Poštovana predsednice, poštovani ministri i saradnici iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, naš poslanički klub se prethodnih dana ozbiljno bavio analizom zdravstvenog sistema i predloženim zakonskim izmenama bazičnog zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ocenjujemo da se reformski karakter izmena ovog zakona ogleda u tome što je u ogromnoj disproporciji zdravstvenih potreba i finansijskih sredstava. Zapravo se u ovom momentu mora ići na one mere koje ne iziskuju nove finansije.
Šta praktično to znači za, slažem se sa mnogima, najkvalitetnije stručne kadrove ove zemlje, stomatologe, farmaceute, lekare? To znači da za one koji su u redovnom radnom odnosu neće vreme biti limit da se usavršavaju, a podsećamo da je stručno usavršavanje obaveza i institucija i svakog pojedinca i da krajnji korisnik, naš pacijent, će imati zapravo najviše koristi od toga. Zbog toga je zaista ovaj predlog zakona kod poslanika našeg poslaničkog kluba, a i u Odboru za zdravlje, naišao na jedan optimizam, model da se nešto može učiniti bez novca, a to je da najstručniji ljudi, očigledno je da se radi o mlađim ljudima, treba da poprave stručnu strukturu u zdravstvenom sistemu i da na taj način omoguće našem korisniku, našem pacijentu, svima nama, jer smo svi mi u potrebi i da budemo edukovani na temu zdravstvene zaštite i da nam se neki zdravstveni problem rano dijagnostikuje, da se lečimo, da budemo podvrgnuti određenim rehabilitacionim procedurama. Dakle, zakon se tiče možda više svakog čoveka koji živi u ovoj zemlji i zbog toga je njegova vrednost posebno značajna.
Stav Vlade da ovakve zakone šalje ka parlamentu je zapravo vizionarski i pokazuje da probleme možemo početi da rešavamo separatno, ali kvalitetno.
Činjenica je da će se zakon primenjivati i u obrazloženju stoji da će podzakonski akt biti donet do kraja ove godine, da će se primenjivati praktično u svakoj zdravstvenoj ustanova i u privatnoj praksi i u mreži zdravstvenih ustanova koje pripadaju tzv. državnom zdravstvu. Ovo znači da svaki stomatolog, svaki farmaceut, svaki lekar koji je položio stručni ispit i završio staž treba da napravi ugovor sa zdravstvenom ustanovom, odnosno treba da ima ugovor sa osnivačem u privatnoj praksi i to je korak dalje u izjednačavanju uslova za stručno usavršavanje svih ljudi u ovoj zemlji i širenje mreže zdravstvenih ustanova koje potencijalno mogu davati zdravstvene usluge našim građanima. Dakle, svaka laboratorija, odnosno svaka farmaceutska ustanova, svaki dom zdravlja, opšta bolnica, specijalna bolnica, da ne govorimo o tercijarnim i zdravstvenim ustanovama u kojima se obavlja i naučnoistraživački rad i koje imaju posebne institutske karakteristike rada, imaće mogućnost da zanovi svoj kadar. Videli smo da je kod nekih segmenata našeg zdravstvenog sistema, posebno kada su u pitanju pedijatrijske potrebe, to izuzetno, izuzetno značajno.
Kako će taj postupak ići i zašto mislim da se povećava odgovornost većeg broja ljudi u primeni ovog zakona? Odluku o tome da jednoj zdravstvenoj ustanovi treba subspecijalista ili specijalista donosi direktor. On će morati da ima dosta čvrstu komunikaciju sa institucijama koje mnogo nismo koristili u zdravstvenom sistemu, sa regionalnim institucijama za zaštitu zdravlja.
U skladu sa tim planovima, a to znači direktor, menadžment svake zdravstvene ustanove treba da sagleda svoje potrebe, videće kako će da organizuje službu i da radi na usavršavanju pojedinaca. Saglasnost ministarstva će biti sigurno sledeći korak, ali će ministar imati jedan značajan deo obaveza. Do 31. decembra svake godine ministar će videti koje su deficitarne specijalnosti i ono što jeste važno i za nezaposlene lekare, stomatologe i farmaceute biće šanse. To će biti najčešće među volonterima koji su zaista pokazali svojim trudom, radom, koji su pokazali činjenicom da struku neguju i onda kada ne dobijaju nikakvu materijalnu satisfakciju privrženost tom poslu. Oni će sigurno biti u najvećoj prednosti, ali mislim da je jako važno da se moramo oslanjati na mentore iz sredina koje zapravo šalju ljude na specijalizaciju.
