Ja ću i dalje govoriti o amandmanu koji je podnela poslanička grupa DSS, odnosno gospodin Mihajlov. Mislim da prethodni govornik uopšte nije govorio o tom amandmanu, da je malo pobrkao, da govori o amandmanu koji je davno prošao. Međutim, ne zameram predsedavajućoj, stvarno je ovo naporno, pa vam ne zameram na propustu koji ste nehotice učinili.
Što se tiče ovog amandmana, već sam rekao da bih ga vrlo rado prihvatio i u tom obliku bih ga prihvatio. Nisam kriv što se neko prepoznao u bogatom ujaku iz Hrvatske. Postoje neke naše kolege koje su vršile vlast u prethodnom periodu, postoje stranke bivšeg režima koje su reketirale određene firme, a kad se novčana i materijalna situacija poboljšala, da bi opravdali to među svojim građanima, oni su rekli da su to nasledili od bogatog ujaka iz Hrvatske koji je, gle čuda, umro, pa su oni to nasledili i odjednom postali bogati, nekada bili siroti otporaši, odjednom se preko noći obogatili i to je najbolje pripisati pokojnom ujaku iz Hrvatske. A ja sam baš osetljiv na te ujake iz Hrvatske, tako da sam voleo da se ovaj amandman dopuni, a ko se tu prepoznao, to je već njegova krivica.

Ja sam strpljivo 14 sati slušao sve ovo što sam imao da čujem. Naprosto sam iznenađen i frapiran govorima koje sam čuo od strane nekih. Nisam mogao da poverujem da neko na ovu stranu prebaci neku bahatost, da govori o bahatosti 15 minuta, a da pri tome ta osoba zaspi uveče praznih džepova na tetkinom kauču, a kada se probudi, na računu mu osvane 12 miliona evra. Ako to nije bahato …

Gospodine predsedniče, držim se dnevnog reda makar 50% više nego što su se do sada držali svi govornici.

Ja sam ovde slušao razne priče o dahijama, o raznim likovima iz romana "Hajduci". Nema šta nisam slušao, a sada ću pričati malo o razlozima zbog čega se donose ovi poreski zakoni.
Pitanje je da li bi se ovi poreski zakoni donosili da smo, kada smo dolazili, stekli neku sređenu zemlju. Po količini zamerki koja je došla sa suprotne strane, neupućen čovek bi rekao da smo ovde došli u jednu sređenu državu, bez ikakvih problema, državu koja nije imala, a imala je, 36 milijardi spoljnog duga, državu u kojoj je nezaposlenost samo u poslednje četiri godine skočila za 350.000 ljudi. Sada tih 350.000 ljudi naravno ne uplaćuju doprinose i zato menjamo ovaj zakon. Tih 350.000 ljudi samo na zaradama bi imali milijardu, na doprinosima 700 miliona evra i ne bi bilo potrebno menjati ove zakone.
Ono što sam slušao od onih koji su pričali o privredi, o porezima, a koji u životu, to moram slobodno da kažem, nisu imali nikakve privredne rezultate, gotovo da gumicu na česmi nisu zavrnuli, mislili bi da mi kada smo došli na vlast da smo sve upropastili.
Ovi zakoni se ne bi donosili da nismo zatekli ogromne dugove, ogromne deficite, da nismo zatekli 370.000 novonezaposlenih ljudi, da je u Srbiji je samo 44% radno aktivnog stanovništva radilo, da je od 2000. godine u Srbiji nestalo 900.000 radnih mesta, da je bez penzija 320.000 ljudi starijih od 65 godina, da ima preko 500.000 penzionera čije su penzije 13.000 dinara, da 180.000 ljudi smo zatekli koji navodno rade, a ne primaju lične dohotke. Dakle, u sve to bih poverovao, u njihove zamerke da nismo zatekli opšte rasulo.
Mi smo čuli neku pesmu koja je ovde navedena. Ja mislim da bi njima najbolje pristajala pesma: "Mirno spavaj nano, sve je opljačkano". Što je oko videlo, leva ruka isplatila do desnog džepa.
Možda ne bi morali da menjamo ove zakone da bivši režim od javnih funkcija i javnih poslova nije napravio privatni biznis.
