Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman sam podneo želeći da se imovina koja je prešla u društvenu i državnu svojinu nacionalizacijom, konfiskacijom i drugim nepravednim oblicima bez naknade, izuzme i bude predmet ovog zakona. Ja ću odustati od ovog amandmana, jer imam uveravanje  ministra da se po istoj  metodi po kojoj se privatizuje imovina preduzeća, neće privatizovati poljoprivredno zemljište.
Kad sam već ovde, malopre je bilo reči o ustavnosti i nije tačno da Skupština Vojvodine nema pravo da predloži amandman. Skupština Vojvodine je ovlašćeni predlagač zakona, kao i svaki narodni poslanik, kao i Vlada Republike Srbije. Možda je taj amandman Skupštine Vojvodine u suprotnosti sa nekim delovima Ustava. Moram da vas podsetim da Ustav iz 1990. godine nije bio ustavan, nije bio u skladu sa Ustavom SFRJ. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam amandman na član 61, i to sam predložio da se deo sredstava koji je dobijen od prodaje kapitala usmeri penzijskom invalidskom osiguranju zemljoradnika, a da isto tako jedan deo sredstava pripadne Agrarnom budžetu Republike Srbije. Obrazloženje - smatrao sam da je veliki deo društvene, odnosno državne svojine nastao radom zemljoradnika ili prelivanjem dohotka iz poljoprivrede u industriju. S obzirom da su mi Vlada i resorni ministar dali čvrsto obećanje da će Vlada nekim drugim mehanizmima preusmeriti ta sredstva u te namene, pozivam ministra da se izjasni o tome i odustajem od amandmana.

A ti nemaš mozak. S obzirom da si uputio uvredu, dužan sam da ti odgovorim. Ti možeš da doživiš sudbinu koju su doživeli dinosaurusi. Oni su izumrli zato što su imali veliko telo, a malo mozga.
Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, član 96, koji se odnosi na pravo i davanje replike, i citiram: "Ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o drugom narodnom poslaniku" i tako dalje, daje mu se pravo na repliku. Ovde je dva puta spomenuto moje ime, jednom ime drugi put prezime. Prvi put je rečeno da se radujem zato što srpski radikali idu u Hag ili ako Vlada donese uredbu da oni idu u Hag, ja ću se radovati. To baš nije toliko tačno.
Drugi put je rečeno da bih streljao srpske radikale. Iz dva razloga to ne bih uradio. Prvo, ja sam štedljiv čovek i zato sam da se štedi municija, a drugo ja sam human čovek. Što se Haškog suda tiče, smatram ga delimično antisrpskim sudom i otprilike važi uverenje da je to antisrpski sud. Ja njih pitam, koji ste vi Srbi kada vas ni Haški sud neće? (Smeh.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ni jednog trenutka nisam tražio da vešamo bilo koga. Rekao sam da nisam za streljanje iz dva razloga. Jedan je da treba štedeti municiju, a drugo, da sam human čovek. Znači, ne pada mi na pamet nikog da streljam , nikog da vešam, pa ni srpske radikale.
Drugo, uopšte se nisam radovao Haškom sudu, čak sam ga ocenio kao delimično političkim sudom i antisrpskim sudom. Nema razloga da se sumnja u moje patriotsko opredeljenje. Dakle, ne radujem se ničijoj nevolji, nevolji ni jednog građanina, ni jednog Srbina, ni jednog drugog građanina ove države. Tako se neću radovati ni ako srpski radikali budu isporučivani Haškom tribunalu.
Kolegu Vučića hoću da podsetim na sledeće - oni se non- stop žale da su oni ovde nešto uskraćeni. Ja sam u prošlom sazivu od 31 izlaska za govornicu, 27 puta bio uskraćen za direktan prenos, 23 puta nisam imao ton, a četiri puta ni ton ni sliku. U to vreme je kolega Vučić bio ministar informisanja. Ni jednog trenutka ne dovodim ga u vezi sa tim i znam da on nije bio odgovoran, iako je bio ministar informisanja, da nije odgovoran za skidanje tona. On hoće meni da kaže da sam ja odgovoran za Haški tribunal.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam da nam restoran na pauzi nije radio, da nije služio ni hranu, ni piće. Za hranu sam siguran, ali, po mom prethodniku, izgleda da su piće ipak služili.
