Briga o tome da dete dobije ono što je u procesu zdravstvene zaštite i najkorisnije u njegovom interesu očigledno dolazi do izražaja kroz različite aspekte učešća svih vas, pre svega podnosioca amandmana gospođe Vojić Marković.
Htela bih da kažem da osobe koje rade kao savetnici, odnosno savetuju u zdravstvenim institucijama decu su vrlo edukovane, kompetentne, stručne, obavezne da poštuju pravila etike i struke i mislim da savet, a to je verbalizacija, ne može nikako dovesti do smrti deteta. Ne mislim, nego tvrdim.
Ne radi se o medicinskoj meri, terapijskoj u smislu davanja leka, pa dete to samo prihvata sa pet godina. Dete sa pet godina može osetiti veliku podršku i sigurnost u terapeutu, u svom doktoru kod koga odlazi kada ima temperaturu, kod koga odlazi i kada mu nije bilo dobro, a sada mu je dobro. Napravi se jedan takav transfer, jedan takav emotivan odnos između onog ko savetuje i deteta, da dete ponekada zaista može reći ključnu stvar za funkcionisanje sopstvenog zdravlja upravo tom terapeutu, odnosno osobi koja savetuje.
Mi smo dodali u odnosu na sve sugestije i instrukcije raspravu koja je bila jako široka kada smo i na ovu temu razgovarali i sposobnost rezonovanja deteta, odnosno pravilnog zaključivanja deteta. Ko procenjuje? Onaj koji je stručnjak da savetuje, svakako da ume da proceni da li dete logično zaključuje i da li raspolaže sopstvenom voljom ili ga je neko indukovao.
Prema tome, mislim da naša briga, kada je savet u pitanju, a koje je u skladu sa dokumentom koji je donela ova skupština, može biti pomalo i izlišna. Onaj ko savetuje ima licencu da to mora raditi valjano, kompetentno, stručno. Jasno je da poslanici i svi mi razmišljamo kada su deca u pitanju, ali je isto tako jasno da dete sa pet godina može imati potrebu da poverljiv razgovor, pa i savet, dobije od čika doktora u koga ima neograničeno poverenje. Mislim da nema mesta preteranoj zebnji zbog toga što će taj isti terapeut, dakle taj koji savetuje u jednom momentu zbog procedura koje su neophodne morati da uključi roditelje i da možda samo kada je to vreme saopšti nešto do čega je došlo u kontaktu sa detetom.
Savetovališta rade i organizuju ih vrlo kompetentne stručne osobe. Mnogo je edukacije, pročitanih knjiga i ličnog iskustva potrebno da neko dobije sertifikat i da može raditi kao osoba koja savetuje. To su uglavnom vrlo edukovani pedijatri, kada su u pitanju zdravstveni radnici, to su uglavnom neuropsihijatri i psihijatri, klinički psiholozi ili psiholozi sa dosta iskustva, defektolozi, socijalni radnici, ljudi koji prolaze vrlo rigidne edukacije pre nego što dođu u poziciju da mogu raditi ovu proceduru o kojoj više od sat razgovaramo.

Medicinske mere su procedure koje se sprovode u prevenciji, dijagnozi, terapiji i rehabilitaciji. Mislimo da ne treba izdvajati dijagnostičke procedure posebno. Nema nikakvog razloga, jer su isto tako delikatne i preventivne i terapijski rehabilitacione i to je obuhvaćeno zapravo ovim zakonom. Zbog toga nismo prihvatili amandman.

Mi smo članom 16. predvideli usmeni ili pismeni pristanak. Da dam obrazloženje, pošto je bilo više amandmana vezanih, takođe tehničke prirode, za to da treba termin "pismeno" zameniti  terminom "pisano". Podeljena su mišljenja. Pravilno je gramatički i leksički i jedno i drugo. Ali, konsultovali smo Odbor za standardizaciju srpskog jezika i rekli su nam, pošto je pismo osnova, treba reći – pismenim putem, odnosno oni preferiraju to. Pošto su mišljenja podeljena, prihvatili smo stav, mada sam i lično bila sklonija da veruje da je pravilno govoriti – pisanim putem.
Mislim da je korektno, kad već postoji odbor koji standardizuje srpski jezik i kad oni imaju svoj stav, da prihvatimo njihov stav. Ali, prihvatam ovaj amandman. Dakle, mi smo predvideli mogućnost pismene ili usmene saglasnosti u stavu 1. člana 16. Međutim, ne smeta da to bude izričito pismeno, prosto, pojačavamo na izvestan način još jednu mogućnost pacijenta da razmisli pre nego što nešto potpiše. Zaista, prihvatam vaše sugestije i prihvatam ovaj amandman.