Ne znam koje su te dahije? Najverovatnije se misli na ove iz beogradske nahije, na gradonačelnika, na Gangulu. Možda se mislilo na Đilasa? Možda se mislilo na Ješića i na njegov stan u Beču od 116 kvadrata za koji su rekli da to nije istina? Možda mislite na onih 937 miliona evra koje je njihov predsednik stranke zaradio onog trenutka kada je došao na javnu funkciju u narednih pet godina? Baš bih voleo da čujem koji je on to proizvod imao kada je zaradio gotovo milijardi dolara.
Kada smo mi došli, nije se živelo od zarađenog, već od zaduženog. Prodata je gotovo sva društvena imovina. Neprestano peglamo njihove deficite. Govore oni da se ovim zakonima dere koža građana, zaboraveći da su oni tu kožu nekoliko puta već odrali.
Ovi zakoni koje sada donosimo su rezultat njihovog ekonomskog koncepta koji je zasnovan na stranim bankama, na stranim trgovinskim lancima, na prodaji strane robe, na obaranju carina. Njihova ekonomska politika je dovela do ovde, da su prodali gotovo sve fabrike koje su imale monopol, fabrike cigareta, cementare, pivare, preradu nafte. Prodali su telekomunikacije i sav taj novac su potrošili. Ostatak imovine prodali su svojim prijateljima tajkunima, a ono što nije valjalo, to je ostalo da osiromašeni građani kroz porez izdržavaju.
Danas nam oni zameraju na ovim zakonima, iako su neprestano, ne samo četiri godine, već u zadnjih 12 godina, devet godina uzimali od siromašnih i davali bogatima.
Kolika je beda i siromaštvo u Srbiji, gotovo da je izlično govoriti. Srbija koju smo zatekli je bila potpuno zapuštena zemlja u kojoj su se dimila dva fabrička odžaka, zemlja bez proizvodnje, zemlja u kojoj se proizvodila laž, prevara, obmana, itd. Pokušaj da sa stranim investicijama nadomesti izgubljena radna mesta je samo nastavak pogubne ekonomske politike koju je vodio bivši režim. Te strane investicije dolaze zbog toga što smo jeftina radna snaga i onda siromašni građani treba da plaćaju subvencije firmama da bi bili radna snaga stranim investitorima. Hiljadu zaposlenih na jednog zaposlenog koji radi kod stranih investitora gubili smo 9,5 zaposlenih u malim i srednjim preduzećima. To je bila njihova ekonomska politika, to je bila ekonomska politika propalović.
Već kad smo kod romana "Hajduci" tamo postoji još jedan lik koji se zove "Trta-Mrta", koji je vozio gondolu, pravi pljeskavice i bio poprilično mastan. Mislim da oni koji su od naše privrede napravili suvu drenovinu i nama zameraju što iz nje ne može više ništa da se iscedi, oni koji su u javnom sektoru ostavili 550 hiljada ljudi, a u proizvodnji broj radnika se vodi na 300 hiljada ljudi, danas nama zameraju na svojim greškama.
Kada smo kod zakona na dobit ja moram reći da za taj zakon ne mogu glasati. Iz prostog razloga što se poljoprivredno zemljište uvrstava kao imovina, kao osnovica za porez na imovinu i sada neko ko ima 15 hektara treba da plati gotovo 600 evra poreza na imovinu, na poljoprivredno zemljište to zemljoradnici u ovom trenutku posle sušne godine i posle propasti koju smo imali ne mogu da izdrže iz toga ukoliko se amandmanom ne ispravi Zakon o porezu na dobit i poljoprivredno zemljište ne bude izuzeto iz poreza na dobit, ja za takav zakon ne mogu glasati.
Mislim da moramo prekinuti sa pogubnom ekonomskom politikom koju nam je ostavila vlada bivšeg režima, da jednostavno uložimo novac u poljoprivredu i prehrambenu industriju i da bivši režim umesto što je napravio dubioze od 600 miliona evra u "Agrobanci" i Razvojnoj banci Vojvodine i da je napravio jedan funkcionalan most za 50 miliona evra, a ne onaj od 450 miliona evra da su tih milijardu uložili u poljoprivredu, da su nabavili stočni fond, da su kupili 500 hiljada krava, danas bi od mesa, mleka i prerade mesa i mleka imali gotovo svake godine milijardu društvenog proizvoda i na takav način povratili čast i dostojanstvo, ne samo srpskom seljaku već i srpskom radniku. Umesto da su to uradili oni neće da nam oproste ni svoje greške. Toliko. Hvala.

