Hvala, gospodine predsedavajući.
Najpre želim na početku da se zahvalim uvaženim kolegama koji su svojim današnjim stručnim raspravama dali informacije kakve, nažalost, nemamo prilike da čujemo u javnosti svakodnevno, najpre dr Poskurici, prof. dr Đuroviću, dr Milisavljeviću, prof. dr Đukić Dejanović, dr Blažiću. Pružili su nam informacije koje, nažalost, kao što rekoh, nemamo često prilike da čujemo u javnosti.
Dozvolite mi da kažem na početku da je naš stav da je vakcinacija neophodna, jer kada bi prestali da vakcinišemo decu, za 20 godina bi nam se vratile bolesti koje smo blizu da iskorenimo i koje bi zaista nepopravljivo uticale na zdravlje našeg stanovništva, ali i individualne organizme bi doveli do velikih komplikacija, pa čak u brojnim slučajevima i do smrti.
Saslušali smo čitav tok rasprave i želim da istaknem da podržavamo vakcinaciju, ali isključivo na nivou na kojem je to regulisano u razvijenim zemljama, dakle na nivou preporuke. Odbijam da prihvatim da je svest našeg stanovništva i mogućnosti našeg stanovništva ispod nivoa svesti razvijenih evropskih zemalja. Zbog toga smatram da je odgovornost isključivo na institucijama da pruže adekvatne informacije kako bi na osnovu preporuke se stanovništvo odlučivalo o ovom vidu zdravstvene zaštite.
Kao što smo čuli, postoji velika doza poverenja i pouzdanost u metode imunizacije organizma i zbog toga ljudi u velikoj meri se i opredeljuju za vakcinaciju. To je slučaj u zemljama zapadne Evrope koje su dostigle, čuli smo, nivo i do 97% pokrivenosti vakcinama.
Sada se postavlja jasno pitanje, da li su ove zemlje do tog nivoa došle prethodnom obavezom vakcinacije ili se tu radi o adekvatnoj informisanosti?
Mi ne možemo okrivljivati roditelje za strah koji je prirodan kada je u pitanju zdravlje dece, zato što usled nedostatka informacija izražavaju bojazan u ovaj metod. To je prosto priroda. To je onaj roditeljski refleks ili čuveno šesto čulo i mi moramo imati to u vidu. Zato je neophodno svima predstavljati sve aspekte vakcinacije, tačan sastav, delotvornost, ali i moguće rizike i neželjene reakcije i shodno tome omogućiti slobodu izbora.
Ne mogu da prihvatim činjenicu da je sa jedne strane pružena mogućnost nosiocima i prenosiocima pojedinih zaraznih bolesti, poput EJC-a, hepatitisa i slično, da odbiju lečenje poštujući njihova ljudska prava, a da se zdravoj novorođenčadi ili zdravim odraslim ljudima nameće obavezna vakcinacija. Mi danas nemamo nijednu zakonsku odredbu koja obavezuje lekara ili zdravstvenu ustanovu da pruže neophodne informacije pacijentima i roditeljima zdrave dece o vakcinaciji i sastavu vakcina, mogućim nus pojavama, tj. eventualnim štetnim posledicama. Deo takvih informacija smo danas imali prilike da čujemo u, kao što rekoh, stručnim izlaganjima naših uvaženih kolega.
Nažalost, lekari u našoj zemlji najčešće nisu dovoljno voljni da pruže potrebne informacije, niti da daju garancije, niti da preuzmu odgovornost da vakcina koju prepisuju neće izazvati veću štetu nego korist. S tim u vezi, smatram da u ovom momentu ne postoji onaj minimum uslova da se takva metoda označi kao obavezna.
Lekar koji vakciniše dete mora obavezno da pregleda dete, da se pre svake vakcine izvadi krvna slika i alergeni, da bi se u najvećem procentu mogla isključiti svaka negativna reakcija specifičnog organizma, da upozna roditelje o svim detaljima koji se tiču vakcine i vakcinacije, kao i da preuzme određeni teret rizika konačne odluke. Tek kada to predvidimo zakonom, može se razmišljati o, kao što rekosmo, takozvanoj obaveznoj vakcinaciji.
Mere opreza smanjuju rizike na minimum i mi ih moramo predvideti zakonom kao preduslove za uvođenje obavezne vakcinacije. Postoje deca koja se rađaju sa određenim oštećenjima i kod kojih je utvrđeno da bi zbog njihove slabosti vakcinacija nanela više štete nego koristi. Zbog njih se mora izbeći svaka isključivost.
Bez dileme, vakcinacija dece jeste neophodna, ali, nažalost, onu najkvalitetniju ne obezbeđuje država, već se mora obezbeđivati iz privatnih sredstava, što je još jedna od prepreka za uvođenje obavezne vakcinacije.
U obrazloženju ovog predloga zakona, u delu koji tretira usklađenost propisa sa propisima EU, između ostalog stoji da ne postoje relevantni propisi EU sa kojima je potrebno uskladiti odredbe ovog predloga zakona, a postoji stavka koja kaže – razlozi za delimičnu usklađenost, odnosno neusklađenost sa propisima EU. Sve ovo je dovoljno da se postavi pitanje zašto ovaj predlog zakona nije usklađen sa razvijenim zemljama EU i sa EU u celini, kojoj kao država težimo?
Imajući u vidu sve ovo što sam danas rekao i što smo čuli u današnjim raspravama, smatram da u ovom trenutku ne postoji onaj minimum uslova da podržimo ovaj predlog zakona i, dozvolite mi, u danu za glasanje nećemo biti ni za, niti protiv, već ćemo biti uzdržani kada je u pitanju ovaj predlog zakona. Hvala.