Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam svakako za akademiju za nacionalnu bezbednost. Ova zemlja mora imati kvalitetne bezbednosne službe, da bi čuvali institucije, a pri tome da budu dovoljno obučeni da ne krše osnovna ljudska prava. Izgleda da su neki navikli da službene tajne budu javne a da javne nabavke budu tajne. U ovoj državi se sve okrenulo, pa iz te obrnute prakse proističu i neka mišljenja da nama ne treba akademija za nacionalnu bezbednost.
Ovde je mnogo toga rečeno lošeg o našoj službi. Ja mogu iz svog iskustva iz 90-ih reći da je u toj službi svakako bilo zloupotreba, posebno po pitanju opozicionih prvaka, ali je takođe bilo i opozicionih prvaka koji su radili za službu. Dovoljno je da podsetim na ono umetničko ime – Sokrat, i ovde će sve iskusnije kolege znati o kome se radi i kako je neko iz opozicionih redova denucirao sopstvene drugove i kolege. Ja nemam ništa protiv da se ti dosijei otvore, čak naprotiv, gospodin Čikiriz svakako treba da zna da u trenutku kada su oni tražili da se to stavi na dnevni red, ja sam za to glasao, ali mnogi od nas koji smo se borili 90-ih godina, 2000. godine su okrenuli stvar, navodno u našu korist, nisu glasali za to. Interesantno je takođe da neki znaju šta u tim dosijeima piše, pa se bojim da su i oni imali odgovarajuću konekciju sa tim službama, navodno zlim, 90-ih godina.
Ovde je govoreno i o nekoj jedinici za specijalne operacije koja je po zlu poznata i tu ćemo se složiti. Ali, moramo priznati, mi, koji smo 90-ih godina bili opozicija, 2000. godine okrenuli stvar, moramo priznati svoje greške. Moramo priznati da su postojale reklame ispred vladinih institucija – Terorizam je bolest, pozovite doktora, JSO. Ta reklama je bila sve do početka 2003. godine na bilbordima ispred samog MUP-a, koji je valja neka vladina institucija. Mi moramo priznati da je to bio i naš propust, što se takva jedna služba održala od 2003. godine i ja sa svoje strane, s obzirom da sam tada pripadao vladajućoj većini, tu grešku priznajem i delim zajedno sa drugima, jer nisam u dovoljnoj meri kritikovao kao poslanik takvu pojavu koju sam viđao duž bulevara, kada sam dolazio u Narodnu skupštinu.
Moram da kažem i sledeće - ne daj bože da naša služba ima Gvantanamu i ne daj bože da naša služba iz bezbednosnih razloga u praksi sprovodi ono što je naučila na svojim fakultetima i akademijama za bezbednost, a tu mislim na neke zemlje u inostranstvu. Ja se ponosim time što nemamo takav slučaj zloupotreba službi bezbednosti i takav slučaj kršenja elementarnih ljudskih prava. Zato sam ponosan na naše službe, bez obzira na sve manjkavosti koje su one imale, što nisu uradile, niti sada čine, ono što čine neke službe visoko demokratskih zemalja. Dakle, mislim da ćemo se oko toga složiti, da mi takvih prekršaja, takvih koordiniranih prekršaja, zloupotreba po pitanju ljudskih prava, u ovoj državi nismo imali, bez obzira da li se radi o vojnoj ili civilnoj službi bezbednosti.
Zato mislim da nam ova akademija za nacionalnu bezbednost treba i za taj drugi segment, da se obuče dokle im je granica, dokle mogu da rade u interesu nacionalne bezbednosti, u zaštiti institucija, u preventivnoj zaštiti bezbednosti građana, u zaštiti od terorizma, itd. Tu im treba dobra obuka, dobri predavači, ali takođe im trebaju i predavači u oblasti ljudskih prava, da spreče svaku moguću zloupotrebu, koje je bilo, ne samo 90-ih, već i kasnije.
Takođe se slažem da je Stanko Subotić Cane trebao biti predmet onih koji se obučavaju na ovakvim akademijama, ali nisam se ja vozio njegovim avionom.
Po pitanju bezbednosti, bilo bi zanimljivo šta taj čovek ima da kaže po pitanju gradnje fabrike cigareta u Kragujevcu do koje nije došlo, ali to je bila zajednička ideja.
Bilo bi po pitanju bezbednosti, obuka budućih kadrova na akademiji za bezbednost otvoriti pitanje tog Fonda za razvoj demokratije, da su sredstva po njegovim navodima, koje svakako treba proveriti to dobro proveriti dva puta više nego kod drugih ljudi, da li su ta sredstva završavala kod određene stranke koja je dugo bila vladajuća. Samim tim to narušava pitanje bezbednosti zemlje. Ukoliko se određena lica prevoze njegovim avionom, to takođe dodatno može, a ne mora urušiti bezbednost. Bojim se da oni, a među nama možda takvih nema, ali u nekim sazivima ih je bilo, koji su obučavani u Budimpešti i na Svetom Stefanu od nekih drugih službi kako se treba baviti procenom bezbednosti, kako to treba činiti, tako su dobro obučeni, da su praktičnu nastavu imali u motelu „Šarić“. Ako treba, ovde ima kolega koji su svakako kao i ja sam bili iznenađeni tih dvehiljaditih godina da nam se tako nešto moglo desiti, da neko ode u motel „Šarić“ i uradi ono što je urađeno.
Pošto čovek nije tu, neću spominjati ime, ali se bojim da u poslednje vreme, akademija nije bila potrebna i da su neki stekli zaključak da je dovoljno biti na Svetom Stefanu, da je dovoljno otići na kurs u Mađarsku, da je dovoljno potrčati u prvu stranu ambasadu i dati sve podatke dobrovoljno, čak i bez novca, ogovarati jedni druge i na takav način, govoreći jedni o drugima, urušavati autoritet institucija, samim tim i bezbednost zemlje.
