstva do lokalnih samouprava i da se pripremimo da primenimo zakone u ovoj oblasti, a evo i dan danas neke od tih zemalja finansiraju jačanje kapaciteta.
Samo želim da vas podsetim, recimo, pomoć iz Švedske, da se formira i obuči i opremi agencija za hemikalije 2009. godine, koja je ukinuta, koju je ukinula Vlada 2012. godine. Tada smo, ako se sećate, kada smo usvajali zakone o hemikalijama, naveliko o tome pričali. Tada je bilo govora da je sav taj kadar otišao u Ministarstvo. Međutim, evo postavljam usputno pitanje - da li smo ikada doznali šta se desilo, odnosno koje su hemikalije bile uzročnici pomora pčela svojevremeno ili zašto sve češće čitamo u štampi da uginu orlovi, itd, ptice? Prosto, stanje u oblasti hemikalija na teritoriji Srbije, sad nekako nemam utisak, da ne znam ni kome bi se obratili. Rečeno je da je to u sastavu Ministarstva. Formiranje fonda za zaštitu životne sredine 2009. godine, koji je ukinula Vlada u septembru 2012. godine.
Od tada do danas, naknade za zagađivanje životne sredine i naknade za korišćenje prirodnih resursa se i dalje naplaćuju u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine, ali ne u namenski fond, nego u zajednički fond i, tako da ga nazovem, prema nekim informacijama koje imam, po tom osnovu do sada je bilo uplaćeno, svake godine do sedam milijardi dinara, što znači da je u budžet uplaćeno do danas, preko 20 milijardi, nazvaćemo ga, zelenog novca, koji ne znamo da li je trošen za namene zaštite životne sredine ili je jednostavno bio budžetska stavka i trošen prema proceni ministra finansija.
Osma je godina kako je potpisan Sporazum, sedam punih, ušli smo u osmu godinu kako je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a Srbija se još nalazi u ranoj fazi priprema za usvajanje i sprovođenje tekovina EU u oblasti zaštite životne sredine i mislim da ukidanje fonda iz 2012. je jedan od razloga za sporo postizanje standarda EU.
Stanje u oblasti zaštite životne sredine, kao i postojeći administrativni i finansijski kapaciteti, sada ni približno ne odgovaraju zahtevnim obavezama u oblasti pregovaračkog procesa za Poglavlje 27 – zaštita životne sredine i klimatske promene, koje će biti jedno od najskupljih i najzahtevnijih zbog loše infrastrukture, nedostatka administracije i finansija, kao i složene primene propisa.
Srbija, osim što mora da u potpunosti transponuje celokupno zakonodavstvo EU u ovoj oblasti, što obuhvata negde oko 680 različitih akata, treba da obezbedi i njihovu punu implementaciju. Zato je potrebno sačuvati postojeće stručne kadrove, posebno učesnike u projektima EU iz oblasti zaštite životne sredine i povećati administrativne kapacitete u oblasti na svim nivoima zakonima koji regulišu broj zaposlenih u organima javne uprave i postojećim predlozima, a to govorim zbog toga. Predviđeno je smanjenja broja zaposlenih, što bez izuzetka obuhvata i kadrove u životnoj sredini, a što nije u skladu sa preporukama EU. Ovo govorim zbog toga što nas očekuju veliki zahtevi u primeni zakona i moramo imati osposobljene kadrove na svim nivoima, imati administrativni kapacitet i stručni kapacitet da to sprovedemo.
Navešću samo primer, odnosno slučaj industrijskih zagađivača. Naime, od 224 industrijskih postrojenja na teritoriji Srbije, koji podležu izdavanju integrisane dozvole, od donošenja Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja iz 2004. godine, do sada izdato je ukupno 17 dozvola, i to šest na republičkom nivou, sedam na pokrajinskom i četiri na lokalnom. Obzirom da je obaveza industrije, to su ta postojeća postrojenja, da do 2020. godine ishoduje integrisane dozvole, što teško da je izvodljivo sa dosadašnjom dinamikom i trenutnim administrativnim kapacitetima. Zato apelujem, nadam se da će ovo čuti i ministar finansija i ministarka Kori Udovički, da se vodi računa kod redukcije, odnosno smanjenja broja zaposlenih u administraciji, upravo da se ne diraju kadrovi u ovoj oblasti, odnosno oblasti zaštite životne sredine.
U obrazloženju za predložene izmene sva tri zakona, kao razlog, upravo se navodi usklađivanje sa propisima EU, iako je ciljni datum, koliko ja znam, bio 31. decembar 2012. godine. Predviđeno je ponovno formiranje zelenog fonda, sada je nazvan zeleni fond, ali kao i budžetskog fonda kome je osnovna funkcija, citiram iz zakona, evidentiranje sredstava namenjenih finansiranju, pripreme, sprovođenja, razvoja oblasti zaštite životne sredine, itd. Fond se nalazi u Ministarstvu i ministar propisuje uslove o raspodeli sredstava, čime se ne obezbeđuje nezavisnost fonda i nije jasno kako će biti obezbeđena javnost rada i kontrola trošenja novca, itd.
Na odboru smo, nažalost, čuli, na ovo pitanje – kako će funkcionisati fond, izjavu, citiram, jednog predstavnika Ministarstva da je ovaj fond klica budućeg fonda koji će jednog dana postati nezavisna institucija i gde će to biti zaista zeleni dinar koji će se isključivo trošiti za namene u oblasti zaštite životne sredine, a čak i izjava, ako se ne varam, predsednika odbora da zbog reformi u kojima se sada nalazimo životna sredina mora da se uklapa u tu situaciju i mora da pokaže štednju, ne možemo mi prikupljati novac samo za namene u oblasti životne sredine, već taj novac mora da se troši i za druge potrebe.
