Zahvaljujem se, predsedavajući.
Naravno da je, s obzirom na samu sadržinu predloga personalnih rešenja kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, logično da ćemo ovakve predloge podržati, imajući u vidu da su utemeljeni kako na zakonu, tako i na potrebama funkcionisanja pravosudnog sistema, a naročito sudova u Republici Srbiji.
Moram u startu da iskažem nešto što mi se čini jako važnim, a to je da kada su u pitanju predsednici sudova kao nosioci pravosudnih funkcija, imajući u vidu da velikom broju predsednika sudova ističe mandat pa se postavljaju ili su već postavljeni vršioci funkcija predsednika sudova, da u tom pravcu oni koji imaju zakonsko ovlašćenje da postave vršioce funkcija predsednika sudova, a nakon toga je Visoki savet sudstva koji odlučuje o izboru predsednika sudova, odnosno predlozima za predsednika, mora da bude jako, jako oprezan, veoma, veoma utemeljen, i to kako na stanovištu struke, tako i na stanovištu onoga što se zove dostojnost ili moralnost svakog kandidata koji treba da bude predložen za nosioca pravosudne funkcije.
Zašto ovo govorim? Zbog toga što od predsednika sudova nesumnjivo zavisi kvalitetan rad suda. Nesumnjivo zavisi da li će biti formirana sudska veća koja odlučuju o bitnim pitanjima na pravilan način. Nesumnjivo zavisi kako će se rešavati pritužbe građana na rad sudija i samog suda. Nesumnjivo je da zavisi i da li će se predmeti ažurirati na pravilan način, da li će se priliv predmeta rešavati onako kako je to neophodno potrebno. Sve su ovo činjenice koje se ne mogu dovoditi u sumnju. Zato predsednik suda mora da ima najveći stepen autoriteta, ali istovremeno i najveći stepen odgovornosti. Ta odgovornost podrazumeva da uvek iza sudije kojeg je odabrao i postavio u veće mora da stoji njegovo ime i prezime zbog čega je upravo tog sudiju postavio u veće radi odlučivanja o materiji za koju je taj sudija ovlašćen.
S druge strane, mi moramo da budemo potpuno otvoreni i iskreni. Predsednicima sudova, nažalost, nisu data ovlašćenja koja su morala da im budu data u punom kapacitetu, kako bi upravo ovo o čemu ja govorim, a to je najveći stepen pre svega autoriteta a posle toga i onoga što se zove stručni potencijal, došlo do izražaja.
Naime, mi smo opterećeni jednim velikim problemom. Nisu jedini problemi problemi o kojima su govorili moj prethodnici. U svakom slučaju, iz njih se može izvući i određeni zaključak. Daleko veći problem koji pogađa državu Srbiju kada je u pitanju pravosuđe je neujednačena sudska praksa koja stvara pravnu nesigurnost gde građani ne vide sebe, kako će ukoliko traže sudsku zaštitu tu istu sudsku zaštitu doživeti. Da li će je doživeti na način da budu zbog neujednačene sudske prakse diskriminisani ili će je doživeti tako što će reći – da, ja imam pravnu sigurnost i ova država mi je pružila pravnu sigurnost. Između ta dva tasa na vagi mi moramo imati u vidu da se onaj ko je ovlašćen za ujednačavanje sudske prakse, a to je Vrhovni kasacioni sud, mora mnogo, mnogo, mnogo više i mnogo, mnogo odgovornije odnositi prema ovom problemu nego što je to bilo do sada.
Zašto ovo govorim? Ovo govorim i zbog toga što je predsednicima sudova izuzeto iz ovlašćenja da budu istovremeno i predsednici sudske prakse. Da bi bilo jasno, sudska praksa je poslednja karika u lancu od koje zavisi da li će pravilna presuda izaći iz suda i ako veće donese odluku jedino sudska praksa takvu odluku ukoliko nije pravilna, zakonita, manjkava može da je vrati i da kaže – izvršite na neki način preispitivanje vašeg stava i vaše odluke pa je onda uradite kako treba. Zato predsednik sudske prakse mora da bude najautoritativniji, najstručniji, najodgovorniji i onaj ko ima u svakom slučaju najveći stepen kapaciteta ili potencijala, a to je predsednik suda. Zato za predsednike sudova uvek biramo najbolje. Ako ih biramo, zašto onda predsednici sudova nisu i predsednici sudske prakse?
