Zahvaljujem.
Dame i gospodo, kao neko ko od svojih 58 godina života gotovo sve vreme sam proveo na njivi, na selu, u poljoprivredi, uporedo sa tim sam radio i u fabrici traktora. Možda nisam studirao 12 godina kao neki koji upravo izlaze. Možda nisam bio Pokrajinski sekretar i nisam uspeo da realizujem svoje ideje. Možda nisam potrošač, već sam proizvođač, ali ovo je bilo dirljivo.
Kada sam čuo da se bivšeg režima bori protiv MK Komerca kome je sve dala, tri šećerane po tri evra, od kojih je ona u Kovačici imala 184 hektara zemljišta. Znači, negde oko 15 eura centi po hektaru. Jeste da ja nisam bio Pokrajinski sekretar, ali nisam zaboravio šta je ostalo iza ovoga, sto i nešto hiljada hektara uzurpiranog poljoprivrednog zemljišta je ušlo u sistem.
Rekli su ovde vitlajući štapom da nije tačno da u Vojvodini nema uzurpiranog zemljišta, da u Vojvodini nema neobrađenog zemljišta, međutim kada smo promenili zakon voljom većine ispostavilo se da toga i te kako ima. Da pokrajinski sekretari nisu vodili računa ono što su zakonom bili obavezni. Našli smo u Inđiji preko 200 hektar uzurpiranog poljoprivrednog zemljišta i skinuli te plodove. Našli smo na desetine hiljada hektara novog zemljišta, uvrstili u program i prihodovali na milione evra. Suzbili smo dermatitis, niko nije rekao ni hvala. Govorili su da će nas EU kazniti zbog toga, evo ministar je tu. Mi smo umesto kazne dobili, pohvalu i milion i 600 hiljada evra za utrošena sredstva i dobićemo još milion da se ubuduće borimo sa ovim.
Mi smo doneli Zakon o poljoprivrednom zemljištu koji je doneo prihod državi Srbiji i na takav način je poljoprivreda i dobila 3,322 milijarde više nego prethodne godine.
Mi smo uveli prelevmane, uz silne otpore onih koji se sada zalažu za prelevmane. Kad su nam trebali prelevmani, oni su bili protiv. Sad kada nam ne trebaju, oni su za. Oni bi da nas sukobe sa EU. Ja nemam ništa protiv da se sukobimo sa EU, ali imam protiv da se sukobimo sa njihovim tržištem. Dve trećine našeg izvoza završava na tržištu EU. Da li je ekonomski opravdano to uraditi? Naravno da nije. Ali, hajde da vidimo za SSP, to za ove crkveno-pravoslavne, da vidimo šta su oni govorili. Oni hoće sredstva IPARD-a, ali neće u integraciju. Oni ne znaju šta hoće. Šta da kažem o vođi stranke kome profesor Poljoprivrednog fakulteta, dok on kao književnik govori, drži transparent, eno tamo?
Od onog velikog … projekta od 62.000 evra, a ministar zna da je to isplaćeno, ostao je samo transparent. Daj Bože da je obrnuto, da je seljacima ostalo 62.000 evra više, a ne transparent koji se ovde pokazuje protiv genetički modifikovanih organizama.
Da vidimo tog najmlađeg Titovog odbornika sa 18 godina i mesec dana u Beogradu, da vidimo te genetički modifikovane organizme, da vidimo kako je ujahao u ovu Skupštinu zahvaljujući onom Skotu, tako nešto beše. Hajde da vidimo ko je uvezao prvi genetički modifikovane organizme? Vlada Vojislava Koštunice i Ivana Dulić Marković. Jel to ona ista stranka pomoću koje je kao pomoću štapa upravo ova organizacija ušla u parlament?
