Mi smo na Odboru već razgovarali o pitanjima Saveta za zdravlje. Zakon o lokalnoj samoupravi, poštovani narodni poslanici, koji smo doneli u ovom parlamentu pre jedno dve godine, izmene i dopune definitivne, predviđa i instalira, da kažem savete za zdravstvo u jedinicama lokalne samouprave.
Struktura je određena tada. Dakle, nikakvo novo telo ne predlažemo ovim zakonom. Mislimo da bismo prosto pojeftinili efekte koje želimo da postignemo ovim zakonom, da je dobro ne formirati nova tela koja će sada iziskivati nove finansije, nove procedure izbora, novo uhodavanje, nego da taj savet za zdravlje na nivou jedinice lokalne samouprave, može rešavati i po prigovorima savetnika i pacijenata koji su nezadovoljni i prosto može biti jedna instanca u čitavoj ovoj proceduri o kojoj govorimo.
Zašto je struktura različita i zašto je data mogućnost jedinici lokalne samouprave, da negde, na primer ima predstavnika udruženja pacijenata, negde ne? U endemskim područjima gde ima određenih oboljenja, na primer endemske nefropatije sasvim je logično da će u toj jedinici lokalne samouprave biti predstavnika pacijenata, jer su oboljenja češća i ona će moći u tom savetu da daju značajan doprinos kvalitetu rada. Tako da nismo imali ideju da treba to da menjamo, ali kažem radi se o zakonu koji je ovaj parlament usvojio pre jedno dve godine. Stalna konferencija gradova je podržala ovakva naša razmišljanja i ovaj predlog zakona.

Želela bih da zahvalim na izuzetnoj konstruktivnosti i na razmišljanju gde se negde susrećemo. Mislimo da zaista Republički fond za zdravstveno osiguranje nije samo finansijska institucija, banka, nego mora štititi i prava svojih osiguranika.
Gde je problem? Ovo je Zakon o zaštiti prava pacijenata, dakle, ne samo osiguranika. Širi je pojam.
Slažem se da je ogroman broj građana koji koriste zdravstvene usluge u Srbiji, da su zapravo osiguranici Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Republički fond za zdravstveno osiguranje već sada ima kontrolnu funkciju. Imaju nameru da instališu, da naprave instituciju nadzornika koji bi upravo radili sve ovo o čemu vi govorite. Raspolažu kapacitetima već sada i već sada mogu krenuti. Mislim da oni planiraju i da će oni vrlo brzo početi da rade.
Htela bih da kažem da ne smeta da, s jedne strane, prava osiguranika štiti Republički fond za zdravstveno osiguranje kroz nadzornike i da imamo te medijatore, savetnike u jedinici lokalne samouprave, koji, prosto, podučavaju pacijente njihovim pravima sve, ne samo osiguranike. S druge strane, prihvatili smo amandmane kolega iz SNS na član 38, o tome da, zapravo, kroz dva nova stava regulišemo da osiguravajuće kuće, ne mora to biti samo Republički fond za zdravstveno osiguranje, mislimo da treba ići na nove modalitete osiguranja, mogu praviti posebna akta vezana za regulisanja odnosa sopstvenih osiguranika i njih.
Na taj način slično razmišljamo, te mi se čini da ćemo kroz ove različite instrumente, zaista popraviti informisanost, znanje pacijenta i pomoći svima nama da nam zdravstvena kultura bude na višem nivou, ali i naša prava, na šta to mi sve imamo prava.

Da, Vlada je prihvatila ovaj amandman.

Planirano je da nadzornici budu lekari, kao što je planirano da savetnici budu pravnici. Prema tome, mislimo da je dobro da jedni budu lekari, a drugi pravnici.
Sa druge strane, sadržaj rada savetnika je samo sadržaj po prigovoru i nema razloga da stiče uvid u sve ono što stoji u kartonu, a šta pripada vrlo osetljivim podacima samog pacijenta. To je regulisano drugim članovima i mislim da nema bojazni da će savetnik ući u one informacije koje bi bile čak i neovlašćeno otkrivanje lekarske tajne, a što je krivično delo.

