Pa, ja sad sa svojim svim neznanjem, čini mi se, da je „ministrica“ reč koja je bliža jednom susednom narodu s kojim se graničimo preko Dunava uglavnom, ali ne bih da budem baš neko ko je ekspert za lingvistiku, jer to nisam, ali isto tako od tih koje ste vi zvali, njima će narodna poslanica Đorđe Komlenski preneti da ste vi ovde tvrdili da ste ih zvali i ako one tvrde da ih vi niste uopšte zvali.

Javio sam se, možda nedovoljno brzo, po članu 28. Upravo ono što vi tvrdite da nije, SANU u svom saopštenju tvrdim da jeste, a i u samom zakonu ovde stoji u tački 4. po tački 3. koja podrazumeva preuzimaju u skladu sa zakonom mere koje obuhvataju, pa kaže: „Korišćenje rodno osetljivog jezika, jezika koji je u skladu sa gramatičkim rodom u udžbenicima i nastavnom materijalu, kao i u svedočanstvima, diplomama, klasifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima obrazovno-vaspitnog rada“.

Obaveznost primene onoga što SANU govori i o čemu ima stav je derogirano sa ovakvim odredbama zakona i živi bili pa videli da li ćemo u bliskoj budućnosti biti nažalost u pravu ja ili ćete na sreću u pravu biti vi.

Nema potrebe sa salivanjem straha ili otklanjanjem straha, zavisi da li je po tradiciji ili moderno rečeno, ali ja iskreno rečeno sam jako skloniji da više verujem Odboru za standardizaciju i SANU da će se na stručan način, bez obzira na mogućnost postojanja političkog stava baviti ovim pitanjem nego nama koji se bavimo politikom da ćemo na stručan način se baviti ovim detaljima.

Zahvaljujem predsedavajući.

Kao što sam rekao članovi o kojima nisam govorio u sebi sadrže predloge dopuna, dodavanja reči - polno ispred reči - rodno i tamo gde je eventualno bilo potrebe da se pored naziva žena doda i muškaraca.

Kada je u pitanju polna i rodna ravnopravnost u oblasti odbrane i bezbednosti ja mogu samo da kažem da ovi zakoni neće dovesti do sprečavanja diskriminacije neće dovesti do umanjenja nasilja. Ja lično mislim da ovi zakoni mogu proizvesti samo još veću diskriminaciju, nažalost i veće nasilje.

U jednom delu zakon je toliko prenormiran da to smeta i u koliziji je sa mnogim drugim zakonima, a u drugom delu je toliko opšt da jednostavno otvara previše prostora za različita tumačenja u budućoj praksi.

Ovo o čemu ja govorim nije plašenje bilo koga, nemam nikakav razlog, jer jednostavno samo želim da ukažem na činjenicu da se neko dobro, dobro potrudio oko ovog zakona, ali ne u smislu da predvidi sve na način kako to treba već, sada moram da prokomentarišem, da iza jednog dela opštih i preširokih odredbi stvori mogućnost za događaje, dešavanje i primenu suprotnu od onih koje svi zajedno razgovarajući o ovom zakonu želimo da vidimo. Ali, o mogućim detaljima uz neke druge članove. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Hajte da nekako i prihvatim, valjda kao pravnik ne mogu da prihvatim nikako da ono što nije jasno definisano zakonom, a to je da ono što ste rekli da će Srpska akademija nauka i umetnosti se na kraju izjasniti o tome šta je rodno osetljivi jezik, jer da je to namera to bi verovatno trebalo i da piše.

Imam još jedno pitanje, kategorija roda je prilično nedefinisana. Ja sam pokušavao da se raspitam i nekako sam došao do nekog broja od sedamdesetak mogućih rodova iz raznih izvora i tumačenja. Prekjuče smo čuli gospodina Zukorlića gde je pomenuo 100 i više mogućih rodova, a ja nisam primetio da ovaj zakon uopšte stvara prostor i opredeljuje ko će se o tome izjašnjavati. Ajde, ovde imamo Srpsku akademiju nauka i umetnosti pa da računamo da će do toga doći. I, na koji način će moguće zloupotrebe, jer polno određenje je biološko, a rodno određenje je nešto drugo, to je naše opredeljenje šta mi mislimo da jesmo ili poželimo da budemo.

Šta će se desiti ako se recimo desi da transrodni muškarci u zatvoru zatraže da budu smešteni u ženski paviljon? Šta će se dešavati ukoliko transrodni muškarci, koji ne mogu da uspeju u karateu, znači tzv. transrodni muškarci, zatraže da se bore u karateu, džudou, plivanju, tenisu, kik-boksu sa ženama? To se već dešava u Americi. Kako ćemo to da sprečimo? Kome ćemo da objasnimo da ovako nešto što se već dešava tamo negde, mi nismo predvideli i o tome nismo razmišljali? Hvala.

Samo vrlo kratak komentar. Taj zakon ne može da bude pod temom "ako", on je onda morao da bude zakon koji je trebalo da bude spreman i bude u paketu zajedno sa ovim zakonima, jer ovo jesu realne opasnosti koje mogu da se dese.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja ću pročitati jedan deo teksta koji mi je upravo stigao. Visoki savet sudstva o Zakonu o zabrani diskriminacije – ali ovo o čemu govori ovde, odnosi se i na jedan i drugi zakon – kaže sledeće: „Pre svega, Visoki savet sudstva ovim putem obaveštava nadležno ministarstvo, kao i Narodnu skupštinu Republike Srbije, da u celosti podržava primedbe koje su na navedeni zakon istaknute od strane Odbora za standardizaciju srpskog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti. Takođe, Visoki savet sudstva smatra da je zakonski tekst u celini protivustavan i suprotan drugim već postojećim zakonskim rešenjima, te stoga Narodnoj skupštini predlaže ili da zakon ne usvoji, ili da ga povuče iz procedure usvajanja i vrati predlagaču na doradu“.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, čovek je pre svega socijalno, društveno biće, čovek je seksualno biće, ali ima i svoje nacionalne odrednice. Da bi bio srećan, mora da zna ko je, odakle je i mora da zna koje su to vrednosti koje ga čine vrednim ponavljanja. Da bi znao šta je vrlina, mora da se nasloni na onoga pre njega. To svakako nisu roditelj jedan i roditelj dva, to su vrednosti koje su mu preneli otac i majka, a vrednosti koje su njima preneli njihovi otac i majka, a njih uopšte ne bi bilo i bez nacionalnog određenja i ne bi bili tako dobri ljudi. To nije retrogradna prošlost, to saznanje i prihvatanje je jedini ispravan put u budućnost.

