Mislim da današnja rasprava, osim ovog dela o čemu je govorio ministar Pitić, odražava i suštinu vašeg zahteva, odnosno vašeg pogleda na to šta danas treba da se desi u Narodnoj skupštini, a, što je još gore, šta treba da se dešava u Srbiji, što je protivno konceptu ove vlade, jer taj koncept je normalna Srbija. Zato ja pozivam predlagače da obavezno glasaju protiv Vlade kada dođe glasanje o ovoj tački dnevnog reda.
Što se tiče izveštaja, mene ne čudi što gospodin Mihajlov ne prati kalendar, pošto me je upozorio da ne znam, da nisam upoznat sa tim da Vlada jednom godišnje podnosi izveštaj. Da vas obavestim da po kalendaru koji mi priznajemo kao država svaka godina traje 365 dana, osim prestupne koja traje 366 dana, da ova godina nije počela 18. marta ove godine i nije završena 1. aprila ili 1. septembra ove godine, nego da ova godina još uvek traje, i oktobra i novembra i decembra meseca. Prema tome, ova vlada će podneti izveštaj o radu za 2003. godinu i tu nema nikakve dileme i to nije nikakvo nepoznavanje propisa.
Što se tiče izveštaja za ranije godine, obavešten sam da su ti izveštaji podnošeni odborima. Odbori su legitimna radna tela Skupštine. Nijedan od tih odbora nije tražio dodatni izveštaj da on bude i usvojen na sednici Skupštine, niti sam upoznat sa tim da postoji predlog bilo kog poslanika da se izveštaj o radu Vlade usvaja na sednici.
Prema tome, otišli ste iz suštinske rasprave, pozvali ste nas ovde da nas smenite, što je potpuno legitimno; vaša argumentacija nije usmerena prema Vladi, što je normalno, nego prema poslanicima koje želite da motivišete da zajedno sa vama glasaju protiv ove vlade. Sa naše strane mi smo došli da kažemo svima koje to interesuje, i vama kao predlagačima i drugim poslanicima i građanima Srbije koji mogu da prate ovu sednicu preko svojih televizora, šta je urađeno i da pokažemo i ovog puta šta je vaša politika.
Vaša politika je da vrlo precizno znate šta nećete i da nemate pojma šta hoćete, i to se pokazuje jako dugo; malo ste preuzeli to od ovog drugog predlagača za treću tačku, jer to je stabilna politika njihove stranke, ali to je poznato građanima Srbije i bez toga da im ja govorim.
Vi ste rekli - dole Vlada, i to je potpuno legitimno. Sa naše strane je cilj, da ponovim ovde, da dođemo i da govorimo o tome šta je urađeno, šta nije urađeno, zašto nije urađeno to što nije urađeno, a šta ćemo uraditi do kraja ove godine, do kraja sledeće godine itd.
Time ćemo građanima Srbije dati priliku da odlučuju o tome ko kakvu politiku vodi u ovoj državi i ja vas molim da sve argumente koje imate protiv ove vlade, čak i one argumente koji su potpuno posledica izmišljenih afera (i to su neki "argumenti"), da ih iznesete sada. Nemojte da trošimo vreme - ni vaše, ni ove skupštine, ni naših građana - u tome da se jurimo oko nekih poslovničkih zavrzlama koje realno ne postoje, koje vi stvarate, a da vas upozorim da ono vreme od 10,00 sati koje je predviđeno za ovu raspravu još uvek nije ni počelo.
Nemojte da optužujete nas da mi odlažemo taj istorijski dan kada će ovaj parlament odlučiti o našem poverenju ili ne, vi ga odlažete. Mi se ne plašimo tog dana, mi želimo da radimo i radićemo i posle tog dana, radićemo i sledeće godine, ali ne znam čega se vi bojite, nećete vi da budete raspušteni ako Vlada dobije poverenje ove skupštine.
Prema tome, uvek je bilo mesta za opoziciju u ovom parlamentu, pa će biti i sledeće godine, i 2005. i 2006. godine itd.

Usput, pošto je gospodin ministar Šumarac razumna ličnost, on nije hteo da se predstavi kao ekspert, zato što svi znaju da je on profesor na Građevinskom fakultetu. Prema tome, i ono poređenje je bilo neumesno, kao i sve promašene činjenice koje smo slušali celo poslepodne.
Usput da vam kažem da je, recimo, rečeno da se gorivo prodaje mnogo manje nego što je prodavano 2000. godine. Te godine je prodato 4.800.000 tona, a ove godine će biti 7.000.000. To je jedan dokaz. O tome da li se standard povećava ili se ne povećava, možete da uzmete sami da proverite da je jedan frižider u septembru 2000. godine koštao četiri i po plate, a danas je to 1,3. Jedan štednjak je bio 3,7 a sad je 1,7; da je mašina za pranje rublja bila 6,4 plate, a sad je 1,7; da je "jugo tempo" tada bio 89,5 plata a da je sada do 22 plate.
Što se tiče priče o onim vrlo jeftinim proizvodima koji su štitili osnovni standard građana, kao što je recimo jestivo ulje, koga tada nije bilo, a cena je bila takva da ste 166 litara mogli da kupite za jednu platu, ove godine možete da kupite 190 litara. Za šećer je odnos 187 kilograma prema 278 kilograma.
U svakom slučaju, očigledno je da poslanici koji su nas pozvali u ovaj parlament, u nameri da nam objasne da ne treba da budemo Vlada Srbije, rade dve loše stvari. Prva je ta što ne sede i time gube priliku da budu edukovani od strane mojih ministara i drugi deo je taj što i dalje odlažu početak rasprave svojim bezumnim govorima od nekoliko sati, koji niti imaju bilo kakvu činjenicu u svom sadržaju, niti pomažu bilo kome. Dva dana sedimo ovde i još uvek nije počela rasprava u okviru onih 10 sati.
Poslanici opozicije koji su tražili ovu raspravu žele da ova vlada ostane večito na svom mestu. Ja razumem tu njihovu želju, zato što nikada u životu nisu živeli ovako dobro kao što danas žive, kao poslanici opozicije, ali ipak mi smo jedna demokratska vlada koja neće večno da vlada, bar ne bez izbora. Ja vam obećavam da će ova vlada raditi svoj posao do izbora, da će onda nakon izbora opet, sa istim ovim podacima, sa malo boljim podacima nego što su ovi, sa rastom od 3%, 4% na godišnjem nivou, sa ciljevima da do 2008. godine otvorimo tih novih 200 i nešto hiljada malih i srednjih preduzeća i da u njima nađe posao oko milion ljudi.
Za ovu decu koja pobeđuju na svim takmičenjima i u zemlji i u svetu, u svim oblastima koje su važne za 21. vek (nažalost, čak ni danas najveći deo njih nema ni svoje radne sobe, ni svoje kompjutere), učinićemo sve, i to je posao ove vlade, ne za jednu stranku, drugu stranku, treću stranku, da ova deca završe škole u svojim sobama, sa svojim novim kompjuterima, da odu u svet da se edukuju i da se vrate iz sveta i da naslede ove ministre. Najveći broj njih je imao jedan takav razvoj, mogu da se podiče svojim biografijama, svojim diplomama i mogu da se podiče i sa onim što je učinjeno za poslednje tri godine, jedan mali deo te časti nosim ja, ja sam do neba zadovoljan zbog toga. Hvala.

Dame i gospodo, dobar dan. Već sam se jednom zahvalio, ali ću još jednom da se zahvalim na prilici da Vlada Srbije može da govori o onome što je učinjeno za proteklih 1000 dana.
Kao što ste sami čuli od predlagača, početkom septembra je dat zahtev za ovo zasedanje i nije bilo nikakve dileme da će Vlada Srbije to prihvatiti, jer moram da priznam odmah da je najgori posao koji radi Vlada u svih ovih 1000 dana upravo da govori o onome šta je uradila. Marketing Vlade je jako loš, bez obzira na primedbe druge sadržine. Siguran sam da će to biti nauk da se za neko drugo vreme ova ista vlada, kada dobije novi mandat, bolje pripremi za taj deo svog posla.
Čuli smo u izlaganju puno toga. Jedno vreme sam imao koncentraciju da pratim ono što je predlagač govorila. Nakon toga je ono čitanje bilo malo teško i za samog predlagača i za mene, tako da tu nisam uspeo baš da pohvatam sve. Stavio sam nekih 30 tačaka koje su postavljene kao pitanja ili kao konstatacije, koje iziskuju da budu komentarisane.
Generalno, ono što je učinjeno za ovih 1000 dana, što je započeto akcijom velikog broja građana 5. oktobra, odnosno pre toga na izborima, a formalno od kraja januara 2001. godine, to je da je Srbija postala normalna država. Normalna država nije jednako savršena država. Normalna država nije jednako bogata država. Normalna država je država koja se sa svojom vladom, svojim građanima i sa svim institucijama i sa svim pojedincima snalazi u 21. veku manje-više dobro. To se dešava svima, u celoj Evropi, to se dešava ne samo u Evropi, to se u zadnje tri godine dešava i nama.
Ono što je bilo u Srbiji od 1990. godine naovamo bilo je potpuno bolesno i nenormalno. Ono što je bilo od 1945. godine pa naovamo bilo je na ivici normalnog ponašanja. To je najveći uspeh Vlade Republike Srbije. To je bio mandat koji su nam dali građani na izborima u decembru 2000. godine. To je jako teško prihvatljivo za one koji nisu navikli da žive normalno. To je jako teško da se prihvati od svih koji nisu normalni, svojom krivicom ili krivicom nekih drugih.
Teško je da živite tako što vam dan počinje tako što sunce izađe na istoku, a niko vas ne ubeđuje tog jutra da je to samo zbog toga što je to vlada nacionalnog jedinstva ili ne znam kako su se zvale te vlade, nego da je to prirodna pojava. Potpuno je normalno u normalnim državama i to da ima štrajkova. Nije normalno da sindikati imaju političke zahteve, a da političke stranke daju podršku sindikatima kada oni imaju političke zahteve. To se ovde dešava. To je samo deo slike na našoj političkoj sceni.
To je sumrak za one stranke koje su iz pozicije aktivnog političkog subjekta došle do toga da daju podršku sindikatima. Oni koji misle da se bave ozbiljno politikom u ovoj zemlji, sami treba da preuzmu posao političke borbe, a ne da guraju jadne sindikate, a posebno ove neuke koji nikada nisu imali ni sindikalne, niti kakve druge zahteve do pre godinu-dve dana ili do pre par meseci, kada su videli da više neće moći da budu u onim poslovnim prostorima koji su im dodeljeni ko zna kada i ko zna zašto.
Akcija ostanka u parku pod šatorima dok se ne ispune zahtevi, akcija koja treba da vrati, ne znam, obeležje revolucije, prekinuta je noćas zato što je nestalo vinjaka i zato što je bilo malo hladno. To je normalno. To prihvata ova vlada.
Normalno je i to što ako oko ove zgrade ili nekih drugih zgrada imate malo više policije, i to je normalno i to se dešava svuda u svim državama na celom svetu. Normalno je, nažalost, i to da u Srbiji nisu svi zaposleni. Normalno je, nažalost, i to da ima tačno blizu milion ljudi koji su prijavljeni na birou, ne znam koliko od tih milion realno traži posao. Videćemo kako će se primenjivati ovaj zakon, ali definitivno je da imamo puno podataka i da nije u pitanju milion ljudi.
Imamo jasan podatak da preko 3.000 pravnika sedi na birou, a da je upražnjeno 3.000 radnih mesta za pravnike. Imamo preko 2.000 diplomiranih ekonomista na birou, a da ima oko 1.800 praznih mesta. Imamo oko 4.000 praznih mesta za KV trgovce, a da njih 30.000 sedi na birou i neće da uzme te poslove. Imamo jasne podatke da je 250.000 ljudi bez kvalifikacija na spisku biroa, a da je prošle godine oko 30.000 potreba za radnicima ostalo nepopunjeno. Imamo puno podataka o tome da najviše veterinara koji čekaju posao na Savskom vencu i Vračaru, a fale nam veterinari po celoj Srbiji. To je realnost i to je normalna Srbija.
Imamo jasne podatke o tome da reforme bole i da reforme nisu popularne. To tako mora da bude. Ova vlada neće da se bavi šminkom. Nismo mi dobili od građana, i Vlada premijera Đinđića i ova koja je logičan nastavak te vlade, mandat da vladamo, nego da menjamo. Mi to radimo. Menjamo jednu Srbiju na ivici kliničkog stanja smrti u normalnu Srbiju, koja je teška, komplikovana, nije lako živeti u normalnim državama 21. veka, ali sada je normalno živeti u ovoj Srbiji sa svim tim poteškoćama.
Postoje dve vrste reformi, hoću da citiram pokojnog premijera, neuspešne i nepopularne. Mi smo se opredelili za nepopularne koje su uspešne i koje se ne dopadaju jednom broju ljudi. Verovatno nekada i preko 50% ljudi misli da je to teško i da to boli, to je tačno. Kao i svaka druga terapija i ova mora na početku da boli, a nekada možda i jače nego što je sama bolest imala intenzitet bola. Sve u cilju da se bolest odstrani. To će biti nastavljeno. To će raditi ova vlada i u svom drugom mandatu. To će svaka sledeća vlada morati da radi, jer samo tako možemo da nastavimo svoj put ulaska u normalnu zemlju.
Afere su takođe, nažalost, deo normalne države. Da li su one tačne ili nisu, da li je to projekcija političkih protivnika koji žele time da dođu na vlast, što je isto legitimno, ili je to osnovano, to je tačno, to je ono što mora da se dokaže u institucijama. Treba da se donese zakon o sukobu interesa, ali i bez tog zakona moraju da postoje neka pravila koja moraju da se poštuju.
Svako onaj koji je iz vlasti radio zloupotrebe sa institucijama vlasti i bez tog zakona će biti van pozicije vlasti, a naći ćemo načina da bude i osuđen za to, i u to budite sigurni. To važi za sve, bez obzira iz koje su stranke, iz koje su koalcije, bez obzira šta su radili 5. oktobra ili šta su radili sada. Tu dileme nema. To je normalno.
Normalno je i to da građani kažu da imaju manje para nego što im je potrebno. Moram da otkrijem tajnu, to je svetska bolest i svuda je to tako. U američkom snu o bogatstvu sanja 99 posto ljudi, ali živi par posto ljudi. Nažalost, to je i ovde. Svet nije pravedan, ali takav je i nije ga dosova vlast napravila takvim. On jeste takav. Čujem primedbe - evo, sada ima svega. Ima, pune su radnje, sve je legalno, imaš markicu, imaš poreklo robe, ali nema para. Moramo da jurimo pare.
Nekada smo jurili za šećer, za ulje, za hleb, za ne znam šta sve, za gorivo, a sada moramo da jurimo za pare. Tačno. U celom svetu, od Švajcarske do Albanije i koju god hoćete drugu kombinaciju, tačno je da se juri novac da bi se standard svoje porodice digao na viši nivo. Tu nema dileme. To nije samo ovde slučaj i to nije obećanje DOS-a da će neko dobiti besplatne sahrane ili da će svi raditi. Ne.
Uzmite to za šta nas prozivate, naš program, pa pogledajte šta tamo piše. Mada bi to bila prva opozicija koja od vlasti traži da sprovodi program. Vi ste bili protiv toga. Čak i oni koji su bili sa nama su bili protiv tog programa, ali to je za neku drugu temu. Reforme mogu da budu prekinute, ali to će imati katastrofalne posledice za našu državu. Ne vezujem reforme za opstanak Vlade. Ne, preživeće ova Srbija i to da možda ova vlada padne. Preživela je ona 500 godina pod Otomanskom imperijom, 40 ili 50 godina pod komunistima, 10 do 12 godina pod crveno-crnom koalicijom. Preživeće ona i to da ne bude ove vlade, ali vas uveravam da niko, čak i da želi, neće moći da vrati točak istorije nazad.
Ono što je ostvareno za ove tri godine, ono što je fundirano, niko neće moći da pokvari, čak ni oni koji sada pokušavaju da na ovakav način obore vladu. To se neće desiti. Jedino što je opasno, to je da li će ove reforme da se nastavljaju tempom i uspehom koji je postignut za ovih 1000 dana ili će to biti usporeno. Brže neće moći, ne zato što smo mi bili supermeni, posebno pametni, eksperti najbolji na svetu, nego zato što je ovo učinjeno do sada bilo moguće da se učini do sada.
Nađite mi u ovoj raspravi, u bilo kojoj raspravi, jednu stvar koja je mogla da bude učinjena, koja ima opšti karakter, a da nije urađena za ove tri godine. Jednu jedinu stvar. Možemo i na taj način da govorimo o tome da su neki ministri mogli da budu promenjeni. Jesu se promenili. Da vas podsetim, sedam ili osam ministara je ušlo i izašlo iz ove vlade. Neki su podneli ostavke, pa su pobegli, neki su naterani da daju ostavke, pa su isterani, i to je isto obeležje jedne normalne države.
Ono što je definitivno merilo, to je da je ostvaren stabilan ekonomski rast. On nije ogroman, on nije 10, ni 15 posto godišnje, zato što je to nemoguće. Ako uzmemo neki primer, kao što je Kina, sa stabilnim velikim privrednim rastom, mi u državi koja je uništena katastrofalnom vladom u zadnjih 12 do 13 godina, bombardovanjem, sankcijama, ne možemo da očekujemo čudo.
Rast je bio veći nego u bilo kojoj drugoj državi u tranziciji od 90. naovamo. To možete da proverite, ne u našim podacima, ako im ne verujete, mada im ceo svet veruje, nego u onim podacima koji se čine vama da su relevantni. Ali, to nisu ovi podaci vezani za 61. i 65. godinu. Taj deo govora nisam shvatio oko zaduživanja.
Ono što je jasno, to je da je inflacija smanjena 20 puta, da je bruto društveni proizvod bio 820 dolara, a sada je 2.570 dolara per kapita. Sa malo napora možete da dođete do toga da je to četiri puta više, da je plata bila 35 i 40 evra, da je danas blizu 200 evra, da je u isto vreme i potrošačka korpa poskupela i to ona ista sa svim troškovima, i sa komunalijama, i sa strujom, i sa odećom i sa svim živim, da je ona poskupela oko 60 i nešto posto, pre svega zbog usklađivanja cena, onih cena koje su bile jako niske, ali za koje niste mogli da kupite ništa.
