Sačekajte, član 104. stav 1. – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime i funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi, ima pravo na repliku.
Jedan od prethodnih govornika je rekao, pokazao rukom na mene i rekao da je prethodni govornik nešto „frfljao“. Pri tome je povredio i dostojanstvo Narodne skupštine, član 107. stav 1. jer je izneo jednu notornu neistinu.
Rekao je da predsednik Vlade ne menja ministra policije, ne može da ga smeni, već to rade poslanici.
Istine radi i dostojanstva Skupštine radi, moram da podsetim da, kada pogine premijer, ne daj Bože, pada cela vlada, a da je ministar policije ostao i u narednoj vladi koju je predložio upravo taj mandatar i postao predsednik Vlade.
Ne da ga nije smenio, nego ga je ponovo predložio da bude ponovo ministar policije. Zašto? Ne znam.

Želeo sam samo da skratim, rekao sam – ne tražim, nisam dobacivao.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se govori o rodnoj ravnopravnosti. Meni je zasmetalo zato što se to pretvorilo u diskusiju samo o pravima žena. Uprava za rodnu ravnopravnost treba da se stara, a i u amandmanu se gotovo isključivo potenciraju prava žena. Kaže – eliminacija, diskriminacija žena, pa Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena. Zašto tu ne piše eliminacija, diskriminacija žena i muškaraca ili nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i muškaraca?
Meni smeta kada muškarci žele da dominiraju ženama, ali takođe mi smeta kad u rodnoj ravnopravnosti žene pokušavaju da to predstave samo kao svoj problem i na određeni način da dominiraju i muškim pitanjima.
Dakle, ako govorimo o rodnoj ravnopravnosti, voleo bih da je ovaj amandman precizniji i da govori o rodnoj ravnopravnosti i jednog i drugog pola, kao što u Ustavu i Zakonu o izboru narodnih poslanika lepo piše – slabije zastupljen pol i tu se taj zakon i Ustav odnose na oba pola. Tako bih voleo da je i ovaj amandman malo precizniji. U tom slučaju bih ga podržao, a ovako nije malo previše ženski, kako bih ja rekao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, želeo bih da mi odgovorite da li se radi o članu 17?

Bojim se da nam je kolega profesor govorio o amandmanu na član 18. Ne pratite sednicu.
Koliko vidim u njihovom amandmanu piše – Republički sekretarijat za harmonizaciju sa pravnom tekovinom EU, Republički sekretarijat za harmonizaciju sa pravnom tekovinom EU. Mora da je bilo ono kako Srbi kažu „kopi-pejst“. To su neki Srbi iz Kalifornije. To se dvaput spominje – obavlja stručne poslove i poslove državne uprave koji se odnose na prevođenje pravne tekovine EU, na srpskom jeziku izradu rečnika pravnih, tehničkih i drugih termina. To je amandman na član 17.
Koliko znam govorili su o robnim rezervama. Nisam profesor, ali kad neko pobrka lončiće moram da ga upozorim. Hvala.

Tražio sam repliku zato što sam pomenut i to dva puta.

Nije baš pozitivno. Dozvolite da protumačim. Ne mogu ovo da podržim.

Onda hoću povredu Poslovnika.

Povreda Poslovnika.

Povreda Poslovnika, član 107, pozivam se na dostojanstvo.
Ovde je rečeno da treba da prihvatim sve amandmane. Naprosto ne mogu da prihvatim te amandmane gde piše - Republički sekretarijat za harmonizaciju sa pravnom tekovinom EU, Republički sekretarijat za harmonizaciju sa pravnom tekovinom EU itd. Dva puta se ponavljaju po dve rečenice. Kako ovakav amandman uopšte mogu da prihvatim?
To je uvredljivo. Ma koliko bio seljak, ma koliko bio nepismen ovo „kopi-pejst“ na američki način ne mogu da priznam.

Dame i gospodo narodni poslanici, složićete se svi da su ovi amandmani u ovom trenutku gotovo pravno nemogući, jer ukoliko bi ovo usvojili, derogirali bi ceo zakon.
