Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, meni je veliko zadovoljstvo što u dosadašnjoj raspravi, a nadam se da će se tako rasprava i zaključiti, nismo čuli nijednu primedbu od strane poslanika na predložene kandidate, Danijelu Milošević, Borivoja Miljkovića, Miroljuba Miškovića, Danila Grujičića, Bojanu Bojić Moraru, Sandu Marić, Biljanu Krstajić, Vukadina Brajušković, Milicu Gorevicu, Luku Pantelića, Jovanu Živković Stojić, Nikolu Đakovića, Ljiljanu Ilić, Sanju Vujačić, Jelenu Veljković, Anđelu Đerasimović, Marinu Miloradović, Miloša Mirkovića, Marinu Petrović, Sonju Popovski Zaljevski, Bojanu Simović, Marinu Luković, Zoricu Jovanović, Milenu Marsenić Kunac, Jelenu Vujičić, Jelenu Tripković, Dragana Hadžić, Tinu Gemaljević, Ivana Pavlovića, Katarinu Janković, Jovicu Vesića.

To je veliko zadovoljstvo i nadam se da se nikada u njihovoj budućoj karijeri koja će, nadam se, početi sutrašnjim prenošenjem dela vlasti građana Republike Srbije u njihove ruke, da postanu deo sudske vlasti. Nikada neće biti oni tema ovakvih diskusija kakve smo danas slušali.

Ono što uvažene buduće mlade, mogu sebi i to dozvoliti reći, kolege, treba da shvate da kritike koje su se čule danas se odnose, po mojoj proceni, srećom još uvek na jedan mali broj sudija.

Nadam se da nikada njihova imena, ili njihov rad neće biti pominjani u ovom Domu ni na drugim mestima u negativnom kontekstu, a onda ćemo jednog dana biti srećni i zadovoljni jer je današnjim našim radom, prethodnim i višemesečnim radom Visokog saveta sudstva, koji je imao jako ozbiljan i težak zadatak da među najboljima izabere one najbolje i najkvalitetnije i predloži ih, da nikada o njima nećemo čuti ništa drugo osim pohvala, da ništa drugo u njihovoj sredini i okruženju ljudi neće od njih doživeti, već samo pozitivan utisak o časti, poštovanju, dostojanstvu, samopoštovanju, a pre svega poštovanju, gotovo neograničene vlasti nad ljudskim sudbinama koje će za neki dan imati u svojim rukama.

Meni je jako žao što ovaj saziv Visokog savet sudstva uskoro, tako da kažem, prestaje sa radom, a da jednu od velikih nepravdi kada je Obrenovac u pitanju, nismo došli u poziciju da otklonimo.

Što se tiče Obrenovca, tiče se još nekih drugih sredina, čak možda i drastičnije nego Obrenovca, a to je pitanje mreže sudova i broja sudija koji rade u tim sudovima. Ranije sam napominjao za Obrenovac i to sam siguran, mi je jako dobro poznato, pošto i dolazim iz te sredine, da je Obrenovac uskraćen i Obrenovčani su uskraćeni za bržu, efikasniju pravdu i brži dolazak do pravične sudske odluke, falsifikovanim brojem postupajućih predmeta, koje je bivša predsednica tzv. putujućeg cirkusa iliti ranije, Drugog osnovnog suda, koji je pokrivao teritoriju Surčina, Obrenovca, Mladenovca, Sopota i Barajeva, ako se ne varam, dobio mnogo manji broj sudija nego što to zaslužuje.

Za divljenje je angažovanje tih ljudi u Obrenovcu koji su to nadomestili, i deo mogućnosti koji je Visoki savet sudstva u prethodnom periodu iskoristio da broj sudija koji je zaista bio minoran i nezadovoljavajući uveća bar za jednog sudiju više, ali i dan danas to je, jednostavno, nedovoljno.

Govorio sam da u ovom sazivu i nadao se da nas neće stići ova pošast koja se zove korona i omesti u mnogim planiranim aktivnostima je vreme da se ozbiljno razmotri mreža sudova.

Ja lično mislim da su mreže koje su ranije postojale opštinskih i okružnih sudova sa sudovima u svakoj opštini u Republici Srbiji, bez obzira na njihovu veličinu, bile od izuzetnog značaja za dobro i pravilno funkcionisanje države.

Prisustvo suda u svakoj sredini, prisustvo tužilaštva u svakoj sredini, pored domaćeg vaspitanja, nas upozorava da moramo poštovati zakone, da moramo poštovati pre svega samog sebe, poštovati okruženje i da ukoliko to ne budemo učinili, zna se šta nam sledi.

„Što se grbo rodi vreme ne ispravi“. Ja sam mišljenja da mreža osnovnih viših, Apelacionog i Vrhovnog kasacionog suda, koja je samo delimično ispravljena razdvajanjem pre svega bivšeg Drugog osnovnog suda na osnovne sudove u Obrenovcu, Lazarevcu, Mladenovcu, je nedovoljna. Nedovoljna je iz jednog prostog razloga, jer je Viši sud u Beogradu postao mesto ozbiljnog zagušenja u radu.

Viši sud, kao prvostepeni i drugostepeni, jednostavno nije u mogućnosti da svoje obaveze, pogotovo u građansko-pravnoj materiji, zadovoljavajućom brzinom ispuni prema onima koji očekuju pravdu i bili smo više puta svedoci da su iznalaženi načini da se predmeti drugostepeni po žalbama kojima je Viši sud odlučivao delegiraju drugim višim sudovima u Srbiji i na taj način malo rastereti od nerešenih predmeta i da, tako kažem, dođe do daha. Očigledno da to nije dovoljno.

Vreme je za procenu da li nam treba više sudija u Višem sudu ili treba na drugačiji način postaviti mrežu sudova. Ja mislim da je ovo drugo mnogo važniji zadatak.

Takva mreža sudova i ona nesrećna dešavanja 2010. godine, koju nazvaše reformom a u stvari je unakažavanje srpskog pravosuđa, su nas doveli do toga da građani, a pre svega i mi koji se direktno bavimo ovim poslom, dođemo u situaciju da više nismo sigurni u jednaku primenu zakona prema svima. Nedostatak ujednačavanja sudske prakse na pravi način je nešto što ozbiljno ugrožava poverenje običnog građanina, pa i nas, u rad sudova.

Viši sud u Beogradu je jedan od tih koji je takvih anomalija imao dosta, gde je potpuno različite aršine imao u potpuno identičnim situacijama. Na primer, kada je u pitanju uvažavanje žalbi na odbačaj rešenja o obustavi postupka, zato što je stranka 15. dan po uputstvu stečajnog sudije podnela predlog za nastavak postupka. U jednim predmetima su usvajali te žalbe, u drugim predmetima nisu, ne poštujući ono pravilo da neko ko je upućen od strane suda nije prekršio zakon i da se to mora uvažiti.

Još tragičnije od toga je da Apelacioni sud u Beogradu dozvoli tzv. vanrednu reviziju radi ujednačavanja prakse, prosledi predmet Vrhovnom kasacionom sudu a Vrhovni kasacioni sud kaže – nema mesta za postupanje jer nema različite primene propisa. Prosto neverovatno. Tu nešto ozbiljno škripi.

Ako nama opšte sednice ili sednice sudova služe da bi se izdavala saopštenja, što je takođe u nekim situacijama potrebno, i svodi se na to umesto na ove stvari o kojima ja govorim i koje su jako bitne za funkcionisanje pravosuđa, onda one i nemaju svrhu i onda nije ni čudo što dolazimo u poziciju kakvu dolazimo.

Postavlja se pitanje ovih dana da li je nužno bilo da stignemo u ovu situaciju, a to je da postoje ozbiljne, neću upotrebiti reč izvesne, sumnje da je pokušan ili pripreman i državni udar u Republici Srbiji, da se to ne dešava od juče i da li je bilo potrebno da se sve ovo izdešava da nam se tužilaštvo i sudovi probude? Doduše, ne svi, neki su se probudili a neki se i dalje prave da ne postoje, čekajući da ne podnesu teret odgovornosti onoga što sudska vlast na svojim plećima mora da nosi.

Naime, ja i dalje odgovorno pred građanima Srbije smem, hoću i mogu da kažem da iskreno verujem da u sudovima rade izuzetno čestiti, pošteni i časni ljudi, a da sliku o pravosuđu kvari jedan manji broj njih koji svojim neradom, neznanjem, javašlukom ili zbog onoga kako bismo mi rekli žargonski, izliva vlasti u mozak, brukaju kompletno srpsko pravosuđe.

Uvažene kolege sudije, pa i tužioci, vreme je da unutar svojih redova na ozbiljan način sami sagledate i ukažete kome nije više mesto u pravosuđu. Nisam neka baš velika i dobra iskustva imao ni sa ranijim sazivima Visokog saveta sudstva, da je na pravi način u svakoj situaciji odreagovalo, utvrdilo i pokrenulo proceduru za razrešenje nekih ljudi kojima mesto u pravosuđu nije. Čak imam utisak da su u nekim situacijama i Specijalno tužilaštvo, pa čak i Visoki savet sudstva, prećutali i omogućili da neki ljudi kojima nije mesto u pravosuđu nastave da rade.

Mnogo toga nije dobro kada se kalemi na nešto što nama nije prijemčivo, što nije godinama zasnovano na tradiciji srpskog naroda, a to je jedna od stvari koja nam se izdešavala od 2000-ih godina naovamo, oduzimanje alata sudijama iz ruku, odnosno amnestiranje od obaveze da se u sudskom postupku utvrdi istina.

Sudijama u parničnom postupku su ruke vezane predlozima tužilačke i tužene strane i samo u izuzetno porodičnim sporovima mogu izvoditi dokaze za koje smatraju da su nužni i neophodni, a ovde jednostavno nisu dužni da utvrde istinu, već samo kao na terazijama odmere levu i desnu stranu, šta je predložila jedna, šta je predložila druga strana i na osnovu toga donesu odluku. Da li je takva odluka blizu pravde ili pravičnosti? Pa, bojim se da je u mnogo situacija ta odluka samo formalno ispravno donesena, a da retko kada ima bliskosti sa pravdom i pravičnošću, pogotovo što se u tim situacijama dosta zavisi od toga da li stranka ima advokata ili sposobnog advokata ili ga nema.

To je bila priprema sa parničnim postupkom, a onda su preko nevladinog sektora uspeli da nam proguraju priču o promeni Zakona o krivičnom postupku, uvodeći tužilačku istragu, svodeći sudije u krivičnim predmetima u istu poziciju kao i ove u parnici. Znači, danas da li će neko odgovarati ne zavisi samo od sudije, više zavisi od toga šta tužilac može ili hoće, a ne od toga šta i kako sudija postupa u samom predmetu.