Ne razumem neartikulisane krike, ali nema veza, ne možete me dekoncentrisati.
Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član, gospodine Andriću…
(Ivan Andrić s mesta: Evo neću.)

Molim vas da opomenete, možete li da stvorite uslove da ja mogu da iznesem šta imam.
Reklamiram član 103. stav 1, 2, 4. i 7, reklamiram član 108. i član 111. Poslovnika.
Član 103. kaže – narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine. Stav 2. – narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano. Stav 4. – narodni poslanik je dužan da navede koji član ovog poslovnika je povređen postupanjem predsednika Narodne skupštine i da obrazloži u čemu se sastoji ta povreda. Stav 7. člana 103. – predsednik Narodne skupštine je dužan da narodnom poslaniku koji se ne pridržava odredaba stava 1, 2, 4. i 6. ovog člana ili na drugi očigledan način zloupotrebljava prava predviđena ovim članom izrekne mere predviđene članom 108. i 111. Te mere se sastoje u izricanju opomene.
Dakle, ovde su narodni poslanici više puta reklamirali član 27. iako se posle prvog ukazivanja nije smelo dopustiti da se na takvu povredu ponovo ukazuje. Više puta je dopušteno, predsedavajući je dopustio da narodni poslanici nastupaju, da vatreno govore, a da pri tome uopšte ne kažu na koji član Poslovnika misle da je predsedavajući prekršio Poslovnik.
Dakle, ja molim predsedavajuću da u skladu sa Poslovnikom član 103. ubuduće, a shodno članu 7, poslanicima koji nepravilno ukazuju na povredu Poslovnika izrekne mere iz člana 108. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da kada su u pitanju lekari i advokati, kada su te teme na dnevnom redu, onda diskusija naprosto živne. Imam osećaja da postoji određena vrsta sukoba interesa da je pojedinim pravnicima veoma stalo da ovaj drugi deo bude besplatan.
Krenuću redom, s obzirom da sam slušao izuzetno nadahnutu diskusiju jednog govornika, pa sam se zapitao – šta je to njima falilo u prethodnih pet godina da ovo rešenje koje sada nude, da to urade u prethodnom periodu da "Službeni glasnik" ne bude samo štampan, da bude u elektronskoj formi, da ga bude na internetu, da ti osnovni propisi, akti koji se objavljuju u "Službenom glasniku" budu dostupni svim građanima? Šta je falilo tom nadahnutom govorniku da u prethodnih pet godina predloži neko rešenje koje je ovim zakonom predloženo i da omogući širokom krugu korisnika, tj. građanima, pa i nama poslanicima da možemo da uporedimo početni predlog zakona sa štampanom verzijom zakona u elektronskom izdanju, radi lakšeg pregleda. Šta je to njima smetalo da to urade, da na određeni način te usluge budu besplatne, te osnovne?
"Službeni glasnik" se do sada štampao i naplaćivao. Nije bio dostupan u elektronskom izdanju, nije bio dostupan na internetu i sada kada slušam te nadahnute govore, gotovo da sam bio zaboravio da je "Službeni glasnik" prikupljao zbog tog štampanog izdanja ogromne svote novca, da je narod to morao da kupuje, a da su u "Službenom glasniku" deljeni masni honorari, da su se ponašali u stilu – ja sam u "Službenom glasniku" Bog, pomogao sam sebi i bližnjega svog, odštampaju nekoliko desetina hiljada knjiga i plate te usluge, knjige ne prodaju. Uglavnom su se bavili pomaganjem sebe i svojih bližnjih.
To je bilo obavezno, morali ste da kupite, niste mogli da nađete u elektronskom izdanju. Od novca koji se prikupljao i te kako je bilo raznih zloupotreba. U javnosti je poznato da je pre mesec dana taj slučaj sa "Službenim glasnikom" eksplodirao i nisam mogao da verujem da se i u "Službenom glasniku" moglo doći do takvih zloupotreba.