Jednostavno, srpskim, najednostavnijim rečnikom, levičarski, pa ako hoćete i komunistički rečeno, jasno i glasno, ja posle ove rasprave moram da kažem – nisam čuo ni jedan jedini dobar razlog koji bi me ubedio da glasam za ova dva zakona. Ja ću glasati, nažalost, protiv istih. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, ne bih da ponavljam ono što su moje kolege i ono što ste vi danas govorili oko ovog zakona, ali ono što je dobro, dobro je da se u nekoliko osnovnih stvari definitivno slažem, a to je da je električna energija strateški proizvod od nacionalnog interesa od kojeg zavisi suverenitet Republike Srbije. To je nešto što nema cenu i to je prethodnih 30 godina pokazalo. Da nije bilo EPS, da nismo imali sopstvenu proizvodnju električne energije u dovoljnoj meri, koliko je to Srbiji trebalo, a u nekim trenucima čak i za izvoz, pitanje je da li bismo danas mogli da sa ponosom kažemo da je Srbija sačuvala svoj suverenitet i da njeni državni interesi nisu ugroženi time, jer drugi mogu da utiče na funkcionisanje privrede u Republici Srbiji na način na koji to građanima i svima nama ne odgovara.

Ovim setom zakona mi regulišemo mnogo toga, stvaramo bazu za neki budući period, regulišemo pitanje obnovljivih resursa, regulišemo strategiju prema neobnovljivim resursima, a ono čega se u ovim zakonima ne dotičemo, ali je takođe bitno za sve ovo o čemu danas govorimo su teško obnovljivi resursi.

Šta podrazumevam pod teško obnovljivim resursima ću nešto kasnije, a shvatićete da su jako bitni i važni za sve ovo.

Dosadašnje iskustvo i tokovi u okruženju, a i u svetu nam jasno govore da moramo biti izuzetno oprezni da ni na koji način ne dovedemo u pitanje sopstvenu proizvodnju dovoljne količine električne energije, ma koliko to koštalo.

Apsolutno sam saglasan da što je pre moguće se prljave tehnologije zamene najčistijim mogućim tehnologijama, ali, pravo da vam kažem, ne bih želeo da živim u državi kojom neko drugi upravlja zato što nema sopstvenu električnu energiju, kojoj neko drugi može da diktira kako će živeti i raditi, pa po cenu toga i da trpim vazduh koji mi u svakom trenutku i nije baš toliko primamljiv.

Imamo mi i u okruženju mnogo primera, ali i dovoljno daleko od Srbije, kao što je Novi Zeland, koji je svojevremeno prodao svoju elektroprivredu jednoj drugoj državi i danas je, praktično, na taj način ta država gotovo pod potpunom kontrolom druge države. Prema tome, svaki korak koji napravimo mora biti dobro odmeren, mora biti baziran na iskustvima koja sami imamo, a bilo bi jako dobro da i tuđa iskustva, pozitivna, ali i negativna, primenimo, jer ne moramo mi svaki put da se učimo na sopstvenim propustima i glupostima.

Građani Republike Srbije, obični građani, mogu da razumeju, može da im bude drago, ali jednostavno moraju da imaju ozbiljan interes da bi sopstvena sredstva uložili, da bi nešto trpeli i ulagali u proizvodnju zelene energije, u smanjenje potrošnje energije i da bi to bilo njima prijemčivo.

Pošto volim da pričam o praktičnim razlozima, to može da glasi evo ovako. Pre jedno desetak godina, pošto živim na selu, u porodičnom domaćinstvu, rešili smo da zamenimo sistem grejanja sa uglja i prešli na pelet, iako nam u tom trenutku ulaganje za grejanje peletom nije bilo isplativo. Zašto smo to uradili? Jednostavno, nismo bili kod kuće po ceo dan da možemo da održavamo vatru, a nisam uspeo ni preko Agencije za zapošljavanje da pronađem nekog koga bih pristojno platio za uslove koje to agencije za zapošljavanje i posredovanje u zapošljavanju rade, da dođe da tri puta dnevno naloži vatru, počisti pepeo dok mi popodne ne dođemo kući.

To je bio osnovni stimulans da pređemo na skuplju varijantu grejanja, da sa uglja pređemo na grejanje peletom.

Pelet je tad bio daleko jeftiniji nego što je danas. Tržište je neumoljiva stvar. Sada smo, posle ovog niza godina, došli u situaciju, verovali ili ne, ali upravo da moramo da menjamo tu peć, jer jednostavno više nije funkcionalna. Imamo sad jednu ozbiljnu dilemu – da li kupiti novu peć na pelet ili menjati ponovo energente.

Mislim da Obrenovac i teritorija Obrenovca napokon zaslužuju, kao verovatno i mnoge druge sredine, dužnu pažnju kada je u pitanju sistematična promena grejanja individualnih domaćinstava.

Pre deset godina je u zemljište na teritoriji Obrenovca sahranjeno, ako se ne varam, 32 miliona evra. Postavljena je kompletna instalacija za gasifikaciju koja deset godina trune u zemlji i do današnjeg dana nije upotrebljena.

Zašto ovo pričam? Kada se budu stimulisali određeni vidovi energije koja će se koristiti u perspektivi umesto uglja, treba voditi računa i o specifičnostima pojedinih sredina. Sasvim je logično da onog trenutka, a nadamo se da će to biti što pre, kada taj gasovod bude priključen i imao pun kapacitet, onda je sasvim logično da se u Obrenovcu forsira i bude beneficiranija cena ložišta, kotlova, potrebne opreme za prelazak za grejanje gasom, jer ukoliko budemo svi prešli da se grejemo na pelet, mi u Srbiji, znajući kako nam funkcionišu pojedine službe i kako nam se ponašaju proizvođači peleta, nećemo imati ni jednu jedinu šumu. Nije nam to cilj i zato kažem da se svakom koraku mora jako obazrivo i selektivno pristupati.