Mnogo toga je učinjeno u prethodnom periodu, ali još mnogo toga u nekom narednom periodu mora i da se učini. Nije dovoljno samo izabrati nekoliko stotina sudija, što smo mi uradili u prethodnih šest ili sedam godina, već je nužno stvoriti im i dodatne mogućnosti za rad, a to je uvećanje broja saradnika, uvećanje broja sudijskih pomoćnika, kojima treba jasno i procesno opredeliti mesto u postupku i ovlašćenja kako bi sudije radile svoj posao kako je to najlakše.

Po ko zna koji put ponoviću da ne vidim ni jedan razlog zašto se već jednom kao obavezno nije uvelo u Srbiji snimanje svih sudskih postupaka, čime bi same sudije bile rasterećene, olakšani postupci i nikada više ne bismo imali dilemu šta je zaista u sudnici rečeno.

Svako ko je ikada bio u sudnici, malo više vremena proveo, zna da je 70% energije i koncentracije postupajućeg sudije i svih onih koji učestvuju u postupku, potrošeno na prenošenje u zapisnik što približnije i preciznije onoga što svedoci, stranke, veštaci kažu. To što približnije nikada nije apsolutno tačno, otvara prostor za grešku, a otvara prostor i za namernu grešku.

Ja nisam pobornik vođenja medijskih suđenja, medijskih kampanja, medijske hajke, ali kada država dođe u situaciju da zbog nepostupanja sudova praktično možemo da kažemo da je odugovlačenje sa sudskim postupcima, dolaska do zastarelosti, odbačaja krivičnih prijava, sporazuma o krivici sa minimalnim kaznama, praktično na neki način stimulisano organizovanje i bahaćenje mafije koja je dobila utisak da može da radi nekažnjeno šta hoće.

Za mene su neverovatne kazne uslovnih osuda za nasilnička ponašanja na stadionima, ali isto tako i uslovne osude ili minimalne kazne zatvora u ovakvoj situaciji za organizovanje korona žurki. To je nešto što ozbiljna država ne može sebi i ne sme da dopusti. Mnogo smo se opustili.

Ja mogu da razumem neophodnost apsolutne medijske pažnje nad ovim što se sada trenutno dešava. Tanka je linija između istraživačkog novinarstva, informisanja građana o onome što se dešava i ugrožavanja budućih eventualnih sudskih postupaka. Imam utisak da se vrlo ozbiljno, pogotovo od Ministarstva unutrašnjih poslova, pa potom i tužilaštva, o tome vodi računa.

Iskreno rečeno, da bih mogao slobodno da prokomentarišem neke stvari, danas nisam verovao natpisima u novinama, jer znam da zaglavlje u novinama nekada nema veze sa onim što piše, pa sam otišao na sajt Višeg suda u Beogradu, povodom njihovog saopštenja od 1. marta 2021. godine i iskreno rečeno, ostao zaprepašćen.

Mogu da razumem pretežni deo ovoga što su uvažene kolege iz Višeg suda u Beogradu napisale, ali ovo što su napisali, što ću sada pročitati i stoji na njihovom sajtu, je nešto što ja ne mogu da prihvatim nikako i to ću objasniti malo kasnije.

Kaže – posebno ističemo današnje navode iz pojedinih medija u kojima stoji da je na pitanje policijskih službenika zašto ne želi da se podvrgne poligrafskom ispitivanju, predsednik Fudbalskog saveza odgovorio da ga je to savetovao predsednik Višeg suda u Beogradu, što je apsolutna neistina, budući da predsednik suda ne poznaje imenovanog građanina, pa samim tim nije ni mogao da ga savetuje.

Da je ovo napisala politička organizacija, udruženje građana, ja bih to razumeo. Ja samo pitam uvažene sudije – u kom postupku i na koji način su oni utvrdili nešto o čemu u svom saopštenju svedoče?

Ovo je svedočenje devet sudija tog suda, da predsednik Višeg suda u Beogradu ne poznaje predsednika Fudbalskog saveza. Meni je bilo neverovatno kada sam pročitao u novinama, smatrao sam da je to deo novinarskog izražavanja, a ne kolega koji odlučuju i postupaju u Višem sudu u Beogradu, i moram da priznam da sam ovim šokiran.

Ja bih razumeo da je gospodin predsednik Višeg suda izašao i rekao - ja tog gospodina ne poznajem, i molim lepo. Ostale ocene, o kojima se ovde piše, o pritiscima bilo koje vrste, možemo o njima raspravljati, ali ovo, ljudi koji vode sudske postupke, koji su naučeni, koji znaju da utvrde činjenice, da donesu sudsku presudu, ja pitam na osnovu kog postupka i u kojoj proceduri i kako su oni utvrdili da neko nekoga ne poznaje?

Ovaj pasus je sramota za srpsko pravosuđe. Ja da sedim među tih devet, ja bih ovog sekunda podneo ostavku. Svako ko je ovo potpisao nije sudija ili ne treba da bude sudija. Njemu na savest i čast, jer ovaj dom nema ovlašćenje da pokrene proceduru za njihovo razrešenje. Potpuno je nevažno da li se predsednik Višeg suda i predsednik Fudbalskog saveza poznaju ili ne poznaju.

Ovo što su potpisali i okačili na sajtu, ako stoje iza ovoga, je razlog da časno podnesu ostavke i kažu – pogrešili smo. Ako to ne urade, nećemo imati poverenje ni u kakav njihov dalji rad. Sve ovo ostalo možemo da razgovaramo, ali oni moraju da shvate, sve što se govori u ovoj Skupštini, sve što većina medija radi, sve što većina ljudi očekuje nije pritisak na ishod postupka, nego pritisak da počnu da rade svoj posao, jer su pristojno plaćeni u ovoj državi, imaju dobre plate, imaju dobre uslove. I dosta je bilo više lenstvovanja.

Srbija hoće sposobno, pravično pravosuđe, a ne pravosuđe kakvo oni traže i pokušavaju da dobiju, potpuno otrgnuto od građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, 2017. godine prilikom donošenja zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju ukazivali smo na činjenicu da promenom kojom se mogućnost zaplene novčanih sredstava radi namirenja sudskih odluka vezanih za izdržavanje dece limitira na polovinu primanja, može da bude ozbiljan problem u budućem vremenskom periodu.

To se upravo i pokazalo. Tada smo amandmanski predlagali da kada su u pitanju izdržavanja po osnovu sudskih presuda, to ostane onako kako je bilo i rešeno u ranijim propisima, a to je da se može zapleniti do dve trećine zarade od onog ko je dužan da izdržavanje isplaćuje.

Naravno, nisu bili to samo demagoški razlozi za naš stav, već je praksa pokazala da smo potpuno u pravo i ono što imam saznanja, naravno Ministarstvo ima mogućnost da mnogo ozbiljnije, temeljnije i lakše to proveri, je činjenica da upravo nastaje zagušenje kod izvršenja prinudne naplate na ime izdržavanja maloletne dece.

Naime, obzirom da dužinu trajanja sudskih postupaka, nagomilavanje tih troškova, kao i činjenicu da za izdržavanje za dvoje ili više dece sud može dosuditi do 50% obaveze od naknade zarade koju davalac izdržavanja, obveznik izdržavanja plaća, mi dolazimo u situaciju da se sada polako nagomilavaju kamate, troškovi postupka i da se to jednostavno nema na čemu sprovesti. Niti je bio, niti postoji i jedan opravdan razlog za takvu promenu u tom trenutku koja je učinjena i podnošenje ovog zakonskog predloga jeste upereno da se upravo zaštiti najugroženija kategorija stanovništva u Srbiji, a to su izdržavana lica.

Priče koje smo i tada slušali, a i komentare koje danas ponekad čujemo, da onaj ko daje izdržavanje treba i on od nečega da živi, da ima i drugu porodicu, da su to razlozi zbog čega se mogućnost prinudne naplate limitira na polovinu naknade, jednostavno ne stoje. Mi smo ovim doveli u pitanje da ona deca koja su ostala bez svakodnevnog prisustva drugog roditelja ne mogu svoja bar materijalna potraživanja i ono što im je nužno za život kroz ovakav vid prinudne naplate realizuju i ostvare.

Iz tog razloga, pozivam poslanike da podrže ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uskoro će biti 21 godina od kad je NATO pakt zlikovački i podmuklo napao Srbiju. Mi ni dan danas ne znamo tačan broj žrtava te zločinačke i zlikovačke agresije. Znači, onih direktnih žrtava, koje su nastupile kao posledica ratnih dejstava.

Ono što nam dosadašnja istorija pokazuje, to je činjenica da su srpske žrtve na svaki način iz Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, omalovažavane, umanjivane na svaki mogući način. Uostalom, to smo bili svedoci i ovih dana, prilikom ove hajke i kampanje koja se vodila protiv filma „Dara iz Jasenovca“.

Ako je neko u prethodnom periodu propustio ili nije mogao ili nije shvatao značaj toga da se utvrdi i verifikuje tačan broj žrtava, onda mi to sebi danas ne smemo da dozvolimo.

Predlog je upravo da Skupština bude ta koja će odrediti komisiju kao neko telo u koje niko ne može niti ima pravo da sumnja, a da bi ta analiza bila potpuna, zadatak te komisije jeste da utvrdi tačan broj svih poginulih i ranjenih pripadnika Vojske Jugoslavije, pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, civilnih lica na teritoriji Republike Srbije, kako na teritoriji Republike Srbije ili van teritorije Republike Srbije, ako su u tom trenutku imali državljanstvo Republike Srbije.

Komisija treba da utvrdi imena, prezimena, svih žrtava NATO agresije 1999. godine, datum, mesto rođenja, mesto prebivališta, status lica u momentu događaja, da li je pripadnik vojske, policije ili civil, mesto i vreme štetnog događaja i mesto i vreme kad je posledica NATO bombardovanja nastupila.

Mislim da nam je velika pouka sve ovo što nam se danas dešava, ali isto tako nam je velika pouka da to treba da učinimo, kao i popis žrtava Odbrambeno-otadžbinskog rata koji je Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica u Republici Srpskoj već učinio.

Uvažene kolege, nebitno je da li će to uraditi komisija, lako je se povući od ovog predloga, Republika Srbija je dužna da se na ovakav način oduži svima koji su poginuli ili ranjeni za vreme NATO bombardovanja, a ostavićemo pokolenjima u amanet apsolutno čistu brojku, da niko sa njom ne može u budućnosti da manipuliše. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo, ministre sa saradnikom, mi danas govorimo o dopuni zakona koji je izuzetno važan, ali ja moram da napomenem i izuzetno jednostavan.

Osnovni zakon koji danas menjamo, odnosno dopunjujemo, ima 29 članova. Malo je zakona u Republici Srbiji koji obuhvataju iole ozbiljnu materiju, a da su ovako temeljno, koncizno i dobro pripremljeni, ali očigledno i sam napor koji je ulagan da bi on prošle godine bio usvojen nije bio dovoljan da se ne naprave neki sitni propusti.