Naravno da podržavam da se izbriše stav 2. i ostane član 33. stav 2, onda dođemo u koliziju dva člana, ne zna se ko će da plati ove druge usluge koje navodno treba da budu besplatne. Građani treba da znaju da sve ono što se njih tiče da je besplatno, ali baš nisam sreo građane koji su zaintersovani toliko za sudsku praksu. Mislim da sam više sreo advokate nego građane, koji su zainteresovani da usluge i sudske prakse takođe budu besplatne, što ovim predlogom zakona nije omogućeno. Usvajanjem ovog amandmana je nemoguće sprovesti.
Advokati pokušavaju da svojoj struci pokažu koliko su zainteresovani da ova sudska praksa bude besplatna i složio bih se sa vama. Hoću da glasam za ovaj amandman, ali s obzirom da advokati imaju i te kako masne honorare kada brane klijente i da će tu sudsku praksu uglavnom oni koristiti, mogu da kažem da bih se složio sa tim nadahnutim govornikom da i ovo može da bude besplatno. Glasao bih za to, ali da advokati svoje klijente brane besplatno.

Po amandmanu da ne bude zabune.
Pokušao sam da objasnim da, kad su u pitanju advokati i lekari, mi ovde imamo problem. Ovde država finansira, u ovom članu je vrlo jasno, usluge onom širem broju korisnika. Dakle, tvrdim da čak te propise i akte neće gledati svi građani već samo oni koji imaju računare i oni koji su vezani za internet. Dakle, ipak je to malo uži krug od najšireg kruga građana, ali i taj malo uži krug država finansira iz budžeta. Dakle, osnovni propisi, akti sve ono što se objavljuje u "Službenom glasniku" vezano za donošenje propisa akata koji se tiču građana. Država, odnosno na predlog Vlade, će plaćati u korist tih korisnika tih usluga. Dakle, građani to neće plaćati na takav način se upoznavati sa zakonima i propisima.
Sad ovaj drugi deo prakse, sudske prakse, stručne prakse, ja bih to tako nazvao, ta vrsta usluge je potrebna veoma malom broju ljudi koji se bave uslugama, dakle advokatskim uslugama, ili iz nekog svog stručnog ugla za koji primaju lične dohotke i nadoknade. Oni iz tog ugla koriste ovaj drugi deo koji se naplaćuje. Radi se o malom broju ljudi koji i kad brane po službenoj dužnosti, ovde je to navedeno, svoje klijente, ipak te usluge naplaćuju od države. Kroz tu uslugu je do sada bila sadržana i cena celog "Službenog glasnika", a ovog puta može da bude sadržana i cena manjeg dela, odnosno te sudske prakse koja će se naplaćivati prilikom korišćenja u elektronskom internet izdanju "Službenog glasnika RS".
Ovo je daleko naprednije od onoga što smo imali, a ovaj drugi deo koji se ne finansira iz budžeta treba razumeti ovako. Ko puni budžet? Budžet pune svi građani. Ti građani imaju pravo da koriste ovaj prvi deo besplatno, a ovaj drugi deo, koji je vezan za veoma mali broj korisnika, zašto bi siroti seljaci, siroti otpušteni radnici kroz porez ubacivali novac u budžet iz koga bi se finansirale usluge lica koja i ovako preskupo, za naš standard, naplaćuju svoje advokatske i druge stručne usluge po pitanju zainteresovanosti građana za njihove usluge. Ako oni to već naplaćuju, zašto bi onda morali taj uži krug svi građani da finansiraju kroz budžet, na određeni način, njihove usluge koje oni inače naplaćuju svojim klijentima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 127. i član 128. S tim u vezi da kažem, jutros smo imali jednu onako vaspitnu meru gospodina Milivojevića, koji nas je upozorio da ne kasnimo 10 minuta ili već koliko se kasnilo.
Pri tome, gospodin Milivojević je prilikom ulaska u salu zaboravio da po članu 127. stav 1. da je narodni poslanik dužan da svoju poslaničku karticu ubaci u poslaničku jedinicu. Hajde i to da mu oprostimo.