Dakle, mislim da ta vremena treba da budu iza nas, da treba da imamo akademiju za nacionalnu bezbednost, da nam ona svakako treba, da po pitanju juga Srbije, da po pitanju KiM, da će to biti veliki bezbednosni izazovi, da treba inovirati i predavače i da ih treba prilagoditi novoj bezbednosnoj situaciji u našoj zemlji koja preti da ubuduće, s obzirom na dešavanja u svetu, s obzirom na dešavanja na KiM, s obzirom obuku koja se vrši u Bosni i Hercegovini, s obzirom na razne grupe koje se obučavaju na teritoriji bivše SFRJ, mislim da i predavači, s i ta akademija mora da se prilagodi novo nastalim uslovima, da se što više okane praćenja političkih protivnika, a da još više još jače radi po pitanju bezbednosti zemlje na neki novi način, a da pri tome, podvlačim peti put, ne krši ljudska prava ni jednog čoveka, a posebno političkih protivnika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da ćemo svi podržati studente. Dakle, umesto pet imaćemo šest rokova, umesto 50 bodova imaćemo 48, ali veliko je pitanje da li će to rešiti problem našeg visokog obrazovanja. Da li će to visoko obrazovanje biti dostupnije, da li će oni imati dovoljno novca? Mislim da imamo talentovane i pametne i studente i profesore. Problem je država koju smo zatekli i veliki je problem da li u ovoj državi uopšte ima države?
Naša energija je u nama samima. Ukoliko mi ne organizujemo državu koju smo zatekli u sopstvenom rasulu, niko nam sa strane, sem nas samih, neće pomoći. Ne može visoko obrazovanje školstva, posebno visoko obrazovanje, da bude van društvenih tokova i negativnih društvenih pojava koje su se pojavile, da kažem, od početka devedesetih godina, pa do dana današnjeg.
Slušajući neke moje kolege gotovo da sam pomislio da su sada ovu državu vodili marsovci, pa su sve negativne pojave nastale u poslednjih godinu dana, uključujući i one koji dodiruju visoko obrazovanje. Oni su imali priliku da organizuju svoju državu na način na koji su je organizovali. Naši studenti i naši profesori, gde god odu smatraju se talentovanima i uspešnima. Jedino taj uspeh ne mogu da naprave u svojoj zemlji i mislim da ništa nije ni do studenata, ni do profesora, sve je do nas samih, do naše energije i naše organizacije.
Ne mogu da se složim da je ova država diktatorska, da ima diktatora. Da bi država imala diktatora jedna osoba mora da bude predsednik države, predsednik republike i predsednik partije. Od Borisa Tadića pa na ovamo mi takvog državnika nemamo. Ako tome dodam da jednog diktatora, da bi bio uspešan diktator i da bi ga drugi smatrali za diktatora morao bi da ga odlikuje drugi diktator. Posle odlikovanja koje je Boris Tadić dobio od Gadafija, ne znam ni jednog diktatora u Srbiji koji je dobio odlikovanje od drugog diktatora. To je poslednji čovek sa tim obeležjima koje diktator obavezno mora da ima, koga sam ja upoznao i na sreću ispratio u političku prošlost, a koliko vidim nije odgovarao ni sopstvenoj stranci, jer su ga oni brzo posle prestanka te diktature, kad je to drvo neslobode, kako Borislav Pekić kaže slomljeno, kako je rekao onog 9. marta, treba ga lomiti…

Dobro. Izvinjavam se i vama, a i pokojnom Pekiću, jer sam bio prinuđen da ga citiram.
Prelazim na ono što je tema o dostupnosti visokog obrazovanja. Pošto sam ja predsednik Narodne seljačke stranke, ja mislim da ovaj zakon koji menjamo, dopunjavamo treba dopuniti ubrzo još jednim. Treba omogućiti studentima iz unutrašnjosti, studentima sa sela, studentima iz radničkih porodica kojih je sve manje, gotovo se na prste mogu prebrojati studenti iz poljoprivrednih domaćinstava, treba omogućiti pozitivnu diskriminaciju. Ja sam takve amandmane predlagao, ali su oni proglašeni neustavnim.
Određene grupe su na isti način pozitivno diskriminisani i mislim da svako ko dođe sa sela, svako ko dođe iz radničke porodice, treba da bude pozitivno diskriminisan, da mu se unapred da određeni broj poena, jer nije isto kad vam je fakultet iza ugla i nije isto kada putujete dnevno tamo i nazad tri do četiri sata od kuće do fakulteta. Za ta tri, četiri sata u toku studiranja što provedete u putu možete maltene i da završite fakultet.
Ukoliko ne želite da putujete dva, tri ili više sati, ukoliko živite u unutrašnjosti, onda morate da imate roditelje sa parama, a takvih roditelja koji imaju pristojne plate je sve manje.
Mislim da je došlo vreme, ako ne sada, a ono ubuduće ovaj zakon da prilagodimo i tim društvenim okolnostima, a posebno treba favorizovati studente koji dođu iz unutrašnjosti sa sela, koji budu studirali poljoprivredu, prehrambenu industriju, odnosno profesije koje se zapošljavaju u poljoprivredi, preradi i prehrambenoj industriji. Samo takvom vrstom organizacije možemo pomoći i studentima i državi. Možemo tako spojiti i obrazovanje i populacionu politiku. Na takav način možemo oživeti selo. Ukoliko se oni sa tim stečenim znanjem vrate na selo i ne putuju kao oni putujući agronomi koji su putovali ne znam koliko da dođu do sela, samo tako oni svojim znanjem mogu da pomognu i sebi i svojim bližnjima.