No, ja bih glasao za ovaj amandman, ali jedan od predlagača nije tu. Jeste on u sistemu, ali fizički nije tu. Ne znam da li je prošetao do Bodruma, do Soluna, ume on to tako, još kad je bio premijer. A vas, predsedavajući, molim da opomenete sve poslanike, uključujući i bivšeg premijera, mog uvaženog kolegu poljoprivrednika, da ubuduće izvuče karticu kad bude napuštao salu, posebno što se radi o predlagaču amandmana. Već tri, četiri njegova predloga prođoše, a njega nema tu. Nisam rekao da se izvadi jedna, rekao sam da se izvade sve, ali posebno zato što se radi o predlagaču amandmana. Bilo bi uredu da makar predlagač amandmana, kada predloži amandman, bude tu dok se njegov amandman obrazlaže. Nije po Poslovniku, ali nema veze, ja neću praviti oko toga pitanje. Hvala.

Biću vrlo kratak. Radi se samo o usaglašavanju ovog člana sa ovlašćenjima koje ima Ministarstvo poljoprivrede i dodaje se jedna polurečenica – nadzor nad robnim rezervama, sem Ministarstva za trgovinu, turizam i telekomunikacije, ima i Ministarstvo poljoprivrede, ali u delu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Molim predlagača da prihvati ovaj amandman, ukoliko je to moguće.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, bojim se da vi imate jedan Poslovnik za mene, a drugi za druge poslanike. Reklamiram član 107. stav 2. i član 103. stav 3. Član 103. stav 3. kaže da predsednik, odnosno predsedavajući Narodne skupštine, kada neko zatraži povredu Poslovnika, daje reč preko reda. Ja sam to zatražio pre dva govornika, ali nema veze, konačno sam dobio reč.
Hteo sam da reklamiram član 107. – na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnih poslanika drugom narodnom poslaniku. Vi to dobro znate, kao i ja. Pustili ste živahno da ova Skupština teče tim tokom, da se neposredno obraćaju jedni drugima. To se može podnositi do određene mere. Međutim, mislim da ste ovog puta prekršili Poslovnik i da ste dozvolili da se u tom neposrednom obraćanju malo i pretera. Dakle, sledeće posle toga može da bude nešto više od neposrednog obraćanja, pa bih molio da se to otprilike vrati, dok još ima nekih regularnih tokova, da se to vrati u regularne tokove.
Što se tiče Poslovnika, narušeno je malo i dostojanstvo Skupštine. Ovde se 4. juli spominje isključivo kao praznik nekog američkog naroda. Ovo je srpska Skupština. Ovde je nekad bila jugoslovenska Skupština. Tamo je bio Ivo Andrić, koliko se sećam, poslanik. Mislim da se on sada prevrće u grobu kada se o 4. julu govori samo kao o prazniku SAD. Mislim da je američki mozak dospeo u srpske klupe. Nemam ništa protiv, ali 4. juli je bio i dan nekog borca. Ja sam bio tipični antikomunista, ali se treba prisetiti da je to bio praznik jedne velike države koje interesima stranih država više nema, ta država je uništena. Nema ni tog praznika, ali zašto bi morali toliko da pominjemo taj američki praznik? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, moram na početku da kažem da, gospodine predsedavajući, vi niste u pravu. Nema ova poslanička grupa jednog šefa. Ona ima 135 ili 158 šefova. Toliko je na izborima narod izabrao. Neko ko ima dva člana, njemu je lako da ustanovi šefa, ako se ne posvađaju. Kada nam predlože Vladu od deset članova, slažem se sa tim, to će biti Vlada od dva političara i osam eksperata ili Vlada od premijera političara, njegovog potpredsednika analitičara i osam eksperata.
Da se vratimo na temu koja je veoma ozbiljna. Voleo bih da tih ministarstava bude manje, ali mi smo juče birali predsednika Skupštine, prekjuče, poslaničke grupe su predložile odbore itd, konstituisali smo Skupštinu.