Stav 3. je iz tehničkih razloga izostao, inače kompletan amandman je prihvaćen, pa samo molim da se to ima na umu kod definitivnog izjašnjavanja i usvajanja teksta.

U sklopu deinstitucionalizacije, mreža institucija centara za mentalno zdravlje je zapravo neminovnost. Mi smo po mnogim aktima i, na kraju, realnim okolnostima u kojima funkcioniše briga o mentalnom zdravlju, napravili nekoliko važnih koraka. No, podzakonskim aktom ćemo u narednih šest meseci detaljnije urediti ovu problematiku i mislim da će to biti zaista na dobrobit podizanja zdravstvene kulture i nivoa zdravstvenog funkcionisanja građana.

U okviru IPA deset projekata već smo krenuli i radne grupe Ministarstva rada za socijalu i zdravstva upravo rade na implementaciji svih ovih segmenata u jedinicama lokalne samouprave, zajednički i svako sa svojih aspekata. Osobe koje su u stanju socijalne potrebe i osobe koje imaju mentalne smetnje su sigurno posebna briga. Mislim da ćemo relativno brzo, pošto to rade radne grupe i drugih ministarstva, ne mogu decidno reći kada, ali bih volela da to bude najviše u narednih šest meseci, izaći sa zajedničkim programima, pa i izmenama određenih zakonskih akata, kako bi u jedinicama lokalne samouprave socijalni radnici, psihijatri, defektolozi i drugi predstavnici institucija, u zavisnosti od sredine, dali svoj doprinos da ovo funkcioniše na kvalitetan način.

Lice u koje osoba sa mentalnim problemima ima poverenja ne mora uvek biti najbliži srodnik, komšija, rođak, već može biti i neko sasvim drugi. Mislimo da je to lice zapravo širi pojam. Ne mislimo, nego je širi pojam lice u koje osoba sa mentalnim problemima ima poverenja, od svih ovih srodnika, poznanika koji se navode ovde, pa je to bio razlog što nismo prihvatili amandman.

Pošto su prinudne hospitalizacije zaista više nego delikatne i one se odvijaju jedino u onim okolnostima kada iz bolesti pacijenta pacijent bude životno ugrožen ili može ugrozi živote lica iz okoline, iz okruženja. Dakle, jedino u tim okolnostima prisilne hospitalizacije se, nažalost, neretko događaju i noću i onda kada je gotovo nemoguće naći tri nepristrasna svedoka koja bi svedočila o tome kao građani da je ova hospitalizacija neophodna. Odluka je poverena ovim zakonom isključivo psihijatru. Dakle, više ne ni lekar opšte medicine, ni lekar službe hitne pomoći, najkompetentnije je stručno lice, a to je psihijatar koji sigurno poseduje i etiku i stručna znanja u vezi sa tim i već sutradan, odnosno prvi radni dan, nakon eventualne takve hospitalizacije, timski, odnosno konzilijarno se mora potvrditi odluka pojedinca lekara.
Čitav postupak je uređen tako da u roku od tri dana sud mora izreći meru obaveznog lečenja, jer pacijent verovatno u tom periodu još uvek u velikom broju slučajeva neće biti u stanju da dobrovoljno prihvati hospitalizaciju, a inače se prinudna hospitalizacija prekida onog momenta kada se stanje pacijenta tako popravi da on može samostalno odlučivati.
Dakle, iz razloga efikasnosti i iz poverenja prema psihijatrima, koji zaista raspolažu znanjem i veštinama, etikom koja nikako neće prinudno doneti odluku o hospitalizaciji ako to nije neophodno, i iz činjenice da već sutradan konzilijarno ova odluka sada od tri psihijatra mora biti potvrđena, mišljenja smo da bi tri nepristrasna svedoka usporila proceduru i da prosto ne bi bilo to primenjivo, jer, kao što znate i iz sopstvenog iskustva, često se događa da su prinudne hospitalizacije upravo noću, u onim vremenskim periodima kada nije uvek lako naći svedoka.