Kod rasprave u načelu smo govorili o ovom vrlo značajnom pitanju i podsetila bih na član 18, koji kaže – nad pacijentom koji je bez svesti ili iz drugih razloga nije u stanju da saopšti svoj pristanak, hitna medicinka mera se može preduzeti i bez njegovog pristanka, o čemu će se obavestiti članovi njegove uže porodice, uvek kada je to moguće.
Dakle, konzilijarni nalaz je, naravno, bitan. Tu odlučuje konzilijum. To je stav 2. člana 18, i dalje se elaborira sve ono. Tako da, mislim da je odgovor na pitanje sadržan u članu 18.

Mislim da smo ovo i elaborirali, i, da kažem, čini mi se i zaključili kod rasprave u načelu. Svaka osoba koja je sposobna za rasuđivanje i raspolaže slobodnom voljom, ima prava da prihvati ili odbije meru koju predlažu stručnjaci. To je pravo svake osobe i to je jedno od najelementarnijih ljudskih prava.

Mislim da ste i u praksi imali te delikatne situacije koje su retke. Ali, kada kažete pacijentu da je vrlo verovatno da će ishod biti fatalan ako ne prihvati hiruršku intervenciju, a on kaže – ja to ne prihvatam. Ako je na operacionom stolu ili u ordinaciji, gde treba da mu se nekom merom spašava život, mi smo kao terapeuti u obavezi da mu kažemo da je veliki rizik da će biti smrtna posledica. On mora da odluči da li određenu proceduru prihvata, jer pravo na život i zdravlje je zapravo lično pravo svakog pojedinca.
Prosto, ovo nije nikakva nova odredba. Ovo je već preuzeto pravo iz postojećeg zakona. Dakle, ništa nismo ovim promenili. Ovo već postoji i ovo je već pravo koje koriste osobe za slučaj da ne žele da prihvate određene postupke, procedure, terapijske, dijagnostičke itd. Mi smo samo i zaista u obavezi da onda sve to notiramo kao stručnjaci. Ali, svako ko dobro rasuđuje i zaključuje ima prava da donese zaključak na predlog stručnjaka, u vezi sa procedurama koje će se nad njim sprovesti.

Napominjem samo još jedanput da je ovo odredba iz 2005. godine koja ni do sada nije kompromitovala rad stručnjaka. Očigledno neće ni od sada.
Ako je osoba u anesteziji, onda ona nije sposobna da voljno i slobodno rezonuje, zaključuje i odlučuje. Dakle, onda se odnose ove druge mere o kojima smo malopre pričali. Očigledno je da, ako se traži bolje rešenje, nudimo, bila je i javna rasprava, mogućnost je, nije bilo ovakvih primedaba ovog tipa ni od stručnjaka, ni na odboru, ni bilo gde, tako da, ako ima boljih rešenja, nije loše da ih čujemo.
Kažem da je ovo odredba koja je već godinama u našem zakonodavstu, koja nikada nije zloupotrebljavana i neće ni biti. Ako je osoba u anesteziji, onda ona ne može slobodno, voljno odlučivati niti zaključivati.

Informisanja radi, najteže su verovatno hirurške procedure. Imamo uvek neuporedivo veći broj zainteresovanih nego mogućnosti da damo specijalizacije. Na žalost, nema dovoljno radiologa, nema dovoljno patologa, nema anesteziologa, ne znam šta je to u medicini lako, a šta teško. Sve je podjednako ozbiljno sa različitih aspekata.

Amandman Odbora kao i još tri amandmana su prihvaćena i sada na Vladi. Prihvatili smo ih.

Ovaj amandman je prihvaćen od strane Vlade.

Pošto smo prihvatili amandman odbora, brišu se svi stavovi izuzev prvog i drugog, te amandman na 3. stav ne bi mogao ni teorijski da dođe u obzir za prihvatanje, govorim o članu 23.
(Snežana Stojanović-Plavšić: Član 24.)
Mi smo na članu 23. Na članu 24?
Pošto ste postavili pitanje vezano za medicinske mere i inicijativu deteta koje ima 15 godina, a koje može zatražiti neku estetsku intervenciju, medicinsku meru predlaže stručnjak. Dakle, ne predlaže devojčica, dečak, ne predlaže neko ko ima 15 godina, medicinska mera u domenu prevencije, dijagnoze, terapije i rehabilitacije je ozbiljno procenjena od kompetentnih stručnjaka i ovaj zakon i ove odredbe se upravo odnose na taj segment.
Dakle, kada stručnjaci predlažu, dete po našem porodičnom zakonu u svim elementima života koji se tiču njega ima pravo da učestvuje, to je u skladu i sa aktima koje smo usvojili i ono učestvuje.
Stručnjaci procenjuju kada je najbolji interes deteta da informiše i staratelje, odnosno roditelje, a staralac je po definiciji i roditelj, u skladu sa našim porodičnim zakonom.