Šta je bio praktični problem i šta se događalo i kada smo u prethodnom periodu odobrili 1.700 specijalizacija? Kako da ga pošaljem na specijalizaciju, kad njegov posao u mojoj ustanovi nema ko da radi? Znate u tim ustanovama ima vrlo kompententnih ljudi koji su mentori i taj lekar ili stomatolog izuzev onog perioda koji provodi na medicinskim fakultetima i sluša određenu teorijsku nastavu najčešće provodi u svojoj ili zdravstvenoj ustanovi koja je blizu. Tu će rukovodioci zdravstvenih ustanova, direktori morati da pokažu jednu spremnost za bolju organizaciju. Zbog toga je, rekla bih, ovaj način razmišljanja na zakonodavnom planu i način koji budi kreativnost i obavezu direktora zdravstvenih ustanova da daju više od sebe, a ne da uvek čekaju da im neko pošalje sugestiju kako će oni to da urade, koga će da pošalju, koga će da odaberu i povećava stepen odgovornosti neuporedivo većeg broja ljudi i primarnu zdravstvenu zaštitu i opšte bolnice i fizičko bolničke centre i institute koji se bave zdravstvenom zaštitom privode jednoj većoj praktičnijoj nameni.
Zakon suštinski tretira resurse ljudske koji jesu najbitniji u trijadi koju smo više puta danas svi mi pominjali, prostor, oprema, kadrovi. Bez toga nema zdravstvene delatnosti. O prostoru i opremi dosta znamo, dosta smo i na različite načine razgovarali, ali o tom ljudskom resursu koji je zaista najveći kapital i na koji možemo biti ponosni bez obzira na pojedinačne slučajeve koji ponekad degradiraju rad ogromnog broja ljudi poslanička grupa SPS juče je konstatovala za 126.288 ljudi treba reći da za period tranzicije veliko hvala jer su do današnjeg dana vodili računa o zdravstvenoj zaštiti pacijenata i razvijali prevenciju na način koji često nije bio usklađen sa materijalnim statusom i stimulacijom koju inače stručnjaci u svetu imaju, a zdravstveni i nezdravstveni radnici, među njima 22.000 lekara su u preko 98 slučajeva odgovorili smo humanom, stručnom pozivu i zbog toga smo konstatovali da će ovaj zakon upravo biti jedan oblik zahvalnosti njima, najobrazovanijim kadrovima koji neće više čekati godinama jer nije to bilo samo zakonske dve godine.
Čekalo se na specijalizaciju toliko dugo da neko dok dobije specijalizaciju, dok je završi, dok položi ispit, a onda u praksi počne da uči od svojih kolega kako će te veštine primeniti dođe u proseku do 48 ili 50 godine i onda samo deset godina radi do 15. Hiruške discipline već do 60 godine sigurno isključuju iz prve linije operativce i hirurge. Vrlo malo ostaje mogućnosti da radi svoj visoko stručni posao.
Upravljanje ljudskim resursima, koji jeste tema ovih zakona, je deo formulisanja politike i razvoja kadrova. On treba da pođe od potreba zdravstvenog sistema i ono što je na svima nama, pa i nama koji ćemo učestvovati u donošenju drugih zakona jeste da potrebe zdravstvenog sistema sagledamo realno. Dosta toga je na edukativnom planu urađeno u smislu informisanosti građana o skrininzima, o masovnim bolestima, ali ta kapija zdravlja, primarna zdravstvena zaštita gde bi trebalo 80% građana da ostvari svoju zdravstvenu uslugu ne može imati neki sekundarni tim lekara.
Ne slažem se da najkvalitetniji lekari treba da rade smo u vrhunskim ustanovama. Lekari najkvalitetniji uvek rade svoj posao i da li će se jedna tonzilektonija, operacija krajnika raditi u Pirotu, Kragujevcu ili Beogradu stručni stavovi i postulati moraju biti potpuno isti i stručnost lekara mora biti potpuno ista.