Šta je trebalo, da budemo bandoglavi i da kažemo ne? To što je uočeno za ovih godinu dana dok su pripremana podzakonska akta, dok su pripremani i obučavani ljudi koji će 12. marta krenuti da postupaju po ovoj materiji - nećemo da menjamo zakon eto zato što nećemo pokazati da smo ljudi i da možemo da pogrešimo.

Pa naravno, to bi bila ordinarna glupost i izuzetno sam zadovoljan zbog toga što praktično uočenu grešku, uočenu smetnju u toku ovih godinu dana mi na vreme i blagovremeno otklanjamo da kada krene primena ovog zakona smo sigurni da je on dobar i odgovarajući u svom sadržaju od prvog do poslednjeg člana.

Možda ovaj zakon čak ima i jedan član viška, jer član 9. je možda višak, a on govori o tome da je svako ko od službenika koji postupaju u ovim predmetima uoči postojanje krivičnog dela dužan je to da prijavi. Naime, osnovni postulat i Krivičnog zakonodavstva i svega onoga što je vezano za rad u upravi i za bilo kog građanina u Republici Srbiji jeste kada sazna za postojanje krivičnog dela da ga prijavi nadležnom državnom organu kako bi bio procesuiran.

Ja shvatam želju i podržao sam i prošle godine da se ovaj član 9. zadrži u zakonu, jer zaista podvlači odgovornost onih ljudi koji dobijaju jedan vrlo važan zadatak, ali i poseban status u ovom društvu, da postupaju po ovom zakonu, podvlači njihovu odgovornost da ne smeju da ostave nedefinisanim bilo šta što može da se pojavi kao sumnjivo u toku njihovog budućeg rada.

Ja moram, kao neko ko nije iz sveta koji podržava neoliberalni kapitalizam, niti uopšte kapitalizam, da kažem sledeće, ali narodskim jezikom. Velike pare su uglavnom nezakonito i nepošteno stečene. Postoje velike pare koje su zakonito i nepošteno stečene i nažalost jako malo ogromnih para ima koje su i zakonito i pošteno stečene.

No, mi danas imamo jedanu stvarnost, a to je da smo zaista možda izgubili jedan vremenski period i ovo nije demagogija, očekujući da pravosudni organi na jedan efikasniji način odrade upravo jedan ozbiljan deo koji se tiče ovog zakona. Nisu.

Očigledno dugo vremena nismo bili svesni posledica koje je na srpsko pravosuđe ostavila reforma 2010. godine. I previše puta se o tome govorilo, da bih sada otvarao tu temu nadalje, mislim da je svima jasno o čemu govorim. U ovom zakonu nema dilema koje otvaraju prostor nama advokatima ili pravnicima da vodimo duge sudske postupke, duge krivične postupke, kao u osnov da bi se nekome oporezovala imovina koju nije stekao ni zakonito, ni pošteno.

Sa ovom izmenom u članu 5. ovog zakona, gde se reč – nezakonito stečena imovina; zamenjuje rečima – imovina na koju se utvrđuje poseban porez; mi u stvari svodimo pitanje na matematiku. Čak ne ni na statistiku, nego na matematiku. Sa jedne strane, prost račun, zbira stečenih prijavljenih prihoda, na drugoj strani stečene imovine koju neko poseduje, ima li nesrazmere koju zakon propisuje u tom vremenskom periodu od 150 hiljada evra.

Ako ima, vreme je da ekipa ljudi koja je obučena u međuvremenu radi svoj posao, sprovede proceduru na način kako je to propisano i tamo gde postoji razlog, tamo gde je taj koji je došao u tu poziciju dužan da dokaže ono što ne dokaže da je prijavio i zakonito stekao, plati 75% od vrednosti te imovine, plati državi Srbiji.

Nenormalno je dozvoliti da imamo prebogate i sive i crne zone, raznorazne tajkune, a da nam država zbog toga bude siromašnija. Ovo je jedan od zakona koji treba Republiku Srbiju, koja se poprilično podigla na noge, ali još više da učvrsti u njenoj ekonomskoj stabilnosti i učvrsti u nekom budućem investicionom zamajcu koji nas očekuje iza svih ovih velikih infrastrukturnih projekata, jer ja sam ipak nepopravljivi optimista što se toga tiče.

Inače, nije ovo niti reklama, nije ovo ni drugi pokušaj da se rešava pitanje imovine na ovakav ili sličan način, pomenuo je neko pre mene da je to bilo 5. oktobra. Ja se toga stvarno ne sećam da su petooktobarci na bilo koji način želeli da provere nezakonito stečenu imovinu, jer upravo ta pučistička falanga i jeste osiromašila Srbiju, opljačkala Srbiju i jeste iskoristila svoj dolazak na vlast da postanu daleko bogatiji i moćniji od Srbije, a gomila ljudi nezaposlena.

Ima iz onog perioda, koji je meni mnogo draži, neuspešne akcije koja se zvala "imaš kuću, vrati stan", pa nije dala efekte, ali sve to nije dalo efekte, nije postojala politička volja da se to uradi.

Jedan od kolega koji je govorio ranije da će najveći problem biti za sprovođenje ovog zakona pomešanost redova. Upravo donošenjem ovog zakona se pokazuje da redovi vladajuće garniture, koalicije koja je na vlasti, nisu pomešani ni na koji način sa onima koji bi mogli da opstruišu sprovođenje ovog zakona.

Ako se neko nekim pukim slučajem negde iza nečega i sakrio, obzirom na sve ovo o čemu danas govorimo, a to je da će prioritet i fokus biti prvenstveno na onima koji su danas na vlasti, jer prvo morate počistiti svoje redove, dokazati da ste takvi i takvi da bi ste mogli bez ikakve dileme nastaviti dalje, da vam ne bi neko spočitavao da se radi o bilo kakvoj političkoj osveti ili političkoj pozadini primene ovog zakona. Onda ovo samo jasno pokazuje da ne postoji nikakav strah, odnosno da postoji želja da iako neko postoji, bude na ovakav način uklonjen iz vladajuće koalicije, jer mu tu nije mesto i da se obeshrabre svi oni koji bi da na takav način možda u životu nešto ubuduće učine.

Meni je jako žao samo što je za mene jako upitan vremenski rok, u nazad gledano, primene i mogućnosti primene ovog zakona, jer iako ne postoje limiti objektivnost, mogućnosti prikupljanja podataka i svega toga, bojim se da će upravo pružiti mogućnost da onima koji su stekli i sticali kapital na 25 časovnom radu mašina na kopovima, koje su bespotrebno iznajmljivane, na kupovini šećerana za tri evra ili dva evra, da će upravo oni možda čak ostati van domašaja ovog zakona.

Čini se ono što je moguće, politika je veština mogućeg i mi moramo učiniti ono što je moguće, ne vredi samo pričati o nekim davno prošlim vremenima, o pljačkaškim privatizacijama, jer Srbija mora da stabilizuje svoje finansije, mora da jasno razgraniči ko je, šta i kako i na koji način stekao, ko ubuduće može da se pojavi kao vlasnik kapitala, ko može da bude neko ko zapošljava ogroman broj ljudi, jer samo čisti računi pružaju mogućnost za bolju, zdravu i bolju Srbiju.

Ne mogu ja očekivati, uvaženi kolega Martinoviću, da neko ko, ne samo što je 2004. godine postojala ta Vlada koja je omogućila najveće korupcionaške afere, za trenutak vratiću se i na 5. oktobar, predsednik te Vlade je svesno i namerno pristao da bude predsednik Jugoslavije na izborima, na kojima nije pobedio na način kako to tadašnji propisi i propisivaše. Nije dobio 50% plus jedan glas i iz toga se već moglo očekivati da od tog legaliteta i legitimiteta te vlasti se ne da ništa dobro očekivati, a to su građani Srbije dobrano osetili na svojim leđima.

Velika su očekivanja građana Republike Srbije. Mi smo predstavnici, pre svega građana, a ne političkih stranaka kojima pripadamo i ja verujem da u ovoj sali će svi zaista čistog srca i dobre volje glasati i za ove izmene, kao što je praktično, ako se ne varam i jednoglasno ovaj zakon i prošle godine usvojen, jer niko od nas u ovoj sali nije opterećen time što će i njegova imovina biti na proveri.

Oni koji unapred dižu dreku da je ovo prostor za političku osvetu, izgleda da imaju ozbiljnih razloga i brige da se zabrinu šta će matematika između njihovih prijavljenih prihoda, imovine koje imaju pokazati i hoće li napokon platiti 75% poreza ovog posebnog poreza Republici Srbiji i na neki način obeštetiti građane koji su opljačkali do 2012. godine. Hvala.

Član 27. – predsedavajući je dužan da se stara o radu Skupštine. To je jedan od članova koji je povređen. U Skupštini republike Srbije srećom ima dosta predstavnika nacionalnih manjina i oni naravno imaju pravo da govore ili dobiju prevod na jeziku kojim se služe, koji dobro poznaju.

Prema tome, dužnost ovog doma jeste da u svakom trenutku zasedanja parlamenta mora da bude odgovarajući broj prevodilaca za jezike koje govore pripadnici nacionalnih manjina.

Prema tome, nemojte vređati član 107. dostojanstvo ovog doma i propust koji je očigledno napravljen, jasno treba reći da je propust i više ne dozvoliti da se tako nešto desi. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene kolege, građani Srbije, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i uvažene buduće sudije o kojima danas razgovaramo i nadam se da ćemo ih sutra izabrati, tema je vrlo škakljiva i tema o kojoj mi govorimo danas je izuzetno važna.

Uglavnom su moje kolege koje su govorile pre mene jasno stavile do znanja kakav je značaj pravosuđa za državu. Kada kažem pravosuđa ravnopravno mislim i na sudstvo i na tužilaštvo. Država koja nema stabilno pravosuđe, koja nema efikasno pravosuđe, koja nema dovoljno osposobljeno pravosuđe, koje sudi čestito i stara se da presude budu pravične u skladu sa zakonom, nema kičmeni stub države i onda polako preti opasnost da urušavanjem pravosudnog sistema, bez obzira na sve druge faktore na kojima se dobro radi, država počinje da gubi.

Očigledno je da je mnogo napora u poslednjih 30 godina učinjeno da Srbija nestane sa lica zemlje, da Srbija kao država nema svoju stabilnost, nema svoju samostalnost, nema svoju nezavisnost i nema neutralnost.

Podsetiću, iako već svi znaju, da mi imamo tzv. podelu ili ravnotežu tri grane vlasti i moje mišljenje, koje je bilo usamljeno, moram reći, pre tri ili četiri godine kada su agresivno pokretana pitanja ustavnih reformi, vidim da danas sve više dobija, ajde tako da kažem, podršku, odnosno javljaju se kolege pravnici, pre svega, ali i obični građani koji razumeju stavove o kojima sam govorio. Ako nema ravnoteže vlasti, onda ta vlast gubi bilo kakav kontakt sa građanima u čije ime treba da sudi.