Dakle, granicu od 15 godina je odredio porodični zakon, mi možemo imati inicijative koje su očigledno izazvale polemiku među stručnjacima.
Za najveći broj estetskih intervencija, plastičari tvrde da dok se ne navrši 18 godina, one se zapravo nikako i ne prihvataju, čak i kada su u pitanju estetske intervencije.
Međutim, ono što jeste suština, granica od 15 godina nije autentično izvorno određena ovim zakonom, preuzeta je iz porodičnog zakona i možemo razmišljati o tome da pravimo odgovarajuće inicijative na tu temu, ako mislimo da su nam deca sada malo drugačija nego što su bila 2008. godine kada smo ovaj zakon svi skupa doneli.

Tokom izrade akta koji je pred vama, one odredbe Zakona iz 2005. godine koje u praksi nisu pokazale određene probleme zaista nismo preispitivali, posebno ne one na koje tokom javne rasprave izrade akata niko nije ukazao. Dakle, ovo su stavovi koji su u našem zakonodavstvu od 2005. godine.
Promena i ideje koje ovde imamo a koje bi zaista iziskivale izmenu određenih članova porodičnog zakona i Zakona o zdravstvenoj zaštiti zaista, još jednom kažem, mogu biti naša zajednička inicijativa, proistekla iz ove rasprave, koja očigledno ima pro et contra argumentaciju. Ima onih koji smatraju da je dete sa 15 godina zaista do te mere u stanju da odlučuje o svom zdravlju i o tome kakvu će selekciju praviti i šta treba da zna samo njegov terapeut a šta želi da znaju i njegovi roditelji odnosno staraoci, da kad slušate takvu argumentaciju, prosto sebe stavljate u poziciju da treba da arbitrirate.
U svakom slučaju, naša tendencija nije bila da menjamo one članove koji nisu imali za posledicu ništa negativno u praksi. Od svega toga čega se mi bojimo vrlo opravdano i što može biti problem, nije u praksi bilo problema od 2005. godine do današnjeg dana.

Prekid trudnoće nije preventivna, nije dijagnostička, nije terapijska i nije rehabilitaciona mera. Zbog toga je Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenoj ustanovi regulisan posebnim zakonom i poštovanje ovog zakona je zapravo smernica za pravilnu primenu zakonodavstva naše zemlje.

Krenula bih od toga da može biti ovaj član prepisan iz Otavske deklaracije, Lisabonske deklaracije i Konvencije o pravu deteta UN, jer je zapravo sadržan u sva tri dokumenta. To je učinjeno 2005. godine. Može biti apsolutno decidno od tačke do zapete. Mi smo to analizirali. Mislim da smo na odboru poprilično razgovarali na ovu temu i način kako ste danas elaborirali je identičan načinu na koji i mi razumemo sadržaj ovog člana zakona.
Ono što jeste činjenica, to je da iz porodičnog zakona proističe ta granica od 15 godina, kada dete zaista može i od zakonskog zastupnika, pod uslovom da nije životno ugroženo i da njegova bezbednost i zdravlje nisu ozbiljno ugroženi, a što procenjuje ne neko drugi, nego kompetentno lice, lekar, dakle, ima pravo na tajnovitost podataka iz medicinske dokumentacije. Mislim da smo se tu negde i složili.
Jeste 15 godina granica ispod, odnosno iznad koje se menja pravo deteta da zajedno sa roditeljima ili samostalno ocenjuje o tome šta će to biti samo podatak koji je njemu bitan, a šta će to biti podatak koji mora biti uveden, dakle upoznat i roditelj. To je suština i sadržana je u sva ova tri dokumenta.
Mislim da nema zemlje koja nema ovu odredbu. Međutim, isto što sam i malopre rekla, ako mislimo da bez obzira što od 2005. godine bez ikakvih posledica po decu od 15 godina pa naviše, napominjem da je Svetska zdravstvena organizacija rekla da je dete do 18 godina, dakle, ako ocenjujemo da taj limit od 15 godina nije adekvatan, možda možemo razgovarati i drugačije, ali misli se, kako mi razumemo, na zakonskog zastupnika, pošto je to bila jedna od dilema. Hvala.