Ova država nije tuđa. Ovde se neki ponašaju kao da država ne pripada nama. Ova država je zajednica ljudi. To je sedam miliona akcionara koji su birali na izborima one koje su želeli, birali su ko će da ih predstavlja i tako građani treba da dožive, da je država zajednica ljudi i njihovo vlasništvo. Svaki od njih je vlasnik sedam milionitog dela. Oni su svoj suverenitet na izborima preneli na svoje predstavnike, kao u akcionarskom društvu. Tako je formirana Skupština. Mi u njihovo ime moramo da izaberemo Vladu ili se negde bira upravni odbor. Ovog puta se bira Vlada, na koju ćemo preneti taj suverenitet, da bi ta Vlada bila suverena, jer je narod izvor svakog suvereniteta. Međukorak da bi Vlada vladala po pravilima je da donesemo Zakon o ministarstvima. Zato ga predlažu oni koji su izabrani, da bi utvrdili pravila onima koje će oni izabrati da budu suvereni u ime naroda koji je sve nas birao. U njihovo ime mi ćemo izabrati tu Vladu, a da bi je izabrali moraju da budu definisana pravila po kojima će ta Vlada raditi.
Stoga sam ja ovaj zakon razumeo kao taj međukorak. Ova Vlada ima jedan problem. Ova Vlada, koja bude trebala da vlada po ovim zakonima, po Zakonu o Vladi i Zakonu o ministarstvima, neće da vlada. Ova Vlada gotovo nema s čim da vlada. Ovoj Vladi je pripala istorijska uloga da počne da gradi državu. Države gotovo da nema, država je nestala. Ona je istrgnuta iz ruku građana, otišla u neke druge centre moći. Došlo je do preraspodele društvenog bogatstva. Oni koji su uzeli bogatstvo, uzeli su političku moć, kontrolisali su svoje poslanike, svoje miljenike, svoje političare itd. Time su oduzeli narodu suverenitet, uzeli izbornu volju. Sve je bilo oduzeto od građana, na kraju oduzeta i država.
Zakonom o ovim ministarstvima mi ovoj Vladi ne propisujemo kako će da vlada. Ovo je prva Vlada kojoj je propisano da počne da gradi državu, da utemelji jednu državu, pa da na temelju te države sve sledeće vlade nastave da grade tu državu na nekim normalnim temeljima. Sve do sada je renovirano od odžaka prema dole. Zato sad svi zajedno živimo u nekoj trošnoj kolibi koju neko zove država.
Koliko će imati ministarstava, citiraću, mislim da to nije rekao on, ali je on to u političku praksu Srbije uveo, rekao je – nije bitno kakva je mačka, da li je šarena ili crna, već da li lovi miševe. Tako da, po meni nije bitno ministarstvo šta je s čim spojeno, da li je Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, da li su zajedno, da li to treba da bude posebno, da li to treba da bude u energetici. Najbitnije je u svemu da li mi imamo nameru da se staramo o zaštiti životne sredine. Ukoliko je ona pripala poljoprivredi, ja i tu vidim neki rezon. To je sada u Evropi moderno. Treba se boriti za bezbednost hrane. Da bi hrana bila bezbedna, moramo da imamo čist vazduh, zemlju, vodu. Da bi se to desilo, normalno je da ministarstvo, ako nije posebno, za zaštitu životne sredine mora da pripadne nekom, po meni je najnormalnije da bude spojeno sa poljoprivredom.
Dakle, ukoliko neko treba da kontroliše ispravnost zemljišta, vazduha, vode, pošto se tamo već kontroliše poljoprivredno zemljište, pošto je tamo vodoprivreda, sasvim je normalno da to bude zaštita životne sredine.
Voleo bih, takođe, da Ministarstvo finansija, pravde, državne uprave i lokalne samouprave, jednom za svagda svim činovnicima za isti posao odredi istu platu i da po ovom zakonu Vlada upravo to učini, da svi oni koji rade, da nam se ne desi da 3.000 činovnika u agencijama ima veću platu od predsednika države, da oni koji rade isti posao imaju istu platu, bez obzira na kom nivou su državni službenici.
Voleo bih da oni suzbiju mito i korupciju, jer nam se državni službenici, a to je zatečeno stanje, možda su ga zatekli oni iz 2000. godine do 2012. godine, da nam se državni službenici ponašaju kao mali bogovi, da čovek nigde nije manji nego ispred šaltera, a nigde nije veći nego iza šaltera, da su se javna ovlašćenja i javne funkcije koristile za privatne biznise, kao polazna tačka da se osili što više novca i što više koverata.