Ja ću se ubuduće zalagati za to i dalje, za takvu vrstu pozitivne diskriminacije, ne samo za seosko stanovništvo, ne samo za radničke porodice, već i za druge ugrožene grupe, hendikepirane, koje u ovom trenutku, čini mi se, a to gospodin Šajn zna bolje od mene, imaju neku vrstu pozitivne diskriminacije. Mislim da to nije protivustavno.
Na kraju, da zaključim, mnogi velikani su rođeni na selu, mnogi su osnovnu školu završili na selu, mnogi naučnici, mnogi umetnici i prava bi bila grehota da ove moje ideje jednog dana ne budu pretočene u delo. I sam Borislav Pekić je došao iz Bavaništa u Beograd, gde je završio gimnaziju, a kasnije i fakultet. Na kraju ću završiti, ovo je visokoobrazovana osoba u Narodnoj skupštini koja prstom narodu pokazuje šta misli i o Narodnoj skupštini i o narodu koji Narodna skupština predstavlja. Boris Pekić, koji je studirao kliničku psihologiju, sigurno na ovakav primerak visokoobrazovane osobe nije naišao. Hvala.

Složiću se da sam napravio lapsus i da je to bio Mihiz. Taj govor sam slušao, ali zapravo oko diktature, to drvo ne slobode itd.
Reklamiram povredu člana 104. Ukoliko vi kažete da ćemo završiti sa replika, voljan sam da od ove replike odustanem samo uz jednu ispravku, kažem, da na fotografiji sa srednjim prstom, koji se pokazuje Narodnoj skupštini, nisam ja, nego Srđan Milivojević. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se javio povod prethodnom amandmana jedno četiri puta, ali zahvaljujući dinamičnoj diskusiji, evo konačno sam stekao pravo na narednom amandmanu.
Dakle, juče je bio 5. oktobar. Trinaest godina. Dan kada je 70% građana ove države uložilo ogromnu energiju, verujući da će tadašnji oblici svojine, a bila je državna, društvena, javna, zadružna, pripasti narodu, da će prirodno stvoreni resursi biti javna svojina, privatna svojina, zadružna svojina, akcionarska svojina. Dakle, da neće biti tranzicioni gubitnici, nego da će zahvaljujući tog ogromnoj energiji, koju su uložili za političke promene i ekonomske promene, njima biti bolje, da će svima biti bolje, a ne samo pojedinima. To je bilo pre 13 godina.
Na mesto prvog ministra finansija došao je ekspert. Dobro se sećam, nestranačka ličnost. Dakle, ne verujem da će se sad neko javiti za repliku, s obzirom da govorim o ekspertima, ne govorim o pripadnicima stranaka.
Tada sam verovao da će javna svojina biti očuvana, da će se sa društvenom pažljivo privatizovati, da to neće biti kao šerpa puna školjki gde će neko to uzimati, uhvatiti ono što je dobro, a praznu ljušturu vratiti nazad, odnosno uzeti firmu, isisati sav kapital za sebe i praznu firmu vratiti državi da to bude državna svojina, eventualno javna svojina.
Bilo je amandmana da se briše ovaj član. Najverovatnije oni koji su ga podneli želeli su da ta javna svojina nestane, odnosno da taj ostatak ostataka javne svojine nestane. Ne bi me iznenadilo da su predloženim amandmanom da to pripadne predsedniku te stranke, jer nije uspeo baš sve od javne svojine, posebno u gradu Beogradu, a bogami i u ovoj državi, da pretoči, a ni njegovi kompanjoni koji su se, da tako kažem, kretali kao sateliti oko bivšeg predsednika Republike Srbije. Ogroman kapital, ogromna svojina, uključujući i javna je nestala.
Danas na moje iznenađenje, slušam ovde doktore prava, profesore, koji pričaju o privatnim porodicama. Ne razumem. Kad kaže doktor prava, profesor prava, da postoji privatna porodica, ne znam kakve druge postoje. Ne razumem da li postoje neke stranačke itd. Uopšte mi je takav način nerazumljiv, tako da sam zabrinut za znanje studenata, odnosno budućih pravnika koje budu školovali ovakvi profesori.
Strpljivo sam slušao sve i svašta, ali ništa nisam uspeo korisno da zaključim, sem da smo mi krivi i odgovorni što ostatak ostatak javne svojine nije upisan do današnjeg dana, bez obzira što i dan danas postoje raznorazne koalicije, raznorodne koalicije u gradovima. Dakle, nije krivica ni do jedne stranke, ni do jedne vlasti, krivica je opšta i treba produžiti rok za godinu dana da bi se ostatak ostataka javne svojine upisao.
Takođe, moram da kažem, oni koji danas nama najviše zameraju, tzv. eksperti koji puštaju bradu da ih sad manje poznaju, ovde govore o privatizaciji, o privatizaciji koja se mogla nazvati maltene grabizacijom, o privatizaciji državne, društvene, javne svojine. Dakle, mnogo toga je presuto u dušeke bivših funkcionera.
Voleo bih da ministar finansija, sem što će voditi registar zaposlenih u javnoj upravi, izvede i registar javne svojine koja je nestala, društvene i državne, koja je nestala od 2000-20013. Takođe, da napravi jedan registar, a to će biti veoma teško, koji će obuhvatiti imovinu, najverovatnije opljačkanu, koju poseduju bivši funkcioneri od 1990. do danas i koja je kao javna, državna pretočena u privatnu, gde su ortačka društva koja su sebe nazivala vladama, i javnu, državnu i društvenu svojinu pretočili u sopstvenu, stavili u dušeke i danas nama drže predavanje. Voleo bih da to čujem.
