Gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, poštovane kolege poslanici, ovo je jedan od dana kada Skupština Srbije, koja predstavlja građane Srbije, treba da kaže svoju reč o temama od kojih  nema težih danas u Srbiji.
I ne samo danas, već duže vremena unazad, ali pre svega od vremena kada je Srbija faktički ostala bez mogućnosti da upravlja javnim životom na Kosovu i Metohiji i od vremena kada mi više nismo u mogućnosti da utičemo odlučujuće na to šta se u našoj južnoj pokrajini, na naših 15 odsto teritorije dešava, od 1999. godine.
U politici je najstrašnije ne biti realan, zbog toga što nerealnost političara i nesposobnost onih koji upravljaju državom da se suoče sa stvarnim životom obično ne dovodi do toga da najveću cenu plate ti koji se nisu suočavali sa realnim životom, već to plate građani i ljudi koji su u određenim istorijskim vremenima u nevolji da žive u zemljama koje vode političari koji nisu u stanju da sagledaju realnost. Mi zbog toga moramo da budemo odlučni i realni, jer samo to može da zaštiti interes građana, interes države i interes crkve. Ovim redosledom bih rekao po nekoliko rečenica o svakoj od ovih tema.
Najveću brigu ovog parlamenta i države moraju da imaju oni koji su najugroženiji. Najugroženiji su ljudi koji su 1999. godine morali da napuste svoje kuće na Kosovu i Metohiji i sada se nalaze kako znaju i umeju, uz veću ili manju pomoć države, u centralnoj Srbiji.
Posle njih, oni koji su imali snage, hrabrosti, volje, želje da ostanu i da žive na Kosovu i Metohiji, i o njihovim interesima ova skupština i Srbija moraju da vode najveću moguću brigu i da, razmišljajući i odlučujući o tome šta će biti sa našom državom i šta će biti sa Kosovom i Metohijom, imaju na umu svakog od ovih ljudi i svaku od ovih porodica.
Zbog toga je od vitalne važnosti proces decentralizacije i zbog toga DS u potpunosti podržava sve ono što je Pregovarački tim u procesu decentralizacije uradio, jer nije moguće zadržati naš narod na Kosovu i Metohiji i stvoriti uslove da se oni koji su raseljeni vrate na Kosovo i Metohiju, da se vrate u svoje kuće, da otpočnu svoje živote i živote svojih porodica učine boljim nego što sada jesu, ukoliko nemaju elementarne bezbednosne garancije.
Pravo na život, pravo na telesni integritet, pravo na slobodu kretanja, po dubokom uverenju DS, mogu da budu ostvareni samo ukoliko lokalne samouprave, u kojima su Srbi i drugi nealbanci većina, dobiju institucionalne mogućnosti da štite elementarna prava.
Zbog toga podržavamo zahtev Pregovaračkog tima da se lokalnim samoupravama obezbedi pravo da konstituišu svoju policiju, da se obezbedi pravo da organizuju sudsku vlast, ali isto tako da se obezbedi pravo da organizuju zdravstvenu zaštitu, jer moramo imati tamo svoje bolnice, da obezbede održiv prosvetni sistem, jer deca moraju ići u škole, da obezbedimo održiv sistem socijalne zaštite i zaštite naše kulturne baštine.
Zbog toga je od vitalne važnosti da se mudro i odlučno borimo za ono što predstavlja legitimno i neotuđivo pravo svakog čoveka na ovoj planeti, pre svega ljudi koji žive na našem kontinentu, a za to imamo argumente. Siguran sam da naša čvrsta borba, i tu podržavamo pregovarački tim, ne može ostati bez rezultata u nastojanju da se održive lokalne samouprave za Srbe na Kosovu i Metohiji i ostvare.
Naravno, u ovom izveštaju se o tome dosta govori. Kao preduslov neophodno je obezbediti i održivost finansiranja lokalnih samouprava, njihovu sposobnost i izvorno pravo da obezbede materijalna i finansijska sredstva da bi ono što su njihove funkcije i što budu njihove funkcije moglo da bude ostvareno u realnom životu.
Dakle, ovi građani Srbije o kojima sam govorio, koji su nesrećom 99. godine raseljeni sa Kosova i oni koji su na Kosovu i Metohiji ostali su prva briga države Srbije. Ali, isto tako, i to želim u ovom trenutku da kažem, svi građani Srbije predstavljaju temu i predmet o kome ova skupština i Srbija moraju da vode računa.
Vera ljudi, koji u ovoj zemlji žive, u demokratiju, sposobnost naše nacije da održi svoj demokratski kapacitet, predstavlja suštinsku snagu i vrednost koju mi i u pregovorima o Kosovu i Metohiji moramo da ostvarimo. O tome, pre svega, mi moramo da vodimo računa, jer se radi o našim životima, ali ovom prilikom apelujem i na sve činioce međunarodne zajednice da, odlučujući o Kosovu i Metohiji, vode računa o demokratskom kapacitetu Srbije.
Niti ima dobrog života nama svima i našoj deci, niti ima stabilnosti ovog regiona, ukoliko Srbija ne ostane demokratska zemlja, sposobna da se bori i da čuva ono što predstavlja temelj civilizovanog života, a to je demokratija.
Nije sporno među nama, u to sam siguran, da temeljna državna vrednost, za koju se bori Srbija i za koju se bori Pregovarački tim, predstavlja očuvanje naše teritorije, teritorijalnog integriteta i suverene vlasti naše države. Zbog toga će Demokratska stranka podržati da se kroz konstitucionalno rešenje potvrdi ova, siguran sam, nesporna politička volja koja postoji među našim građanima i u našoj državi. Mislim da ne vredi trošiti reči na to.
Demokratska stranka vrlo predano, sa argumentima, sa najboljom voljom i namerom učestvuje u procesu donošenja novog ustava i nadam se da taj posao, koji nije ni lak, ni jednostavan, može da bude završen u najkraćem mogućem vremenu i da ćemo biti u prilici da pred građane Srbije u najkraćem mogućem vremenu iznesemo na izjašnjavanje tekst koji će biti opet u stanju da pridobije većinsku podršku građana i da između mnogih drugih pitanja reši i pitanje ovog stava koji država ima prema Kosovu i Metohiji.
Želim nekoliko reči da kažem i o tome da se ovim pregovorima rešava pitanje opstanka i produžetka ne samo prava naših građana na slobodu veroispovesti na Kosovu i Metohiji, dakle prava ljudi koji su hrišćanske vere da svoju veru ispovedaju, da to čine u svojim crkvama koje, pored toga što su verski objekti, predstavljaju i temelje naše duhovne baštine, već se radi i o tome da se hrišćanska civilizacija bori da bi opstala na Kosovu i Metohiji.
To je jedan od vrlo značajnih argumenata koji mi imamo, da na početku 21. veka, u Evropi, imamo pravo da zaštitimo i pravo svojih građana na slobodu veroispovesti i pravo na opstanak hrišćanske civilizacije na Kosovu i Metohiji.
Zbog toga apelujem na sve one koji u Srbiji odlučuju, i na ovaj parlament, na izvršnu vlast, da vrlo vode računa o svim rešenjima koje država Srbija bude donosila u bliskoj budućnosti, a tiču su slobode veroispovesti, da je za naše državne interese loše da na bilo kojoj tački imamo bilo ustavna ili zakonska rešenja koja ne garantuju pun kapacitet slobode veroispovesti, jer je to naše oružje i u borbi za Kosovo i Metohiju.
Kada govorimo o tome šta će biti dan posle, želim da kažem da živimo u vremenu posle. Taj dan je bio 99. godine, kada je strana vojska ušla na Kosovo i Metohiju i kada država Srbija više nije bila u stanju da sprovodi civilnu vlast na Kosovu i Metohiji.
Zato nema dana posle, jer mi živimo u godinama posle i oni koji sada, istorijskim redosledom i prilikama, imaju teret odgovornosti da donose odluku o tome šta će biti u pogledu ovog pitanja, u toj su nevolji da se bave posledicama politike koja nas je dovela u situaciju da, faktički, nemamo kontrolu nad svojom pokrajinom.
To nije tema ove skupštine i o tome ne želim da govorim. Sporimo se mi o tome 15 ili 16 godina, nekada iz vlasti, nekada iz opozicije, ali ovo je vreme kada se borimo za to da imamo realan pogled na život u kome se nalazimo, kada se borimo za to da učinimo ono što se učiniti da.
Nije tajna, i to svi vi znate, dame i gospodo poslanici, uveren sam da postoje vrlo moćni politički centri na ovoj planeti koji smatraju da Kosovo i Metohija treba da dobije nezavisnost.
Ali, nije sporno ni to da će se Srbija boriti svim političkim sredstvima koja joj stoje na raspolaganju i da će, ma šta ko o tome mislio, uložiti sav svoj diplomatski kapacitet da ubedi one koji će odlučiti, a odlučiće, pre svega, stalne članice Saveta bezbednosti i države koje su u Kontakt grupi, da je u njihovom najboljem državnom interesu da se postaraju o državnom interesu Srbije i da pomognu Srbiji da sačuva svoj teritorijalni integritet i državni suverenitet.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo poslanici, danas je jedan od dana kada se pokazuje da li je jedna država sposobna da sagleda okolnosti u kojima se nalazi, da li su oni koji državu predstavljaju, ovaj parlament je reprezentativan, bar bi tako trebalo da bude po Ustavu i zakonu, ima on svojih manjkavosti, ali danas o tome da ne govorim, oni koji narod i građane predstavljaju da li su u stanju da sagledaju realno život u kome se nalazimo i okolnosti u kojima živimo.
DS, i to je svima veoma dobro poznato, ma šta govorili o politici DS, i to je deo politike i deo našeg života, ogledaćemo se na izborima, DS se zalagala, želela, mislila da je dobro da Srbija i Crna Gora budu u jednoj zajedničkoj državi, da je to najbolji put da zajedno što je pre moguće stignemo do EU. DS, sa druge strane, branila je, brani i sada i braniće i u buduće pravo građana da odlučuju o svojoj sudbini i njihovo pravo da određuju u kakvom će državnom obliku da žive.
Građani Crne Gore odlučili su da žele da žive odvojeno od Srbije, odlučili su po pravilima koja su prihvatili učesnici u političkom životu Crne Gore, prihvatili su da u toj izjavi volje naroda Crne Gore učestvuje i bitnu reč kaže EU, prihvatili su oni koji su za život sa Srbijom bili, prihvatili su oni koji su želeli da Crna Gora bude država sama za sebe.