Voleo bih da Ministarstvo privrede napravi temelje privrede koje će praviti novac, koje će praviti višak, a ne manjak. Sve vlade od 2000. godine su se bavile preraspodelom društvenog bogatstva, preraspodelom manjka.
Voleo bih da se jednom napravi višak, da ova Vlada po ovim ministarstvima, i zato smo trebali da raspravljamo o tome, Ministarstvo privrede, napravi takvu atmosferu, takav ambijet da privreda konačno počne da isporučuje novac i da imamo šta da delimo. Ovde se jedino živelo od manjka, zaduživanja, sve deficite smo nadoknadili tako što smo se zadužili u inostranstvu 17 do 20 milijardi. Jedni su dužni 17, mi smo morali da se zadužimo da bi razdužili deo koji je dospeo za naplatu. Samo u poslednje dve godine je dospelo devet milijardi evra kamate i glavnice. Gospodine Arsiću, ispravite me ako grešim. Ta se rupa krpila drugom rupom. Ne slažem se sa tim.
Voleo bih da ova Vlada novac kad se zaduži prvo uloži u privredu, poljoprivredu, prehrambenu industriju, pa da neki novac proizvedemo, deo duga vratimo, a da narodu obezbedimo egzistenciju, da svako ima pravo na pošten posao, čestit dom, pristojnu platu itd, dostupno školstvo i zdravstvo, ali pre svega moramo da vodimo računa da se razdužimo, jer ovako zaduženi nećemo daleko doći.
Voleo bih da Ministarstvo privrede u budućoj Vladi omogući da se taj višak napravi, da možemo stvarno da podelimo više, a i da imamo neka sredstva... Dug je loš drug. Ukoliko se podhitno ne razdužimo, ukoliko novac ne uložimo jer nemamo izvor za vraćanje duga, ne možemo otići daleko.
Za 20 milijardi je javni dug uvećan, 22 milijarde je zadužena privreda, to svi zaboravljaju, i stanovništvo šest, mi smo dužni gotovo 50 milijardi. Naš unutrašnji dug je kao i strani, zbog stranih banaka. Naša struktura duga je loša, kratkoročna. Da smo taj novac samo od javnog duga uložili prvo kroz poljoprivredu i prehrambenu industriju, tih 20 milijardi, da smo pola pukli, da smo izgubili 10 milijardi sada bi dugovali manje od 10 milijardi. Ali se novac trošio tako što je direktno iz zaduženja išao u javnu potrošnju, išao za nabavku strane robe i to je uništilo domaću proizvodnju. Sada smo tu gde jesmo. Najglasniji su oni koji su po meni najzaslužniji za sadašnje stanje.
Što se tiče ministarstva poljoprivrede i zalivnih sistema, ja bih tu podržao kolegu iz opozicije, podržao bi ga još više da je u vreme njegove vladavine nešto urađeno po pitanju tih zalivnih sistema. Kada bih o tome pričao voleo bih da koristim one zalivne sisteme koji su izgrađeni dok je javni dug ove države rastao, rastao, rastao, uprkos činjenici da nam je oprošteno od Pariskog, Londonsko kluba pet, šest milijardi, da smo se zadužili 17. Ipak nismo napravili takve zalivne sisteme i Bog nas kažnjava. Sada nam je poplava postala sistem za zalivanje. Nismo uredili vodotokove. Ništa nismo uradili. Jedino smo se zadužili. Gledali po principu kako da budem Bog kako da pomognem sebi i bližnjega svoga. To ponašanje nas je dovelo dovde.
