To je drugi zakon od ova dva koja su vezana za istu temu, a to je zabrana komercijalnog reklamiranja političkih stranaka, nosioca političkih lista i učesnika na izborima sa ciljem da se bacanje narodnih para za tu namenu, opskurnu, estetski i politički i moralno neprihvatljivu prebaci i da taj novac bude upućen na ona mesta gde je on neophodan.
Rekao sam malopre neke države gde je to zabranjeno, pa da pročitam još bolji spisak: Velika Britanija, Holandija, Švedska, Norveška, Francuska, Nemačka, Irska, Španija su samo neke od država. Znači da ponovim: Velika Britanija, Holandija, Švedska, Norveška, Francuska, Nemačka, Irska i Španija. Još uvek bogatije zemlje od Srbije. Još uvek čudo Aleksandra Vučića nije nas dovelo do nivoa standarda koji oni poseduju, pa oni ne bacaju pare za slikanje svojih političara besmislenih, neutemeljenih, lažnih, kulturološki, moralno neprihvatljivih poruka, nego taj novac koriste za mnogo važnije stvari.
Naravno, da bi građani Srbije mogli da dobiju političku poruku od svih učesnika na izborima i bez komercijalnih reklama, a to znači, pre svega, Javni servis, za koji se nadam da je uključio prenos, i za druge velike televizije i za ozbiljnu štampu i za manje ozbiljnu i za onu najneozbiljniju, da uvede obavezu da se organizuju tv duel emisije u kojima će učestvovati predstavnici raznih partija, raznih političkih lista koje učestvuju na tim izborima, raznih kandidata.
To bi dovelo do toga da se razbije, na najbolji mogući način, strah Aleksandra Vučića da bude u TV duelu sa bilo kojim političkim protivnikom. Ja sam mu to nudio desetak puta, još neke kolege su to ponavljale, ništa od toga. Pomisliće narod da se on plaši nas, a on verovatno ima neku drugu obavezu. Hajde da tim obaveznim TV duelima ga dovedemo i da pokaže to svoje znanje i pred nama. Ovako ćemo, ponavljam, na sledećim izborima, kada budu predsednički, kada budu lokalni, kada budu parlamentarni, građani Srbije kada vidite reklamu neke političke stranke koja košta nekoliko desetina hiljada evra jedno njeno emitovanje ne televiziji, znajte da je u tom trenutnu potrošeno para za lečenje 15% sve bolesne dece u Srbiji ili 10% za lečenje svih ljudi koji ne mogu da se leče u Srbiji.

Malopre sam završio sa pitanjem zdravlja. I ovde se isto pominje zdrave u jednom još važnijem kontekstu, a to je, moj predlog, da se u Zakonu o Vladi promeni član 11. i da glasi – zdravstvena sposobnost, nespojivost i sukob interesa, pa onda bi taj član glasio – pre izbora Vlade svaki predloženi član Vlade mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima i dalje ide da ne može da bude na drugoj javnoj funkciji, da ne može da obavlja gde je u sukobu interesa i da se povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa itd.
Šta je poenta? Poenta je da kada neko hoće da se zaposli u Srbiji na većini radnih mesta, u većini konkursa se traži lekarsko uverenje o sposobnosti za obavljanje tog posla. To isto važi i za ljude koji se zapošljavaju u javnoj administraciji. U Vladi, birokratiji, javnim preduzećima, samo ne važi za vrh, a i ministri i pomoćnici ministara i direktori javnih preduzeća zasnivaju radni odnos sa državom, pa valjda i oni treba da imaju isti tretman. To je neophodno da bi bilo sprečeno da nam se pojavljuju neke neverovatne stvari koje su se i do sada pojavljivale, ne samo kod ove poslednje Vlade, ali posebno kod nje i u tom sastavu, i u ovoj koaliciji koja je podržava, a to je da imamo razne neverovatne stvari. Zamislite da neko kaže da su objekti u nekom delu Beograda koje je neko srušio u pola noći sa fantomkama da su tu samo barake koje su bez dozvole i koje treba rušiti, inače a po danu. Ili da vam neko kaže da mi nikada nismo imali ovakav standard, kao što imamo sada, niti ovakvu zaposlenost, kao što imamo sada, niti da smo lideri u regionu u svim oblastima. Odmah vidite da to nije normalno. Ovim zakonom bi to bilo sprečeno. Bilo bi sprečeno i da vam neko sa najviše funkcije obeća obići ću hiljadu toaleta zdravstvenih ustanova, sve ću rešiti. Kada ono niti je obišao, niti je rešio. Kada se nekom priviđaju državni udari svaki dan, kada ima permanentnu maniju gonjenja, bilo političku, bilo humanu. To su sve stvari koje bi mogle biti sprečene ako se usvoji moj zakon gde svaki kandidat za bilo koju funkciju mora da ide prvo na pregled.

