Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću glasati za amandman Zlate Đerić, s obzirom da nedelja školskog sporta koja bi obavezivala sve škole, a Vlada u svom obrazloženju kaže da se amandman ne prihvati iz razloga što i bez ovakve odredbe škola može svojim aktom urediti i nedelju školskog sporta, jer donošenje opštih unutrašnjih akata je deo autonomije škole. Znači, školi je ostavljeno od škole do škole da utvrdi da li će da bude nedelja sporta ili neće. Jedna škola može to da ima, druga može to da nema.
S obzirom na to da smo se mi nekada više kretali, da je bilo manje računara, na gotovo fizičko vaspitanje koje je bilo obavezno u školi nije ni trebalo, s obzirom da smo i tada imali osim fizičkog i razne turnire, da i ja to nazovem, nedelje školskog sporta, bez obzira na povećanu fizičku aktivnost koju smo kao srednjoškolci imali, mislim da bi sada bilo neophodno da se usvoji amandman Zlate Đerić, s obzirom na to da su kompjuteri učinili svoje, da srednjoškolci sem što ne posvećuju dovoljno pažnje sportu su previše zauzeti i raznim društvenim mrežama i da se gotovo fizičko vaspitanje, odnosno fizičke aktivnosti isključivo kod mnogih održavaju u stolici ispred kompjutera.
Mislim da bi neka obavezna nedelja školskog sporta pomogla u tome da se kroz tu nedelju neki učenici zainteresuju za sport i tako da pored računara imaju određene fizičke aktivnosti, ne u obimu u kojem smo mi to imali kao srednjoškolci, ali da bi donekle stekli neko interesovanje za školski sport, a samim tim i doprineli sportskom razvoju nekog svog mesta, nekog amaterskog kluba, itd, bilo bi neophodno da se ovaj amandman usvoji.
Takođe, moram skrenuti pažnju na veliku gojaznost u toj dobi, u srednjem obrazovanju, da je sve više omladine koja je izuzetno gojazna za svoj uzrast, za razliku od nekih bivših generacija koje su, sticajem okolnosti, imali više fizičkih aktivnosti, manje su vremena provodili na društvenim mrežama, pred računarima i kompjuterima, više su se kretali. Mislim da bi bilo, barem ću ja glasati za ovaj amandman, da bi bilo neophodno da se ovaj amandman usvoji i time na određeni način sve škole stave u isti položaj, da sve imaju obaveznu nedelju školskog sporta. Sa druge strane, da se učenici bave sportom, sportskim aktivnostima i time smanji procenat gojaznosti, a samim tim i da se kroz sportske aktivnosti njihova fizička aktivnost podigne na viši nivo, a u zdravom telu – zdrav duh, kako kaže stara poslovica. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 103. i član 109.
Pod broj jedan, u skladu sa članom 103, svaki narodni poslanik može reklamirati povredu Poslovnika, sem što ne može to učiniti ukoliko je povreda tog člana već reklamirana. Dakle, član 107, na koji je prethodni govornik reklamirao povredu Poslovnika, već je na tu povredu bilo ukazivano nekoliko puta.
Član 109. kaže otprilike – opomena se izriče narodnom poslaniku, pa se nabrajaju, i negde u sedmom redu piše – ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze. Ako neko ovde tvrdi da se u ovoj Skupštini promovišu ili zastupaju fašističke ideje, taj je na određeni način kvalifikovao određeni broj poslanika da te fašističke ideje ovde iznosi, odnosno propagira. U takvim situacijama, mislim da je obaveza predsedavajućeg da, po članu 109, izrekne opomenu narodnom poslaniku. I pre ovog narodnog poslanika je bilo onih koji su spominjali razne brčiće iz Nemačke itd, asocijacije su bile više nego jasne, ali ovde je eksplicitno rečeno da se u ovoj Skupštini šire fašističke ideje.
Bez obzira na razlike među poslanicima sa tim se ne slažem, a verujem i većina kolega i ovo što je izneseno od strane prethodnog govornika je jako uvredljivo ne samo za jednu poslaničku grupu već za celokupnu Skupštinu koja danas ovde zaseda, pa i za one poslanike koji ovde trenutno nisu prisutni.
Dakle, ta kvalifikacija da Skupština ili određeni deo Skupštine ili određena grupa zastupa fašističke ideje i da tako nastupa je veoma loše po ovaj parlament i zato zahtevam da se o ovoj mojoj reklamaciji Poslovnika glasa u danu za glasanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se u vezi ovog amandmana složim sa nekom diskriminacijom za koju se navodno zalažu određeni poslanici određene poslaničke grupe, pa i ja sam.
Diskriminacija može biti raznorazna. Imao sam želju da upišem školu fudbala u "Partizanu" i "Zvezdi". Međutim, moje tadašnje sposobnosti i sposobnosti mnogih nisu bile takve da smo psihički i fizički mogli da dostignemo taj nivo razvoja u tom trenutku da upišemo školu fudbala u "Crvenoj zvezdi" i "Partizanu". Vremenom neki moji drugovi koji su ostali u takozvanim nižerazrednim ligama su uspeli, zahvaljujući posebnoj pažnji trenera, da dostignu… (Isključen mikrofon.)

Ja pokušavam na specifičan način to da obrazložim. Očigledno da vi imate dva Poslovnika. Jedan važi za vašu poslaničku grupu, a jedan važi za poslaničku grupu kojoj pripadam.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ima jedan jedini Poslovnik u kome jasno piše da govorite o dnevnom redu. Sportske aktivnosti nisu na dnevnom redu.)
Ako govorim o inkluziji ja govorim da su neki moji drugari kasnije zahvaljujući posebnoj pažnji učitelja, nastavnika uspeli da se priključe onima kojima u tom trenutku nisu mogli, u trenutku kad nisu bili dovoljno sposobni, nisu uspeli da se kvalifikuju i nisu uspeli zajedno da startuju, na određeni način su bili diskriminisani.
Znači, diskriminacija može da bude pozitivna. Možete nekog da izdvojite, da mu posvetite punu pažnju da u toku svog školovanja dostigne određeni nivo znanja i da se zahvaljujući tom dostignuću i posebnim školama, specijalnim školama uspe da se kvalifikuje i da sa na takav način priključi nekoj deci sa kojom u određenom trenutku nije imao šanse da to uradi. Ukoliko ga pre vremena priključite nekoj grupi, ukoliko ne može sa njima dovoljno da se nosi to može da bude pogubno i za to dete o kome se radi. Dakle, u tom stepenu školovanja ukoliko prerarno uđe u neko takmičenje, a i škola je neka vrsta takmičenja onda to nije dobro ni za samo dete koje se prerano priključi drugoj deci koja su u tom trenutku u nekoj vrsti intelektualne prednosti nad njim.
Ne radi se ni o kakvoj diskriminaciji, ni o kakvom fašizmu, a u prilog tome govori šta biva sa tom decom kad dođe do testiranja? Zar i testiranje nije neka vrsta diskriminacije? Znači, ne mogu ni sva deca koja završe osnovu školu da upišu bilo koju srednju školu koju žele, već moraju na osnovu svojih intelektualnih sposobnosti da se posle testiranja, dakle, odgovarajuće provere opredele za škole koje mu u tom trenutku njihovo učenje, njihovo intelektualne sposobnosti dozvoljavaju na osnovu neke provere.
Dakle, u potpunosti se slažem sa ovom stranom koja je zastupala taj stav da tu nema nikakve vrste diskriminacije, a posebno nema fašizma, a ja sam posebno uvređen, jer je moj narod i previše puta bio žrtva fašizma da bih morao to da podnesem na način na koji to prezentiram u ovoj Skupštini. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, vezano za ovaj broj učenika u seriji ovih amandmana ne bih mogao da podržim ovaj amandman u celosti. Dakle, jedan deo je prihvatljiv, a drugi nije.