To su podaci. Da je devizni priliv od turizma katastrofalan i danas, da je to 120 miliona dolara, ali da je bio 28 miliona dolara. Da su kroz privatizaciju, koju ste napadali i koja je ocenjena od svih koji su u njoj učestvovali, bilo da su odavde, bilo da su spolja, bilo da su samo pratili to, bilo da su to ocenjivali, najbolji sistem privatizacije koji je ikada primenjen. Bez obzira na to šta ćete dati kao primedbu bez osnova, ima tu nadležni ministar, danima će vam objašnjavati sve što vam nije jasno iz te oblasti i to je njegova obaveza kao ministra kome ste vi dali poverenje.
Da se vratim na neke od tih 35 pitanja, koja su mi postavljena. Prvo je bilo Hag. Koliko znam, predsednik SRS dr Vojislav Šešelj je sam otišao u Hag. Za mene kao jednog prosečnog građanina Srbije je to dokaz da je taj čovek priznao taj sud. Ne mogu drugačije to da shvatim. Prema tome, svako drugo tumačenje bi bilo neobično, a onda zašto govorite o Hagu danas. I vi ste sarađivali sa Hagom i poslali ste dvojicu ljudi tamo 96, 97. godine. Prethodna vlast, ne znam da li ste bili ili niste bili u njoj u tom trenutku, pošto ste ulazili i izlazili, taj fikus je unošen i iznošen na razne načine. Ali, definitivno Hag jeste naša realnost koja nije dobra. Ima svoj početak i svoju razradu.
Početak tog Haga nije u Savetu bezbednosti, nego u ludačkim odlukama koje su donošene na Dedinju 90, 91. godine. Kada je neko imao ambiciju, a neko i glasno govorio da će milion Albanaca za 24 sata da protera preko Prokletija. To ste vi govorili. Srpska radikalna stranka. Šta ste uradili? Pobegli ste. Imate vi ambiciju da će Knin biti srpski. Možete vi da imate ambiciju da ćete vi biti ozbiljna partija, ali to se neće desiti, kao i sve druge vaše ambicije. Ne mislim da je vaša greška to što nije ostvareno, to bi bilo katastrofalno da je ostvareno. Tako se ne vodi politika u 20. i 21. veku. U Srbiji je moglo da se živi pre tih ludačkih ideja koje su proizvele Haški sud. Moglo je da se živi pod komunizmom Tita mnogo bolje nego pod vašim "nacionalizmom".
Nažalost, desilo se to što se desilo. Bilo je ratnih zločina, bilo ih je i u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu i njih su činili i Srbi i Hrvati i Muslimani i Albanci, ne kao narodi, nego kao pojedinci. Svi ti koji su činili ratne zločine moraju da odgovaraju. Tu nema dileme. Važi za sve. Zato je naša obaveza da sarađujemo sa Hagom, i iz toga što smo članica Ujedinjenih nacija, što je isto normalno stanje, za razliku od vašeg vremena, i zbog toga što imamo domaći zakon koji moramo da poštujemo.
U tom zakonu je jasno definisana i situacija kada nadležni državni organi mogu da iz razloga zaštite interesa države uskrate saradnju sa Haškim tribunalom. Da je odlože, da traže objašnjenja i mi ćemo to tražiti za ova četiri generala.
Građanima je gore, bila je druga teza. Verovatno da, verovatno nekim građanima jeste gore. Najveći broj tih građana sedi u opozicionim klupama u ovom parlamentu. Vama je gore, vi ste bili zajašili, mislili ste da će to da traje doveka, a nažalost svaka trka i svaki san ima svoje buđenje. Buđenje može da bude lepo, zavisi da li imate čistu savest, i može da bude teško kao noćna mora, i to vam se desilo.
Jedan deo građana, koji ne sedi u opozicionim klupama, jeste pogođen reformama teže nego neki drugi. To su oni koji su imali privid da negde rade, imali su radnu knjižicu, imali su pečat u njoj, pisano je da su zaposleni. Imali su običaj da odu na posao, bez obzira što tamo nisu ništa radili, ne svojom krivicom nego krivicom države i krivicom svog poslovodstva. Godinama su tako išli na posao, godinama su primali male ili nikakve plate, godinama su bili ubeđeni da nešto rade.
Živeli su od sive ekonomije, koju su potpuno opravdano morali da razvijaju da bi preživljavali. Možda je njima sada gore. Onima čije su firme, čija su preduzeća otišla u stečaj verovatno je gore, ali samo emotivno. Oni sada imaju veće prihode na birou nego što su imali plate. Nažalost, to isto nije dobro, ali nažalost i to je normalna Srbija.
Devesta hiljada ljudi je na birou za zapošljavanje, ali taj trend povećavanja broja nezaposlenih nije došao nažalost sa DOS-ovom vlašću, došao je ranije. Imali ste 1996. godine 2.250.000 zaposlenih, a danas je to 1.800.000. U poslednjih tri godine je za sto i nešto hiljada podignut broj nezaposlenih, odnosno smanjen broj zaposlenih i to jeste realnost tranzicije, ali i to je, ako uporedite sa bilo kojim drugim podacima država u tranziciji, nešto što je normalno. Nije lepo, nije dobro, ali je normalno za ovaj period i to je jedini način na koji možemo da stvorimo čiste uslove, čist teren za građane jedne nove privrede.
Privreda koja je postojala, koja se ovde pominje kao industrijski kapaciteti koji nisu uposleni, nikada neće biti uposleni. Ti industrijski kapaciteti koji su neuposleni danas, verovatno i ne samo danas nego i zadnjih 10-12 godina, neće biti nikada uposleni ili zbog toga što su projektovani za tržište koje nikada nismo imali, a koje je pet puta veće nego što je ovo naše, ti tzv. nosioci razvoja, ili zato što je tu tehnologija toliko zastarela, a posebno u oblasti elektronike, da su ogromna ulaganja potrebna da bi se tu proizvodilo, a pitanje je gde bi to moglo sutra da se plasira i zato ne možemo da gledamo na privredu po tome da li možemo da uposlimo privredne kapacitete.
Ne, na privredu se gleda tako da li možete da prodate nešto, pa da onda pravite to što možete da prodate, a ne da proizvedete pa da se pitate - šta ćemo sada sa tim. To je jedna mala promena koja je nažalost istorijska i to jeste ono što jeste tekovina DOS-ove vlasti. Nema više zavesa iza kojih se krijemo, vidi se i ove su providne, nema više Potemkinovih sela. Ne, mi smo građanima dužni da kažemo istinu i mi je govorimo sa velikim rizikom da budemo nepopularni, sa velikim rizikom da se ovde stvarno skupi 50.000 radnika i to je normalno u normalnoj zemlji, da se skupi i 50.000 radnika.
Priče o izbeglicama. Čuli smo jednu potresnu priču o tome da je poslanica bila u autobusu i da je videla ženu za koju je procenila da je izbeglica zato što je loše obučena, što govori o njenom odnosu prema izbeglicama, a ne mom, govori i prebacuje nama izbeglice. Izbeglice nisu tekovina DOS-ovog režima. Izbeglice su problem sa kojim se mi suočavamo i koji mi rešavamo. Ne postoji nijedan građanin koji je došao kao izbeglica od 5. oktobra do danas na ovu teritoriju i postoji 600.000 izbeglica koji su ovde dolazili tako što ste ih, neki od vas glasno, a neki potajno, pozivali na to da će Beograd da ih zaštiti, pozivali beogradsku decu ili decu iz Srbije da brane to što je neko prodavao.
Knin, sećam se tog 4. avgusta 1995. godine. To je bilo, da vas podsetim, devet godina pre nego što je DOS uzeo vlast u ovoj državi. Išli su loši filmovi američke B produkcije u isto vreme kada su kolone traktora dolazile u ovu državu. Nemojte to da govorite nama. Naš je posao da se njima omogući da normalno žive. Mi smo njima dali lične karte i sve mogućnosti da normalno žive u ovoj državi, a vi im niste dali ni lične karte. Ne možemo da im damo kuće i posao zato što toga nema. Nije to pitanje naše volje, nego toga nema. Ako malo hoćete da pogledate na to šta radi ova vlada, očima kojima građani gledaju, onda ćete videti da Vlada svoju spoljnu politiku bazira upravo na tome da se izbeglice vrate tamo odakle su došli ili da bar mogu da raspolažu svojom imovinom koja je tamo ostala. To isto važi za Hrvatsku i to isto važi i za Kosovo i Metohiju.
Kosovo i Metohija, zajedno smo ovde bili kada je usvojena Deklaracija i rekli smo da nećemo tada da govorimo o krivcima i o zaslužnima, ali onda nemojte da to ponovo stavljate i da nas prozivate zbog toga. Čime je ova vlast pokvarila stanje na Kosovu i Metohiji? Čime? Time što smo razgovarali? Ponovo ćemo da razgovaramo i sa Albancima i sa međunarodnom zajednicom. To je jedini način da se nešto učini.
Drugi način smo videli i taj drugi način je doveo do toga da je ubijeno nekoliko hiljada Srba, da je njih preko 200.000 proterano ili pobeglo sa Kosova i Metohije i ova vlast neće taj način koji ste vi koristili da ponovo upotrebljava. Bili smo sa Srbima sa Kosova uvek kada je to trebalo i kada je bilo teško. Nije bilo puno prijatnih događaja, ali uvek kada je bilo teško smo tu i jesmo tu i to jeste prioritet naše spoljne politike.
Mi imamo sada, za razliku od bilo koje prethodne vlasti, možda od Titovog vremena pa naovamo, mogućnost da aktivno učestvujemo u rešavanju problema Kosova i Metohije. Taj problem nije lak, nije lako rešiv, ali uspeli smo da povratimo ono što je Milošević bacio iz svojih ruku, a to je mogućnost da mi rešavamo taj deo problema. Ne samo mi, ali ćemo moći da to radimo.
Čitam kako su pitanja dolazila i prihvatam da je jako veliki problem to što gospodin Pitić tri meseca nije podneo zakletvu, odnosno dao zakletvu i onda, ako oborite Vladu, on može bude još tri meseca ministar sam u sledećoj vladi, jer ne znam kakve to veze ima sa Vladom Srbije kao primedba. Oko nabeđenih eksperata, tu su članovi Vlade koji će sa vašim dopuštenjem narednih dana da vam govore o tome šta su uradili, šta nisu uradili, zašto nisu uradili to što nisu uradili i šta planiraju da rade dalje, a da li su eksperti ili nisu tu postoji više načina da se to utvrdi.
Rekli ste da smo mi grobar srpske privrede. Moguće da je to tačno. Vi ste ubice srpske privrede. Prvo, to je jedno zanimanje koje je časno i koje ima svoje istorijsko i svako drugo opravdanje, ali ubistvo srpske privrede je urađeno u vaše vreme. Govorim o onima koji su predlagači za ovu tačku dnevnog reda. Vi ste nas prozvali i kao lepo vaspitan momak, malo stariji, pristao sam da sa vama govorim, a ako bude i ovaj drugi deo rasprave, onda smo i tu spremni da odgovaramo njima.
Građani Srbije znaju šta mi radimo, vi ne znate i zato vama govorim. Ubili ste srpsku privredu ideološki odavno, ali ste je ubili i kroz hiperinflaciju 1993. godine, i burazerska privatizacija, zemljačka privatizacija, siva, odnosno crna, odnosno crveno-crna ekonomija je obeležje vašeg bitisanja na poziciji vlasti, a ne nešto što ima veze sa ovom vladom.
Dugovi; bila je jedna vrlo opširna priča o dugovima od 1961. naovamo. Rođen sam krajem 1960. i nadam se da nisam kriv za dugove od 1960. naovamo. Dugovi koji su stvoreni u zadnjih nekoliko godina, to su dugovi koji su kroz tzv. soft kredite povoljni dugovi, koji su uloženi u obnovu infrastrukture ove države. To su krediti koji su uzeti za te namene. To ćete dobiti od nadležnih ministara, a nisu svi danas ovde. Nažalost, neće moći da budu svih dana rasprave svi ovde zato što, osim najvažnijeg posla koji imamo, a to je da vama i građanima podnesemo izveštaj o tome šta smo radili, moraju da rade još neke druge poslove koji se tiču ove države. Mora neko da brine o penzionerima, o socijalno ugroženima, mora neko da potpisuje međunarodne ugovore, mora neko da rešava dugove koji su nasleđeni iz perioda za koji vi niste krivi, bar ne kao članovi SRS, verovatno kao članovi Saveza komunista.
Molim vas, ako možemo da se dogovorimo oko toga, pošto se na našu inicijativu radi petkom i ponedeljkom, da sreda i četvrtak budu neradni dani zato što sa jednom delegacijom moram da odem u Kinu, da bih rešio dugove koji su preko pola milijarde, a koje ste vi vrlo skoro, pre 10 godina, uzeli. Ne morate da prekidate ako nećete. Ostaće dovoljno ministara i potpredsednika da ovde brane Vladu. Ja ću morati da se bavim dugovima koji su vaše nasledstvo.
Takođe, postoji jedan veliki posao koji se zove rešavanje dugova sa Sovjetskim Savezom, SFRJ - Sovjetski Savez, odnosno Rusija - Srbija. Na kraju smo puta da i to rešimo. To nisu dugovi koje je stvorila DOS-ova vlast, to su dugovi koje će plaćati, nažalost, još uvek i naša deca, ali koji su drastično smanjeni i koji će dati pravu mogućnost da se stvori novi impuls naše razmene i sa tim velikim državama u svetu.
Kaže se da Koraćev izveštaj o propustima u radu organa bezbednosti prilikom ubistva dr Zorana Đinđića nije bio dostupan javnosti. Bio je dostupan javnosti.
Za blokade i štrajkove, rekao sam da je i to normalna Srbija.
Zakon o izgradnji je napadnut kao nesprovodljiv. Ministar će to da brani. Sećam se urbanističkih uspeha opštine Zemun jedno vreme, kad su ti građani, nažalost, morali da trpe vlast jedne stranke koja je pokrenula pitanje poverenja vlasti. Mislim da još uvek postoje jasni tragovi vašeg uspeha na tom delu.
Što se tiče legalizacije objekata, to nije pljačka, to je mogućnost da ljudi objekte za koje su godina izdvajali, gradili, sami mešali malter, nosili cigle, da mogu te objekte da uknjiže i da uđu u neke nove obligacione odnose, neke nove kreditne odnose koji će im pomoći da se bolje snađu u svim iskušenjima 21. veka. To je normalno.
Kaže se da postoje laži koje emituje Vlada preko svojih medija. Pitam vas koji je to naš medij? Dajte mi jedan medij koji možete da nazovete. Uzmite danas novine, pa vidite šta govore ti svi naši mediji o nama, a šta govore o opoziciji. Meni to ne smeta, ali mi smeta kada kažete da imamo naše medije. To ne postoji, niti nam trebaju, niti ćemo ih imati, jer smo i tu naučili lekciju od onoga kako ste vi radili. Nećemo nikada uzeti nijedan medij.
Kaže uvodničarka da je u zdravstvu situacija jako loša. Ne bih se složio sa tim da je jako loša, ali se potpuno slažem da tu nije učinjeno ništa, zato što smo imali dva kadrovska promašaja na pozicijama zdravstva, zato što smo imali arhidemagoge koji su bili posledica koalicionog dogovora, nažalost, koji su unazadili zdravstvo jedno vreme i napori drugih ministarstva su doprineli tome da i lekari i medicinske sestre imaju tri-četiri puta veće plate nego što je to bilo 2000. godine, da imate nekoliko stotina novih aparata koji su bili nezamislivi u bolnicama do pre dve-tri godine, što iz kredita, što iz pomoći, da imate lekova po tim bolnicama i da imate i štrajkove po bolnicama, što je takođe normalan život u jednoj normalnoj zemlji.
Mogu da nastavim posle pauze. Želim da vam kažem da ako ste očekivali da ćemo se braniti danas, sutra i prekosutra, ne, nećemo se braniti. I ja i većina ministara koji sede i koji su sedeli u ovoj vladi bićemo danas, i sutra, i kroz pet i kroz 20 godina ponosni što smo učestvovali u jednom projektu koji se zove normalizacija stanja u državi Srbiji.

Prekinuo je sat, zato što je bila pauza. Kao zakleti legalista poštujem sva pravila, kao što znate, ali bez navodnika, pravi legalista.
Skupio sam one primedbe koje je gospođa Pop-Lazić rekla, vidim da je nema, ali siguran sam da njene kolege stoje iza tog govora. Vidi se da je to bio jedan kolektivni rad na tom govoru.
Pomenuta je sekta gospodina Gaše Kneževića. Uveravam vas da će, kada se pojavi ovde, morati da vam kaže da li je delio bilo kakve propagandne materijale, bilo koje sekte. Ne verujem. Ne verujem, ali ono po čemu će on biti upamćen, to je da je on ministar koji je vratio veronauku u škole, uz odobravanje i neodobravanje nekih, to je zavisilo od političkih stavova. Iskreno mislim da je veronauka morala da bude uvedena, kao što je i izbačena iz škola, izbačena je na silu. Uvedena je sa malo više energije nego što je to uobičajeno, ali mislim da nije moglo da bude na neki drugi način.
Zamereno je na ceni električne energije, da je cena električne energije jako velika i da je to veliki udar na budžet i onda su tu izneti neki podaci koji nisu tačni. To je da je cena grejanja u jednom mesecu 1,18 prosečnih plata, što nije tačno. Moguće je da je grejanje za celu sezonu na tom nivou, ali definitivno je da nikad grejanje ne može da bude tako skupo. Ono što je urađeno u ceni električne energije, to je da je ona dovedena blizu onog nivoa koji je neophodan da sistem sam funkcioniše, odnosno da se proizvodnja struje i njena distribucija ne finansira iz budžeta.
Ne razumem taj problem, da kažu da je cena struje skupa, jer građani plaćaju struju, bilo da je plaćaju direktno po cenama za kilovat čas, bilo da je plaćaju iz budžeta, odnosno kad Vlada finansira proizvodnju struje. Došli smo do nivoa da će možda sledeće godine biti potrebno još jedno usklađivanje u nivou od nekih 15% i da će to biti kraj.