Ukoliko budemo dozvolili da se ustavnim promenama uredi način izbora sudija tako da sudije same biraju sudije, odlučuju o njihovom napredovanju, odlučuju o izboru predsednika sudova, mi nismo sudovima obezbedili nezavisnost i samostalnost u radu, mi smo onda jednu granu vlasti potpuno otuđili od građana Republike Srbije.

Iskreno verujem da se to neće desiti, jer ne bih ponavljao ono što su uvažene kolege rekle. Predsednik Republike je podložan kontroli građana na izborima, poslanici su podložni kontroli i njihov rad na izborima. Mi danas govorimo, a uskoro ćemo u ime građana Republike Srbije preneti deo vlasti u ruke novim mladim sudijama, očekujući od njih da su apsolutno svesni i spremni na ono što ih čeka u njihovom budućem radu.

Da je biti sudija ili tužilac dovoljno samo završiti pravni fakultet, položiti pravosudni ispit, pa onda bi svi bili sudije i tužioci. Znači, svugde u svetu, pa i u Republici Srbiji, mora da postoji još nešto, a to je da vam građani kroz uređenu proceduru povere da vršite vlast. Koliko god najveći broj pravnika želeo da bude sudija ili tužilac, ne ispuni mu se želja, možda i neopravdano, ali jednostavno je tako kako jeste.

Oni koji su sudije i tužioci i oni koji će biti birani za sudije ili na nekoj drugoj sednici za tužioce treba da shvate da to nije posao. Biti sudija, biti tužilac, pa čak i biti advokat nije posao, već je to način života. Kada postanete sudija, vi niste samo svoj život podredili državi, građanima i tome da čestito, časno, pošteno, sposobno i dostojno koristite vlast koju vam građani daju u ruke, već praktično i svoje porodice. Sudije moraju biti dostojne, poštovane i uvažavane.

Iskreno, ja sam možda, ne toliko po godinama, star, ali staromodnijeg vaspitanja, pa kako me je moja učiteljica u školi Ćada učila, kad hoće da kaže kako nešto ne treba da radim, ona kaže – nemoj da budeš kao taj i takav. Pošto očigledno treba reći mladim kolegama i kakvi ne treba da budu, onda im treba reći da ni slučajno ne treba da budu lažno solidarni.

Šta to znači? Vlast koju ćete vršiti do svoje penzije, osim ako drugačije ne odlučite ili se ne desi nešto nepredviđeno, vi morate vršiti u ime građana. vi morate voditi računa o Ustavu, zakonu i građanima Republike Srbije, a ne štititi propuste i greške svojih kolega, jer to nije običan posao. Ko nije sposoban da lične emocije, lična saznanja odvoji od donošenja odluka, on i nije sposoban da bude sudija.

Verujem da je ova sinhronizacija u uspostavljanju ravnoteže vlasti gde Skupština u ime građana Srbije, praktično stvara, omogućava postojanje treće grane vlasti prenoseći i dajući joj ovlašćenja da vrše sudsku vlast, gde Visoki savet sudstva predlaže, a Skupština bira jedanput, za svagda, buduće sudije, je dobra ravnoteža. Građani treba da znaju da Skupština ne može da izabere nekog koga nije predložio Visoki savet sudstva. Može samo eventualno da ne izabere nekog ukoliko bude smatrala da ne postoji razlog da neko ne bude izabran, ali isto tako, ni Visoki savet sudstva, u kome je i inače veliki broj sudija po sastavu u odnosu na druge grane vlasti, ne bi trebao da bira, barem u ovoj početnoj fazi, sudije.

Tako da, sva prašina koja se baca u oči, kada su u pitanju parlament i pokušaj da se parlamentu oduzme pravo da trećoj ili prvoj ili drugoj grani vlasti, sudskoj vlasti, ne prenosi on ovlašćenja, nego da sama sebe bira, jeste u stvari otuđenje ili korporativizacija te vrste vlasti. Lažni elitizam koji se u naše društvo uvukao jednostavno želi da kaže da je vredniji od ostatka građana Republike Srbije.

Mi to ne smemo da im dozvolimo. Ne smemo im dozvoliti ni na koji način. Ja sam zaista zadovoljan zato što naše kolege danas koje su govorile pre mene, a trudiću se da i ja to ne učinim, nisu se prepustile jednoj vrsti histerije i da govore o pravosuđu ili o konkretnim problemima vezanim za pravosuđe na način kako to čine mediji.

Da je bilo ko od poslanika prokomentarisao promil jedan od onoga na načine kako se vode medijska suđenja, medijske hajke, kako se kroz medije sudi i presuđuje i vrši pritisak na pravosuđe, ne informiše, ne izveštava, ne bavi istraživačkim novinarstvom, nego vrši pritisak da je neko od nas to učinio jednog trenutka, pa ti isti mediji bi nas razapeli.

Ne znam zašto, oni kojima nisu data ovlašćenja za nešto, uporno pokušavaju da preuzmu na sebe mogućnost da odlučuju o nečemu što nije njihov posao. Dobra kritika kroz medije, dobra informacija kroz medije, ali ne prelaženje granice koja ugrožava nezavisan postupak, je nešto što je nedopustivo.

Ranije je to bio problem u manjim sredinama, gde su sudije znale svakog u glavu na teritoriji opštine u kojoj žive, pa čak možda i lično imali saznanja o nekim sporovima, o nekim delima koja su se desila, imali su problem da to otklone iz svojih glava kako bi presuda bila zasnovana na dokazima, a u skladu sa zakonom i onim što je utvrđeno tokom postupaka.

Danas, sa apsolutno nekontrolisanim načinom izveštavanja o sudskim postupcima, sve sudije, svi tužioci su pod ozbiljnim pritiskom. Onda mi u Skupštini ovde dođemo u poziciju da odmeravamo šta se može reći a da to ne bude vršenje pritiska na rad pravosuđa, a šta ne i ja ću pokušati da tu nit ne pređem.

Kada govorimo o lažnoj solidarnosti, ja se nadam da ove kolege, neko od njih jednog dana bude član VSS ili postupa u nekim drugim predmetima, nikada zbog lažne solidarnosti neće dozvoliti da se ne sprovede krivični postupak protiv nekadašnje predsednice, sada u penziji Drugog OS u Beogradu.

Ta žena je prikrivala svog kolegu koji je sahranio živih 47 krivičnih predmeta u sudu. To, čak i bez znanja, da ne kažem učešća jednog dela tužilaštva, nije moglo da se desi.

Šta se desilo? Gotovo da niko ništa nije preduzeo. Na 14 adresa su poslate krivične prijave sa tačnim popisom predmeta, ako se ne varam, 2012. godine i jedini koji je tu radio, radili su ljudi iz SBPOK-a.

Međutim, Tužilaštvo za organizovani kriminal nije do današnjeg dana preduzelo ništa, a mislim da je čak i odbacilo tu krivičnu prijavu. Vrlo odgovorno pričam o činjenicama jer su mi lično poznate i stojim iza njih.

To je ono što urušava pravosuđe. Kolege koje su se solidarisale sa tom predsednicom suda, sa tim sudijom koji je to uradio, a nedopustivo je, pa i njihove kolege iz tužilaštva je nešto što sudije i tužioci sebi ne smeju da dopuste. Koliko znam, ni VSS nije preduzeo odgovarajuće mere.

Šta će učiniti građanin kada sedam godina, evo danas baš nekim sticajem, Drugom OS, grešku, reći ću ime sudije zato što ne postupa više u tom predmetu, Tatjane Petrović, koja je tada radila izvršenja, sedam godina ne može da se ispravi silnim naporima, što zbog nemara, što zbog pokušaja da se o tome ćuti.

To nije dobro. Svako može da pogreši, ali ne može se reći da tu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Budite sigurni, ovo će doći pred VSS sa ostalim imenima, prezimenima i očekujemo da ćete vi o tome odlučivati na pravi način.

Drago mi je što se i predstavnici VSS nedavno složiše, a čujem i ministarstvo, da se ponovo preispita broj sudija koji sude po određenim sudovima, jer upravo na osnovu netačnih podataka koje je ta bivša predsednica koja je sada u penziji Drugog OS dala kada je Drugi OS, koji je, ja se izvinjavam, ali mi advokati smo zvali „putujući cirkus“, gde su se sudije šetali iz jedne sudnice iz Mladenovca, Obrenovca, Lazarevca, da nisu znale ni gde sude sutra i gde su im predmeti ni šta se dešava, kada je neko napokon shvatio da je to nemoguća misija da tako funkcioniše, na osnovu netačnih, neistinitih podataka o broju premeta koji svakom sudu pripadaju, Obrenovac je drastično oštećen. Oštećeni su građani Obrenovca, a oštećene su i kolege sudije, jer su preopterećene sa ogromnim brojem predmeta.

Mladenovac i Lazarevac nisu. Zašto? Ne znam. Verovatno da je Brkićka znala i odakle je i krenula inicijativa za preispitivanje njene odgovornosti, pa se na taj način i revanširala Obrenovcu. Nije to samo problem Obrenovca, to je problem i Velike Plane i nekih drugih malih, jako dobrih sudova, ali je i problem građana koji žive tamo, jer očekuju pravednu i pravičnu odluku u najkraćem mogućem roku.

Mnogo toga može da se učini, ali ne vidimo ni da Visoki savet sudstva ozbiljno gura u tom pravcu. Znači pričamo ovde već nekoliko godina o tome da se suđenja snimaju, da se ne gubi vreme na sačinjavanje zapisnika gde bi bilo potpuno preciznija svaka reč uneta koja je izgovorena u sudnici. Sudijama bi bar za 70% bilo lakše da obavljaju svoj posao. Samim tim mogli bi i efikasnije da rade.

Preopterećenost beogradskih sudova nam govori još nešto, što mora da bude predmet dobrane analize Visokog saveta sudstva, Ministarstva pravde, ali i Odbora za pravosuđe Skupštine Republike Srbije, a to je da li ova mreža sudova koju mi sada imamo dobra i odgovarajuća? Nemojte da zaboravimo da smo mi samo korigovali nešto što je nakaradno postavljeno 2010. godine. Što se grbo rodi, vreme ne ispravi, a ne može ni da popravi.

Lično mislim da je stara mreža sudova, opštinskih i okružnih sa jasno definisanim nadležnostima, bila daleko bolja i efikasnija i da upravo to što je Viši sud u Beogradu postao i prvostepeni i drugostepeni u istom trenutku pravi zagušenje. Ne vidim da je rešenje dugoročno to da se predmeti iz ovog suda delegiraju nekim drugim sudovima da odlučuju na taj način u nekom, tako da kažem, turnusu reši problem, da se taj problem ponovo nagomila. Taj problem mora sistemski, sistematično i dobro da se proceni.