Po meni lično to je nedopustivo. Zapravo, zbog toga što je stanje životne sredine zabrinjavajuće, nacionalna strategija Republike Srbije sa približavanje EU u oblasti zaštite životne sredine, koja je urađena negde 2011. godine, pokazuje da je Srbija u oblasti zaštite životne sredine Srbiji potrebno deset i po milijardi. Vi ste danas spomenuli 11 i po, ali ogromni su brojevi kako god se to okrene. Gde je najlošija i najgora situacija u oblasti voda, najskuplja, po nekoj proceni preko pet milijardi ili 5,6 milijardi evra, od toga 3,3 milijarde su potrebne samo da se uredi pitanje otpadnih voda. Na drugom mestu je upravljanje otpadom preko dve milijarde. To su ogromna sredstva. Nažalost, Srbija još uvek nema strategiju upravljanja vodama. U Vojvodini je 2009. godine usvojena strategija vodosnabdevanja i zaštite voda Vojvodine, ali ako nema dovoljno sredstava, s obzirom da se zna da je budžet pokrajine samo 7% od ukupnog budžeta, onda se i tamo ta strategija sporo i nedovoljno usvajala, odnosno sprovodila.
Prema podacima koje ja imam za Vojvodinu, negde oko 10% stanovništva ili manje od 10% je priključeno na gradska postrojenja za tretman otpadnih voda, ali je slično i u drugim delovima Srbije. velike količine otpadnih voda se ispuštaju bez prečišćavanja u reke, kanale, septičke jame, koje se onda nekontrolisano prazne, praktično svuda oko nas u životnu sredinu. Zagađuju se površinske i podzemne vode, a najdrastičniji su primeri upravo dva najveća grada u Srbiji, to je Beograd i Novi Sad koji nemaju sisteme za tretman otpadnih voda i svoje otpadne vode komunalne, pa i većinom i industrijske, bar one industrije što rade, ispušta se u životnu sredinu, tako da se kaže, odnosno u Dunav ili na neka druga mesta bez prečišćavanja.
To su činjenice i to je nešto što mora da nas brine, bez obzira na idealne zakone koje ćemo mi usvajati i prilagođavati direktivama EU. Postavlja se pitanje – za koje vreme možemo postići standarde EU ako se zna da za zaštitu životne sredine Srbija izdvaja skoro simbolična sredstva, ne prelaze 0,4% BDP? Kao poređenje, Danska izdvaja 4% svog BDP. Prema tome, sa takvim nivoom ulaganja teško da mi možemo dostići, odnosno da se samo možemo oslanjati na sopstvene snage.
Stanje životne sredine u našoj zemlji je, ponoviću, zabrinjavajuće, ali ova oblast nažalost nije prioritet Vlade. Kada na ovakvoj sednici, ja sam to rekla i na javnom slušanju i ponoviću i ovde, kada na ovakvoj sednici bude sedeo i ministar finansija, to će biti znak da je zaštita životne sredine postala značajna, ne zbog EU i nije toliko ni važno da mi forsiramo strogo primenu zakona EU koja je daleko isprednjačila u svojim propisima i u njihovoj primeni, već pre svega zbog našeg zdravlja i zdravlja onih generacija koje dolaze posle nas.
Jasno je da ova predviđena sredstva, odnosno sredstva o kojima sam govorila koja su nam potrebna da uredimo ovu oblast, ne mogu biti obezbeđena iz budžeta Republike Srbije, pa se računa i na fondove EU, na kredite i neke druge izvore. Postavlja se opet pitanje – da li smo sposobni, da li ćemo biti spremni da uzmemo raspoloživa sredstva? Po nekim informacijama već sada neka sredstva koja su na raspolaganju se ne koriste u dovoljnoj meri, odnosno pre svega lokalne samouprave nemaju dovoljno kapaciteta da kvalifikuju dobre projekte na osnovu kojih će dobijati sredstva, odnosno na koja mogu da konkurišu za sredstva.
Ne treba da zaboravimo da po Zakonu o komunalnim delatnostima nadležnost za upravljanje otpadom, snabdevanje vodom za piće i odvođenjem otpadnih voda, odnosno upravljanjem otpadnih voda je u nadležnosti lokalnih samouprava koje kao osnivači ovih preduzeća često na rukovodeća mesta dovode podobne, a ne stručne ljude. Pa ne iznenađuje, recimo, da u novosadskom vodovodu, umesto zaštite izvorišta i sprečavanja zagađenja vode za piće dovode sveštenika da osveštava vodu ili primer Gradske čistoće u Novom Sadu koja još nije uradila ništa na uređenju regionalne deponije, čak ni dokumentaciju. U postupku je priprema dokumentacije kako bi se moglo konkurisati, odnosno kako bi grad mogao da konkuriše za sredstva i EU ili kredite i tome slično. Ako se ne varam, vi ste iz ministarstva upravo uputili zahtev negde prošle godine, odnosno Gradskoj upravi u Novom Sadu da pripremi dokumentaciju kako bi bila spremna za uzimanje sredstava. Što znači da nisu sami inicirali nego je moralo i ministarstvo da ih podseća.
Nažalost, borimo se sa divljim deponijama, Gradska deponija Novog Sada je pored auto-puta, koja raste, ništa se ne radi da se ona smanji. Nažalost, nije jedina, od Novog Sada do Beograda postoji još deponija, kod Nove Pazove za koju čujem da ima privremenu dozvolu, ali ona raste i raste, a kod Novih Banovca već je nazivaju Nadina deponija, jer pratim njen rast od 2014. godine, kada sam počela da dolazim na ove sednice.