Grejanje na struju inače, pošto je bilo pozivanja na Evropu i na DžDžI vek, nije obeležje ni Evrope ni DžDžI veka, i upravo je grejanje na neke druge energente mnogo primereniji način nego što je to grejanje na struju. Niko to ne radi osim nas. Neki to moraju, ali mislim da je sa ovim sređivanjem toplana i celog tog sistema situacija mnogo bolja i da to više neće biti opterećenje.
Što se tiče same struje, otkada je normalna Srbija ogromna razlika je u tome što sada struju dobijete tako što, ako vam treba svetlo, upalite prekidač, ne morate da gledate koja ste zona, koliko je sati, kada ćete biti isključeni, da li smete da uključite rernu ili bojler. Ne, danas se struja troši i plaća.
Što se tiče reforme poreskog sistema, moram da kažem da je tu učinjeno jako mnogo, da time možemo da budemo zadovoljni i da ostaje samo još jedan važan deo, a to je porez na dodatu vrednost. Već sam vas zamolio prošli put, a i sada vas molim da nakon zaključenja ove sednice ipak stavite na dnevni red i tu tačku, jer svi oni koji žele da se bore protiv sive ekonomije, a svi govore da to žele, najbolji način za to je da se uvede porez na dodatu vrednost i onda siva ekonomija postaje, maltene, neizvodljiva.
Što se tiče priče o tome da dolaze neki iz sveta, pa nam ovde govore s kim će da pričaju, gospodin Solana da je izbacio potpredsednika Jovanovića i takve neke druge varijante, možda je to bilo nekad, ne znam, nisam učestvovao u vlasti ranije, ali od 2000. godine naovamo se to nije desilo. To je nešto što ne treba da se posebno dokazuje. Niti meni, niti prethodnom premijeru niko nije ni nalagao bilo šta, niti pretio bilo čime, niti uslovljavao bilo šta sa bilo čim, a da to nije bilo javno. Ako je javno rečeno - morate da uradite to, morate da uhapsite Ratka Mladića i da povučete tužbe prema NATO zemljama ako hoćete da budete u "Partnerstvu za mir", onda je to informacija, onda to nije ucena, onda to nije tajni dogovor. Tako će biti i dalje. I to nije baš uvek prijatno i uvek lepo, ali to je normalna Srbija.
(Glasovi iz sale.)
Ne podnosim ostavku samo ekskluzivno za Nišliju iz Srpske radikalne stranke.
Obeležje ove vlade, za razliku od mnogih vlada još iz Titovog vremena pa naovamo, u tome je to što ova vlada jeste međunarodno priznati faktor, da ima komunikaciju sa svetom, ne samo sa nama dalekim, ali prijateljskim zemljama, kako ste krstili one zemlje čijih imena ne možete da se setite, neki od vas, nego sa relevantnim političkim faktorima. Ako uzmemo sedam poslednjih dana, imao sam priliku da razgovaram sa šest premijera i jednim predsednikom. To nije ništa posebno i to nije nikakav poseban uspeh, to je naprosto stanje stvari i to je normalna Srbija.
Neko je govorio, gospođa Pop-Lazić, o međunarodnim arbitražama koje su posledica privatizacije, a koje nisu urađene na valjan način. Ne znam da postoji neka takva arbitraža, a ministar Vlahović će vam dati više informacija o procesu privatizacije. Znam da postoji jedna međunarodna arbitraža u Parizu i da se ona tiče "Galenike", što nije privatizovana po zakonu koji je donet 2001. godine, nego nekim dogovorom u kome su učestvovali neki predstavnici ranijeg režima. I ta arbitraža će biti dobijena sa naše strane, kako nas uveravaju advokati koji tamo zastupaju interes i države Srbije i Republičkog fonda zdravstvene zaštite.
Gospođa Pop-Lazić je govorila o Dinkiću i Labusu, ne komentarišem, to nije Vlada, dala nam je kompliment da ne zna šta je dobro kod nas, što bi mogla da pohvali, osim što je rekla da smo lepo obučeni. Zahvaljujem na tome.
Pitanje je i njena sumnja u to da Srbija može da bude lider Balkana. Kažem da jesmo danas lider. Ako neko misli da nije tako neka mi kaže ko jeste lider Balkana danas, ako to nismo mi.
Rekli ste, u stvari to je rečeno od gospođe Pop-Lazić, da je uveden monopol na uvoz sirove nafte sa nejasnim ciljevima i da je to najdiskutabilnija odluka ove vlade. Ono što su jasne posledice, a to su ciljevi, znači, cilj je bio da se ostvari ono što su posledice te odluke, to je da šverca nafte ima onoliko koliko je to prisutno i u najrazvijenijim zemljama, znači vrlo malo, da su budžetski prihodi od akciza i poreza na naftu i naftne derivate nekoliko puta povećani, da mi možemo sada da slobodno kažemo da nam je tržište nafte i naftnim derivatima stabilizovano.
Kao što znate, u poslednje tri godine ne morate da kupujete molotovljeve koktele na uglovima ulica od litar i po sa nečim za šta kažu da je benzin, nego odete na pumpu, sipate gorivo i platite po cenama koje su i dalje najniže u Evropi.
Taj pristup će biti nastavljen još nekoliko godina do privatizacije NIS-a. Kada NIS uđe u privatizaciju, kada rešimo ono što je problem sa te dve rafinerije i sa "Petrohemijom" i kada se ovde stvori još bolja konkurencija, nego što je sada, onda neće biti potrebe za tom merom koja jeste kontroverzna, ali koja je dala vrlo jasne rezultate koji su jako povoljni i cena prerade je smanjena inače zadnjih dana.
Za potrošačku korpu sam vam rekao i da je jasno da je ona nekih 67 ili 68% veća nego što je bila pre tri godine, da su plate nominalno veće negde oko četiri puta, što znači da je umesto dve i po plate koje su bile potrebne za potrošačku korpu, da je sada nešto manje od jedne plate potrebno da se zadovolji ta minimalna potrošačka korpa.
Gospođa Pop-Lazić je rekla da su građani statistički mrtvi i verovatno je to bila i ambicija vlade nacionalnog spasa ili kako se to već zvalo; ne, nisu mrtvi, hvala na pitanju, živi su, nije im lako, imaju puno problema i najveći broj tih problema sami rešavaju, da bi deo tih problema rešili pomaže Vlada Srbije i to je normalna Srbija: da imate probleme, da rešavate probleme, da vas sreću novi problemi da i njih rešavate.
Onda smo imali jedno 15 minuta potpuno nejasnu temu koju nisam shvatio, kakve veze ima sa Vladom Srbije, a to je sindikalna saradnja, da ne postoji sindikalna saradnja, prihvatam, Vlada Srbije ništa nije učinila da bi se podigla sindikalna saradnja, jer to naprosto nije posao Vlade Srbije.
Da li je bilo socijalnog dijaloga? Da, više nego što je ikada bilo socijalnog dijaloga. Da li neki nisu zadovoljni kvalitetom tog socijalnog dijaloga? Da. Ko nije najviše zadovoljan - mi. Vlada Srbije je potpuno nezadovoljna socijalnim dijalogom.
Znači, postoji socijalno - ekonomski savet, tražio sam da mi se da koji su predlozi koje recimo ovaj sindikat koji organizuje proteste danas dao kao predlog dnevnog reda socijalno - ekonomskom savetu. Jedna tačka za tri godine, jednom su samo predložili, jednu tačku, ne sećam se, ali biće tu ministar, pa će vam on to reći i ovi protesti imaju puno galame.
I sindikalni protesti su deo normalne Srbije, ali su inicirani, ne nečim što se desilo u zadnjih mesec dana, tu se ništa epohalno nije desilo ni u privatizaciji, ni u socijalnom statusu, ni u poreskim reformama za mesec dana, jedino što se desilo, to je da su neki drugi sindikati postavljali pitanja na socijalno - ekonomskom savetu u prisustvu ovih sindikata, šta je sa 40.000 metara kvadratnih državne imovine koju koristi sindikat, zašto, ko sedi, pošto je javna tajna da je najveći deo toga dat u par zakupa, što je kao što sam već jednom rekao, protivzakonito.
Drugo, zašto bi sindikat bio finansiran iz tih izvora i zašto samo jedan sindikat? To što, ponavljam, sindikati imaju svoj sindikalni zahtev da Vlada podnese ostavku ili da bude smenjena, a da političke partije daju podršku, to je sumrak politike u ovoj zemlji.
Političke stranke treba da generišu sve političke procese, a sindikati da se opredeljuju prema tome koga će podržati.
Razumem ambiciju mnogih da budu lideri sindikata i to je bilo juče, juče je bilo i jasnih pokazivanja toga. Moram da vam kažem iskreno da je to potpuno prirodno i moja stranka želi da ima dobre odnose sa sindikatom koji želi da pomogne da se reforme u ovoj državi sprovedu, sa sindikatima, ne samo sa jednim, sa svim sindikatima koji su spremni da kažu - da, reforme su teške, reforme su bolne, ali znamo da moramo da prođemo kroz njih da bismo mogli da ostvarujemo ono što jeste jedan normalan život u jednoj normalnoj državi Srbiji.
Sa sindikatima koji kažu da treba prekinuti proces privatizacije ne možemo da sarađujemo i to je civilizacijska razlika. Ako vam treba jedan najjednostavniji razlog zašto mora da se izvrši privatizacija - to je zato što društvena svojina, niti je kada postojala, niti danas postoji u svetskoj praksi, ali ni u teoriji.
To je potpuni unikum ove države u nekom periodu ranije i kao i mnoge druge stvari koje su jedinstvene, a loše, te stvari moraju da se promene.
Proces privatizacije će biti nastavljen, imaće svoje pozitivne i svoje negativne strane; pozitivne strane su što imamo ove godine prihod od preko milijardu i 200 miliona evra, što je poređenja radi, duplo više nego prihod od privatizacije u sve tri zemlje koje žele 2007. godine da budu članice Evropske unije, znači, više nego u Hrvatskoj, Bugarskoj i Rumuniji zajedno.
To nisu privatizacije sumnjivih para ili ne znam kako se to već zove, ili kažite koja jeste pa da utvrdimo to, ali nema nijedne primedbe, niti na arbitraži, niti pred domaćim sudovima, prema tome, daj da ako ima tu problema kažemo koji su to problemi. Tih milijardu i 200 miliona su donele firme koje možemo da volimo ili da ne volimo, ali ih svi prepoznajemo.
To znači da su to velike kompanije koje neće ući u prljave poslove, ili se bar nadam, ili bar ne na našoj teritoriji, ali sa druge strane to garantuje da smo uspeli da ostvarimo neke od najvažnijih naših ciljeva, a jedan od tih ciljeva je da se stabilizuje tržište, da strani ulagači, kada ulože ovde, budu sigurni da će im se to isplatiti, da neće biti šverca koji će da ugrozi njihovu proizvodnju i da su sigurni da profit koji ovde ostvaruju iznose iz zemlje; i to nije prodaja nacionalnog bogatstva, to je potpuno prirodna stvar.
Svako ko želi, i vi koji radite nešto, i želite da tu nešto zaradite, i normalno je da to što zaradite bude što veće, i normalno je da želite da to iskoristite za povećanje svog standarda, a uloga države je tu da ti prihodi budu legalni, da se na njih plaća porez i da oni idu onim kanalima koji su dobri za razvoj jednog društva.
Prema tome, nema tu nikakve dileme oko toga da li je privatizacija uspešna ili nije. Ona jeste uspešna, paralelno sa tim ona otvara neke probleme koji se rešavaju i to je posao države; i to je normalna Srbija.
Dat nam je i primer Mađarske, kao negativan primer, voleo bih da mi kažete za jedan pozitivan primer, ako to nije Srbija - što ne mogu da shvatim da neko godinama želi svoju zemlju da pokaže najcrnjom mogućom, kakva ne može ni da se zamisli, a kamoli da postoji - dajte mi jedan dobar primer pa da se ugledamo na taj primer. Neko je malopre pomenuo Sloveniju, je li to ona ista Slovenija za koju ste rekli, neki od vas, da će da umre bez nas, je li to ta ista, pa kako to onda može da bude dobar primer.
Slovačka, što se tiče Slovačke, imamo jedno tri puta brži razvoj kroz ove tri godine, nego što su oni imali u prve dve godine. Koje god poređenje hoćete da imate, uzmite i pogledajte ga, po broju zaposlenih, po prihodu od privatizacije i od direktnih investicija, po prosečnoj plati, po svemu možemo da se poredimo sa bilo kojom državom, za prvih 1000 dana nijedna nije ostvarila ovo što je ostvareno ovde.
Da li je to dovoljno? Nikako nije dovoljno, nije dovoljno, zato što mi i zaslužujemo i moramo da budemo u mnogo boljoj poziciji, da bismo to uradili moramo da radimo svi, ne da bi svi podržavali Vladu, naprotiv, to niti je ikada bilo, niti to treba da bude, ali da svako odradi svoj deo posla.
Pozivam vas iz svih političkih stranaka da ostvarite program svojih političkih stranaka. U svakom programu svake stranke piše da želite da Srbija bude deo Evropske unije. Pa, onda glasajte na Skupštini zakone koji nemaju političke karakteristike, koji se ne bave ovom ili onom političkom strankom, nego koji su deo agende onih zakona koje moramo da ostvarimo da bismo podigli standarde u našoj državi i da bismo onda mogli da budemo još bolji kandidat za Evropsku uniju.
Ne tražim da radite bilo šta što je protivno vašim programima, samo pročitajte svoje programe i primenjujte to što piše u vašim programima na sednicama Skupštine. Imaćemo mnogo brže procedure za usvajanje svih ovih zakona koji su neophodni.
Usput, za ovih 1000 dana u ovom parlamentu vašom zaslugom je usvojeno 150 zakona na predlog Vlade. Ako bolje pogledate, to je jedan sedmično. Ako tome dodate one zakone koji su doneti u parlamentu državne zajednice, odnosno pre toga u parlamentu savezne države, dodate još 150, to znači da je svaki treći dan donet neki zakon. Zahvaljujem vam se na tome. To su mahom predlozi ove vlade.
Hvala vam što ste glasali za te zakone, ali to je malo, zato što je dno na kome smo bili toliko duboko da nam treba svaki dan da donosimo po jedan zakon koji neće biti afirmacija niti ove vlade pojedinačno, niti bilo koje političke stranke, nego afirmacija Srbije koja zna, koja želi da bude deo Evropske unije, koja jeste lider na Balkanu, ali mora da bude još bolji lider, da ima još veće odgovornosti i da više bude uzor svima oko nas. To možemo da uradimo zajedno. To možemo da radimo i svako pojedinačno. Biće sporije i biće teže.
Možemo da se svađamo oko raznih tema, ali hajde da napravimo jedan zajednički spisak tema oko kojih se slažemo. Strašno bi bilo ako u Srbiji političke stranke, parlamentarne, sindikati, mediji, NGO, ne mogu da se dogovore oko deset najvažnijih stvari i da oko tih deset najvažnijih stvari ne bude više nikakve dileme. Ko god da bude ministar, predsednik Vlade, opozicija ili bilo ko, da kaže: da, to jeste stav Srbije.
Najveći deo problema koji mi imamo danas od Kosova preko Haga, privrede, svega drugog, sami smo stvorili. Moramo to da priznamo. Sami smo stvorili svojim poslovičnim odnosom prema onom što se zovu nacionalni državni interesi. Ova vlada je pozivala više puta na takav konsenzus. Uspelo je nekoliko puta oko pitanja Kosova i Metohije, ali bojim se, ne baš iskreno. Kako god, to je dobar početak. Pozivam vas da se to nastavi, ne oko glasanja o poverenju Vladi, glasajte kako ste naumili onog dana kada je podneta inicijativa.
Nemojte da glasate za Vladu ako niste uvereni da ona može da nastavi reforme. Nemojte da glasate za ovu vladu ako mislite da će tim glasanjem neko od vas da ostvari neke koncesije i da će dobiti neki novac, neko zaposlenje, da će moći da progura nekog svog ko je neki kadar. Ne, nemojte da glasate za Vladu sa tim da mislite da ste ostvarili nešto za sebe, svoju partiju, svoju porodicu.
Glasajte za Vladu ako mislite da je ona nastavljač reformi koje su započete. Glasajte za Vladu ako iskreno želite da Srbija bude normalna zemlja.
Kao predsednik Vlade, i većina poslanička koja sedi ovde, a utvrdićemo kolika je, neće pristati ni na kakvu ucenu. Neće kupovati nikakve poslanike. Neće kupovati ništa. Neće prodavati ništa osim onoga što može da se prodaje po zakonu. Bićemo uvek spremni da vam oko toga podnesemo izveštaj. Nemojte da mislite da ćete ovde naći partnera koji će da bude sklon tome da prihvata ucene iz bilo kojih razloga. Ne postoji nijedan razlog koji će biti opravdan za mene ili za bilo koga iz ove vlade da prihvati bilo koju ucenu. (Aplauz.)
Molim vas da svi zajedno shvatimo i počnemo da se ponašamo prema Srbiji na način na koji se danas prema Srbiji ponaša međunarodna zajednica. Ne ucenjuju, ne prete, nego razgovaraju sa nama kao sa ravnopravnim partnerom (žagor), možda ne sa vama, ali sa Srbijom razgovaraju i razgovaraće sa Srbijom. (Aplauz.)
Usput da vam kažem, šefovi poslaničkih grupa, članovi Odbora za bezbednost, dobili su ovu publikaciju. To se zove "Albanski terorizam i organizovani kriminal na Kosovu i Metohiji". Očekujem da će to u daljoj raspravi, kroz ono što je uradila BIA, da bude još dostupnije i ja ću govoriti o tome. Ovo je prvi put da na 189 strana dobijete jednu skupljenu informaciju o tome šta je albanski kriminal i terorizam na teritoriji Kosova i Metohije. Ovo je zajednički rad BIA-e, vojnih službi i službe koja se nalazi u Ministarstvu inostranih poslova. Ovo je prvi put predstavljeno vama, našoj javnosti i međunarodnoj javnosti.