Najkvalitetniji ljudi treba da rade u svakom zdravstvenom timu. Istina je da nivoi zdravstvene zaštite treba da budu različiti i da ne možemo sve raditi i u manjim i u većim sredinama i gde ima kadra i gde nema. Kada se postavlja pitanje npr. nedostatka neke sale za neku intervenciju, moramo znati da nije u pitanju samo sala i nije u pitanju samo oprema. Ko će to raditi? Imamo li kadra?
Te deficitarne specijalnosti o kojima će se ministar izjašnjavati do 31. decembra svake godine i koji će dati mogućnost i mladim ljudima da se usavršavaju one zapravo treba da budu pre svega svakako raspoređene u tom vrhu piramide zdravstvenih ustanova, u kliničkim centrima koji se bave tercijalno zdravstvenom zaštitom i to se mora raditi u Srbiji koja nažalost nije velika, u Beogradu, sve što može u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Ne mora se raditi najviša, najsuptilnija medicina na svakom mestu. Ali, ono što se radi na bilo kom mestu mora biti urađeno potpuno isto sa istim stručnim kapacitetima, poštovanjem ljudskih prava, stručnosti i svih parametara kojim se vrlo dobro možemo meriti.
Primarna zdravstvena zaštita je najčešće, nažalost, bila šalter za upućivanje u sekundarne i tercijalne zdravstvene ustanove. Ako se dobro primeni ovaj zakon i ako budemo vodili računa o stručnoj strukturi zaposlenih, mi ćemo zaista moći i preventivne programe da podignemo na viši nivo, jer značajan deo preventivnih aktivnosti treba zapravo da bude izmešten u domu zdravlja.
Nije dobro da lekar, a lekar je najčešće osoba koja je bila najbolji učenik u svojoj srednjoj školi, najugledniji čovek u svojoj porodici, široj porodici, nije dobro da kada završi jedan tako težak fakultet piše upute za svog kolegu koji samo radi u drugoj ustanovi. On treba da bude osposobljen kroz veštine da najveći deo posla uradi zajedno. Veštine su zapravo specijalizacija i subspecijalizacija. Ali, to ne znači da će jednom domu zdravlja trebati 10 endokrinologa. Neće mu trebati vaskularni hirurg. Zna se šta je to što treba domu zdravlja. Treba mu pre svega dobro obrazovan specijalista opšte medicine i određen broj drugih specijalnosti.
Pošto se dosta govorilo o tome da, zahvaljujući naravno i stručnosti zdravstvenih radnika, podignut je nivo zdravstvene zaštite a parametri su, između ostalog, pozitivni, smanjenje neonatalne smrtnosti, produžetak života, dakle, hvala zdravstvenim radnicima što su sigurno sebe uložili i dali ogroman doprinos da ti parametri budu pozitivni, nije loše da se podsetimo da starija životna dob i stimulacija rađanja iziskuju i posebne profile stručnosti u zdravstvu. Dakle, starije životno doba donosi i neke novije bolesti i ima zahteve za nekim novim organizacionim šemama, uključujući i palijativno zbrinjavanje.
Danas su se dosta pominjale kardiovaskularne bolesti, maligne bolesti, dijabet, hipertenzija, rizična ponašanja. Htela bih prosto da podsetim javnost da je Svetska zdravstvena organizacija izašla sa jednim parametrom: do 2020. godine drugi faktor po onesposobljenosti za rad, posle kardiovaskularnih bolesti, biće depresija. Dakle, imamo i dušu i moramo se malo prisetiti da kad lekari, a i kad kao pacijenti odlazimo u zdravstvene ustanove, to jedinstvo tela i duše jeste nešto što iziskuje obrazovanje i stručnog kadra i nas samih.
Ono što mislim da jeste važno, to je da međunarodna iskustva i standardi treba da utiču na nas da donesemo sopstvene standarde i mi tu imamo timove koji to mogu i da urade. Mislim da je vreme da neke standarde malo menjamo i u nekom budućem periodu inicijativa treba da potekne od onih koji se neposredno bave proizvodnjom zdravlja, informisanjem zdravstvenih parametara koji su bitni za bolji život i kvalitet života nacije.
Dosledna primena propisa koje smo doneli je jedan od načina da pokažemo da zaista kao društvo sazrevamo, a u domenu zdravlja mi se čini da se to može učiniti na najbolji način.