To je jedan potpuni apsurd da neko ko u svakom slučaju, bez obzira što nikad neću reći bilo šta loše o sudijama koje odlučuju na ovaj način, da se poveri nekom ko taj posao ne može ni u kom slučaju da iznese kao svoj teret, na način koji to građani očekuju, a građani očekuju da odluka bude, pod jedan, zakonita, pod dva pravilan i pod tri, pravična, bez toga odluka suda ne može u praksi da ostvari ono što građani traže od države i od suda, dostupnost pravdi i pravnu sigurnost.
Ono što dalje, iz svega ovoga što smo i danas čuli, proizilazi, jeste poverenje u pravosuđe. Da li građani Srbije imaju poverenje u pravosuđe? Ako uzmemo u obzir uzorkovanje javnog mnjenja, raznorazne vrste anketa i svega ostalog, pravosuđe nije na nekoj velikoj lestvici, na nekoj visokoj poziciji kada je u pitanju poverenje građana, ali ne možemo da kažemo da građani nemaju poverenje u pravosuđe, jer nikad, apsolutno nikad ne smemo generalizovati problem.
Generalizacija je jako loša ne samo kad je u pitanju pravosuđe, već i zdravstvo i prosveta i sve ostalo. Nisu sve sudije, sudije koje se mogu podvesti pod sumnju u smislu njihovog rada. Velika većina sudija svoj rad obavlja odgovorno, posvećeno, zakonito i profesionalno. Oni koji to ne rade, njima nije mesto u sudu ali drage kolege narodni poslanici, to ne zavisi samo od nas, od nas možda čak i ponajmanje. To zavisi od sudija i to u najvećoj meri od sudija. Zašto ovo govorim? Zbog toga što postoji jedan veliki problem koji se zove tzv. lažna solidarnost.
Šta znači lažna solidarnost? To znači da sudija koji vidi da njegov kolega ne radi na stručan, odgovoran, posvećen i zakonit način, ćuti, ne pokreće se adekvatan postupak protiv tog sudije, a i oni postupci koji su pokrenuti, nažalost, njih je malo, a s druge strane i ti kojih je malo nisu okončani sa adekvatnom sankcijom za onog sudiju koji je svoj posao, hajde pežorativno tako da kažemo, ukaljao, koji na neki način utiče da se gubi poverenje građana u pravosuđe. Tu, takođe, predsednici sudova imaju ogromnu odgovornost, gde ne smeju ni u kom slučaju, zbog toga što se radi o kolegi, zbog toga što se radi o nekom koji je dugogodišnji sudija, da to bude parametar koji ima za posledicu tolerisanje ili toleranciju od strane predsednika suda. To je nešto što podrazumeva nulti stepen tolerancije, jer sudija ni u kom slučaju ne sme da napravi greške koje će koštati, pod jedan, građane, jer se presude i donose u ime naroda i vezuju se građane, a pod dva, na taj način se ruši ugled suda i pravosuđa u celini.
Ono što moramo istaći kada je u pitanju izbor sudija jeste činjenica da je u odnosu na neke ranije periode učinjen značajan pomak. Taj pomak podrazumeva da jesu izborni procesi kada su u pitanju sudije transparentni i da postoje kriterijumi, odnosno pravila po kojima se sudije i predsednici sudova biraju. Nažalost, neki od nedavno održanih ili sprovedenih izbornih procesa za najviše sudove u Srbije nas donekle i demantuju.
Zbog toga se postavlja ozbiljno pitanje, drage moje kolege narodi poslanici, da li mi kao narodni poslanici treba da preuzmemo jednu vrstu odgovornosti koja je jako ozbiljna i da kažemo da ovi ustavni amandmani koji nam predstoje, o kojima ćemo razmatrati, koje ćemo usvajati, na kraju krajeva, znače da mi kao skupština, odnosno zakonodavna vlast moramo biti isključeni iz celokupnog procesa za izbor sudija? Apsolutno sam protiv toga. Ja sam za to da mi kao narodni poslanici ovde ne biramo sudije. I to nije sporno. To nije sporno da treba da ih bira Visoki savet sudstva, a tužioce Državno veće tužioca. Ali, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca moraju nekome da odgovaraju. Moraju da snose odgovornost, a da ono što oni rade bude podvedeno pod nekakav nadzor. Ko će da vrši tu vrstu nadzora, neka građana. Jedino građani imaju pravo da ostvaruju puni uvid u rad svega onoga što se vezuje i za Visoki savet sudstva i za Državno veže tužilaca. A preko koga će građani da ostvaruju taj uvid ako ne preko narodnih poslanika zakonodavne vlasti? To nije pritisak na sudove. To nije uticaj na nezavisnost sudija. Naprotiv, na taj način gradimo poverenje u sudije, jer ako ostavimo da 10 ljudi odlučuje o sudbini građana Srbije, onda smo u ozbiljnom problemu.