Dva puta sam postavila pitanje Ministarstvu, upravo insistirajući da se nešto učini sa tom deponijom, jer ona trenutno se bukvalno nalazi na deset santimetara od asfalta. Svaki dan sve više raste i tada ste mi uputili odgovor da se obratim mesnoj zajednici Novi Banovci, kao nadležnoj.
Da ironija bude veća, ove godine se u Srbiji, odnosno u Novom Sadu održava Svetski kongres o otpadu, pa se pitam da li ćemo do tada uspeti da rešimo bar ove deponije koje se vide pored auto-puta i koje su nažalost loša slika o nama? Dok se u svetu od otpada pravi nova sirovina i zapošljava na hiljade radnika, vi ste o tome i govorili, o cirkularnoj ekonomiji, o zelenim radnim mestima, kod nas je vest kada se ukloni divlja deponija. To najčešće rade sada u predizbornim aktivnostima, pa izađe predsednik opštine i kaže kako su očistili tu i tu deponiju, a u stvari se plati iz budžeta opštine, odnosno iz džepa građana.
Efekat takvog upravljanja otpadom je kao da ste bacili novac kroz prozor. Koliko znam, pre nekoliko godina podatak koji sam imala oko 40 miliona dinara recimo, Novi Sad troši na takve slučajeve, odnosno odnošenje divljih deponija.
Predložene izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom je u skladu sa direktivama i važno je da se primenjuje u praksi. Da li će se i koliko će se one moći primenjivati u praksi, vidim da se jako puno oslanja na lokalne samouprave i bojim se da u skladu sa onim smanjenim sredstvima koje će lokalne samouprave imati da će to biti veliki problem.
Moram da naglasim da je za upravljanje otpadom, upravljanje vodama uopšte životnom sredinom potrebno znanje, pre svega poštovanje znanja,uvažavanje znanja, mladih stručnjaka koji završavaju fakultete, a koji nažalost ne radi u struci najčešće. Upravo oni bi trebali da budu ti koji će biti osnov i omogućiti da dostignemo standard EU. Potrebno je poštovanje zakona i mi se sa time suočavamo svakodnevno, na terenu se zakoni ili slabo poštuju ili se ne poštuju, ili su neizvodljivi za poštovanje i potreban je novac.
Nešto u svakom slučaju nije uredu ako imamo i zakon i strategiju, u konkretnom slučaju otpada, imamo strategiju iz 2003. godine, dopunjena 2009. i 2010. godine, šta se onda događa na terenu, ako mi i dalje imamo na sve strane otpad.
Ono što bih želela da naglasim kada je u pitanju Vojvodina s obzirom da sam poslanik LSV, ono što je naša suštinska primedba je da je neophodno da se dopuni član koji se odnosi na takse i naknade u oblasti zaštite životne sredine, tj. da i pokrajina ubira deo prihoda od taksi i naknada na teritoriji AP Vojvodine.
Mi smo dali amandman, pitanje je da li će on biti usvojen, predloženo da je bude 30% od prikupljenih taksi, naknada na teritoriji Vojvodine i da novac ide u
pokrajinski budžetski fond iz koga će se sufinansirati aktivnosti vezane za oblast životne sredine, upravljanje otpadom, praćenje stanja životne sredine, zaštićena prirodna dobra, održivo korišćenje prirodnih resursa za podizanje zaštitnih zelenih pojaseva, nešto što je gorući problem kada je Vojvodina u pitanju.
Ovo je važno, pogotovo što u članu 5. Zakona o zaštiti životne sredine pokrajina je dužna da vodi brigu o zaštiti životne sredine, na području AP Vojvodine. Kako sada stvari stoje, pokrajina ima formalno pravo, odnosno ima formalno fond, ali nema izvor finansiranja. To je kao da imate račun u banci, ali nemate uplate na taj račun. Nadam se da će nova Vlada, odnosno novi premijer posle ovih izbora imati više razumevanja za probleme životne sredine i konačno formirati posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine, koje će imati prioritet kod donošenja budžeta, nažalost, sada to nemamo. Zaštita životne sredine u Evropi zapošljava, kažu preko tri miliona ljudi na zelenim radnima mestima i zato predlažem svim poslanicima i svima nama da mislimo o tome.
Na kraju želim da se zahvalim kolegama iz Zelene poslaničke grupe, da pomenem da je i ona bila vrlo funkcionalna. Nažalost, bilo nas je zvanično samo tridesetak. Od toga je polovina bila aktivna, što takođe govori o tome koliko se među poslanicima razume i uvažava zaštita životne sredine, hoću reći, vrlo slabo.
Nadam se i želim da u novom sazivu Zelena poslanička grupa bude mnogo aktivnija, jer ima zemalja u kojima su čak „zeleni“ na vlasti, a evo mi se borimo, ja bar više od 15 godina, da se ova oblast zaštite životne sredine uvažava i da se shvati da ona nije trošak, nego da može da bude izuzetno važna, korisna, pre svega, da se zaštiti.
Danas smo ovde slušali da vi više govorite o efektima koje imaju preduzeća kada su u pitanju recikleri, a ja stalni gledam u onu drugu stranu, da je prvi cilj zaštiti životnu sredinu vodu, vazduh, zemljište, pa tako i zdravlje ljudi, pa onda uz to ide i profit. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, želim da postavim pitanje Ministarstvu privrede i Vladi Republike Srbije, a povod za to je sudbina preduzeća „Luka“ Novi Sad, a povod je položaj malih akcionara, odnosno inicijativa malih akcionara ovog preduzeća.
Naime, prošlog leta u novembru pojavila se informacija o tome kako je „Luka“ Novi Sad jedino profitabilno državno preduzeće u Novom Sadu koje državi kao većinskom vlasniku isplatila dividende od oko šest miliona i 100.000 dinara. Država je vlasnik 99,38% kapitala, a manjinski vlasnici su radnici i penzioneri koji drže oko 0,62% tako da su dobili dividendu po jednoj akciji od 0,75 dinara i taj iznos se još umanjuje za porez. Pa je tako, primera radi, jedan od akcionara, penzioner koji ima 61 akciju, odnosno 61 komad običnih akcija kako se to kaže, ostvario dividendu od 38,86 dinara. Bilo bi smešno da nije tužno.