Što se tiče državne zemlje, koje je neko predložio da se popiše kao javna svojina, ona to ne može biti. Predlažem ministru da prodaju državno zemljište, da prodaju zemljoradnicima na 20 godina, onima koji imaju manje od 20 hektara, da ta sredstva koja će ubirati 20 godina iskoriste kao rate za vraćanje kredita. Na takav način će imati više dobiti.
Prvo, sprečiće strance da takvu zemlju kasnije kupe. Drugo, osnažiće poljoprivredna gazdinstva. Treće, dobiće ratu po kojoj mogu da povuku kredit od tri milijarde, a koji treba da ulože u poljoprivredu, prerađivačku industriju, u razvoj energetike na bazi zelene mase i bio mase, na bazi razvoja na samom selu, pa da tako pokrenu selo, da tako pokrenu prerađivačku industriju, da stvore konkurenciju monopolistima, da steknu priliku da seljacima podignu prerađivačku industriju kojom će oni gazdovati, otplaćivati te kredite i da tako pokrenu jedan domaći investicioni ciklus, da ne urade ono što je radila bivša vlast, da ne urade i ne prodaju sve što se još prodati može.
Dakle, iznenađen sam količinom kritike, ne time što su predložena tri amandmana, već sam iznenađen kritikom onih koji su se, umesto da služe državi, državom služili, umesto da sa narodom dele dobro i zlo, sebi su ostavili dobro, a narodu ostavili zlo. To je za mene danas apsolutno iznenađenje. Hvala.

Članovi 103, 104, 105, 106. Dakle, moja diskusija je pogrešno protumačena i imao sam pravo na repliku, ali sam hteo da odustanem od replike jer tu nema se šta, ne vredi replicirati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, smatram da ste danas povredili član 103. vezano sa članom 107.
Naime, u članu 103. stav 1. jasno piše, a vi ste tek na polovini izlaganja prilikom reklamiranja povrede Poslovnika, od strane narodnog poslanika Srđana Milivojevića, setili da narodni poslanik može da reklamira povredu Poslovnika koja je učinjena tokom sednice i tog dana, znači, tokom ove sednice, a govornik je evocirao uspomene, govorio o povredi Poslovnika van sednice, iako on sebe smatra vrlim poznavaocem Poslovnika, pa je govorio i o povredama Poslovnika koje su učinjene unazad.
Ako bi to tako dopustili, onda bih ja mogao da reklamiram i povredu Poslovnika u bivšem sazivu, zašto je isti poslanik igrao video igrice.

Ja kažem da ste povredili Poslovnik. Ako tako nastavimo, onda bih ja mogao da reklamiram zašto je u prošlom sazivu igrao karte u video igricama.

Dobro, nastaviću.
Takođe, upozoravam vas na član 107. gde je pomenuti poslanik posle svog izlaganja, a sada ja tražim da se to utvrdi snimkom između 11,25 i 11,34 časova, ponovo upotrebio taj svoj čuveni prstić.
Dakle, ako mu nije jasno, na snimku se prošli put vidi, u prenosima, u arhivu, na parlament.rs vidi se pod oznakom 0204, to je dva sata i četiri minute, kako upotrebljava svoj prstić na prošloj sednici. Sada ga je ponovo upotrebio. Ne znam kome ga je pokazao, da li ga je ponovo pokazao koleginici, da li je pokazao svima nama.

Dame i gospodo narodni poslanici, politika je bavljenje javnim poslom. Na izborima se kandidujemo da se bavimo tim javnim poslom i u tom bavljenju javnim poslom upravljamo javnom svojinom i budžetima, finansijskim sredstvima i imovinom.
Danas produžujemo rok za godinu dana da se ta svojina upiše. Ni prilikom predlaganja i odbrane ovog zakona nismo svaljivali krivicu na prethodnu vlast zašto nije iskoristila godinu dana i po zakonu koji su sami doneli upisali tu svojinu. I dan danas drže vlast po Vojvodini gotovo u 70% opština. Ne vidim da su nešto napredovali u ove zadnje dve godine. Ako se rok produžava za upis javne svojine, ako se produžava sadašnjoj vlasti, produžava se i bivšoj, odnosno vlasti na lokalima, raznim koalicijama, tako da sam na neki način iznenađen količinom žuči koja je ovde prosuta zbog brige koja je iskazana za javnu svojinu.
Javna svojina, javna imovina je stvarno bila i predmet plena i alavosti i pohlepe. Mogu da navedem primere, npr. Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije gospođe Barać, koja je govorila o arčenju te javne svojine u korist privatnih biznisa. Nije tajna da je u prošloj vlasti javna svojina korišćena za privatne biznise funkcionera koji su bili dužni da se staraju o javnoj svojini, a ne o privatnoj. Nije tajna, postoji izveštaj SBPOK 29 iz 2011. godine, koji govori o tome da su javni funkcioneri, najviši partijski funkcioneri i javni funkcioneri u našem najvećem gradu, u našem glavnom gradu, sklapali kao javni funkcioneri poslove sa svojim privatnim firmama.
O tome govori Izveštaj o javnoj svojini i Izveštaj SBPOK, da je privatna firma vodećeg čoveka u našem glavnom gradu i lidere jedne stranke, da je kao funkcioner sklapao poslove sa javnim ustanovama i javnim preduzećima, pa recimo, štampani materijali za Gradsku skupštinu od strane njegove privatne firme „Big print“, pa je štampan materijal Biblioteku grada Beograda, pa je štampan za Kulturni centar Beograd, pa je štampan za Dom omladine, pa za većinu pozorišta, za Turističku organizaciju. To je izveštaj SBPOK koji kaže da je partijski lider jedne moćne partije koja trenutno nije u državi na vlasti, ali je na vlasti u mnogim lokalnim samoupravama i još uvek je na vlasti u Beogradu, ne da nije upisala javnu svojinu, nego je baš ta javna svojina bila predmet plena, pohlepnosti, alavosti, kako se to ovde reklo.