Što se broja učenika tiče, već smo čuli od ministra da 6.835 odeljenja u Srbiji ima manje od 15 učenika. Verujem da je od tih 6.835 najmanje 6.700 u manje urbanim sredinama, da to nazovem ruralnim sredinama. Ja sam u jednoj takvoj sredini odrastao i bilo je 32 učenika prosečno u svakom odeljenju od prvog do osmog razreda. Imali smo po dva odeljenja i škola je brojala 535 učenika, a sada ne broji ni polovinu od tog sastava.
Dakle i u ono vreme smo imali sasvim zadovoljavajuće rezultate, bez obzira što nas je bilo više od 25, što nas je bilo 32-33 prosečno, a u nekim razredima se taj broj kretao i do 35 učenika. Dakle, radilo se o seoskim sredinama. Sada, posle pedesetak godina, selo se sasvim ispraznilo i na određeni način školstvo deli sudbinu države. Seosko stanovništvo je usisano u velike gradove, tako da smo dobili industrijski mrtve gradove. Navodno je to urađeno z bog industrijalizacije. Sada imamo industrijski mrtve gradove i opustela sela. Imamo oko 6.800 odeljenja koja imaju do 15 učenika, a čini mi se da imamo oko 1000 odeljenja do pet učenika. Samim tim što je broj učenika mali, da u selu ima po jedan učenik, pa se od pet sela pravi jedno odeljenje, da su to đaci pešaci ili se lokalne samouprave uključuju da bi se ti učenici prevozili.
Samo da podsetim, a to sam rekao i u raspravi u načelu, da su u takvim seoskim sredinama rođeni gotovo svi naši velikani, uključujući i Teslu, Pupina, Njegoša, Ivu Andrića, našeg Nobelovca, Mešu Selimovića. Možemo da uključimo i Mehmed pašu Sokolovića. Dakle, svi naši velikani su rođeni na određeni način u selu i rezultat demografske katastrofe u Srbiji. Može da se desi da u buduće nema odakle da se rodi novi Tesla. Nećemo imati novog Pupina, novog Crnjanskog, novog Petra Petrovića Njegoša, novog Živojina Mišića.
Dakle, bez obzira što država želi da, posebno što se školstva tiče, zadrži odeljenja koja imaju do 15 učenika, selu se ne može pomoći ukoliko se ekonomska situacija u zemlji ne promeni. Ukoliko se politika prema selu i seljacima ne promeni, nećemo moći ništa da uradimo ni po pitanju školstva, niti će osnovno obrazovanje, da ne pričam o fakultetima i srednjem obrazovanju, biti lako dostupno onima koji žive na selu. Situacija iz tzv. brdskih opština se premešta u ravničarska, tako da imate u Vojvodini polovinu škola na selima koje više ne ispunjavaju uslove da imaju 15 učenika u jednom odeljenju.
Takva situacija je neodrživa i bojim se da dok se ne popravi ekonomsko stanje, dok se ova država ne okrene unutrašnjosti, selu i seljacima, dok se ne izvrši istinska decentralizacija, dok se prerađivačka industrija i poljoprivredna proizvodnja ne udruže i približe selu, ova država seoskom stanovništvu neće dati da seosko stanovništvo i seoska deca imaju podjednake šanse, da će ovo biti država bez šansi u bilo kojoj oblasti, a naravno da će biti teško dostupno školstvo i zdravstvo takvoj vrsti dece, odnosno deci kojoj žive u seoskim sredinama.
Dakle, možemo mi doneti zakon kakav hoćemo, možemo ograničiti broj učenika na 30, na 25, možemo minimum držati na jedan, dva, ali dok se ekonomska politika ove države ne promeni u korist manjih sredina, mislim da nama na selu pomoći nema. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražim obaveštenja na sledeća pitanja. Službi za Katastar nepokretnosti u Inđiji sam podneo zahtev da mi odgovori na pitanje – šta se desilo sa parcelama državnog zemljišta, odnosno poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini sa parcelama: 1716, 1717, 1718, 1719,1720, 1721, 1722, 1723, 1724, 1725, 1726, 1727, 1728? Parcele se nalaze na teritoriji Opštine Inđija, u katastarskoj Opštini Krčedin.
Takođe, tražio sam obaveštenja od Katastra nepokretnosti za parcele: 1710, 1710/2, 1710/3, 1710/5, 1710/6, 1710/7, 1710/8, 1710/9, 1710/10, 1710/11, za parcele 1715, za parcele: 1710/12, 1710/13 i parcelu 1710/14.
Naime, obaveštenja koja tražim su – do kakvih je sve vlasničkih promena, odnosno kakvi su sve nosioci prava upisivani na katastarskim parcelama u poslednjih sedam godina? Postoji indicija da je 101 hektar državnog zemljišta neovlašćeno zamenjeno sa preduzećima "Agrounija", čiji je vlasnik MK Komerc, pored autoputa Beograd-Novi Sad, da je to zemljište komunalno opremljeno o trošku građana republike, pokrajine i Opštine Inđija, da je zemljište zamenjeno za zemljište koje je manje vredno, protivzakonito, na teritoriji Opštine Inđija, na katastarskoj Opštini Čortanovci. Time je "Agrounija", čiji je vlasnik MK Komerc, sebi pribavila korist od 30 miliona evra.
Takođe, postoji indicija da je Opština Inđija dozvolila tu zamenu i da je to komunalno opremila za svoje potrebe i potrebe regionalne deponije, a kasnije kupovala zemljište od "Agrounije", čiji je vlasnik MK Komerc. Napominjem da je slučaj težak negde oko 30 miliona evra.
S obzirom da se već radi o licu koje je od ove države dobilo sve, s obzirom da drugi nemaju sve, tražim što hitniji odgovor na ova pitanja.
Moje drugo pitanje se odnosi na Pokrajinski fond za poljoprivredu, odnosno za transfere koji su izvršeni za pravna i fizička lica sa teritorije Opštine Inđija 14. maja 2012. godine, da vas podsetim, to je bilo između dva kruga pokrajinskih izbora, za transfer od 19.728.961 dinara, upućeno firmi "Poljotrejd", čije je sedište na teritoriji Opštine Inđija. Drugi transfer je bio 15. maja 2012. godine, od 17.529.437 dinara, na fizičko lice Radivoje Petrović, koji je ujedno vlasnik one prve firme koja je dobila novac. Novac je navodno upotrebljen za zalivne sisteme kojih nema.
S tim u vezi me interesuje – kada je bio konkurs? Ko je sve učestvovao na tom konkursu, jer su sredstva bila regresirana ili nepovratna? Ko je izvršio kontrolu namenskog trošenja? Da li je "Poljotrejd" i Radivoje Petrović bio donator DS? Sledeće, ko je finansirao podelu od 9000 paketa namirnica u tim sledećim izborima? Da li je na isti račun firma "Sunoko", čiji je vlasnik MK Komerc, u 2012. godini upućivala sredstva zemljoradnicima za šećernu repu koja nikada nisu dodeljena tim zemljoradnicima, niti su oni posedovali šećernu repu?
Ovo pitanje postavljam u vezi onog ispitivanja izborne kampanje i nepravilnosti koje su se na izborima desile. Samo da podsetim da su takvu vrstu dobijenih izbora čak i Rimljani kaznili pre 2077 godina kada su dva konzula izabrana na sličan način podmićivanjem paketima životnih namirnica i rimski sud je to proglasio kao izbornu krađu i poništio je takvu vrstu izbora.