Ovaj predlog malopre je bio Predlog izmena Zakona o Vladi gde je bilo predviđeno da se kandidati za članove Vlade podvrgnu normalnom, logičnom lekarskom pregledu koji je neophodan za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima. Ovim zakonom koji se tačno zove Predlog zakona o dopuni Zakona o izboru predsednika Republike se to predviđa i za predsednika. I to je jako dobro. Ako to već važi za ministre, ja mislim da ćemo se složiti da je to važno da budemo sigurni u zdravstvenu sposobnost kandidata pre nego što se oni stave na izbornu listu, da li su oni sposobni za nešto tako.
Govorim o sposobnosti fizičkoj, govorim o sposobnosti psihičkoj. Naravno postoje takvi pregledi, oni se prolaze za polaganje za profesionalce, za upravljanje motornim vozilima, kada se dobija dozvola za posedovanje ili nošenje oružja itd. Valjda može onda ako za mesto portira ili čuvara Skupštine Srbije neophodna takva provera, pa valjda je logično da takva provera bude neophodna i za kandidate za ministre, u ovom slučaju za kandidata za predsednika države.
Sigurno je, ne zavisi od volje bilo kog pojedinca u ovoj državi da ćemo negde aprila meseca sledeće godine imati predsedniče izbore i zato mislim da je pravi trenutak, sad, zadnja šansa, poslednji voz da usvojimo ovaj predlog zakona i da budući kandidati za predsednika države prođu taj lekarski pregled. Time bismo sprečili mnoge potencijalno negativne stvari. Znam da se to možda nije desilo do sada ali zamislite da izaberete predsednika kome se priviđaju žuti ljudi, koji gleda u karte ili u kuglu kristalnu kada će da se pojavi neki žut, neki plav, neki zelen, pa onda mu se priviđaju neki kanali koji spajaju Crnogorski sliv i Egejski sliv, to je fizički nemoguće, ali to u glavi može. Pa mu se priviđaju rakije, pa mu se priviđaju takve stvari, pa vidim po vašim reakcijama da ste i vi svesni te opasnosti i zato vas molim da učinimo ono što je na dobro građana Srbije, a to je da ih sprečimo i važi i za Vladu, ali u prvom koraku da dobiju predsednika kome takve stvari mogu da padnu na pamet, jer je to dokaz da on nije normalan čovek i zdravstveno ne bi mogao da prođe.

Hvala.
Kao i prethodna dva amandmana na ovaj zakon koje sam podneo su plod rada mog tima i mene na očuvanju srpskog jezika, pošto bez obzira što se ovde radi o jednoj pravnoj formi, i tu je vrlo važno i možda čak i važnije da jezik bude precizan i da nema nikakvih grešaka, makar se radilo o zapetama ili zarezima, o pogrešnim slovima.
Ja prepoznajem kod ekipe iz Ministarstva pravde u očima i ponašanju zahvalnost zbog rada mog tima, ali bih voleo, zbog ljudi koji poštuju srpski jezik i koji misle da on mora da bude precizan, posebno u oblasti prava, da čujemo i glasno tu zahvalnost. Hvala.

Nije to tako lako.
To su udarne rupe, odnosno udarne grupe, kao što predlaže predlagač zakona, jedna potpuno besmislena formulacija, potpuno van duha srpskog jezika. Udarne grupe mogu da budu deo neke antiterorističke jedinice, može da bude nešto što bi moglo da predstavlja jedan dobar način nekog vida borba oružjem protiv nekoga ko na drugi način to ugrožava, ali udarne grupe su samo očigledno loš prevod originala teksta koji je poslat na prevođenje i inkorporiran u ovaj zakon.
Ja predlažem da se da jedan pristojni izraz koji treba da bude adekvatan, a to je da to nisu udarne rupe, kao što se dobacuje okolo, nego da iskoristimo neki izraz koji je operativni, koji se kod nas već koristi, koji postoji na puno mesta. Mislim da je predlog koji sam dao potpuno adekvatan kao izmena.
U konsultaciji sa nekim ljudima koji su učestvovali u pisanju ovog zakona, i oni se slažu sa tim da je problem u tome što onaj koji je prevodio izvorni tekst nije našao pravi izraz, ali da je već to otišlo u proceduru i da bi to bilo bez veze da se sada menja. Mislim da i prisutna ministarka i njeni saradnici, nadam se i pripadnici parlamentarne većine, mogu da shvate suštinu mog predloga i da ovom vrlo važnom delu pravosuđa o ovim grupama damo pravi izraz koji je u okviru mog amandmana.