Međutim, posle cele te pridike, posle predavanja koje je ovde održao o moralu narodni poslanik Srđan Milivojević, po ko zna koji put je izašao, karticu ostavio u svojoj poslaničkoj jedinici, ali ovog puta je maskirao, tako što je presavio sistem i na karticu stavio Poslovnik da ne vidimo da je karticu ostavio u poslaničkoj jedinici, lažno prikazao svoje prisustvo i u ovom trenutku šeta, možda po Beogradu, možda po Solunu, možda je negde u Turskoj, možda je otišao na godišnji odmor. Uglavnom, kao što vidite, u ovom trenutku možda je u Kruševcu, možda vozi gondolu, ali u ovom trenutku njega nema.
Ja tražim da se proveri da li je u ovom trenutku poslanik Milivojević u poslaničkoj jedinci, da li je grubo prekršio član 128. Poslovnika i time prikazao sebe da je u kvorumu, da sedi u sali, a da trenutno kao što vidimo svi nije prisutan i ne samo da je zaboravio karticu, već očigledno da je želeo da prikrije svoje odsustvo iz Skupštine time što je stavio Poslovnik preko kartice da se ne bi videlo šta je učinio.
Ja ne bih ovo reklamirao da uporno od tog istog poslanika ne čujemo moralne pridike koje iz te klupe dolaze, pa bi bilo reda da se utvrdi da li je ta, moralna veličina, trenutno u sali i da li je učinila ono što sam ja rekao.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku bih da ispravim jednu nepreciznost, s obzirom da je prethodni govornik rekao da je na ovaj član podneto tri amandmana. Podneta su četiri. Srđan Šajn je podneo četvrti amandman na član 6, koliko sam ja čitao materijal nije povučen, ali dajem za pravo, videćemo u nastavku da li je povučen ili ne. Ali, mislim da je usvojen, a ne povučen. Usvojen amandman je podneti amandman.
Dakle, da ispravim tu nepreciznost, što se tiče amandmana, on na prvi pogled izgleda veoma lepo, rado bih ga podržao, da ne živimo u državi u kojoj živimo.
Dakle, pacijent u amandmanu ima pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu. Izostavljene su reči "u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem", pa i dalje ono "u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite".
Ukoliko bi usvojili ovaj amandman, onda bi pacijentima dali za pravo ona prava koja u stvari ne mogu da ostvare. Ukoliko nema drugog dela ovog prvog stava, ukoliko izbrišemo i usvojimo ovaj amandman, onda se zdravstvene usluge pacijentu, ima pravo na dostupnost zdravstvenih usluga i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, bez obzira na materijalne mogućnosti iz sistema zdravstvene zaštite, što znači da ukoliko bi on imao prava koja ne može da ostvari, jer nema materijalnih mogućnosti da ispuni ovaj amandman, dakle, ukoliko bi ga usvojili, ne bi pacijent mogao da ostvari na tu vrstu zaštite ako ona nije u skladu sa materijalnim mogućnostima iz sistema zdravstvene zaštite.
Tako pravo koje bi mi dali na papiru, bilo bi papirnato pravo. U praksi bi bilo nesprovodivo. Na određen način ovaj amandman nije prihvatljiv, s obzirom da ne uvažava realnost u kojoj se zemlja nalazi. Da nismo nasledili državu koju smo nasledili, da nismo nasledili 26% nezaposlenih, da je zaposlenost veća, da 300.000 ljudi nije ostalo bez posla, da smo imali onih 200.000 ljudi zaposlenih, odmah sada bi imali veći broj lica koja uplaćuju zdravstveno osiguranje.
Nažalost, ne da nismo dobili 200.000 novih osiguranika, izgubili smo 300.000 lica koja su umesto da budu zaposleni i plaćaju zdravstveno osiguranje, postali su u zadnjih četiri, pet godina nezaposleni i time se kvalitet zdravstvene zaštite na određen način smanjio, odnosno materijalne nemogućnosti, a to nisu samo finansijske, već i mogućnosti u opremi, samim tim što je ostalo toliko ljudi bez posla, materijalne mogućnosti zdravstvene zaštite su sve slabije.