Zašto govorim 10 ljudi? To sam rekao metaforički. Ako bi tih 10 ljudi bile samo sudije, a ne i predstavnici zakonodavne vlasti, onda bi se stvorile posledice vrlo opasne koje i danas postoje, a to su nepotizam, koji razjeda pravosuđe, a to znači da će sudija svog sina, ćerku, kuma, brata, bez obzira kakve stručne potencijale kolega imao, izabrati umesto sudije koji ima i te kako visok stručni potencijal, izuzetnu karijeru, profesionalnu, uspešnost u poslu, kvalitet sudskih odluka, ažurnost i sve ostalo šta smo onda dobili? Dobili smo nešto što će da urušava pravosuđe i da podriva temelje države. Mi to ne smemo dozvoliti. Takvi ustavni amandmani nas ne smeju da opterećuju.
Samim tim dolazimo i na drugo pitanje koje iziskuje odgovor. Svakako, ni kao advokat, ni kao narodni poslanik nikada neću komentarisati sudske odluke, naročito neću komentarisati sudske odluke koje nisu pravosnažne, neću komentarisati sudske postupke koji su u toku, neću komentarisati ni sudije koje u tim sudskim postupcima učestvuju jer to smatram neprimerenim, neću ni u kom slučaju bilo kakav komentar ni pozitivan ni negativan iznositi kada su u pitanju činjenice od kojih možda zavisi neka sudska odluka. Zato smatram da je jako važno da mi kao narodni poslanici i nosioci javnih funkcija budemo vrlo oprezni da u našem diskursu, a naročito javnom diskursu ne posegnemo za bilo čim što bi moglo da povredi prezunkciju nevinosti, pod jedan, a pod dva da na taj način se sudovi opterete stavom koji iznose nosioci javnih funkcija. To je vrlo opasno.
Ne treba se ni u kom slučaju za tim povoditi. Naravno, da to ne znači da naš stav o pravosuđu koji ja danas iznosim mora biti potpuno javan, mora biti potpuno transparentan, jer i mi kao poslanici imamo pravo da iznesemo stav o radu sudova, a samim tim i o stanju u pravosuđu u celini.
Ono što me je naročito podstaklo da ovako komentarišem jesu razne medijske spekulacije o veoma značajnim sudskim predmetima, naročito krivičnim. Tako ćete videti u medijima da je za ubistvo izvesne pevačice pronađen jedan dokaz, pa drugi, pa treći. Ko ih je pronašao? Da li je to reklo tužilaštvo? Ne. Da li je to rekao sud? Ne.
Nemam ništa protiv novinarskog istraživačkog tog dela njihovog rada. To istraživaštvo novinske neke strukture apsolutno treba da bude prisutno ali ne sme da utiče ni u kom slučaju na rad sudova i ne sme na taj način da se plasira kroz medije, jer se može na neki način čak preusmeriti javno tužilačka istraga i to bi bilo loše. Zbog toga moramo voditi računa da u političko diskursu imamo i te kakvu odgovornost za svaku izgovorenu reč kada je u pitanju pravosudni sistem što ne znači ni u kom slučaju da naša kritika, kao opravdana kritika ne treba da bude izneta u javnosti, treba i te kako. Treba i te kako biti iznesena u javnosti. Međutim, s druge strane onda očekujemo i od nosioca prvosudnih funkcija da se na isti način određuju i kada je u pitanju naš rad.
Dakle, nosioci javno pravosudnih funkcija su dužni da se u okviru struke, isključivo u okviru struke, određuju prema problemima koji se vezuju za sudove i pravosudni sistem.
