Hvala lepo.
Vrlo jasno zašto se donosi ovaj zakon, ja sam se samo pitao za koga se donosi? Nesumnjivo da zakon ima za cilj netransparentnu, ispod žita, visoko potencijalno koruptivnu priču o tome kako se prodaje zemljište u Srbiji povlašćenim kupcima.
Ja bih zamolio kolege iz opozicije da budu malo mirniji.
Postojao je član 64a i pre ovog zakona. Tu je jasno bilo definisano pravo prečeg zakupa, ali se sada uvodi novi institut koji se zove pravo prvenstva zakupa, gde povlašćeni prijatelj, rođak ili strani partner ili šta, vekovni prijatelj, dobija kroz čudne komisije, kroz investicioni program mogućnost da ispod bilo kakve cene, bilo kakve kontrole javnosti dođe do državnog poljoprivrednog zemljišta.
To nije samo moj stav. Taj stav je afirmisala i Agencija za borbu protiv korupcije i to je jasno kao dan.
Znači, zakon je pravljen za nekoga. Ja sam pitao ministarku, za koga? Da li taj ima arapsko prezime, nemačko ili rusko prezime? Mislim da tu možemo da ogradimo ko će biti taj povlašćeni prijatelj, vekovni prijatelj, koji će doći iz neke arapske zemlje da uči Srbe kako se obrađuje zemlja ili će da dođe neko iz Nemačke da uči Srbe kako se gaje svinje, pošto to Srbi nisu nikad radili, ni prvo ni drugo, nego nam treba strana pamet.
Pitanje se stalno ponavlja ovde - zašto, kako, ko je prodao zemljište, kad je uništena Srbija, da li je to privatizacija, pa da li te godine, pa da li te godine? Svi lepi podaci koje iznosite, mnogo govornici, o tome da je u nekom od vaših ili naših gradova, neka firma, bilo da je to industrijska, bilo da je neki poljoprivredni kombinat, bio uspešan, sedmi, osmi u Jugoslaviji, dvanaesti, trinaesti na Balkanu, su priče iz osamdesetih godina, kada naravno nije bilo jednog univerzalnog merila koji je mogao da upoređuje državu, dogovorne ekonomije, komandne privrede, sa pravim tržištem.
U devedesetim godinama je uništeno sve u ovoj zemlji i infrastruktura i ljudi. Znači, nije tad samo otimana zemlja, nego su se tad praznila, ne samo što su se deca iseljavala, nego zato što su ginula u ratovima koje je neko vodio i ko danas priča o EU, toleranciji i ne znam čemu sve.
Naravno da je bila privatizacija i naravno da je imala puno mana, ali kao model je to bio dobar model koji je loše primenjivan. Nekoliko kolega su rekli da se 2005, 2006, 2007. godine, da se hektar prodavao po 300 evra, a da se danas prodaje po sedam, osam hiljada. Davali su neke primere, čak su pominjana i neka imena i firme i pojedinci. Pa, da vam dam jedan primer koji potvrđuje, to što vi kažete. Dvadeset trećeg maja 2005. godine, da se setimo ko je tad bio vlast, ja sigurno nisam, prodato je 70% PIK „Agrounija“ za dva i po miliona evra. Tad je bilo negde oko 8.000 hektara, što u zakupu, što u vlasništvu „Agrounije“. Ja ne govorim da je ovde ništa loše, samo dajem činjenice.
Znači, ako dobro izračunate, to je 312,5 evra po hektaru. Pet članova komisije je bilo, jedan je bio predstavnik Ministarstva poljoprivrede, drugi je bio predstavnik Ministarstva privrede, treći je bio direktor „Agrounije“, tada društvenog preduzeća, četvrti član je bila gospođa koja je bila iz „Agrounije“, peti član te komisije je renesansna ličnost, koji je dobio zadatak da bude moj lični biograf i zove se Marijan Rističević, tada predsednik Skupštine opštine Inđija.
Prema tome, ako pitate ko je prodao 2005. godine po 300 evra MK „Komerc“ ili bilo kojoj drugoj firmi plodnu vojvođansku zemlju u Inđiji, dobili ste odgovor, a to možete da vidite na sajtu priv.rs, to je sajt Agencije za privatizaciju. Prema tome, toliko o činjenicama i o vrednostima.