Po tim pravilima i po stavu i presudi onih koji su bili od svih ovlašćeni da ta pravila tumače, građani Crne Gore su doneli odluku, odlučili su da ubuduće žive sami i ja u ime DS čestitam građanima Crne Gore na odluci, ma koliko ona ne bila u skladu sa politikom koju je imala DS, jer je to njihovo neotuđivo pravo.
U Crnoj Gori, i to ovde hoću još jednom da kažem, Srbija nema neprijatelja. Sto osamdeset hiljada ljudi u Crnoj Gori glasalo je da živi zajedno sa Srbijom. Oni koji su glasali da žive odvojeno od Srbije nisu neprijatelji Srbije i svako ko širi anticrnogorsko raspoloženje ili ne daj bože mržnju radi protiv interesa građana Srbije. Srbija u Crnoj Gori ima svoje interese, Srbija u Crnoj Gori ima svoje bezbednosne interese, Srbija u crnoj Gori ima ljude koji je neizmerno vole i Srbija u Crnoj Gori, siguran sam u to, nema nikoga ko je mrzi.
Crna Gora je u Srbiju izvezla u prošloj godini 300 miliona evra robe i usluga, Srbija je u Crnu Goru izvezla više od toga, pa šta ćemo – hoćemo da gasimo ta radna mesta, hoćemo da zatvorimo sve fabrike koje proizvode nešto što u Crnu Goru izvozi ili ćemo kao razumni ljudi, kao predstavnici naroda, koje je narod u ovu Skupštinu poslao da se staraju o njegovim interesima, pronaći put i način da se što je pre moguće odnosi između Srbije i Crne Gore utvrde, da ne ostane ništa nesporno i da i jedni i drugi zajedno, što je pre moguće, uđemo u EU. To je politika DS.
Mogu da razumem da postoje druge politike, pa zašto ne bi postojale i zato ćemo ići na izbore da vidimo kome će građani Srbije dati poverenje. Kad smo već kod toga, postoje dve ideologije u Srbiji danas.
Jedna ima san, tako kažu, san o nekakvoj velikoj državi koja će daleko na Zapadu imati svoje granice. To je košmar, nije to san. Košmar, iz koga se nadam da će što pre izaći, jer košmari dobro nikome ne donose, jer košmari nemaju veze sa realnošću.
Postoji druga ideologija koja ima viziju jake i moćne Srbije, to je politika DSS, koja će imati najsnažniju ekonomiju u ovom regionu; Srbija koja će imati škole kojima ćemo se ponositi, Srbija koja će imati bolnice u kojima će naši građani moći da se leče kako treba, Srbija koja će biti zemlja kojoj će želeti da priđu svi oni koji 15 godina beže od nas glavom bez obzira, Srbija koju će njeni građani voleti i Srbija koju će svi drugi poštovati.
Eto, danas je, dame i gospodo poslanici, jedan od onih dana kada treba doneti odluke koje će pomoći našoj zemlji da kroz realan život u kome se nalazi što snažnije korača. Nije vreme za tugu, a naročito nije vreme da se liju krokodilske suze onih koji jedva čekaju da kakva nesreća nastupi, pa da dođu do pobede na vanrednim parlamentarnim izborima. Ima nekih kojima nije ni dobro, možda bi im trebalo ukazati lekarsku pomoć.
Nije vreme za egzaltaciju niti za radost, vreme je za realnost, realnost koja će nam pomoći da svojoj državi vratimo snagu. Da joj vratimo moć koju je imala kada je koračala kroz evropsku istoriju najsnažnije i koja je građanima koji su tada u njoj živeli omogućila dostojanstven život dostojan onoga što Srbija, kao snagu i kao moć u svom potencijalu ima. Nemam šta drugo da vam kažem nego – živela Srbija! Jer, to je ono što će nam svima pomoći da se vratimo svojoj moći, svojoj snazi i razumnoj politici. Hvala lepo.

Koliko se sećam, nisam ni jednom rečju pomenuo SRS, ali je vrlo dobro da se prepoznajete. Možda ima nade za vas, da se iz tog sveta u kome živite polako vratite u realnost. A opet nekima treba pomoć. Možda bi, gospodine potpredsedniče bilo dobro, da neku sanitarnu medicinsku službu držite ovde, da prvu pomoć pruža odmah, ljudi imaju verbalne izlive sa mesta.
Ali, nije to bitno. Ne vredi polemisati sa onim što nema veze sa realnošću. Tačno, DS traži vanredne parlamentarne izbore da bi Srbija dobila snažniju Vladu nego što je ova, da bi u ovom parlamentu bila nesporna parlamentarna većina i da ove u košmarima svedemo na razumnu meru.
Zato lažni vapaji za vanrednim izborima najbolje se pokazuju na sednicama Administrativnog odbora, gde ovi u košmarima održavaju Vladu najviše što mogu i produžavaju njen život. Pretpostavljam da čekaju neku veliku nesreću da bi onda isprovocirali vanredne parlamentarne izbore.
Ali, DS traži vanredne izbore da vas vratimo iz tih košmara i da pokažemo da je Srbija, koja je u realnosti i Srbija koja ima snagu i volju, ogromna većina i da ćemo ući u EU što pre možemo.

Gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, poštovane kolege poslanici, izveštaj koji smo dobili danas je nešto širi i sveobuhvatniji, i sadrži jedan deo istorijskog prikaza, od onoga što je pregovarački tim od trenutka svog formiranja radio. Demokratska stranka će glasati za izveštaj o tome šta je pregovarački tim činio.
U istoriji ovog pitanja u ovoj skupštini i van ove skupštine postojali su različiti pogledi o različitim pitanjima. Demokratska stranka ostaje pri svojim stavovima koje je imala, ali mislim da smo ušli u fazu da je od neprocenjive važnosti da budemo u stanju kao država, kao političko biće, da vodimo politiku koja će imati mogućnost da upregne, artikuliše i ovom pitanju posveti najveću snagu koju možemo u ovom trenutku, posle teške istorije koju smo proživeli, da damo i da pružimo.
Pregovarački tim je imao jedan deo aktivnosti koji se odnosio na opšta pitanja, jedan začetak aktivnosti koja su otvorila pitanja statusa, ali ono što se tehnički važno i bitno zbilo jesu pregovori i prva runda pregovora koja je u toku prošle nedelje održana u Beču.
Smatram, i to je neko ovde rekao, da nema suviše smisla baviti se ovim pitanjem ukoliko nema Srba na Kosovu. Dragoceno je da je početak aktivnosti koje Srbija ima posvećen pitanjima koja bi trebalo da olakšaju život našim ljudima koji na Kosovu danas žive i koji u stvari predstavljaju nas, Srbiju na Kosovu.
Vrlo je važno da je izložena naša pozicija o tome kako bi trebalo da izgleda policija u opštinama gde su Srbi većina, kako bi trebalo da izgleda pravosuđe, u kakve bi škole Srbi i drugi nealbanci trebalo da idu kada budu organizovane kulturne ustanove, u kakvim bi bolnicama trebalo da bude organizovana zdravstvena zaštita, kako da se organizuje sistem socijalnog staranja za naše ljude koji se nalaze na Kosovu i Metohiji.
Mislim da je ovo tačka gde u stvari treba proceniti i kako se opšte prilike razvijaju. Žao mi je što o tome niko nije govorio. Znam da je ovo tema koja je izazovna za sve koji se bave politikom, jer je lako u parolama govoriti o Kosovu i Metohiji.
Poštovane dame i gospodo poslanici, držim da nije sporno da smo svi patriote. Siguran sam da i oni sa kojima se najdublje ne slažem iskreno žele da mi na dobar način ovo pitanje rešimo, samo što mislim da oni sa kojima se ja najdublje ne slažem to ne čine na dobar način. Ali, tu smo da debatujemo i da razgovaramo kako ko gleda na rešenje ovog velikog, teškog, važnog državnog pitanja.
Nisu kosovski Albanci želeli da pregovori otpočnu ovako. Srpska strana je tražila da decentralizacija bude tema na početku ovih pregovora.
Tražili su kosovski Albanci da se sve rešava u paketu, da se ne govori o decentralizaciji dok se ne reši pitanje statusa, a oni o statusu imaju vrlo jasan i jednostavan stav – žele nezavisnost. Nije baš bilo kako su albanski političari želeli. Održana je ova runda pregovora i DS drži da je pregovarački tim uradio dobar posao.
Želim da podvučem i nešto što nije dovoljnu pažnju ovde izazvalo. Sledeća runda razgovora o decentralizaciji je zakazana za 17. mart, na dan pogroma koji je počinjen nad našim sunarodnicima, ali i trenutak kada mislim da je država Srbija uspela da spreči taj proces koji je zaista vodio iseljavanju naših sunarodnika sa Kosova i Metohije.
Sedamnaestog marta govoriće se o tri vrlo važne teme. Prva tema jeste finansijska politika za područja gde su i opštine gde su Srbi većina. Nema nikakve samouprave, kao što nema države, ukoliko ona nema od čega da se izdržava. Važno je da izložimo svoj stav o tome kako bi trebalo Srbi na Kosovu i Metohiji da finansiraju one funkcije koje budu predstavljale rezultat dogovora u ovom procesu koji sada vodimo.
Druga važna stvar su horizontalne veze među sadašnjim srpskim opštinama i srpskim opštinama za koje sam siguran da će biti formirane na Kosovu i Metohiji. To će biti suština onoga što na ovaj ili onaj način zovemo entitetom koji će Srbi imati na Kosovu i Metohiji.
Treća tema jesu veze lokalnih samouprava na Kosovu i Metohiji sa Beogradom. Nisu, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, Albanci želeli da ovi pregovori ovako idu. Mislim da je to vrlo važna stvar koja se sada dešava. Da li je ona odlučujuća? Da li je velika? Videćemo na kraju.
Kao što je neodgovorno i loše reći da naša država stoji dobro po ovom pitanju, a svako od nas zna da to nije tako, danas neću da govorim o uzrocima stanja u kome se danas nalazimo, jer nije vreme da govorimo o tome, nije vreme da rasipamo našu nacionalnu energiju. Srbija danas zahteva od svakoga ko se bavi politikom posvećenost i mudrost, da bismo spasli što se spasti može od naših državnih i nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji.