Mislim da bi bilo jako zanimljivo tražiti i načine za dodatnu stimulaciju ljudi za sopstvenu proizvodnju električne energije i ja ću se ovako po prilično laički izražavati o tome. Ne samo proizvođač korisnik, nego možda na neki način vezati jednu kompletnu priču u nekoj budućoj praksi kod podzakonske akte novim izmenama zakona, da se omogući da se isporukom tog viška energije koju će domaćinstvo proizvoditi iz solarnih panela koja budu ugrađena, otplati te panele i otplati izolaciju kuće, zamenu prozora i svega toga, jer to jeste interes Srbije dugoročni. Mnogo je veći interes Srbije da svako domaćinstvo u Srbiji postane energetski efikasno, da svaki krov u Srbiji bude iskorišćen za postavljanje panela, nego da imamo 50 pozicija sa po 10 ili 15 hektara solarnih elektrana koje će proizvoditi struju. Zašto? na ovaj način, kada građani Srbije budu imali lični interes, shvatili da je to za njih povoljno, da je to za njih isplativo, u krajnjem slučaju i za celu našu državu je izuzetno korisno, onda će to ići mnogo lakše, brže i jednostavnije.

Jedan objekat koji sam jesenas rekonstruisao, iako sam čuo da se na ovom projektu zakona radi i da će biti stimulisana izolacija i da će to biti jedna opšta kampanja, srećom da sam taj posao obavio jesenas. Danas mi stimulacije koje ovaj zakon predviđa kao moguće ne bi značile ništa. Pitanje je da li bih bio i na nuli.

U međuvremenu, potpuno neosnovano su cene izolacionih materijala otišle za blizu 25%. Znači, špekulativni kapital je vrlo brz, vrlo hitar i koristi sve ono što može da iskoristi za svoje lično bogaćenje i zloupotrebi na neki način izuzetno dobre namere Republike Srbije, koja je spremna da u ceo ovaj projekat uđe zaista dugoročno i da dobrano investira.

Da imamo državnu firmu koja proizvodi izolacioni materijal, verujem da bi cene danas u Srbiji bile 30% jeftinije. Nemamo ih. Kažu, to se kosi sa principima tržišne privrede, kapitalističkog razmišljanja, a mislim da se ne kosi. Lako ćemo mi ulje, ako skoči na 200 dinara, da zamenimo sa svinjskom mašću, nje još uvek ima dovoljno u Srbiji, ali ne znam kako ćemo raditi izolaciju kuća ako nam celo tržište, koje su nam zauzeli neki monopolisti izolacionog materijala, bude skočilo do te mere da sve ovo što vi ulažete napor, da sve ovo što mi činimo, potpuno obesmisli zarad sopstvenih interesa.

Toliko o tome, i to su neke stvari koje su praktični potezi koji se moraju praktično vući. Znam da tu ne postoji previše mehanizama, jer suludo je očekivati sad interventni uvoz izolacionog materijala, za razliku od robnih rezervi za tržište ulja ili nekih drugih stvari, ali mehanizmi se moraju tražiti.

Špekulativni kapital mora da bude kažnjen. Kako? Smislićemo zajednički, ima nekih dobrih ideja, pa na njima treba u budućem periodu raditi.

Rekao sam da su državne firme, mnogi tvrdili da su prošlost, da su neuspešne, da su nefunkcionalne, nisam baš toliko siguran. Imamo državnih firmi koje su u vlasništvu Republike Srbije, koje su pokazale da su jako funkcionalne, jako važne i o tome ću govoriti u sledećem segmentu ove diskusije.

To su pitanja teško obnovljivih resursa, a to su ljudski resursi. Mi njih nemamo definisanih u ovom zakonu, ali ih imamo u praktičnom postupanju i radu, kako i ovog ministarstva, tako i Republičke vlade, tako i nas samih. Sami ste rekli da, ako se jednog dana Srbija i opredeli da gradi nuklearne elektrane, pitanje je hoćemo li imati ljudi koji su osposobljeni da u njima rade. Lično, možda sam previše mator, iz nekog davnog perioda, pa ću reći da ću biti srećan ako se ne budemo morali ni na koji način baviti nuklearnom energijom.

Ono što je opasno jeste opasno da zbog ponašanja, što opravdanog, što neopravdanog, u prethodnih tridesetak godina, pogotovo devedesete i prvih deset godina ovih dvehiljaditih, mi smo izgubili jednu i po generaciju dobrih majstora, koji rade u EPS, u elektranama, koji rade u uslužnim firmama koje opslužuju EPS, izgubili jednu i po generaciju osposobljenih, spremnih i sposobnih inženjera. To je činjenica.

O tome u praksi mora dobrano da se vodi računa, jer da ti ljudi i majstori koji su danas uglavnom već u penziji ili pred penzijom, inženjeri koji su otišli u penziju ili se spremaju da odu u penziju, nisu bili spremni, sposobni, znali svoj posao, uvežbani, ali posvećeni svom poslu i stimulisani, jer su bili radnici TENT-a ili Kostolca ili Elektrodistribucije, nisam siguran da bi EPS 2012. godine, kada smo došli na vlast, bila ipak u onako dobro prihvatljivom stanju, izdržljivom, jer da nije tako bilo ne bismo danas ni pričali o termoelektranama i njihovoj revitalizaciji, verovatno bismo struju uvozili na angro.

Dobro je što se u prethodnih deset godina shvatilo da jedna filozofija, koja je bila pogubna posle 2000. godine, a to je da u elektranama treba da radi samo proizvodnja, ne treba održavanje, ne trebaju investicioni sektori, ne trebaju druge prateće službe, to će raditi neki spoljni izvršioci, to će raditi ljudi sa strane, to će raditi druge firme, to će biti jeftinije itd. Gde smo danas? Danas da nemamo firmu koja je osposobljena da u svakom trenutku uskoči na te poslove, a imamo je osposobljenu zato što je od 2000. godine… Kada je 2002. godine osnovana zvali smo je „autobus za napolje“ iz elektrane, a to je firma „Pro Tent“ i da tu nemamo osposobljenog kadra koji u svakom trenutku spreman da uskoči i radi i posao tehnički odradi kako treba za EPS, nisam siguran kako bi nam sistemi danas funkcionisali.

Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića, zahvaljujući politici Vlade Republike Srbije, „Pro Tent“ je pokazao da državno preduzeće, preduzeće u vlasništvu Republike Srbije može da posluje pozitivno, može da posluje pozitivno, može vrlo odgovorno da obavi sve zadatke koji su postavljeni i u svakom trenutku da bude na raspolaganju.

Bojim se da ne zaboravimo ta neka loša iskustva i lošu praksu iz perioda 2000, 2010, 2011. godina, a kada smo se tako lako odricali osposobljenog ljudskog kadra i da dovedemo u pitanje poslovanje firme „Pro Tent“ u Obrenovcu.

Naime, pozdravljam korake koji su doveli do toga da se vrlo odlučno i brzo reši pitanje odvajanje Elektrodistribucije, kako smo je mi zvali, ili ODS-a od EPS-a, ako je to pitanje dalje strategije, ali istom tom brzinom se moralo odlučiti i rešiti pitanje 1.500 ljudi koji su zaposleni za stalno u „Pro Tent“, a tu su zaposleni zato što su prema ranijoj politici, koju smo sledili, u celosti bili vezani i opsluživali EPS.

Znate, meni je stvarno neshvatljivo ponekada da sve što Vlada Republike Srbije dobro uradi neki pojedinci mogu da dovedu u pitanje, pogotovo pojedinci koje smo mi postavili na neki način na čela određenih preduzeća. Ja ne mogu da razumem da neko može da se odrekne 772 osposobljena elektromontera i da kaže – oni nisu potrebni. Kome su potrebni, ako nisu potrebni distributivnom sistemu? Da su potrebni pokazale su upravo ove dve situacije kada smo imali izuzetne vremenske nepogode. Da tih ljudi nije bilo, ko zna kada bi nam elektrosistem profunkcionisao i kada bi struja stigla u svako selo.

Nije samo problem u njima. Problem je u tome što se mora hitro raditi. Očekujem da ovo ministarstvo, kao što ste radili u prethodnom ministarstvu vrlo brzo donosite korisne i dobre odluke, reši to pitanje, jer topi se dobit koju je „Pro Tent“ ostvario u nekom prethodnom periodu. Bolje da tu dobit potrošimo u investiranje, možda, u državnu firmu za proizvodnju izolacionog materijala, ako je to interes Republike Srbije, pa da time sprečimo špekulativni kapital da umanjuje aktivnosti koje Vlada Republike Srbije sprovodi i ulaže i sebe i građane i sve kako bi učinila, nego da to jednostavno samo od sebe, jer se odluke ne donose brzo i pravovremeno, već mesec i nešto dana dovodimo u pitanje.

Nemamo pravo da takve stvari radimo. To su stvari koje se tiču teško obnovljivih resursa. Znate, ti ljudi, kao što ja nisam mogao da nađem preko Agencije za zapošljavanje nekog ko će da loži vatru za male pare, nisu zaslužili da nemaju pristojne uslove za rad i potpuno je svejedno za funkcionisanje Srbije, za funkcionisanje elektroenergetskog sistema da li će biti radnici „Pro Tenta“ ili će biti radnici ODS-a. Tamo gde su potrebni, očigledno nužni, jer to što mogu, znaju i umeju oni u budućem periodu sa svim onim o čemu ste govorili, da naredni period mora da donese i obezbedi da bi taj sistem elektromreže funkcionisao kako treba, da obezbedimo i mogući uvoz i mogući izvoz, za njih zasigurno ima i potrebe i posla. Ukoliko ih danas izgubimo, teško da ćemo uspeti opet za nekoliko generacija da dobijemo dobre i kvalitetne majstore.

Prema tome, nisu lake odluke ni o čemu i kao što znate, ja sam uvek zainteresovan i za Obrenovac, ali ovi ljudi nisu baš iz Obrenovca, sticajem okolnosti mi je ova materija poznata i jednostavno se mora voditi računa i o praktičnim potezima, a ne samo o zakonskim podlogama koje su dobre i daju dobru perspektivu.

Kada ćemo zatvarati elektrane, šta ćemo raditi, naravno, pokazaće neko buduće vreme. Opšta klima, globalno zagrevanje, najmanje zavisi od Srbije. Mnogo veći potrošači i zagađivači su oni na koje mi nemamo uticaja. Naravno, to nije opravdanje da mi ne učinimo sve da živimo u što zdravijoj ali i stabilnoj sredini. Možda će se desiti i da, što ne bi bilo dobro, temperatura u Srbiji poraste toliko da nam bude manje potrebno toplotne energije za zagrevanje, ali to je sad nešto što liči na predskazanja, proračunavanja, koja nemaju baš mnogo utemeljenja i ja tim ne želim da se bavim.

Za sve smo ovde, za saradnju, ali moramo voditi računa i o obnovljivim resursima i neobnovljivim resursima, ali ako izgubimo ljudski kadar koji sve to treba da nosi, onda smo tek u velikom problemu. Hvala.

Ili se nismo razumeli, ili sam možda ja ostao nedorečen, ali na samom početku ja sam rekao da je električna energija strateški proizvod i da sam siguran da smo se mi svi složili da se to ne može menjati i da je Srbija uvek mora imati.

Ono o čemu sam govorio, govorio sam jednostavno o nekim iskustvima koja treba da nas podsete da ako ikome padne napamet u budućem vremenu, ne govorim o vama, jer nismo mi svi večni, ni mi kao poslanici, niti neko u ministarstvu, ali za buduća vremena da se zna da je to nešto što je stvar strateškog opredeljenja i sa čime se ne može i ne sme igrati. Jasno je da je to jedan dodatan razlog i motiv zašto se sve ovo podržava.

Drago mi je što ćemo rešiti pitanje ovih elektromontera, ali, kažem vam, još se kroz praksu mora tražiti načina da se vodi računa o teško obnovljivim resursima, a to je o ljudima, da li su oni elektromonteri, da li su termoinženjeri, da li su elektroinženjeri, jer jednostavno prethodni period od 90-ih do 2010. godine nam je izbacio jednu i po generaciju koja je kroz praksu danas mogla da bude u najboljim, najzrelijim godinama i najsposobnija da nosi kompletan posao.