Podsetiću da na teritoriji Srbije postoji 11 luka od kojih je osam na Dunavu, sve luke su privatizovane osim „Luke“ Novi Sad. U većini zemalja Amerika, Nemačka, Francuska kao primeri, luke su u rukama države koja pravi infrastrukturu i onda privatni kapital dolazi i ima svoju imovinu u okviru luke. Gradnja infrastrukture je izuzetno skupa tako na primer izgradnja sto metara vertikalnog keja košta od dva do tri miliona evra i mislimo da je jedan od razloga što se rečni promet u Srbiji slabo koristi upravo to veliko investiranje u luke, a čuli smo da su one i privatizovane.
Među 24 najspornije privatizacije, podsetiću, nalazi se i „Luka“ Beograd, o čemu se vodi sudski postupak, a o ostalim privatizacijama lučne infrastrukture više se i ne priča. „Luka“ Novi Sad je osnovana 1953. godine, pokušaji da se ona privatizuje počeli su još 2003. godine. Izvršno veće AP Vojvodine i grad Novi Sad su 2009. godine zatražili od tadašnjeg Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i Agencije za privatizaciju da se „Luka“ Novi Sad izuzme iz privatizacije i poveri na upravljanje gradu i Pokrajini kao dobro od opšteg interesa i u opštoj upotrebi.
Podsetiću isto tako, za one koje ne znaju, a pretpostavljam da većina ne zna, u jeku krize luka je ostvarila najveći promet kada je na kraju, primera radi, 2012. godine premašila milion tona pretovara. Ključnu ulogu u sprečavanju privatizacije imali su radnici „Luke“ Novi Sad koji su svojim sindikalnim aktivnostima pokazali otpor koji je doveo do toga da se privatizacija do sada izbegne. U junu 2013. godine SNS je smenila tadašnjeg direktora bez konsultacije pokrajinskih i gradskih vlasti koje su pored države bili vlasnici „Luke“. Nakon zamene direktora upravljanje je omogućeno isključivo državi s obzirom da je većinski vlasnik sada ona sa 99,38% kapitala. Novi direktor je bivši direktor Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici, lekar specijalista. Uz svo poštovanje lekara, ali mislim da sa rečnim saobraćajem nema nikakve veze.
Mali akcionari o kojima sam rekla na početku, a videli ste koliko male dividende imaju, uložili su prigovore Vladi Republike Srbije na postupak privatizacije i načina rada Akcionarskog društva „Luka“ Novi Sad, a dobili su odgovor 26. januara 2015. godine od Ministarstva privrede u kome se kaže – da je Vladi Republike Srbije data zakonska mogućnost da odluči da li će pokrenuti postupak privatizacije u privrednim društvima u kojima je većinski vlasnik, te samim tim i da odluči o eventualnoj budućoj privatizaciji „Luke“ Novi Sad, odnosno da li će se tom prilikom deo kapitala preneti zaposlenima i bivšim zaposlenima bez naknade.
Zato postavljam pitanje Ministarstvu privrede i Vladi Republike Srbije, šta Vlada Republike Srbije planira da uradi sa „Lukom“ Novi Sad, da li će uvažiti zahteve malih akcionara, jednog ovakvog profitabilnog preduzeća ili će „Luka“ Novi Sad doživeti sudbinu ostalih luka u Srbiji, a radnici biti otpušteni? Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, želim da uputim pitanje Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, ali u isto vreme i Vladi Republike Srbije, a povod je bila zabrana gajenja stoke u Alibunaru.
Naime, opština Alibunar spada u onih 18 siromašnih opština na teritoriji Vojvodine i odbornici u ovoj opštini, koju predvode SNS i SPS, su 2. februara doneli odluku kojom se stočarima iz te opštine ograničava broj grla stoke koju mogu da uzgajaju.
Ova odluka predviđa da u naseljenim mestima na teritoriji cele opštine Alibunar sme da se drži maksimalno pet krava, odnosno 10 svinja, koza ili ovaca i do 60 komada živine, što znači da će vlasnici poljoprivrednih gazdinstava, koji imaju više od ovog broja morati da pokolju ili bud zašto prodaju sve krave muzare, tovne svinje i svu ostalu stoku koja je ovom odlukom proglašena za višak. Ako ova odluka zaživi, stočari koji gaje krave muzare izgubili bi pravo prečeg zakupa na državno poljoprivredno zemljište, jer je uslov za to da imaju najmanje 15 matičnih krava.
Zašto je Skupština opštine Alibunar donela ovakvu odluku? Naime, na osnovu pet peticija, kako se kaže u medijima, pet peticija građana, koji se guše u smradu od stoke doneta je ova odluka i kaže stoka nije zabranjena u nenaseljenim mestima, a odluka je u skladu sa više zakona o komunalnim delatnostima, ekologiji i veterini. Ja kao neko ko se bavi ekologijom veoma sam zadovoljna kad negde čujem da neko se poziva i postupa u skladu sa ekološkim zahtevima, ali u tom slučaju, umesto ove zabrane, bilo je potrebno primenjivati principe dobre poljoprivredne prakse i zaštiti vazduh, a za to postoji struka koja se time bavi.
U ovom slučaju Ministarstvo se oglasilo nenadležnim, ali ću podsetiti kao paralelu da se u leto 2014. godine u Pančevu takođe širio neprijatan miris. Zbog toga su se sugrađani javili Centru za obaveštavanje i tada se ispostavilo da smrad dolazi iz pravca Beograda, odnosno sa farme Poljoprivrednog kombinata Beograd.