Što se tiče statusa, prošle su brojne diplomate kroz Beograd; jedni su rekli jedno, drugi su rekli drugo. Tačno, gospodin Sojers je rekao u jednom trenutku da njegova vlada drži da bi nezavisnost bila dobro rešenje, pa koliko sam video, reterirao je brzo posle toga, isto ovde u Beogradu. To nije dobro. Nisam nigde ni čuo ni video da je gospodin Vizner, koji je predstavnik predsednika SAD, rekao u javnosti u Srbiji da Vlada SAD deli takvo mišljenje. Možda je to neko video i čuo, ja ne. Čitam i novine i gledam elektronske medije sve vreme.
Mislim da je vrlo bitno da se jedna od velikih sila oglasila i u saopštenju i u izjavi predsednika Putina definisala jednu principijelnu i mislim za naše pozicije i za naše prilike vrlo važnu poziciju koju Rusija sada ima. Ne vidim razlog zbog čega bilo ko poziva na predanost i pažnju kada su odnosi između Srbije i Rusije u pitanju.
Znam sigurno da Rusija iskazuje puno razumevanje za politiku koju Srbija vodi o Kosovu i Metohiji. To razumevanje je pokazao predsednik Putin kada je sa predsednikom Tadićem imao sastanak u Moskvi. To razumevanje je pre nekoliko dana specijalni izaslanik predsednika Rusije, gospodin Poltavčenko, ovde u Beogradu ponovio i mislim da je to vrlo dobro i vrlo važno i da to pomaže poziciji koju naša zemlja ima.
Šta nam je činiti? Demokratska stranka smatra, i to će podržavati kao što je podržavala i do sada, da Srbija vodi odgovornu politiku. Odgovorna politika je borba, diplomatska borba. Ukoliko budemo imali razložnije i suvislije predloge za to kako da Albanci organizuju svoj politički sveukupni javni život, kako da Srbi i drugi nealbanci na Kosovu i Metohiji organizuju svoj politički i ukupni javni život, utoliko se izgledi da sačuvamo najveću meru svojih nacionalnih i državnih interesa povećavaju. Demokratska stranka podržava ono što je do sada činio pregovarački tim i pružiće snažnu podršku politici o kojoj sam govorio i ubuduće.
Otvorena su ovde neka pitanja koja ne zadiru u temu Kosova i Metohije. Upućena su neka pitanja DS-u. Svakome ću odgovoriti, ali ne danas. Nije ovo ni vreme ni mesto da o svojim podelama i o različitim političkim stavovima govorimo. Spreman sam na dijalog i na političku borbu sa svakim, i sa onima koji dobacuju u ovoj skupštini dok govorimo o Kosovu i Metohiji, sa onima sa kojima se može voditi civilizovan dijalog, ali to, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nije tema današnje sednice.
Uveren sam da imamo snage i da imamo moći da se za zaštitu svojih interesa borimo. Ko sam sebi pomaže i Bog mu pomaže. Hvala najlepše.

Bilo bi, naravno, vrlo dobro da govorimo o onome što je na dnevnom redu, ali svako donosi odluku kako će nastupiti, kako će da brani svoje političke stavove i ideje. Želim da govorim o činjenicama, ko je šta rekao, ko je šta mislio i da dokumentujem ono što jeste važno.
Dakle, evo šta je predsednik Srbije rekao u vezi sa jednim delom onoga o čemu je gospodin Vučić govorio – Srbija će morati da se opredeli između radikalizma i demokratske opcije. Ne delim Srbiju, nego konstatujem stanje. Priprema se taj veliki politički trenutak kada će Srbija reći kojim pravcem želi da ide. Siguran sam da je demokratska Srbija ono što žele njeni građani, a ne samo članovi Demokratske stranke. U čemu je problem? Ja, dakle, ne vidim bilo kakav problem. Istina je da postoje građani koji podržavaju različite političke opcije i različite političke snage, i građani su ti koji će doneti odluku ko će upravljati Srbijom, ko će imati većinu u ovom parlamentu, ko će donositi odluke, ko će formirati vladu.
Dragoljub Mićunović je predsednik političkog saveta DS. Rekao sam da neću govoriti o stvarima i temama koje izlaze van ovoga što je dnevni red, ali, naravno, da govorim o Kosovu i Metohiji, o ljudima i o teritoriji. Ono što je Dragoljub Mićunović rekao je da ne vrede teritorije ako nema ljudi na tim teritorijama. I voleo bih da neko citira šta je rekao Dragoljub Mićunović, pa da onda uporedimo da li je istina ovo što ja govorim ili ono što je ovde izneto pre nekoliko minuta.
Jedno načelno pitanje. Dakle, nekoliko govornika govori o tome šta treba država da čini kad se nešto drugo bude desilo, šta ćemo mi da uradimo. A otkud vi znate šta će da se desi? Postoje u diplomatiji, a ovo je jedna velika i teška diplomatska borba, stvari koje se govore kada im dođe vreme i ne govore se kada im nije vreme.
Ne postoji niko ko je u ovoj skupštini, a da mu nije ponuđeno da uđe u pregovarački tim. I Srpskoj radikalnoj stranci i Socijalističkoj partiji Srbije su otvorena vrata da uđu u pregovarački tim i da budu deo ovog diplomatskog procesa. Zašto niste to svoje pravo i svoju mogućnost iskoristili, pa da se zajedno sa onima koji čine pregovarački tim borite za Srbiju onako kako ta borba može sada da se odvija, a to je diplomatskim putem.
Sve što je kazano kad mu nije vreme jeste protiv interesa ove zemlje. Vi ćete odlučivati, kao i svi mi ostali, o tome šta procenjujete da je državni interes. Držim da je to što činite protiv državnog interesa.

Gospodine predsedavajući, naravno da se u mnogim stvarima razlikujemo i neće se to skoro promeniti u Srbiji, verovatno i ne treba. Razlikujemo se i u doživljavanju ozbiljnih i neozbiljnih činjenica i ličnosti u politici i to je za mene sasvim prihvatljivo.
Ali, mislim da je vrlo važno reći i o tome šta jeste ozbiljno, a šta ne, što ima i objektivnu potvrdu u međunarodnim odnosima, onakvim kakvi oni jesu.
Međunarodni odnosi ove zemlje odvijaju se kroz susrete koje najviši zvaničnici, naravno i predsednik Republike, imaju sa stranim državnicima i oni svakako sasvim ozbiljno doživljavaju ljude koji ovu zemlju predstavljaju. Predsednik Širak, presednik Vlade Velike Britanije, ma kako imali suprotno mišljenje od onoga što nam se ovde govori da je stav te zemlje, ali isto tako i predsednik Republike Kine i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin.
Oni ozbiljno doživljavaju predsednika Republike Borisa Tadića i slažem se da vi imate suprotnu poziciju i suprotan stav od svih njih, to je vaše pravo, ovo je demokratska i slobodna zemlja. Zvaničnici ove zemlje bore se svim silama da se spase ono što se spasti da od naših državnih i nacionalnih interesa. Demokratska stranka podržava ono što se čini po pitanju Kosova i Metohije i to će činiti i ubuduće.

Gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje Kosova i Metohije je pitanje velike važnosti. Radi se o teritoriji države Srbije. Radi se o pitanju za koje je vezana velika emotivna snaga naše nacije. Radi se o našoj istoriji. Radi se o vekovima koji su daleko iza nas.
Radi se i o našoj, ne tako slavnoj bliskoj prošlosti, koja je dovela do toga da danas, kada o ovoj stvari govorimo u Narodnoj skupštini Republike Srbije, na Kosovu se nalaze trupe stranih zemalja i Kosovom upravljaju oni koji su od UN dobili zadatak, obavezu, ali i pravo da upravljaju civilnim poslovima.
Ali, postoji nešto važnije od Kosova i Metohije i njegovog pitanja i rešavanja tog pitanja danas, to je pitanje kako sada živi i kako će živeti sedam miliona ljudi u državi Srbiji.
Svakoj naciji i svakom narodu važna je njegova istorija, ali svakoj naciji koja želi da se bori za sebe je važnija sadašnjost i budućnost, jer samo snaga u budućnosti daće nam mogućnost da se za svaki svoj nacionalni interes borimo. Ali, da bismo ono što jeste najvažnije za sedam miliona ljudi u Srbiji danas mogli da ostvarimo, potrebno je da pokažemo državničku zrelost i budnost, a da li to imamo ili ne, videće se baš na ovom pitanju.
Šta je to zrelost i mudrost jedne države i predstavnika te države uvek kada su važne istorijske teme na dnevnom redu ma gde u svetu, pa tako i ovde kod nas u Srbiji? Kao što se odrasli ljudi od dece razlikuju tako što su spremni da se suočavaju sa životom i da rešavaju teška pitanja, tako se i zrele države, mudri državnici razlikuju od politikanata tako što su spremni da javnosti pogledaju u oči.
Šta je to realnost u Srbiji danas? Šta je to realnost koja je vezana za Kosovo i Metohiju? To zna svako, mislim, od ovih 250 ljudi koji sede ovde. To zna svako od ministara. To zna predsednik Vlade. Ali to, dame i gospodo narodni poslanici, moraju da znaju i građani Srbije. Da li danas postoje ozbiljni činioci u svetu koji se zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije? Da li postoje danas države koje su javno rekle da smatraju da je nezavisnost Kosova i Metohije dobro rešenje? Postoje.
Neki visoki predstavnici tih država su to izjavili u bliskoj prošlosti, pre nedelju ili dve i ovde u Beogradu.
Da li mi znamo da postoje i u okviru najvećih svetskih sila oni koji smatraju da bi bilo dobro da Kosovo i Metohija budu nezavisni? To zna svako u ovoj sali. To zna predsednik Vlade. To zna svako od poslanika. To moraju da znaju građani Srbije.
Da li to znači da ne treba da se borimo za Kosovo i Metohiju? Naravno da ne znači. Naravno da znači da treba da učinimo sve što je u našoj moći, da svako ko u ovom trenutku ima odgovornost, a ima je svako od ovih poslanika u Skupštini Srbije, ima je Vlada Republike Srbije, ima je predsednik Vlade Republike Srbije i ima je predsednik Srbije, te treba da učine sve što mogu da bi Srbija zadržala teritorijalni integritet i državni suverenitet na Kosovu i Metohiji. Ali, svaki građanin ove zemlje mora da zna da će to biti teška borba i da ćemo se teškom diplomatijom boriti da bismo sačuvali svoje nacionalne interese.
Danas ova skupština ne raspravlja o tome šta će onaj ko dobije od nje mandat u tim pregovorima zastupati i kako će politiku voditi.