Hoću da podržim takvu vrstu nastupa, tim pre što u tom izveštaju piše da je, sem ovog što sam nabrojao, sklapao poslove i sa državnim javnim preduzećima, navešću samo „Telekom“ i da je kao javni funkcioner u privatnim poslovima, ne upisujući javnu svojinu i ne razlikujući je, presipajući je najverovatnije u privatnu, prihodovao od 2005. godine samo na dve firme do 2012. godine ukupno jednu milijardu i 87 miliona dolara, što je prevedeno na dinare preko 120 milijardi dinara.
Mislim da kad su nas građani birali da se bavimo javnim poslom, da smo za to dobili platu, da smo trebali da čuvamo javnu svojinu, a ne da od nje presipanje pravimo svoje privatne biznise.
Samo u jednoj godini prihod, samo na dve firme od 15, iz javne svojine u privatnu je bio 12.955.974.000 dinara, što je 154.237.000 dolara. I danas njegovi saborci pričaju o nekom plenu, alavosti, pohlepe nove vlasti po pitanju javne svojine. Stvarno ne znam šta bi mi trebalo da kažemo o rasulu, haosu, beznađu i državi bez šansi, koju smo zatekli bez ikakvih šansi za naše građane. Bil Gejts jeste bio bogataš, napravio je međunarodne poslove, milijarde i onda je rešio da to podeli sa siromašnima.
Kod nas jeste bilo obrnuto. Kod nas su na javnom poslu pravili milijarde otimajući od siromašnih i ne pada im na pamet da makar jedan deo javne svojine koja se prelila u privatne džepove preko javnih funkcija, koje su koristili za privatne biznise, vrate siromašnim građanima odakle su taj novac uzeli, ostavljajući hiljade i hiljade ljudi bez posla zahvaljujući alavosti, gramzivosti i pohlepi.
Na kraju da zaključim, veoma sam uvređen zbog moje rodbine i prijatelja koji su bili na Košarama. Ovde o Košarama priča čovek kome 1999. godine nisu smeli da daju pušku jer nisu znali na koju će stranu pucati. Sada vidim koja je razlika između Košara i kokošara. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam kako je prethodni govornik uopšte dobio pravo na repliku, ali to je diskreciono pravo predsedavajućeg i u to neću ulaziti.
Govorio sam o tome da je deo moje rodbine i komšija pretrpeo ozbiljne rane na Košarama braneći se od onih koje su neki ozbiljno podržavali, a pošto su ih ozbiljno podržavali, mislim na napadače, naša vojska nije mogla takvima da da pušku nego im je dala lopatu. Danas neko pokušava meni da prigovori na nedostatku patriotskog stava, što je gotovo neprihvatljivo. Dakle, nijednog trenutka nisam izgovorio ono što je pogrešno protumačeno, odnosno što je meni prilepljeno.
Takođe sam očekivao da oni posle mog izlaganja kao stranka levice, socijalne pravde itd. kažu šta nije tačno od onoga što sam rekao iznoseći podatke da onaj ko se zalaže za socijalnu pravdu u ovom opštem siromaštvu, vladajući resursima, javnom svojinom i imovinom stekne milijardu za šest ili sedam godina. Mogu pojedinačno svakome da pokažem finansijski izveštaj samo za dve od 15 firmi. Samo sam o tome govorio uopšteno kako se na određen način preko javnih funkcija zahvaljujući alavosti, gramzivosti mogu preko javne funkcije i privatnih firmi napraviti veoma ozbiljni biznisi, a da pri tome nemate, za razliku od Bila Gejtsa, nikakav osećaj da makar deo novca vratite siromašnima. O tome sam govorio i hvala na replici.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne razumem kritike ovog zakona, posebno iz redova bivšeg režima, s obzirom da ovaj zakon, koliko sam razumeo, popravlja njihov zakon. Dakle, njihov zakon je pao na Ustavnom sudu, proglašen je neustavnim i pokušaj je da se taj zakon privede ustavnosti. Oni ne da ga ne cene, već ga uporno kritikuju.
Pre donošenja ovog zakona, doneli smo i Zakon o upisu nelegalnih objekata u katastar nepokretnosti i time smo omogućili da jedna nelogičnost bude ispravljena, a to je da od milion i po objekata, koliko je nelegalno sagrađeno, samo je 720 hiljada zahteva za legalizaciju i da nije onog prethodnog zakona koji smo usvojili, došli bi u poziciju da 800 hiljada objekata treba srušiti. Oni ne cene taj napor Vlade, nove vlasti, koja želi da ispravi sve manjkavosti koje su ostale, odnosno koje su se našle pred ovom vladom.
Kao predsednik Narodne seljačke stranke, tvrdim da ovaj zakon nije savršen, ali uglavnom, on propisuje ovlašćenja lokalnoj samoupravi. Zabrinut sam, s obzirom da su lokalne samouprave šarenolike, u mnogima različite koalicije drže vlast i zabrinut sam iz prostog razloga zbog pomoćnih i ekonomskih objekata.
Dakle, ovde su uglavnom govornici bili iz grada i govorili su o stambenim objektima. Ja želim nešto da kažem o pomoćnim i ekonomskim objektima koji nas na selu prate i koji su zamašnije površine nego građevinski objekti. Imamo situaciju da je kuća legalna, ali da su pomoćni objekti – štale, kokošinjci, kotobanje, da su garaže… Jedna garaža za kombajn zauzima oko 150 kvadratnih metara. Ako imate par traktora, ako imate drljače, tanjirače itd, samo za mehanizaciju vam je nekad potrebno više od 300 kvadratnih metara i time ste premašili prostor koji je Zakonom o upisu u katastar nepokretnosti dozvoljen.