Još uvek ima vremena se to sanira, prema tome, kroz praksu se o tome mora voditi računa. Više je to posao za rukovodstvo, slažem se, ali to mora biti opredeljenje o kojem mora voditi računa i ministarstvo jer i od toga zavisi da li će i ova četiri zakona biti pravi temelj da postignemo ono o čemu govorimo. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, Srbija je još 2006. godine potpisala Sporazum o uspostavljanju zajedničkog evropskog vazduhoplovnog područja. Ovaj Sporazum, koji je od izuzetnog značaja, potpisan 2006. godine, Skupštine Republike Srbije je ratifikovala 2009. godine, a on je postao obavezujući i stupio na snagu za svih 36 potpisnica ovog Sporazuma u 2017. godini.

Danas mi pred sobom imamo Predlog zakona o potvrđivanju Odluke Zajedničkog komiteta iz jula 2019. godine kojim se zamenjuje Aneks 1. predmetnog sporazuma.

Ovaj sporazum sam po sebi i kada je sačinjavan i počela procedura oko njegovog potpisivanja je bio izuzetno ambiciozan projekat, jer ovaj projekat i ovaj sporazum podrazumeva slobodno, jedinstveno i bezbedno nebo na Evropom.

Srbija je, naravno, deo Evrope i dobro je što je na vreme prepoznala, još 2006. godine, i pristupila ovom Sporazumu.

Bezbednost u vazdušnom saobraćaju, ujednačavanje standarda koji izuzetno olakšavaju funkcionisanje saobraćaja, omogućuju da putnici koji kreću i poleću iz Srbije znaju da to čine na potpuno bezbedan način, da su potpuno bezbedni i oni koji dolaze u Srbiju, na srpske aerodrome, a da se neće desiti nikakav nesporazum zbog različitih standarda i kada su u pitanju avioni koji samo preleću preko Republike Srbije.

Zašto je ovo sve važno? Pa, upravo važnost ovog sporazuma se pokazala u poslednjih nekoliko godina. Postavlja se pitanje da nismo blagovremeno pristupili potpisivanju ovog sporazuma, da li bismo imali priliku da zaključimo jedan ovakav izuzetno dobar i povoljan aranžman o koncesijama kada je u pitanju aerodrom „Nikola Tesla“.

Neko će reći da je period od 25 godina dug, a to je period za koji je zaključena ova koncesija. Međutim, projekti u infrastrukturi i ozbiljni projekti se ne čine za jedan dan, za jednu godinu, za jedan mandat, već ga prave ljudi koji imaju viziju budućnosti, kako i na koji način obezbediti funkcionisanje bilo kog sistema, a u ovom slučaju avio-saobraćaja.

To što je Aerodrom Beograd dat u koncesiju obezbediće da se on izuzetno modernizuje u narednom periodu, dobije još jednu poletnu pistu, odnosno najmanje još jednu, više rulnih staza, hangara, parkinga, podizanja tehnologije koja obezbeđuje funkcionisanje svih aerodromskih sistema i time ćemo mi imati za 25 godina nešto što će biti apsolutno u tom trenutku u rangu najsavremenijih sistema i pratiti sve ono što se u drugim delovima Evrope dešava.

Ovo omogućavaju sredstva koja su dobijena odatle da se ta sredstva preusmere i na razvoj drugih aerodroma i potpuno je jasan cilj s kojim su krenuli oni koji su imali dobro viziju, a to je osnivanje društva „Aerodromi Srbije“, gde postaju „Aerodromi Srbije“ kao društvo sa ograničenom odgovornošću postaje operater na aerodromima „Konstantin Veliki“ u Nišu, „Morava“ u Kraljevu, na aerodromu u Pranjanima, a uskoro će postati glavni operater na aerodromu „Rosulje“ i „Ponikve“. Jednostavno, time će se praktično u ovom trenutku jedan projekat aerodroma koji možda u ovom trenutku, sem aerodroma u Nišu, i nemaju potpunu funkciju, u budućem vremenskom periodu pripremiti za ono što je predviđanje kako i na koji način stvoriti uslove da avio-saobraćaj u Republici Srbiji besprekorno funkcioniše i da svi delovi Republike Srbije budu na odgovarajući način pokriveni.

Ne može se uvek očekivati da nešto postane rentabilno onog dana kada je pušteno u rad, pogotovo kod ovako važnih projekata, ali je potrebno da kao jedna osnova i baza stvori mogućnost da se kroz ovaj neki budući period, nadam se da on neće trajati baš 25 godina, ali u potpunosti sinhronizuje i postane potpuno tržišno funkcionalan i značajan za Republiku Srbiju.

To je ono što s pravom i s razlogom očekujemo. Zašto s razlogom? Jer način na koji se politika u Srbiji od 2012. godine na ovamo vodi jasno pokazuje da je sve izuzetno ozbiljno predviđeno, na sve se računa. Da nije takvog stava, pitanje je u kakvoj situaciji bi danas bila „Er Srbija“, u kakvoj situaciji bi danas bio avio putnički saobraćaj u Srbiji, obzirom na posledice koje je izazvala pandemija Kovida 19.

Svedoci smo da su ugrožena funkcionisanja mnogih moćnih kompanija, da su one u mnogo nezavidnijoj situaciji nego što su to „Er Srbija“ s jedne strane kao avio kompanija, s druge strane, aerodromi u Republici Srbiji kao tehnička podrška i tehnički deo infrastrukture koji obezbeđuje funkcionisanje avio-saobraćaja.

Značaj ovog sporazuma je potpuno jasan. Iz tog razloga nema dileme da ga treba i da ćemo ga podržati i usvojiti.

Samo bih podsetio da su potpisnici ovog sporazuma Evropska zajednica i njene države članice: Republika Albanija, Bosna i Hercegovina, Republika Bugarska, Republika Hrvatska, sada Severna Makedonija, Republika Island, Republika Crna Gora, Kraljevina Norveška, Rumunija, Republika Srbija i Misija privremene uprave UN na Kosovu.