Govorili su protiv SSP, čiji delovi su u poljoprivredi veoma loši, ali da vidimo kako se došlo do tog SSP? Pregovori su počeli, evo, ministar će to znati 25.11.2005. godine. Tada je vladala Vlada Vojislava Koštunice. Sporazum je parafiran 7.11.2007. godine. Tada je vladala Vlada Marijana Rističevića, jel, SNS? Ona nije bila ni osnovana. I sada nam oni zameraju na svojim greškama. Oni neće nama da oproste ni svoje greške. Onda je izašao vrlo književnik, uz pratnju profesora koji drži transparent, vredan 62.000 evra, da nam drži ovde predavanje o patriotizmu.
Dame i gospodo narodni poslanici, da bi menjali društvo, moramo mi da se menjamo. U svojoj karijeri od 57 godina, koliko pamtim, kad sam progovorio, prošao sam kroz razne faze poljoprivrede. Poljoprivreda se modernizuje, poljoprivreda ide napred. Nije nama problem ni tako mali posao, ali mi moramo spojiti tri stvari, najmanje tri stvari – poljoprivredu, energetiku i preradu.
Iz poljoprivrede se daju napraviti energenti i za primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Mi toliko zapuštenog poljoprivrednog zemljišta smo zatekli u zapuštenoj državi u kojoj nije bilo države posle njih da možemo da proizvedemo energente na tom zapuštenom zemljištu, ali nam treba vreme. Nijedna rana nije zacelila preko noći. Država je ozbiljan, složen i dugo pravljen proizvod.
Mi možemo da napravimo energente i za primarnu poljoprivrednu proizvodnju i za preradu. Primarna poljoprivredna proizvodnja, prerađivačka industrija, industrija koja treba da povuče poljoprivredu, isključivo poljoprivredne zemlje su siromašne zemlje. Nama treba industrija koja će nositi i mi se moramo približavati, hteli ili ne. Jedno je put, drugo je destinacija. Da li ćemo ući u EU ili ne, ne zavisi od Hrvata, već od nas i od EU. Ali, mi moramo proći taj put da bi iskoristili predpristupne fondove od 175 miliona evra. To je predmet Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju. Ne možemo biti protiv integracija, a hoćemo IPARD. Mislim, to može kod ovog profesora književnosti, koji kaže ono – grupa na odseku za srpski jezik i književnost, kako beše?
Mi moramo iskoristiti ta sredstva, ali to nije sve. Pored tih sredstava postojaće i dalje nacionalna sredstva. Naši poljoprivrednici treba da znaju da će jedni da koriste IPARD sredstva, drugi nacionalna sredstva, a treći imaju pravo na pokrajinsku i lokalnu podršku, i to, naravno, sve uz saglasnost centralne Vlade, da ne bi došlo do višestrukog finansiranja jedne te iste proizvodnje. Nama treba izmena tog zakona, naravno da nam treba izmena Zakona o podsticajima, jer smo dobili nešto više, a i zaokret zajedničke evropske poljoprivredne politike, a verovali ili ne, EU je nastala na poljoprivredi, uglju i čeliku, najviše na poljoprivredi.
Godinama je 70% zajedničkog evropskog budžeta, sada je to 45%, 58 milijardi se izdvaja za 104 miliona hektara i 12 miliona poljoprivrednika EU izdvaja, ali je industrijski moćna i to može da izdvoji. Jedno je destinacija, a drugo je put do te destinacije. Mi taj put treba da pređemo sebe radi da bi mogli da izvozimo i u Rusiju po standardima, ili bilo gde. Nažalost, Rusija je daleko, pa transportni troškovi opterećuju našu proizvodnju, inače bi iskoristili bescarinske aranžmane, to je sigurno, i koristimo za voće, a troškovi prevoza manje utiču na visinu cena, nego što je to slučaj kod pšenice, kukuruza itd.