Pritisak koji se vrši na Srbiju, koji je očigledan, je takav da se ja pitam i odmeravam ga sa ultimatumima iz 1914. godine koje je Austrougarska postavila Srbiji. Ono što je Austrougarska tražila od Srbije, ono što Evropska unija danas traži od Srbije po pitanju otuđenja pravosuđa od građana i od države 1914. godine je po meni bio mnogo manji zahtev, a Srbija je rekla „ne“, jer to nije bilo u interesu Srbije. To nije bilo u interesu njenog suvereniteta, njene nezavisnosti, njene samostalnosti, potpuno svesna na posledice koje su posle toga došle.

Još nešto. Podlagati pritiscima, podlezati pritiscima nevladinog sektora pa dozvoliti Svetskoj banci da finansira istraživanje o mogućim koruptivnim stvarima ili nepravilnostima radova sudova kojih je bilo u prethodnom periodu je nešto što je apsolutno nedopustivo, nešto što se dozvoliti ne može. Srbija je dovoljno sposobna. Ovaj parlament, Visoki savet sudstva, Ministarstvo pravde je dovoljno sposobno da sve to sagleda i stavi na svoje mesto.

Uvažene kolege koje ćete biti sudije uskoro, u Ivanjici, Privrednog suda u Kragujevcu, Privrednog suda u Nišu, u Upravnom sudu, ja ću podržati vaš izbor kao i ova poslanička grupa i još jednom želim da vam kažem, vodite računa, imate neograničenu moć u rukama. Biti sudija nije posao već način života. Budite časni, dostojni, jer to mi kao poslanici, a i građani Srbiju očekuju od vas. Hvala.

Zahvaljujem.

Deo odgovora kroz repliku, ovaj koji ste vi izgovorili, ja neću reći. Neću ga ponavljati, iako je dobar deo toga što ste vi rekli bila moja namera da kažem.

Ono što je nedopustivo, a vama je promaklo jeste nazvati da je rezultat izbora koji su sprovedeni 2020. godine posledica degenerisanog izbornog sistema. Nisam hteo da reagujem kroz povredu Poslovnika, ali ne mogu da ne reagujem.

Ovo je važeći izborni sistem, ovo je već dugo godina važeći izborni sistem protiv kojeg se niko nije na ovakav način izjašnjavao dok je bio na vlasti ili dok je volja građana bila drugačija.

Građani Republike Srbije su na zakonom propisan način u izbornom postupku iskazali svoju volju. Ne možemo mi menjati narod zato što je narod rekao ono što misli i nije hteo da glasa za one koje bi uvaženi kolega Glišić više želeo da gleda u parlamentu, nego mi.

Ne postoje privilegovana mesta u parlamentu osim onih privilegija, uslovno rečeno koje smo utvrdili i omogućili predstavnicima nacionalnih manjina, a kada se bude pojavila neka ozbiljna opozicija ili neka ozbiljna grupacija koja će kod građana Srbije uživati bar malo poverenja u odnosu na poverenje koje uživa koalicija Aleksandar Vučić – Za našu decu, onda će slika u parlamentu biti drugačija. To ne daje za pravo da se ovaj sistem naziva degenerisanim. Hvala.

Zahvaljujem.

Ne postoji idealan izborni sistem na svetu koji kroz uporedno zakonodavstvo može da se pronađe i koji bi obezbedio apsolutnu zastupljenost volje naroda na način kako bi to bilo stoprocentno dobro.

Svako ko smatra, a poslanik je u Skupštini Republike Srbije, bez obzira kojoj grupaciji pripada, političkoj stranci i ostalo, ima mogućnost da uloži napor, sedne, napiše predlog za izmene i dopune izbornog zakona ili napiše predlog novog izbornog zakona, pa da onda Skupština dobije priliku da o tome raspravlja.

Sama kritika, bez konkretnog predloga od ljudi koji su inače po vokaciji stručni da ovako nešto mogu da učine, jednostavno nam pokazuje samo da tu negde ne postoji volja za nekom ozbiljnom promenom, već isključivo samo za pribiranjem sitnih političkih poena, a da se energija ne potroši na dobrobit građana Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene koleginice i kolege, blizu 20 godina, odnosno nešto malo više od 20 godina je prošlo od kada je završena zlikovačka, zločinačka NATO agresija koja je za jedini svoj cilj imala ubijanje naše nevine dece, naših civila, naših policajaca, naših vojnika i želju da pokori Srbiju i da je stavi pod potpuni protektorat.

Narod koji se ne nauči u svojoj istoriji pameti, kažu, istorija će mu se ponavljati dokle god se ne opameti.

Već dugi niz godina mi smo svedoci da se osporavaju srpske žrtve u Jasenovcu, srpske žrtve u Prvom svetskom ratu, srpske žrtve u Drugom svetskom ratu i to mi teško možemo da ispravimo, ali sebi ne smemo da dozvolimo da generacije iza nas kažu da nismo uradili ono što je bila naša dužnost, a smatram da je dužnost Republike Srbije, a prvenstveno ovog doma da se utvrdi tačan, poimeničan broj svih poginulih i ranjenih civila, pripadnika MUP-a i Vojske koji su stradali tokom zlikovačke i zločinačke agresije NATO pakta 1999. godine.

Tako ćemo jednom za svagda staviti tačku na moguće kalkulacije oko broja i sprečiti da bilo ko osporava da smo stradali 1999. godine, da su nam deca ubijana, da su nam civili ubijani, da je Srbija razarana.

Poštovane kolege, pozivam vas da podržite ovu inicijativu, jer smatram da je ovo dug prema žrtvama bombardovanja 1999. godine. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, danas možda i nije neki spektakularan dan ako bismo ovo gledali kao suvoparni izveštaj.

Izveštaji su obimni, na više stotina strana, temeljni, obuhvataju 2019. godinu, koju pomalo zaboravljamo opterećeni današnjim dešavanjima u 2020. godini, ali proći će i ova 2020. godina vrlo brzo i da ne bismo nekakve propuste napravili, jer ovde su ljudske sudbine i ljudski životi, finansije, ostvarena ili neostvarena prava građana Republike Srbije, onda moramo ovaj Izveštaj gledati tako kao ljudske živote i ljudske sudbine i budućnost.

Ovi izveštaji su jako važni, šta i kako će oni koje smo mi, u ime građana Republike Srbije birali, dali im određena prava i odgovornosti kao nezavisnim i samostalnim državnim organima, nastaviti da rade i da deluju u onim oblastima u kojima su dobili ovlašćenja.

Ono što je zajedničko za sva ova četiri nezavisna i samostalna državna organa jeste da se ona pomalo personifikuju i identifikuju sa ljudima koji su na čelu ovih institucija, ali i oni i mi svi znamo da iza njihovog temeljnog i dobrog rada stoje jako odgovorni i mnogobrojni stručni saradnici i pomoćnici i svi oni bez kojih niko od njih kao pojedinac ne bi mogao da ovakav obim posla obavi u toku jedne godine.

Ono što je zajedničko za sva ova četiri organa, a jeste obaveza ovog doma i obaveza Republike Srbije, jer su to i zaslužili u proteklom periodu, jeste da omogući da na još lakši, jednostavniji i efikasniji rad kroz stvaranje boljih materijalnih uslova, omogućavanje zapošljavanje većeg broja kvalifikovanih saradnika, njihovim adekvatnijim nagrađivanjem da bi se dobio što kvalitetniji kadar mi zaista obezbedimo da ove četiri institucije funkcionišu što je moguće idealnije i besprekornije.

Neko će reći da je najmanje interesantan državni revizor, šta tu ima da se sada razmišlja, dugovna strana, potražna strana, plus ili minus i digitron, papirić da li je sve sravnjeno i plaćeno, da li je ispoštovana procedura kod javnih nabavki ili nekih drugih propisa.

Međutim, nije tako i računovodstvo, ako mogu tako najjednostavnije da kažem, je jedna ozbiljna nauka koja traži izuzetno ozbiljno znanje, potkovanost, ali pre svega traži i stabilnost, kao i u svim oblastima života ništa nije ustrojeno tako da ne postoji dilema. Onda kada se razmišlja o dilemama, zna se kako se one razrešavaju, pa čak i kod državnog revizora.

Ono što je važno, važno je da je obezbeđena nezavisnost i samostalnost u radu državnog revizora i da svaka ona odluka koja nije definisana samim zakonskim propisima na najprecizniji način bude urađena sa njihove strane isključivo i na koriste građana Republike Srbije.

Naravno, zna se šta sledi posle toga, sledi inicijativa za korekciju određenih propisa, mada kažu da što više čovek pokušava da pojedinačno definiše svaku moguću situaciju, sve više rupa u zakonu i stvara.

Za državnog revizora i ono što radi samo možemo reći reči pohvale koliko ćemo uspeti da im pomognemo da dobiju još veći broj ljudi, kako bi se češće i brže mogli baviti svojim poslom u lokalnim sredinama, pomoći onima koji upravljaju budžetima da ih koriste na pravilan način i od toga će zavisiti koliko ćemo još više imati razloga da mi kao Skupština budemo zadovoljni, jer smo napravili dobar posao.

Svako od ovih ljudi koji se nalazi na čelu ovih institucija, činjenica je daje i pečat radu te institucije, jer ipak, na kraju balade, o svemu tome šta će u javnosti izaći i šta će se u mnogim predmetima uraditi, odlučuju oni, neko srčanošću, neko iskustvom, neko oslanjajući se na rutinu i saradnike, tako da srećom, kada je u pitanju Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, srčanost koju ulaže i pozitivnu energiju u svoj rad, za razliku od nevladinog sektora koji se u mnogome bavi problematikom, a kojom se bavi Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, gospođa Brankica Janković, negde svoju srčanost zaustavlja u onom delu koji se završava sa ingerencijama koje ima, jer da je i za malo drugačije, bojim se da zbog nekih stvari bi uskoro mi morali da osnivamo ili nevladine organizacije ili agencije za zaštitu prava većine od diskriminacije, koju vrši agresivna manjina.

To je nešto što mi u Srbiji evidentno vidimo. Većina se povlači pred manjinom, sklanjajući se čak i popuštajući pred nekim tradicionalnim, proverenim vrednostima duboko usađenim u ovom društvu, što ja lično smatram da je nedopustivo i da može da bude kontraproduktivno u celoj ovoj situaciji.

Iz tog razloga potpuno podržavamo mi iz Pokreta socijalista, promenu Zakona o Zaštitniku građana, koji već traži dosta promena u svemu tome u svim ovim procedurama koje postoje u pravima u ovlašćenjima, u načinu kako će se ostvariti i realizovati preporuke, opomene i sve ono što u sklopu svojih ovlašćenja ima Zaštitnik građana.