Verujem da će Ministarstvo poljoprivrede ovog puta posvetiti pažnju zajedničkoj evropskoj poljoprivrednoj politici koja je doživela zaokret, da ćemo ovog puta podržati male poljoprivrednike, mala poljoprivredna gazdinstva, da ćemo time omogućiti i ruralni razvoj, da ćemo poboljšati demografsku strukturu. Da ono što seljaci proizvedu što bliže mestu proizvodnje se preradi. Da u toj preradi nađemo šansu i za seljaka na njivi i za radnika u fabrici. Da ruku pod ruku žive što bliže selu, što bliže mestu proizvodnje. Sada je prosečna starost u selu 59 godina. Ako ovako nastavimo za 10 godina ćemo u potpunosti isprazniti teritoriju u ruralnim delovima Srbije. Možete da pogledate koji narodi imaju priraštaj u okolini i onda ćete znati čije će biti stado i livada u budućnosti, ukoliko se poljoprivredna politika ne promeni i ne okrene malom poljoprivrednom gazdinstvu i ne poboljša prerađivačka industrija, koja treba da bude takođe njihova. Vlada treba da podrži njihove zadruge, njihova udruženja, da sve što proizvedu mogu da prerade.
Od 650 hiljada gazdinstava nestalo nam je 150 hiljada od 2000. godine. Verujem da možemo sa 500 hiljada gazdinstava da obnovimo Srbiju, da svako gazdinstvo može da proizvede u primarnoj proizvodnji i preradi 30 hiljada evra, a za to je dovoljno da svako prosečno imanje ima samo dva ara plastenika i da podigne pola hektara voćnjaka i da to sve preradimo. To je dovoljno da napravimo 15 milijardi društvenog proizvoda, da ofanzivno izvozimo, da se razdužimo i da nama više ostane.
Ovde je Sretenjski ustav, ovde vam je primer kako se pravi država i nova vlada, kada dođe takođe ću da je podsetim. Ovu državu su počeli da prave seljaci, oni su je napravili. Napravili su državu, napravili su najmoderniji Ustav i verujem da je Srbija u velikim teškoćama i iz teškoća se izlazi teško, da je u velikim nevoljama, ali ova vlada ima jednu priliku, jedinstvenu priliku, to je prilika za hrabrost, da se predstavi u najboljem svetlu, da krene i da izgradi temelje te države u ime predaka, da pokaže da smo dostojni svojih predaka i svojih potomaka. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo je teško govoriti posle mog kolege poljoprivrednika, ali ću pokušati da se sa nekim njihovim stavovima složim.
Kralj Petar je započeo gradnju ovog parlamenta čini mi se 1907. godine. On je želeo da Srbija ima dostojanstvenost zgradu Narodne skupštine poput one u kojima su bili evropski parlament. Ta zgrada je građena dugo. U toj zgradi se Srbija tek nedavno vratila. Propalo je nekoliko država. Ali, pored toga što je želeo da ima dobru zgradu, najverovatnije da je kralj Petar hteo i da imamo i dostojanstvene poslanike.
Priznajem da nisam baš najveće dostignuće dostojanstvenog poslanika zbog svog oštrog jezika, ali verujem da će se neke kolege potruditi da budu bolji, plemenitiji i čestitiji od mene, a to verujem da će biti ovi sa moje leve strane.
Želim da zahvalim pre svega DS na dobrom rezultatu koji je ostvarila lista koju je predvodila lista SNS. Teško bi mi ovako ubedljivu pobedu postigli da nije bilo njih i da nije bilo ljudi koji su tu stranku vodili.
Takođe se slažem da smo 2000. godine, a bio sam sastavni deo toga, imali istorijsku šansu da iskoristimo ogromnu energiju, a u tu energiju ne računam onu vašu toplu ljubav kojom ste spalili ovu skupštinu, u tom delu nisam učestvovao, da izvršimo političke i ekonomske reforme u zemlji. Umesto da reforme izvršimo, 2000. godine oni koji su vodili državu, posebno posle smrti premijera, tu ima jedan živi dokaz za to, borili su se protiv reformi. Nisu izvršene političke i ekonomske reforme i to je razlog zašto se u Srbiji ne živi bolje i to je razlog zbog čega je Srbija u krizi.
Oni koji danas govore da se mi dovoljno ne borimo protiv krize su Srbiju i gurnuli u krizu. Zato ne stoje primedbe koje su ovde iznosili, jer sve vreme, umesto da su parlamentu i državi služili, oni su se parlamentom, narodom i državom služili.