Dakle, hoću da znam da li su preko Pokrajinskog fonda za poljoprivredu na ovaj način sredstva plasirana, da se izbornoj kampanji na ovakav način podmićuju birači, odnosno da li sredstva koja su bila namenjena za razvoj poljoprivrede nisu došla do poljoprivrednika nego su utrošena na izbornu kampanju?
Poslednje pitanje – šta će organi gonjenja preduzeti povodom privatizacije firme "Centro Srem" iz Stare Pazove, gde su firme ćerke "Tekstil", "Grameks" i "Promet", u centru Srema, čija je cena bila preko 10 miliona evra, a privatizovane za 600.000 evra i gde je hiljadu radnika, manjinskih akcionara praktično lustrirano iz tih fabrika, a imovina je pripala licima kojima ne bi smela da pripadne?

Dame i gospodo narodni poslanici, demokratija je svakako pravo većine, ali i pravo manjine. Danas je drugi put da podržavam predloge kolege Mikovića. Dakle, jedan zakon smo čak usvojili. Tom prilikom, na moje zaprepašćenje, dok smo glasali, veliki broj njegovih kolega, kao i dok je obrazlagao svoje predloge u zakonu koji smo usvojili prošli put, nije bio prisutan u sali, jedva ih je bilo nekoliko, a prilikom glasanja više od polovine njegove poslaničke grupe nije glasalo za to. Uprkos tome, mi smo kao neka demokratska većina rešili i usvojili njegov prošli zakon koji je on predložio. Zadovoljstvo mi je što i ovog puta mogu da podržim njegov zakon, odnosno njegovu rezoluciju kojom se na neki način reguliše procedura prilikom donošenja zakona, da ona bude sve više u službi gađana, a da ne bude na njihovu štetu i da ne bude preterano na korist onih drugih.
Ono što mene malo čudi je zašto to kolega Miković nije uradio u prošlom sazivu. Imao je četiri godine da predloži takvu vrstu rezolucije. Ja ću je sigurno podržati, bolje ikad nego nikad, ali malo čudi da nije imao razumevanja kada su oni bili većina. Evo koliko smo mi demokratska većina u ovom parlamentu, da za ono što nije imalo razumevanja u prošlom mandatu ovoga puta ima razumevanja kao manjina i da ćemo svakako glasati, barem ja, a mislim i druge kolege da će glasati za ovu rezoluciju, s obzirom na plemenite namere gospodina Mikovića, koje, iako su zakasnele, ipak su dobrodošle. Bolje ikad nego nikad. Bojim se da njegove kolege imaju problem, zato što je u suštini gospodin Miković priznao svoju grešku, a njegove kolege malo razočaravaju zato što neće da priznaju, sem tuđih grešaka, nijednu drugu grešku. Što se tiče nas, neće da nam oproste ni svoje greške. To nije zamerka gospodinu Mikoviću, to je svakako zamerka na neke neprincipijelne njegove kolege, ali to nije razlog da mi ne podržimo ovaj zakon.
Ono što ne vidim da ova rezolucija obuhvata je ono što boli sve građane, a to je mnogobrojnost zakona i propisa koje donosimo, a koji često idu u koliziju i često su suprotni jedni drugima. Nekad imam utisak da naša administracija naručuje propise samo za sebe. Dakle, imamo preko 120.000 činovnika i imamo u javnim preduzećima preko 200.000 zaposlenih. Imam utisak da ta administracija neke zakone i propise naručuje i piše u predlozima upravo zato da bi ona što više imala posla, da bi se što češće lupali pečati i potpisi, a uvek ti fali neki papir kad dođeš na šalter. Ova rezolucija ne obuhvata, naravno, ni uredbe, ni pravilnike itd. Bojim se da nećemo, bez obzira na plemenitu nameru, izbeći tu situaciju da nas šetaju od šaltera do šaltera. Ima ono što je rekao, čini mi se, Matija Bećković: "Nigde se čovek ne oseća manjim nego pred šalterom, a nigde se ne oseća većim nego iza šaltera".
Dakle, bojim se da nećemo skratiti tu administrativnu proceduru, da i ubuduće tehnologije donošenja zakona neće sprečiti da nam administracija pravi probleme i da, recimo, čoveka od jednog šaltera do drugog šalju sa argumentom – fali ti papir od mog kolege koji je samo dva metra udaljen, a koji, gle čuda, ne može to da izda, već morate da predate zahtev pa da čekate još dve, tri ili četiri nedelje. Tako sporu i lenju administraciju bojim se da ni ova rezolucija, a bojim se da ni neki budući zakoni neće moći da uklone, jer jednostavno se bojim da su ti činovnici veći i stariji od države, stariji od građana i da će nam ti papiri koji nama fale faliti i ubuduće.
Takođe pozdravljam napore u nacrtima zakona Ministarstva pravde da se određena dokumenta, lične karte itd. ne vade svaki čas, da ne moramo 25 puta nekada u toku godine da vadimo potvrdu o državljanstvu, odnosno izvod iz matične knjige rođenih da bi dokazali da smo rođeni i da bi imali pravo na ličnu kartu ili bilo koji dokument. I sami prilikom kandidovanja znate da, bez obzira koliko ste mandata bili, i ova administracija i izborna komisija traži da ne znam koliko puta dokazujete da ste rođeni u toj državi, da ste državljani te države itd. To ide u prilog mojoj tezi da je administracija napravila državu za sebe, veoma skupu državu i zato cenim ovaj napor u tom smislu da ćemo možda ubuduće doći do takvih rešenja, ne samo u rezoluciji, već i u zakonima, da nam ne treba toliko složena administrativna procedura da bi ostvarili neko svoje pravo. Kada ga mi teško ostvarimo, onda možemo znati koliko teško ga ostvaruju građani.
Takođe zakoni koje smo donosili u ovoj Skupštini, da krenem samo od Zakona o privatizaciji, u tom sazivu do 2003. godine bio sam i ja, i sve druge izmene i dopune Zakona o privatizaciji su se pokazale veoma pogrešne. Dakle uzimalo se od onih koji nemaju, davalo se onima koji imaju. Zakoni o privatizaciji su bili takva bruka da su danas ne samo u privredi, već lančano u celom društvu napravili reakciju tako da su građani ostali bez ikakvih prava, jer pravo na posao, pravo na zaradu je jedno osnovno pravo iz koga proističu sva druga prava.
Ogromni privredni i prirodni resursi zahvaljujući tom Zakonu o privatizaciji su oteti od građana, dodeljeni tajkunima, tako da ponekad mislim da Skupština, govorim ovo samokritički, da Skupština često nije donosila zakone onako kako je ona htela i mislila, da neko ko je želeo nešto da uzme, neko ko je u privatizaciji želeo da ostvari neka svoja prava na uštrb drugih, da prirodno stvorena dobra pretoči iz društvenih u svoja privatna, da to nije radio protivzakonito. Jednostavno su ti ljudi u Skupštini a možda i u prethodnim vladama naručivali predloge zakona, zakone kakvi su njima odgovarali, a koji nisu odgovarali građanima.
To je rezultiralo danas u ovoj državi da cela država postane socijalni slučaj i mislimo da naša odgovornost prema građanima je veća kada usvajamo zakone i propise da danas majke decu uspavljuju pre vremena da ne bi morali da večeraju, pošto nemaju šta da im daju da jedu. Imamo situaciju da građani pažljivo kupuju hleb i da tri puta zagledaju pre nego što ga kupe, da imaju toliko para da danas ne možete nikoga videti pred izlogom radnje. Sada možete šetati kroz Beograd, nekada ste šetali i mogli ste da vidite pred svakim izlogom pet ili šest građana koji zagledaju šta će da kupe od cipela, konfencije itd. Danas zahvaljujući, između ostalog i Zakonu o privatizaciji, većina građana ne može da stane od sramote pred izloge jer nema novac da kupi ni najjeftiniji artikal iz tog izloga.