Znači, moje pitanje, praveći komparaciju sa ovim, upućujem Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine i odnosi se na dolazak nemačke kompanije „Tenis“ koja planira izgradnju 20 farmi svinja u Srbiji, od čega za početak pet na teritoriji Banata i to u Kikindi, Vršcu, Pančevu, Kovinu i Zrenjaninu i predviđeno je prema ovogodišnjim, odnosno prema medijskim vestima, oko tri miliona svinja. Prošle godine kada sam slično pitanje postavila bilo je milion i 500, a sad više ne znam da li će biti tri miliona ili milion i 500. Ako bude tri miliona, to će značiti da ćemo u Vojvodini imati više svinja, nego stanovnika.
Dakle, pitanje koje upućujem Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine glasi – kako će se sprečiti neprijatni mirisi iz ovih farmi, gde će se odlagati otpadne vode i otpad sa ovih farmi i da li će građani opštine Pančevo, Kikinda, Vršac, Kovin i Zrenjanin moći da pišu peticiju protiv smrada i izdejstvuju odluku o zabrini gajenja svinja preko nekog broja ili će se u tom slučaju iseljavati žitelji najbližih naselja? Ako ostane ovako, odnosno ovaj dogovor i ovoliki broj svinja koji će se gajiti na toj teritoriji, taj smrad može da bude čak i prekogranični problem. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospodo iz ministarstva, želim samo da naglasim da je ovo jedan od šest amandmana LSV koji su usvojeni. Nažalost, svi su leksičke prirode i tome slično, ništa suštinski. Smatram da nije naš posao kao poslanika da lektorišemo tekstove, a opet, s druge strane nam se za takvu vrstu amandmana stavljaju primedbe kako su to beskorisni amandmani.

Prosto, smatram da je ta vrsta češljanja teksta trebalo da se uradi pre nego što je stigla pred nas. Mi se po ovim amandmanima ostalim koji su ovakve ili slične prirode nećemo javljati. Ali, želim da naglasim da od svih šest amandmana, svi se upravo odnose na ovakve primedbe. One druge koji su bili suštinske, njih nažalost niste usvojili i o njima ćemo raspravljati kasnije. Hvala.

Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo iz ministarstva, mi smo dali amandman na član 23. koji reguliše organizaciju policije. Dali smo amandman na prvi stav, u kome se kaže da: „organizacione jedinice u sedištu direkcije policije, Policijska uprava za grad Beograd i policijske uprave, obrazuju se tako da su radno i funkcionalno povezane sa odgovarajućim organizacionim jedinicama i poslovima na način da srodne policijske poslove iz svog delokruga obavljaju na centralnom, regionalnom i lokalnom nivou.

Mi smo upravo intervenisali amadmanom u tom stavu 1, gde se umesto predloženog izraza: „centralnom i regionalnom nivou“ kaže: „na nivou republike i nivou upravnih okruga“. Zašto?

Naime, administrativna podela Srbije ne poznaje regione, već upravne okruge, koji nisu oblik lokalne samouprave, niti deo teritorijalne organizacije Republike Srbije, već način obavljanja državne uprave. U svakom slučaju, regioni se u Srbiji javljaju samo kao statistički ili geografski, te ni jedni ni drugi ne izražavaju suštinu ideje sadržane u članu 23. Predloga ovog zakona, pa smatramo da je preciznije upotrebiti ovaj izraz dat u amandmanu, tj. da umesto: „centralnom i regionalnom nivou“ stoji izraz: „na nivou republike i nivou upravnih okruga“. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice iz ministarstva, gospodo iz pokrajine i kolege i koleginice narodni poslanici, ja ne bih ponavljala sadržaj ovog amandmana, samo želim da naglasim ono što je dato i, u obrazloženju Poslaničke grupe LSD Vojvodine, da ovim rešenjem, koji smo mi predložili, se predupređuje, da se eventualno neko zemljište iz špekulativnih razloga izuzme iz godišnjeg programa i na taj način pod povoljnijim uslovima da na korišćenje.
Takođe, se kod uslova da zemljište nije bilo predmet korišćenja dodaje po drugom dozvoljenom osnovu, čime se obezbeđuje da se pod povoljnijim uslovim stiče pravo na korišćenje zemljišta koje je bilo nezakonito korišćeno, jer po rešenju iz Predloga zakona se onemogućava zakup takvog zemljišta pod povoljnijim uslovima.
Naglašavam ovo nezakonito korišćenje. Mi se stalno susrećemo sa ne funkcionisanjem naših inspekcija, ne samo kada je u pitanju poljoprivredno zemljište, nego uopšte imamo sa time problem.
Ja postavljam pitanje, kako je moguće nezakonito korišćenje na stotine hektara zemlje i da to niko ne vidi i da se po pravilu zna ko to koristi i da inspekcija na to ne reaguje, da li nemamo dovoljno inspektora, ili oni ne rade svoj posao?
Koliko znam u Pokrajini Vojvodini postoje samo tri inspektora koje postavlja Republika. Pokrajina nema nadležnosti nad inspekcijom, isto tako nema ni lokal.
Izvinjavam se, kolega me dopunjava, ima. Ali, sve u svemu negde postoji problem u funkcionisanju, ja tu priču slušam iz Srema, jer tamo imam familiju i slušam kako se apsolutno zna ko uzurpira već godinama unazad zemljište i zato se sada pojavljuju na hiljade hektara u ovoj vašoj kalkulaciji kako to, jednostavno nije zemljište koje se na adekvatan način koristi. Zato tražim da inspekcije rade onako kako treba da rade.