Ovim amandmanom te materijalne mogućnosti su izuzete, tako da pacijent ima pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, bez obzira na materijalne mogućnosti, što je po meni nesprovodivo, zbog toga što živimo u državi koja gotova nema ekonomiju, u državi u kojoj trošimo 20% više nego što zarađujemo. Ukoliko bi usvojili ovaj amandman, ne vidim kako bi mi ispunili uslove iz ovog člana zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i četvrtog amandmana na član 6, kao što sam pravilno pročitao. Naravno da sam zahvalan zato što je usvojen ovaj amanmdan, ali bih voleo i da ga protumačimo na način na koji ga je protumačio Srđan Šajn. U osnovnom tekstu piše -  u postupku ostvarivanja prava itd, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj zaštiti.
Sam stav 2. u članu 6. je bio relativno dobar, ali je dopunjen još kvalitetnijim amandmanom gospodina Šajna. On je rekao da diskriminacije nema ni na neku drugu različitost, a ta različitost može biti, pored onih nabrojanih, i politička. Ne mora biti samo rasna, verska, nacionalna, a on je naveo i neke zbog seksualnog opredeljenja.
Ona može biti profesionalna, može biti mešavina zavičajne i profesionalne. On je tu naveo poljoprivredne proizvođače. Ja bih tu naveo kompletno seosko stanovništvo, bez obzira da li se bavi poljoprivredom ili se ne bavi poljoprivredom. Dakle, na selu žive i penzioneri i oni koji se ne bave poljoprivredom. Bez obzira na bilo koji zakon koji je donet, oni su na određeni način diskriminisani. Zahvalan sam na usvojenom amandmanu, koji makar tekstualno naglašava težnju zakonodavca da spreči takvu vrstu diskriminacije, jer se sada spominje ta neka druga različitost, a u samom tekstu kaže mesto stanovanja, vrstu oboljenja itd.
Posebno je zanimljiva ova druga različitost koju usvajamo i mesto stanovanja, jer sela često nemaju lekara. To što mi zakonom usvojimo, silom prilika ili neprilika, nećemo biti u stanju da to sprovedemo u praksi zato što mnoga sela, vrlo su malobrojna, neka su gotovo izumrla, ona u kojima još uvek ima stanovnika, mislim da gotovo pet hiljada ima manje od sto stanovnika, najverovatnije ta sela nemaju lekara. Zamislite tu vrstu neke prisilne diskriminacije kada živite na selu ukoliko doživite moždani udar ili srčani udar mogućnosti za lečenje, oporavak ili spasenje su vam daleko manje nego kada živite u gradu. Na selu često nemate ni ambulantu, lekara, nemate dom zdravlja, posebno nemate bolnicu. Kliničko-bolnički centri i bolnice su veoma daleko. Dakle, onaj ko bi i želeo da vam ukaže pomoć , ima jako dobru volju, bez obzira na sve zakone, sticajem okolnosti zbog naših ekonomskih nedaća, zbog migracija itd, seosko stanovništvo je na određen način, bez obzira na dobru volju zakonodavca, silom prilika diskriminisano.
Danas imate diskriminaciju, ovde piše, pacijenata. Da li je pacijent lice koje nije uplatilo zdravstveno osiguranje? To je posebno dobro ukoliko se zakon odnosi na tu vrstu pacijenata, s obzirom da imamo nezaposlene radnike koji imaju pravo na zdravstveno osiguranje i na zdravstvene knjižice i imamo moguće pacijente koji sticajem okolnosti rade, a poslodavci im ne uplaćuju zdravstveno osiguranje i njihove zdravstvene knjižice nisu overene. S toga bih voleo da čujem da li je ta vrsta diskriminacije isključena, s obzirom da ne njihovom krivicom neki poslodavac nije platio to osiguranje.
Danas je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti predviđena besplatna promena pola. Danas je lakše živeti u gradu, lakše čak i onima koji menjaju pol, nego mnogima koji žive na selu, koji uopšte ne mogu da dođu do lekara.