Sada me podsećaju da sam odstupio od teme, a zaboravili su da su ovo samo odgovori ili pokušaji tumačenja njihovih već izgovorenih govora. Dakle, držim se onoliko teme koliko ste se, draga moja gospodo iz opozicije, i vi držali.
Pozdravljam nameru predsedavajućeg da bude tolerantan, posebno prema opoziciji koja je malobrojna. Nemojte da kažete da vas nisam upozorio da imate tri posto. Lepo sam vam to rekao na vreme. Tolio ste i osvojili. Imate sreće što je bila niska izlaznost i što ste uspeli zahvaljujući niskoj izlaznosti da premašite taj čarobni cenzus od pet posto. Kako ste uspeli, stvarno ne znam. Pretpostavljao sam da vam ni to neće poći za rukom.
Veličina nekoga je u praštanju. Vi ste svakako svedoci da neko ko vas je ubedljivo pobedio, a tu pre svega mislim na nosioca izborne liste koja je pobedila na ovim izborima, je bio dovoljno plemenit prema vama. Posle ubedljive pobede nije želeo da vas ponizi, već vam je pružio ruku pomirenja. Čak je predložio da se predsednici Skupštine u četiri godine rotiraju, koliko sam ja razumeo.
Moram priznati da sam bio protiv tog predloga. Dakle, većina postoji i jedan sam od onih koji je smatrao da većina treba da ima predsednika parlamenta, s obzirom da je to druga funkcija po važnosti, s obzirom da, ne daj Bože, predsednik parlamenta, koga danas biramo, menja predsednika Republike i to je izuzetno važna funkcija koja po meni nije trebala da pripadne opoziciji. Ovde su kolege svedoci mog nezadovoljstva, da nisam bio zadovoljan činjenicom što je nosilac liste bio toliko plemenit i, ne želeći da ponizi pobeđene, predložio da se na mestu predsednika Skupštine predsednici rotiraju.
Mislim da SNS, a ja sam predstavnik Narodne seljačke stranke, kao ubedljivo većinska stranka na ovoj izbornoj listi, ima pravo da predloži svog kandidata za predsednika parlamenta. Oni su odlučili ko će to biti. Moje je, kao i svih drugih kolega sa te izborne liste, da taj predlog svojim glasovima u skupštini podržimo.
Ovde su neki pitali zašto u ovoj državi nema države, iako su oni glavni krivci za tu okolnost i ne treba nas da pitaju zašto je ova država surovo istrgnuta iz ruku svojih građana. To treba da pitaju sebe, treba da pitaju svoje predsednike, one koji su vodili državu u poslednjih 10 godina.
Zašto se u Srbiji loše živi? Ne živi se loše zato što danas biramo predsednika parlamenta. U Srbiji se živi loše zato što je do 2012. godine, u ovoj zemlji javni sektor umnožen na 781 hiljadu ljudi, što je država manja, što je za to vreme umrlo 350 hiljada ljudi više nego što se rodilo, zahvaljujući ekonomskoj i socijalnoj situaciji kojoj je ta vlast doprinela, zato što se još 300 i nešto hiljada ljudi iz Srbije odselilo, a broj ljudi u javnom sektoru se povećao.
Četiristo hiljada ljudi je ostalo bez posla u tom periodu, ispali su iz privrednog lanca. Nije bilo zdravstvenih i penzijskih doprinosa koji bi oni uplaćivali. Nije bilo njihovih plata kojima bi svojom potrošnjom povećali budžetski trošak. Deficit koji ste pravili nadoknađivali ste zaduženjem. Vaš jedini proizvod u toj državi je bio dug.
Prekomerno ste se zadužili i sada pitate zašto se mi zadužujemo da bi vratili dug koji ste vi neodgovorno napravili u vreme kada ste imali prihode od svih privatizacija, kada ste imali prihode od donacija, kada ste imali velike prihode od dijaspore.
Vi ste u to vreme živeli od zaduženog, a ne od zarađenog, a sada je došlo vreme – vrati koko što si pozobala. Sada treba živeti od zarađenog, a vraćati ono što ste vi zadužili. Zato se danas teško živi. Hvala.