Ovo na dan kada se obeležava 22 godine od početka bombardovanja, naziv ove misije zvuči pomalo licemerno. Od svega toga što je ostalo iz Rezolucije 1244 je ostao praktično samo naziv. Da su oni koji su bez saglasnosti UN, protivno svim pravilima međunarodnog prava pre 22 zlikovački nasrnuli na Srbiju, nastavili svoju politiku od pre 22 godine, odnosno, u stvari, nikad je nisu ni prekinuli, pokazuje i ova kvazi vežba koju zovu „branilac Evrope 21“.

Jedna od najvećih vežbi NATO pakta i vojske SAD se suprotno zakonima Republike Srbije, suprotno povelji UN, suprotno Rezoluciji 1244 odvija uz pomoć misije KFOR-a na Kosovu i Metohiji, a ujedno kao svoje pridružene članove u ovoj NATO vežbi priključili su šiptarske terorističke UČK jedinice koje danas zovu nekakvim bezbednosnim trupama.

Nismo mi ni mnogo više ni očekivali od onih koji su nasrnuli mučki na Srbiju, ne da bi širili demokratiju, ne da bi sprovodili nekakve humanitarne misije, već da bi probili Srbiju. Kad nisu uspeli celu Srbiju da porobe, okupiraju i rasparčaju, zadovoljili su se trenutno time da bar privremeno stave čizmu na dušu srpskog naroda okupirajući Kosovo i Metohiju. Zloupotrebili su Povelju 1244 i umesto mirovnih trupa tamo sa promenjenim uniformama se nalaze NATO trupe i na svaki način i danas pokušavaju da ono što su hteli još 1999. godine da urade, a to je da nas prisile da se odreknemo Kosova.

Kada su krenuli na Srbiju očigledno nisu proučili ni mentalitet, ni istoriju srpskog naroda. Verovatno je to za njih i teško i komplikovano, jer istorija srpskog naroda je mnogo duža od istorije koju imaju, recimo, SAD. Tih njihovih 250, 300 godina istorije naši osnovci prelistaju za dva dana i znaju sve, a oni o nama očigledno nisu naučili ništa, ali ima vremena, naučiće.

U istoriji srpskog naroda se uvek znalo da je stabilnost, strpljenje, vreme i upornost najbolji saveznik kada se čuva sloboda. Izdržali smo 500 godina pod Turcima. Ovi neće izdržati toliko koliko su Turci izdržali u Republici Srbiji, otići će oni sami odavde.

Ne slažem se sa jednim stavom, a to je da im se može oprostiti, ali ne može zaboraviti.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, ubijena deca, ubijeni vojnici, ubijeni civili, razorena privreda i zlo koje su sa sobom doneli ne može se ni oprostiti, ni zaboraviti. Hvala.

Ja se izvinjavam, ali moram jednu kratku repliku, obzirom da nisam kršten, uz svo dužno poštovanje i uvažavanje pokojnog patrijarha Pavla, ja sebi mogu da dozvolim da kažem da im ne treba ni oprostiti, ni zaboraviti, a to što se sarađivati mora to je već drugo pitanje. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene koleginice i kolege, sutra se navršava 22 godine od početka zločinačke, zlikovačke, ubilačke NATO agresije na tadašnju SRJ, ne samo na Srbiju, već i na Crnu Goru i ta ničim zaslužena, ničim izazvana agresija, koja nije imala za cilj nikakvu humanitarnu zaštitu bilo koga, jer nikakve humanitarne katastrofe nije ni bilo, imala je za cilj samo da pokuša da okupira kompletnu teritoriju Republike Srbije.

U tim zločinačkim i zlikovačkim dejstvima stradali su mnogi naši sugrađani, stradali su kao pripadnici vojske Jugoslavije, stradali su kao pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, stradali su kao civili.

Danas, i ne samo danas nego duži niz godina unazad, suočavamo se sa tim da se srpske žrtve iz Prvog svetskog rata, iz Drugog svetskog rata, žrtve Jasenovca, žrtve mnogih drugih gubilišta pokušavaju prikriti, minimizirati i dovesti u poziciju do toga da se jednog dana možda izgubi bilo kakvo sećanje na njih. Dvadeset dve godine je dovoljna vremenska distanca da mi sebi ne dozvolimo luksuz propusta kakvih je nastalo ranije.

Ako su pre nas propustili da se utvrdi tačan broj žrtava, mislim da to mi sada, sa svim ovim iskustvima, sebi, zbog Srbije, zbog njene budućnosti, zbog našeg potomstva, zbog istine, ne smemo da dozvolimo.

Predlog je da ova komisija istraži i utvrdi tačan broj svih poginulih i ranjenih pripadnika Vojske Jugoslavije, pripadnika MUP-a Srbije i civilnih lica na teritoriji Republike Srbije.

Poštovane kolege, ovo je najmanje što mi možemo da učinimo zarad nevinih žrtava i zbog budućnosti Srbije, a nadasve zbog istine. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, zadovoljstvo mi je što danas pred sobom imamo zakon o klimatskim promenama. Naravno da ćemo ga mi iz Pokreta socijalista podržati, jer je on jako važan i sem nekih sitnih zamerki koje nisu možda toliko bitne i suštinske, a na koje ću sada ukazati, apsolutno nam je jasan razlog i u potpunosti podržavamo ovakva zakonska rešenja koja su doneta.

Naime, lično mislim da je možda svrsishodnije bilo, jer se radi o krovnom zakonu, da se zakon ne zove zakon o klimatskim promenama, već zakon o merama za sprečavanje klimatskih promena, jer iza ova zakona treba da uslede mnogi zakoni koji praktično treba da omoguće u potpunosti realizaciju ovog o čemu danas govorimo i diskutujemo.

U svakom slučaju, uz potpuno uvažavanje razloga koje ste naveli u obrazloženju predloga, kada se to odnosi na uspostavljanju sistema za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, kao i ispunjenje obaveza prema Međunarodnoj zajednici, odnosno okvirnoj Konvenciji UN o promeni klime i njenog sporazuma iz Pariza.

Lično moram da kažem da ne znam na šta se ovaj treći deo odnosi, a to je nešto što prečesto koristimo kod zakonskih predloga, a to je usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU. Iskreno rečeno, iako sam završio prava, ne znam šta su tekovine prava EU, da li su to tekovine nemačkog, francuskog zakonodavstva, njihovih pravnih sistema ili su to neki zaključci i stavovi prinudne uprave iz Brisela. Ne bih sada u ovom trenutku da razgraničavam.