Moram reći da, ne samo njegovo mišljenje, nego mišljenje i Poverenika za informacije od javnog značaja i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, pa i državnog revizora, za mene lično, a i za nas poslanike iz Pokreta socijalista je daleko važnije kada se donose novi zakoni, nego šta misli Venecijanska komisija, šta misli EU.

Mogu da kažem da me ne zanima ni Venecijanska komisija ni EU, gospodine Pašaliću, mene interesuje da zakon koji vi predlažete bude isključivo u interesu građana Republike Srbije.

Zašto ovakav odbojan stav prema Venecijanskoj komisiji? Za mene je to bio pojam sve do jednog trenutka od čoveka koji je član Venecijanske komisije, ali ne ispred Republike Srbije već od jedne od naših susednih država, nisam čuo rečenicu koja je otprilike rekla, sve što vam oni predlažu, 16 puta premerite, jer uglavnom, ništa dobro i pametno po vašu državu kao preporuku dobiti nećete.

Uvažavam mišljenja pametnijih od sebe, pa se toga i držim, ali pokušavam da kažem da ćemo se mi, iz Pokreta socijalista, držati nekih starih tradicionalnih vrednosti. Potpuno podržavamo brigu svih poverenika za borbu protiv diskriminacije svih vrsta, da li je to u pitanju rasna, polna, imovinska, pa čak i seksualne orijentacije, ali nećemo se složiti nikada sa zaključivanjem istopolnih brakova, sa registracijom istopolnih zajednica, jer mislimo da je to nešto, što je, za početak, apsolutno, suprotno Ustavu Republike Srbije, i svako angažovanje u tom pravcu smatram neustavnom delatnošću. Šta god o tome mislila gospoda iz EU, jer, pravo da vam kažem, ne pamtim da su nam ikada išta dobro poslali, od Kosovske bitke, preko ubistva Karađorđa, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata itd, itd. S te strane nam je malo toga dobrog došlo.

Meni je jako žao, ali je možda i dobro što danas ne govorimo o 2020. godini, jer smo još uvek u njoj, još uvek je sve sveže, ali koliko je bitna institucija i Zaštitnika građana i saradnja sa Poverenikom za informacije, kada je to u pitanju vidimo upravo u vreme vanrednog stanja, u vreme borbe protiv korone, kada smo zaista imali prilike da vidimo jedno maksimalno angažovanje i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnika građana na tome da se detektuje svako moguće ugrožavanje bilo kojeg ljudskog prava i prava zagarantovanog Ustavom Republike Srbije na terenu sve vreme, a da iskreno rečeno, imam utisak da uopšte nisu vodili računa o svom zdravlju. Verovatno treba da prođe vreme da to malo analiziramo. Videli smo vas i na migrantskim krizama, videli smo vas i u zatvorima, videli smo vas i kada su suđenja u pitanju, ali videli smo vas na terenu i kad su bili neredi koji su se desili tokom leta, za koje mislim da su iscenirani sa zapada. Dobro, možda grešim, ili možda to tako otvoreno ne bi trebalo da govorim, ali to je iskreno rečeno, moja stvar.

Bićete podržani zaista, kada je u pitanju promena tog zakona, u svemu onom što dolazi do granice mešanja u tuđa ovlašćenja. Neke kolege pre mene su rekle da ovo nije četvrta grana vlasti, i sa tim se potpuno slažem. Iz tog razloga, namerno onaj uvod sa početka moje diskusije, ali, da imate vlast koja je definisana zakonima, da imate ovlašćenja i mogućnosti da ih koristite, to je apsolutno jasno.

Zato je jako dobro što smo 2017. i 2019. godine, kao Skupština na čelo ove dve jako važne institucije doveli ljude koji su bili sudije, koji jako dobro znaju da distanciraju lična osećanja od onoga što im je zakonom propisano i dozvoljeno. Mogu da razumem potrebu da se nađe efikasniji načini da, da tako kažem, privole da postupe po vašim preporukama oni koji su dužni to da učine, ali smatram da onaj deo kolača vlasti koji pripada nezavisnoj i samostalnoj vlasti, a to je sudska vlast, ne može niti sme, da bude jednim mikronom okrnjena ovlašćenjima koja će u budućem periodu biti preneta vama kao poverenicima.

Mislim da je to jako dobra nijansa i čini mi se, da to ide jako dobrim pravcem, ali o tome ćemo detaljnije razgovarati onog trenutka kada to bude došlo na dnevni red.

Pri kraju svoje diskusije zamoliću Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštite podataka o ličnosti, da ovo shvati kao zvaničnu inicijativu s moje strane. O tome smo razgovarali prilikom njegovog izbora i mislim da je vreme da se o tome dobrano razmisli, a to je jedna nelogičnost koju je njegov prethodnik uradio. Praktično, na osnovu preporuke ranijeg Poverenika nije moguće kroz portal sudova utvrdi protiv koga se vode sudski postupci. Kaže, to nije u skladu sa ovim ili sa onim.

Prema srpskim zakonima, svako od nas, građana Republike Srbije punoletan ima pravo da danas uđe u svaku sudnicu, osim u izričito zabranjenim slučajevima da sedi, da odsluša suđenje, da bude javnost na tom suđenju i to je nesporno pravo svakog građanina. Ako svaki građanin može da uđe u sudnicu i da sazna da se u toj sudnici vodi nekakav postupak protiv Đorđa Komlenskog, ja apsolutno ne razumem odakle ideja prethodnom Povereniku, kojem ne želim ni ime da izgovorim, da svojom preporukom onemogući građanima Srbije da na jednostavan način koji su imali kroz portal sudova u onim segmentima zakonodavstva, odnosno, pravosudnog sistema u kojima je to dozvoljeno, provere da li se protiv nekoga vodi nekakav postupak, s kime će sutra sklopiti posao, ko im dolazi u kuću, da li firma sa kojom treba da sarađuju ima jedan ili 1001 sudski spor gde je tužena za neke stvari.

Mislim da je to u tom trenutku bila jedna klasična greška, da ne kažem i zloupotreba od strane poverenika. Mislim da na tome treba raditi da se to vrati ponovo, jer ako već imamo jako dobro razvijem portal sudova, naravno, ne treba da se pojavi matični broj, ne treba da se pojave podaci, ali po imenu i prezimenu ili po nazivu firme mora biti jednostavno svakome od nas da proveri s kim ima posla, ili onda, gospodo, predložiti da se Zakon o krivičnom postupku i drugi zakoni menjaju, pa čak i Ustav, da se ukinu i javna suđenja, jer, jednostavno, ovo je toliko kontradiktorno jedno drugom, da je apsolutno nepojmljivo.

Pošto želim da ostavim svojim kolegama vremena da mogu da vam kažu i oni svoja zapažanja, mogu da kažem da ćemo vaše izveštaje usvojiti, jer ovi izveštaji govore da se u toku 2019. godine, jako ozbiljno, jako odgovorno i jako naporno radilo, da je ugrožen ogroman trud i energija, da nije tako, verovatno bismo mnogo teže prošli kroz ovu 2020. godinu, o mojim razmišljanjima, šta treba omogućiti svim ovim institucijama za bolji rad, trudiću se da uvek govorim u Skupštini, a nadam se da ćemo zajednički to obezbediti. Ja vam želim da u 2021. godini se ne bavimo više kovidom i problemima koji je on prouzrokovao, već da se vratimo normalnim aktivnostima i da nastavite da radite ovako dobro, kao što ste i do sada radili. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, o ovoj želji za korekcijom zakona mi smo govorili još i kada su 2019. godine bile vršene izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Međutim, amandmane koje smo tada podneli Skupština nije prihvatila, iako mislim da je argumentacija bila više nego osnovana i važna.

Ovih godinu dana je pokazalo da smo apsolutno u pravu. Na osnovu onih informacija koje sam ja dobio od javnih izvršitelja i sudova i svojih kolega advokata, ukazuju na činjenicu da smo zaista donoseći izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kada smo limitirali mogućnost da se izdržavanje naplati iz najviše polovine primanja obveznika davanja izdržavanja, doveli u vrlo nepovoljnu situaciju pre svega maloletnu decu, koja iz tog razloga već danas imaju problem da realizuju potraživanja koja imaju na osnovu sudskih presuda i odluka.

Zašto se ovo dešava? To smo i tada govorili, a to je da sudovi mogu na ime izdržavanja dosuditi do polovine zarade od obveznika izdržavanja, na ime izdržavanja deci iz prethodnog braka ili nekim drugim licima prema kojima postoji obaveza izdržavanja, ali da ćemo doći u situaciju da zbog trajanja sudskih postupaka, praktično stvaranja jednog zaostatka u naplati tog potraživanja, objektivnih troškova koje imaju maloletna lica, odnosno njihovi zastupnici, jer se to stvori tokom postupka, neće moći da izvrše naplatu. Znači, u situacijama kada obveznik bude obavezan da plati 50% od svojih naknada na ime doprinosa za izdržavanje, praktično maloletna lica, deca, najranjivija kategorija dolazi u situaciju da svoje potraživanje ne može da naplati.

Mislim da smo na ovaj način doveli u pitanje prava najranjivijih kategorija i iz tog razloga, prvenstveno vezano za ovaj član 2, mi i dalje istrajavamo na predlogu da se zakon u tom smislu koriguje, izmeni, jer jednostavno komentari koji su bili i argumenti u to vreme davani da i ta lica koja daju izdržavanje ne mogu da to izdrže nisu na mestu, jer deca ne samo što su uskraćena za roditeljsku ljubav, na ovaj način mi želimo da ispravimo tu nepravdu da ne budu uskraćeni bar i za onaj materijalni deo koji im sudovi dosude. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče Skupštine.

Povredili ste član 27. i i dalje ga povređujete. Ja vas molim da obezbedite optimalne, normalne i bezbedne uslove za rad u ovoj sali onoliko koliko je to moguće.

Ja se neću upuštati u to šta su kolege ranije govorile, da li su povredili član 107. itd, ali je nedopustivo da vi tolerišete bez i jedne ikakve opomene da kolege od kojih konstantno mesec dana slušamo kako Srbija ne vodi računa o zdravlju ljudi u Novom Pazaru u ovoj sali i svima ugrožavaju zdravlje ne noseći maske. Ne poštujući Vladu Srbije, a da vi niste našli za shodno ni da ih čak na to opomenete i pozovete, a kamoli da primenite odgovarajuće mere. Hvala.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, moram da kažem da imam pomalo kontroverzan stav o ovom zakonu. Verovatno kada je sačinjavana lista govornika moje uvažene kolege zato su i napisale neopredeljen. Iako ću glasati za ovaj zakon ima stvari za koje mogu da kažem da sam u ovom zakonu protiv njih. Tako da, ja sam ostao, uslovno rečeno, neopredeljen, mada to nije tako i biće vam jasno o čemu se radi posle ovog kratkog obrazloženja. Neću se upuštati u to koliko su dobro kvalifikovani zdravstveni pojmovi koji se tiču karantina, izolacije i svega toga. Samo mogu kažem da analizirajući iz svog ugla, a to je onaj pravnički ugao, da su jasno u ovom zakonu definisani i da neće ostavljati nikakvu dilemu šta je šta. Na tome čestitam kolegama koje su radile na pripremi ovog teksta.