Odmah na uvodu da kažem da je ovde jedan poslanik tražio stan i da je tražio da bude prvi na listi. Ukoliko taj poslanik dobije stan, ja ću tražiti celu zgradu. Dotični poslanik može da se namiri iz imovine svojih kolega - poslanika, koji imaju stanove od 200-500 kvadrata, pa mogu jedno 50 da daju svom kolegi poslaniku, da ne bude ugrožen.
No, da se vratim temi- nas iz DOS-a narod je birao da izvedemo političke i ekonomske reforme. Nesumnjivo je da je ovo reformski zakon i nas je narod izabrao. (nemojte biti nervozni, pa vi ste otišli u Bosnu, pojeli tri tufahije i proglasili vas za vojvodu, pustite me da govorim).
Nas je narod birao da položimo dve osnovne šine - znači, da izvedemo ekonomske i političke reforme. Jedno je leva šina, a drugo je desna šina, jedno su političke reforme, a drugo ekonomske.
Ovo je zakon, nesumnjivo, u paketu ekonomskih reformi. Kada izvedemo ekonomske reforme, potrebno je da izvršimo i političke, i tu smo na dobrom putu, pa kada izvršimo obe reforme i uspostavimo stabilne šine, nije bitno ko će sutra pobediti i voziti lokomotivu.
Sveta je dužnost DOS-a da izvede političke i ekonomske reforme. Stoga ovaj zakon mora da prođe. Nesreća je što bivša vlast nije osetila da je ovaj zakon trebalo da donese mnogo ranije. U tom slučaju, predmet privatizacije ne bi bio samo ostatak društvene svojine, koju bivša vlast nije opljačkala i poharala, već bi to bilo daleko više svojine.
Oni su na latino-američki način osiromašili građane, pokrali preduzeća i danas se bune više nego svi drugi. Razumem kolege levičare zašto se oni bune - pričaju o običnom čoveku. U redu je da govore o običnom čoveku, a gde im je bio taj običan čovek deset godina? Taj običan čovek, radnik, kako oni kažu, da je ovo desničarski zakon, pa ga, navodno, ovaj zakon ne podrazumeva, običnog čoveka, sirotinju. Tog običnog čoveka ste vi pljačkali deset godina.
Vi ste uzimali od siromašnih i davali bogatima. To je bila vaša politika deset godina. Siromašni su bili sve siromašniji, a bogati sve bogatiji. I sada neki iz bivše vlasti, levičari, daju sebi za pravo da pričaju kako ovaj zakon nije u sebi sadržao čoveka. Oni su, tobož, socijalisti. Socijalisti je previše plemenit izraz za takvu jednu družinu.
Samo u crtanom filmu i njihovom TV dnevniku ljudi su se bogatili, noseći gajbice sa višnjama i gajbice sa pivom. Znam šta njih boli - njih u osnovi boli zakon koji je donet pre ovog zakona, Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dobit i ekstra profit, jer uveliko onemogućava mnoge njihove ljude iz prethodne vlasti da se za kapital koji su izneli iz zemlje, opljačkali od građana, domognu sada jeftino fabrika.
Znači, jednokratni porez ih je sprečio da operu svoj novac i da se domognu preduzeća koja su opljačkali. Takođe, njih boli što nestaje društvena svojina. Možda ovaj zakon nije sasvim ustavan, ali to nije dokaz da reforme ne smemo izvesti, već je to dokaz da treba i da promenimo Ustav.
Srbija ne može biti država koja sebe naziva demokratskom, ako u njoj bude na snazi Ustav, koji je donela jednopartijska komunistička skupština. U tom Ustavu stoji društvena svojina, a kao oblik ona će posle donošenja ovog zakona potpuno nestati. Levičare boli i to što će ovim zakonom nestati i uporište njihove ideologije. Društvena svojina je svačija i ničija, bila je najbolje uporište za ideologiju iz prošlih deset godina, a bogami i od 1945. godine.
Nestankom društvene svojine, nestaće i komunizam. Nema društvene svojine, nema komunista i zato oni danas pište kao crv u kamenu. Zakon je dobar, ali svaki zakon je mogao biti i bolji. Predmet privatizacije je društvena i državna imovina. Ona je stečena nacionalizacijom, kreditima, radom zaposlenih i radom poljoprivrednika.
Mislim, i to je moja blaga kritika, da se nedovoljno pažnje posvetilo nacionalizovanoj svojini, bez obzira što se radi o fabrikama i bez obzira na obećanje ministra da će specijalnim zakonom biti vraćena sva imovina koja može fizički da se vrati. Ipak se moglo povesti računa da one fabirke koje fizički mogu da se vrate, da budu vraćene u naturalnom, a ne u novčanom smislu.