Ono što je važno, važno je da je ovaj zakon jako dobar i koristan za građane Republike Srbije i šteta je što ovakav zakon nije donet mnogo godina ranije i pre ovog saziva, jer danas bismo verovatno živeli u mnogo boljoj sredini i okruženju, nego što to danas imamo.

Moram da skrenem pažnju uvažavajući, stav mog uvaženog kolege Parezanovića, koji kaže da ovo nije i ne bi smelo da bude pitanje političko i pitanje politike, međutim, nažalost jeste.

Ja ću govoriti o jednom delu koji se direktno tiče ovog zakona, a to je EPS. Mi danas imamo takvu hajku na EPS koja je nominovana otprilike ako bih to zaista prihvatio bez rezerve, što pojedinci govore, potpuno neargumentovano ili određene nevladine organizacije, ispade da je zagadio kompletnu zemaljsku kuglu i da je sada samo pitanje opstanka na zemaljskoj kugli, da li ćemo mi ugasiti termoelektrane ili nećemo i to će biti spas celog sveta. Jednostavno to nije istina.

Činjenica je da postoje klimatske promene na koje možemo da utičemo, činjenica je da postoje klimatske promene na koje možemo samo da se adaptiramo ili da im se prilagodimo. Ono što me zabrinjava jeste da najveći, najvažniji i najmoćniji zagađivači na svetu nemaju nijedan procenat ovako odgovornog pristupa prema životnoj sredini, kao što ga pokazuje Republika Srbija.

Kada budemo uspeli da nateramo te najveće, najbogatije i da najmoćnije da se vrate, iskreno vrate Kjoto sporazumu i nekim drugim sporazumima koji su potpisivani, a nikad do kraja nisu realizovani, onda će nam svima biti mnogo lakše.

Moramo da ovde pogledamo i jedan politički aspekt svega ovoga, koji nije čak ni samo politički, već je državotvorni, jer ugrožava Republiku Srbiju. Šta bi Republika Srbija dobila gašenjem termoelektrana i zatvaranjem kopova? Jednostavno, to bi bio potpuni udar na državni budžet, na Republiku Srbiju, jednostavno potpuno uništen elektrosistem Republike Srbije. Srbija bi postala jedan ozbiljan zavisnik od uvoza električne energije, a čak ni tehnički sve i da imamo novca za tako nešto i da postoje ozbiljni razlozi za tako nešto, tehnički je to neizvodljivo, jer kapaciteti za uvoz električne energije u tom obimu koji bi iznosio oko tridesetak milijardi kilovat sati, ne postoje.

Moramo da se zapitamo da li ovo podseća pomalo na jednu, možda na izgled benignu hajku koja se vodila pre neku godinu, a to je protiv uzgajanja činčila u Republici Srbiji. Da li hajka koja se vodi protiv elektroprivrede Srbija danas ima isti obrazac? Ta hajka protiv uzgajanja činčila u Republici Srbiji dovela je do toga da se u Srbiji one ne uzgajaju, da je nekoliko stotina porodica ostalo bez prihoda, a da se činčile nesmetano uzgajaju u Bugarskoj, a da se u Srbiju uvoze bunde proizvedene od činčila. Da li iza najvećeg dela ovih glasogovornika i ove hajke stoje upravo lobiji, kojima odgovara da Srbija umesto stabilne energetski profilisane zemlje postane zavisna i od uvoza električne energije.

Moramo da budemo svesni da se u Srbiji oko 30% električne energije proizvodi u hidroelektranama, a da osnov proizvodnje električne energije, bez koje hteli mi to da priznamo ili ne, danas nismo u stanju da živimo ni nekoliko minuta, a da ne doživimo stresove, da termoelektrane proizvode 70% električne energije, od toga polovina samo elektrane u Obrenovcu.

Srbiji je u proteklom periodu bilo nametnuto da plaća naknadu za zelenu struju i da na ime fidin tarife proizvođačima iz obnovljivih izvora Elektroprivreda Srbije isplati otprilike oko sto miliona evra na godišnjem nivou. Da je tih 100 miliona evra korišćeno za revitalizaciju pogona u Republici Srbiji, da se ranije moglo pokrenuti, recimo, postupkom odsumporavanja, i svega toga, verovatno ne bismo o ovim problemima danas ni razmišljali.

Koliko je za Republiku Srbiju suluda ideja o gašenju elektrana, govori činjenica da ni mnogo razvijenije države koje već decenijama, kao Danska recimo, ulažu ogromna sredstva u tzv. zelenu energiju. Oni nisu u stanju da proizvedu ni 60% električne energije za svoje potrebe kroz te vidove, ostatak električne energije kupuju, ako se ne varam, iz francuskih nuklearnih elektrana.

Zaista se ozbiljno pitam da li to neko u Evropi ima ozbiljan višak električne energije koji bi da po enormno visokoj ceni plasira u Republici Srbiji. Naravno da ne opravdavam ni današnje stanje, koje je mnogo bolje, nego što je bilo prošle godine, a prošle godine je bilo mnogo bolje nego što je bilo 2012. godine, jer jednostavno ne smemo se zadovoljiti ni sa ovim što smo do sada postigli, već se mora napredovati. Ali, ozbiljno mislim da ministarstvo koje vi vodite mora da da jasne smernice i odrednice, ne na osnovu ličnih osećaja, već na osnovu dobre analize, da li Srbija umesto plaćanja ovih fidin tarifa, taj novac po cenu rizika sudskih sporova ili bilo čega drugog treba da uloži u dovođenja u prihvatljivo stanje termoelektrana koje postoje i koje su u Srbiji očigledno nezamenljive, jer čini mi se da sam slušajući neke stručnjake iz oblasti hidrologije, koji su rekli da su praktično, vodni, ozbiljni resursi, gotovo iscrpljeni u Republici Srbiji. Tako da, sa te strane ne možemo očekivati očigledno neko veliko povećanje proizvodnje električne energije.

Da ne napominjem šta bi ovakvo zatvaranje nekontrolisano termoelektrana ili kopova ili čega god drugog u Republici Srbiji, dovelo do gubitaka radnih mesta, koliko bi porodica ostalo bez prihoda, koliko prateće industrije. To je nešto o čemu mi ozbiljno moramo da vodimo računa kada razgovaramo i o zaštiti životne sredine, pa i o klimatskim promenama.