Danas Narodna skupština Republike Srbije treba da da mandat, dakle, punomoćje Vladi Republike Srbije da uđe u pregovore.
Ili, kako ova rezolucija kaže, razgovore o Kosovu i Metohiji. To je prirodno i normalno i to je u okviru našeg ustavnog sistema, jer je Vlada posebno izabrana i predsednik Vlade je posebno izabran i oni, kao i predsednik Vlade, i nemaju legitimitet bez ove skupštine da se ovim pitanjem bave i zato se danas svi nalazimo u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Demokratska stranka smatra da ovaj tekst ima manjkavosti. Ono što mislimo da predstavlja najveći nedostatak ovog teksta jeste činjenica da se definisanje pitanja budućeg statusa Kosova i Metohije smešta u okvir postojećeg ustavnog sistema. Dakle, u okvir ovog ustava, koji je donet u vreme dok je Slobodan Milošević bio predsednik ove države, u okvir Ustava za koji, koliko znam, svako od 250 poslanika i svaka poslanička grupa u ovoj skupštini smatra da treba da bude promenjen.
Pitam se koje je to rešenje statusa Kosova i Metohije, koji to rezultat pregovora sa kosovskim Albancima, kojima će posredovati međunarodna zajednica, kakvo to rešenje može da bude smešteno u Ustav koji je donet za vreme Slobodana Miloševića? Sa stanovišta Demokratske stranke – nikakvo. Ništa što se razlikuje od onoga što piše u Ustavu, a to je da su Kosovo i Metohija Autonomna Pokrajina Republike Srbije ne može se smestiti u ustavne okvire.
Zbog toga što smatramo da se pregovori u okviru ovako definisanog mandata ne mogu voditi na uspešan način, mi iskazujemo kritičke primedbe o ovoj tački. Da se vratim na to da državnici moraju da pokažu zrelost i mudrost, a zrelost i mudrost sastoje se u tome što ćemo se suočiti sa realnostima, skrećem pažnju da je nerealno da se bilo šta što se bude dogovorilo sa onima koji u ovim pregovorima budu učestvovali smesti ili definiše u okvir postojećeg ustavnog sistema.
Postoji u ovoj zemlji još jedna grana izvršne vlasti, koja je dobila svoj mandat od građana Srbije onda kada su predsednički izbori i izjašnjavanje građana odlučivali o tome ko će se naći na čelu naše države. Predsedniku države nije potreban mandat bilo koga od državnih organa. Predsedniku države nije potreban mandat Narodne skupštine Republike Srbije.
Predsednik države ograničen je Ustavom Republike Srbije, a svoju snagu i pravo da vodi politiku u okviru svojih ustavnih nadležnosti dobio je kada je 1.700.000 ljudi na predsedničkim izborima odlučilo da se on na čelu ove države nađe. Šta je to politika koju Srbija danas ima, a odnosi se na pitanje Kosova i Metohije? Presednik Boris Tadić pre nekoliko dana, baš na mestu gde to treba da uradi kada je jedna ovakva tema na dnevnom redu, u razgovorima sa predsednikom Rusije, Vladimirom Putinom, izneo je politiku koju Srbija danas predlaže za Kosovo i Metohiju.
U okviru postojećih granica, zadržavajući državni suverenitet, čuvajući teritorijalni integritet, predsednik Republike Srbije, Boris Tadić, predložio je da Kosovo i Metohija budu podeljeni na dva entiteta, srpski i albanski. Svaki od ovih entiteta trebalo bi da ima svoje posebne institucije, svaki od ovih entiteta trebalo bi sa jedne strane srpskoj, a s druge strane albanskoj zajednici na Kosovu i Metohiji da omogući da organizuje svoj život u skladu sa standardima koji važe u savremenom svetu, na početku 21. veka, u skladu sa standardima koji će i Albancima i Srbima na Kosovu i Metohiji, koji će za sedam miliona građana Srbije stvoriti uslove da se što pre nađemo u Evropskoj uniji, u porodici civilizovanih naroda koji žive na ovom kontinentu.
Oko onoga oko čega bi bio postignut dogovor u pregovorima, koji upravo počinju, bile bi formirane zajedničke institucije Kosova i Metohije, kao iskaz vršenja javnih poslova u dogovorenim okvirima. Srpski entitet imao bi pravo na institucionalne veze sa Srbijom, pa bi evo, ministarstvo koje vodi gospodin Vuksanović, Ministarstvo prosvete, imalo institucionalne veze sa prosvetnim institucijama na Kosovu i Metohiji.
Gospodina ministra zdravlja ne vidim ovde, dakle, Ministarstvo zdravlja bi imalo institucionalne veze sa zdravstvenim institucijama u srpskom entitetu na Kosovu i Metohiji. Ono što zovemo ministarstvima sile, imalo bi odgovarajuće i adekvatne veze u okviru ovog plana sa odgovarajućim institucijama srpskog entiteta na Kosovu i Metohiji.
Ova politika predstavlja konkretizaciju formule "više od autonomije, a manje od nezavisnosti." To je početna pregovaračka pozicija koju je predsednik Republike, Boris Tadić, stavio na sto i očekujem da se, kada ova skupština bude dala mandat Vladi, predstavnik Vlade, a to će sigurno biti predsednik Vlade, o ovoj pregovaračkoj poziciji izjasni, da bi ova zemlja mogla da ima početni i inicijalni politički kontekst sa kojim će ući u pregovore koji upravo počinju.
Na samom kraju, ponoviću ono što sam na početku kazao, nema naroda i nema nacije koja može da zanemari svoju istoriju. Nema države bez državničke mudrosti i nema mudrosti bez poštovanja realnosti u kojoj živimo. Bez poštovanja te realnosti, građani ove zemlje neće imati ni budućnost. DS se bori za budućnost sedam miliona građana Srbije. Zbog toga DS neće glasati danas protiv ove rezolucije i uvereni smo da su građani Srbije spremni da uđu u ono što predstavlja proces odlučivanja o Kosovu i Metohiji, potpuno spremni i svesni da nam je budućnost najvažnija. Hvala lepo.

Gospodine potpredsedniče Skupštine, važna i preteška tema je danas na dnevnom redu. Razumem da postoje lične netrpeljivosti, razumem i to da mnogi od vas ne vole predsednika države. Postoje različite emocije, one su u politici bile uvek, biće i ubuduće, ali danas je trenutak i vreme kada svako treba svoju poziciju i svoj stav, bar ja tako mislim, da iznese staloženo i da kaže šta misli da je za ovu državu i za građane ove zemlje najbolje.
Ova skupština i da hoće nema pravo da bilo šta o mandatu predsednika Republike kaže, ali naravno da to ova skupština neće ni učiniti. Zato pozivam svakoga da svoju ličnu emociju, svoje osećanje zadrži za sebe, jer danas govorimo o tome kako će Vlada Republike Srbije da se u narednim danima, nedeljama i vremenu koje je ispred nas postavi u okviru svojih ustavnih nadležnosti. Izbori su bili, izbora će biti, ali nisu danas izbori, ni oni iza nas, ni oni ispred nas, tema. Danas je tema kako da se mudro i državnički prema ovom pitanju postavimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bude zabune, pošto može biti da nije dobro protumačeno ono što sam govorio, mada sam ubeđen da je više nego potpuno jasno. Kada se govori o ustavnim nadležnostima, one su potpuno kristalno jasno propisane i zna se ko je za šta u Republici Srbiji nadležan, kako se obavljaju izbori za ovu skupštinu, kako se bira predsednik Republike. To znaju građani koji nas ovde gledaju, a to svakako i poslanici i šefovi poslaničkih klubova znaju.
Ponoviću još jednom, nije moguće da se pronađe kompromisno rešenje po kome će Kosovo i Metohija biti u sastavu Republike Srbije i Srbije i Crne Gore, a da to rešenje bude u okviru ustavnog poretka ovakvog kakav jeste. O tome sam govorio i imam potrebu da to još jednom naglasim.
Na samom kraju još jednom apelujem na to da svaku diskusiju ovde uzmemo kao dobronamernu, građanski savesnu. Ovo je Skupština, gde je vrhunska sloboda da svako kaže šta ima, i ja se sa najdubljim poštovanjem odnosim prema svemu što je rečeno, izuzev prema uvredama, kojima u ovoj skupštini nikada nije mesto, a naročito danas kada o ovoj teškoj stvari govorimo.

Predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja čestitam svim građanima Šapca Malu Gospojinu. To je preslava koja se u Šapcu slavi i danas počinje šabački vašar.
Želim da kažem ovo što je, naravno, važno u vezi sa amandmanom gospodina Bušetića. Demokratska stranka će podržati taj amandman. Podržaće ga zbog toga što će, ukoliko bude usvojen, koliko-toliko neutralisati loše posledice zakona koji će, ako bude usvojen u ovoj skupštini, 1,3 miliona penzionera staviti u znatno lošiji položaj od položaja u kome se danas nalaze.
Da budem iskren, meni nije jasno zašto je gospodin Bušetić, obrazlažući jedan amandman koji popravlja zakon, takve razloge nalazio protiv Demokratske stranke.
Razumem da gospodin Bušetić ne voli DS i nije mi uopšte teško da to razumem. Demokratska stranka i pokojni predsednik DS-a Zoran Đinđić su gospodina Bušetića i njegovu stranku uspeli da skinu sa vlasti u Srbiji i da prekinu agoniju u kojoj se ova zemlja nalazila, ali pošto mi ovde govorimo o zakonu o penzijama, onda je vrlo važno da imamo uzročno-posledični niz u razmišljanju i da potpuno konsekventno i konzistentno razgovaramo o svim činjenicama.
Dakle, gospodine Bušetiću, ja vama postavljam pitanje, ako ovaj zakon, uključujući i amandman koji ste vi predložili, bude usvojen, da li će penzionerima u Srbiji biti bolje ili lošije nego sa zakonom koji je 2003. godine usvojila ova skupština, za vreme dok je predsednik vlade bio Zoran Živković i ministarka Gordana Matković?
