Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam da nam restoran na pauzi nije radio, da nije služio ni hranu, ni piće. Za hranu sam siguran, ali, po mom prethodniku, izgleda da su piće ipak služili.
Odmah na uvodu da kažem da je ovde jedan poslanik tražio stan i da je tražio da bude prvi na listi. Ukoliko taj poslanik dobije stan, ja ću tražiti celu zgradu. Dotični poslanik može da se namiri iz imovine svojih kolega - poslanika, koji imaju stanove od 200-500 kvadrata, pa mogu jedno 50 da daju svom kolegi poslaniku, da ne bude ugrožen.
No, da se vratim temi- nas iz DOS-a narod je birao da izvedemo političke i ekonomske reforme. Nesumnjivo je da je ovo reformski zakon i nas je narod izabrao. (nemojte biti nervozni, pa vi ste otišli u Bosnu, pojeli tri tufahije i proglasili vas za vojvodu, pustite me da govorim).
Nas je narod birao da položimo dve osnovne šine - znači, da izvedemo ekonomske i političke reforme. Jedno je leva šina, a drugo je desna šina, jedno su političke reforme, a drugo ekonomske.
Ovo je zakon, nesumnjivo, u paketu ekonomskih reformi. Kada izvedemo ekonomske reforme, potrebno je da izvršimo i političke, i tu smo na dobrom putu, pa kada izvršimo obe reforme i uspostavimo stabilne šine, nije bitno ko će sutra pobediti i voziti lokomotivu.
Sveta je dužnost DOS-a da izvede političke i ekonomske reforme. Stoga ovaj zakon mora da prođe. Nesreća je što bivša vlast nije osetila da je ovaj zakon trebalo da donese mnogo ranije. U tom slučaju, predmet privatizacije ne bi bio samo ostatak društvene svojine, koju bivša vlast nije opljačkala i poharala, već bi to bilo daleko više svojine.
Oni su na latino-američki način osiromašili građane, pokrali preduzeća i danas se bune više nego svi drugi. Razumem kolege levičare zašto se oni bune - pričaju o običnom čoveku. U redu je da govore o običnom čoveku, a gde im je bio taj običan čovek deset godina? Taj običan čovek, radnik, kako oni kažu, da je ovo desničarski zakon, pa ga, navodno, ovaj zakon ne podrazumeva, običnog čoveka, sirotinju. Tog običnog čoveka ste vi pljačkali deset godina.
Vi ste uzimali od siromašnih i davali bogatima. To je bila vaša politika deset godina. Siromašni su bili sve siromašniji, a bogati sve bogatiji. I sada neki iz bivše vlasti, levičari, daju sebi za pravo da pričaju kako ovaj zakon nije u sebi sadržao čoveka. Oni su, tobož, socijalisti. Socijalisti je previše plemenit izraz za takvu jednu družinu.
Samo u crtanom filmu i njihovom TV dnevniku ljudi su se bogatili, noseći gajbice sa višnjama i gajbice sa pivom. Znam šta njih boli - njih u osnovi boli zakon koji je donet pre ovog zakona, Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dobit i ekstra profit, jer uveliko onemogućava mnoge njihove ljude iz prethodne vlasti da se za kapital koji su izneli iz zemlje, opljačkali od građana, domognu sada jeftino fabrika.
Znači, jednokratni porez ih je sprečio da operu svoj novac i da se domognu preduzeća koja su opljačkali. Takođe, njih boli što nestaje društvena svojina. Možda ovaj zakon nije sasvim ustavan, ali to nije dokaz da reforme ne smemo izvesti, već je to dokaz da treba i da promenimo Ustav.
Srbija ne može biti država koja sebe naziva demokratskom, ako u njoj bude na snazi Ustav, koji je donela jednopartijska komunistička skupština. U tom Ustavu stoji društvena svojina, a kao oblik ona će posle donošenja ovog zakona potpuno nestati. Levičare boli i to što će ovim zakonom nestati i uporište njihove ideologije. Društvena svojina je svačija i ničija, bila je najbolje uporište za ideologiju iz prošlih deset godina, a bogami i od 1945. godine.
Nestankom društvene svojine, nestaće i komunizam. Nema društvene svojine, nema komunista i zato oni danas pište kao crv u kamenu. Zakon je dobar, ali svaki zakon je mogao biti i bolji. Predmet privatizacije je društvena i državna imovina. Ona je stečena nacionalizacijom, kreditima, radom zaposlenih i radom poljoprivrednika.
Mislim, i to je moja blaga kritika, da se nedovoljno pažnje posvetilo nacionalizovanoj svojini, bez obzira što se radi o fabrikama i bez obzira na obećanje ministra da će specijalnim zakonom biti vraćena sva imovina koja može fizički da se vrati. Ipak se moglo povesti računa da one fabirke koje fizički mogu da se vrate, da budu vraćene u naturalnom, a ne u novčanom smislu.
Po meni, nije dovoljno pažnje posvećeno zemljoradnicima. Nesumnjivo je da je deo društvene svojini, posebno prerađivačke industrije, nastao radom zemljoradnika. Zakon možda tu ima manu što nije verifikovao da su se poljoprivrednici i poljoprivreda odricala godinama značajnog dela dohotka u korist rzavoja društvenih preduzeća koja su predmet privatizacije. Ovako malo izgleda da su seljaci opet ispali građani drugog reda. O zaposlenima se zakon malo bolje postarao, barem po meni, zato što su zaposleni i podelom akcija u visini od 15% i obuhvaćeni su uplatom 10% od prodaje kapitala u penzijsko-invalidski fond zaposlenih. Istom pažnjom mogli su da budu obuhvaćeni i zemljoradnici.
Ponavljam, ovaj zakon je dobar. Možda je mogao biti bolji, ali svakako je daleko bolji od onog koji je većina očekivala. Takođe, ponavljam da imam razumevanja za levičarske partije. Mnogo toga ih je snašlo u poslednje vreme - te Zakon o transformaciji društvene svojini, te Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra dobit. Moram da kažem i da me nervira to njihovo dvojno ponašanje, posebno ponašanje Baneta Ivkovića, koji nama na pauzama gotovo da se raduje tome kako će Slobodan Milošević biti isporučen Hagu, pa će mu ostati partija, a ovde ga tobož brani.