Takođe sam zabrinut zbog člana 2. Bojim se da ako ostavimo na tumačenje tim šarolikim koalicijama član 2, gde se objekti za koje nekada nije bila potrebna građevinska dozvola pre 2003. godine, da te objekte nije potrebno legalizovati, onda se bojim da to lokalne vlasti neće tako tumačiti, već da će biti problema u dokazivanju kada je neka štala, neka šupa, nadstrešnica, garaža napravljena.
Član 29. u potpunosti podržavam, ali molim Vladu da u pravilniku definiše način na koji će se utvrđivati, odnosno pomoću kojih dokumenata će se dokazivati da je neka infrastruktura napravljena samodoprinosom, jer u većini sela, posebno u Vojvodini, veliki deo infrastrukture je napravljen samodoprinosom, od asfalta, telefona, gasovoda, vodovoda. Recimo, u mom mestu je napravljeno sve zahvaljujući mesnom samodoprinosu, gde su građani izdvajali sredstva i prilikom ovog zakona, oni nisu obavezni da plaćaju naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, s obzirom da su izdvajali gotovo sva sredstva za stvaranje infrastrukture.
Mislim da Vlada treba da definiše to pravilnikom, s obzirom da u članu piše da lokalna samouprava može da umanjuje za vrednost tih radova, da može da umanjuje naknadu za legalizaciju, pa bih voleo da to pravilnikom bude malo bolje definisano, da to može da bude, ne mora i da se otprilike zna koliko bi to oni trebali da umanjuju sredstva prilikom legalizacije.
Slažem se i sa opozicijom koja je govorila da ljudi koji su na nelegalnim objektima stvorili ekstremno bogatstvo, da to nisu sposobni ljudi, već lopovi. Sa tom tvrdnjom mogu čak i da se složim. Mogu da govorim i o podizanju spomenika korupciji. U vezi sa tim, voleo bih da se prisetimo samo nekih stvari.
Ovde je spominjan Most na Adi. Svi znamo da je on pred novu 2012. godinu otvoren uz prisustvo predsednika Republike i prvog čoveka grada Beograda i gotovo je neverovatno da je neko pozvao ljude da u masovnom broju pešače preko mosta. To je najveća opasnost za jedan most, ako je on novoizgrađen, ako nema upotrebnu dozvolu. Gotovo je neverovatno da niko nije podneo krivičnu prijavu za zloupotrebu položaja onih ljudi koji su pozvali ljude da šetaju po Adi i time ih doveli u smrtnu i životnu opasnost, s obzirom da mi koji se nešto razumemo u mostove znamo da je pešačenje, posebno u grupi, opasno za sve mostove, pa i one koji imaju upotrebnu dozvolu, a ne one koji to nemaju. Voleo bih da znam da li je podneta krivična prijava za zloupotrebu položaja protiv takvih lica?
Takođe, voleo bih da mi se objasni da li je podneta krivična prijava za prilazne saobraćajnice koje se grade još uvek bez građevinske dozvole? Voleo bih i da mi neko objasni posle pada vlasti u glavnom gradu, kako je to „veliki princ od Nambije“, „magastar od Nambije“, „sposobni gensek“, ovde je neko rekao da takve ljude ne treba nazivati sposobnim već lopovima, kako je dobio 18 ari građevinskog zemljišta na poklon, podigao ogradu od šest metara itd?
Voleo bih, takođe, da nam se ovde objasni kako je na pašnjaku pored Hrama svetog Save ministar u bivšoj vlasti sagradio objekat, od kojih to novaca itd. i da mi se objasni da li je tačno da na nad etažom koja je njegova i koja vredi preko 500 hiljada evra, da je neko bespravno izgradio još 80 kvadrata na toj četvrtoj etaži čiji je on vlasnik, da se to proveri. Ukoliko su moje tvrdnje tačne, onda da se preduzme neka radnja protiv njega i protiv inspektora koji su dozvolili da pored takve gradnje od sredstava za koje ne znamo odakle su potekla, da se još na to nadogradi 80 kvadrata stambenog prostora. Ljude jure po selima za šupu, kotobanju, svinjac, kokošinjac. Mislim da je vreme da pojurimo i ove sposobne.
Takođe bih voleo da čujem odgovor – šta će se preduzeti protiv ljudi koji su, recimo, izgradili fabriku za reciklažu olova na vodozahvatu, regionalnom u Inđiji i za to nije podneta nikakva krivična prijava od inspektora koji su to trebali da urade? Građevinsku dozvolu su dobili za sasvim drugi objekata, na sasvim drugoj parceli, a gradili nešto sasvim drugo. Takođe bih voleo da tržni centar koji je građen u Inđiji i koji zauzima 42 hiljade kvadratnih metara, koji je izgrađen bez građevinske dozvole, gde su naknadno menjani i prostorni plan i regulacioni planovi da bi se oni uskladili sa objektom koji je nelegalno izgrađen, koji nema građevinsku dozvolu prilikom gradnje, koji nije dobio nikad upotrebnu dozvolu, a gle čuda, opština je kupila više hiljada kvadrata na trošak budžeta u toj zgradi koja je građena bez građevinske i upotrebne dozvole.
Gle čuda, direktor Direkcije opštine Inđija i predsednik opštine Inđija imaju dva penthausa na krovu te zgrade od 250 kvadrata. Neka mi to neko objasni - da li su to bili sposobni ljudi, kao što tvrdi opozicija, ili su bili lopovi, kako oni nazivaju te sposobne ljude.