Vama se možda čini da sam ja ovde ronio suze. Ja sam branio 1,3 miliona penzionera zbog toga što smatram da je nepravično da najstarija populacija u Srbiji podnese najveći teret tranzicije, zbog toga što mislim da je zaista i neljudski i nepravično da ljudi koji imaju povećane troškove za zdravstvenu zaštitu, zato što penzioneri kupuju više lekova i više se leče nego ljudi koji imaju 30, 40 ili 50 godina, zbog toga što su gotovo potpuno lišeni mogućnosti da na drugi način popunjavaju svoj budžet - teško mi je da zamislim nekoga sa 70 ili 75 godina kako će da radi nekakav posao na crno ne bi li zaradio 500 ili hiljadu dinara, pa malo povećao ona primanja koja na osnovu penzije dobija.
Dakle, biološki, ili kako god hoćete, penzioneri su najviše ugrožena kategorija i duboko sam ubeđen, i to misli Demokratska stranka, da je nefer, neljudski i nečovečno da se preko penzionera i njihove grbače prebija trošak tranzicije u Srbiji.
Niko ne može da bude pošteđen patnje zbog toga što mi svoje društvo moramo da pretvorimo u moderno društvo, zbog toga što naša država mora da postane efikasna država – ni ljudi koji rade u administraciji, ni ljudi koji rade u prosveti, ni oni koji su u zdravstvu, ni penzioneri. Naravno, zbog toga je izvršena revizija, jedna velika promena u penzijskom sistemu 2003. godine. Pronađena je mera. Ovim zakonom ta mera je poremećena, jer će penzioneri biti u lošijem položaju nego što su sada. Kako uspevam da razaberem, vi ćete da glasate za taj zakon.
(Toma Bušetić, sa mesta: Nećemo ukoliko se ne usvoje naši amandmani.)
Ukoliko bude usvojen amandman da prosečna penzija ne može da bude niža od 60% prosečne zarade, mislim da će ministar Lalović, ministar Dinkić i predsednik Vlade Koštunica imati velike probleme sa MMF-om. Sa tom činjenicom nemam bilo kakav problem, zbog toga što je Vlada Republike Srbije pregovarala sa MMF-om. Vlada Republike Srbije je preuzela na loš način obaveze i te obaveze bi trebalo da se prelome preko leđa penzionera. Zaista je mnogo važnije da penzioneri budu zaštićeni nego da loše obaveze, koje je Vlada preuzela, postanu sastavni deo našeg života, ali videćemo kada dođe glasanje kako će stajati stvari.
Ukoliko se zadrži bitan udeo povećanja zarada u ponderu usklađivanja penzija, ovaj zakon koji nam je na dnevnom redu najbitniji od ovih zakona, a to je zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, izgubiće suštinu namere, suštinu intencije Vlade da ga izmeni i, kako nam je to objašnjavao ministar Dinkić, ove transfere od 100 milijardi dinara da smanji, koji su u 2005. godini toliki.
Da vidimo, ako vam ne usvoje taj amandman, gospodine Bušetiću, vi i ja ovde pred javnošću Srbije i pred svim ovim ljudima koji gledaju da kažemo – ako ne bude Vlada i parlamentarna većina usvojila amandman da prosečna penzija ne bude 60% prosečne zarade, SPS glasa protiv izmena Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Penzionere ne interesuje da li je amandman podneo gospodin Bušetić ili neko drugi, njima je bitna kolika će biti penzija i o tome mi ovde razgovaramo.
Ovo je loš zakon. Posledica je neodgovornosti Vlade i nesposobnosti ljudi koji su pregovarali sa MMF-om da na ovaj način, ulazeći u umanjivanje prava najslabijeg dela stanovništva, obezbede sebi mogućnost da država smanji svoju potrošnju i na taj način održe ugovor sa MMF-om. Dakle, kao posledica lošeg pregovaranja danas je razgovor o ovom zakonu.
Za građane Srbije je mnogo bolje da ovaj zakon ne bude usvojen, zbog toga što će ogroman broj naše populacije uspeti da se održi na određenom nivou standarda, a suština svega ovoga je, i šteta je što gospodin Dinkić nije prisutan i gospodin Lalović mora da se bavi ekonomskim pokazateljima, da ne postoje suštinske i ekonomski razlozi koji bi bili neoboriv dokaz da će se penzijski sistem urušiti ukoliko se ne naprave restrikcije u potrošnji koja se odnosi na penzionere. Hvala.

Ne pravim pitanje, gospodine potpredsedniče, može i po Poslovniku.
Dakle, dok ste vi, gospodine Bušetiću, bili deo vlasti zaista su prosečne penzije bile bliže prosečnim zaradama. Govorili ste o milijardama. Evo jednog velikog produkta vaše vlasti: dakle, 500 milijardi dinara, to istorija nigde nije zabeležila. To ste vi, gospodine Bušetiću... Dakle, prosečan penzioner je primao deo od 500 milijardi i verujte, malopre sam brojao nule, trebalo mi je nekoliko desetina sekundi da uspem da razaberem o kojoj se ovde sumi novca radi. Ovako je vođena država, ali to je jedna strana stvari.
Druga strana stvari, ovde ste rekli nešto što vi i vaše partijske kolege često govorite i što nema nikakve veze sa istinom, ali ima veze sa istinom da vi podržavate Koštuničinu vladu, i grdite Koštuničinu vladu, i glasate za Koštuničinu vladu, i glasate za zakone Koštuničine vlade, i glasate za Miroljuba Labusa, glasate za Mlađana Dinkića.
Meni nije jasna vaša politička pozicija, gospodine Bušetiću. Da li ste vi vlast ili ste opozicija? Vi želite da budete opozicija, a glasate za Vladu. To zbunjuju građane Republike Srbije, gospodine Bušetiću, ali ja ću probati da im objasnim o čemu se radi.
Ne postoji, gospodine Bušetiću, ništa što vi ne biste uradili da biste ostali pomagač, potpora i stub Vlade Vojislava Koštunice. Kako ste vi došli u takvu poziciju to vi bolje znate nego ja i građani Srbije, vi koji ste bili stranka koja je ovom zemljom upravljala 10 ili 11 godina, vi koji ste uspeli da napravite i ovih 500 milijardi kao novčanicu, nemate političke teme, niti penzionera, niti NIS-a, niti bilo kog drugog političkog dijaloga ili debate o bilo kom pitanju da vi nećete glasati da se Koštuničina vlada održi, jer verovatno smatrate da ćete potpuno iščeznuti iz političkog života kada Koštunica više ne bude bio na čelu Vlade.
Ova vlada će pre ili kasnije sići sa političke scene, a onda, gospodine Bušetiću, vi objasnite penzionerima zašto ste glasali da im bude lošije nego što je danas, vi objasnite radnicima NIS-a zbog čega ste glasali da ovde bude stavljen van snage Zakon o NIS-u, zbog čega ste se odrekli prava koja ova skupština ima da daje konačnu reč o privatizaciji NIS-a. To vreme će vrlo brzo doći i tu neće pomoći ni vaše netačne tvrdnje o bombardovanju, niti o tome kako se ko kada ponašao, niti ko protestuje ili ko ne protestuje.
Odgovorite vi meni, gospodine Bušetiću, zašto Vlada koju vi podržavate i čiji ste sastavni deo – jer ste u upravnim odborima, na čelu upravnih odbora, donosite bitne odluke, utičete na bitne odluke, držite sve zatvore u Srbiji (ne znam samo za šta su vam trebali zatvori, upravnici svih zatvora u Srbiji su socijalisti, valjda imate iskustva sa tim) – nije tražila odštetu od onih zemalja NATO pakta koje su bombardovale Srbiju.

Tačno je da je inflacija bila jedna tema, ali šta bi sa starom deviznom štednjom, gospodine Bušetiću? Šta je bilo sa Jezdom, sa Dafinom, šta je bilo sa zajmom za preporod Srbije? Vi ste ogolili i obosili građane Srbije. Kamen na kamenu nije ostao. Kada ste pali sa vlasti 2000. godine prosečna zarada je bila 50 maraka, to je sad 20-25 evra. Jeste, bila je prosečna penzija 95% prosečna zarade, koliko dođe 95% od 20 evra i isplaćivali ste kad ste mogli. Koliko ste mogli, toliko ste plaćali, a pošto je slabo država mogla, slabo ste i plaćali. Zato je ostao ovaj dug koji se sada reguliše, između ostalog, i zakonom o pretvaranju duga prema penzionerima u javni dug, taj zakon se nalazi na dnevnom redu. To je jedna stvar.
Druga stvar, zaista sam zadivljen kako vi tumačite izborne rezultate 1993. godine, kako ste dobili 123 poslanika. Opšte je poznato, gospodine Bušetiću, kako su čisto albanska sela na Kosovu masovno glasala za Slobodana Miloševića i masovno su glasali za SPS. Ne znam šta se desilo da su uzeli puške u ruke posle godinu, dve, pa su svoju političku poziciju tako naglo promenili.
Gospodine Bušetiću, kamionima ste dovozili glasove sa Kosova i tako ste uspevali da održite parlamentarnu većinu do 2000. godine, kada je moralo da izađe milion ljudi usred Beograda da bi vas motkama oterali sa vlasti.

Pored mnogih pogrešnih stvari koje je rekao gospodin Bušetić je zaključio jednom istinom – doći će Demokratska stranka na vlast vrlo brzo. Vi verovatno nećete dobrovoljno otići u opoziciju ili se staviti u rizičnu situaciju da idete na izbore, da prođete ili ne prođete cenzus, ali vreme se približilo, tako da ćemo na izborima videti kako stoje stvari i da li je vaša odluka da pomognete Koštuničinu vladu bila dobra ili nije bila dobra. Mislim da je rezultat više nego evidentan.
Nažalost, u ovoj polemici koju ovde vodimo ste zaista, po mom mišljenju, prešli granicu dobre mere i ukusa i optužili razne ljude da su uzimali novac; navodili ste pisanje dnevne štampe kao dokaz, što naravno ne samo da nije fer, već predstavlja jedan loš manir.
Ono što kao odgovor mogu da vam kažem, neću govoriti šta piše štampa, niti žuta, niti bilo koja druga, a piše naravno o svima ponešto – stvar je u tome što se izriču već presude za mnoge stvari koje su se dešavale devedesetih godina i 2000. godine. Kao što znate, izrečena je prvostepena presuda okrivljenima i optuženima za ubistvo Ivana Stambolića i u obrazloženju za tu presudu pominje se Slobodan Milošević. To nije pisanje štampe, to je odluka suda.
Vi ste, gospodine Bušetiću, otvorili tu temu i uzimate novine kao dokaz. Ja se pozivam na sudske presude. Ne govorim da li su dobre, da li nisu dobre, već samo iznosim činjenicu da je prvostepeni sud doneo odluku da je načelnik državne bezbednosti, Miloševićev, osuđen u prvom stepenu za to što je izdao nalog i organizovao ubistvo Ivana Stambolića.