Po meni, nije dovoljno pažnje posvećeno zemljoradnicima. Nesumnjivo je da je deo društvene svojini, posebno prerađivačke industrije, nastao radom zemljoradnika. Zakon možda tu ima manu što nije verifikovao da su se poljoprivrednici i poljoprivreda odricala godinama značajnog dela dohotka u korist rzavoja društvenih preduzeća koja su predmet privatizacije. Ovako malo izgleda da su seljaci opet ispali građani drugog reda. O zaposlenima se zakon malo bolje postarao, barem po meni, zato što su zaposleni i podelom akcija u visini od 15% i obuhvaćeni su uplatom 10% od prodaje kapitala u penzijsko-invalidski fond zaposlenih. Istom pažnjom mogli su da budu obuhvaćeni i zemljoradnici.
Ponavljam, ovaj zakon je dobar. Možda je mogao biti bolji, ali svakako je daleko bolji od onog koji je većina očekivala. Takođe, ponavljam da imam razumevanja za levičarske partije. Mnogo toga ih je snašlo u poslednje vreme - te Zakon o transformaciji društvene svojini, te Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra dobit. Moram da kažem i da me nervira to njihovo dvojno ponašanje, posebno ponašanje Baneta Ivkovića, koji nama na pauzama gotovo da se raduje tome kako će Slobodan Milošević biti isporučen Hagu, pa će mu ostati partija, a ovde ga tobož brani.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu  člana 95. stav 2. Poslovnika.
Citiram - narodni poslanik koji reklamira povredu Poslovnika dužan je da navede, koja je odredba Poslovnika po njegovom mišljenju povređena, da je citira i obrazloži. Već drugi dan jedan poslanik, koji je ovde govorio pet sati i zbog koga se pola obezbeđenja iskilavilo, ovde izlazi, reklamira povredu Poslovnika...

On reklamira povredu Poslovnika ne navodeći koji je član Poslovnika po njegovom mišljenju prekršen.Uglavnom bude da ni jedan član nije prekršen, osim člana Saveza komunista koga je Hakija Pozderac izbacio. Tražim da Skupština glasa da je dotični gospodin povredio Poslovnik zato što je više puta reklamirao povredu Poslovnika ne citirajući odredbu koja je povređena i ne govoreći član koji je povređen. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, navikao sam na svakojake uvrede od dugogodišnjeg studenta prava, koji je 15 godina studirao pravo, pa je sebi dao za pravo da procenjuje ko je pijan, a ko nije. Javnosti radi, uopšte ne pijem od 1993. godine i spreman sam da pozovem policiju da ovde upotrebimo alkometar i da se na licu mesta utvrdi da Marijan Rističević nije pijan. Ali, ne znam da li je Tomislav Nikolić spreman da se ovde upotrebi blesimetar, jer kad bi on stao na to, skazaljka bi otišla do neba.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je zakon o jednokratnom porezu na ekstra dobit i ekstra imovinu. Priznaću da smo mi razočarali svoje birače i da je ovaj zakon trebalo doneti na prvoj sednici Narodne skupštine.
To su građani, koji su uložili ogromnu energiju, posebno 5. oktobra, od nas očekivali. Oni su očekivali da brzo i efektno, odmah posle promena, završimo sa lopovima i lopovskim sistemom. Delim razočarenje građana, ali ću glasati za ovaj predlog zakona i složio bih se sa delom opozicije, bivše vlasti crveno-crne koalicije, da ovaj zakon nije obuhvatio baš svu imovinu koja je nelegalno stečena.
Ali, mi smo u prošlom sazivu predložili zakon koji je juče citirao gospodin Bane Ivković. Predložili smo da se ispita sva imovina koja je stečena u poslednjih 10 godina, ako je vrednost te imovine veća od 500.000 maraka. Taj zakon je ovde. Pitao bih gospodina Ivkovića, a njega ovde danas nema, ili njegove partijske drugove - zašto su onda kad su bili vlast odbili taj predlog zakona? Mogu da izvučem zaključak da su to uradili jer se radilo o njima i o nekim njihvim partijskim drugovima. Ako se taj zakon nije odnosio na njih, zašto su ga odbili? Zašto su čuvali kriminalce koji su opljačkali državu u poslednjih 10 godina na latinoamerički način?