Ono čime nisam zadovoljan u ovom zakonu jesu jako male kazne, a evo to ću obrazložiti sledećim svojim stavom i dugogodišnjim iskustvom. Kazne od 300 hiljada dinara za pravna lica, 150 hiljada za preduzetnike, 50 hiljada za odgovorna lica, pet hiljada dinara za onog ko krši propise su nikakve kazne i ovde je čak po meni trebalo da se traži prostora i u ovom zakonu definisanja krivično pravne odgovornosti.

Mi danas govorimo o jako ozbiljnom problemu sa kojim smo se suočili i koji možemo slobodno da kažemo da je rat, rat koji traje, koji je počeo pre skoro godinu dana i za koji ne znamo kada će se završiti. U ratu se mora voditi računa o svim građanima i prvenstveno o tome da se sačuva glava.

Mi smo danas došli u situaciju da se branimo od bezobrazluka i terora manjine. Manjina građana Republike Srbije, u čemu se svi u ovoj sali više ili manje slažemo, je sve nas i sve građane Republike Srbije dovela u predvorje pakla. Ovo nisu mere protiv građana koji su poštovali mere koje se preporučuju, nisu protiv onih koji su savesni i odgovorni, već protiv onih koji svojom neodgovornošću dovode pred kolaps zdravstveni sistem, državu i moram da kažem otvoreno da su spremni da svojom nepromišljenošću prouzrokuju mnoge smrti. Iz tog razloga ove kazne, ovakve kakve su propisane, su male.

Glasaću za ovaj zakon jer ta manjina, te sitne duše jednostavno je ovo za njih preveliko i na njih će ovo imati čini mi se i nadam se dovoljnu reakciju da nećemo morati da pogoršavamo kaznenu politiku u odnosu na ovu koja je predviđena.

Sa druge strane drago mi je što i nije samo krivično propisana odgovornost, već i prekršajno, a pošto ni mi poslanici, niti oni koji imaju imunitet nismo amnestirani od prekršajne odgovornosti, od krivične jesmo, a to je da će se ovo primenjivati na sve nas, pa se nadam da će se primenjivati i na sve poslanike koji se nalaze u ovoj sali i koji ovog trenutka ne poštuju mere koje je preporučio Krizni štab Vlade Republike Srbije, ne nose maske ili su se prethodnih dana šetali bez maski i na taj način ugrožavaju zdravlje svih onih koji se nalaze ovde, a i svih onih sa kojima ćemo mi kada izađemo odavde imati kontakt.

Lični primer je nešto što je nezamenljivo i bojim se da mi bitku sa kovidom koju jako dobro vodimo na planu zdravstvene zaštite, gubimo na ličnom primeru i gubimo na medijskom polju. Moram da kažem, gospodine ministre, da preporučujem da se mere Kriznog štaba u pisanom obliku, da li je to kajron, šlajfna, nazovite kako god hoćete, svakog dana moraju objavljivati u svim medijima koji imaju nacionalnu frekvenciju, ali pisani, ne tumačeni, jer moramo da stavimo ruku na srce da naši uvaženi lekari nisu ljudi koji su od medijske struke i onda su u mnogo situacija dozvolili sebi da zaborave da su studiju i da bezobraznim novinarima, koje jedino interesuje gledanost njihovih televizija, odgovaraju na njihova pitanja zaboravljajući da su u studiju, da ih gledaju milioni građana Republike Srbije, gledajući u voditeljima pacijenta kojeg treba da ubede da se leči. To ko hoće da stavi ruku na srce i pogleda shvatiće u stvari da sve te neke navodne nejasnoće proističu iz svega toga.

Naravno da otežano ponašanje proizvodi to što u ovakvoj situaciji kada nemamo uvedeno vanredno stanje, kao što smo imali sa proleća ove godine, u zavisnosti od lokalne samouprave do lokalne samouprave važe različita pravila ponašanja i to je u skladu sa zakonom. Znate, ako ja sada odem u Kragujevac zaista bih na neki način morao da budem, na jednostavan način, upoznat koja pravila važe u Kragujevcu, šta je Krizni štab u Kragujevcu propisao, šta u Novom Sadu, šta u nekim drugim mestima da bi ovaj zakon ovakav kakav ćemo izglasati bude apsolutno jasno primenjiv na svakog građanina Republike Srbije.

Kažem, ovo je borba terora bezobrazne i nevaspitane, i drske manjine nad većinom, i mi je nemamo samo u ovome, mi to imamo u poljima nevladinih organizacija, medija, čega god hoćete ili nećete. Ali, ovo je borba na život i na smrt. Od ovoga zavisi koliko će građana Republike Srbije oboleti, koliko će ih imati trajne posledice, i koliko će njih ostati bez glave na ramenima?

Kaže neko, kazne su velike, nije tačno. Gospodine ministre, recite, koliko košta bolnički dan jednog bolesnika koji je na respiratorima? Koliko to košta sve građane Republike Srbije, a mnogi se sa tim, izvinjavam se, upotrebiću žargonski izraz, sprdaju na jedan krajnje neodgovoran način.

Iz tog razloga, ponavljam, kazne su male. Možda je trebalo proceniti, razmisliti, da bi nam se poslodavci bolje odnosili i vodili računa o primeni ovih mera, da bolovanje bude 100%, pogotovo u situacijama koje su nedvosmislene da se neko zarazio na radnom mestu, jer nije otišao na radno mesto da se zarazi, a vidimo da se ne sprovode mere na isti način u svim firmama ili preduzećima. Različiti poslodavci postupaju na različite načine.

Poštovani ministre, ima još nešto što mi se ne sviđa, ali znam da je to nužno, a to je što se u primenu ovog zakona direktno uključuje komunalna milicija. Da imamo vremena bio bih mnogo zadovoljniji da umesto toga što se njima daju ovlašćenja da postupaju u ovim predmetima, imamo prilike da angažujemo mnogo više zdravstvenih sanitarnih i drugih inspektora koji su vezani za zdravstvo i da se oni staraju o primeni ovog. Nadam se da ćemo ovo imati prilike da u doglednoj budućnosti menjamo, jer sa odgovarajućim inspekcijama i nadzorima dobićemo daleko kvalitetnije zdravstvo u perspektivi.

Ono što je nedvosmisleno, a to je da Srbiji glavu u ovom trenutku spašava državno zdravstvo. Činjenica je da su i mnoge privatne ustanove uključile se aktivno da pomognu, ali da nismo sačuvali državno zdravstvo, pitanje je da li bismo imali mogućnost da danas uopšte pacijente za koje više u Beogradu nema ležaja slobodnih, slobodnih kreveta, smestimo u neku drugu bolnicu, verovatno bismo već pre današnjeg dana gledali one slike kakve su bile ovde puštane sa zapada gde ljudi koji nisu imali novca nisu mogli da uđu u bolnicu i to je nešto što se mora čuvati i negovati i izuzetno je važno ne samo zbog ovoga, nego zbog građana Srbije, ulagati u nove objekte, u državno zdravstvo i zaposliti, sve one ljude koje je imalo ikakve veze imaju sa zdravstvom.

Srbija treba da dostigne nivo koje imaju neke zemlje, a to je da dođe bar jedan lekar na manje od 137 građana. Onda ćemo biti mirni i sigurni da smo negovani kako to dolikuje Srbiji.

Kažem, mi iz Pokreta socijalista glasaćemo za ovaj zakon. Molim vas, razmislite o ovome što sam vam rekao za medije, ko izlazi na televiziju, šta govori, jako je važno insistirati, bar to možemo od Javnog servisa ili RTS-a, da tražimo da i voditelji u svim emisijama se pojavljuju sa maskama, jer ukoliko pričamo o Kovidu, a ne nosimo masku, šaljemo jaku lošu poruku.

Da li neko veruje ili ne veruje u postojanje Kovida, to je njegov problem? Demokratija je vladavina većine nad manjinom. Manjina je dužna da se povinuje odluci većine ili će trpeti konsekvence. Mogu ja da verujem šta god hoću i neću i da je ovo napravljeno, i da je namerno pušteno, i da je ovo rat, i čak da ne postoji, ali kao deo vlasti u ovom slučaju zakonodavne, dužan sam da poštujem one mere koje Republika Srbija sprovodi kada je u pitanju borba protiv Kovida 19.

Svoje neko pravo mogu da ostvarujem u nekoj drugoj situaciji i svoje mišljenje na nekom drugom mestu, ali u Skupštini, ali ni na ulici i nigde osim poštujući sutra i ovaj zakon, nemam pravo da se drugačije ponašam.

Poštovani poslanici, drage koleginice i kolege, ja samo moram reći još jednu stvar u ovim odnosima između ekonomije i zdravlja. Jedna stara narodna izreka kaže - ko je čuvao glavu, sačuvao je kuću, ko je čuvao kuću, nije sačuvao glavu. Na vama ministre i na Vladi Republike Srbije i na Kriznom štabu je da nađete meru između svega toga, jer Srbija mora da sačuva i glavu i kuću. Mi ćemo glasati za ovaj zakon i stojimo iza vas u svakom pogledu da se ove mere što pre realizuju. Do pobede.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Održavanje reda u Skupštini podrazumeva održavanje i reda i mogućnosti da se u Skupštinu uđe. Naravno da ne smatram da ste vi odgovorni za ovo što se desilo, ali mislim da je apsolutno na mestu da se kao predsednik Skupštine, pošto očigledno apeli nas poslanika svih ove četiri godine nisu pomogli, obratite direktno Republičkom tužilaštvu i zatražite da već jedanput počnu da rade svoj posao.

Ova horda koja je bila ispred Skupštine, uključujući i narodnog poslanika Boška Obradovića kao kolovođe, je apsolutno ispunila sve zakonom propisane uslove da onog trenutka kada su napali gospodina Marjana Rističevića bude privedena i uhapšena. Hoće li tužilaštvo raditi svoj posao ili ćemo mi zaista u najkraće moguće vreme morati da razmislimo na koji način ćemo proveriti zašto se oni tako ponašaju, zašto ne rade svoj posao i zašto su dozvolili da počne da luduje fašizam u Srbiji?

Srbija nije tlo za fašističke ideje, ali verovatno onima kojima su ljotićevsko-fašističke ideje u mozgu, počinju da lude, to izgleda dolazi u vreme 9. maja, znaju oni da na političkoj sceni nemaju šta da traže, da nemaju šta da traže na izborima. Ono što mi tražimo jeste da republički organi, prvenstveno tužilaštvo, rade svoj posao, zaštite građane Srbije, zaštite poslanike, zaštite pravo na normalan život u Republici Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, dobro je što danas na dnevnom redu imamo priliku da razgovaramo o donošenju odluke o ukidanju vanrednog stanja u Republici Srbiji.