Mislim da treba da donesemo buduće zakone i da ova rezolucija treba da posluži da niko u Srbiji ne bude gladan, da niko ne bude bos, da niko ne bude go i da niko ne bude rob u svojoj državi koja postaje trećerazredna kolonija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Narodne seljačke stranke i kao poljoprivrednik veoma sam oduševljen velikim prisustvom u Narodnoj skupštini kad se razgovara o ovim temama. Kad su bili advokati i lekari na dnevnom redu, sve je bilo puno, kada je došla na red poljoprivreda, a nije izborna kampanja, možemo na prste prebrojati i pripadnike većine i pripadnike manjine. Da nekim slučajem sutra budu izbori, mislim da ćemo svi zajedno noge polomiti obilazeći staje, svinjce i kokošinjce. Mislim da toliko uznemiravamo stoku tim izbornim kampanjama, da sam zabrinut za mentalno zdravlje naših životinja.
Kada je prošla godina bila sušna i kada je ta tema bila urgentna, toliko se naricalo, posebno sa one druge strane, bez obzira što smo mi tek obrazovali Vladu, da sam pomislio da nama zalivni sistemi ne trebaju. Bilo je dovoljno te dušebrižnike izvesti na polja dok plaču i nama zalivni sistem uopšte ne bi trebao. Toliko je bilo suza da smo mogli pet godina da imamo dobre pristojne useve.
Što se tiče ovih propisa i sporazuma, oni pre svega treba da omoguće lakšu trgovinu sa Crnom Gorom. Sa Crnom Gorom u ovoj oblasti mi imamo veliki suficit. Dakle, samo sa regionalnim okolnim tržištima mi imamo trgovinski suficit, a sa svim drugim zemljama gotovo smo u deficitu.
S tim u vezi, bez obzira što je ovo potpisao svojevremeno i na snagu stavio bivši ministar poljoprivrede Dušan Petrović, koji je tada bio i zamenik predsednika stranke vladajućeg režima, dakle glavnog stožera vladajućeg režima, ja ću ipak glasati za to, zato što mislim da ovaj sporazum unapređuje odnose ne samo u poljoprivredi već ukupne odnose između nas i Crne Gore. Dakle, posebnu pažnju uvek treba posvetiti Crnoj Gori, s obzirom da tamo živi 186 hiljada ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi i koji vole više Srbiju nego mi sami. Oni su u veoma teškom položaju i svaka saradnja sa Crnom Gorom, bez obzira da li sa aktuelnim režimom ili sa opozicijom, doprinosi tome da se oni osećaju bolje i komotnije u trenucima kada im je u toj državi veoma teško.
Ovaj sporazum sem poljoprivredne i trgovinske funkcije, ima na neki način i tu neku političku dimenziju i to je neki odraz našeg patriotizma prema onom narodu koji živi tamo pod težim uslovima nego što danas žive građani srpske nacionalnosti u Hrvatskoj i ja ću se usuditi da to kažem samo u svoje lično ime.
Ovi sporazumi će nam omogućiti da lakše trgujemo, ali naši budžeti, naša situacija u poljoprivredi koja nam je ostavljena, naša situacija prilikom raznih kontrola, od fitosanitarnih do drugih, od situacije koja je zatečena u poljoprivredi gde se uglavnom stranka bivšeg režima služila poljoprivredom i služila državom, a nije služila ni poljoprivredi ni državi ni poljoprivrednicima, je takva da možemo komotno da se uhvatimo za glavu i da se držimo za nju jedno godinu dana.
Poslednje akcije Ministarstva poljoprivrede, a mi to znamo i ministar će to potvrditi, prilikom kontrole skladišta, pokazale su da prethodne kontrole koje su vršila odgovarajuća ministarstva, pre svega dok je vladala stranka bivšeg režima nisu bile potpune, bile su fingirane i rezultat te kontrole je bila ona afera sa aflatoksinom. Da bi se sakrila i prikrila jedna kriminalna afera nedostatka robe u robnim rezervama, smišljena je afera "Aflatoksin". Ako je kukuruz aflatoksičan, a proglašen je kao takav, onda ne moraju skladištari da ga isporuče, jer je zaražen, nije dobar za ishranu stoke i prema tome ne može se isporučiti stočarima. Ta kriminalna afera je prikrivana sve do nekog dana, pre jedno nedelju dana, kada je otkriveno da kukuruz nije bio aflatoksičan, kukuruza nije bilo. A oni su proglasili preko 50 hiljada tona, gotovo svaki drugi ili treći kilogram u robnim rezervama, aflatoksičnim. To se prikrivalo dok se prikrivati moglo.
Sada je više nego jasno da onaj tamo pokrajinski sekretar koji ima stan u Beču, da je radio u korist naše štete. Afera "Aflatoksin" nije uticala samo na to da se prikriju manjkovi u skladištima, već i na to da naša zemlja sama sebe predstavi kao zaraženim područjem. Time je stao izvoz kukuruza. Kukuruz je bio prva grana, prvi proizvod koji smo izvozili i vrednost tog izvoza je bio 500 miliona evra. Pre afere "Aflatoksin", koju je lansirao vrli funkcioner stranke bivšeg režima, kukuruz se na berzama prodavao za preko 250 evra tonu. Neka mi ministar ispravi ako grešim. Posle afere, koja je izmišljena da bi se prikrili manjkovi u robnim rezervama, taj kukuruz vredi 170 evra po toni. Izgubio je trećinu svoje vrednosti. Nije teško izračunati da je naša država izgubila preko 100 miliona evra na izvozu kukuruza samo zato što je neko želeo da prikrije kriminalnu aferu koja se desila za vreme bivšeg režima, neko ko se drznuo da to uradi, a mi kao država izgubismo 100 miliona evra zato što su pale cene i pao je izvoz kukuruza iz naše zemlje.
Sve se to prelomilo na leđa poljoprivrednih proizvođača, zemljoradnika. A da zločin bude još veći i gori prema zemljoradnicima, to se desilo posle najsušnije godine u poslednjih 20 godina koliko ja pratim suše u Srbiji. Posle jedne od najsušnijih godina, lansirati takvu aferu – više je nego kriminalno. To je zločin i gotovo pravi genocid nad zemljoradnicima u Srbiji koji je neko napravio samo zato da bi prikrio nedela koja su se, gle čuda, dešavala i u njegovoj opštini. On je kao prijatelj bivšeg pomoćnika ministra trgovine zaboravio da nam kaže da su na teritoriji njegove opštine, kod jednog skladištara koji im je bio lični prijatelj, otkriveni najveći manjkovi. Neka me ministar demantuje ako to nije tačno jer, 22 miliona i 500 hiljada kilograma žitarica je falilo u magacinu tog vrlo bivšeg predsednika opštine Inđije i vrlo zabrinutog pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, koji je toliko bio zabrinut za zdravlje životinja da je proglasio aflatoksičnim preko 50 hiljada tona kukuruza i time napravio gubitak seljacima, posle najsušnije godine, a time i državi, preko 100 miliona evra. Neka me ministar demantuje ako sam nešto pogrešio.
Mislim da bivši manjkovi koje smo otkrili odmah prilikom dolaska, i sadašnji koji su bili prikriveni, da je to negde oko 150.000 tona žitarica. Ako bi uzeli šlepere u vožnji, mogli bi da poređamo, nedostatak žitarica je toliki da bi mogli da poređamo to što fali u kamione koji bi bili u vožnji od Podgorice do Novog Sada. Toliko fali u robnim rezervama žitarica robe u poslednjih četiri, pet godina.