Zapravo smo sadržaj o kome je gospođa Rašković govorila predvideli članom 31, gde kažemo da: "Sud može pre isteka vremena određenog za zadržavanje lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijskoj ustanovi po službenoj dužnosti ili na predlog ovog lica, njegovog zastupnika ili psihijatrijske ustanove da odluči o njegovom otpustu iz psihijatrijske ustanove ako utvrdi da se zdravstveno stanje ovog lica poboljšalo u tolikoj meri da su prestali zdravstveni razlozi za njegovo dalje zadržavanje bez pristanka odnosno da više nije opasan po sopstveno zdravlje i sopstveni život i živote lica iz okruženja."

Da, članom 50. smo predvideli da je psihijatar dužan da prati zdravstveno stanje lica koje je fizički sputano, odnosno izolovano, a podzakonskim aktom se mora po satima, odnosno po minutima odrediti šta se događa u vreme dok medikacija ne počne da deluje i dok neko mora biti u 21. veku fizički sputan.
Dakle, to ćemo morati detaljno da uradimo podzakonskim aktom, a mislimo da to lice mora biti psihijatar koje je odgovorno za sve vreme i za sve procedure. Ne može se spuštati ispod tog nivoa. To smo predvideli članom 50. Može biti da smo rekli da je član 49. jer smo pomerali neke članove. Pogledajte član 50, tu je predviđeno.

Poštovani narodni poslanici, uvaženi predsedniče, uvaženi predsedavajući, bila mi je čast i zadovoljstvo da danas zaista u parlamentarnoj atmosferi, bez ikakvih političkih ostrašćenosti govorim o ova dva zakona na način kako zakonodavna aktivnost zapravo treba da izgleda u svim segmentima.
Zaista neizmerno hvala svim poslanicima, posebno onima koji su amandmanima popravili tekst, onima koji su uzeli učešće u raspravi. Neslaganja oko nekih pitanja danas samo su izraz želje da na najbolji način rešavamo najsuptilnija pitanja zdravlja naših građana i prava svih pacijenata i posebno osoba sa mentalnim smetnjama, a to što se razlikujemo, to je prosto zato što mislimo da na različite načine to možemo ostvariti. Hvala vam još jedanput.