To je ista ona priča o tim udarnim grupama, rupama. Nisam dobio ili nisam čuo, ali mislim da nisam dobio odgovor ministarke zašto se insistira na ovom izrazu? Da li ovaj izraz koji je predložen, te udarne grupe, garantuje efikasniji način borbe protiv kriminala i korupcije? Da li to znači postupci te grupe biti brži? Da li to znači, ako se to desi, recimo, da jedna takva grupa može da nam otkrije ko je srušio Savamalu, ako je udarna grupa, a ne organizovana, jedna dobra ekipa? Da li će nam to rešiti neka druga pitanja?
Vidimo, recimo, imamo vest o velikoj zakonitoj, preko tendera nabavci, 4.500 boca alkohola. Ne sećam se da li za Vladu Srbije ili za Vladu Vojvodine. Da li bi udarna grupa bila bolje rešenje za otkrivanje potrebe građana Srbije u ovom trenutku, u tranziciji istorijskog prosperiteta, da to mora da se zalije sa 4.500 boca alkohola? Da li ste spremni, ministarka, da mi kažete zašto je izraz koji ste vi predložili ili Vlada ili ko god, ali vi ste učestvovali u tom sigurno, bolji od izraza koji ja nudim? Ako me ubedite, ja sam spreman da glasam za vaš predlog.

Koji član pošto je galama bila? Član 24.
To je pitanje obuke i u tom članu moj predlog je da se stav 1. i stav 2. izmene tako da se posle reči: „stalne obuke“ stavi tačka i da se ne favorizuje Pravosudna akademija.
Ko god da je osnovao, ona ne postoji ni u ustavno-pravnom, ni u obrazovnom sistemu Srbije. Šta je to? Ko će da edukuje ljude? Kažete, ne, ljudi koji rade tamo. Zašto onda Pravosudna akademija? Onda to može Ministarstvo pravde da napravi jedan odsek, jednu udarnu grupu za edukaciju, pa da edukuje. Naravno, bolje operativno, nego udarno.
Zašto je to osnovano? Ne znam. Ali, ono što se priča po javnosti, pre svega pravosudnoj, pravničkoj, to je da je to filter za stranačke kadrove, pa je pre 10 godina bilo za jedne stranačke kadrove, da je danas za neke druge stranačke kadrove. U svakom slučaju da li je Pravosudna akademija vrh pameti, umeća i iskustva pravne nauke i prakse u ovoj Srbiji.
Ako to bilo ko može da mi dokaže ja sam za to da se favorizuje i da piše u ovom zakonu, ali ako nije, daj da vidimo možda još neko može da radi te poslove. Recimo, pravni fakulteti, recimo, neke druge organizacije koje se bave pravom, a postoje instituti. Zašto je Pravosudna akademija, to što, nit je devojka, nit je riba, to što visi negde između. Čemu to služi, osim za selekciju partijskih, malih kadrova koji sutra treba da postanu veliki…

Hvala lepo.
Tražim da se briše ovaj član zato što njegovim opstankom u ovom zakonu, Predlogu zakona se stvaraju neki posebni uslovi za vrlo laku zloupotrebu nekih procedura koje se tiču, da bude jasnije građanima, upotrebe BIA i drugih obaveštajnih službi u ispitivanju prošlosti, sadašnjosti, verovatno i kreiranju budućnosti nekih ljudi koji treba da rade u organima koji treba da se bave borbom protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Postoje u zakonima o bezbednosnim agencijama već dovoljno propisa, dovoljno članova, dovoljno mogućnosti da te agencije rade svoj posao. To isto važi i za policiju. To isto važi i za tužilaštva. Nema nikakve potrebe da se to stavlja u ovaj zakon posebno. Već je bilo reči o prenormiranju. Ako se već rešava nešto nekim drugim zakonima, zašto bi se to ponovo rešavalo i ovim zakonom? To je osnovni razlog zbog koga mislim da bi ne prihvatanje ovog amandmana dovelo do toga da se ugroze ljudska prava do nivoa koji je onako nedopustiv vrlo.
Sa druge strane, takođe, i zloupotrebe u degradaciji ljudi koji svoj posao rade ozbiljno, a bili bi članovi tih udarnih organizacionih grupa ili to već sada po svojim pozicijama, po svojim mestima u pravosuđu i policiji rade. Prema tome, hajde da ostavimo tu temu da ona bude rešena, kao što je već rešena pozitivnim propisima i da ne uvodimo poseban član zakona iz te oblasti u ovaj zakon koji je danas na dnevnom redu.