Još mi je nešto zasmetalo u vezi ove različitosti. Zašto se osuđuju funkcioneri koji razgovaraju sa političarima u vinogradima? Dakle, bolje da funkcioneri odu, pa makar i u inostranstvo, gde ne biraju gde će ih domaćin voditi, odu negde u prirodu, u selo, odu pogledaju vinograd, razgovaraju u vinogradu. Po meni je bolje razgovarati na takav način, nego što smo imali slučaj da bivši funkcioneri razgovaraju, recimo, u Šilerovoj, u bazenu uz viskić itd. Mislim da je prirodnije ono prvo i da je to prirodnije za iole ozbiljnije funkcionere. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira ko je predlagač ovog amandmana, mislim da je amandman smislen i da je trebalo da se prihvati, s obzirom da ko god ulazi u APR mogao je da vidi da su preduzetnici samo deo registra, a da su privredna društva u koje spadaju gotovo sva druga pravna lica, da je to sasvim drugi registar i da je ovaj amandman uputan.
Dakle, oni predlažu da se reč "preduzetnik" i u ovom stavu se obavljanje delatnosti odnosi preduzetnika, pod uslovima i na način utvrđen zakonom, on može da obavlja delatnost. Nema privrednih društava, a preduzetnik po samoj formulaciji je, u stvari, zanatlija. Tu spadaju trgovačke radnje, ugostiteljske radnje itd, dok su privredna društva društvo sa ograničenom odgovornošću, zadruge, akcionarska društva, svrstana u privredno društvo, tako da ne vidim razlog zašto ovaj amandman nije prihvaćen. U danu za glasanje, ukoliko budem uspeo da čujem da se glasa za ovaj amandman na član 7. na stav 4. ja ću svakako glasati za ovaj amandman, jer je daleko precizniji od onog što je Vlada predložila. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram reći da je član 9. veoma precizan i da on govori o poslovima upravljanja na delu železničke infrastrukture za koju društvo nema ekonomski interes, mogu se preneti u preradne infrastrukture koga osniva autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave.
Dakle, već je samim članom predviđeno da se određeni poslovi upravljanja mogu preneti na autonomnu pokrajinu, na lokalnu samoupravu. Amandmanom se ne govori o prenosu nadležnosti već se govori o izričitom, bezuslovnom prenosu nadležnosti na AP Vojvodinu. S obzirom na odnose i na federalizaciju, na težnju za federalizacijom Srbije, bojim se da bi se to prenelo i na ovo javno preduzeće, odnosno da bi se to prenelo na Železnice Srbije.
Imajući vidu da živimo u okolnostima u kojima živimo društveno ekonomskim, političkim, nije teško pretpostaviti da bi usvajanjem ovog amandmana moglo da dođe do velikih nesporazuma, svađa koje bi se kasnije sa profesionalnog železničkog terena i te kako mogle preneti i na politički. Razumem predlagača zato što je to stranka regionalnog karaktera. Razumem od prilike šta bi oni želeli, ali se bojim da bi tu napravili još jedan propust koji po meni ne znam da li bi bio u skladu sa Ustavom.
Dakle, predlagač je već predvideo da se određene nadležnosti iz upravljanja na delu železničke infrastrukture mogu preneti na lokalnu samoupravu, odnosno na jedinice AP Vojvodine, ali da predlagač amandmanom to traži bezuslovno tako da bi Železnice Srbije izgubile bilo kakvo pravo upravljanja na celoj teritoriji Republike Srbije pa bi s obzirom na političke odnose to moglo biti preneto i na železničke. Recimo, tamo bi neki delovi pruge mogli da imaju sasvim drugačije upravljanje od onoga čime upravlja Republika. To bi naravno u nekim situacijama dovelo i do međunarodnih sporova, do zastoja u železnici.
Govorim sve šta bi se moglo desiti, ne tvrdim da bi se to desilo. Ali, bojim se, s obzirom na sadašnji Ustav, na sadašnje zakone i prenete nadležnosti, na odluke Ustavnog suda, na političke okolnosti koje vladaju u Srbiji, s obzirom i na političke okolnosti koje vladaju u okruženju, ja kao neko ko je 1990. uvažavao potrebu za određenim stepenom autonomije Vojvodine, na tom stanovištu sam i sada.