Juče je gospodin Ivković pričao upravo o tom predlogu zakona, koji je predložen pre više od godinu i po dana. Ne da ga nisu stavili na dnevni red u poslovničkom roku, nego i kad smo tražili ovde da se stavi na dnevni red kao dopuna dnevnog reda, oni su to gotovo jednoglasno odbijali. Danas oni govore kako ovaj zakon nije dobar, kako bi trebalo doneti još bolji zakon. Taj zakon su imali, ali su ga odbili.
Zašto oni to rade? Ovde imam dokaze - Beogradska banka AD Beograd dokazuje zašto nam je potreban ovakav zakon. Peti oktobar, svi znamo šta je bilo 5. oktobra, neko se zbog toga raduje, neko tuguje, to je normalno, ali, Beogradska banka AD Beograd, koju je bivša crveno-crna koalicija, uz potpis jednog potpredsednika, ovlastila da u korist države Srbije vodi devizne poslove, 5. oktobra je prodavala devize po 6 dinara.
(Vojislav Šešelj, sa mesta: Kome?)
Reći ću i kome. Prodavala ih je tako što za njih nije uzimala novac, već je devize isplaćivala na teret Beogradske banke AD Beograd. Ako je Borka Vučić tako krala, onda je gospodin potpredsednik bivše vlade svakako držao merdevine dok se penjala preko krova. Ovde imam naloge za iznošenje deviza iz zemlje, za prodaju deviza 5. oktobra po šest dinara, a ulični kurs je bio 40 dinara. Imam dvadesetak naloga, toliko sam zarobio. Svi nalazi su na različita imena, ali je broj pasoša isti - 434.
Petog oktobra, dok je narod rešio da raskrsti sa takvim pojavama i nosiocima takvih pojava, oni su prodavali devize po šest dinara, uz nalog da se mogu izneti iz zemlje. Prodaja se vršila na teret Beogradske banke AD Beograd, koju je bivši potpredsednik Vlade ovlastio da vodi devizne poslove od interesa za državu? Mogu zaključiti da je na taj način bivši potpredsednik Vlade legalizovao pljačku.
(Vojislav Šešelj, sa mesta: Koji?)
Po galami, biće da se gospodin prepoznao. Predstavniku Vlade ću dostaviti naloge, imena neću spominjati, a broj pasoša je svuda isti - 434.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da saslušaju narodnog poslanika za govornicom i da poštuju Poslovnik.)
Mogu i gospodinu koji toliko galami, a čim toliko galami nema argumente ili se boji. Boji se za onih 9 soba. U svaku sobu može staviti po jednu apostolku, u kojima je došao ovde. Čim gospodin toliko galami, on se boji ovih dokaza. Oni su autentični. Jednu kopiju ću uručiti i njemu.
Ovo govorim u prilog tome zašto nam je ovaj zakon trebao. Naši najveći kriminalci uopšte nisu radili protivzakonito. Oni su pisali ili kod crveno-crne koalicije naručivali zakon kakav im treba, da bi se ta pljačka legalizovala, da bi bila organizovana i da zakonom ne bi bila sankcionisana. Da je na snazi bio Dušanov zakonik i da su se za krađu sekle ruke, dve trećine one vlade od 36 članova - a imali su toliko članova da i oni sami nisu znali koliko imaju članova Vlade, da su izgubili 5-6 u nekom budžaku, ne bi ni znali da su ih izgubili - dve trećine bi bili bogalji. Mi bi danas imali vojvodu bez ruku.
Mnogobrojni su dokazi na koji način je jedan posto bogatih u poslednjih 10 godina osiromašio 99% srednjestojećih građana. Zato nam je potreban ovakav predlog zakona. Zato ga treba usvojiti i kod predstavnika Vlade inicirati da se proveri imovina drugih osoba koje su na razne nelegalne načine stekli imovinu značajne vrednosti - da se ta imovina vrati, a krivci kazne.
Ja ću navesti primer Hrvatske. Kada je Tuđmanov režim odlazio, bivši hrvatski ministar unutrašnjih poslova, poslednjih dana mandata dao je nalog da se uhapsi njegov kolega ministar turizma, odmah sutradan, zbog krađe 200.000 maraka. Od tih 200.000 maraka je kupio stan. Ovde su se uzimali stanovi koji se mere u arima i hektarima, kuće sa 9 soba, placevi da možeš imati tri fudbalska igrališta itd. Pošto je hrvatski ministar imao snage, stari ministar, da poslednjeg dana mandata izda nalog da se uhapsi njegov kolega, kod nas to nije bio slučaj i očekujem od naše nove Vlade da izda nalog i da se pohapsi stara vlada, ma koliko članovi te bivše vlade danas ovde galamili.