Takođe, bih voleo da mi objasni ministar, da mi kaže, s obzirom da je ovde bilo prozivki, koji su to ljudi primili mito? Da mi kaže - da li je tačno da je pomoćnik braće Dulić, znači ne samo jednog Dulića, priveden 2. oktobra zbog primanja mita za izdavanje građevinske dozvole od 152 hiljade evra? Neka mi ministar potvrdi da li je to tačno ili ne, s obzirom da je bilo prozivki iz redova opozicije, da im konačno kažemo koji je to njihov funkcioner primio mito i na koga se to sve misli.
Ovde postoji osnovana sumnja da je gospodin Janjić, pomoćnik gospodina Dulića, pomoćnik i Modesta Dulića i Olivera Dulića, čovek koji je bio u Subotici, koji je išao za braćom Dulić gde su oni uzimali funkcije. Da li je tačno da je on priveden zbog izdavanja građevinske dozvole i primanje poklona od 152 hiljade evra? Slažem se sa opozicijom da se sve to proveri i da ti sposobni ljudi, lopovi budu ne samo kažnjeni, nego da im se oduzme sve što su stekli na nelegalan način. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, uopšte ne znam čime sam izazvao repliku, s obzirom da nisam govorio ni o poslaničkoj grupi, nisam se nikome posebno obraćao, već sam se obraćao ministru. Pitao sam da li je tačno da most na Adi nema upotrebnu dozvolu, a da su građani, pred Novu 2012. godinu, pozvani u šetnju na mostu koji nije imao nikakvu upotrebnu dozvolu, ni privremenu, i da su time, s obzirom da su pešačili, bili izloženi životnoj opasnosti, jer most koji nema upotrebnu dozvolu nema dokaza da je siguran i bezbedan za saobraćaj, pa makar bio on pešački?
Drugo pitanje, koje sam postavio, bilo je vezano za prilazne saobraćajnice i pitao sam ministra, jasno i glasno, da li je tačno da se te prilazne saobraćajnice investitora, tj. grad Beograd, gradi i grade još uvek bez građevinskih dozvola? To je ono što po Zakonu o planiranju i izgradnji, koji je donela bivša vlast još 2003. godine, spada u krivično delo.
Pitao sam za još neke objekte na teritoriji grada Beograda i isključivo sam se obraćao ministru, s tim što sam se složio sa nekim delovima da određeni ljudi, koji su prebogati itd, ne spadaju u sposobne, već u lopove, kako je to tvrdila opozicija. Ni jednog trenutka se nisam obratio niti poslaničkoj grupi.
Pitao sam ministra za ono što je objavljena informacija u sredstvima informisanja. Da li je tačno da je pomoćnik njegovog prethodnika, koji je ujedno obavljao funkciju, ne samo pomoćnika ministra, već je jedno vreme bio u gradu Subotici, direktora Direkcije, bio je pomoćnik predsednika opštine drugog brata Dulića? Pitao sam dal li je tačno da je priveden, odnosno da je uhapšen zbog primanja mita od 152.000 evra?
Sva moja pitanja su bila namenjena ministru Velimiru Iliću. Dakle, ne znam po kom osnovu su se ti ljudi prepoznali, nikoga nisam želeo da uvredim. Jedino što sam postavio pitanje – da li je tačno da su takvi objekti građeni bez ikakve građevinske dozvole? Za razliku od nekih zemljoradnika koji su dobili krivičnu prijavu, ovo je prošlo nekažnjeno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 103. Posebno izdvajam stav 7. i 8. On govori da je predsednik Narodne skupštine dužan da narodnom poslaniku koji se ne pridržava odredaba iz st. 1, 2, 4 i 6. ovog člana ili na drugi očigledan način zloupotrebljava prava predviđena ovim članom, a radi se o povredama Poslovnika, reklamaciji, izrekne mere predviđene članom 108. do 111.
Stav 8. – u slučaju iz stava 7. ovog člana predsednik Narodne skupštine je dužan da vreme koje je narodni poslanik koristio zloupotrebljavajući prava iz 1. ovog člana oduzme od ukupnog vremena koje pripada njegovoj poslaničkoj grupi u pretresu o tekućoj tački dnevnog reda, ako je njegovoj poslaničkoj grupi preostalo vremena za pretres.
Da ovo obrazložim. Nisam da ih kažnjavate po stavu 7, da izričete opomene ili sankcije. Shvatam da određene poslaničke grupe nisu osvojile dovoljno mandata na izborima i da nemaju dovoljno vremena koje troše u skladu sa Poslovnikom, koji su sami usvojili i doneli.
Na vas apelujem da primenite mere iz stava 8. i da svaku njihovu zloupotrebu kaznite tako što ćete im to vreme uračunati jer ste po Poslovniku dužni da to učinite, uračunati u vreme poslaničke grupe. Tako ćemo na jedan efikasan način sprečiti zloupotrebu Poslovnika. Mislim da je ova mera koju su oni usvojili u stavu 8. člana 103. i predviđena za ovakve situacije kada se radi o preteranoj opstrukciji.
Ponavljam, dozvoljavam umerenu favorizaciju opozicije, ali mislim da su na određeni način prevršili meru i da vi da je vreme za sankciju iz stava 8. primenjujete od sada pa ubuduće. Zahvaljujem i ne tražim da se glasa u danu za glasanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, strpljivo sam tri dana slušao govore iz protivničkih klupa, i gotovo sam zaprepašćen po količini buke koja je dolazila sa suprotne strane, pomislio sam da se radi o žrtvama tranzicije. Pomislio sam da se radi o opljačkanim ljudima, a ne o dobitnicima tranzicije i ljudima koji su opštu pljačku tolerisali.