(Predsedavajući: Nije tačno. Nije formulacija tačna, nemojte da optužujete.)
Potpredsednik ima stalno komentare, ali dobro, i to je sastavni deo parlamentarizma u kome živimo.
Na samom kraju, gospodine Bušetiću, vi imate problem sa predsednikom Tadićem, ne znam zašto. Boris Tadić je izabran za predsednika države tako što je dobio 1.700.000 glasova u vremenima kada veliki broj ljudi ne izlazi na izbore, kada veliki broj ljudi zbog golgote koju je prošao devedesetih godina smatra da političari ne mogu da reše njihove probleme.
Smanjila se i izlaznost u odnosu na 1990. godinu kada je zaista bilo mnogo sveta, zbog toga što je parlamentarizam i višestranačje bila nova kategorija i nov fenomen, zbog toga što je veliki broj ljudi smatrao da preko političkih odluka može da reši svoja životna pitanja i izlazio na izbore; i naravno da su stranke dobijale više nego u današnje vreme i naravno da su i kandidati za predsednika dobijali više nego u današnje vreme.
Pod fer uslovima, za razliku od vremena kada ste vi bili na vlasti, kada ste manje-više samo vi mogli da se pojavljujete u državnim medijima, kada privatnih medija nije ni bilo, u fer utakmici i pod jednakim uslovima sa ostalim kandidatima predsednik države je dobio predsedničke izbore i sprovodi svoj predsednički program.
On je ambasador srpske privrede i to radi sada u Americi, kao što je radio u Libiji, Kini i Rusiji. Pokušava da dođe do podataka šta to boli građane Srbije i zbog toga postoji Narodna kancelarija. Onoliko koliko je to u njegovoj moći, u okviru našeg ustavnog sistema, bori se za interese građana Srbije i naravno da će to činiti i ubuduće i to radi na vrlo dobar način.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga je rečeno u proteklom danu, a i danas o zakonskim predlozima i o tome kako bi trebalo da izgleda penzijski sistem posle usvajanja ovih zakona.
Ono što sam rekao u petak kada smo ovde bili moram da ponovim još jednom: nijedan od dva ministra, gospodin Lalović, ministar za rad i socijalna pitanja, nadležan za ovu oblast, niti gospodin Dinkić, ministar finansija, nije ovde ni danas. To je loše, to pokazuje odnos Vlade Republike Srbije i nadležnih ministara pre svega prema građanima Srbije, pa onda prema poslanicima koji te građane reprezentuju u ovom parlamentu.
Set ovih zakona u bitnome će uticati na to kako će 1.300.000 ljudi koji primaju penzije živeti, a bogami, utiče više ili manje, posredno ili neposredno, na svakoga od nas, na svakog građanina Srbije, jer ne znam da li ima nekog zakona i da li postoji nekakav propis koji u bitnijem zadire u svakodnevni život svakog stanovnika ove zemlje. To ide na dušu ministrima i Vladi Republike Srbije, i naravno, građani Srbije će stav prema tome pokazati kada za to dođe vreme, nadam se da to vreme neće biti daleko ispred nas, to će biti novi izbori.
Vlada i ministri koji su je ovde predstavljali pokušali su Narodnoj skupštini i građanima Srbije da postave i da odbrane jednu tezu da se ukoliko ne dođe do izmena Zakona o PIO, ukoliko se sistem ne promeni onako kako Vlada predlaže, u bitnome ugrožava sistem PIO ili da će pre ili kasnije (ministar Lalović je nešto i rekao), dakle za izvesno vreme, država i građani doći u tu nepriliku da penzije više ne mogu da budu isplaćivane.
Ministar Dinkić je to obrazložio nemoguće velikim transferima iz budžeta u Fond PIO, ove godine 100 milijardi dinara će biti iz budžeta prebačeno u Fond PIO da bi država na ovaj način potpomogla isplatu penzija. Prema tvrdnji ministra finansija, država Srbija i poreski obveznici takav teret više ne mogu da trpe. Tu tezu brani Vlada, brane poslanici parlamentarne većine i tu tezu nisu odbranili.
Pre nego što kažem zbog čega po mom mišljenju ta teza nije održiva i dam neke činjenice u prilog svojoj tvrdnji želim još jednom da kažem zbog čega je duboko nepravičan i nečovečan Predlog zakona koji se ovde nalazi pred nama, a ja govorim o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o PIO.
Dve su važne teme, dve važne činjenice: jedna je povećanje starosne granice za odlazak u penziju, ta starosna granica je sada 63 godine, a prema Predlogu zakona trebalo bi da bude 65 godina; druga važna činjenica i tema jeste metod indeksacije.
Prosto rečeno, način na koji će se ubuduće, ukoliko ovaj zakon prođe, usklađivati visina penzija u vremenu koje se nalazi ispred nas.
Svi mi u Srbiji smo u neprilici da živimo teško i građani Srbije žive teško. U ovoj zemlji je milion ljudi bez posla, u ovoj zemlji je prosečan životni vek 69 godina i u ovoj zemlji, u našoj Srbiji najveći broj građana se bavi fizičkim poslovima i nismo u prilici da se, kao građani koji žive u razvijenim zapadnim zemljama, u razvijenim zapadnim ekonomijama, dve trećine ljudi bavi uslužnim delatnostima i da nije izloženo tokom svog radnog veka teškim fizičkim naporima. Zbog toga je nepravično da se u Srbiji starosna granica za penzionisanje pomeri sa 63 na 65 godina, jer ako se to desi prosečno vreme korišćenja penzija u ovoj zemlji će biti četiri ili pet godina.
Bilo bi divno da je prosečni životni vek u Srbiji 75, 78 ili 79 godina, ali nije. Zbog toga je velika razlika kada neko ode u penziju u Francuskoj ili u Belgiji sa 65 godina i prosečno može tu penziju da koristi gotovo 15 godina, za razliku od Srbije, gde kada ode u penziju sa 65 godina tu penziju će koristiti četiri ili pet godina.
Nije u okruženju, bližem i daljem, niko, gotovo niko, da izuzmem Albaniju, došao do toga da donese političku odluku da građane penzioniše sa 65 godina. Nisu to učinili ni u zemljama koje su mnogo bogatije od Srbije. U Sloveniji je granica penzionisanja 62 godine. U Češkoj i u Mađarskoj, gde se takođe živi mnogo bolje nego u Srbiji, ta granica je 61 ili 62 godine.
Kao što rekoh, osim Albanije gotovo da nema nijedne zemlje u tranziciji, dakle, nijedne zemlje iz bivšeg komunističkog sistema, koja je za svoje građane propisala 65 godina kao vremensku odrednicu za odlazak u starosnu penziju. To je dokaz da nije baš tako nužno i da nije baš takav diktat međunarodnih finansijskih institucija da se utvrdi granica penzionisanja na 65 godina.
Valjda su i Mađari, i Česi, i Slovenci, i Estonci i Letonci imali dogovore i pregovore sa istim ovim MMF-om i sa istom ovom Svetskom bankom. Kako to oni, odnosno njihove vlade koje su pregovarale nisu za svoje građane preuzele obavezu da podignu granicu penzionisanja? Šta vam to onda znači? Znači da je Vlada Republike Srbije gora nego što su bile vlade Estonije, Mađarske i Češke, kada su vodili pregovore oko ovog važnog dela društvenog života i važnog dela javnog života, a to je utvrđivanje penzijskog sistema.
Nespremnost ili bolje rečeno nedovoljna pripremljenost i neispunjavanje obaveza u 2004. godini, za šta je kriva Vlada Republike Srbije, doveli su do toga da danas građani Srbije imaju nepriliku da Skupština Srbije raspravlja o tome da granica penzionisanja bude podignuta sa 63 na 65 godina.
Druga velika tema jeste usklađivanje penzija, indeksacija. Sada se penzije usklađuju tako što polovina uticaja na povećanje penzija dolazi od strane prosečnih zarada i povećanja nivoa prosečnih zarada, a ova druga polovina od toga koliko rastu troškovi života, pa kada se nađe nekakva srednja vrednost, onda se četiri puta godišnje usklađuje visina penzija. Taj model omogućava građanima Srbije koji primaju penzije da, u onoj meri u kojoj je to moguće, prate porast inflacije i troškova života, a da to bude pravično koliko je to moguće, jer koliko se uopšte u našoj ekonomiji i našem društvu povećavaju zarade, da makar jedan deo tog boljitka osećaju penzioneri.
Šta se dešava po Predlogu ovog zakona? Postepeno, iz godine u godinu, udeo povećanja zarada u povećanju penzija će se smanjivati. Dakle, 2009. godine samo će porast troškova života biti mera stvari; prosto rečeno, onoliko koliko se poveća inflacija, povećavaće se i penzije.
Od tog trenutka za penzionere ništa više nije važno: ni da li napreduje ekonomija, da li se povećavaju prosečne zarade, da li se povećava bruto društveni proizvod. Za penzionere neće biti važno da li je prosečni bruto društveni proizvod po glavi stanovnika 2.000 evra ili 20.000 evra. Njihove penzije će biti iste. Realno, koliko mogu da kupe tog trenutka, toliko će moći za jednu penziju da kupuju do večnosti. To je nečovečno. Nečovečno je ubijati nadu ljudima, nečovečno je zatvarati životnu perspektivu bilo kome, a naročito ljudima koji se nalaze u najstarijem životnom dobu.
Dakle, 25% populacije starije od 65 godina je ispod granice siromaštva u Srbiji. Prosečna penzija danas je 10.000 dinara. Dve trećine penzionera prima manje od 10.000 dinara. Sada će Vlada Republike Srbije da stavi pečat na to. Gde ste, tu ste. Dakle, ni nade, ni pomoći, niti bilo kakvih izgleda za boljitak, ma šta se u ovoj zemlji dešavalo.
Sada malo na ovu drugu stranu – da li je izdatak i transfer koji Vlada iz budžeta vrši u Fond PIO toliko veliki da će urušiti ceo sistem penzija, pa posredno, ukoliko ne bude smanjen, urušiti i budžet, fiskalnu sposobnost zemlje, a samim tim i moć cele države? Istina je, rebalansom budžeta ovaj transfer iz budžeta u Fond PIO je povećan sa 85 milijardi dinara na 100 milijardi dinara i taj transfer odnosi se kako na Fond PIO, tako i na Fond za zemljoradnike. I jedan i drugi fond nisu u stanju da iz doprinosa za penzijsko osiguranje isplate penzionere i svi su dotirani iz budžeta.