Ja sam i u bivšem sazivu rekao zašto nam je potreban zakon o ispitivanju porekla imovine ili, kako se on sada zove - zakon o jednokratnom porezu na ekstra dobit. Da je Al Kapone kojim slučajem bio živ i da je u zadnjih 10 godina živeo u Srbiji, bio bi sitna riba pljuckavica za naše kriminalce. Mislim da bi ga oni odrali od batina i naplatili mu reket. Mislim da ga ne bi primili ni u Direkciju JUL-a, koliko je sitan bio.
Apelujem na sve poslanike, pa i poslanike opozicije, da pre glasanja pažljivo izmere i odmere da li treba da glasaju za ovaj zakon. Jer, ukoliko ne glasaju, može se posumnjati u njihovo poštenje. Ja im preporučujem da stave prst na čelo, da razmisle i da glasaju za ovaj zakon. Mi iz DOS-a ćemo svakako glasati za ovaj predlog zakona, u čvrstoj nadi da će se on čvrsto sprovoditi i odnositi na sve. Tako ćemo staviti tačku na pljačku, tačku na bedu i tačku na sramotu. Hvala.
(Vojislav Šešelj, sa mesta: Replika.)

Dame i gospodo narodni poslanici, dužan sam da dam jednu ispravku - ovde je jedan govornik pre mene rekao da je plata narodnih poslanika 20.000, da je u prošlom sazivu bila 5.000. Tačno je da je u prošlom sazivu bila oko 5.300, ali je takođe tačno da je u ovom sazivu 10.500 i da narodni poslanici primaju razliku do 10.500, osim onih koji su na stalnom radu, oni imaju 10.500.
Koliku platu ima moj prethodnik - on možda dobija neki dodatak za uspešnu odbranu Kosova, možda nešto na vojvodske činove, itd. To ne mogu znati. Ovde mogu da se složim i sa opozicijom, da je problem Kosova nasleđen. Taj problem dugo traje i neko je ovde naveo primer da je 1921. godine, čini mi se, Šiptara bilo 150.000.
Znači, problem datira i pre ove vlasti, i pre vlasti crveno-crne koalicije. Osnovna dva uzroka, zbog kojih je stanje na Kosovu takvo, je što Albanci nisu voleli ovo (pokazuje prezervativ), a što su imali ovo (pokazuje novac), a mi Srbi smo voleli i jedno i drugo. Hteli mi priznati ili ne, mi moramo da vodimo javnu politiku - deo Kosova mi smo prodali. Najviše posledica snose oni koji danas žive na Kosovu i koji su verovali u politiku crveno-crne koalicije.
Nije moralno da danas oni govore o Kosovu. Oni su treći razlog zašto je stanje na Kosovu ovakvo i zašto je to dovelo do Ustavnog okvira, kakav jeste. Oni su to gorko seme posejali i sada plodove mi zajednički delimo, te gorke plodove zajednički delimo, a najviše su gorki onima koji žive na Kosovu.
Kakvu su oni politiku vodili - vodili su politiku koja nije vođena u korist nacije. Nacija je korišćena u svrhu njihove politike, a ne obrnuto. Umesto da vode politiku za dobrobit nacije, oni su vodili takvu politiku da steknu unutrašnje poene i da ponovo osvoje vlast, dva-tri puta uzastopno. Stanovništvo Kosova, posebno Srbi sa Kosova, služili su im samo da mogu da navuku one glasove, da bi pobedili još koji put na izborima.
Ta vlast je napravila nekoliko grešaka - prva greška je ukidanje autonomije. Ukinuli su im autonomiju, sada gotovo da imaju državu. Druga njihova velika greška je odbijanje Sporazuma iz Rambujea. Gospođa Andrić je ovde, mi smo bili 23. marta ovde u Skupštini, dobili smo Sporazum iz Rambujea, i da se odmah razumemo, taj sporazum nije bio dobar. Ali, posle njega je došao još gori.
Sada bih insistirao da u zaključke ove skupštine uđe jedan stav, koji glasi: "Savezna Republika Jugoslavija ima ovlašćenja na Kosovu u sledećim oblastima: teritorijalni integritet, održavanje zajedničkog tržišta, carinska politika, odbrana, spoljna politika, carinske usluge, savezni propisi".
Insistiram da se ovaj stav unese u zaključke Skupštine.
Dalje, šta bismo mi dali da možemo u tom ustavnom okviru da imamo da piše da granice isključivo kontroliše Vojska Jugoslavije, u pojasu od 5 km? Šta bi dali da imamo pravo da imamo svoju policiju dole, šta bi dali da građanin Kosova ima pravo da bira sud koji mu sudi, da li kosovski, da li republički, da li savezni?