Zahvaljujući nedostatku te kontrole, nedostatku propisa, nedostatku dobre volje, zahvaljujući raznim aferama, zahvaljujući želji da se napune džepovi, da ljudi budu punih džepova, a ne da omoguće da seljaci nešto u džepu osete, zahvaljujući tome je nestala kolona kamiona od Novog Sada do Podgorice. Niko za to do dana današnjeg nije odgovarao.
Nije samo poslednja afera jedina. U septembru je bio objavljen spisak nedostatka onoga što su oni mislili da u tom trenutku ne treba prikrivati. Protiv lica u septembru kojima je falilo to iz robnih rezervi podnete su samo neke ko bajagi krivične prijave, vođene su parnice, puštane neke menice koje nisu imale pokriće itd.
Šta još treba reći o tome, šta se sve radilo da poljoprivreda pre svega služi, ne zemlji, ne seljacima, ne građanima, već da služi pre svega da se napune novčanici tajkuna koji su bili lični prijatelji ministara u stranci bivšeg režima i u bivšoj vladi?
Treba li da podsetim, da je u jednom kombinatu, neka me ministar demantuje, proglašena lažna kuga svinja, da je nestalo 10.000 tovljenika, da je pisano da su zaražene, odnete su na klanicu i privatno poklane i prodate? Da li treba da podsetim na vinograde kojih nema? Da li treba da kažem da je samo u jednoj opštini država isplatila dva miliona evra podsticaja za vinograde, a da vinograda koji bi trebali da vrede oko pet miliona evra, jednostavno nema. Pare su potrošene, vinograda nema, istraga je u toku. Ko će tu na kraju izaći kao pobednik, ostaje da se vidi, jer oni koji su opljačkali toliko para, imaju novca i za podmićivanje raznih reformisanih, neformisanih i deformisanih pravosudnih organa.
Da li treba reći da su iz pokrajinskih fondova isplaćivani, a nek me ministar demantuje, zalivni sistemi kojih nema? Na sledećoj sednici ću vam doneti podatke da su ljudi koji su dobijali preko 30 miliona evra za zalivne sisteme, koji apsolutno nisu imali vodni potencijal za takvu vrstu zalivnog sistema, bili su deset-petnaest kilometara daleko od reka i kanala iz kog bi se napajao taj zalivni sistem. Tih zalivnih sistema nema, ali su pare plasirane i najverovatnije deljene između funkcionera Pokrajine i zemljoradnika, koji su, gle čuda, sticajem okolnosti, kao sa neba dobijali preko 300 hiljada evra.
Treba li da kažem da sam ih našao i na spisku donatora te stranke bivšeg režima, sa 230 hiljada dinara? Da li je neko samo za 230 hiljada dinara dao 300 hiljada evra za zalivni sistem koga nema, pri tome, našao kontrolu koja će utvrditi da ga ima i ja u to ne verujem?
Dakle, u poljoprivredi smo imali aferu do afere, zato nije bilo para za podsticaje. Naši podsticaji su bili manji za deset puta više nego u Hrvatskoj. Hrvatska je na 800 hiljada hektara i 400 hiljada pašnjaka, oni premiraju pašnjake, delila podsticaje od oko 700 miliona evra. U Srbiji je to bilo negde oko 20 miliona evra na četiri miliona hektara i tek ove godine izduplirano.
I istine radi, da bi poljoprivrednici znali, mi smo zakon doneli u roku kao Skupština u podsticajima, ministarstvo je svoje odradilo na vreme i sve što kasne isplate premija, subvencija, nije greška ni do ove skupštine, ni do vlasti, ni do većine, ni manjine, ni opozicije, ni Ministarstva poljoprivrede, greška je do Ministarstva finansija koje treba da isplati ono što smo mi zakonom utvrdili, a Ministarstvo to prosledilo.
Dakle, istine radi, da naši poljoprivredni proizvođači znaju, premije i subvencije više ne zavise ni od Skupštine ni od Ministarstva poljoprivrede, one uglavnom zavise od Ministarstva finansija. Ukoliko sam vam bilo šta u svom izlaganju pogrešio, molim ministra da me ispravi.
Svakako ću kao predsednik NSS glasati za ove zakone. Ovim se širi naše tržište, regionalni uticaj i daj Bože da ministar poljoprivrede ima para koliko smo makar uložili u "Fijat". Mislim da bi mogli na 300 hiljada gazdinstava da podignemo proizvodnju za 10 hiljada evra, barem kroz stočarstvo, preradu mesa i mleka, da bi sa parama koje smo uložili u "Fijat" mogli kroz 300-350 hiljada gazdinstava da podignemo svakome od njih proizvodnju za 10 hiljada evra, ispravite me ako grešim, i da svake godine imamo od dve do tri milijarde veći društveni proizvod, nego što imamo sada.
Nažalost, on sad taj novac nema, taj novac je potrošen. Živelo se od zaduženog, nije se živelo od zarađenog, sada moramo da živimo od zarađenog i još da vraćamo ono što su olako potrošili dok su živeli od zaduženog. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem da ću podržati tezu jednog mog kolege iz opozicije koji je rekao da je prosvetna reforma i uopšte reforme su zaustavljene posle ubistva Zorana Đinđića a dolaskom nove Vlade. Da vas podsetim, to je bila Vlada Zorana Živkovića, ja se sa tim slažem i ne znam zašto ga toliko mrze.
Ovu stvar oko obrazovanja posmatram iz drugog ugla. Ima stara kineska poslovica. Kad čoveku daš ribu, nahraniš ga za jedan dan. Kad ga naučiš da peca, nahraniš ga za ceo život. Tako da, obrazovanje je važan segment i naravno da je taj ugao mog gledanja bio poštovan kad sam ja išao u školu.
Neko je dobacio, najverovatnije meni, da sumnja u to moje školovanje. Dvanaest godina sam ja bio đak pešak, svakog dana sam pešačio šest kilometara i to mi nije palo teško. U tom pešačenju se mnogo i nauči kad se ide do škole, bez obzira što je škola daleko. Dakle, ukoliko niste lenji, možete lepo da se preslišate do kuće i od kuće. Moram da podsetim da su svi naši velikani, sebe naravno ne ubrajam u to, rođeni na selu i to me posebno zabrinjava, iako ću podržati ove zakone. Dakle, da uzmem od Tesle, Pupina, ako uzmemo Crnjanskog, ako uzmemo Šantića, ako uzmemo te ljude, videćemo da su se svi rodili na selu i počeli da se školuju na selu.
Kad sam se ja školovao, nas su naučili da pecamo, a bilo je i ribe. Školovali smo metalce, bravare, strugare, glodače, mašinske tehničare i svi su oni posle školovanja, kao i ja, imali priliku i šansu da dobiju posao u privredi, da kupe automobil na kredit koji je bio fića, da budu ponosni na svoje roditelje, da ih roditelji zaposle u te fabrike gde su oni radili, da se oni zaposle posle njih ili u isto vreme, da dele isti radnički hleb, da zarade, da unaprede svoju porodicu, da zarade za stan, da imaju solidan auto, da mogu makar da odu jednom u dve godine na godišnji odmor, da mogu da odu na letovanje, na zimovanje.
Naravno da ću podržati ovaj zakon, ali situacija u zemlji koja je zatečena nama ne garantuje da ćemo kroz školovanje, bez obzira na dobre namere, uspeti da unapredimo omladinu, odnosno da ćemo posle školovanja uspeti da ih uposlimo. Ukoliko ih obučimo da budu strugari bez struga, glodači bez glodalice, da budu radnici bez fabrike, mi ništa veliko nismo uradili.