Ministar Dinkić je ovde rekao da se za penzije izdvaja 13,8% ukupne potrošnje, dakle da penzije čine 13,8% ukupne potrošnje. To nije istina zbog toga što penzije čine 12% ukupne potrošnje. To nije podatak koji možete da pronađete u štampi ili podatak koji daju ekonomisti koji možda nisu skloni Vladi Republike Srbije, to je podatak koji se nalazi u zvaničnom dokumentu MMF-a.
Izdaci za penzije čine 12% bruto društvenog proizvoda Srbije. To je istina. Procenat od 12% je manji nego u zemljama OECD-a, dakle u razvijenim svetskim ekonomijama. Ovaj procenat je nešto viši nego u zemljama koje su u tranziciji. To je istina.
Dame i gospodo poštovane kolege poslanici, procena bruto društvenog proizvoda u Srbiji nije tačna i nije realna. U Srbiji je, nažalost, siva ekonomija još uvek velika. Kada kažemo da ono što je zvanično, a penzije su oficijelan, zvaničan podatak, niko ne prima penziju na crno, dakle, kada kažemo da je 12% izdatak za penziju u bruto društvenom proizvodu, to nije tačno, jer je taj procenat niži taman toliko koliko siva ekonomija ima udeo u ukupnom društvenom proizvodu.
Pogledajmo tu stvar i sa jedne druge strane i iz drugog ugla. Doprinos za penzijsko osiguranje je u Srbiji 22%. U razvijenim ekonomijama, dakle u zemljama OECD-a doprinos u fond za penzijsko osiguranje je za dva procentna poena viši i iznosi prosečno 24%. U zemljama u tranziciji, to su zemlje sa kojima se mi poredimo: Rumunija, Bugarska i neke koje su imale više sreće, kao Mađarska, Češka, Slovačka, procenat koji se izdvaja za doprinos za penzijsko osiguranje je čak za šest procentnih poena viši nego u Srbiji i iznosi prosečno 28%.
Da vidimo onda da li govorimo o realnoj stvari kada kažemo da transfer iz budžeta iznosi 100 milijardi dinara, ali je kod nas procenat doprinosa za penzijsko osiguranje najmanji u Evropi. Da smo povećali stopu doprinosa za penzijsko osiguranje ne bi bilo potrebno da se iz budžeta izdvaja 100 milijardi dinara u 2005. godini, nego znatno manje novca, taman onoliko manje novca kolika je razlika između 22% u Srbiji i 28% prosečno u zemljama u tranziciji.
Da se još malo bavimo ovim ekonomsko-tehničkim, računovodstvenim činjenicama. Samo u Srbiji je u deficit uračunato i to što je država odredila da određene kategorije zaposlenih imaju beneficirani radni staž. Vojska, policija, svako ko ima beneficirani radni staž svugde u svetu tu beneficiju dobija iz budžeta, a ne iz fonda za penzijsko osiguranje. Pa, država je ta koja kaže da su joj potrebni policajci, da su joj potrebni vojnici, piloti, vatrogasci i da bi svi ti ljudi trebalo da rade i da imaju radni vek koji je kraći od redovnog radnog veka i da država za to hoće da plati izvesnu sumu novca.
Dame i gospodo, kada se uz to doda i način na koji se finansira zdravstvena zaštita penzionera u svetu i uporedi sa načinom na koji se plaća zdravstvena zaštita penzionera u Srbiji iz Fonda za penzijsko osiguranje, onda dobijemo predstavu o tome da deficit u penzijskom fondu, koji je prikazan i ovde predstavljen kao razlog za pooštravanje režima prema penzionerima, nije realan i da država Srbija nije imala nikakvu preku potrebu, nikakvu nuždu da uđe u ovaj proces koji će dovesti do velikih umanjenja prava penzionera.
Šta je onda razlog? Zašto mi danas i u petak raspravljamo o zakonu koji treba da izmeni sistem penzijskog i invalidskog osiguranja? Nažalost, razlog je u nesposobnosti Vlade Republike Srbije. Nije MMF rekao: ili ćete smanjiti penzije ili će biti raskinut trogodišnji ugovor koji treba ovoj zemlji da donese otpis od oko 700 miliona dolara. Nije tačno.
MMF je rekao, kada su Labus i Dinkić bili u Vašingtonu – gospodo, zašto vi niste ispunili obaveze koje ste preuzeli kao Vlada i kao država u 2004. godini; zašto vi, gospodo, niste učinili ništa u restrukturiranju javnih preduzeća, a obećali ste da ćete srediti stanje u telekomunikacijama; zašto 80 velikih sistema u Srbiji nije napredovalo u restrukturiranju 2004. godine?
Tog trenutka je revizija sistema penzijskog i invalidskog osiguranja došla na dnevni red pregovora sa MMF-om. U tom trenutku je NIS postao interesantan, i privatizacija dve rafinerije. Na taj način su to postali elementi sporazuma Vlade Republike Srbije sa MMF-om i na taj način su postale obaveze države Srbije za ovih šest meseci, u ovoj pretposlednjoj reviziji sporazuma sa MMF-om.
Dakle, da zaključim, Vlada Republike Srbije nije bila u stanju da štiti interese građana Srbije, kao što su to bile u stanju da čine vlade Slovenije, Estonije, Letonije, Mađarske, Češke, Slovačke i svih drugih zemalja gde starosna granica nije 65 godina, nego je manja, i gde se penzije ne usklađuju onako kako je ovim predlogom zakona predviđeno, gde sistem penzijskog osiguranja ne zatvara sve životne izglede penzionerima.
Dakle, Vlada Republike Srbije je donela političku odluku da se teret tranzicije, i to svom silinom, prebaci na milion i 300.000 ljudi koji u ovoj zemlji primaju penzije, na kategoriju građana Srbije koji više nisu u stanju da preko sive ekonomije ili na bilo koji drugi vanredni način nadoknade manjak iz svojih redovnih prihoda, a to su penzije koje dobijaju; na kategoriju stanovništva koje troši mnogo više na svoje lečenje, nego ljudi koji su od njih mlađi, jer je to prirodno stanje stvari; na kategoriju stanovništva, što je po mom mišljenju najvažnije, za koju je Vlada, ministar Dinkić, potpredsednik Labus i predsednik Koštunica, procenila da neće doći u Nemanjinu ulicu nekoliko stotina hiljada ljudi da bi protestovali, zbog toga što su stari i nemoćni. Zbog toga je jedna slaba vlada udarila na najslabiji deo svoje nacije, pokušavajući da na taj način nadoknadi i ispravi nesposobnost i loše posledice svoje vladavine.
Pozivam vas, dame i gospodo, da glasate po svojoj savesti i da ne dozvolite da milion i 300.000 najnemoćnijih ljudi u Srbiji budu žrtve jedne nesposobne vlade i da na sebe prime najveći teret tranzicije. Hvala lepo.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo poslanici, nažalost, ukoliko ovaj zakon dobije podršku poslanika u ovom parlamentu, svi će biti oštećeni. U Srbiji neće biti bilo koga ko će imati neku privilegiju.
Prosto je neverovatno da skupštinskoj debati o zakonu koji će u bitnome uticati na svakodnevni život i na sudbinu direktno 1.300.000 ljudi, jer toliko ima penzionera u Srbiji, a indirektno ne znam da li ima bilo koga u našoj zemlji, uključujući i sve nas koji ovde sedimo, da nema u najbližem srodstvu nekog penzionera.
Dakle, na svakog građanina ove zemlje, ne prisustvuje ni ministar koji je nadležan za to, gospodin Lalović, niti drugi ministar, koji je po opisu svog posla nadležan za sve što ima veze sa državnim novcem, a to je ministar Dinkić. To je neverovatno i mislim nezabeleženo nepoštovanje parlamenta, a samim tim i nepoštovanje građana Srbije.
U ovoj skupštini sedi 250 poslanika, koji su izabrani na opštim neposrednim izborima. Ovaj parlament reprezentuje građane Srbije. Ne znam šta bi to u zemlji Srbiji danas moglo da bude toliko važno da bi po svojoj važnosti prevazišlo raspravu o zakonu koji će, kao što sam to već rekao, uticati na sudbinu tolikog broja ljudi.
To je odnos Vlade Republike Srbije prema građanima Srbije. To je odnos Vlade prema ovom parlamentu. Za to je kriva parlamentarna većina.
Poslanici parlamentarne većine, koji dozvoljavaju ministrima da se na ovakav način ponašaju, direktno su odgovorni za to što stvari u državi idu ovako kako idu i odgovorni su za to, ukoliko zakon bude izglasan, što će penzioneri biti u daleko gorem položaju nego što su danas.
Pre nego što čovek bilo šta kaže o predloženim zakonima, a pre svega o ovom osnovnom zakonu, o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom osiguranju, potrebno je kazati nekoliko rečenica i o okolnostima koje su dovele do toga da danas na dnevnom redu imamo ovaj set zakona.
Ovaj zakon predstavlja obavezu koju je Vlada Republike Srbije preuzela prema Međunarodnom monetarnom fondu. Kako je Srbija, koju Vlada po Ustavu predstavlja, baveći se svim onim što u Ustavu piše, došla u ovu situaciju da mora da se izvrši još jedna drastična promena penzijskog sistema?
Kako je to, u martu i u aprilu ove godine, kada su u Vašingtonu bili potpredsednik Vlade Republike Srbije gospodin Labus i ministar finansija, gore narečeni, gospodin Dinkić, nas zapala ova muka i beda da danas Skupština Srbije raspravlja o tome kako da budu smanjene penzije? Posle toga je i predsednik Vlade gospodin Koštunica rekao da je to u redu i da bi to ovaj parlament trebalo da usvoji.
Došlo je tako, poštovane kolege poslanici, to javnost treba da zna, što Vlada Republike Srbije ništa nije radila u toku 2004. godine, zbog toga što je izneverila sva obećanja koja je dala Međunarodnom monetarnom fondu u 2004. godini i zbog toga što je u martu i u aprilu došlo do toga da Međunarodni monetarni fond hoće da raskine trogodišnji ugovor koji je imao sa Srbijom i koji, ako bude realizovan, treba da dovede do toga da ovoj zemlji bude otpisano 700 miliona dolara duga koji imamo.