Ja iz pijeteta prema preminulima neću koristiti reč – odlično, gledaću da ne koristim ni reč dobro, jer čak i da je samo jedan čovek u Srbiji preminuo od Kovida i to je previše i mora se uvažavati, poštovati i voditi računa o emocijama njihovih najbližih, a i svih nas koji smo izgubili neke poznanike, prijatelje, neke dobre ljude koje smo imali prilike da upoznamo ili izgubili priliku da ih upoznamo.

Ali, ono što se mora reći, mora se reći da je država Srbija i njeno rukovodstvo reagovalo pravovremeno, odgovorno, brzo i efikasno. Nije samo rukovodstvo zaslužno što mi danas pričamo o ukidanju vanrednog stanja, ja verujem da su jednako zaslužni svi građani Republike Srbije koji su poštovali mere koje su preporučivane, koje su donošene od strane Vlade i dozvoliću sebi kao laik nešto sa čime baš i ne volim da se igram i komentarišem, a to je da sam siguran da bismo mi o ovome razgovarali verovatno i ranije, da bi verovatno i ranije na dnevnom redu bila Odluka o ukidanju vanrednog stanja ili bismo na današnji dan imali mnogo bolje rezultate, mnogo manji broj preminulih, mnogo manji broj zaraženih, mnogo manji broj ljudi u bolnicama da jedan deo, srećom mali, neodgovornih, neozbiljnih ljudi, nije se trudio svim silama da građanima Srbije zagorča život i da im produži ovo što smo morali da prihvatimo u borbi protiv ovog nepoznatog.

Nama je spočitavano da smo mi bili protiv naših građana koji su se vratili iz inostranstva, da smo bili navodno ljuti. Nije tačno. Svi građani Republike Srbije su dobrodošli u svojoj matici u svakom trenutku. Iz kojih su sve razloga dolazili ovde, ne želim da licitiram, ali je to jedan logičan, verovatno psiholozi mogu taj potez i bolje da objasne nego ja.

U Srbiju su došli iz zemalja kojima smo mi zavideli na nivou medicinske usluge, barem onoga što je nama predstavljeno i slikano. Srećom te su došli u Srbiju, a nisu ostali tamo gde su otišli da zarade novac, tamo gde smo mi bili ubeđeni da je medicina na boljem nivou nego u Republici Srbiji. Mi smo bili s pravom ljuti i na ove koji su u Republici Srbiji konstantno, ali s pravom ljuti na ove koji su se vratili, a nisu poštovali mere samoizolacije i izolacije karantina, jer to jeste neodgovornost koja je zasigurno produžila trajanje vanrednog stanja.

Znate, doneti Odluku o uvođenju vanrednog stanja u slučaju rata je jednostavno. Neko vas je napao i onda vi nemate izbora, jedino što treba da uradite jeste da ispoštujete proceduru i donesete takvu odluku. Doneti Odluku o uvođenju vanrednog stanja u vreme pandemije Kovida-19 je vrlo odgovoran i ozbiljan potez, ali ja moram da kažem, pre svega, hrabar i dobro je što se pokazao kao jednim od najdelotvornijih lekova za obuzdavanje ove pandemije.

Ja ne bih želeo previše o ekonomiji, ali ne bih želeo ni da razmišljam šta bi danas bilo da su u ovom periodu državu vodili oni koji su 2009. godine vodili Republiku Srbiju tokom ekonomske krize. Nisu našli za shodno da pomognu nikome ni sa jednom platom, ni sa otpisanim porezima i doprinosima, ni sa pomoći, ni sa čim, samo su uzimali sve što su mogli, kupili su milion vakcina, bacili ih i jedva priznali da su to uradili. Ne treba meriti vreme u odnosu na njih, ali ne treba ni oni da nam budu reper i osnovna linija na kojoj ćemo procenjivati šta je dobro urađeno, a šta nije. I jako je teško izdvojiti u celom ovom sistemu, koji je morao u hodu da se prestroji iz redovnog u potpuno drugačiji režim rada.

Da li je to Vojska Srbije? Naravno. Da li je to Ministarstvo unutrašnjih poslova? Naravno. Da li je to i Elektroprivreda Srbije, jer ni jednog trenutka nije stala proizvodnja električne energije u Republici Srbiji, jer da se ne daj Bože to desilo džaba bi nam bili svi respiratori, ne bi bolnice imale da budu čime napajane. Odgovornost na svakom nivou.

Naravno, kada menjate sistem rada u hodu za kratko vreme nekada se dešavaju i greške. Greške su daleko manje bile, jer je u ovom trenutku najodgovorniji tim, koji predstavlja državu, slušao struku. Mnogi su imali primedbe na raznorazne komentare struke, nisu im se svideli, ali struka je bila ta koja daje svoje mišljenje. Mišljenje je bilo jako teško dati, a odluku još teže doneti.

Jesmo mi u Srbiji naučili da se borimo sa nevidljivima. Oborili F-117 i F-16 itd, ali o njima smo znali nešto. O Kovidu-19, u vreme kada je kucao na vrata Srbije i ušao u Srbiju ni Svetska zdravstvena organizacija nije znala gotovo ništa, tako da svoje iskustvo sažeto na jedno mesto, koje su naši stručnjaci mogli da iznesu na sto, pokazuje da je odabir kadra, njegova raznovrsnost, njegov različit pristup ovom problemu samo omogućio da se donesu pravilne, brze i odgovarajuće odluke.

Mi živimo u zemlji u kojoj je istina najvažnija, a istina je da se u Srbiji bez ikakve naknade, pod potpuno istim uslovima svaki građanin Republike Srbije, bez obzira na zvanje, znanje, imanje, porodično stablo i lozu imao mogućnost da leči na isti način. Čak i oni koji su se sticajem okolnosti zatekli u Srbiji su lečeni kao da su građani Republike Srbije, bez obaveze da Republici Srbiji nadoknade nešto.

Ovo se ne dešava bez razloga. Srbija je zemlja u kojoj fašizam nikada neće naći pogodno tlo i zato Srbija je uvek bila na pravoj strani, sposobna da prepozna svakog pravog neprijatelja i da mu odgovori na pravi način.

Zahvalnost je teško ovde izraziti svakome, ali zdravstveni radnici su ti koji su zaista istrpeli izuzetan udar direktno. Mnogi od njih su svoju odgovornost na radnom mestu, svoje zalaganje platili onim najvrednijim, platili svojim životima. To se mora poštovati. Mora se naći načina da ti ljudi ostanu večno obeleženi.

Na predsedniku Republike Srbije je da napravi jedan ozbiljan i težak posao u što je moguće kraćem vremenu posle ove ozbiljne bitke i da kao neko ko je jedini po Ustavu ovlašćen, dodeli odlikovanja onim najhrabrijima, najzaslužnijima, ali da ista takva odlikovanja dodeli i zemljama koje su prve pritekle Srbiji u pomoć bez obzira na količinu, obim i vrstu opreme koju su nam doneli.

Poštovani građani, na žalost u Republici Srbiji zakon ne važi za sve isto. Ovo što ću ja sada reći skretali su mi pažnju da uopšte nije niti politički pametno, da će to naići na osudu po društvenim mrežama, da će to biti teško prihvatljivo bilo kome, ali jednostavno mi iz Pokreta socijalista se ne krijemo ni iza čega i ono što smatramo da je pravično i pravedno, a pogotovo kada smo ubeđeni da je istina to i iznosimo.

Sam Ustav Republike Srbije pravi jednu ozbiljnu diskriminaciju. Jedini čovek koji formalno-pravno ne može da dobije odlikovanje je predsednik Republike, jer je ovo država u kojoj po njenim pravnim normativima je predsednik Republike taj koji isključivo može da donese odluku o dodeli odlikovanja. Ono što mi iz Pokreta socijalista mislimo jeste da je Aleksandar Vučić, preuzimajući na sebe odgovornost, stajući na čelo tima kao ozbiljan i odgovoran vođa, apsolutno zaslužio odlikovanje.

Bićemo mi i grđeni, bićemo i po Tviteru, ali, verujte, baš me briga za Tviter. Baš me briga za njihovu mržnju. Želim da svi građani Republike Srbije budu ravnopravni. Da ne bismo ispali laici, samo to je jedini razlog zašto i formalno-pravno nismo pokrenuli proceduru da se i predsedniku Republike dodeli odlikovanje. Ima vremena, ispravićemo i te propise kada budu mirnija i bolja vremena.

Nije to jedini primer da se zakon ne primenjuje isto na sve. Zašto se zakon ne primenjuje na političare isto kao i na obične građane? Da je tužilaštvo reagovalo na vreme, makar kad se upalo u RTS, mi danas ovu bruku u Skupštini Republike Srbije ne bismo bili dužni da trpimo. Ovo je sramota za ovaj dom. Onaj ko je to učinio, on ne zna šta je sramota i nek oprašta sam sebi, ako je uopšte svestan šta je uradio. Ja zato apsolutno tražim i očekujem, prvenstveno političari koji su kršili policijski čas, namerno provocirajući ispred ovog doma, da budu osuđeni, oglašeni krivim, a ako su zaslužili za neke stvari neka idu i u zatvor.

Pravo da vam kažem, dosta mi je toga da gledam da se običnom, malom čoveku, koji je možda neki prekršaj u vreme vanredne situacije napravio i nehotice, nije mogao više da se iskontroliše opterećen svim ovim teretom koji trpimo svi od reda na svojim plećima, napravio propust, ako njemu treba da leti glava, ja to ne mogu da pozdravim, a da se velikim lopovima skida kapa. Dosta je toga u Srbiji bilo.

Onda se moraju ili amnestirati ili pomilovati svi oni ukoliko ovi koji su daleko odgovorniji, koji su krivi zato što su mnogi napravili prestupe u Srbiji tokom vanrednog stanja jer su ih prozivali, pozivali, provocirali da izađu na ulicu da prkose sopstvenom zdravlju, sopstvenoj državi, da nam produže ovo vanredno stanje bez mere i bez potrebe ovoliko, ako oni ne budu odgovarali, onda ne treba da odgovara niko.

Dosta smo se sklanjali pred tviterašima, pred mržnjom, pred neistinom, neka pišu šta god hoće, neka pišu da sam politički nekorektan, da sam poltron, da smo ovakvi, onakvi, ne dotiče me. Jednostavno, oni ne zaslužuju to, ali građani Republike Srbije zaslužuju da pravosuđe već jednom uzme svoj alat u ruke i uradi ono što je bilo dužno da uradi pre godinu i kusur dana. To se više tolerisati ne može. Dosta smo mi skidali kapu pred Đilasom i sličnim lopovima. Hvala.