Koleginice Radeta, hvala na ovim informacijama. S obzirom da dobar deo njih izlazi iz okvira teme koja je danas na dnevnom redu, a moram priznati da neke od njih nisu ni tačne, pa ipak kao ministar prosvete u Vladi Republike Srbije smatram da i moralno i profesionalno treba da dam odgovore na neka od ovih pitanja koje ste vi pomenuli.
Juče sam bio na jednom skupu koji je organizovala jedna organizacija koja pokušava da pomogne našim studentima koji su upisani na Kembridž. Razgovarao sa gospodinom Salivenom koji je profesor sa Kembridža i koji je želeo da dođe u Srbiju i da vidi tu Matematičku gimnaziju, da upoznate te ljude, za njih je pravo iznenađenje da iz jedne zemlje iz jedne škole, maltene iz jednog razreda sedam đaka može da upiše, položi prijemni na Kembridžu.
Inače, u ovom trenutku ima 13 dece iz Srbije koja su upisana u prvu godinu. Preostalih šest su iz nekih drugih oblasti. Zašto ovo pominjem? Zato što to govori da u našem nesavršenom sistemu obrazovanju imamo fantastičnu decu i očigledno postoji jedan sistem koji treba da bude drugima dobar primer kako se unutar tog nesavršenog sistema može i te kako naći sistem koji daje dobre rezultate.
Kao su me juče obavestili, ako su mi dali pogrešnu informaciju, onda je i vama prenosim, nije poznato u istoriji Kembridža da iz jedne škole, iz jednog razreda, sedmoro dece je uspelo da položi prijemni ispit. Kembridž je institucija sama za sebe i vredna sama za sebe. Tu nema Boga, možemo misliti šta god hoćemo, ali to je vrednost i pokazatelj za druge.
Zašto ovo govorim? Zato što naš obrazovni sistem nije slab kako se želi prikazati, a nije ni dobar kakav bismo želeli da bude. S jedne strane, imamo sjajnu decu iz matematiku, informatike, astronomije, fizike, koji su zadnjih četiri godine na regionalnim, evropskim, olimpijskim i svetskim takmičenjima postigli sjajne rezultate.
Sinoć sam razgovarao sa direktorom gimnazije. Danas ćemo na Odboru, zahvaljujući članovima Odbora i profesoru Šamiju imati zadovoljstvo da razgovaramo sa talentovanom decom. Slušao sam sinoć direktora gimnazije koji tek sada očekuje žetvu medalja na olimpijadama.
Znači, imamo decu koja postižu dobre rezultate i tu sve vidi napredak da se radi. Međutim, imamo i drugu stranu slike, a to je da na različitim međunarodnim proverama znanja naša deca pokazuju loše rezultate i pokazuju zaostajanje za kolegama iz ostalih zemalja cele EU.
Sasvim je logično, ako hoćemo da budemo deo tog evropskog prostora, treba da primenjujemo ono što je dobro i kod njih i da zadržimo ono što je dobro kod nas.
Pomenuli ste srednje škole, iako one nemaju veze sa temom koja je danas na dnevnom redu, moram reći da je prošle godine 85% dece upisalo jednu od prve tri svoje želje i da je ovaj način provere znanja dečaka i devojčica na kvalifikacionom ispitu uspostavljen godinama pre i to je sistem koji je uspostavljen i on se menja. Ovo je zadnja generacija koja polaže na ovaj način.
Prošle godine smo jednu malu novinu uveli i ona se pokazala dobrom. Iduće godine to neće postojati, počinje mala matura, pa će onda biti velika matura. Pripremićemo i roditelje, i đake i decu. Zašto? Zato što su promene deo života. Ništa nije isto što je bilo pre deset, dvadeset ili trideset godina.
Ne treba da me podsećate na svoje političke stavove, nego da vas podsetim da je ovaj zakon donet 2005. godine. Donela je manjinska Vlada Vojislava Koštunice i tada sam kao socijalista glasao za ovaj zakon. Gospodin Gaša Knežević sa ovim zakonom nema nikakve veze, jer tada ta vlada nije bila niti je za to on bio odgovoran.
Vršili smo promene ovog zakona. Godine 2006. je počeo da se primenjuje. Vršili smo izmene u meri u kojoj želimo da poboljšamo zakon. Možda je to loše, možda je dobro. Oprostite, nismo mi jedini koji sudimo o tome, ali govorim vam da imamo spisak cele dokumentacije radne grupe koja je to predlagala.