Ova vlada će nastaviti da se u odnosu na Kosovo i Metohiju ponaša na isti način kao što je to činila i u prve tri godine. Nažalost, teško je tamo da se stanje poboljša drastično za kratak rok, ali čak i tu je stanje bolje nego što je bilo skoro.
Što se tiče demonstracija ispred, neko je proturao vesti da je bilo povređenih. Znam da je u toku sednica Odbora za bezbednost koja će dati izveštaj o tome. Vas pozivam i ponavljam još jednom, glasajte prema Vladi onako koliko ste opredeljeni da Srbija bude normalna. Ako ne želite da bude normalna, glasajte protiv ove vlade. Hvala vam. (Aplauz.)

Nisam rekao da nisu normalni ljudi koji su podneli ovu inicijativu. Nisam kompetentan da odlučujem o njihovoj normalnosti ili nenormalnosti, ali Vlada se ovde pojavila na vašu inicijativu, što je jasan odgovor da tu inicijativu smatramo legitimnom i zato smo ovde. Normalno je da ćemo to da iskoristimo da popravimo marketing koji nam je definitivno bio loš, loš je bio zato što su neki prebukvalno shvatili demokratiju, pa su rekli - hajde, neka to bude sada, neka sama opozicija dobije prostor, što je dobro za početak, ali nije dobro zbog same države.
Kako će ko da glasa, to sam rekao vrlo jasno, više puta sam ponovio. Definitivno je da ovo u čemu mi živimo jeste normalna država, sa svim svojim lošim, manje lošim, dobrim i odličnim stanjem u oblastima koje su od određenog interesa.
Prema tome, problem je da shvatite - oni koji su govorili malopre da smo mi izgubili sada samostalnost, integritet, da neko drugi upravlja, da je izgubljena ekonomska stabilnost građana, njihova sigurnost - kada je to bilo, da li se vi sećate kada je to bilo? Ne kada ste vi bili sigurni i kada ste vi bili na vlasti, nego kada su građani bili sigurni.
Samo da dodam još, da vas podsetim da 1991. godine nisu bile sankcije, da 1991. godine nije bilo bombardovanja i da je nažalost tačno da je sada privredni obim te privredne aktivnosti na 55% iz 1991. godine, ali vi ste ga spustili na 30%, od 1991. godine do 2000. godine. I nažalost, trebaće nam, kao što smo i govorili, deset godina da se vratimo na 1990. godinu i to, nažalost, nije uspeh ili neuspeh ove vlade, toje zatečeno stanje koje ste nam vi ostavili.

Hvala vam što ste nam dali priliku danas da počnemo da govorimo o onome što je radila Vlada za ovih 1.000 dana. Nastaviće se sutra.
Nekima je, očigledno, iz svega što je gospodin rekao, shvatio sam, zanimljivo, nešto oko žene, gde spava, to se zna u Beočinu. To, nažalost ili na sreću, bolje rečeno na sreću, nije posao Vlade Srbije i o tome se neću izjašnjavati. Sve drugo je posledica civilizacijskih razlika. Stvarno nema potrebe da objašnjavam ljudima da društvena svojina u kojoj ste vi uživali, u kojoj vam je rastao standard, ne postoji. To je bila virtuelna realnost i biće privatizovana na način kako je započeto i vi ćete biti srećni što ste bili nemi svedoci toga što se dešavalo, a kamoli mi koji smo radili na tome. Vidimo se sutra.

Dame i gospodo, dobar dan. Želim u ovu veselu atmosferu da unesem malo zabrinutosti, ali bez namere da onima koji se zabavljaju sa ovim temama, dok se napolju dešava život kao i ovih hiljadu dana od formiranja prve Vlade Zorana Đinđića, da se prvo zahvalim onima koji su predložili drugu i treću tačku i time dali priliku Vladi Srbije da u narednih nekoliko dana pokaže ono što je učinjeno u Srbiji za tih hiljadu dana, a za šta je bila odgovorna Vlada Srbije.
Biće tu stvari koje su dobre, siguran sam da će među vama biti puno onih koji će se složiti da je dosta dobrog urađeno. Biće u tim izveštajima puno onoga što nije dobro i puno onoga što je započeto i što je moglo da bude završeno i što će biti završeno sigurno. Moglo je da bude završeno brže da je bilo malo više volje od strane vas poslanika.
U pravu su oni koji kažu da opozicija nije zadužena za to da pravi većinu u parlamentu. Ja se potpuno slažem sa tom konstatacijom. Ali, nisu u pravu oni koji kažu da poslanici po definiciji moraju da glasaju protiv predloga Vlade. Niste vi niko. Kada su ga birali građani, nije biran za opoziciju ili za vlast, nego je biran za narodnog poslanika da predstavlja građane koji su za njega glasali. Da bi mogli da predstavljate te građane na adekvatan način, onda morate da na svom poslu, a ovo je vaš posao, činite nešto što je korisno za te građane i za celu Srbiju.
Prema tome, samo se setite toga šta je uloga poslanika i onda neće biti nikakvog problema da glasate za predloge zakona za koje sami kažete da su dobri, da su reformski, da su u skladu sa onim što je naš cilj, a to je priključivanje Evropskoj uniji, da su zakoni koji nemaju ni "p" od politike i koji apsolutno mogu da budu deo onoga čime ćete i vi da se ponosite, ne Vlada, Vlada je tu predlagač. Na puno naših predloga bilo je dosta intervencija poslanika i iz opozicije i iz vlasti i to je bilo sve prihvatano samo sa željom da se ti zakoni poboljšaju i što pre usvoje.
Da vam kažem, ima preko 50 zakona koji danas čekaju na usvajanje u parlamentu; ne optužujem nikoga, to je samo informacija.
Evo šta se desilo neki dan kada je usvajan dnevni red za ovu sednicu: onda je, iz ne znam kojih razloga, došlo do toga da se skine ceo set zakona koji bi doprineli tome da naš put prema Evropskoj uniji, a to je želja svih poslaničkih grupa koje ovde vidim, bude skraćen, ubrzan. Recimo, imamo predlog zakona o evidentiranju prometa preko registar kasa, to je zajedno sa zakonom o porezu na dodatu vrednost najbolje sredstvo za suzbijanje sive ekonomije.
Ali pošto sam mislio da temu znate onda mogu da napravim link koji hoćete, a to je da smatram da je besmislena prva tačka dnevnog reda, koliko su potpuno smislene druga i treća, i to je pravo poslanika, pravo Skupštine da traži izveštaj Vlade. To što do sada niste tražili, žao mi je, to ne zavisi od mene, ali da je bilo zahteva za glasanje o poverenju ranije, imali biste priliku za to. Zašto je prva besmislena? Zato što glasate o, kako ste vi nazvali, to se formalno zove o razrešenju predsednice Skupštine, ali vi ste to nazvali kolokvijalno o poverenju.
Ja sam jedno kratko vreme, nekih 10 godina, bio poslanik u ovom i u saveznom parlamentu i imao sam priliku da se upoznam sa tim šta predsednik parlamenta može da radi. Nisam ekspert za poznavanje vašeg Poslovnika, ali iz onoga što sam mogao na brzinu da proučim nema nikakve velike nadležnosti koje mogu bitno da utiču na rad parlamenta. Tu mogućnost nije imao ni prethodnik gospođe Mićić, a ni ona sama. Ono što je radila gospođa Mićić na mestu predsednice parlamenta i v.d. predsednice Srbije može da joj služi na čast.
Kao zamenik predsednika Demokratske stranke, kao predsednik Vlade, kao čovek koji je ozbiljno rešio da se bavi politikom i pokušavam da to dokazujem svaki dan, imam pravo to da kažem. Sve što je ona radila je deo zajedničke politike koja je predstavljena građanima na izborima decembra 2000. godine, koja je počela da se sprovodi 26. i 29. januara 2001. godine, koja se sprovodi hiljadu dana. Ovih hiljadu dana, gospodo, svi zajedno, i ljudi iz opozicije i ljudi koji su ovde predstavnici vlasti, svi živite u jednom društvu koje se drastično razlikuje od onoga što je bilo do 5. oktobra. Oko toga se svi slažemo. Neki će reći da je sada bolje, a neki će reći da je sada gore.
Ono što je definitivno ogromna razlika u odnosu na to vreme, to je što danas može da se raspravlja u parlamentu o smeni predsednika parlamenta. U moje vreme, kada sam ja bio poslanik, ne sećam se toga. Ne sećam se ni rasprava o poverenju Vladi, ne sećam se nijedne ozbiljne rasprave koja je vođena u ovom parlamentu do 2000. godine.
Demokratija nikako nije jednostavna, nije ni jeftina, nije ni laka, a nije ni prijatna. Ona ima svoja stroga pravila koja nekada teraju, bilo građane, deo građana, bilo one koji su zaduženi da ostvaruju njihove želje, a to smo mi poslanici i ljudi u izvršnoj vlasti, da imaju i teške trenutke, da se ne slažu sa nečim, da imaju drugačije lično mišljenje, ali uslov za normalnu demokratiju u jednoj državi je to da se te razlike prevaziđu ako postoji način da se zajednički deluje ka ostvarivanju zajedničkog cilja.
Mislim da imamo jedan zajednički cilj, a to je Evropska unija. Mogu danima da vam govorim o svemu onome što je bio cilj vašeg rada, dnevni red koji je predlagala predsednica Nataša Mićić, koji ste vi odbijali; sećam se jednog dana da ste glasali protiv dnevnog reda, ne znam trenutni status jedne stranke ili više stranaka ovde, ali su definitivno glasali protiv dnevnog reda, što je vrlo neobična situacija i to je bio glas za tezu - nećemo da radimo, ili ne znamo ili nas mrzi ili idemo malo u hlad. To jeste politika i programsko opredeljenje jedne stranke i ja nemam ništa protiv toga.
To je čista politička sloboda i mislim da se vide posledice toga da ti ljudi izgledaju puni energije za nastavak rada na poboljšanju života u Srbiji, ali bih vas ja i ovom prilikom, bez ambicije da menjam vaše stavove koji su vezani za prvu, drugu i treću tačku dnevnog reda, zamolio da za trenutak, ili da ipak to bude malo duže opredeljenje, pokušamo da se dogovorimo šta je to što je nesporno u našim ciljevima, pojedinačno. Dakle, da skupimo te pojedinačne ciljeve, ono što se ne razlikuje, ako je to Evropska unija, ako je to borba protiv kriminala, ako je to borba za rešavanje pitanja Kosova i Metohije na način koji će omogućiti sigurnu budućnost, ako imamo zajedničke neke ciljeve da onda do izbora, koji, evo, svečano vam kažem neće biti održani decembra sledeće godine, biće pre toga, ali, hajdemo do tog vremena šta možemo da učinimo oko zajedničkih ciljeva da to počnemo da radimo danas.
Nije nemoguće, da vas podsetim, imali smo neki zdravstvene probleme, neki sa bubrezima i kičmom, ali imali smo prilike da radimo zajedno. To je bila Deklaracija o Kosovu i Metohiji i pokazali smo da možemo da govorimo, ako ne istim jezikom, istim rečima, onda sa istim ciljem, i to smo postigli.
Da li mislite da je ono što se desilo nakon toga pomoglo našim nacionalnim interesima koji su vezani za Kosovo i Metohiju? Da li jeste ili nije, prepuštam vama. Da li smo svi izgubili svoj deo zasluga što smo mogli da tu našu poziciju podignemo na još viši nivo, da li imate primedbu na ono što je radila Vlada? Ako imate primedbe na tu temu, onda vam stojim na raspolaganju zajedno sa svojim kolegama, članovima Vlade; verovatno ćemo sledeće nedelje imati dovoljno vremena da o tome govorimo.
Danas vas molim da kada se završi ova sednica, šta god da se desi sa Vladom, ipak stavite na dnevni red sledeće sednice nove tačke dnevnog reda koje neće imati tako velike reči u naslovima, a to je recimo da se pored ovog zakona o evidentiranju prometa preko registar kasa, stavi na dnevni red predlog zakona za agenciju za razvoj infrastrukture lokalne smaouprave. Dvadeset miliona evra iz donacija stoji već šest meseci i čeka da to bude usvojeno.
Molim vas da stavite na dnevni red i da glasate zajedno za predlog zakona o prestanku važenja Zakona o porezu na fond zarada, jer se time za 3% smanjuje opterećenje privrednika.
Molim vas da stavite na dnevni red i nakon toga da glasate za predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama, čime se za 20% poboljšavaju šanse domaćih preduzeća na svim javnim tenderima.
Pozivam vas da budete oštri prema Vladi kada dođe druga, pa treća tačka. Pozivam vas da u toj diskusiji skupite svu svoju energiju, da nađete sve ono što imate da zamerite Vladi, da pomenete i sve afere, da pomenete svih osam ili devet imena koja se pominju, ali smislite još nešto važnije. Ne verujem da građane više interesuju te afere. Vi ste dali svoj značaj, odigrali ste svoju ulogu, otvorili ste to, a sada je na javnosti, na sudovima, na tužilaštvima da privedu to kraju.
Da li će Vlada, odnosno vladajuće stranke zbog toga biti kažnjene na sledećim izborima, da li će ti ljudi biti u zatvoru ili će u zatvoru ili bar kažnjeni biti oni koji su vršili klevete, to ćemo videti. Ali, siguran sam da građane Srbije danas mnogo više interesuju pitanja koja se zovu Kosovo i Metohija, Evropska unija, borba protiv kriminala i nastavak reformi. Zapošljavanje je tema za srpsku Vladu, za ovu i sledeću godinu, a to je i tema za Demokratsku stranku i ostale stranke DOS-a. Hvala vam.

Gospođo predsednice, dame i gospodo, Kosovo i Metohija kao maltene večna  tema na ovim prostorima je ponovo na dnevnom redu najvišeg tela u ovoj državi, a to je Narodna skupština. Problem Kosova i Metohije nije nastao ni pre četiri godine, ni pre 15 godina, ni pre 50 godina, nego mnogo ranije. Ceo 20. vek je prošao u rešavanju tog problema.
Nažalost, problem nije rešen, a svi koji su ga rešavali, pogoršavali su situaciju sve to vreme. Pre četiri godine, 10. juna 1999. godine međunarodna zajednica je preuzela na sebe da pokuša da reši taj veliki problem.
Prvi put da se taj problem rešava spolja, ne sa područja Balkana, ne ni sa područja Srbije, ne iz država koje se nalaze na ovom području.
Nažalost, tradicija loših rešenja je nastavljena. Mogu da kažem da je potvrđena i ubrzana. Ni međunarodna zajednica, ni KFOR, ni UNMIK, ni svi drugi, koji su na toj teritoriji prisutni, nisu uspeli taj problem da reše, a jesu ga pogoršali do ivice izdržljivog.
Ono što je danas stanje na toj teritoriji, u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, to je da je preko 200.000 ljudi moralo da pobegne pred terorom, da je 1.167 ubijenih i 1.136 kidnapovanih Srba i nealbanaca, da je na desetine hiljade kuća spaljeno, da je oko sto crkava i drugih verskih objekata uništeno ili oštećeno, da je oskrnavljeno 40 grobalja, da su Kačanik, Štrpce, Glogovac, Podujevo, Štimlje, Dečani, Đakovica, Dragaš i Mališevo opštine bez ijednog nealbanca, bez ijednog Srbina. To je stanje stvari.
Još gore od svega ovoga je to da nijedan ubica ili kidnaper nije pronađen za ove četiri godine od kada međunarodna zajednica ima odgovornost za Kosovo i Metohiju.
Povratak, kao glavni posao međunarodne zajednice po Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, izvršen je maksimalno, odnosno sa 120% kada su u pitanju Albanci, jer su za sedam ili osam dana svi vraćeni u svoje domove, što je dobro, i usput je još 200.000 novih stanovnika albanskog porekla došlo na Kosovo, ali nije ni najgore što se dešava za ove četiri godine.
Ispod 2% možemo da merimo broj Srba koji su se vratili na tu teritoriju. Zašto? Zato što su sprečavani terorizmom, zato što su sprečavani dnevnim pritiskom, zato što su nesposobnost UNMIK-a i KFOR-a da im omogući povratak i da im garantuje dnevnu bezbednosti i minimum slobode kretanja bili razlozi da se Srbi, iako imaju veliku želju za povratkom, vrate samo u tom malom procentu.
Ono što su najnoviji dokazi tog terorizma i nesposobnosti UNIMIK-a i KFOR-a su porodica Stolić, Ivan Jovović i Pantelija Dakić - najnovije žrtve, troje ili petoro od 2.500 žrtava nealbaskog porekla. Ni u njihovom slučaju, još uvek, nema nikakve informacije da ima osumnjičenih, da ima privedenih ili da ima onih protiv kojih će biti pokrenut krivični postupak.
Ono što obeležava Kosovo i Metohiju danas je ugrožavanje svih ljudskih prava, svih redom, pa čak i onog osnovnog, a to je pravo na život.
Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija reguliše bezbednost života na Kosovu i Metohiju, režima na Kosovu i Metohiji, do konačnog statusa te teritorije.
Šta su zadaci međunarodne zajednice odnosno KFOR-a, odnosno UNMIK-a po Rezoluciji 1244?
Pre svega, to je razoružavanje svih onih koji nelegalno nose oružje. Pre nekoliko dana smo dobili podatak, upravo od UNMIK-a, da je oko 700.000 dugih i kratkih cevi, još uvek, u posedu onih koji na to nemaju pravo.
Drugi zadatak je bio da se posebno razoružaju one paravojne formacije koje su učestvovale u ratnim sukobima i koje su očigledno vršile ratne zločine, pre svih, UČK. Da li je to završeno? Ne, to nije završeno. Deo tih ljudi je preveden u Kosovski zaštitni korpus i kosovsku policiju, a oni i dalje rade onaj isti posao, sa istim onim ciljem koji su radili i 1998. i 1999. godine, a to je širenje terora i ugrožavanje života svih onih koji su protiv velikog sna o nezavisnom Kosovu.
Zadaci u pomenutoj Rezoluciji su i da se izvrši povratak, o čemu sam već nešto rekao; da se zaštite sva prava Srba i drugih nealbanaca na toj teritoriji; da se prekinu terorističke akcije; da se pokrene postupak pred Haškim tribunalom za sve one koji su vršili ratne zločine na toj terotirji, i za Srbe, i za Albance i za sve druge.