Elem, da bi bila izbegnuta ova nesrećna situacija da zemlja ostane bez privilegije da joj bude otpisan veliki dug, onda je neko, a mesecima pokušavamo da utvrdimo ko, rekao zvaničnicima Međunarodnog monetarnog fonda da bi, eto, pošto nije učinjeno ništa sa sistemom telekomunikacija u Srbiji, jer je jedna od obaveza bila da se urede pitanja oko "Telekoma".
Ali, zbog toga što nije urađeno ništa na restrukturiranju 80 velikih sistema u Srbiji, u Srbiji mogao da se revidira penzijski sistem i da se tako smanji državna potrošnja; naravno, usput da se prodaju i dve rafinerije. Što bi rekao ministar finansija gospodin Dinkić, odokativno. Samo, ne znam ko je to odokativno uradio? Da li je to uradio Međunarodni monetarni fond ili gospodin Dinkić?
Sa druge strane, postavlja se pitanje – a šta je to u državnoj potrošnji i u smanjenju državne potrošnje na nekoj drugoj strani urađeno, pa da onda i 1.300.000 penzionera dođe na red i da se i njima nešto zakine da bi onda država bila u boljem stanju nego što je sada? Koliko ja vidim, ništa nije smanjeno.
Trebalo bi da bude 10% smanjena administracija u Srbiji. To je mera koja će, kako stoje stvari, dovesti do smanjenja državne potrošnje. Kada pogledate kako to 10% ljudi iz administracije odlazi, najveći broj njih ide u penziju, pa će oni postati korisnici Fonda penzijskog osiguranja.
Da li se gospodin Dinkić zapitao kolike to otpremnine dobijaju ljudi koji u poslednjih nekoliko meseci odlaze iz državne administracije ili iz javnih preduzeća? Da li gospodin Dinkić zna da, na primer, postoje osobe koje iz Narodne banke Srbije odlaze tako što dobijaju po 1.700.000 dinara otpremninu, 20.000 evra? Da li gospodin Dinkić zna da iz Naftne industrije Srbije odlaze ljudi koji su dobijali kao otpremninu po 1.500.000 dinara?
Mi ovde raspravljamo kako prosečnu penziju od 10.000 dinara građanima Srbije da smanjimo. Gde je tu pravda? Gde je tu moral? Gde je tu čovečnost?
To su okolnosti u kojima se danas raspravlja o ovom zakonu.
Raspravlja se o zakonu, a da, to moram još jednom da kažem, pre svega građanima Srbije, ovde nema ni ministra Dinkića, ni ministra Lalovića. Ja mislim da njih i ne zanima ovo što se ovde dešava, jer su oni valjda izdali svojim poslanicima nalog kako bi trebalo da glasaju i otišli su da se, valjda, bave nekim važnijim poslovima.
Šta je to loše u reformi koja bi trebalo da postane sastavni deo života svakog penzionera u Srbiji, ukoliko ovi zakoni budu usvojeni? Postoje dve stvari koje su vrlo važne i koje će u najvećoj meri uticati na to kolike će biti penzije i kakav će biti standard penzionera.
Više poslanika je danas u debati govorilo o tome da će se starosna granica pomeriti sa 63 na 65 godina. Mnogi poslanici takvu meru opravdavaju. Koliko sam ja uspeo da razumem argumente, to je da je u razvijenim zemljama u zapadnoj Evropi starosna granica za odlazak u penziju 65 godina. Poštovane dame i gospodo, u Velikoj Britaniji, Švedskoj, Holandiji i Irskoj životni vek je mnogo duži nego u Srbiji. U Španiji, Belgiji, Francuskoj struktura zaposlenih je mnogo drugačija nego u Srbiji.
U Srbiji je ogroman broj ljudi koji žive od fizičkog rada, ogroman broj ljudi koji rade u neposrednoj proizvodnji, dakle, običnih radnika. U razvijenim zapadnim zemljama dve trećine zaposlenih radi u uslužnim delatnostima. To su ljudi koji rade u kancelarijama.
Tamo gde je duži životni vek, ljudi kada ostvare pravo za penziju, uživaju tu penziju veći broj godina. Zbog toga tamo nije nenormalno da se u penziju odlazi sa 65 godina života. Ljudi koji u zapadnim zemljama odlaze u penziju uglavnom se bave kancelarijskim poslovima, pa im je, naravno, zdravlje manje oštećeno, nego ukoliko se 40 godina bave teškim fizičkim poslovima.
Zbog toga je u Srbiji nepravično da se u penziju odlazi sa 65 godina. Zbog toga je duboko nepravično da se starosna granica odlaska u penziju pomera sa 63 na 65 godina života.
Onda, poštovane kolege poslanici, hajde da uporedimo Srbiju sa zemljama koje liče na Srbiju ili sa zemljama na koje Srbija liči. U kojoj je to istočnoevropskoj zemlji (da su tu ministar Lalović i ministar Dinkić, oni bi možda znali da odgovore na to pitanje) granica za odlazak u penziju 65 godina? Zbog čega je u Mađarskoj i Češkoj granica za odlazak u penziju 62 godine? Zbog čega je u Bugarskoj i Sloveniji 62 godine? U Sloveniji će 2009. godine granica sa 62 biti pomerena na 63 godine. U Rumuniji će 2013. godine granica za odlazak u penziju biti pomerena na 65 godina. Ni u Estoniji, ni u Latviji, nigde granica za odlazak u penziju nije 65 godina.
Zbog čega građani Srbije treba da budu u gorem položaju od građana Makedonije, Hrvatske, Bosne, Mađarske, Češke i bilo koje zemlje istočne Evrope koja je prošla kroz tranziciju, Srbija koja se nalazi u tranziciji? Gde je tu pravda i gde je tu logika? Kakav je to motiv ministra Lalovića, ministra Dinkića i predsednika Vlade gospodina Koštunice, koji je najodgovorniji za ovo što se danas dešava, da građane Srbije stave u najnepovoljniji položaj od svih zemalja istočne Evrope?
Drugo važno pitanje jeste način na koji će se, ako ovaj zakon stupi na snagu, pre toga bude usvojen u ovoj skupštini, vršiti usklađivanje penzija iz godine u godinu. Kao što je nekoliko puta rečeno u ovoj debati, danas je taj tzv. švajcarski model, formula, kako god vam je volja, na snazi, pa se visina penzija usklađuje u odnosu na dva elementa: porast troškova života i u odnosu na porast zarada.
Sada se to menja. Sada će inflacija, dakle, porast troškova života biti odlučujući elemenat. Sve više će se, iz godine u godinu, smanjivati ponder, dakle, udeo učešća porasta zarada u utvrđivanju povećanja penzija. Godine 2009. visina penzija će se usklađivati isključivo na osnovu porasta troškova života, po Predlogu zakona jedanput godišnje. Jednom godišnje penzije se usklađuju samo u najrazvijenijim zapadnim zemljama.
Međutim, postoji razlika između EU i Srbije. Statistike govore da je u 2004. godini inflacija bila između 1% i 3% u zemljama EU. U zemljama u okruženju u prvih osam meseci inflacija je svugde manja od 3%. U Srbiji je inflacija u prvih osam meseci 10,8%.
Kako stvari stoje, verovatno će biti do kraja godine 17%, ako stvari ne krenu nagore, što je verovatnije nego da se desi nešto dobro, sa ovakvom vladom.
Dakle, u zemljama gde je inflacija 1, 1,5 ili 2% usklađivanje penzija jedanput godišnje ne utiče bitno na životni standard građana. U Srbiji, gde je prošle godine inflacija bila 13,5%, ove godine može da bude i 20%, usklađivanje penzija jednom godišnje, sa ovolikom inflacijom, dovešće do toga da će, u stvari, dobar deo godine ta penzija biti 20, 10, 15 ili ne znam koliko procenata manja nego u prethodnoj godini. Gde je tu pravda, gde je tu moral, gde je tu čovečnost?
Istinu govoreći, po Predlogu zakona, ukoliko inflacija pređe 5% u toku godine, onda će se nekako dodatno usklađivanje i utvrditi. Ali, iz ovako koncipiranog Predloga zakona proizilazi jedan zaista poražavajući zaključak: kada se 2009. godine penzije počnu usklađivati isključivo na osnovu porasta troškova života, to znači da će penzioneri biti isključeni iz učešća u bilo kakvom životnom boljitku koji će se dešavati u ovoj zemlji.
Za penzionere više neće biti bitno da li se povećavaju prosečne zarade. Za penzionere više neće biti bitno koliko raste bruto društveni proizvod. Za penzionere ništa više u Srbiji neće biti bitno, ukoliko bude usvojen ovaj predlog zakona.
Potpuno razumem rezignaciju poslanika parlamentarne većine, koji ovde nesuvislo komentarišu i nije lako glasati protiv svoje savesti. Nije lako, poštovane dame i gospodo poslanici, glasati protiv zdrave pameti. Nije lako činiti stvari za koje ste smatrali da ih nikada u životu nećete raditi, samo da biste ostali na vlasti. Ali, to je cena koju plaća Vlada Republike Srbije i poslanici parlamentarne većine da bi produžili mandat ove vlade za još neko vreme.
Zaključiću odgovorom na pitanje s početka svoje diskusije – zbog čega se sve ovo dešava? Dešava iz jednog vrlo jednostavnog i prostog razloga. Kada je Vlada Republike Srbije, i njeni predstavnici, nadležni ministri, pre svega gospodin Dinkić i gospodin Labus, a onda i gospodin Koštunica, kao predsednik Vlade, razmišljala gde bi to mogla da smanji državnu potrošnju i uštedi neki dinar, a da nam ne propadne ovaj aranžman sa MMF-om, došla je do zaključka koji mogu da izvedu samo slabi ljudi, nespremni za ozbiljne reforme i ozbiljan sukob sa lošom realnošću koju Srbija danas ima.
Zaključili su da je najlakše uzeti novac tamo gde je 1.300.000 ljudi koji su stari, za koje osnovano možemo da pretpostavimo da neće izaći u centar Beograda da prave demonstracije, koji ne mogu fizički da ugroze Vladu Republike Srbije, koji su najslabiji u ovoj zemlji.
Dame i gospodo poslanici, pozivam vas da se zagledate u svoju savest i da ne ugrožavate one koji su najslabiji u ovoj zemlji, jer je to necivilizovano i protivno osnovnim pravilima morala i čovečnosti na početku XXI veka u zemlji Srbiji. Hvala lepo.