Hvala.
Ovaj zakon je bolji od postojećeg, ali minimalno bolji. To se ne meri ni procentima, nego možda promilima. Ali, bez obzira na to, bio bih spreman da podržim svako poboljšanje, makar i to minimalno, da procedura u kojoj se donosi ovaj zakon, da metodologija donošenja ovog zakona nije bahata i neprimerena ni vremenu, ni prostoru u kojem živimo.
Cela procedura je dalja degradacija i socijalnog dijaloga i parlamenta kao najviše institucije i odnosa prema zaposlenima i odnosa prema vlasnicima kapitala. Mnogi se pozivaju, neki verovatno zbog nečiste savesti, na Zorana Đinđića kada govore o mnogim izmenama, o mnogim reformama, pa se to i ovde desilo sa ovim zakonom. Podsetiću, taj zakon koji je donet 2001. godine, poznat kao Đinđićev zakon, je donet uz opštu saglasnost i sindikata i predstavnika kapitala i Vlade nakon javne rasprave koja je trajala skoro šest meseci, ne sećam se da je tada bio Socijalno-ekonomski savet, ali neka forma tog međuresornog i tog razgovora partnera je postojao.
Taj zakon je inače poštovao tada sve preporuke Međunarodne organizacije rada, što nikako nije slučaj sa ovim zakonom. Neću podržati ovaj predlog zakona.
Ovaj zakon se bavi stanjem u javnom sektoru, pravima zaposlenih u javnom sektoru. Bez obzira što ima opšte važenje, znamo da je osnovni problem Srbije u javnom sektoru gde ima previše zaposlenih sa lošom kvalifikacionom strukturom, sa lošim navikama, sa lošim načinom kako su dovedeni na ta radna mesta i zato me čuti zašto pre ovog zakona nije prvo donet novi zakon ili izmene Zakona o državnim službenicima, jer tu je problem u ovoj državi.
Ovaj zakon neće doneti nikakve investicije, neće smanjiti sivu ekonomiju, neće učiniti mogućnost starijim licima da se zaposle većom, niti će doneti veću mogućnosti mladima da se zaposle. Žao mi je zbog toga. Ko god da donese zakon ili set zakona, koji bi učinio nešto od svega toga što su lepe želje, bio bih zadovoljan i ponosan što sam član parlamenta koji to donosi, ali na žalost to nije tačno.
Šta je problem u Srbiji? Problem su investicije. Da li je samo ovaj Zakon o radu problem za investitore? Naravno da nije. Radna snaga u Srbiji je najjeftinija u regionu, definitivno je jeftinija i od rumunske. Srbija je najsiromašnije tržište u regionu i sve su to razlozi što nas investitori obilaze.
Pored toga, mi imamo sporu birokratiju koja je svetski šampion u nekim oblastima. Sama ministarka Udovički kaže da smo svetski šampioni sa 180 dana čekanja, recimo, na građevinsku dozvolu. Imamo korumpiranu administraciju, od portira do Kabineta predsednika države, naravno preko lokalnih samouprava, državnih institucija, ministarstava. Imamo opštu nesigurnost i visok kriminal bez obzira na statistiku, ovakvu ili onakvu. Ujutru kad upalite televizor nije pitanje da li je neko ubijen, nego je pitanje u kom delu Grada Beograda je neko ubijen noćas? To teško da može da privuče investitore.
Konačno, ovde imamo i neravnopravan odnos države prema investitorima. Neki investitori moraju da prođu prašumu, džunglu propisa koji su ponekad i suprotstavljeni jedan drugome, a za neke druge investitore ne važi ništa zato što su pravoslavna braća, zato što su lični prijatelji ovog ili onog funkcionera, za njih je otvorena mogućnost da se donese leks specijalis kad treba da se gradi nešto na vodi, kad treba da se pokloni neko javno preduzeće, kao što je bio slučaj sa NIS, kao što će biti slučaj sa EPS. Bojim se, i to su razlozi zašto ovde nema pravih i ozbiljnih investitora.
Konačno, kad dolaze investitori u ovu državu nisu sigurni, kada razgovaraju sa ministrima, da li možda neko od tih ministara nema lažnu diplomu, da li ima lažni doktorat ili je možda neko od ministara u sumnjivim odnosima, da li je ili nije bio saradnik nekog kriminalnog klana. To su razlozi zbog čega nema investicija u Srbiji. Ovaj zakon je bolji, nego što je bio najgori zakon koji su doneli Koštunica i Tadić zajedno, ali nedovoljno dobar da bi se glasalo za njega. Hvala.