Dame i gospodo narodni poslanici, želela bih najpre da gospodinu Veličkoviću i gospođi Plavšić zahvalim na više nego konstruktivnom učešću u raspravi i da pojasnim samo neke bitne elemente o kojima će biti više reči kada budemo razgovarali o pojedinim članovima, odnosno amandmanima.
Gospodin Veličković je ukazao na razmišljanje da bi bilo bolje da savetnik i savet imaju i mogućnost da sankcionišu eventualno određena ponašanja ili pokreću odgovarajuće postupke. Zakonom je regulisano da to mogu činiti samo organi, a savetnik i savet za zdravlje su medijatori. Postupak pokušaja da se ne pokrene nikakav formalni postupak, nego da se završi u interesu pacijenta je, na najbolji način po njega, procedura koja je u njegovom interesu. Upravo mislimo da vođenje sporova, da ono što treba da radi inspekcijske službe, ne treba da rade ovi medijatori, odnosno savetnik i savet i to je jedna od tendencija zakonodavca.
Što se tiče svih sadržaja koje smo mogli da čujemo od vrlo kompetentne poslanice, gospođe Plavšić, prosto tumačenje zakona je takvo da se možda očekivalo da juče ja govorim na taj način u uvodnom delu, ali nije bilo sumnje da u ovoj sali ima toliko kompetentnih osoba da to čine i očekivala sam da ćemo biti u prilici da ne čujemo dva puta slične sadržaje.
Imala bih potrebu da intervenišem možda jedino kod komentara gospođe Plavšić oko elektrokonvulzivne terapije. Dame i gospodo, konvulzivna terapija, odnosno elektrokonvulzivna terapija, prema našim saznanjima i saznanjima najvećeg broja naših građana, pošto su se oni sreli sa tom terapijom u "Letu iznad kukavičijeg gnezda", je suverena metoda koja rešava problem života nekih pacijenata. Depresija je jedno od najtežih oboljenja, kad osoba razmišlja o tome da ne vredi živeti, kada osoba nema volju, interesovanje, kad gubi raspoloženje i kad primenite sve farmakološke i nefarmakološke metode koje joj mogu pomoći, a depresivnih pacijenata će do 2020. godine biti neuporedivo više i biće drugi razlog za onesposobljenost, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na čitavom svetu posle kardiovaskularnih bolesti. Takvim osobama, da ne dignu ruku na sebe, da izađu iz stupora, potpunog prekida komunikacije sa okruženjem, potpunim neinteresovanjem za uzimanjem hrane i uopšte održavanjem vitalnim funkcija, može pomoći jedino elektrokonvulzivna terapija. Ima pacijenata koji, prema savremenim vodičima, počinju da se leče po vrlo savremenoj doktrini elektrokonvulzivnom terapijom, jer je već ranije konstatovano da su teraporezistentni i da je ovo jedina metoda koja njima može pomoći.
Danas se ova metoda radi u neuporedivo humanijim uslovima, uz prisustvo anesteziologa i njegovo aktivno učešće, u anesteziji, i to ni malo ne liči na ono što zna većina naših građana iz "Leta iznad kukavičijeg gnezda". Radi se o jednoj suverenoj metodi koja se nikada ne primenjuje kao metoda prvog izbora, kad postoje drugi načini, ni drugog, ni trećeg. Ona je četvrti tzv. nivo terapijskog delovanja za najveći broj onih koji na prethodna tri nisu mogli odgovoriti, ali kada je rizik od suicida veliki, kada je pacijent stuporozan, bez komunikacije, ona može dati i daje izvanredne rezultate i radi se u neuporedivo humanijim uslovima.
Prema tome, nismo mogli nijednim zakonom zabraniti nešto što pravilo struke kaže, da je medicinska odobrena procedura i da ima povoljne efekte.

Mislim da je ipak zbog javnosti važno. Jeste, zapravo se radi o visoko stručnom pitanju. Najs preporuke su obavezujuće zapravo za sve stručnjake sveta i u njima upravo elektrokonvulzivna terapija stoji kao vrlo regularna metoda.
Ono što jeste činjenica, to je da nisu ni sve institucije osposobljene zbog toga što nema anesteziologa da na savremeni i način sa potpunom bezbednošću obavljaju ovu proceduru i zbog toga se ona sprovodi u vojno-medicinskim akademijama, na klinikama gde zaista postoji mogućnost dobre saradnje sa službom intenzivne nege, odnosno anestezije.
Prema tome, potpuno se vodi računa, ne samo o bezbednosti, već sama dramatična slika koju izaziva elektrokonvulzivna terapija je minimizirana tzv. mitigiranim elektro šokovima koji se mogu dobiti kada se na ovaj način primenjuje, ali ono što se vidi zapravo ima svoju suštinu koja je stručna i o kojoj možemo pričati. Sasvim je u redu da deluje drastično na sve one koji ne znaju da se zapravo izazove veliki broj neurona koji reaguje u jednom momentu i koji ponovo dovodi centralni nervni sistem u stanju fiziološkog funkcionisanja. To je smisao primene elektrokonvulzivne terapije, ali dalja polemika bi bila stručna.
Dakle, u svakom slučaju svetski vodiči preporučuju ovu metodu tamo gde postoje teraporezistentne, a pojam teraporezistentna depresija je depresija koja ne reaguje na lek i nije identičan hroničnoj depresiji.