Ne može se nijedan sudija pojaviti sa komentarima u dnevno političke svrhe. Onoliko koliko se od nas očekuje da poštujemo nezavisnost pravosuđa, da poštujemo nezavisnost i stručnost sudije, što ja iskreno i apsolutno činim, toliko se isto očekuje da se bilo ko, advokat, sudija, u dnevno političkim, da ih nazovem, manirima, ne pojavljuje kao neko ko će da osuđuje bilo šta što čini zakonodavna vlast. Jer mi smo u svakom slučaju od tri grane, dve grane koje su kao i ova treća nezavisni.
Ako je tako, zbog čega je bila lavina komentara drage kolege, lavina komentara na izmene i dopune Krivičnog zakonika, kada smo pre dva dana, taj isti predlog usvojili, uveli kao krivičnu sankciju doživotni zatvor i za najteža krivična dela sa najvećim stepenom društvene opasnosti, ukinuli mogućnost uslovnog otpusta.
Ja jesam za to da se vode stručne polemike i poštujem podeljenost struke u tom pravcu, poštujem različita razmišljanja, i moje kolege iz poslaničke grupe SPS neguju jedan takav manir, poštovanje suprotnosti, odnosno dijaloga kao demokratskog dijaloga, ali ukoliko, struka nameće nešto u čemu je mogla da učestvuje, mogla je da participira, mogla je da kanališe na neki način sam taj put donošenja predloga ili nacrta zakona, onda posle toga sve postaje licemerje i demagogija, jer više ne postoji mogućnost kritike za nešto što si propustio, a mogao si da učiniš, da popraviš, da dođemo do nekog cilja, koji je cilj u interesu građana i zaštite žrtava.
Ja sam uveren, drage moje kolege poslanici da smo mi uradili pravu stvar, i sa moralnog aspekta i sa aspekta zakonitosti i Ustava, da smo usvojili zakon onakav kakav treba, i to je moj lični stav, bez obzira koliko on bio suprotan stavu preostalog dela stručne javnosti.
Na kraju želim da istaknem nešto što mi se čini da u zadnje vreme mi kao narodni poslanici moramo da sagledamo na pravilan način, a to su komentari o pritiscima na sudove.
To su komentari koji se opet koriste u dnevno političke svrhe, pa se kaže da je pravosuđe direktno podređeno vladajućoj strukturi vlasti, odnosno direktno podređeno politici. Hajde da uzmemo neke primere.
Drage kolege koje se bave strukom nadam se, da ako ništa drugo me demantovati, ako pogrešim, a nadam se da neću pogrešiti, da u zadnje vreme imamo veliki broj presuda koje upravo ove dnevno političke komentare koji su čist politički marketing demantuju.
Hajde da uzmemo jedan primer, primer jednog krivičnog dela koje je veoma opasno, promet droge, odnosno narkotika, osumnjičeni Kosmajac, postojali dokazi, ili ajmo da kažemo, osnovi sumnje, čak i osnovana sumnja, sve je predato Tužilaštvu. Ishod postupka oslobađajuća presuda.
Pa, šta je više bitno reći osim ovoga i kakav komentar. Da li je politika dovela do oslobađajuće presude, da li su Vučić i Dačić doneli oslobađajuću presudu? Pa, nisu. Ko je doneo? Doneo je onaj koji je za to ovlašćen i nadležan, a to su pravosudne institucije. Pa, gde je onda tu politički pritisak na pravosuđe? Kako onda možemo da dođemo uopšte na ideju o tome da postoje neke vrste pritisaka. Pa, to nije jedini slučaj, ima ih još mnogo. Čak mogu da posumnjam da su tu bili dokazi izuzetno validni, da su bili činjenično utemeljeni.
Nažalost, građana, koji su očekivali presudu koja podrazumeva da se vinovnik uvek kazni za nedela koja je učinio, bilo je kako je bilo.
Na samom kraju, gospodine predsedavajući, ja vam zahvaljujem što ste me istolerisali za ovo prekoračenje vremena, poslanička grupa SPS će podržati ove predloge. Borićemo se za integritet pravosudnog sistema u stoj meri u kojoj se borimo za državu i sledićemo ovaj kurs koji se danas vodi, kako bi se država na zdravim nogama u daljem putu reformi i približavanju EU postigla one ciljeve koje želimo. Hvala.