Mi treba ono što seljaci proizvedu na njivi da preradimo što bliže mestu proizvodnje. Mi moramo da vodimo računa i o ruralnom razvoju, a to je preko milijardu više izdvojeno, oko milijardu više, da zadržimo tog malog čoveka tamo negde gde je sad živeo, da probamo da vratimo neke iz velikih gradova, i da to bude poljoprivredna politika, a oni koji prate zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku čak smatraju da su ta mala poljoprivredna gazdinstva i mešovita, mogu uz dobru podršku poljoprivredne politike, nacionalne i zajedničke mogu da budu u budućnosti za višak zapošljavanja, dakle da budu šansa da se više ljudi zaposli. To je šansa i da se održi životna sredina, divlja, seoski turizam, da možete imati koga da posetite nedeljom itd.
Mi moramo da se menjamo da bi društvo menjali. DŽaba vam zlato i dijamanti ako nemate hrane i pijaće vode. Umrećete gladni, umrećete žedni. Bogatstvo jedne zemlje se uskoro neće računati količinom zlata i dijamanata, već količinom hrane i pojaće vode koju ta zemlja proizvodi ili može da proizvede. Imate bogate zemlje koje imaju zlato, dijamante, rudna blaga, ali su siromašni. Narod je siromašan. Imate zemlje koje nemaju ništa od toga, ali su bogate, jer ljudi znaju da iskoriste ono malo što imaju. U principu, sve je do organizacije i do ljudi. I mi moramo da organizujemo poljoprivredu na način da ispoštujemo posedovnu strukturu koja postoji. Italija, Grčka, Španija, nema velike posede. Nemoj da mislite da u EU postoje posedi od 1000, 2000, 3000, 4000, 5000 hektara. Prosečno je 10 do 15 hektara. Polovina poseda u EU je manja od 10 hektara.
Mi moramo da specijalizujemo našu poljoprivrednu proizvodnju shodno površinama koju naši poljoprivrednici, vredni ljudi, koji su uprkos teškoćama, sankcijama itd. nas izvlačili iz krize, ostvarivali izvoz. Netačno je da nije bilo izvoza do 2007. godine. Godine 2005. suficit je bio milijardu dolara. Sada je negde oko 1,2 milijarde evra i to ne zahvaljujući baš toliko našoj nekoj ekstremno visokoj proizvodnji i tajkunima, nego pre svega što nas ima 500.000 manje. Ima nas manje na hrani i to je jedan od razloga zašto nam se povećao izvoz, odnosno vrednost tog izvoza.
Ima stvari koje smo do sada uradili dobro, ali mislim da stvari kreću, ovde je i bivša ministarka, da stvari kreću nabolje, jer smo doneli dobar Zakon o poljoprivredom zemljištu, da je dobar i ovaj Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, da posle te normative i zaposlenih koje ćemo primiti da ovo prate, da još treba zgrada da ispuni te uslove i da naši poljoprivrednici dođu do tih para, jer nam rokovi tek, jedni rokovi su od 2018, jedni rokovi su 2020. godine.
Da bi ostavio sebi vremena, naravno, Zakon o vodama, najvažniji za naše poljoprivrednike, je ne da ćemo samo zbrisati iz vodotokova one vikendice koje oni pripisuju isključivo predsedniku Republike, a oni imaju daleko više, pa ako ćemo čistiti, onda ćemo čistiti sve, ako ćemo govoriti o Savamaloj, onda ćemo govoriti o devet zgrada u Inđiji, koje su bile zakonite i koje su nezakonito srušene. Govorićemo o svemu. Nećemo govoriti samo o protivniku. Nećemo, neću da se svađam sa ljudima, već da se svađam sa problemima.
Koliko vidim, oni nisu rešenje. Oni su i dalje deo problema i žele da ostanu deo problema, i njima mogu da poručim da će nam biti bolje, kada mi budemo bolji, da ćemo imati nešto više, kada mi budemo nešto više, a naravno, ovom produktivnijem delu opozicije moram da kažem, Srbija će biti velika, kad iznutra postane velika. Hvala.