Šta bi mi dali da je Kosovo vezano za Republiku Srbiju i da u onom ustavnom okviru piše da oni daju 20 poslanika ovde, u Skupštinu Srbije, i da daju jednog republičkog ministra? Šta bi dali da naša policija ima ovlašćenja i da ima pravo potrebe 24 sata na Kosovu? Šta bi mi sve dali za to? Taj sporazum smo mi imali 23. marta, ovde na stolu. Taj sporazum je odbila crveno-crna koalicija.
Rekli smo da se ne uzdate u Ruse (gospođa Andrić je tu), da iz kineskih pušaka pucaju na našu vojsku i policiju.
Rekli smo vam takođe da se ne pozivate na reči cara Lazara "Ne ravnam se prema sili koja je ispred mene već prema svetinji koju branim". Car Lazar Kosovo nije odbranio, glavu je izgubio. A, tadašnji car Lazar neće doći na Kosovo, a Marko, Marko će sigurno zakasniti. To smo vam rekli.
Takođe smo vam rekli da ćete posle ovog sporazuma, koji smo mi ocenili kao loš, dobiti još gori. Rekli smo vam da ne ratujete, da sipate dizel u traktore a ne u tenkove, da idemo u setvu a ne u rat. Posle rata dobili smo ultimatum.
Imali smo sporazum gde je doslovce pisalo sve, njihova ovlašćenja, naša. Posle toga smo dobili ovo (pokazuje dokument) - ultimatum. Istine radi, jedna poslanička grupa iz crveno-crne koalicije je odbila ovaj ultimatum. Odbili smo ga i mi. Bili smo uzdržani. Smatrali smo da smo imali sporazum, a da ovo nije sporazum nego ultimatum, kapitulacija i da mi to ne želimo da potpišemo.
Istina, odbila je jedna poslanička grupa, ali su ovde rekli na toj čuvenoj ratnoj sednici 3. juna - nema veze, izgubićemo, neka izgubimo i Niš, to ćemo smatrati privremenom okupacijom, kao Krajinu. Zato oni ne treba ništa da brane.
Njihova politika jeftinog kafanskog patriotizma nas je i dovela dovde. Neko je rekao da je takav patriotizam utočište za političke bitange, i nije pogrešio. Ta politika nas je dovela dokle nas je dovela. Izgubili smo Krajinu, gotovo da smo izgubili Kosovo. Oni nemaju moralno pravo da pričaju danas kako ćemo povratiti integritet na Kosovu.
Molim vas, predsedniče, umirite ove ovde.
Mi danas razgovaramo kakav ustavni okvir treba da bude. Onda smo ga imali, to smo ispustili. Zašto smo to ispustili? Zato što vi niste slušali glas razuma. Kockali ste se i izgubili. Vama treba suditi za veleizdaju. Naši protivnici su dobili sve. Mi izgubili sve. Koje ste vi patriote?
Spominjali ste Vojvodinu. Nemojte vi Vojvodinu da branite. Sve što ste vi branili, vi ste sahranili. Vi, vojvode i haračlije. Vi nemate pravo više nikoga da branite. Vi ste rekli na toj sednici 23. marta "Neka dođu te NATO snage. Mi ćemo ih čekati dole, mi vojvode. Slaćemo im vize kroz cev. Neka dođu bez vize, slaćemo im vize kroz cev. Kada im jednom pošaljemo, važiće neograničeno".
Ko vam brani? Idite, ratujte. Šta hoćete? Da mobilišete druge? Hvala.

Imam ovde prepis stenograma, pa da pojačam svoje reči, doslovce je ovde rečeno - Milutinović, predsednik, (šteta što nije tu) rekao je ovako: "Nudili su nam da napišemo sami sporazum, kakav hoćemo, ali - trupe". Sada smo dobili i trupe bez sporazuma. Dakle, rekli su - vaš sporazum je vrlo dobar, napišite sporazum kakav hoćete, ali - trupe.