To je i danas neostvareni zadatak i neostvarena odgovornost međunarodne zajednice na tom području.
Da li je moguće dovesti vladavinu prava, minimum bezbednosti i slobode kretanja na teritoriju Kosova i Metohije? Da li međunarodne trupe imaju tu snagu? Pitanje je da li one to žele ili je pitanje da li to one mogu?
Mislim da imamo dovoljno dokaza da je mogućnost međunarodnih snaga velika i da one mogu da uvedu mir i sve ono što treba da krasi mir na jednoj teritoriji. Imamo primer Bosne i Hercegovine. U Bosni i Hercegovini su sto puta manje žrtve nakon dolaska međunarodnih snaga na tu teritoriju, nego što je to u slučaju Kosova i Metohije, nakon dolaska međunarodnih snaga na teritoriju Kosmeta.
Očigledno je da postoji način, ali očigledno da nije postojalo dovoljno volje.
Mi smo, kao država i kao narod, još uvek, žrtve stereotipa o tome šta je Srbija i kako Srbi shvataju politiku i kako se ponašaju kada imaju moć državnih institucija i državne vlasti. Naš zajednički cilj bi trebalo da bude da promenimo taj stereotip i da pokažemo da ono što se u ovoj državi dešavalo od 1990. do 2000. godine nije pravilo, nego da je to težak, loš izuzetak, koji nije svetli deo srpske istorije, da je to izuzetak koji mora veoma brzo da bude, ne zaboravljen, nego gurnut u stranu, da ne bi smetao daljem razvoju ove države, ovog naroda i budućih generacija.
Prema tome, misija ove deklaracije je da ponovo ukažemo međunarodnoj javnosti na njenu odgovornost za rešavanje pitanja Kosova i Metohije, ali, takođe, da pokažemo i međunarodnoj i domaćoj javnosti da smo spremni da nastavimo sve ono što su naši zadaci i po Rezoluciji 1244, ali i po onome što su naši državni i najviši zadaci vezano za Kosovo i Metohiju.
Postoji još jedan faktor koji je odgovoran za ovo stanje i koji bi morao da promeni svoj stav prema problemu Kosova i Metohije, a to je albanska manjina odnosno njihovi lideri. Privremene albanske institucije imaju visok nivo odgovornosti za dobar deo dešavanja na Kosovu i Metohiji. Oni moraju biti garant slobode, bezbednosti, života svih na Kosovu i Metohiji, i Albanaca, ali i svih drugih, na isti način, ili još bolje, ako je to moguće, kao što je to Vlada Srbije i kao što su to insitucije Srbije odgovorne za živote svih pripadnika nacionalnih manjina na teritoriji Srbije, od Subotice do Preševa. Ako te institucije, ti lideri, privremeni ili dugoročni, imaju želju da se pokažu kao ljudi sposobni i spremni, ljudi sa kapacitetom da pomognu pravljenju jednog multietničkog, mirnog i prosperitetnog društva, onda danas moraju da pokažu tu odgovornost.
Ponavljam, najveći deo odgovornosti je na međunarodnoj zajednici i mi imamo na mestu šefa UNMIK-a novu ličnost. Nadam se da je dolazak gospodina Harija Holkerija ne samo promena personalnog tipa, nego da je to promena politike prema teritoriji Kosova i Metohije, promena politike međunarodne zajednice.
Možemo da budemo zadovoljni prvim izjavama i prvim odlukama novog šefa UNMIK-a. Rekao je da je Rezolucija 1244 jedina vodilja na njegovom putu, rekao je da neće primati savete nikoga, bilo da je on sa područja Kosova i Metohije ili nekog drugog područja, dozvolio je gospodinu Čoviću i meni da prisustvujemo sahrani u Goraždevcu. To je presedan za protekle četiri godine i to bi mogao da bude jedan dokaz da se nešto menja, ali nažalost, to što sam kao premijer zajedno sa gospodinom Čovićem bio na sahrani nije ono što može da nas zadovolji. Siguran sam da svi želimo to, da predstavnici državne vlasti u Srbiji mogu da odu na Kosovo i Metohiju, ne samo na sahrane, nego i na svadbe i na druga veselja, na useljenja u kuće, na prve rođendane dece koja su rođena na Kosovu i Metohiji i to je odgovornost međunarodne zajednice.
Očekujem da narednih nedelja i meseci bude potvrđena ova moja dobra želja i nadam se da je u međunarodnoj zajednici došlo do, ako ne potpunog preokretanja pogleda na taj problem, onda bar do toga da je poremećena stereotipna slika o tome da su Albanci na Kosovu žrtve, a Srbi vekovni đavoli.
Pitanje je šta mi treba da učinimo, šta je na nama, na institucijama, na vlastima u Srbiji, u Beogradu, da li mi možemo da učinimo nešto više od onoga što je do sada učinjeno. Ponoviću da ne postoji ni jedan zadatak koji je dobila srpska Vlada ili srpski parlament po Rezoluciji 1244 a da taj zadatak nije izvršen. U mnogim susretima postavljam pitanje gostima iz inostranstva šta mi možemo još uvek da učinimo, da li postoji neki način da mi povoljnije utičemo na rešavanje dnevnih problema Srba i drugih nealbanaca na teritoriji Kosova i Metohije. Odgovor je ćutanje.
Odgovor je da ne postoji ništa što mi možemo formalno da učinimo, ali mislim da ipak možemo, svako sa svoje strane. Obaveza Vlade Srbije i čini mi se vaša, Narodne skupštine Republike Srbije, jeste da svakodnevnim aktivnostima jačamo demokratski potencijal države Srbije, da je pokazujemo u boljem realnom svetlu pred međunarodnom zajednicom u odnosu na ono kako je ona do skora izgledala, da jačamo institucije, da se borimo protiv kriminala i korupcije, da tražimo nove i obnavljamo veze sa starim saveznicima koji mogu da nam pomognu u rešavanju problema Kosova i Metohije.
Ne postoji rešenje koje možemo da donesemo sami, ne postoji rešenje koji ni Albanci sa Kosova mogu da donesu sami, teško da postoji rešenje koje može da bude posledica našeg dogovora sa kosovskim Albancima, uz postojanje naše dobre volje, želje za razgovorom koji sada ponavljam. Naime, mislim da je svima jasno da to rešenje mora da ima međunarodni karakter i međunarodnu verifikaciju, a to znači da bude prihvaćeno i od Evropske unije, i od SAD-a i od Ujedinjenih nacija.
To je ono što mi možemo da učinimo, da se dogovorimo bar oko nekih prioriteta koji su nam važni, i to svim strankama koje su zastupljene u ovom parlamentu, svim političkim snagama koje imaju ambiciju da budu zapamćene po dobru na političkoj sceni Srbije.
Siguran sam da ste vi svesni i težine situacije i naše zajedničke odgovornosti za rešavanje ove situacije, odnosno ovog problema.
Siguran sam da ćete danas glasanjem za ovu deklaraciju potvrditi istorijsku istinu da se Kosovo i Metohija, a i sve drugo, brani hrabrošću, mudrošću i slogom.

Mislio sam da je dobro da pre pauze dam odgovore na neka pitanja koja su postavljena u prepodnevnom delu rasprave. Prvo moram da kažem da je moje mišljenje i moj utisak da za Srbiju i za Srbe na Kosovu i Metohiji ima šanse. Ako odvojim neke pojedinačne diskusije i ako odvojim iz nekih drugih diskusija onaj već foklorni deo prebacivanja, ličnog prebacivanja i vređanja nekih ljudi, mislim da smo na putu da ovaj parlament, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, donese zajedničku deklaraciju, zajednički stav i to je ono što može da bude najveće ohrabrenje Srbima na Kosovu i Metohiji.
Pitanje je šta je urađeno od 2000. godine do danas? Postoji čitav niz pojedinačnih mera, a to je gospodin Čović i sam naveo oko pomoći u kućama, u hrani, u svemu onome za šta je zadužen Koordinacioni centar, ali mislim da je takođe važno, i što je od 2000. godine do danas učinjeno, to je da je Srbija sada u boljoj poziciji u odnosu na Albance sa Kosova. Mislim da oko toga isto teško možemo da se ne složimo. Nažalost, ta svest kod albanskih ekstremista, terorista o tome da njihova zvezda tamni, a da se ponovo javlja šansa za Srbiju i za Srbe, da je i to povod za eksalaciju ovih akata terorizma.
Da li je moguće menjanje Rezolucije 1244, neko je to pomenuo kao predlog gospodina Tadića, ministra odbrane. Nisam čuo da je gospodin Tadić to rekao i sumnjam da je mogao da kaže tako nešto, jer slažem se da bi menjanje Rezolucije 1244 bilo prvo, nemoguće, a ako je moguće, onda bi bilo loše za naše interese. Takođe je rečeno da je neko iz DOS-a pričao o podeli Kosova i Metohije. Prvo nije tema status Kosova i Metohije, niti je to tema ove deklaracije niti ove sednice, niti je to tema o kojoj će se govoriti brzo. Mi nećemo pristati na tu temu dok se ne sprovede ono što piše u Rezoluciji 1244 i to danas nije tema.
Bilo ko da je pomenuo to, čuo sam od nekih eksperata da nude takav predlog, ali nisam čuo ni od koga iz DOS-a. Ako je neko iz DOS-a to i rekao, onda je to njegov lični stav i DOS, niti Vlada Srbije, ne stoje iza takvog stava.
Pomenuli ste generala Lazarevića i Hag. Odgovorno tvrdim da do Vlade Srbije nije došla nikakva informacija da je gospodin Lazarević optužen pred Haškim tribunalom. Da je to tako dobili biste o tome informaciju, vi i cela srpska javnost. Znači, po saznanju Vlade Srbije, do danas, 27. avgusta, gospodin general Lazarević nije optužen pred Haškim tribunalom i da ne pričamo dalje o toj temi.
Pitanje da li je moglo da se učini nešto više za ove četiri godine ili bolje rečeno manje od tri godine; mislim da je moglo i postoji jedan deo gde smo zakazali. Ne kao pozicija ili opozicija, vlast ili opozicija, nego jedan segment koji je mogao da bude bolje iskorišćen, koji bi dao dobre rezultate praktično na samom terenu, ali bi vratio u svest građana Srbije problem Kosova i Metohije, koji nažalost polako kod jednog dela populacije odlazi iz te svesti, a to je povezivanje naših lokalnih smaouprava sa lokalnim samoupravama ili enklavama na Kosovu i Metohiji. Normalno da mislim na srpske i mislim da bi to bio dobar nastavak onoga što Srbija može da učini za Kosovo i Metohiju, za Srbe i druge nealbance na toj teritoriji.
Pošto ovde ima nekoliko predsednika izvršnih odbora ili predsednika skupština velikih gradova u Srbiji, pozivam ih da se još u pauzi danas dogovore oko toga koji će grad preuzeti odgovornost i pomoć, saradnju, svaku vrstu razmene, kulturne i ekonomske, sa jednom enklavom sa Kosova. Nažalost, imamo manje enklava na Kosovu nego što imamo velikih gradova u Srbiji tako da bi po dva grada mogla da preuzmu odgovornost, jedan deo odgovornosti za jednu enklavu.
Bilo je dileme i zaklinjanja da ne uđemo u pregovore. Niko nije pomenuo pregovore, niti u javnim nastupima, niti u bilo kojoj komunikaciji, niti u ovoj deklaraciji. Znači, ne govorimo ni o kakvim pregovorima. Pregovori su nešto što dolazi kada počne priča o konačnom statusu, a ta priča neće početi skoro.
Povratak vojske i policije; mislim da je primereno onima koji su rekli da povlače takve demagoške priče. Prvo, znate i sami da je to nemoguće, da to ne zavisi od nas samih i ako odlučimo da sami vratimo vojsku i policiju da ćemo imati sukob sa celim svetom. Imali smo takav sukob 1999. godine. Što se mene tiče, što se Vlade Srbije tiče, dosta je bilo. Takvih pobeda nam je bilo dosta. Poštovaćemo Rezoluciju 1244 u svim njenim segmentima, u onim koji nam se sviđaju i u onim koji nam se ne sviđaju. To je pitanje za vojsku i za policiju.
Da li će se vratiti nekada? Da, nećemo odustati od toga, ali to neće biti rešenje za opstanak i povratak Srba na Kosovo i Metohiju, kao što nije bilo rešenje za opstanak Srba kada je nekoliko desetina hiljada policajaca i vojnika bilo na toj teritoriji. Nakon toga, nakon njihovog boravka tamo, odseljeno je 250.000 Srba.
Što se tiče prebacivanja oko toga da je sednica trebalo da se sazove ranije, odmah nakon tragičnog događaja u Goraždevcu, ne vidim šta bi Skupština Srbije mogla više da učini u tom trenutku od onoga što je učinila Vlada. Da li je mandat naših predstavnika u Savetu bezbednosti bio dovoljan? Jeste bio dovoljan i u Ustavu Srbije piše da politiku ove države vodi Vlada, tako da sa te strane nema nikakvih dilema.
Da budemo iskreni, da je neko od onih koji sada govore stvarno hteo vanrednu sednicu Skupštine mogao je da je sazove. Dovoljna su 84 potpisa za to. Nažalost, znam da moja Vlada nema podršku ostatka parlamenta, znači 160 i nešto, i prema tome, oni koji sebe predstavljaju opozicijom su mogli da skupe 84 potpisa i da sazovu vanrednu sednicu parlamenta povodom događaja u Goraždevcu. Ali, mislim da je ova sednica dovoljna i dobro mesto za osudu onoga što se tada desilo, da su mere preduzete i da objektivno gledano niko od vas ne može da kaže da te mere nisu bile maksimum od onoga što je moglo da se učini.
Da li je Savet bezbednosti dao drugačiju ocenu događaja na Kosovu i Metohiji? Da, jeste. Da li je to dovoljno jako? Ne, nije. Prvi put na tom mestu je pomenut terorizam na Kosovu i Metohiji, albanski terorizam na Kosovu i Metohiji. Nisu to usvojili kao zajednički stav, ali većina onih koji su govorili na toj sednici su pomenuli albanski terorizam kao zlo na Kosovu i Metohiji. Mnogi su se pitali da li treba da se proglasi cela misija neuspešnom i svi su tražili da UNMIK na licu mesta mora da pokaže, zajedno sa KFOR-om, mnogo veću odlučnost u sprovođenju onoga što piše u Rezoluciji 1244.
Bila je primedba da smo demontirali srpske strukture i institucije na Kosovu i Metohiji. Bilo je primedbi da se to odnosi na zdravstvo i na prosvetu. To nije tačno. Sve ono što dopušta Rezolucija 1244 danas je prisutno iz Srbije i iz Beograda na Kosovu i Metohiji. Pitanje je samo da li ljudi koji su dole zaduženi za to rade to dobro i da li ljudi koji sede u mojoj Vladi rade to dobro. To je uvek otvoreno pitanje i o tome uvek možemo da pričamo. Pozivam sve vas kao narodne poslanike, imate pravo da o tome svaki dan pitate neko ministarstvo ili mene o tome da li se nešto sprovodi što je zacrtano u dokumentima koje je ova skupština usvojila ili je to usvojila Vlada Srbije. Generalno mislim da je ono što je učinjeno dobro, ali da sigurno može da bude bolje.
Pitanje je šta naša diplomatija može da učini. Slažem se da diplomatija nije do sada imala onu ulogu koju mora da ima u ovakvim situacijama i zato je prošle subote održan sastanak predsednika vlade Crne Gore i Srbije i gospodina Čovića, predsednika Koordinacionog centra, i pre toga sa ministrom odbrane, sa ministrom za ekonomske veze sa inostranstvom, sa ministrom inostranih poslova. Upravo to, naša politika je umesto ofanzive vojske i policije ofanziva diplomatije.
Sa ovom prvom ofanzivom smo proverili pre nekoliko godina i nismo dobro prošli. Ne bih se vraćao na tu ofanzivu, ali tačno je da nikada nismo pokušali ozbiljnu diplomatsku ofanzivu i zato je održan taj sastanak i zato će ambasadori dobiti do kraja meseca ili možda neki dan duže dovoljno municije za tu ofanzivu, dovoljno jasnih dokaza, uporednih analiza, sistematizovanih dokaza o tome da borci za slobodu kosovskog naroda ili Kosova nisu ni iz daleka samo to ili uopšte nisu to, nego su šefovi mafijaških udruženja, šefovi koji su povezani sa svim mafijaškim vezama od Azije do severa Evrope.
Pitanje za dečije dodatke je legitimno pitanje. Tačno je da nekoliko meseci nije bilo isplate, šest ili sedam, i moguće je da je neko dete i prohodalo pre nego što je dobilo prvi dečji dodatak. Pitanje je bilo, kako te podatke sistematizovati zato što nije bilo više matične službe u tim opštinama. Juče sam obavešten da je počela isplata, da se isplaćuje na gomili sve kumulativno, sve to što je propušteno i to je isto stvar koju možemo da proverimo već sutra.
Školski odbori; mislim da tu isto nema dileme da su školski odbori verifikovani na ovaj način na koji je to došlo sa Kosova i Metohije. Radiodifuzni savet mislim da stvarno nije tema današnje sednice, ali ako je to prebacivanje Vladi Srbije, kao što znate, bolje od nas iz Vlade, Radiodifuzni savet je vaša tema, a posebno vezano za člana sa Kosova i Metohije, jer on nije predlog Vlade, nego onih koje ste vi izabrali za članove Saveta.
Pitanje, da li ima pomaka, da li možemo Srbima sa Kosova da damo malo entuzijazma, malo nade da se nešto menja. Iz onoga što nosim kao svoje utiske iz posete Briselu pre mesec i po dana, iz posete SAD-u pre mesec dana, iz onoga kako je primljen nastup gospodina Čovića u Savetu bezbednosti i svega onoga što može da se meri kao malo pomeranje u diplomatiji, u političkim stavovima, mislim da možemo da imamo nadu, ali ta nada nikako nije dovoljna da rešimo problem Kosova i da garantujemo Srbima sa te teritorije da će imati svetlu budućnost.