Znači, ja mislim da znate na sam misli, pošto je vrlo precizan amandman, poziva se koji stav. Prema tome, bilo bi jako loše da vam to nije jasno. Verovatno vam je to izletelo kao poštapalica, ali generalno niste mi dali ni jedan razlog više da poverujem da je vaše rešenje bolje time što ste rekli da je to na predlog BIA i po pozitivnom mišljenju BIA. Mislim nećemo danas da pričamo o toj organizaciji, ali o posledicama njenog delovanja u poslednjih nekoliko godina, mislim da srpska javnost puno toga zna.

To je ovaj čuveni član koji definiše od kada ovaj zakon treba da počne da važi, da se primenjuje. Kao što znate, zakon je došao po hitnom postupku u proceduru, a gle čuda, primena zakona se definiše za 1. mart 2018. godine. Ko ima problem sa računanjem, to vam skoro godinu i po dana.
Zašto je toliko hitno da kroz hitan postupak mi dobijemo ovaj zakon na odlučivanje, ako se on primenjuje tek kroz godinu i po dana? Zašto je toliko bitno da danas radimo bez pauze i dalje od radnog vremena, do šest sati, da bi baš danas bio usvojen ovaj zakon, a biće primenjen tek kroz godinu i po dana? Naravno da sam ja siguran da u Ministarstvu pravde, u drugim državnim organima postoje ljudi koji mogu da stvore uslove za sprovođenje ovog zakona u roku od šest meseci. Zato sam dao predlog da on važi od 1. juna sledeće godine, a ne od 1. marta one tamo godine.
Razlog zbog koga radimo danas dok se ne izglasa zakon je samo jedan. Sutra je poslednji četvrtak u mesecu, pa neko bi morao da dođe da odgovara na pitanja, i to ne samo iz nasilja u porodici, nego i na pitanja koja su nasilje nad državom…

Ja predlažem kraći rok zato što predlagač ide kroz hitan postupak, vi vodite sednicu tako da ostajemo do pola noći da bismo glasali, a zakon se primenjuje tek od 2018. godine.
Do tad, što bi reko narod – ko živ, ko mrtav, u političkom ali i ne samo političkom smislu. Šta sve može da se desi u međuvremenu, to bog sam zna, ili ko već, alah, ili… (Isključen mikrofon.)

Dva amandmana sam dao na ovaj zakon. Oba su prihvaćena, tako da očekujem dvostruku zahvalnost nadležnog ministarstva zbog agilnog rada, moje ekipe i meni lično, na bar leksičkoj popravci ovog zakona.
Inače, Vlada je prihvatila samo tri od pedeset i nešto, koliko se sećam, tako da, neki bi rekli da su to dve trećine.
Radi se u ovom slučaju i u sledećem o zarezu ili zapeti, kako je kome drago. I to deluje kao mala stvar, ali nije. Rekli bi neki da je đavo u malim stvarima, da se otrovi čuvaju u malim bočicama, ali je jako važno da zakoni ponavljam, budu jako precizni da ne bi dovelo do toga da budu pogrešno tumačeni. Pogrešno se tumače i kada su najpreciznije napisani, a kada se dozvoli i ta mogućnost da se zarez, zapeta, pomera levo, desno, onda dolazimo do toga da pravimo velike mogućnosti i zloupotrebe ovom zakonu.
Pored toga, pominje se nekoliko puta zakon o poreklu imovine. Naravno da ga treba doneti, ali samo hoću da upoznam, pre svega, srpsku javnost, jer poslanici bi to trebalo da znaju da već u postojećem Zakonu o finansijskom postupku i finansijskoj administraciji, postoji mogućnost da finansijska policija na saslušanje dovede vlasnika imovine i da od njega traži da dokaže svaki iole važni komad svoje pokretne ili nepokretne imovine, i ako je nešto od toga stečeno na nezakonit način, ili se oduzima ili se u ređim situacijama plaća porez na to. Prema tome, i dan danas to može da se sprovede.
Ja ću nastaviti ovaj svoj posao, a očekujem da ministarstvo se seti kada bude dan ministarstva.