Drugo, koliko znam u odgovoru koji ste dali koleginici na postavljeno pitanje oko funkcionisanje inspekcija pre možda mesec ili dva, bilo je rečeno da zbog važenja, i dalje Zakona o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, se neće još uvek zapošljavati inspektori.
Nedopustivo je da u Vojvodini, koja ima na hiljade hektara zemljišta, čuli smo ovde podatak 450 hiljada, nije ni bitno, dva miliona hektara, da imamo samo tri inspektora i da se na tom planu ništa ne rešava, ne dešava, da se ne ubiraju sredstva od takvih stvari, jednostavno ispada da onaj koji ne radi po zakonu njemu se izlazi u susret, a onaj koji radi po zakonu taj ima problem.
I jednostavno u tom smislu mi smo dali ovaj amandman baš zbog toga da bi na neki način precizirali, definisali, da se takve stvari ne događaju.
Što je zakon detaljniji, to je njegovo funkcionisanje sigurnije, čim pruža mogućnost za različita tumačenja mi ćemo sa tim imati problema na terenu. Hvala.

Hvala lepo, samo sam htela da postavim pitanje, praktično kao repliku gospođi ministarki, da li će pri svakom zakupu, morati biti prisutan i inspektor, s obzirom da se radi o velikim površinama, i da li je prisutan inspektor, kada se licitacija sprovodi i da li može da isprati sve?
Ponovo se vraćam na temu broja inspektora, i da li oni mogu da izvrše sve ono što se pred njih postavi?
Ne polazim od pretpostavke da ne rade svoj posao dobro, nego da li će moći da obave sve ono što treba, da ne bi proplivavale, tako da kažem, licitacije, i da se ne bi prolongiralo vreme.

Hvala lepo.
Ja samo želim kao doprinos ovom našem amandmanu. Naime, jedan drugi aspekt koji niko ne sagledava, mi u ovom momentu imamo od 50 do 150.000 nadničara, odnosno ljudi koji rade u periodu poljoprivrednih radova na njivama koji su za Ministarstvo rada i uopšte za ovu državu potpuno nevidljivi. Njihove su dnevnice od 700 do 1300 dinara, s tim što rade od osam do deset sati dnevno. Od tih para moraju da plate prevoz do njive i moraju da plate sebi hranu, a kod nekih poslodavaca, pogotovo velikih, kako oni to sami kažu, oni moraju da donesu čak i vodu.
Prema tome, to je ona druga strana cele ove priče. Ono čega se ljudi s razlogom plaše, sad već imamo seoske proletere, ljude koji nemaju praktično od čega da žive. Posebno su pogođene majke, odnosno žene koje čak ispisuju decu iz škole jer ne mogu jednostavno da isfinasiraju njihovo školovanje. To je trenutna situacija na terenu.
Još nešto što je posebno karakteristično, poslodavci izvrgavaju Zakon o privremeno povremenim poslovima. Naime, događa se da prijavljuju svoj rad na one mlađe od 25 godina. Primer majke jedne od 47 godina, koja je prijavljena na ličnu kartu svog sina koji je student i mlađi od 26 godina. Vrlo su sretni kad dobiju mogućnost da rade za taj novac. Ima poslodavaca koji ih čak i ucenjuju - ako neće da rade za tako malu sumu, ima neko ko će raditi i za manje. To je od aprila meseca ili već kad krenu poljoprivredni radovi, od kidanja metlica do branja višanja, jabuka itd, sve do jeseni. To je trenutna situacija.
Nažalost, ti ljudi nisu nigde u sistemu vidljivi i time treba da se pozabavi i Ministarstvo rada. Ja prosto želim da predočim da se ovi ljudi s razlogom plaše, koji nemaju neku zemlju, koji su živeli od zakupa, da sada imaju problem, ako se tako nešto dogodi, od čega će njihove porodice živeti. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospodo ministri, poštovane koleginice i kolege, ja sam dala amandman koji se odnosi na razdeo 23, odnosno na Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. Ovim amandmanom se predviđa smanjenje sredstava za programsku aktivnost 4001, koja se odnosi na izmirenje preuzetih obaveza Fonda za zaštitu životne sredine, u iznosu od 10 miliona dinara i preusmeravanje tih sredstava na programsku aktivnost 0405, funkcija 560, odnosno sredstva koja želim da se opredele za izradu karte erozije u Republici Srbiji.
Evo zbog čega ovo predlažem. Imajući u vidu katastrofalne poplave tokom 2014. godine, njihove uzroke i posledice, neophodno je praktično zanoviti kartu erozije Srbije, odnosno tačno utvrditi oblasti podložne eroziji pod pojavom geoloških stihija izazvanih velikim padavinama, kakve su bile u proleće 2014. godine. Kod nas se obnavljaju periodično u intervalu od oko deset godina. Naročito je bila karakteristična 2006. godina, kada su klizišta zahvatila skoro celo brdsko-planinsko područje Srbije, nanoseći štete koje su uticale i na život građana i privredu. Tada je pažnja javnosti bila fokusirana na ove nove pojave i na pomoć ugroženim područjima.
Međutim, čim su se klizišta smirila sve se brzo zaboravilo i ponovo se dogodilo prošle godine kada je ciklon „Tamara“ zahvatio čitav region, pa je tako i kod nas izazvao obilne kiše, došlo je do velikih klizišta i odrona u Srbiji i dovelo do uništenja ili oštećenja mnogih stambenih i privrednih objekata, čak do uništenja infrastrukture, kao što su putevi, vodovodi i kanalizacije, što je štetno uticalo na životnu sredinu, a u pojedinim mestima nastala je potpuna blokada života i čak je stanovništvo bilo privremeno iseljeno.