Mislim, da bi ipak u ovom trenutku bilo previše ukoliko bi usvojili ovaj amandman bez obzira što vidim u ovome i dobru volju predlagača da na određeni način udovolji i AP Vojvodini i da u određenim situacijama poslove upravljanja na delu železničke infrastrukture može da poveri, dakle, može, a ne mora da poveri ukoliko bi se amandman usvojio onda bi to bilo bezuslovno. Poznavajući političku garnituru predlagača, njima svaka čast, ali poznavajući sadašnju političku garnituru u Novom Sadu bojim se da bi to bio razlog za još veće sporove i za još veću neefikasnost naše železnice i moguće plaćanje određenih penala ukoliko bi došlo do železničkog sukoba koji bi se dao očekivati u ovim okolnostima, ukoliko bi do toga došlo, onda bi došlo do određenih šteta za neke druge međunarodne predstavnike.

Prvo želim da kažem da često kada slušam svoje kolege koje dolaze iz Vojvodine, odakle dolazim i ja, često ne mogu da ih razumem.
Dakle, interes građana u Vojvodini, interes građana u Srbiji je isti. Njihov interes je da imaju efikasan celovit železnički prevoz, da se ne događa da lokomotive ostanu bez goriva, da se događaju udesi, da se putuje brže itd.
Mislim da je taj interes ne podeljen. Što se tiče ovog amandmana, već sam rekao da je članom 9. predloženo da se određeni poslovi upravljanja mogu preneti na AP Vojvodinu i jedino što ne piše mora, a predlagač amandmana želi, ne insistira na tome da se bezuslovno prenesu ta prava na AP Vojvodinu. Rekao sam da kao stranka koja je prva uvažila autonomiju Vojvodine još 1990. godine kada mnogi nisu smeli to da pomenu, kao prva, ja sam protiv toga da se usvoji ovaj amandman iz razloga koje sam naveo. Kada slušam ove predlagače, bojim se da oni brkaju interese građana sa interesima Vlade Vojvodine.
Dakle, Vlada Vojvodine nisu građani Vojvodine. Vlada Vojvodine je ovakva kakva jeste, mislim da počiva na svega 25 do 30% birača koji su izašli na izbore.
Izborni sistem, da ne govorim o tome koji je doprineo da ova Vlada bude u Vojvodini formirana, sasvim je legitiman i ja uopšte sa te tačke ne želim da osporavam. Svi smo svedoci da Vlada Vojvodine pokušava da svoje funkcije poistoveti sa funkcijama Vlade države Srbije. Dakle, oni vodeća stranka u Vladi Vojvodine ima neku federalno uređenje u svojoj partiji i to uređenje želi da prenese na celu Srbiju i ja želim da kažem da se ovde brka šta su ovlašćenja autonomije i države i mislim da je predlagač ovog puta u pravu i da je jasno definisao šta radi država, a šta pokrajina. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pročitao ovaj amandman. Dakle, ukoliko bi se on ugradio, onda bi na određen način zakon izgubio smisao. Drugi deo amandmana je sasvim u redu, a taj drugi deo amandmana glasi: "za koji društvo nema ekonomski interes, prenose se upravljači infrastrukture koga osniva AP, odnosno jedinica lokalne samouprave".
Bez obzira što je izostavljena reč: "mogu", taj deo amandmana bi bio prihvatljiv, ali imamo prvi deo amandmana, a pošto je amandman jedinstven – posle upravljanja na delu železničke infrastrukture na kojoj društvo ne može da obavlja redovno održavanje, odnosno organizovanje i regulisanje železničkog saobraćaja u smislu člana 2. ovog zakona. Taj prvi stav je u koliziji zato što je društvo upravljač infrastrukture u obavezi redovnog održavanja.
Uopšte ne znam koji bi momenat prenosa nadležnosti bio, s obzirom na obaveze društva da to redovno održava, što znači da bi društvo koje upravlja infrastrukturom trebalo da zanemari svoj posao da bi ovaj amandman mogao da bude ispunjen, tako da je ovaj drugi deo za mene prihvatljiv, a ovaj prvi deo amandmana nažalost nije, zato što je teško definisati kada je to društvo prestalo da obavlja redovno održavanje, odnosno organizovanje i regulisanje železničkog saobraćaja, s obzirom da je ovim zakonom a i ranijim zakonima ono u obavezi da to organizuje. Hvala.