Bez uvrede, ali to su ljudi sa univerziteta, svi, i studenti i iz Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, i iz Komisije za akreditaciju. Znači, neko ko je unutar sistema obrazovanja visokog govori o tome i ako oni zajedno smatraju da neka rešenja jesu dobra, donošenje bilo koje druge odluke koja je suprotna tome, u stvari je rad protiv njih. Ono o čemu niko ne govori, to je pitanje kvaliteta do kog treba da dođemo.
Vraćam se ponovo na srednje škole. Na nivou srednjeg i visokog obrazovanja, koleginice Radeta, vi to dobro znate, to nije problem od danas, nego možda od 50, 60-tih godina prošlog veka, ne mogu svi da upišu šta žele. Pa i u moje vreme, pre 30 i nešto godina se znalo, i tada je postojao broj studenata koji se može upisati na željeni fakultet, položiš prijemni i upišeš se, ne položiš prijemni, tražiš drugi fakultet, pa ideš Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš.
Neki su išli i prema Skoplju, i prema Zagrebu, i prema Sarajevu, prema Ljubljani. To je bilo tada deo jedinstvenog obrazovanog prostora. Niko nije mogao da upiše baš ono što je želeo. To je i danas situacija. Sada postoje standardi i kod nas i kod drugih, i oni koji pokažu znanje, oni upišu, a oni koji ne pokažu, oni upišu nešto drugo. Postavlja se pitanje cilja tih mladih generacija.
Na nivou srednjeg obrazovanja, kažem vam još jedan put, 85% dece upisalo je željene škole u odnosu na rezultate ne samo postignutim na ispitu, nego i na osnovu proseka ocena u šestom, sedmom i osmom razredu. Mi smo u proteklih sedam godina uveli 62 ogleda iz 12 različitih oblasti na nivou srednjeg obrazovanja i, po našem mišljenju, unapredili sistem, ali ne može se sistem unaprediti ukoliko se ne poboljša cela situacija u zemlja i ekonomska situacija.
Ovo govorim vrlo iskreno, jasno i javno, jer nema tog obrazovnog sistema koji može u punoj meri odgovoriti na potrebe države, ako država još nije stabilna kako bi trebala da bude, ako ekonomija nije kakvu bi želeli, ako smo nasledili probleme iz prošlosti, pa ih nismo eliminisali, ako ne ulažemo u obrazovanje u meri u kojoj bi trebalo.
Problem Kraljeva, ne treba ga politizovati, svi su znali i znaju da nema prostora i da ima prostora samo za dva razreda. Sada svi što bi želeli da budu tamo, to je ljudski, prirodno, roditeljski, ali će sutra isti drugi novinar doći i reći, čekajte ljudi, otkud vam ta pamet, primate 70 dece da se bave samo tom oblašću, jer će Zavod za zapošljavanje i Nacionalna služba reći da se čeka godinama na posao.
Onda će opet da bude Ministarstvo odgovorno, zato što nema svoje planove kako treba praviti procene razreda itd. Svake godine kad se upisuju deca u prvi razred, mi konsultujemo i Privrednu komoru Srbije, i Nacionalnu službu za zapošljavanje, Uniju poslodavaca Srbije i lokalne samouprave.
Rekao sam u subotu veče na jednoj nacionalnoj TV, da prema informacijama koje imam da je problem prostora. U međuvremenu sam se čuo sa kolegom Lazarevićem koji je nadležan za sektor stručnog srednjeg obrazovanja, tačna je ta informacija i direktor nije korektno postupio kad je rekao da ima prostora, išao je, kako bi narod rekao, roditeljima niz dlaku.
Nema prostora. To da li se može nabaviti prostor, to je drugo pitanje, ali nema prostora za svu decu, inače bi sedeli jedni drugima na glavi. Oni to odlično znaju. Nije to problema samo te sredine. Zašto pravimo raspored i strukturu odeljenja po zanimanjima, po ogledima, nego da bi pokušali da izađemo u susret što većem broju dece.
Moram vam reći, kada je reč o zanimanjima atraktivnim, deca se prvo opredeljuju za oglede, zato što žele da završe oglede četiri godine i da što brže nađu posao. To onda ide medicina, pa ekonomija, pa gimnazije. To je neki redosled škola unutar strukture dece koja upisuju srednje obrazovanje.
I oni se opredeljuju prema onom što ih zanima, a svima njima se ne može izaći u susret, voleo bih, ali nema idealnog sistema u svetu, ne u Srbiji, nego u svetu da se svim može izaći u meri kojoj bi oni želeli.