Ja želim da kažem da ima prostora, ima mesta da se čine ozbiljni napreci, jer jedna od stvari koja je dugo godina stajala kao mogućnost devedesetih godina, pominjana kao nekakva gotovo izvesna opcija, je trenutno u realizaciji, a to je da termoelektrana „Nikola Tesla“ krene da snabdeva toplom vodom i Novi Beograd čime bi se mnoge individualne kotlarnice ugasile.

Ovo jeste način i metodologija kako umanjiti zagađenje životne sredine ako usput novčana sredstva, koja se uštede, uložimo u obezbeđenje čistijeg vazduha, bolje skladištenje pepela i odsumporavanje koje je u toku, odnosno priprema tog postrojenja u toku, onda bismo zaista postigli mnogo dobrih rezultata.

Prema tome, priče o gašenju termoelektrana dolaze ovako isforsirane iz uglova koji ne žele dobro Srbiji. Ja vas molim da, kao i moje kolege, vode računa o svim detaljima kada govore na ovu temu, jer treba da budemo svesni gde jesmo, ali svesni i onoga što moramo da učinimo i kako ćemo opstati i preživeti. Lako je danas reći – treba pogasiti, ja hoću da dišem mnogo čistiji i mnogo zdraviji vazduh. Slažem se, to je normalno, to je potreba i to je želja i to treba da bude. Ali, postavlja se pitanje, imamo li mi novca za to? Jesu li upravo ti koji danas dižu najveću hajku oko zagađenja koji navodno je, al baš iz termoelektrana najvažnije i najbitnije, jesu li spremni da plate cenu struje koju bismo morali da platimo ukoliko bismo je uvozili? Treba da znamo da Beograd zagađuju mnogo više individualne kotlarnice nego što ga zagađuje termoelektrana „Nikola Tesla“ Obrenovac.

Prema tome, mnogo toga se oko životne sredine da razgovarati, ali treba usmeravati snagu na najkrupnije probleme. Meni je veliko zadovoljstvo što se pronađe mogućnost pa se krene od jedne sredine u kojoj se to može sa relativno prihvatljivim sredstvima rešiti, kao što je Kosjerić, ali isto tako očekujemo da će se u cilju rešavanja najvećih problema to nastaviti kad je Beograd u pitanju.

Da li podizanje gasnih elektrana može da bude opcija i komparacija termoelektranama? Ja lično mislim da ne može, jer kada se sve stavi na papir troškovi proizvodnje električne energije iz gasa nisu nešto što Srbija u ovom trenutku može da prihvati. Prema tome, borba za zdravu životnu sredinu, borba za bolje klimatske uslove nam predstoji svima i ona zaista treba da izađe iz političkih okvira. Mora da postane jasno da je to pitanje budućnosti svih onih koji žive u Republici Srbiji, a ne dnevno političkih potreba i da se takve stvari rešavaju dugoročno, a ne ad hok od situacije do situacije kako neka nova ideja dođe ili prođe.

Upravo način rada od 2012. godine, gde se vrlo sistematično Republika Srbija stavila na noge kao država, u svakom pogledu, od ekonomskog, vojnog, sada je trenutak da kroz stabilizaciju elektroenergetskog sistema, njegovu modernizaciju, ulaganje u elektroenergetski sistem Srbije i njegovo prilagođavanje uslovima koji su potrebni da bi disali čistiji vazduh, bez stvaranja prostora da to bude moguća zloupotreba onima koji tu traže isključivo i samo sopstveni interes, je nešto što je na vašem ministarstvu i tu ćete imati našu punu podršku u svakom pogledu, jer vidimo da već kroz pripremu ovog zakona će se vrlo, vrlo ozbiljno na tome raditi.

Ponavljam još jednom, glasaćemo za ovaj zakon, podržaćemo vas i očekujemo da vaše ministarstvo koje se pokazalo kao jedno od najvrednijih ministarstava i najažurnijih uskoro pred ovaj saziv i zakone koji slede iza ovoga što pre dostavi. Hvala.

Ja ću kraće od dva minuta.

Ja se vama zahvaljujem na ovom odgovoru i objašnjenju i iskreno sam se i nadao ovakvom odgovoru, da bismo jednostavno stavili do znanja onima koji pokušavaju da ovaj zakon izmeste u kontekst kojemu nije mesto. Jasno kažemo da to ne pokušavaju, jer to neće imati nikakvu svrhu, kada pričam o termoelektranama, o energetskom sistemu Republike Srbije, ali ne samo njima, nego i zabrinutim građanima Republike Srbije koji žive od elektroprivrede. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, ovu izmenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju smo podneli, jer smo poslednjim izmenama 2019. godine Zakona o izvršenju i obezbeđenju izmenili član 258. u stavu 8. i limitirali, tako da žargonski kažem, mogućnost prinudne naplate zakonskog izdržavanja do polovine zarade lica koje je obavezano da tu zaradu isplati.

I tada smo ukazivali i sada ponovo ukazujemo da je to pogrešna odluka, odluka koja praktično već sada na osnovu mojih saznanja, verovatno je mnogo lakše Ministarstvu da dođe do preciznijih podataka, u praksi praktično sprečava da u potpunosti lica koja treba da prime izdržavanje ne mogu to da ostvare.

Moram da podsetim da prilikom odlučivanja o visini izdržavanja, već u prethodnom postupku sud odlučuje, utvrđujući tu visinu i vodeći računa o primanjima koje ima onaj ko je obavezan da izdržavanje plaća. Prema tome, čista je demagogija to što smo propustili da o tome povedemo više računa kada su rađene poslednje izmene i dopune zakona i stavili se na stranu dužnika.

Uvažene kolege, ovim smo dosta dece doveli u situaciju da potraživanja koje imaju prema roditelju sa kojim ne žive mnogo teže realizuju nego što je to bilo do sada. Ja vas molim, podržavajući ovu izmenu zakona, omogućimo da ako već nemaju ljubav, svakodnevnu brigu i pažnju onoga ko je dužan da ih izdržava im bar omogućimo da mogu pristojno da žive, a bez razloga da u to ne utroše dodatnu energiju i dodatna finansijska sredstva. Hvala.