Mi danas školujemo krznare, tekstilce bez tekstilne industrije. Krznare školujemo, a zabranili smo, verovali ili ne, odnosno Vlada pre nas je zabranila uzgoj krznašica, od nerčeva, nutrija, od činčila, sve je zabranjeno uzgajati radi proizvodnje krzna. Pitam se onda – šta će nama učenici krznari? Dakle, posle ovoga prvo što ćemo uraditi, tražićemo izmene i dopune tog zakona, da se životinje koje se gaje radi proizvodnje krzna, ne one u prirodi, one treba da budu zaštićene, mogu koristiti u krznarskoj industriji, inače ta profesija nema nikakav smisao.
S obzirom da živim na selu, moram i to da kažem, da je dostupno školstvo do sada fakulteta bilo sve teže. Dakle, vrlo je teško bilo biti radničko dete, radnički student u poslednje vreme i upisati fakultet. To se polako, zbog praznih sela, prenosi i na srednje škole, a bojim se da će se preneti i na osnovne škole, bez obzira na isturena odeljenja. Na selu će postojati đaci, učenici koji će morati da pešače ili da putuju preko 20, 30 kilometara, da bi im bilo dostupno osnovno obrazovanje.
S obzirom da sam i predsednik Narodne seljačke stranke, moram da istaknem da su ranije nastavnici, učitelji i učenici sa sela upravo proizveli one velikane o kojima sam govorio.
Mislim, takođe, da privatne škole za selo svakako nisu rešenje, privatne škole u Beogradu koje pohađaju posebno nadarena deca bivših ministara bivšeg režima, gde ministar koji ima platu od 15.000 evra godišnje, sa svim beneficijama, školuje dvoje dece i plaća školarinu 30.000 evra i sazida jednu lepu zgradu na pašnjaku u centru Beograda. Dakle, nema na selu tako nadarene dece. Svakako podržavam ideju da takva vrsta privatnih škola postoji, ali da se finansiraju na jedan transparentan način, a ne kao do sada, da funkcioner, bivši ministar, čija je plata 1000 evra, izdvaja za školovanje dece 2.500 evra mesečno i da to izgleda tako nikom nesumnjivo i nikom ništa tu ne izgleda problematično, a usput čovek sazida i zgradu koja vredi nekoliko stotina hiljada evra. Ma koliko bio štedljiv, meni je to veoma čudno. Bez obzira što su to škole za posebno pametnu i nadarenu decu, bojim se da će te privatne škole uveliko služiti bivšim ministrima, bivšim funkcionerima koji će školovati svoju decu, a seljaci i radnici neće imati od toga koristi.
Zašto govorim o seljacima i radnicima? Sem obrazovne i vaspitne uloge u školi, moraju i roditelji da se uključuju u vaspitanje i obrazovanje, jer obrazovanje samo u školi ne daje rezultate. Pitam vas kako u zatečenoj situaciji bez privrede, ma koliko to opoziciji bilo smešno, u zapuštenoj zemlji, gde se dime dva fabrička odžaka, kako vaspitati decu da slušaju učitelje, da se obrazuju, govoriti im da se školovanje isplati, ono što su nama govorili, da će se zaposliti, kad su oni sami poniženi, bez dostojanstva, bez časti, bez posla, kad njihova deca jednostavno kažu – šta ti imaš od toga što si se školovao, što si bio dobar učenik itd? Znači, sem dobre volje i ovih zakona, moramo da zavrnemo i rukave, a ne ruke. Mora da se napravi privreda u kojoj će strugari stati za strug, glodači za glodalicu, u kojoj će bravari i zavarivači raditi bravariju, u kojoj će tekstilci raditi u tekstilnoj industriji, u kojoj će trgovci raditi u trgovinama i neće nam trgovci biti uglavnom Kinezi koji trguju kineskom robom.
Mislim da je vreme da vratimo učenike posle škole u fabrike da rade i da budu ponos svojih roditelja i da roditelji budu ponos svoje dece, da posle svog nekog boravka u fabrici mogu, kao što su nas zapošljavali naši roditelji, da zaposle buduće pokoljenje. Kad to uradimo, onda smo ih naučili da pecaju. Sem toga što ih vredi naučiti da pecaju, time ih nahraniš za ceo život i u vodi u kojoj pecaju mora da ima ribe i u ovoj zemlji moramo da napravimo privredni sistem koji će biti na ponos svima nama, a posebno onima koji će se školovati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja pitanja, odnosno zahtevi za dobijanje obaveštenja se odnose pre svega na divljačku privatizaciju, pa ću ih navesti.
Govorim o divljačkim privatizacijama. To je građevinska firma "Kongrap". Govorim o divljačkim privatizacijama ili bolje reći grabizaciji, koja je izvršena za vreme vladavine bivšeg režima, gde je kupac rasprodao svu imovinu građevinskog preduzeća "Kongrap". Pri tom su radnici naravno ostali bez posla. Kada je ispumpao sav kapital, velike površine građevinskog zemljišta, zgrade, objekte ostavio je firmu kao praznu ljušturu, a više stotina radnika je ostalo bez posla, hleba, a što je najgore i bez autoriteta pred svojom decom, pred svojom porodicom i ostaju kao socijalni slučajevi.
Druga takođe privatizacija koja je takođe nečuvena je privatizacija "Zastava 500" iz Surdulice, koja je privatizovana dva puta istom kupcu. Prvo je sa njim raskinut ugovor, pa mu je kasnije firma vraćena. Tu je 130 radnika ostalo bez posla 15. jula 2011. godine, a u radne knjižice kao datum otpuštanja ili je upisan 4.5.2010. godine. Radnici se sude i zato je moje pitanje kao i prvo – šta će nadležni državni organi učiniti, šta će Ministarstvo pravde učiniti, ministarstvo sile, šta će uraditi policija, tužilaštvo da se ovi radnici zaštite? Oni vode spor povodom ovog otpuštanja i povodom ovog retroaktivnog otpuštanja, navođenja datuma godinu dana starijeg od datuma otpuštanja. Šta će nadležni državni organi uraditi da radnici koji vode spor već tri godine dobiju neki rezultat tog spora, odnosno da sud utvrdi da li su oni u pravu ili nisu?
Treće moje obaveštenje je gotovo bespotrebno, a to postavlja SVM po pitanju mehanizacije i kazni koje zemljoradnici plaćaju za priključne mašine, govorim o vučenim, one koje su opasnije po saobraćaj ne moraju da se registruju, ali vučene drljače, tanjirače, prskalice, berači itd. moraju da se registruju. Vozači koji sticajem okolnosti u poljoprivredi rade sa takvim mašinama ukoliko ih policija zaustavi dobiju pet negativnih poena i tri meseca zabranu vožnje. Moje pitanje je – šta će MUP preduzeti da se ta zakonska nepreciznost ispravi i da ove priključne mašine, kao i nošene podležu registraciji jer nigde u svetu i u Evropi to nije slučaj?
Četvrto i poslednje pitanje i obaveštenje se odnosi na izgradnju Fabrike za reciklažu olovnih akumulatora "Mon bat" u Inđiji na regionalnom vodozahvatu. Šta će Vlada RS i nadležni organi preduzeti povodom nečuvene izgradnje Fabrike za reciklažu olova na vodozahvatu i čime će i kojim mehanizmima sprečiti trovanje kome je izloženo 50.000 ljudi u Inđiji? Samo da podsetim da je ta fabrika 2007. godine izgrađena bez građevinske dozvole, da nije imala vodoprivrednu saglasnost, nije imala ekološku saglasnost, nije imala vodoprivredne uslove. Sazidana je bez ikakvih građevinskih dozvola. Ubačene su mašine. Počela je sa radom. Ministarstvo za prostorno planiranje i zaštitu životne sredine je 2008. godine, a tada je njime rukovodio gospodin Dulić, izdalo rešenje kojim se zabranjuje izgradnja fabrike za reciklažu olova, olovnih akumulatora "Mon bat" u Inđiji na regionalnom vodozahvatu Inđija i da se taj objekat ukine.