Hvala.
Nekoliko stvari. Prvo, gospodin Pajtić nije učestvovao u pripremi tih zakona, tako da, ako treba neko da nosi odgovornost ili, po mom tumačenju, slavu donošenja ta dva zakona koja ste naveli, ja sam spreman da budem jedan od nosilaca.
Što se tiče Zakona o ekstra profitu, on je na neki način nedovoljno, ali ipak u nekom značajnom smislu uspeo da popravi ono što je moguće bilo u tom trenutku, a ticalo se devedesetih i otimanja narodne imovine u to vreme. Između ostalog, kao što kolega poslanik zna, tada su ekstra profit za stanove koje su dobili u vreme kada su padale bombe na Srbiju 1999. godine, ekstra profit platili i aktuelni predsednik države Tomislav, doktor Nikolić i aktuelni predsednik Vlade Srbije Vučić Aleksandar. Tu nema nikakve sumnje.
Što se tiče ovog drugog zakona koji se tiče preispitivanja porekla imovine, a u Zakonu o poreskoj administraciji, to je zakon koji je donet aprila 2003. godine, ponosan sam na taj zakon. Jedini sam među političarima bio i korisnik primene tog člana, odnosno bio pozvan da kažem sve šta, gde, kako i odakle. Naravno da se ne bojim toga i naravno da sam zbog toga ponosan, ali bi bilo lepo da većina poslanika i kolega političara na višim funkcijama prođe kroz to i dobije od države sertifikat da ono što imaju nije posledica krivičnog dela. Hvala.

Poenta zakona nije samo u tome da se ostvare neka finansijska sredstva vanredna za budžet u jednoj godini ili više, nego da pravo donese i pravdu.
Voleo bih kolega koji je sad govorio da mi navede jednog kome je naplaćen ekstra profit, a da je nevin. Kao što je isto tako važno da mi se navede, pošto se „Sablja“ pominje nekoliko puta, jednog ko je priveden, uhapšen, zadržan u „Sablji“, a da nije to zaslužio? Usput, nekih deset hiljada ljudi je pozvano na razgovor, nekih 2.200 je zadržano u pritvoru. Rešeno je nekoliko hiljada krivičnih dela, milioni komada municije su zaplenjeni, hiljade dugih i kratkih cevi, rešena skoro sva ubistva iz devedesetih, bilo da su bila politička, bilo da su imala veze sa organizovanim kriminalom i naravno da građani Srbije, kao i tada, i danas su ponosni što se desilo tako nešto uz, naravno, opšte žaljenje zbog povoda te same akcije.
Ali, da vam kažem, to se već zna. Slična akcija bi bila izvedena i da je predsednik Vlade, tadašnji, Zoran Đinđić bio živ, i da se nije desio atentat na njega, u nedeljama ispred tog datuma kada se to desilo je trebalo da bude izvršena ova akcija, koja je tada kriminal u Srbiji dovela na istorijski minimum.
Šta se posle desilo? Gde su posle ti ljudi? Gde se šta zaglavilo kad je pošlo prema nekim političarima? To je pitanje za vaše interne sastanke vaših poslaničkih grupa. Hvala.

Lepo, to je od onih amandmana gde se redom rečju u rečenici, pravilnom interpunkcijom dovodi u red tekst, ali je to i prilika pošto se ovde radi o novom članu 52a. gde kaže ako je nepokretna imovina je privremeno oduzeta, a Direkcija može da zaključi ugovor o zakupu te imovine.
Nije problem da se oduzme imovina, ali se slažem sa kolegom Konstantinovićem da zbog verovatnoće da će nešto da vam se desi, ne možete da donesete nikakvu odluku koja može da stavi u tešku, komplikovanu, možda čak i opasnu situaciju bilo kog građanina. Naravno, kada neko bude osuđen, onda postoje uslovi za oduzimanje imovine, ali dok je u istrazi tu ima smisla da to bude suspenzija njegovih prava eventualno, na produžavanje od te imovine, ali da bude isteran iz stana, da taj stan bude prodat ili da mu budu zamrznuta sredstva na deviznim ili dinarskim računima, a da nije ništa pokrenuto, kao što imamo slučaj sa akcijom „Rezač“. LJudi su, njih 86 o trošku države slavili Novu godinu u zatvoru. Ni protiv jednog nije pdoneta nikakva krivična prijava, a protiv čoveka koji je tamo ležao 20 i nešto dana zato što je bio u Ministarstvu poljoprivrede u vreme kada sam dobio tu čuvenu subvenciju za vinograd, 28 ili 27 dana je bio u pritvoru, naravno da nije nađeno bilo šta. Naravno da su kopali svi osim arheologa da nađu nešto što je tu nezakonito. Čovek je skoro mesec dana bio u pritvoru za Novu godinu.
Koja je njegova satisfakcija? To što će možda da tuži državu za štetu? Naravno, ali kako će da pogleda svom detetu u oči, a nije ….