(Predsednik: gospodine Rističeviću, molim vas da budete vrlo oprezni kad govorite o tome, i da govorite izraze koji su primereni u Narodnoj skupštini.)
To je jedna opšta pljačka, i to je moj utisak.
Država koju smo zatekli, je bila krajnje zapuštena. To je bila zemlja izgubljenih šansi i za sadašnje i za buduće generacije. U toj zemlji gotovo da proizvodnje nije bilo. Proizvodile su se samo mašta, iluzija i predizborna obećanja. Ekonomska politika je bila, kako bi kod mene na selu rekli. Ekonomska politika „propalović“, komotno se moglo pevati, - mirno spavaj nano, sve je opljačkano. Dok su bivšem režimu punili cepove sebi i svojim bližnjima, Srbija je postajala socijalni slučaj.
U Srbiji štrajk glađu nije više bila protestna pojava, već opštenarodna pojava. Dug države, od 2001. i 2002. godine, uvećan dug države privrede i stanovništva, da budem precizan, uvećan je za fantastičnih 35 milijardi. I, da kažem, dug države javni, 17 milijardi 671 milion do polovine prošle godine. Dug privrede 20 milijardi i 209 miliona, u evrima govorim. Dug stanovništva pet milijardi i 740 miliona. Ukupan zatečeni dug polovinom prošle godine 43. milijarde 610 miliona evra.
Fond plate u privredi je bio manji od sredstava za finansiranje duga u privredi. Država samo za kamate u ovoj godini je izdvaja 920 miliona, samo za javni dug. Sledeće godine 1,2 milijarde. Ukupno nam treba četiri milijarde za servisiranje javnog duga. Ukupno godišnje za dug privrede, javni dug i dug stanovništva treba nam deset milijardi eura ili jedna trećina BDP.
Za poslednjih deset godina redovno se trošilo 20% više od zarađenog, šest milijardi. Potrošena je celokupna društvena privreda. Potrošeno je i 35 do 40 milijardi eura deviznih doznaka naše dijaspore. Problem duga je još veći jer nije napravljen nikakav izvor za vraćanje duga.
Danas nam prigovaraju da nismo izvršili reforme oni koji to nisu uradili 12 godina. Reforme koje su oni vršili su bile simbolične. Promenjeni su samo državni simboli, grb, himna i zastava. Država koju smo zatekli bila je država u kojoj se dimilo najviše tri, do četiri fabrička dimnjaka. Od države su pravili socijalni slučaj, a od stranke su pravili stranku milionera. Predsednik im je milijarder. Od 2005. godine do 2011. godine ukupno je bruto prihoda od 937 miliona dolara, ali mu je glavni grad kojim rukovodi otišao 500 miliona u minus.
Gospodin Vučić nije u pravu, beogradska nagrada u Dablinu nije koštala 11 hiljada evra, koštala je 18.300. Jedanaest hiljada evra je bilo učešće, a sedam hiljada i trista se plaćala izrada luksuzne nagrade koja se uručila gradonačelniku, predsedniku te stranke, kao najboljem menadžeru.
Poljoprivredna politika koju su vodili je vođena u korist prerađivača, a ne proizvođača. Najveći prerađivač je bio finansijski direktor njihove stranke poznat po kapitalu koji je uložio od devet evra. Na devet evra godišnje pravi pedeset i nešto miliona evra dobiti, pa se ja pitam, gde to može sa devet eura, budući ministar će moći da mi odgovori za koji dan, da se napravi dobit od pedeset i nešto miliona evra. To se ne može ostvariti ni na lutriji. Možda može u lutriji u Americi.
Imali su u poljoprivrednoj politici, aferu aflatoksin, aferu subvencija za đubrivo, aferu subvencija prijateljima svoje stranke, vinograda kojih nema, zalivni sistem kojih nema, za sve to su isplaćene ogromne subvnecije, a tih zasada, tih zalivnih sistema nema. Poplava za vreme njihove vladavine je bila jedini zalivni sistem u Srbiji.
Siva ekonomija je dostigla 30% ukupne ekonomije i postala nelojalna konkurencija. Zamislite sad 400 hiljada radnih mesta koji su izgubljeni jer je od 800 i nešto hiljada broj zaposlenih u industriji pao na trista hiljada, ali se zato uvećao broj zaposlenih u javnom sektoru. Zamislite 400 hiljada izgubljenih radnih mesta, da je to sada u industriji zatečeno, to bi bio BDP veći za deset milijardi, a penzije bi porasle za 20%.
Iza stranke bivšeg režima, gde im je Šarić bio najbolji investitor, a on nije mogao uneti para koliko su oni izneli, stoje radnici iz fabrika, a preti opasnost da lustriraju seljake sa njiva. Ostaju svi iza njih gladni, bosi i goli, jer nisu imali novca šta da kupe. Ljudi su po tri puta zagledali hleb pre nego što ga kupe, beda i siromaštvo našeg naroda je bilo neizdrživo za gledanje. Vlast se nije borila protiv siromaštva već protiv siromašnih. Država nije suzbijala kriminal već je kriminal suzbijao državu. Vlada koja je došla iza ove ima gotovo nemoguću misiju.
Pošto se svi pozivaju na izreke, pozvaću se ja na Tomasa Mana. On je rekao – hrabrost nije nedostatak straha, već delovanje uprkos njemu. Zato mislim da ova Vlada je izuzetno hrabra. Takođe je dotični gospodin rekao – za otadžbinu sve, a za Vladu koliko zasluži. Glasaću za ovu Vladu dok god bude zasluživala, ali od njih tražim da stave tri tačke. Tačku na pljačku, tačku na bedu, tačku na sramotu. Hvala.