Nada je šansa koju moramu da iskoristimo. To pomeranje klatna svetske politike malo prema nama, dugo je stajalo na drugoj strani, samo je početak procesa i dobar deo vraćanja tog klatna na početni položaj, na onu sredinu ili okretanje prema nama je posao koji mi moramo da učinimo. Kao što mi moramo da učinimo sve da bismo ušli u Evropsku uniju, tako i mi moramo da učinimo najviše da bismo rešili pitanje Kosova i Metohije.
Uz ono što je obaveza međunarodne zajednice, što je pomenuto i u govorima danas i u samoj deklaraciji, mi moramo da pokažemo da smo ozbiljni ljudi koji ozbiljno brinemo o nečemu što je, prvo, deo naše teritorije i da brinemo o našim građanima, bilo koje da su vere i bilo koje nacije i da zaštitimo i nacionalne i državne interese na toj teritoriji. To ćemo učiniti, ponavljam, ako svako na svom delu posla da maksimum. Vlada Srbije je spremna da da maksimum u tom poslu.

Hteo bih da se zahvalim svima onima koji su svojim diskusijama doprineli da daju podršku deklaraciji i da iznesu svoj lični stav, koji će biti od velike važnosti za dalji rad Vlade i njenih institucija, a po pitanju Kosmeta.
Ako danas usvojimo jednoglasno ovu deklaraciju, uputićemo poruke na četiri strane. Prva poruka će biti poruka celokupnoj javnosti u Srbiji da je ovaj parlament deo vlasti, znači da je ova vlast spremna i sposobna da ozbiljno i racionalno pristupi raspravi i rešenju svih važnih pitanja, koja su od maksimalne, najveće državne i nacionalne važnosti.
Kosovo i Metohija je jedan od tih prioriteta, verovatno i najvažniji i uslov za sve ove druge prioritete koji stoje ispred nas, kao što su evropske i evroatlantske integracije. Zato mislim da je važno da se ova deklaracija usvoji jednoglasno.
Poruka takođe ide i međunarodnoj zajednici. Poruka će biti da demokratska vlast u Srbiji poštuje sva međunarodna prava i potpisane dokumente, da ne priziva rat, da može da bude dobar partner svima iz međunarodne zajednice, ali takođe da demokratska vlast u Srbiji niti ima pravo, niti ima nameru da se odrekne borbe za legitimne interese Srbije i srpskog naroda na teritoriji Kosova i Metohije.
Poruka Albancima sa Kosova i Metohije, pre svega njihovim liderima, da je sada istorijski trenutak da pokažu da su politički i zreli i odgovorni da mogu da budu dobri sagovornici, a možda u budućnosti partneri Beograda i međunarodne zajednice. Ako pokažu, u okviru svojih moći, a nisu male, spremnost da pomognu opstanku i povratku Srba na Kosovo, stvaraju uslove za njihov normalan život, za masovniji povratak i u ove enklave, koje su danas, nažalost, proglašene kao nesigurne, time će pokazati da imaju i političku zrelost i političku mudrost, i time će postati dobri partneri i međunarodnoj zajednici i zvaničnom Beogradu.
Konačno, najvažnija poruka koju šaljemo jeste poruka Srbima sa Kosova i Metohije. Njima je rešenje ovog problema od maksimalne važnosti, ali oni znaju da su i oni deo tog rešenja i da bez njih, bez njihovog opstanka i povratka na teritoriju Kosova i Metohije neće biti dobrog rešenja za ovaj problem.
Zato ih pozivamo da nađu možda poslednje atome snage da, uprkos svim zverstvima koja su činjena nad njima, nađu još dovoljno motiva da ostanu, da imaju ponovo poverenje u ovu instituciju i u sve institucije koje izviru iz ove institucije, da se Srbija za njih brine i da je spremna na jedan novi način, ne vojnom, ne policijskom, nego diplomatskom ofanzivom da pokuša da ostvari san svih nas, a to je mirno Kosovo i Metohija; Kosovo i Metohija koje je dobro mesto za život svih, bilo da su oni Srbi, Albanci, Turci, muslimani ili neki peti; Kosovo, koje više neće biti izvor problema.
Iz svih ovih razloga, zbog svih ovih adresa, gde treba poslati ovu poruku, apelujem na sve vas da ova deklaracija bude usvojena jednoglasno. Time će ona imati veću snagu. To nećemo shvatiti kao podršku Vladi Srbije. Druge sednice su namenjene toj temi, ovo je podrška dobrom rešenju i molim vas da date svoj doprinos tom rešenju. (Aplauz.)

Zahvaljujem se svima koji su govorili i svi su dali podršku mom predlogu, da dr Stojan Jevtić postane novi ministar poljoprivrede, jer niko nije osporio tu kandidaturu, ni na jedan način koji je primeren ovoj tački dnevnog reda i onome što se danas i juče pričalo. Mogu da izrazim zadovoljstvo što sam dao dobrog kandidata i siguran sam da će on opravdati poverenje i učiniti ono što je moguće u Srbiji u naredne dve godine, koliko će trajati ova vlada, do sledećih izbora, da se poljoprivredna proizvodnja i sve ono što je vezano za nju podigne na viši nivo.
Samo kratko, zbog onih koji su govorili juče o nekim podacima, da dam ono što je Vlada Srbije učinila za protekle dve godine. Neću da govorim kakvo stanje je zatečeno u januaru 2001. godine, to više nikoga ne interesuje i ne treba da ga interesuje, svi znaju kakvo je stanje bilo. Ono što je učinjeno, to je da je ukinut porez na mineralna đubriva, na stočnu hranu, na sredstva za zaštitu bilja, seme, sadni materijal, poljoprivrednu mehanizaciju; da je smanjena carina na uvoz svih materijala za reprodukciju, koji su vezani za poljoprivrednu proizvodnju; da je unutrašnji promet potpuno slobodan, kao što nikad nije bio u poslednjih 60 godina, znači, Vlada ne određuje cene ni maline, ni kupine, ni višnje, niti otkupljuje, niti daje preporuke kome to da se proda, niti ima ikakve veze sa tim.
Prema tome, protesti koji postoje sada su protesti koji verovatno imaju neki drugi motiv ili nerazumevanje položaja Vlade u odnosu na te proizvode, ili neki politički motiv. Šta god bilo, moja poruka je da nećemo tolerisati blokadu puteva iz tih razloga. Svako ko je nezadovoljan može da dođe i da gađa Vladu Srbije jajima ili čime god hoće, ali nemoj da sprečava druge ljude da koriste puteve.
Za strateške poljoprivredne proizvode uvoz je 30%. To znači da postoji i carinska zaštita i, kao što znate, mnoge vrste vancarinskih zaštita. Takođe je ukinut i porez na promet svežeg mesa, šećera, ulja, ribe, jaja, voća i povrća, što definitivno ima svoj pozitivni uticaj na proizvodnju tih proizvoda. Obezbeđeni su i povoljni krediti za ulaganje u poljoprivrednu proizvodnju preko Fonda za razvoj.
Podstaknuta je i domaća proizvodnja traktora, kombajna i ostale mehanizacije, ne do nivoa koji bi bio dovoljan da fabrike koje to proizvode rade punim kapacitetom, ali nikada nisu radile punim kapacitetom. Nažalost, to nisu fabrike koje su mogle za ove dve godine da se dignu sa nivoa pedesetih godina prošlog veka na nivo početka ovog veka, i to nikome ne bi uspelo, pa ni Vladi koja dve i po godine ima odgovornost za vođenje Srbije.
Smanjena je carinska stopa sa 10% na 1% u 2001. i 2002. godini na određeni kontingent pri uvozu mehanizacije, zbog nedostatka iste na našem tržištu.
Što se tiče agrarnog budžeta, čuo sam juče da je to smanjivano iz godine u godinu. Za 2001. godinu je bio 5,1 milijarda, za 2002. godinu 7,3 milijarde, za 2003. godinu 8,4 milijarde. To nije veliki novac, ali definitivno nije manji nego što je bio 2002. godine, 2001. godine i u godinama pre toga.
Azotara Pančevo i Azotara Subotica apsolutno nemaju nikakve veze sa Ministarstvom poljoprivrede. To svako razume. Tačno je da se đubrivo koristi za poljoprivredu, ali to je deo privredne industrije i sve primedbe vezane za to imaju možda neki svoj politički smisao, ali praktično sa ovim izborom nemaju nikakve veze. Inače, obezbeđena je pomoć i sredstva za oživljavanje proizvodnje u ove dve azotare, koje rade u poslednje dve godine mnogo više nego što su radile poslednjih 10 godina. Zašto je njihova proizvodnja skupa? Verovatno ne samo zbog gasa, nego i zbog toga što je to stara tehnologija, kao što je neko ovde rekao, i nažalost to je stanje stvari i to ne može da se popravi na neki brži način. Mislim da tu ne postoji neko drugo rešenje, osim privatizacije, kao i za mnoge druge stvari.
Generalno postoji stalno jedno trčanje iz dve pozicije prema tome šta Vlada treba da radi u odnosu na privredu. Iz istih stranaka jedan dan dolazi ocena da je Vlada Srbije stavila pod šapu svu privredu, da niko ne može da učini ništa, da niko ne može da ode na službeni put, a kamoli da nešto proizvodi, ako ne pita nekoga u srpskoj Vladi, što nije tačno. Sa druge strane nas terate da učestvujemo u onome što apsolutno nije posao Vlade, kao što su maline, kupine, višnja, kao što je bilo šta što je vezano za poljoprivredne proizvode koji su na slobodnom režimu trgovine, a skoro sve je na tome.
Ono što je obaveza Vlade, to je da kroz robne rezerve otkupi dovoljan broj strateških proizvoda koji će omogućiti da ne postoje problemi u snabdevanju stanovništva, ako dođe do neke situacije koja će biti teška ili krizna, kao što je, recimo, suša sada. Uveravam vas da nema nikakve dileme da će iz onoga što postoji u robnim rezervama, iz onoga što će biti mali rod pšenice zbog suše, tog proizvoda biti u dovoljnim količinama za sledećih godinu dana, a očekujem to i za sve druge vrste proizvoda.
Inače, bilo je isto priča o tome da je proizvodnja smanjena za poslednje dve - tri godine, što opet nije tačno. Pšenica je 2000. godine bila na 1.924.000 tona, prošle godine je bila na 2.250.000 tona, što je povećanje od nekih skoro 20%, odnosno 15%. Ove godine će biti manja, zbog suše.
Što se tiče kukuruza, od blizu tri miliona tona, prošle godine je bilo preko 5,5 miliona tona, što je povećanje skoro dva puta. Šećerna repa povećana dva puta; suncokret, u odnosu na 2000. godinu, povećanje za 40%; soja, od 170.000 tona na 240.000 tona; duvan, od 11.000 tona na 30.000 tona. Grožđe je, otprilike, za nekih 20%.
Prema tome, ne kažem da treba da budemo zadovoljni ovim postignutim rezultatima, sigurno je da postoje mnogo veći potencijali u našoj poljoprivredi nego što se to koristi, ali definitivno nije tačno da je trend negativan.
Već su neki pomenuli da je druga situacija u kupovini, odnosno u preradi sirovog mleka i da je tu povećanje od 17%.
Izvoz je neko pomenuo kao nešto što je smanjeno, a ja definitivno nisam zadovoljan našom spoljno trgovinskom razmenom; našom, tačno je da uvozimo sve i svašta, ali to ne uvozi Vlada Srbije, niti ona kupuje za svoje potrebe stranu hranu, strana pića, ili ne znam bilo šta što ima veze sa poljoprivredom i sa poljoprivrednim proizvodima, nego je to pitanje tržišta, i to iz dva razloga.
Jedan je psihološki, zato što su gladne oči bile zadnjih deset godina, a sećaju se od pre deset godina da je bilo svega po našim prodavnicama. Sigurno je da ima u uvozu, posebno prehrambenih proizvoda, mnogo toga što je potpuno nepotrebno, odnosno može da bude šlag na torti za neke gurmane, za neke ljude koji vole da imaju 100 vrsta krastavaca ili ne znam čega, ali, generalno, nema potrebe za tim proizvodima zato što postoji manjak tih proizvoda na našem tržištu.
Tačno je da je naša hrana skuplja nego što je hrana oko nas, i to jeste ogroman problem. Mislim da je posao Vlade Srbije i nadležnog ministarstva da što pre dođemo do toga da te razlike budu što manje, ali da se ne ode u onu krajnost koju sada imamo, da nam je živa stoka jeftinija po kilogramu, nego hrana koju ona jede. To je ono što će novi ministar imati kao prvi zadatak, zajedno sa sušom.
Da vam kažem za izvoz, izvoz je u 2001. godini veći 10,8% nego u 2000. godini, a u 2002. godini za 69,5%, nego u 2001. godini. Znači, računajte da je povećanje preko 70% u odnosu na 2001. godinu, a to znači skoro 100%. To su male vrednosti, da budemo jasni, i tu nikako ne možemo da budemo zadovoljni, ali je trend pozitivan.
Što se tiče šećera, ja sam, pre nego što ste čuli za to, rekao jasno i javno da će svako ko je u tom poslu radio bilo šta što je protivno zakonu biti kažnjen i ostajem pri tome. Čuli ste da je komisija završila svoj rad, ja nisam video izveštaj, ne znam zašto bih morao da ga vidim, ali mislim da je bolje da taj izveštaj vide tužilaštva, sudovi i policija. Oni su videli taj izveštaj i ja očekujem da se tu pokrenu procedure koje su neophodne, ako postoji kršenje zakona.
Što se tiče šećera, to je još jedan dokaz nečega što nikako nije obeležje srpskog naroda, ali izgleda da jeste obeležje političara iz Srbije. To je stvaranje galame tamo gde niko drugi ne vidi galamu, niko u Evropi ni u jednom mediju nije pomenuo šećer. U evropskim medijima se govori o jednoj količini šećera koja je prepakivana i koja je uhvaćena u Hrvatskoj, o drugoj količini šećera koja je uhvaćena u Italiji sa poreklom iz Hrvatske. A ti povoljni uslovi za izvoz šećera nisu ukinuti Srbiji, ili Srbiji i Crnoj Gori, nego zemljama zapadnog Balkana, odnosno svima.
Da li je bilo propusta, utvrdiće istraga, a ja očekujem da to bude jako brzo. Da li je carina bila sposobna da garantuje da toga nije bilo, to znamo, ali ta carina je, kao i mnoge druge stvari, zatečena u stanju gde imamo granične prelaze, gde ne da nema kompjutera, nego nema vode ni struje, kao što su mnogi granični prelazi prema Hrvatskoj. To je stanje koje ne treba nama da bude opravdanje, ali treba da bude početna činjenica kada gledate šta je moglo da se učini za dve ili dve i po godine. Ja se ne pravdam time, samo kažem o čemu se radi i kakvo je stanje.
Sada ćemo imati, usvajanjem carinskog zakona, otvoren kredit, sa dosta para koje će biti upotrebljene na jasan način, za podizanje tehničkog nivoa naše carine. Počeli su pre izvesnog vremena i radovi na prelazu Horgoš, ali mi imamo još petnaestak graničnih prelaze koji ne ispunjavaju uslove da budu trafika, a kamoli da budu granični prelazi.
U tim uslovima, teško da je carina mogla bez jedinstvenog sistema da garantuje sve, odnosno da li je sve u prometu šećera bilo tačno, ali nigde nije utvrđeno, koliko ja do sada znam, sve ono što se tiče prepakivanja šećera. To je jedna smešna situacija, jer ako je neko hteo da to radi, da uvozi šećer, da ponovo izvozi, nema potrebe da se to ponovo pakuje, da bar ne koristimo tu tehničku grešku. Ako je neko to radio, ako je neko kršio zakone, a prepakivanja sigurno nije bilo i u to mogu da se kladim, jer je to glup način da promenite poreklo šećera. Nema potrebe da se to radi, osim onoga kao što su radili magacioneri u Varvarinu pre 15 ili 20 godina.
Prema tome, a zahvaljujem se na svim sugestijama koje ste dali novom ministru, on je sedeo ovde upravo da bi čuo sve vaše primedbe; nadam se da je deo bio koristan, pomagaće mu u njegovom radu, od utorka kada mislim da je glasanje, i ja vas uveravam da će Vlada Srbije ostati na kursu da uradi u poljoprivredi sve ono što je moguće.
Ni Vlada premijera Đinđića, ni Vlada kontinuiteta, čiji sam ja predsednik, nikada nije rekla da će činiti čuda. Čuda su božja stvar, niko na zemlji ne može da čini čuda, a mi nismo ni rekli da možemo da napravimo perpetuum mobile koji će od pančevačke Azotare ili ne znam od čega da napravi za dve godine nešto što nikada nije bilo; perpetuum mobile ne postoji, to se uči u sedmom ili osmom razredu iz fizike, a mi ćemo raditi ono što je moguće.
Siguran sam da gospodin dr Stojan Jevtić ima sve kvalitete da završi taj posao iz oblasti poljoprivrede i ja vas pozivam da za njega glasate u utorak, tako sam čuo.

Gospođo predsednice, predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, kao što znate, doskorašnji ministar poljoprivrede je podneo ostavku i to je izazvalo moju obavezu da predložim novog kandidata za to mesto. Dobili ste njegovu biografiju, tako da neću da vam  trošim vreme čitajući je. Radi se o dr Stojanu Jevtiću koji je u poljoprivredi nekoliko desetina godina, 20 i nešto godina je doktor nauka, na puno mesta koja imaju direktne veze sa poljoprivredom je proveo najveći deo svog radnog veka. Ono što je mene posebno opredelilo da bude predložen za ovu funkciju je to što je već dve godine bio savetnik premijera, a to znači da je svakodnevno bio u kontaktu sa svim problemima naše poljoprivrede, pratio je sve ono što je Vlada radila na rešavanju svih tih problema.
Ne možemo da kažemo sigurno da je stanje u poljoprivredi savršeno. Daleko je od toga, kao i u mnogim drugim sferama našeg društva i našeg života. Definitivno je da su neki početni koraci učinjeni i da, kao i u drugim oblastima, i u oblasti poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva ima još puno toga da se učini. Uveren sam da će gospodin Stojan Jevtić biti dostojan tog zadatka i da će pod njegovim vođstvom to ministarstvo, a samim tim i cela Vlada, dati svoj doprinos poboljšanju situacije u oblasti poljoprivrede.