Sada imamo i trupe i nemamo sporazum. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolićete mi da i ja napravim jedan kraći uvod. Prošlog radnog dana preložio sam da zbog patriotske zabrinutosti jedne poslaničke grupe raspravljamo  o Kosovu, da to dovršimo. Interesantno je da je ta patriotska grupa to odbila. Tom prilikom je rečena jedna neistina, da mi nismo bili zabrinuti za Rezoluciju 1244. Mislilo se na bivši saziv Narodne skupštine i na grupu od tri poslanika Koalicije Vojvodina. Ja sam dužan da podsetim da smo na toj čuvenoj ratnoj sednici bili uzdržani i da smo rekli da Vojvodina neće da potpiše kapitulaciju za Kosovo, da to nije sporazum, već kapitulacija. Tek da podsetim one koji su bili u prošlom sazivu. Postoji stenogram i to se da utvrditi.
Ja bih odmah predložio, radi efikasnijeg rada, da se poslanici koji su osporavali ministra pravde lepo izvinu i povuku predlog. Glavne optužbe koje su iznete kao krivica ministra su, otprilike, nedostatak nacionalne svesti. Njih je izneo bivši dugogodišnji student prava na Kragujevačkom univerzitetu koji nije položio ni nacionalnu istoriju kod profesora koji je član njegove partije.
Dva osnovna razloga su navedena iz opozicinih krugova, pored ovih, zašto bi gospodin Vladan Batić, ministar za pravosuđe i lokalnu samoupravu trebalo da da ostavku ili da bude razrešen dužnosti. Jedna je prinudna uprava, a druga je Hag, koliko sam ja to razumeo. Što se tiče prinudnih uprava, ja ću podsetiti - u prošlom sazivu prinudna uprava na primeru opština Titel i Inđija je trajala po tri godine. Ovde je upravo naveden primer Titela, kako je tamo skupština konstituisana na vreme. To što je izabran predsednik SO, ne znači da je opština konstituisana, to znači samo da je dobila predsednika, sekretara i nešto drugo nije dobila.
Kada smo već kod prinudnih uprava, dužan sam da kažem da se te prinudne uprave uvode po Zakonu o lokalnoj samoupravi, koji je donet u bivšem sazivu. Na taj Zakon o lokalnoj samoupravi ja sam predložio 50 amandmana, koji su se upravo odnosili na izbore, da se izbori vrše po proporcionalnom principu i drugo, da se prinudne uprave ne mogu tako lako uvoditi. Bivša vlast, a sadašnja opozicija, svih 50 amandmana je odbila, ne želeći da ih prihvati i na kraju se ispostavilo da su to uradili u korist svoje štete. Zakon o lokalnoj samoupravi koji su oni pravili, pravili su tako, misleći da će oni biti centralna vlast i da će se taj zakon primenjivati na nama, a ne na njima. Sada, kada mač koji su sami kovali seče njih, onda to njima nije pravedno, ali ih ja razumem. Sami su krivi, jer su takav zakon doneli.
Oko Haškog suda važne su dve činjenice. Prva je da Narodna skupština Republike Srbije ne odlučuje o isporučivanju gospodina Miloševića, koga nerado spominjem. Sve što sam imao da mu kažem, rekao sam pre nego što je pao sa vlasti, a ja nisam od onih koji mrtvom vuku rep mere. Dužan sam da kažem da Narodna skupština Republike Srbije neće odlučivati o tome, pa je glupo da vodimo neku raspravu u vezi toga.
Druga stvar vezana za Haški sud je ono što je pre neki dan, čini mi se, gospodin Gvozden Jovanović rekao, a to je: ko će se pobrinuti o vama. On je zaradio opomenu, a ja mislim da Narodna skupština Republike Srbije duguje izvinjenje gospodinu narodnom poslaniku Gvozdenu Jovanoviću, jer se ispostavilo da je on bio u pravu.
Moramo da priznamo da mi ovde pokušavamo da zaštitimo, što se Haškog suda tiče, gospodina Miloševića od njega samog. Znači, gospodin Gvozden Jovanović je bio u pravu. Zašto mi moramo da štitimo gospodina Miloševića od njega samog? Iz prostog razloga što je taj isti gospodin Milošević potpisao u Dejtonu Dejtonski sporazum i, u vezi s tim, saradnju sa Haškim tribunalom. To se odnosilo na gospodina Krajišnika, na gospođu Plavšić, to se odnosi na gospodina Ratka Mladića, na Karadžića.
Dakle, gospodin koji je potpisao Dejtonski sporazum (ili drug) mora jednom da nauči šta potpisuje, a drugo mora da nauči da odgovara za ono što je potpisao. Sada smo mi došli u nezgodnu poziciju da odgovaramo za nešto što je on potpisao, odnosno da pokušavamo da sprečimo isporučivanje Haškom tribunalu čoveka koji je potpisao saradnju sa tim istim Tribunalom.