Tada su došli do izražaja svi nedostaci u građenju, kao što je nelegalna i neadekvatna gradnja stambenih objekata na mestima koja su podložna pojavi klizišta i odrona. Materijalne štete su ogromne, a štete po životnu sredinu dugoročne, u nekim mestima čak i nenadoknadive. Prema tome, da bi se ovakve kataklizmičke situacije dočekale spremnije i da bi se njihov uticaj sveo na minimum, potrebno je poštovati preporuke stručnjaka, u ovom slučaju geologa, i stimulisati saradnju sa stručnjacima u oblasti prostornog planiranja, urbanizma, građevinarstva, vodoprivrede, rudarstva i drugih struka.
Zato smatram da je izrada mape, odnosno karte erozije za celu teritoriju Srbije neophodna, kako bi se znalo koja su mesta podložna pojavi erozije, klizišta, odrona i drugih bioloških stihija, usled čega su rizična za gradnju stambenih, privrednih i infrastrukturnih objekata i koje mere je potrebno preduzeti u tim područjima kako bi se erozija svela na minimum. Na taj način spremno bi dočekali ovakve pojave i štete bi bile daleko manje. Smatram da je tih 10 miliona dinara, koje bi se za ove potrebe izdvojilo, daleko, daleko manje od milijarde, pa čak i više od milijarde evra, koliko je procena da su štete od prošle godine iznosile.
Takođe, amandmanom želim povećanje iznosa sredstava namenjenih za programsku aktivnost – trajno zbrinjavanje istorijskog otpada. To su aktivnosti koje želimo da podržimo ovim amandmanom, isto u iznosu od 10 miliona dinara, kao što su priprema stručnih osnova za izradu zakona i drugih propisa u oblasti upravljanja otpadom, jer vidimo da u toj oblasti strahovito puno kasnimo, da je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o otpadu nažalost najavljen da će biti usvojen ove jeseni, a ništa od njega, evo kraj godine je. Takođe, za izradu i sprovođenje strateških dokumenata za integrisano upravljanje otpadom i njihovo povezivanje sa drugim strateškim dokumentima, razvoj operacionih planova za posebne tokove otpada, praćenje rada i učestvovanje u radnim telima vezanim za Bazelsku konvenciju o kontroli prekograničnog kretanja opasnih otpada i njihovih odlagališta.
Nažalost, mi kod nas još uvek nemamo uređen sistem za uništavanje opasnog otpada i smatramo da ovakvo jedno ulaganje koje je u odnosu na sve druge troškove daleko manje i skromnije, ali pomaže da se problem u budućnosti bolje rešava bi dalo mnogo veće koristi.
Posebno želim da se osvrnem na jedan primer u poslednje vreme, naime, „Sirmium Steel“ u Sremskoj Mitrovici, kao jedan vrlo negativan primer koji bi morali da rešavamo. Radi se o tome da je investitor napustio, odnosno otišao iz zemlje, ostavio ogromne dugove i ostavio opasan otpad sa kojim sad ne znam i želim da postavim pitanje, nažalost, ovde nije ni ministarka zaštite životne sredine ni ministar privrede - ko će sad i na koji način zbrinuti ovaj opasan otpad, a da ne govorim o naknadi štete i o tome da su radnici ostali bez posla i kako će se uopšte ovaj program rešiti?
Želim da iskoristim ponovo priliku da pitam ministra Vujovića jer sam to pitala kada je bila načelna rasprava - kada će biti konačno uspostavljen zeleni fond jer se do sada, po postojećem Zakonu o životnoj sredini, ubiraju i dalje sredstva na osnovu naknada za zagađenje? Po nekim procenama, radi se od pet do sedam milijardi dinara na godišnjem nivou, koje sada idu u centralni budžet i to nisu zeleni novci, kako bi rekli, što znači da bi taj novac i u ovim situacijama bio veoma korisno i veoma dobro iskorišćen upravo za poboljšanje stanja u životnoj sredini.
Vi ste nam odgovorili da ne prihvatate ovaj amandman, kaže se, zbog preuzetih obaveza iz, pretpostavljam, onog ugašenog fonda koga ste ugasili 2012. godine i od tada do danas njegov status nije rešen. Samo ću vas podsetiti da je u poglavlju 27. Evropska unija dala preporuku da se ponovo uspostave kontinuirani izvori finansiranja, tj. nekakav zeleni fond. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predsedniče Vlade i ministri, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, nažalost, ja mislim da mi nismo ovde da zabavljamo gledaoce i da konkurišemo nekom rijaliti programu, nego da razmatramo ozbiljne stvari od životnog interesa, upravo za te iste građane, i oni danas iščekuju da čuju šta ćemo mi to danas, odnosno ovih dana odlučiti od čega će im zavisiti život iduće godine.
Ja želim da se osvrnem samo na nekoliko stvari, s obzirom na relativno kratko vreme koje imam. Kolega je spomenuo Nove Banovce, pa ću ja da iskoristim prisustvo i premijera i ministarke životne sredine. Tamo postoji jedna divlja deponija za koju sam ja već dva puta do sada podnosila zahtev za odgovor Ministarstvu i upućena sam da se obratim opštini, odnosno mesnoj zajednici da to pitanje reši. Ta deponija se već uskoro izliva na auto-put i ruglo je, pre svega. Druga deponija je kod Nove Pazove, a treća deponija kod Novog Sada.
Ja ne vidim u ovom budžetu, molim vas da mi pomognete, gde se nalazi zeleni fond koji ste vi u septembru najavljivali da će ove godine biti usvojen i da ćemo konačno krenuti da rešavamo probleme u oblasti zaštite životne sredine?
Isto tako ne vidim, u ovim oblastima koje će biti subvencionisane, da se bilo koja oblast iz oblasti životne sredine nalazi. Očekujem da me, prosto demantujete, možda ja ne vidim dobro u ovih hiljadu stranica.