Međutim, umesto da to učine sekretarijati u pokrajinskoj Vladi, na koje su prešla određena ovlašćena, u međuvremenu je takvu fabriku u potpunosti legalizovala, gotovo na neviđen način, osiono, bez ikakvog pravnog utemeljenja, Fabrika za reciklažu olovnih akumulatora, koja je sagrađena iznad vodo zahvata gde vodu pije 50 hiljada ljudi. Bez obzira na štetnost olova, bez obzira na upozorenje ekoloških organizacija da Inđiji zbog toga preti genocid, pokrajinska Vlada, pokrajinski sekretarijati su to na određeni način legalizovali. Moje pitanje za Vladu Srbije i organe glasi - šta će učiniti da spreče eventualno trovanje u Inđiji? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću početi svoj govor sa onom čuvenom seljačkom poslovicom "Dabogda dao sve na advokate".
Dakle, ja sam razumeo i stav Vlade i stav ministra. Meni je u jednu ruku drago kada neko izbegne oporezivanje sa te strane, i meni je drago što je Vlada prihvatila amandman gospodina Babića. Još na prošloj sednici, jedan gospodin iz stranke bivšeg režima je tražio da advokati, gle čuda, dobijaju sudsku praksu koja se štampa u "Službenom glasniku" sasvim besplatno, ne samo propise i akte, i ja sam onda rekao da su advokati veoma moćni.
Dakle, kada se radi o advokatima i lekarima, dobro se sećam da sam rekao da je Skupština prosto u zaveri. Ne tvrdim da su nam lekari, advokati krivi zato što su izlobirali ovakav stav Vlade. Ja sam to i očekivao.
U jednu ruku, potajno ja to i podržavam, a sa druge strane, kada vidim njihove tarife ne da bi to oporezovao, nego ako mu je šest miliona promet, njemu je automatski zarada šest miliona minus hemijska olovka i papir.
Dakle, sa te strane nema apsolutno nikakvog razumevanja, posebno za advokatsku profesiju, a sa jedne strane bih podržao da, makar oni izbegnu, a ja podržavam to da zakonom, što manje ljudi plati porez, a sa druge strane, nama je za protekle četiri godine koliko je vladala stranka bivšeg režima nestalo 170 hiljada radnih mesta kod preduzetnika. Nijedno advokatsko mesto se među preduzetnicima nije ugasilo, otvorena su mnoga nova, a u međuvremenu je, barem oni koji su se bavili proizvodnjom i trgovinom i uslugama, nestalo 170 hiljada preduzetnika i ovde niko nije za njima zakukao.
Da li su to bili nosioci radnji ili su bili zaposleni u tim radnjama, uglavnom kod preduzetnika je nestalo 170 hiljada radnih mesta u poslednje tri ili četiri godine za vreme vladavine bivšeg režima i niko nije iz opozicije ili pozicije zbog toga zakukao, ali kada su lekari i advokati u pitanju, onda se kuka do neba, onda se izlobira i sama Vlada.
Mene to ne čudi. Nama seljacima su juče uveli porez da je poljoprivredno zemljište osnovica poreza za imovinu, što nikada nije bilo, zakukao sam samo ja.
Dakle, u suštini sve ove poreze kroz cenu usluge, kroz cenu robe, plati sirotinja raja i kada dođe na kasu kod advokata, kada se uhvati za šlajpig, u cenu te usluge se debelo računaju sve poreske obaveze, bez obzira da li su paušalne ili antipaušalne.
Kada dođe sirotinja raja, radnik i seljak, ja sam bio pet godina radnik, a ostalo zemljoradnik, oni kada dođu na kasu u ove strance lance, koji jedini imaju koristi od ove naše sirotinje bedne, kada tamo zvecne kasa, a onda taj potrošač plati celokupan taj porez, uključujući i advokatske i sve druge usluge koje su vezane u tom lancu, zato što svima drugima se to računa u cenu usluge robe, u odbitne stavke, prethodne poreze itd. Kada ovi razni tajkuni, počnu da pričaju koliko se njihove poreske obaveze nikada ne kažu da im se to kao prethodni porez uglavnom vrati, a da krajnji kupac, odnosno krajnji korisnik bilo koje usluge ili robe plati taj porez.
Više od 90% poreza ovoj državi plati sirotinja raja kojoj je ostalo da u ovoj nemaštini i dalje izdržava preskupu državu, onu državu, onaj javni sektor koji ih je ostavio bez posla.
Znači, ostalo je 170 hiljada ljudi bez posla, a mi smo se raskukali zbog nekoliko stotina advokata i oni nam nisu krivi.
Ko je kriv nama seljacima i radnicima što smo postali glasačka mašina, politički neudruženi, nikakvog političkog uticaja nemamo, može da nas čerupa ko kako stigne, zakukaće nekoliko nas u Skupštini, ali po pitanju lekara i advokata, tu će se pojaviti da ih podrže i oni koji nisu lekari i advokati, pojaviće se i pacijenti i klijenti advokata.
Voleo bih da podržim ministra, ali ću još videti. U ovome ga podržavam, kao što ga ne podržavam u tome da se na poljoprivredno zemljište plaća porez, a ujedno može da bude i građevinsko i da to siroti zemljoradnici plate.
U ovome ću ga ja podržati, bez obzira na stav poslaničke grupe, mada bi mi bilo drago da određene grupacije budu izuzete od bilo kog poreza, na neki način da meni to bude drago kao građaninu, kada neko nije oporezovan, pa makar taj neko ne bio ja, već neko drugi, ali baš za advokate, nisam siguran.
Ja ministra podržavam u idejama da se izjednači javni sektor i privatni. Javni sektor živi kako hoće, a privatni kako mora i predlažem ministru da broj zaposlenih u javnom sektoru bude jednak broju zaposlenih u proizvodnji, da plate u javnom sektoru, što ministar propoveda budu jednake platama u privatnom sektoru, ali da broj zaposlenih u javnom sektoru ne može da pređe broj zaposlenih u proizvodnji, a broj zaposlenih u proizvodnji je svega 300 hiljada ili nešto manje, a broj zaposlenih u javnom sektoru od lokalnih samouprava gradova, pokrajine do republike je 600 hiljada.
Podržavam ministra, ukoliko krene da pravi jeftiniju državu jeftiniji javni sektor, a ja ću privredu, jer on nije samo ministar finansija, već ministar za ekonomiju i privredu, pa bi trebalo da napravi ambijent da privreda nekako zaradi taj novac i da se rastereti, pa onda da oporezujemo nekim dodatnim stavkama takvu privredu.
U tome ga potpuno podržavam, podržaću ga i u ovom amandmanu, samo zato što ovi koji očas posla, zarade na olovku ogromne pare ili mogu da zarade ogromne pare, bi po nekom amandmanu koji je usvojila Vlada mogli da izbegnu plaćanje poreza koji čak ovi mali preduzetnici koji pređu šest miliona ne mogu da izbegnu.
Da vas pitam, ako se mali preduzetnik bavi proizvodnjom stočne hrane, na promet od šest miliona, njegova zarada je manja od 5%, jer ga inputi u tom prometi koštaju šest miliona i on vrlo malo zaradi. Ako se bavi izradom predmeta od bakra, njegova zarada na šest miliona nije ni dva ili tri posto od ukupne sume i njega koštaju mnogo inputi i u budućim zakonima to treba vrednovati, da neto prihod, neka bude po nekim stopama, da znamo koja je profesija u preduzetništvu može u šest miliona prometa da ostvari neku pristojnu zaradu.