Po mom mišljenju, ministar pravde i lokalne samouprave je kriv za dve stvari. Kriv je, odnosno odgovoran je zato što pravosuđe nije primenilo zakone, iako su to možda loši zakoni. Nije primenilo zakone koje je donela bivša vlast. Govorim o Zakonu o političkim strankama. To je član 12. Zakona koji je objavljen u "Službenom listu" 1990. godine, a kaže da se političke organizacije brišu iz registra, odnosno zabranjuju ako šire versku, rasnu i nacionalnu mržnju ili šire netrpeljivost.
Ovde postoje makar dve političke organizacije kojima je to i običaj i pravilo i koje bi trebalo, po tom istom zakonu koji su maltene one donele, da budu zabranjene.
Ako je gospodin Batić za nešto kriv, kao ministar pravde i lokalne samouprave, kriv je zbog toga što nije doslovce primenio zakone i to zakone koje su doneli oni, i na njih je trebalo da primeni te zakone.
Druga stvar zbog koje je kriv, time ću i završiti, dao je izjavu u "Večernjim novostima" da će Centralni zatvor uskoro raditi kao dragstor. Nije kriv, po mom mišljenju, što je tu izjavu dao, već je kriv za to što Centralni zatvor nikada neće proraditi kao dragstor.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Rafailović je spomenuo moje ime i prezime i stiču se uslovi da dobijem repliku. Čak je pogrešno protumačio da sam ja za gospodina Batića rekao da je kriv. Rekao sam da nije kriv za ono za šta ga optužuju, a ako je kriv, kriv je zato što nije sproveo Zakon o političkim organizacijama, član 12, kojim je zabranjeno širenje netrpeljivosti. Ovde su dve partije dugo godina upotrebljavale takve izraze i imale takva dela, da je nesumnjivo dolazilo do širenja verske i nacionalne mržnje ili netrpeljivosti. Takođe sam rekao, ako je za nešto kriv, kriv je zato što je izjavio u "Večernjim novostima" da će Centralni zatvor raditi kao dragstor. Ne zato što je to izjavio, već zato što to nije sproveo, a da ima vremena da to ispravi.        
Kad smo već kod Haškog suda, ja sam rekao da nismo za saradnju sa Haškim tribunalom, tako rado, ali da je to potpisao neko ko je potpisao Dejtonski sporazum. Ja bih Batiću preporučio neku drugu meru, a to je onaj društveno koristan rad sa dva programa - besplatna pomoć na njivi i besplatna pomoć u rudniku. Nisam za Haški tribunal. Ja sam za to da neko kopa sirak, neko da kopa ugalj. Kad smo već kod Haškog suda, pojedini govornici ovde dokazuju da ovi u Hagu treba da razmisle da pored sudnice otvore i ludnice. Hvala.

I poslanici DOS-a su spremni da povuku svoje prijave za diskusiju i da završimo ovu tačku dnevnog reda danas. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega gospodin Arsen Kurijački je spomenuo motiku. Motika se ne upotrebljava samo za okopavanje. Motika se ponekad upotrebljava i za ukopavanje, tako da motiku neki razumeju s jedne strane, a neki s druge strane.
Konačno ću se složiti sa opozicijom: sirak je stvarno opasna biljka. Zamislite koliko sirak može da nanese štete rodu na dva ara krastavaca. Može toliko da podbaci da na ta dva ara ostanu samo tri kornišona.
Odmah da se razumemo, divlji sirak je svakako opasna korovna biljka, ali i pored toga što je to opasan korov, divlji sirak nije elementarna nepogoda. Gospodin Arsen Kurjački je tu bio u pravu, elementarna nepogoda je nešto na šta ljudi nisu mogli uticati.
Ovde se neću baviti samo posledicama. Baviću se uzrocima. Šta su uzroci širenja divljeg sirka?
Osnovni uzrok širenja ove opake, korovske biljke je katastrofalna poljoprivredna politika koja je vođena u proteklih 10 godina. To je bila poljoprivredna politika u kojoj se bivša vlada bavila preuzimanjem, a ne otkupom. Seljaci nisu imali pravo na prodaju, već samo pravo na predaju. Vlada je mogla da plati poljoprivredne proizvode, a nije morala. I ono malo što je plaćala, plaćala je naštampanim novcem bez pokrića, dakle novcem koji nije vredeo ništa i dok bi ga oni dobili on je izgubio vrednost.
Kod bivše vlade jedan kilogram pšenice vredeo je 10 pfeniga.