Zašto postoji pravo čoveka da odlučuje o svojoj sudbini? Zato što neko želi da studira to, a vi mu pričate, ali budete studirali to ne možeš dobiti posao, on kaže, šta tebe briga za moj posao, hoću to da studiram i hoću to, hoću da se bavim time.
Pitanje da li država može da mu obezbedi poslove, pitanje je koje objektivno ostaje nerešeno. Država svima ne može u isto vreme ispuniti želje koje želi. Postavlja se pitanje, šta država može i svako mora da razmišlja o tome šta želi da upiše.
Ovo ne govorim slučajno, približava se upisni rok za studente. Mi iz Ministarstava smo rekli više puta, na sajtu Ministarstva prosvete i Komisije za akreditaciju postoji spisak fakulteta koji su akreditovani. Pozivam đake i roditelje da razmisle o tome i da ne upisuju fakultete koji nisu akreditovani.
Postavlja se logično pitanje, ako on ne upiše fakultet koji nije akreditovan, koja su tu razmišljanja da se upiše nešto što nije akreditovano, ne razumem. Da li se računa na nešto treće, četvrto, peto koje treba da se desi u međuvremenu, da neko aminuje. Svi će proći proces akreditacije, preko 2.000 programa je akreditovano. Komisija za akreditaciju uradila je za sistem visokog obrazovanja u Srbiji jedan veoma, veoma kvalitetan posao.
Konačno imamo iste kriterijume za sve, druga je stvar kako se ko ponaša u praksi. Iste kriterijume za sve, iste standarde i isti sistem vrednosti, pa ko prođe, prođe, a ko ne prođe neka potraži drugu šansu. To nije nepoznato.
Mi ćemo objaviti spisak ponovo pre upisa onih fakulteta koji su akreditovani da ne bi ni decu ni roditelje dovodili u neku zabludu. Video sam da je prihvaćen amandman da se poveća visina bankarskih garancija, kao garancija da država u odnosu na neke privatne visokoškolske ustanove ima tu garanciju da deca budu zbrinuta, ako se desi nešto sa tom institucijom.
Jedna suštinska stvar vezana za visoko obrazovanje, verovali ili ne, ali vas stvarno molim da obratite pažnju na ovo što ću reći, 47 zemalja u Evropi stvara evropski prostor visokog obrazovanja, 27 zemalja članica EU i 20 koje to nisu. U tom procesu je i Rusija, u tom procesu je i Turska, u tom procesu su i druge zemlje koje nisu članice EU, ali imaju različite odnose sa članicama zemalja EU.
To je jedan proces koji je započet pre više od jedne decenije i koji nije obaveznog karaktera, ali učestvuju u njemu. Zašto? Pa žele da stvore svojoj deci oni prohodnosti, možda i da dobiju priliku da neko naše dete radi tamo za veći novac, bolji životni standard i to, ali svi se trude da budu deo toga, a nije obavezno. Zamislite nešto kada je obavezno, pa neće, a ovo nije obavezno, pa svi hoće. E sad mi treba da kažemo, e mi nećemo.
Ne razumem u čemu je logika. Ne branim bilo kog od prethodnika, nego sistem. Zašto ne stvoriti deci priliku da budu deo evropskog prostora visokog obrazovanja i da sutra mogu nastaviti da studiraju u Firenci, Madridu ili Helsinkiju ili da upišu studije u bilo kojoj od ovih država koje stvaraju evropski prostor visokog obrazovanja. Zašto da ne, ili doktorske studije. Kvalitet? To je posebno pitanje, kvalitet, to je sistem same države, kako mi pravimo kvalitetan sistem.
Ovo govorim zato što naši fakulteti u jugoistočnoj Evropi su bili pojam kvaliteta i mi želimo ponovo da se vratimo toj tradiciji, da budemo još bolji nego pre i da mi sami oblikujemo sistem. Zahvaljujem na kritikama povodom člana 4, ali mi smo u međuvremenu to promenili, prihvatili smo amandman kolege Petronijevića i Miletića Mihajlovića, a taj amandman dali su sličan vaše kolege Mijailović i kolege iz DS i DSS, čini mi se, vratili smo onu odrednicu koja je stajala u prethodnom tekstu. Nema takve vrste bojazni.
Nema bojazni uopšte ukoliko fakulteti vode računa o tome. Zašto? Sami prave programe, sami pišu profesori udžbenike i sami izvode nastavu. Čega se treba plašiti, stvarno ne vidim razlog. Imamo ovakve intelektualne potencijale i toliki broj ljudi sa sjajnom biografijom naučnom koji objavljuju svoje članke i radove u svetski poznatim časopisima, i sada treba da se bojimo nekoga sa strane. Zbog čega? Za mene je to potpuno iracionalno.