Broj zaposlenih na neodređeno radno vreme u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže Srbije je, na primer, 2004. godine iznosio 120 hiljada, a danas 113 hiljada. To znači da je zdravstvo ipak imalo na umu sve instrukcije Vlade i apele da se mora ići na smanjenje. Koji parametar u ovom momentu nije dobar u zdravstvenom sistemu? Naime, 24% zaposlenih su nemedicinske struke. To je nešto što je za evropske parametre jako loše. Ukazuju nam i naši prijatelji i saradnici da nije dobro, ali, šta ćemo sa ljudima koji su ceo svoj radni vek proveli u nekoj ložionici ili nekom vešeraju? Ne možemo baš reći – e, mi moramo da menjamo strukturu i ti i tvoja porodica nas ne zanimate.
Zato je obaveza direktora zdravstvenih ustanova da kada ti ljudi koji se bave tehničkim, administrativnim poslovima, odlaze u penziju i nema ih više u zdravstvenom sistemu, da popravljamo strukturu pre svega medicinskim sestrama koje su zapravo duša zdravstvenog sistema. Nega bolesnika u ustanovama tercijalne i sekundarne zdravstvene zaštite nam ponekada zaista jako škripi. Ali, najčešće to nije zbog toga što je taj kadar neodgovoran, nego, naprosto, njega nema dovoljno i o tome govore parametri kojima nas je Ministarstvo snabdelo i o kojima je nešto rekao i ministar.
Pokazatelji obezbeđenosti Republike Srbije i EU prosek u pogledu broja lekara, u nekoliko navrata smo danas čuli, govore da smo mi danas tamo gde je EU bila 2004. godine, na 100 hiljada stanovnika tih 307 lekara. Taj broj ne bi bio zabrinjavajući, posebno ne ako taj broj lekara na 100 hiljada stanovnika u Srbiji uporedimo sa zemljama regiona. Ispod nas po ovom parametru je i Mađarska i Hrvatska i Rumunija i Crna Gora i BiH i Turska i Albanija, ali su daleko ispred nas po ovom parametru zemlje EU, Austrija, Nemačka posebno, tako da Francuska i Nemačka imaju posebno dobre parametre.
Takođe još jedan segment o kome jeste bilo reči, a koji je u domenu svih nas, pa i poslanika, jer smo izabrani predstavnici građana, to je segment da parametri na osnovu kojih mi zaključujemo kakvo nam je zdravstvo su prilično ilustrativni. Ako u Nišavskom okrugu na 100 hiljada stanovnika ima 424 lekara, a u Sremu 209, da li možda to govori o tome da svi mi koji smo iz pojedinih sredina poslati ovde da radimo na zakonodavnom planu nismo dovoljno uticali kroz akta koja smo donosili da uravnotežimo jedan ravnomerni regionalni razvoj ili možda kolege iz Vojvodine treba sebe da pitaju zašto tako velike razlike i unutar samog regiona? Dakle, i jedno i drugo pitanje je pitanje za nas koje su građani poslali da na zakonodavnom planu razmišljamo mnogo šire nego što je jedna sredina, ali jesu dobri pokazatelji za to kako da u narednom periodu drugačije razmišljamo.
Obezbeđenost lekarima je relativno solidna, a primenom ovog zakona obezbediće se stručnost i to na način da anticipiramo da za nekoliko godina zaista ne bismo imali određene specijalnosti i subspecijalnosti. Strateško planiranje kadrova u sistemu zdravstvene zaštite sigurno da je vezano za finansiranje, ali koordinaciju zdravstvenog obrazovnog sistema i tržišta rada mora imati zdravstvena politika kao svoj postulat, zbog toga što ako zajednica medicinskih fakulteta, a ministar je o tome govorio, kroz upisnu politiku i dalje bude produkovala isti broj svršenih studenata medicine, stomatologije i farmacije, ovo će biti jedna palijativna mera koja je dobra za blisku budućnost, ali za dalju budućnost suočićemo se sa sličnim problemima.
Iz razloga koje sam iznela i iz razloga koje neću ponavljati, jer su ostale kolege vrlo korektno o tome govorile, naš poslanički klub će sa velikim zadovoljstvom u Danu za glasanje reći da.