Neposredni zadaci sa kojima će se on susresti su da se stabilizuje poljoprivredna proizvodnja, da se ublaže posledice suše koja je više nego jasno ove godine uzela veliki deo roda skoro svih poljoprivrednih proizvoda. Mi smo na ivici da dođemo u situaciju kada će biti neophodno da se suša proglasi elementarnom nepogodom. Nažalost, zbog stanja našeg sistema za navodnjavanje i celog kompleksa, možemo se nadati samo da će pasti kiša.
Ima mnogo toga da se radi u toj oblasti. Nije samo pitanje izgradnje novih sistema za navodnjavanje. Postoje mnogi sistemi koji postoje nekoliko desetina godina, ali su zapušteni. Nećemo da licitiramo od koga i za čije vreme, ali definitivno je da su to sistemi koji moraju da se stave u funkciju i da se njihova funkcija digne na najviši mogući nivo. To će biti prvi zadatak novog ministra.
Drugi zadatak će biti - podsticaj izvoza, kao imeprativ naše poljoprivrede. Svi mi decenijama od osnovne škole slušamo da nam je Srbija takva da može da hrani pola Evrope, a nemalo puta smo bili u situaciji da je bila na ivici da li može da ishrani nas. Potencijal očigledno postoji. Zašto on nije iskorišćen u decenijama za nama, to nije tema o kojoj danas treba da govorimo, ali je definitivno da poljoprivreda ostaje kao vrlo veliki potencijal razvoja naše privrede uopšte, izvoza i svega onoga što ima veze sa poljoprivrednim proizvodima.
Potrebno je da se pripremi zakonska regulativa u onim oblastima koje sada nisu definisane ili su definisane na loš način, i da se kroz te zakone stvore uslovi da u našoj poljoprivrednoj proizvodnji dođemo do dva nivoa standarda: jedan nivo standarda je da prinosi, rod na našim poljima bude takav da će to biti jedna profitabilna proizvodnja; drugi standard je da proces proizvodnje i sve ono što prati proizvodnju bude po standardima Evropske unije i da to tržište bude naše ciljno tržište.
Posebna pažnja treba da bude posvećena i organizovanju poljoprivrednih proizvođača. Imamo opet decenijama unazad situaciju da poljoprivredni proizvođači nemaju pravog partnera, odnosno nemaju prave mehanizme kako da se bolje organizuju, kako da dođu do boljih kredita, kako da u svom procesu nabavke nabave nešto jeftinije, bolje i pravovremeno, nego što je to do sada bilo. Očigledno da su zadruge ili kooperative, ali na nov način, na način tržišne ekonomije, a ne na način na koji se sećamo, neophodne da bi se došlo do toga da poljoprivredni proizvođači imaju bolje uslove za svoj rad.
Ono što je ne tako veliki imperativ u prvim mesecima rada novog ministra, ali sigurno da je već kraj ove godine poslednji rok da sa tim mora da se počne, jeste stvaranje platformi za naše privredne ugovore sa Svetskom trgovinskom organizacijom i za naše pregovore sa Evropskom unijom iz oblasti poljoprivrede.
To su, za neke, pregovori koji su sada nepotrebni, ali koji će doći za nekoliko godina, neki se nadaju za nekoliko desetina godina, ali definitivno te platforme su vrlo važna stvar koja mora da definiše naš strateški odnos prema poljoprivredi i prema Evropskoj uniji i Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Time ćemo mi, kada dođemo do tih pregovora, da definišemo oblast poljoprivrede za nekoliko decenija, pa možda i vekova koji su pred nama.
To znači da je to jedan vrlo ozbiljan posao koji moramo da radimo, sa svim potencijalima, za sve, i ja sam siguran da će novi ministar biti u mogućnosti da okupi sve one stručnjake koji mogu u tome da pomognu, bez obzira na to šta su, gde su, za koga su do sada radili, a posebno će biti nevažno iz koje su stranke.
Voleo bih da izbor ovog ministra bude odraz opredeljenja svih u ovoj sali koji žele dobro Srbiji, da mu daju podršku na početku njegovog rada, a normalno, i on, kao i svi drugi ministri, kao cela Vlada, svi smo dnevno na vašoj proveri i davanje podrške na početku posla nekom članu Vlade ne znači da je on zaštićen za ceo mandat. Uvek, kao što znate, možete da pokrenete pitanje poverenja bilo kome.
Pozivam vas da glasate i da date svoje poverenje gospodinu Stojanu Jevtiću. Hvala.

Ovo ne znači da je kraj rasprave, nego sam hteo da se zahvalim svima koji su dali vrlo korisne savete i ministru budućem, kako ga već zovu, to znači da ste i vi sigurni da će biti izabran, a meni je drago pošto je to moj predlog, i meni.
Meni su jako interesantne sve ove priče o svim poljoprivrednim proizvodima i o tim aferama za koje znate ali nikada niste učinili ništa da te afere budu rasvetljene; kada nešto znate, normalno je da ćete držati konferenciju za štampu o tome, ali, molim vas, pre toga idite pa prijavite to nekom nadležnom organu. To je obaveza svakog građanina ove zemlje, da kada zna da je neko vršio krivično delo, mora da ga prijavi. To je obaveza svih, pa i poslanika, ali to nije moje da govorim, trebalo je da naučite sami.
Mislim da je potpuno nepotrebna priča o gospodinu Veselinovu zato što on više nije ministar. Sa druge strane, pouzdano znam da ovde sede poslanici koji su glasali za njegov izbor, kao i prethodnik, i nikada nisu pokrenuli priču o tome da on bude smenjen.
Znači, poslanici DSS-a su glasali za Veselinova, bar jednom. Kada je izabran januara 2001. godine, potpuna odgovornost za rad Vlade, pa i ministra Veselinova, bila je na tom delu parlamenta, a to znači i na poslanicima DSS-a. Zašto vi niste tražili raspravu o radu Ministarstva, o njemu lično, ne znam to, ali znam jedno sigurno, to što sada radite zove se licemerje.
Molim vas da ostavite ono što je gospodin Veselinov radio sudu istorije, da nastavite sa vrlo korisnim savetima koje dajete budućem ministru i meni, a ja obećavam da će sve ono što bude korisno i što može da se upotrebi biti sadržano u našem daljem radu.
Neki kažu da gospodinu Jevtiću nije mesto u ovoj vladi, ali nema druge vlade. Eto, čovek želi da pomogne. Većina vas kaže za njega da je stručnjak, da je čovek od ugleda, da je najbolji đak, da je iz ugledne porodice, da je i do sada radio u svim sistemima, višepartijskom i nekim drugim, ali ne kao partijski radnik nego kao stručnjak. Onda sada pokušavate da sprečite čoveka da pomogne Vladi Srbije, koja radi za dobro Srbije, kao i svaka vlada koja će biti ponovo izabrana i koja se neće mnogo razlikovati ni ideološki, ni stranački od ove postojeće.

Dame i gospodo, dobar dan.
Ovaj rebalans budžeta ima svoje jasno uporište u tome što je došlo do redefinicije bivše države Jugoslavije u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore i da je jedan deo nadležnosti sa nekadašnjeg saveznog nivoa sada doveden na nivo država članica. To je osnovni razlog i mislim da nema nikakvog iznenađenja zbog toga što je danas na dnevnom redu rebalans budžeta Srbije.
Ono što su neki makropokazatelji, koji se ne tiču samo te promene nadležnosti, nego i onoga što je posledica atentata na premijera Đinđića u onom ekonomskom delu, to je da očekujemo da ćemo morati da korigujemo stopu rasta bruto nacionalnog proizvoda sa 5% na 3,5-4,5%, što takođe ima svoje efekte na budžet.
S druge strane, ocenjuje se da će cene rasti ne do 9%, kao što smo imali u ovoj projekciji, nego da će to biti nešto više, između 9 i 11%, što je i očekivana inflacija.
U skladu sa nadležnostima državne zajednice i država članica i zbog posledica tih promena budžet će biti veći za 57,2 milijarde dinara. To je ukupno povećanje, a onaj deo, koji se odnosi na nadležnosti spuštene sa saveznog nivoa, iznosi ukupno 41 milijardu, od čega će Srbija da finansira 38,2 milijarde, a ostatak će finansirati Crna Gora.
Najveći deo tih novih izdataka, koji sada idu kroz srpski budžet, odnosi se na vojsku i to 88,4% budžeta državne zajednice i mislim da tu neće biti nikakvih velikih dilema. Realno gledano, to je isti budžet kao što je Vojska Jugoslavije imala prošle godine. Srbija će finansirati 93,3% ukupnih troškova državne zajednice, a ostatak od 6,7% finansira Crna Gora, što je velika novina, posebno u poslednjih šest-sedam godina, kada nije bilo nikakvog finansiranja iz Crne Gore. Sam po sebi taj procenat nije ekstremno značajan, ali nije ni za zanemarivanje. Ali, generalno je da je to jedna prva finansijska vidljiva posledica usklađivanja odnosa između Srbije i Crne Gore, odnosno jedne nove faze u tim odnosima.
Kao što ste sami mogli da zaključite, 16,2 milijarde dinara je povećanje budžeta za onaj deo koji se odnosi na nove funkcije Srbije, a preuzimaju ih institucije na nivou države članice Srbije. To je novac koji će biti upotrebljen za finansiranje carine, uprave za kontrolu leta, za povećanje broja zaposlenih u MUP-u Srbije, jer će oko 700 ljudi iz saveznog MUP-a preći u MUP Srbije. Kao što znate, u MUP-u Srbije inače postoji tradicionalni manjak zaposlenih, popunjenost je ispod 70%, stalno su otvoreni konkursi i nadam se da je u budžetu sagledana i mogućnost za povećavanje broja ljudi koji će raditi u MUP-u Srbije.
Povećana su i sredstva za finansiranje potreba MUP-a i Bezbednosno-informativne agencije, kao posledica povećanog angažovanja te dve institucije, doskoro na jugu Srbije, a nažalost u poslednje dve-tri nedelje u borbi protiv organizovanog kriminala, istrazi o ubistvu premijera i svim drugim istragama, o kojima ste sigurno jako dobro obavešteni.
Sredstva, koja će biti povećana, odnose se jednim delom i na Ministarstvo prosvete i obrazovanja, pre svega sredstva za predškolsko obrazovanje i za okruge za njihove zajedničke rashode.
Povećana su i sredstva za potrebe budžeta ove godine, koja se odnose na obrazovanje, kulturu i to je povećanje od jedne milijarde.
Sa preuzimanjem funkcija sa saveznog nivoa nisu došli samo troškovi, nego su došli i prihodi, tako da možemo da kažemo da će u ukupnom računu, kada saberemo ono što dobijamo kao prihod sa dosadašnjeg saveznog nivoa i kad od toga oduzmemo ono što su novi rashodi kroz budžet Srbije za finansiranje preuzetih nadležnosti i onoga što ostaje na saveznom nivou, odnosno na nivou državne zajednice, Srbiji će ostati više. To znači da će deo povećanja u budžetu Srbije za potrebe nadležnosti Republike Srbije biti veći za jedan deo koji dolazi iz saveznih prihoda.
Deficit budžeta ostaje isti kao što je bio predviđen, znači 46,9 milijardi. On će biti pokriven po strukturi, koja je inovirana. Mi očekujemo da će od donacija taj deficit biti popunjen sa 14,9 milijardi, od privatizacije sa 12,5 milijardi, od kredita međunarodne zajednice sa 12,7 milijardi, a od domaćih kredita kod Narodne banke i poslovnih banaka sa 6,8 milijardi.
Treba reći da je u prenošenju nadležnosti u onom periodu pre donošenja Ustavne povelje u Saveznoj vladi oko 1.800 ljudi dobilo otpremnine zato što su sami odlučili da više ne rade u saveznoj administraciji. Takođe je u budžetu predviđen novac, ali u onom saveznom delu budžeta ili u delu budžeta koji pripada državnoj zajednici, za još preko hiljadu ljudi, koji će biti prinuđeni da uzmu otpremnine, odnosno ne postoji potreba za njihovim daljim angažovanjem. Te otpremnine će biti sada na nivou onoga što je standard u Srbiji, a to znači šest prosečnih plata.
To su osnovni podaci, koje ste i sami imali i očekujem da sve detaljnije o rebalansu budžeta dobijete od ministra za finansije Đelića. Očekujem da budžet bude usvojen. Ne vidim nigde u njemu uslova za neku posebno dugu ili burnu raspravu. Očekujem da bude usvojen sa potrebnom većinom ili jednoglasno, pre svega zbog toga što to jeste jedna posledica promena koje smo imali u našoj državi, a za te promene je, koliko se sećam, i u ovom parlamentu i u saveznom parlamentu najveći broj poslanika dao svoje pozitivno mišljenje.
Toliko sa moje strane. Ako imate neko pitanje kasnije koje se tiče političkog aspekta rebalansa budžeta, možete postaviti meni, a siguran sam da će gospodin Đelić da vam da informacije i odgovore za sve ono što se tiče svih detalja novog budžeta, odnosno zakona o rebalansu budžeta Srbije. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo poslanici, nisam srećan što se nalazim danas na ovom mestu sa zadatkom koji imam, koji sam dobio od svoje stranke i od koalicije kojoj ova stranka pripada.
Siguran sam da niko u ovoj sali nije srećan zbog toga što danas moramo izabrati novog predsednika Vlade Srbije. Nadam se da svi dele isti tip nesreće, da im je žao zbog toga što se desilo, da je svima jasno da je ubistvo premijera Đinđića gubitak jednog velikog čoveka, za njegovu porodicu, za njegovu političku stranku, za ovu državu, ali da taj gubitak ne sme da bude nikome razlog da se prikriveno ili otvoreno raduje tome što je time izvršena destabilizacija srpske Vlade, a samim tim i same države Srbije.
To ubistvo nije samo obračun mafije sa onim ko je sa najviše žara hteo da se obračuna sa tom mafijom. To ubistvo ima svoju jasnu političku pozadinu i svoje jasne političke inspiratore. Očekujem da istraga utvrdi i ko su inspiratori, politički i finansijski, ovog ubistva i da oni, zajedno sa onima koji su ga i tehnički izvršili, budu uskoro privedeni zakonu.
Obaveza svih nas koji smo imali tu čast da radimo sa Zoranom Đinđićem je da nastavimo ono što je on, zajedno sa svojom Vladom, započeo pre nešto više od dve godine. Zato - vi ćete kasnije dobiti tekst, ovde ću sada da vam ga prepričam, koji nije ekspoze u pravom smislu reči, jer i ovo nije nova Vlada u pravom smislu reči, ovo je vanredno stanje u Vladi, odnosno odluka proizvedena višom silom - postoji jasna definicija posebnih prioriteta Vlade Srbije u narednom periodu, što ne znači da će prioriteti postavljeni pre dve godine biti dalje rađeni sa manjim intenzitetom. Naprotiv. Moja ideja je bila da ovih sedam stvari, koje ću vam uskoro reći, potenciram kao najvažnije što treba činiti odmah i do kraja mandata ove vlade, a to znači do kraja mandata ove skupštine.
U ovom trenutku nam je jako potrebna politička stabilnost, ne zbog skupštinske većine i Vlade koja drži vlast u ovoj državi, nego zbog države same. Zato unapred pozivam sve one iz pozicije, ali i iz opozicije, posebno one iz opozicije koji su sigurni da nisu učinili ništa činjenjem ili nečinjenjem da dođe do situacije u kojoj je stvarana atmosfera da predsednik Vlade može da bude ubijen i atmosfera u kojoj je on ubijen, da sa svoje strane daju, na način na koji oni odrede, ali i na način koji će biti jasno prepoznat, doprinos tome da se izvrši politička stabilnost u našoj državi, ponavljam, zbog države, zbog njenih građana.
Kao što sam rekao, predlog sastava Vlade koji ću vam na kraju reći nije ništa novo. Pokušaću, zajedno sa drugima, da bar delom nadomestim taj gubitak nastao ubistvom predsednika Đinđića, ali Vlada ostaje u istom sastavu, na istom putu, sa istim zadacima, sa istim ciljevima i sa istim ljudima da sprovede program koji ste usvojili pre dve godine i nešto dana.
Posebni prioriteti u ovom trenutku su borba protiv organizovanog kriminala, izrada novog i modernog ustava Srbije, stvaranje opšte političke stabilnosti u našoj državi kao uslov za stabilnost u regionu i dalja izgradnja i očuvanje državne zajednice Srbije i Crne Gore kao uslov za evropske i svetske integracije.
Četvrti prioritet je nastavak započetih ekonomskih reformi, sa privatizacijom i pretvaranjem postojeće društvene privrede u zdravu i efikasnu privredu, reformom zdravstva, obrazovnog sistema i sistema penzionog osiguranja.
Promena zakonodavstva, to je peti prioritet, posebno onog poslovnog, kao uslov za privlačenje što više investicija u našu državu.
Šesti prioritet je stvaranje stabilnih demokratskih institucija i nastavak započete izgradnje sistema javnih službi, koje treba da postanu u punom smislu te reči servis građana okrenut interesu tih građana.
Sedmi prioritet je nastavak diplomatskih, političkih i svih državnih aktivnosti u obezbeđivanju prava koje država Srbija ima na Kosovu i Metohiji po Rezoluciji 1244.
Borba protiv organizovanog kriminala ima svoju aktuelizaciju, najintenzivniju u ubistvu premijera.
Ali, kao i svi građani ove države i vi ste svedoci da ona nije počela u utorak 12. marta, da je borba protiv organizovanog kriminala počela mnogo ranije, da je put do stvaranja mehanizama da bi ta borba postala efikasnija bio težak, da je Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala u ovom parlamentu usvojen pre više od pola godine, da je u tadašnjem Saveznom parlamentu morao da sačeka tek kraj godine i tek tada su stvoreni uslovi za aktiviranje zakona koji ste vi doneli.
Bilo je potrebno nekoliko meseci, dva meseca, da se specijalni državni tužilac, kao nova institucija, i personalno i tehnički reši. Kada je specijalni državni tužilac počeo sa svojim poslom i kada su bili ostvareni prvi rezultati, kada je bilo pitanje sata a ne dana kada će biti uhapšeni prvi osumnjičeni za koje su dokazi skupljani radom specijalnog državnog tužioca, premijer je ubijen.