To pruža priliku za promociju i našeg obrazovanja, i naše zemlje i njih pojedinačno. Zašto bismo se plašili toga? Da li će neki fakultet raditi više ili manje, da li katedra ova ili ona i kako će se ophoditi prema studentima, da li će studenti biti deo sistema obrazovanja na način da uče samo da bi se dobio posao, a ne da shvate da se diploma dobija pa posle šta bude, to je sistem vrednosti u društvu i na tome moramo objektivno raditi.
U pravu ste, zakon se menja drugi ili treći put u nekoliko godina. Moram da vam kažem, izlazimo u susret zahtevima i akademske javnosti. Studenti i protesti idu nekim svojim tokom. Nekad su u saglasnosti sa ovim što radimo, a nekad nisu.
Podsećam, pošto sam to doživeo za ove dve godine dva puta, kada smo oktobra 2008. godine menjali Zakon o visokom obrazovanju, neki studenti su demonstrirali ispred Narodne skupštine u donjoj sali i onda su govorili, što nam menjate zakon usred roka. Pa da nismo promenili zakon ne bi upisali godinu, menjamo zbog njih.
To neke od njih nije interesovalo, kao i prošle godine. Tražili su zbrajanje bodova. Jedne godine učiš, druge godine učiš, treće godine ne učiš uopšte, a tražiš na osnovu kredita iz prethodnih godina da ti se da mogućnost da upišeš i ovu, a onaj ko je učio cele godine, on ima kao manje i ne može da upiše. Sistem treba da bude što pravedniji, a da država što je moguće više izađe u susret studentima.
Mi smo prihvatili predlog studenata i akademske javnosti da ove i sledeće godine uslov bodova bude 48 i svako se vara od studenata ako misli da je dobijanje većeg broja ispitnih rokova dobitnik. Ne. Dobitnik je onaj ko bude hteo da uči, ali i u životu, uvek imate onih koji hoće da uče i onih koji hoće da uče nešto manje, a da dobiju diplomu.
Oni koji hoće da uče, oni koriste sve pogodnosti koje država daje, i kredit, i dom, i stipendiju i kasnije druge vrste potpore države, i napreduju. Oni koji se zadovoljavaju sa određenim, a to je deo njihovih životnih ambicija, vi ne možete njima pomoći više nego što oni sami sebi hoće da pomognu. Ovde je reč o tome, mi pravimo jedan sistem i sistem se ne pravi preko noći, i uopšte neće biti s ovim sve završeno, sve ovo što smo mi govorili, verovali ili ne, biće deo i nekih novih rešenja kojih će biti u visokom obrazovanju.
Potrebna nam je i politička stabilnost, nije bitno ko je ministar, kao i saglasnost. Mislim da smo mi prethodnih godinu dana u ovom domu vodili vrlo korektnu raspravu o visokom obrazovanju i bilo je sijaset sjajnih sugestija, predloga, saveta kako treba oblikovati visoko obrazovanje.
Govorim vam, ovo nema objektivnu alternativu, sem ako se raspadne Evropa, pa i taj prostor visokog obrazovanja, pa će neko reći, bio sam u pravu. Šta u međuvremenu? Šta ćemo u međuvremenu sa visokim obrazovanjem, šta ćemo sa decom? Šta ćemo sa svojom zemljom ako se pravimo da smo pametniji od drugih, pa idemo nekim svojim tokom pored glavne matrice koja već ide.
Video sam pre dve godine i dozvoljavam da nisam možda u pravu, ali video sam tada Australija hoće da bude lider u jugozapadnoj Aziji pa 23 zemlje tog prostora okuplja u Melburnu da bi napravila nešto slično Bolonji.
Kolege iz Amerike diskutuju o Bolonji ne sa stanovišta sadržaja, jer to sam svako pravi, nego sa stanovišta broja država i broja stanovnika koji čine taj prostor. Svako ima svoje strateške stvari, kao Indija, kao Rusija. Kažu da najveći broj doktoranata u Americi su iz Indije, Rusije, Kine, pa tek onda Amerikanci.