Druga stvar na koju želim da se osvrnem jeste dopuna Zakona o podsticajima u poljoprivredi i u ruralnom razvoju. Naime, nastavlja se serija nepovoljnih zakonskih propisa po poljoprivrednike, naročito za male nosioce porodičnih gazdinstava, jer ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju predviđa umanjenje subvencija za poljoprivrednu proizvodnju. O tome su već i neke moje kolege govorile, ja želim ipak i da ponovim, s obzirom da poslanička grupa LSV je upravo u ovoj oblasti podnela i amandmane. Tako da se u pogledu podsticaja za biljnu proizvodnju kaže, odnosno predviđenim izmenama, briše se reč – minimalni iznos od 6.000 dinara po hektaru i zamenjuje rečima – do 6.000 dinara po hektaru. Normalno, dalje, i u drugim subvencijama je slična situacija.
Ono na šta želim da skrenem pažnju jeste član 8. U ovom članu 8. se kaže da se isplata vrši po redosledu podnošenja uredno podnetih zahteva, a podnosioci nepotpunih zahteva pozvaće se da dopune dokumentaciju i biće isplaćeni po dopuni istih, pazite na ovu definiciju, ako u trenutku dopune zahteva bude raspoloživih sredstava.
Ove godine, koliko znam, subvencije su bile isplaćene negde do početka maja i ostali zahtevi posle tog datuma nisu više isplaćivani. Mi smatramo da je ovo vrlo opasno, s obzirom da daje prostor za korupciju, odnosno za mogućnost manipulacije, jer onaj službenik koji bude prihvatao zahteve može da zahteva dopunu itd, i da na neki način omogući, kako bi to rekli, našima da dobiju, a neki drugi da ne dobiju. Smatramo da ovako formulisan član to omogućava. Samo ću podsetiti da poljoprivrednici u okruženju imaju najmanje 200 evra po hektaru.
Podsetiću da postoji Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije, koja je usvojena za period od 2014. do 2024. godine i koja treba da se operacionalizuje sa dva nacionalna programa, a to je Program razvoja poljoprivrede i Program ruralnog razvoja u petogodišnjem trajanju. Međutim, kako ispada, te nacionalne strategije obično služe ili u predizbornim kampanjama ili negde svaki mandat se izrađuju nove strategije koje se najčešće ne realizuju. Te strategije ostaju mrtvo slovo na papiru, jer ih ne prate izvori sredstava koja su neophodna za primenu unutar poljoprivrede. Tako ove godine u budžetu nije ispunjen taj strateški zahtev da najmanje 5% sredstava iz nacionalnog budžeta bude za agrarni budžet namenjeno.
Želim samo da napomenem životne podatke. Naime, postavlja se pitanje – kako će u ovakvim okolnostima poljoprivrednici živeti kada ostare? Imam nekoliko podataka. Od poljoprivredne penzije živi oko 220 hiljada penzionera, a oko 100 hiljada je uskraćeno za to pravo, jer nisu uspeli da navrši potrebni staž od najmanje 15 godina, odnosno one uplate od najmanje 15 godina. Prosečna penzija je oko 11 hiljada dinara, što je ubedljivo najmanje među onih milion 720, 730 hiljada penzionera u Srbiji.
Poseban problem predstavljaju onih 100 hiljada poljoprivrednika koji nisu uspeli da uplate do 15 godina staža, nego su uplaćivali onoliko koliko su imali za pojedine periode, pa tako ima onih koji su uplatili za sedam, devet, 11 godina, a Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju ne poznaje kategoriju vraćanja doprinosa ako se ne ostvari pravo na penziju, bez obzira na godina života.
Posebno, recimo, naglašavam poziciju udovica i dece pokojnih penzionera, a njih je oko 25 hiljada. Oni primaju 7,5 hiljada dinara. Postavljam pitanje, ovde smo danas slušali puno procenata, milijarde su samo letele, ko može živeti od ovolike sume? To je ono što građane interesuje – koliko onih sredstava mogu dobiti da bi mogli da prežive?
Moram da naglasim da malo ko uplaćuje doprinos penzioni na selu, jer se vrlo teško živi. Mnogi su prinuđeni da nadniče. Ja lično imam takve primere i u sopstvenoj široj porodici. Zato, ako država ne preduzme nešto, većina zemljoradnika će u starosti postati socijalni slučajevi i opet će doći na šalter države.
Ovde je bilo govora i o velikim ulaganjima. Ja samo želim da naglasim, ako Vlada i Ministarstvo poljoprivrede misli da razvoj poljoprivrede može da se bazira samo na inostranim ulaganjima, onda to nažalost neće biti srpska poljoprivreda, profit neće ostajati ovde, a nažalost veliki broj poljoprivrednika će ili napustiti selo ili će biti tamo obični nadničari i živeti teško. Hvala lepo.

Da. Hvala lepo na odgovoru. Samo želim da iskoristim priliku da je ovde i ministar finansija, odnosno kakav je stav u pogledu konačnog formiranja „Zelenog fonda“, pravog „Zelenog fonda“, da konačno počnemo da rešavamo pitanje iz oblasti životne sredine, jer sećate se i videli ste sigurno svi, ovaj pregled stanja, odnosno mišljenja EU u oblasti o životnoj sredini, odnosno Poglavlje 27, da tu ne stojimo sjajno, da smo i u pogledu otpada i u pogledu voda izuzetno loši
Zato pitam da po tom pitanju nešto kažemo, jer ovako kako je sada, a vidim da to očigledno to još uvek nije prioritet dok je i premijer izašao, da jednostavno pokušamo da krenemo da se pomerimo sa mrtve tačke jer ćemo doći u situaciju kada nam budu sredstva na raspolaganju da nećemo biti spremni da ih uzmemo. Hvala lepo.