Uvažena gospođa Lučić, kao dobar poznavalac socijalne problematike i izvrstan poslanik se očigledno, korektno spremila.
Međutim, tendencija zakonodavca je bila da donesemo zakon koji neće biti mrtvo slovo na papiru, već ćemo početi da ga primenjujemo nakon šest meseci kada donesemo i određena podzakonska akta, a bez tendencije da drugim predlagačima, drugih ministarstava, drugim predlagačima u Vladi nametnemo ono što proističe iz potrebe da ljudskih prava nikada nije dovoljno, posebno ne ljudskih prava za osobe koje imaju probleme sa mentalnim smetnjama.
Zakon o zaštiti prava pacijenta se odnosi i na osobe sa mentalnim smetnjama. Sva delikatna pitanja koja se pominju ovde, a za koje se smatra da nisu obuhvaćena su zapravo sadržana u prvom zakonu. Ne mislimo da osoba sa mentalnim smetnjama treba da čitavog života ima problem. Naučno-istraživački postupci i klinička praksa su pokazali da su mentalne bolesti danas vrlo lečive i veliki broj njih je izlečiv i neko ko je ima mentalni problem u jednom momentu postaje samo pacijent, odnosno građanin na koga se odnose zakoni o kojima govorimo.
Mislili smo da treba da regulišemo ono što je zaista sporno i što je najupadljivije ili da kažemo da može biti najproblematičnije kada su u pitanju ljudska prava. To je pre svega način ako neko ko ne želi dobrovoljno da bude bolnički lečen i da se nad njim primeni određena procedura, a ima mentalnih smetnji, ali ne želi to zbog toga što nema uvid u svoje mentalno funkcionisanje i pri tom može biti opasan za sopstveni život i zdravlje, ili živote i zdravlje iz okruženja, mora biti primljen i protiv njegove volje u bolnički tretman i određene procedure. To smo regulisali ovim zakonom i bez obzira što se čini da zakon nije morao obuhvatiti pitanje izolacije i fizičke fiksacije, modeli međunarodnih standarda iz ove oblasti govore da je ipak za svako društvo bolje da u zakonu ima, posebno ako se može sumnjati da nekada postoji i zloupotreba ili nedovoljna briga koji oni inače ipak najviše brinu u ovom društvu u ovoj kategoriji lica, jer se za poslove u funkcionisanju dobrog mentalnog zdravlja opredeljuju stručne, humane i uglavnom kompentente. Nije na odmet predvideti kako se i na koji način organizuje izolacija, a podzakonski akt će detaljno svaki korak izolacije i fizičke fiksacije predvideti i nije ni našao mesto u ovom zakonu.
U svakom slučaju, postoji možda jedna kontraverza u želji i pokušaju doprinosa diskusije gospođo Lučić. Sa jedne strane smeta što se uopšte pominju velike psihijatrijske bolnice kao najbitnije ustanove gde imamo često azilante, a ne pacijente. Juče sam nešto juče o tome govorila. Zakon nije moga nikako regulisati šta sa onima koji nemaju gde iz psihijatrijskih bolnica.
Deinstitucionalizacija jeste naš cilj, ali gde ćemo te ljude? To moraju uraditi i socijalne institucije, privatnici koji žele time da se bave i naravno zdravstveni sistem ih mora prepoznavati. Ali, u ovako teškim okolnostima ih ne može uzeti na sebe breme rešavanja toga šta sa njima. Mi bismo pre svega voleli da nema psihijatrijskih ustanova, da u zajednici rešavamo sve probleme. Te korake moramo činiti postupno i ovo je prilika da kažem da je dobro što polako idemo sa deinstitucionalizacijom i razvijamo zdravstvene, socijalne i sve druge institucije i istruiramo njihovo povezivanje u lokalnoj zajednici, kao mogućnost da se polako primaju ljudi iz velikih psihijatrijskih bolnica i leče.
Nije zdravstveno stanje tih osoba jedini problem, pa i nije problem samo zdravstva gde ćemo njih. Mi forsiramo i hetero porodični smeštaj i razne druge načine. Ovaj zakon je imao tendenciju da unapredi ljudska prava i da reguliše najosetljivija pitanja vezana za deinstitucionalizaciju, ali kroz uslove jednakih prava za svakog čoveka je taj čovek i osoba sa mentalnim smetnjama koja to ima samo kratko, krupne mentalne smetnje kao epizodu koje će se kasnije samo sećati. Hvala.