Mnogi u šest miliona neće moći da ostvare ni minimalni lični dohodak, zato što su inputi skup, a advokati će samo na olovku, imaju od ulaganja kompjuter, olovku i papir ili pretplatu u "Službenom glasniku" za sudsku praksu, jer im nismo dopustili da toga budu oslobođeni samo na osnovu toga da zarađuju i da budu paušalno oporezovani, da ne plaćaju porez, neka i njih stigne mač neke pravde, pa bih ja ovo nagradio zlatnom medaljom URS u Kragujevcu.

Dame i gospodo narodni poslanici, voleo bih da smo ovoliko energije utrošili u neke druge grupacije, a ne na advokate.
Da li vi znate da 320 hiljada ljudi u Srbiji starijih od 65 godina nemaju penziju, nemaju nikakva primanja? Da li vi znate da u Srbiji ima 500 hiljada socijalnih slučajeva, koji primaju socijalna primanja? Da li znate da u Srbiji ima 500 hiljada ljudi koji su na ivici da budu socijalni slučajevi? Da li znate da ima 180 hiljada ljudi koji su kobajagi zaposleni, ne primaju platu? Da li znate da dva miliona ljudi u Srbiji živi u bedi. Da li znate da je naš društveni proizvod manji nego društveni proizvod jedne od 50 nemačkih kompanija? Zašto ne raspravljamo o tome?
Mi trošimo sate i sate da raspravljamo o advokatima. Hajde gospodo advokati recite mi, moj otac je 1934 godište, ima poljoprivredno gazdinstvo, za zakup zemljišta plaća tri miliona, za mineralno đubrivo dva miliona, za dizel milion i po dinara, za sortna semena milion i po dinara i samo na tome bez rezervnih delova mehanizacije, pređe šest miliona dinara, da li moj otac treba da vodi knjige, a da advokati od toga budu oslobođeni?
Da li je to fer, da li je to država jednakih šansi? Da li jedan poljoprivrednik koji je u 79 godini, a on nije sam, takvih ima na desetine hiljada u Srbiji, da li on treba da vodi knjige samo zato što mu repromaterijali prelaze vrednost od šest miliona dinara, a da advokati to ne moraju? Da li je to država pravde, socijalne jednakosti za koju se mi zalažemo. Mislim da nije. Mislim da smo previše vremena utrošili na ovo.
Trebali smo u ovom članu da vidimo savetovanje. Zato molim vas ministre, da pažljivo sluša. Ovde se poresko savetovanje naplaćuje. Pitam vas kako ćete oporezovati savetovanje koje vrše funkcioneri bivšeg režima? Svedoci smo da su određeni funkcioneri bivšeg režima stranke bivšeg režima rekli da su određene nepokretnosti u inostranstvu kupili za 300 hiljada evra tako što su taj novac zaradili davanjem saveta. To je neprijavljena delatnost zato što su i isto vreme bili i javni funkcioneri. Ovde to stoji, poresko savetovanje.
Pitam vas, kako ćete oporezovati te javne funkcionere koji nemaju nikakvu otvorenu radnju, samo su bili pripadnici bivšeg režima i sebi su dali za pravo da suprotno Zakonu o sukobu interesa se bave konsaltingom, da daju savete, da zarade 300 hiljada evra i da kupe stan u Beču.
Pitam vas, kako ćete ih oporezovati s obzirom da su rezidenti države Srbije iako su bili predsednici opština i funkcioneri bivšeg režima, to znači da su živeli u ovoj zemlji, da su bili podložni da plate taj porez. Da plate porez na imovinu, da plate porez na dohodak građana, ali s obzirom da nisu imali registrovanu radnju za davanje takvih usluga, pitam vas ministre – kako ćete oporezovati ljude iz stranke bivšeg režima koji su očigledno na neke volšebne načine bili savetnici negde u belom svetu, rezidenti su ove države, taj novac su zaradili tamo, trebali su da plate porez na savetničke usluge i oni to nisu uradili, pa, su time kupili imovinu. Pitam vas kako ćete ih oporezovati i na tu vrstu imovine na stan u Beču koji košta 300 hiljada evra?
Da li oni koji su pripadali bivšem režimu i dalje mogu sve? Da izbegnu sve te poreze, a recimo zemljoradnik od 75 godina, 79 godina, moj otac i njemu slični moraju da vode knjige zato što im je promet zbog skupih herbicita, zakupa itd, prešao šest miliona. Da li je to pravedno? Šta ćete da uradite sa savetnicima iz bivšeg režima koji su svoje savetničke usluge debelo naplatili? Koji su postali bogatiji od tajkuna? Koji sarađuju sa tajkunima i videli kako je to lepo i sami postali tajkuni. Kako ćete im oporezovati nekretninu u inostranstvu? Kako ćete im oporezovati neke konsultantske usluge savetničke na koje nisu imali pravo po zakonu? To vas pitam, a sa advokatima govorite više. Hvala.

Dame i gospodo podržaću amandman gospodina Poskurice, iz razloga što on amandmanom o plaćanju akcize nije uveo biogoriva i biotečnosti. Ceo svet se zalaže za proizvodnju obnovljivih energenata. To je posebno bitno u poljoprivredi da se od biomase i zelene mase i od nekih poljoprivrednih proizvoda, proizvode biodizel i biotečnosti, a pre toga se dolazi i do energije.
Na određeni način se ostvaruje neki nivo prerade i time se delimično upošljava stanovništvo. Mislim da je pogrešno uvoditi akcizu na biodizel i stoga ću podržati amandman gospodina Poskurice. Ukoliko on prođe biće dobro, ukoliko ne, nikom ništa. Hvala.

Dame i gospodo, u ovom amandmanu sam predvideo pravo na refakciju poljoprivrednim gazdinstvima koji koriste biodizel. Do sada su bili oslobođeni na 120 litara goriva akcize. To se odnosilo na klasične naftne derivate. Ja sam predvideo da ono što dopunski potroše, odnosno sve što potroše na gazdinstvo od biodizela, budu kao i prevoznici oslobođeni, odnosno da imaju pravo na refakciju na već kupljeni biodizel. Dakle, oni to kupe na pumpi i onda im se taj deo refakcije vrati, kao što su do sada imali na onih 120 litara i da je to za određenu vrstu proizvodnje malo da bi se obradio jedan hektar, jer imate kombajniranje, imate vađenje šećerne repe, imate kulture gde se troši daleko više dizela od 120 litara da bi se obradio jedan hektar. Zato sam predvideo da poljoprivredna gazdinstva koja koriste biodizel, dakle u tom nekom dopunskom smislu, budu u prilici da ostvare tu refakciju. Hvala.

U ovom članu pravo refakcije imaju i oni koji biodizel upotrebljavaju u industrijske svrhe. Ja sam tu predvideo i da poljoprivredna gazdinstva koja koriste tu energiju za grejanje, odnosno za sušenje poljoprivrednih proizvoda budu u prilici da imaju pravo na refakciju, da se deo novca kojima plate taj biodizel vrati. Radi se o sušenju, recimo, duvana, šljiva, poljoprivrednih proizvoda, zrnastih, pšenice koja je vlažna, kukuruza. Tu se ranije koristilo lož ulje. Od kad je lož ulje prešlo u akcizu koja se plaćala na dizel, u tom smislu su zemljoradnici prešli na biodizel. Dakle, prilikom sušenja šljiva, duvana, pšenice koja je vlažna, kukuruza koji je vlažan, oni koriste to kao gorivo, na neki način u industrijske svrhe. Zato sam predvideo da ovim amandmanom izjednačim pravo na refakciju onih koji to koriste u industriji i poljoprivredna gazdinstva koja to koriste za grejanje i sušenje poljoprivrednih proizvoda. Hvala.