U borbi protiv organizovanog kriminala dalje nam predstoji jačanje institucija sa najvažnijom ulogom u toj borbi. Tu, pre svega, mislim na policiju i sudstvo, u tehničkom, materijalnom, ali i u kadrovskom smislu.
Svedoci smo da je i po starim zakonima, u onom sistemu kada nije bilo baš toliko pravih mehanizama za efikasnu borbu protiv kriminala, bilo puno primera da su policija i tužilaštvo učinili dosta da kriminalci budu izvedeni pred lice pravde. A onda, nekompetentnim ili korumpiranim tumačenjem prava od strane nekih sudija, ne svih, od manjine, ali od one aktivne - prljave manjine, mnogi od njih umesto da budu u pritvoru, da im se efikasno sudi i da budu osuđeni na zaslužene kazne, bivaju pušteni na slobodu zato što je neophodno da čuvaju svoju stoku ili da se kao dobri trgovački putnici bore za svoje parče hleba; ili da se vrate arsenalu od pola tone eksploziva, bombi i municije, zato što im je to uspomena na nekog prijatelja i ne mogu dugo da budu odvojeni od te uspomene. Imali smo takve slučajeve.
Imali smo i poznati slučaj Milanovića, pravosnažno osuđen, pa pušten da ode na odmor, što mogu da razumem, i nakon toga je pušten da završava još neke stvari i završio je za sebe privremeno neke stvari, a to znači da je privremeno izbegao zatvorsku meru koja mu je bila dosuđena.
Mislim da svako od vas ima mnogo primera u svom gradu, u svojoj sredini, gde je bilo paradoksalno saznanje o tome da su neki ljudi, koji su ne osumnjičeni, ne da se priča da oni rade krivična dela, nego gde je dokazano da su činili krivična dela, od strane nadležnih institucija je dokazano, na slobodi, da su pušteni.
Akcija koja je povedena 12. marta ove godine, kao što ste čuli iz saopštenja MUP-a i Vlade Srbije, dala je rezultate. Preko 750 ljudi je privedeno, a protiv dobrog broja njih je određen pritvor. Nađena je, za sada, vrlo značajna količina eksploziva, bombi, oružja, sredstava veze, svih onih stvari koje su nedozvoljene za posedovanje kod privatnog - fizičkog lica i svih onih stvari koje su jako dobri instrumenti - alat za kriminal.
Ta akcija će biti nastavljena. Ono što policija i sudstvo moraju da dobiju, to je da u tehničkom i tehnološkom smislu budu na nivou veka i godine u kojima se nalazimo. Raniji režim je ulagao maksimalno u pendreke i vodene topove, u sve ono što je policija mogla da koristi samo protiv političkih protivnika, ali je kriminalistička policija bila potpuno zapuštena i za ove dve godine vlada Zorana Đinđića je učinila dosta, ali ipak nedovoljno da tehnološki nivo bude adekvatan. To će biti, zajedno sa modernizacijom sudstva i zajedno sa adekvatnom, ne političkom nego stručnom, kadrovskom politikom, prvi prioritet nove vlade, odnosno vlade koja će nastaviti kontinuitet vlade Zorana Đinđića.
Stanje opšte političke stabilnosti u zemlji i regionu i dalja izgradnja i očuvanje državne zajednice Srbije i Crne Gore je važan prioritet i mislim da oko toga nema velikih dilema. Ne znam program nijedne političke stranke, koja sedi u ovom parlamentu, a da nije za integraciju naše države u Evropu i svet i svima je jasno da ta integracija ne može da bude ostvarena ako nemamo u svojoj kući, u našem dvorištu, stabilnost koja nam to garantuje.
Naši kratkoročni spoljnopolitički ciljevi u toj oblasti su članstvo u Savetu Evrope, pristupanje Partnerstvu za mir i početak pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Početni koraci na ostvarivanju tih ciljeva su započeti delom i od prethodne savezne vlade, ali je jasno da će ti koraci biti intenzivniji i efikasniji sada pošto je, kao što znate, juče formiran Savet ministara, a pre toga novi parlament državne zajednice i zajedno sa formiranjem Vlade Srbije to će biti po prvi put, ili po prvi put u zadnjih 10-15 godina, unisona spoljna politika koja će dovesti do toga da i sa stranim partnerima pokažemo viši nivo ozbiljnosti i jedinstvenosti stavova.
Nastavak sa započetim ekonomskim reformama, privatizacijom i pretvaranjem postojeće društvene privrede u zdravu i efikasnu privredu je takođe važan prioritet.
Ubistvo premijera Đinđića će imati posledica na ekonomske planove zacrtane za ovu godinu. Već sada je jasno da će rast bruto društvenog proizvoda biti manji od 5%, koliko je predviđeno. Procena nadležnih ministara i ministra Đelića je da će to biti negde oko 3,5%, dok će planirana inflacija od 9% biti nešto veća. Da podsetim da je ova vlada pod vođstvom Zorana Đinđića inflaciju od 113% u 2000. godini svela na 41% u 2001. i na 15% u 2002. godini.
Takođe, 2002. godine potrošačka korpa je bila vredna 3,32 prosečne plate, a u septembru 2002. prosečna potrošačka korpa je bila jednaka prosečnoj zaradi. Normalno, to nije nešto čime možemo biti potpuno zadovoljni, ali to je značajan rezultat i dobar temelj za dalje jačanje standarda naših građana.
Kao ni premijer Zoran Đinđić, tako ni ja, zajedno sa istim ministrima, neću govoriti laži, dobre želje, neke stvari za koje smo svi sigurni da ih je jako lepo čuti, ali definitivno znamo da su neostvarive. Kao i dosad, vlada će govoriti građanima istinu. Istina je da će nam biti potrebno dosta godina da dostignemo onaj nivo socijalnog standarda, ukupnog društvenog i državnog standarda kojim ćemo biti zadovoljni i da bude dobar za komparaciju sa ostalim državama u našem okruženju i u Evropi.
Vlada Srbije će nastaviti sa privatizacijom. Tokom 2001. godine i u prvoj polovini 2002. godine su postavljeni institucionalni okviri za privatizaciju. Do 12. marta ove godine privatizovano je više od 500 preduzeća, od čega 415 na aukcijama, 20 na tenderima i 80 prodajom manjinskih paketa. Za 15 dana će biti otvorena tenderska privatizacija Duvanske industrije Niš i Duvanske industrije Vranje, a uskoro treba očekivati privatizaciju "Beopetrola".
Prihod od privatizacije u prošloj godini je bio 355 miliona evra, a prihod od ugovorenih investicija više od 300 miliona evra. Za ovu godinu očekujemo kroz investicije i kroz privatizaciju ukupno milijardu evra, po pola milijarde iz svakog izvora.
U pripremi su zakon o stečaju, zakon o registraciji, zakon o preduzećima i zakon o fondu za davanje kreditnih garancija, što će biti nastavak kompletiranja pravno-formalnih uslova za efikasan rad na ovom polju.
U ovoj godini se očekuje i oko 800 miliona evra donacija. U 2001. i 2002. godini je taj iznos bio ukupno negde oko 1,4 milijarde evra i potrošen je, kao što znate, na sektore: energetike 304 miliona; socijalna pitanja 244 miliona, poljoprivrede 93 miliona, zdravstva 86 miliona, obrazovanja 27 miliona, razvoja saobraćajne infrastrukture 83 miliona, razvoj privatnog sektora 83 miliona, razvoj lokalne samouprave 123 miliona, razvoj civilnog društva 73 miliona, direktna pomoć budžetu 180 miliona evra.
Sve aktivnosti Vlade od januara 2001. godine do 12. marta ove godine dovele su i do toga da smo prosečnu platu sa 35 evra u 2000. godini podigli na 102 evra u 2001. godini i na 151 evro u prošloj godini. Vlada će nastaviti sa svim aktivnostima koje bi trebalo, ponavljam, dalje da daju doprinos podizanju životnog standarda građana, ali će taj standard biti podizan isključivo i samo kao i do sada-iz realnih izvora.
Vlada će sprovesti odluku o uvođenju fiskalnih kasa u drugoj polovini ove godine. Vlada očekuje i predviđa da će u ovoj godini rast poljoprivredne proizvodnje biti oko 3%, Vlada Srbije prvi put je počela da isplaćuje roditeljski dodatak, za prvo dete u iznosu od 55.000 dinara, za drugo 98.000 dinara, za treće 130.000 dinara. To deluje kao mala stvar, ali to je civilizacijska i stvar od najvišeg interesa za našu državu. Imaćete u tekstu koji ćete dobiti i detaljniju razradu svih drugih vidova socijalne pomoći.
U toku 2002. godine u Srbiji je obnovljeno oko 800 kilometara puteva. Za obnavljanje ovih puteva Vlada je izdvojila 175 miliona evra, a 50 miliona evra je obezbeđeno iz donacija. Uskoro će početi radovi (kad kažem uskoro, mislim za neki dan) na autoputu Beograd-Novi Sad, a u ovoj godini je predviđeno za obnavljanje putne mreže 197 miliona evra, čime će biti obnovljeno i izgrađeno 830 kilometara puteva. Početkom jula meseca se očekuje početak rada obnovljenog aerodroma u Nišu.
Vlada Srbije je u proteklom periodu, u proteklih nekoliko meseci, uspela da sa stranim partnerima dogovori i formalizuje otkup 29% državnog preduzeća za telekomunikacije "Telekom Srbija", što će stvoriti mnogo bolje uslove za dalji opšti razvoj tog sektora u našoj državi.
Očekujemo da ova skupština usvoji zakon o železnici, da usvoji zakon o telekomunikacijama, koji podrazumeva stvaranje agencije za telekomunikaciju, izdavanje licenci, Strategiju razvoja radiodifuzije, Plan rasporeda frekvencija, Strategiju razvoja računarskih mreža u našoj državi.
Očekujemo takođe da ova skupština u najkraćem roku usvoji izmene pravosudnih zakona što će omogućiti da sudstvo napuste kompromitovani i korumpirani kadrovi, koji su protekle dve godine opstruirali napore države da se obračuna sa kriminalom. Ovo nije nikakva čistka u pravosuđu, ovo nije nikakva osveta, ovo je jasan odnos prema jasnom stanju stvari. To sam govorio i na početku i mislim da primere za postojanje manjinskog, ali aktivnog i opasnog dela sudstva, svi vi imate sami.
Kosovo i Metohija je, nažalost, skoro možemo reći večna tema za političare u Srbiji. U zadnjih deset ili petnaest godina ta tema nije išla u onom pravcu kojim bi bilo ko u Srbiji mogao da bude zadovoljan, bez obzira na velike reči, na trube, gusle i zurle, koje su se čule uz veliko zadovoljstvo onim što je postignuto na Kosovu i Metohiji. Postignuto je to da to sada nije teritorija pod suverenom kontrolom naše dražve, nego da je to teritorija pod patronatom međunarodne zajednice.
Od usvajanja poznate Rezolucije 1244 do danas, država Srbija, SRJ, a sada državna zajednica Srbija i Crna Gora, ispunile su sve obaveze iz te rezolucije. Međunarodna zajednica nije ispunila ni polovinu obaveza koje je preuzela. Zato je premijer Đinđić pre izvesnog vremena, zajedno sa svojim saradnicima iz srpske vlade i iz opšteg političkog okruženja, jasno pokrenuo proces koji bi trebalo da dovede do toga da uskoro (to uskoro merim godinama, nekoliko godina) dođemo do konačnog statusa Kosova i Metohije; do konačnog statusa koji će biti, ne dalji izvor problema i nestabilnosti, nego upravo jasna stabilizacija, bezbedonosna i svaka druga, na toj teritoriji.
U amanet nama koji ćemo nastaviti ono što je prethodna Vlada, pod vođstvom Zorana Đinđića, počela da radi, ostalo je i Kosovo i Metohija. Očekujem da danas, posle svega onoga što se desilo, bude manje onih koji su tu inicijativu gledali kao dnevno-političku, neosmišljenu, providnu i lošu inicijativu premijera, da oko tog programa i te strategije okupimo sve naše snage, ne na nacionalnom ili ne samo na nacionalnom osnovu, nego i na demokratskom, stručnom; da svako u okviru svojih mogućnosti pomogne da taj proces pred onima iz međunarodne zajednice, pred Albancima na Kosovu, bude predstavljen kao ozbiljan projekat svih onih koji žele da svoj posao političara na bilo kom nivou vlasti obavljaju na valjan način.
Dame i gospodo poslanici, kada je ova skupština birala Vladu premijera Đinđića (ne sećam se da li je to bio 25. ili 28. januar 2001. godine), nedavno ubijeni premijer je tada obećao, između ostalog, početak procesa privatizacije. Privatizacija je dobila svoj pravi zamah i već sada možemo da kažemo da će u toku ove godine više od polovine privrede činiti privatna preduzeća i da će u njima raditi više od polovine zaposlenih.
Obećao je i uspostavljanje ombudsmana, odnosno narodnog advokata. Predlog zakona koji treba da definiše tu oblast je već dugo u parlamentu i od vas zavisi kada će ovo obećanje biti ostvareno.
Redovnu isplatu penzija - nakon nekoliko decenija se desilo da penzioneri godišnje, poslednje dve godine, dobiju 12 penzija, da budu sigurni u datume kada će te penzije biti isplaćene. Te penzije nisu dovoljne, jesu male, ali, kao što znate, dobrim delom se isplaćuju iz budžeta, što predstavlja još jedno dodatno opterećenje za taj isti budžet.
Nastaviće se sa tom praksom. To nije praksa, to nije posebno dostignuće, to je vraćanje na civilizacijske standarde, koji moraju da postoje.
Obećano je od premijera Đinđića i vraćanje dugova koje je država imala prema građanima, na osnovu dugovanja za socijalno davanje. Svi ti dugovi su vraćeni.
Obećane su investicije u infrastrukturu i energetiku. Veći deo tih podataka vi već sami znate, ali možemo da kažemo - evo, na kraju smo zime, sa iskustvom dve ili tri teške zime, da nije bilo nikakvih problema u toj oblasti. Svako od vas ko je došao danas na sednicu mogao je da se uveri u novo stanje saobraćajne infrastrukture; i to je ostvareno.
Vlada Zorana Đinđića je obećala porast plata i kupovne moći stanovništva i o tome sam govorio. Petostruko je nominalno povećana plata i da ne citiram koliko je bilo realno povećanje za ove dve godine, ali možemo da merimo desetinama procenata realno povećanje tih plata.
Obećan je povratak u međunarodnu zajednicu i mislim da u to ne treba niko da vas ubeđuje. Obećana je nova poreska politika i stroga kontrola nad prometom nafte, cigareta i druge akcizne robe. Svedoci smo da je i to u potpunosti ostvareno. Jedan deo obećanja i nije došao do svoje potpune realizacije i očekujem da se taj proces nastavi, da dalje aktivnosti Vlade Srbije, parlamenta i svih drugih institucija u ovoj državi zajedno doprinesu da se sve te obaveze i obećanja ispune.
Ja lično, ljudi iz Vlade, ljudi iz Demokratske stranke, poslanici Demokratske stranke, a siguran sam i poslanici DOS-a, imamo svoju ne samo formalnu nego i ličnu odgovornost da ovaj posao bude nastavljen, iz osećanja pijeteta prema ubijenom premijeru Đinđiću.
Od mene nemojte očekivati da ličim na premijera Đinđića. Nemam nikakvu ambiciju da i na korak mogu da priđem onome što je on značio u ovoj državi, njegovom osećanju za viziju, za definisanje ciljeva, za definisanje jasne strategije i mehanizama kojima ti ciljevi treba da budu ostvareni. Ne želim ni da pokušam da mislim da mogu u tome da se poredim sa njim, ali u meni očekujte čoveka koji će sa istom odlučnošću, zajedno sa drugima, rešavati sve situacije koje će ličiti na krizne situacije ili će biti krizne u ovom vremenu ispred nas.
Mislim da smo na kraju najteže krizne situacije koju smo imali u zadnjih nekoliko godina i pozivam vas, kao što sam jednom već učinio, da svi vi, svi oni koji ne osećaju odgovornost za to što se desilo premijeru Đinđiću, na svoj način, u okviru svog političkog programa pomognu da se njegov program, program njegove Vlade, nastavi i posle njegove smrti.
Predlažem za potpredsednike Vlade Republike Srbije dr Nebojšu Čovića, Dušana Mihajlovića, koji će do izbora ministra obavljati i funkciju ministra unutrašnjih poslova, prof. dr Žarka Koraća, Jožefa Kasu, mr Miodraga Isakova i Čedomira Jovanovića.
Za ministre u Vladi Republike Srbije predlažem mr. Božidara Đelića, za ministra za finansije i ekonomije, dr Vladana Batića za ministra pravde, Rodoljuba Šabića za ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, prof. dr Dragana Veselinova za ministra poljoprivrede i vodoprivrede, Aleksandra Vlahovića za ministra za privredu i privatizaciju, dr Kori Udovički za ministra rudarstva i energetike, Mariju Rašetu-Vukosavljević za ministra saobraćaja i telekomunikacija, prof. dr Dragoslava Šumarca za ministra urbanizma i građevina, dr Slobodana Milosavljevića za ministra trgovine, turizma i usluga, prof. dr Gorana Pitića za ministra za ekonomske veze sa inostranstvom, Dragana Milovanovića za ministra za rad i zapošljavanje, dr Gordanu Matković za ministra za socijalna pitanja, prof. dr Dragana Domazeta za ministra za nauku, tehnologiju i razvoj, prof. dr Gašu Kneževića za ministra prosvete i sporta, Branislava Lečića za ministra kulture i javnog informisanja, dr Tomicu Milosavljevića za ministra zdravlja, prof. dr Anđelku Mihajlov za ministra za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine i prof. dr Vojislava Milovanovića za ministra vera.
Svi kandidata za ministre su prisutni, izuzev ministra Pitića koji je u Holandiji, gde potpisuje memorandum o razumevanju i poklonu holandske vlade od (za početak) četiri miliona evra za zajedničke projekte u poljoprivredi naših i holandskih preduzeća. Hvala vam.