Ali, visoko obrazovanje je deo jednog sistema koji se pravi. Mi smo predložili ove izmene sa namerom da unapredimo sistem, a onda za dve godine, jer imamo sjajan materijal radne grupe, da uvedemo mnoge novine o kojima je ovde bilo reči, ali koje u ovom trenutku nije moguće implementirati, i oko regulisanih profesija, i oko master studija strukovnih studija i možda oko vanrednih studija, oko mase ostalih stvari, jer to podrazumeva brojne promene u sistemu koje sada nije moguće izvršiti. Zašto? Zato što postoje standardi koji su deo sistema akreditacije i provere kvaliteta. Ako bi sada izvršili te izmene, mi bi ceo sistem praktično srušili, kakav god da je, a nismo loše ocenjeni.
Podsećam, dobili smo 3,8 u Luvenu među 46 zemalja. To je vrlo dobra ocena. Dobili bismo još više da su naša dva izveštaja vrednovana na vreme, ali nisu. U redu, ne treba biti pretenciozan. Prethodno smo dobili ocenu četiri, čini mi se, u Londonu 2007. godine. To je bila tada projekcija.
Znači, od tog projektovanog mi smo uradili 3,8. Nema razloga da budemo toliko nezadovoljni našim obrazovnim sistemom, a ima razloga da budemo nezadovoljni kvalitetom pojedinih visokoobrazovanih institucija. Vrlo svesno kažem, kvalitetom pojedinih visokoobrazovanih institucija.
Ali, ne treba taj kvalitet pojedinih prebacivati na ceo sistem visokog obrazovanja, jer mnogi fakulteti sjajno rade, mnoga deca su sjajni studenti, upisuju i kada žele da nastave master i doktorske studije sa lakoćom polažu prijemne na drugim univerzitetima širom sveta i to govori o kvalitetu koji mi posedujemo, a negde jednostavno toga nemate. Kako god da okrenete, mi se stvarno trudimo da sistem napravimo.
Jedno pitanje vezano za KiM. Kolega Bogdanović, kolega Tomica Milosavljević i ja zajednički pokušavamo da rešimo jedan problem koji nije naš nego problem Vlade. Tačno je da ima naših ljudi koji primaju lične dohotke iz institucija te tzv. države Kosovo. Ali, to nije problem nijednog ministarstva, to je deo politike Vlade. To sam rekao i javno pre nekoliko meseci, tu moramo doneti strategiju da se zna šta se hoće.
Inače, što se tiče ovoga, apsolutno mislim da je odluka o formiranju veća opravdana. Zašto? Zato što na KiM imamo, poštovane koleginice i kolege, jednu paradoksalnu situaciju. Ogroman novac država daje na Kosovo, a on se ne deli ravnomerno među svim našim ljudima. Ne deli se, nego neki imaju ogromne novce, a drugi nemaju ništa.
Zato je kolega Bogdanović i predložio ovo rešenje, jer ako nisu dole, a ne zna se gde su, sem kada treba prvog podići platu, onda se postavlja pitanje – šta je poenta davanja tolikog novca kada nemate nikakav rezultat? Valjda je suština postojanja veća organizovanje ljudi, organizovanje lokalnog života, držanje veze među njima, a ne samo – dođi prvog potpisati račun i uzeti novac.
Kažem vam, ogromne pare država daje, preko 500 miliona evra, to je bilo prošle godine, poštovane kolege. U odnosu na broj ljudi, to je prosek strašan. Ali, kada pogledate dole kada odemo kod ovih ljudi, oni kažu – čekajte, pa mi ne dobijamo ni dinara. Onda se postavlja pitanje – gde taj novac ide?
On ide nekim drugim tokovima, a država neće da ide drugim tokovima, nego da ide regulisanim tokovima i da što veći broj ljudi dobije taj novac. O nekim drugim stvarima stvarno nema ni reči.
Znači, nešto od ovoga što ste vi rekli mi smo već prihvatili i s te strane ne treba da budete zabrinuti, sem ukoliko neka visokoškolska ustanova jednostavno svoj program ne bude pravila po meri svojih interesa, pa ni uključi, primera radi, i elemente nacionalne tradicije. Ako ne uključi, to je stvar njenog izbora, jer akademski programi se prave autonomno unutar svake visokoškolske ustanove.
Što se tiče nas i sadržaja ovog zakona, mi mislimo da smo prihvatili dosta kvalitetnih stvari, jednostavno da smo zakon učinili boljim i neće se ova priča završiti ni danas, ni sutra ni prekosutra. Mi smo već najavili da bi bilo logično za godinu dana-dve da se donese novi zakon, da ocenimo ovaj, onda da napravimo jedan korak napred jer stalno se vrše promene.