Kolega Sandiću, vreme.
Reč ima ministar Nikola Selaković.
Izvolite.

Ja se izvinjavam ministrima, ali sad smo imali zabunu u poslaničkoj klupi u kojoj sedim. Kada se obratite nekome ko vam je replicirao sa – gospodine Markoviću, a kod mene u klupi sede dva gospodina Markovića, onda se javim ja da repliciram kao treća jer nismo mogli da razrešimo dilemu na koga ste tačno, kolega, mislili.

Bilo kako bilo, ja se potpuno slažem da se ovde radilo o jednoj simpatičnoj demagogiji. Simpatična je zato što ste vi jedan mlad čovek i meni je uvek simpatično kada vi govorite, ali znate šta nije simpatično. Nije simpatično kada na konkretno postavljeno pitanje – da li ste glasali, vi kažete da treba da našeg predsednika partije, gospodina Ivicu Dačića, pitamo o tome kako je razgovarati sa Hašimom Tačijem sa kojim je, citiram, to ste rekli, potpisao Briselski sporazum.

Jel vam stvarno dozvoljavaju godine da tako bestidno izgovorite tu glupu rečenicu i da ne osećate makar malo stida, jer morate da imate svest tim pre što ste promenili ime, da su neke stvari od presudnog značaja za ljude čiji je život ugrožen.

Nije Ivica Dačić sedeo sa Hašimom Tačijem zato što su kršteni kumovi ili imaju zajednički dil, nego zato što je u to vreme bio zvanični pregovarač Republike Srbije, pa jel mislite da bi bilo korektno da vas pitam i da vam kažem da možete da se okrenete malo iza sebe, pa da pitate i nekoga ko je pre Ivice Dačića razgovarao. Ko je pre Ivice Dačića obećavao? Ko je pre Ivice Dačića na tacni dao i ono što nisu tražili? Ili stvarno mislite da će vam Srbija verovati ako Uglješi Markoviću spočitavate rečenicu – pitajte vašeg predsednika partije kako je razgovarati sa Tačijem?

Predsednika SPS Ivicu Dačića možete i da pitate i da slušate danima i godinama, jer ćete imati šta da naučite, ali ga nemojte zloupotrebljavati da vas ne bi iznenadio odgovor koji ćete čuti. Hvala.

Ovo je sada situacija koja se ne dešava često.

Poštovani prvi potpredsedniče Vlade, uvaženi ministri, predsedniče Skupštine, koleginice i kolege i pre svega, građanke i građani Srbije, kada sam pre nepunih 20-ak minuta rekla da kad progovori Ivica Dačić onda imate šta i da čujete i da naučite, mogli ste i da mi ne verujete, ali sad kad ste ga čuli, morate da mi verujete.

Ono što je moj veliki problem je šta sada govoriti kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe "Ivica Dačić - Socijalistička partija Srbije"? Evo, neko mi kaže - ništa. To je vaše sugerisanje. Znam, Pavle, da niste vi. To su mlade dame iza vas. Ipak ću imati nešto da kažem.

Ono što mi je žao, iznad svega, jeste da od jutros slušam sve diskusije ovlašćenih predstavnika svih poslaničkih grupa i praktično se nije dogodilo da je bilo ko govorio da SPS nije bila tema i nikada ne možete u dva minuta da odgovorite nekome ko se spremio i napisao govor za 20 minuta, pa sam sebe podseti tako s vremena na vreme kada eventualno zabaguje.

Sad kad se okrenem, vidim da u sali nema apsolutno nikoga osim kolege Dragana Markovića Palme, kome bih mogla da kažem "hvala", ali nije to poenta. Trebalo je da ovde ostanu do kraja radnog vremena, valjda smo svi za to plaćeni, i predsednik poslaničke grupe Levo-Zeleni klub, moj kolega Lazović, kolega Boško Obradović, nema Mikija Aleksića, nema kolege Sandića i sad ću ja zvučati kao da razgovaram sama sa sobom, ali neću, razgovaraću sa građanima Republike Srbije, u pokušaju da odgovorim jedinom predstavniku opozicionih partija koji je još uvek u sali, mom uvaženom kolegi Pavlu Grboviću, kakav će odnos imati profesor Slavica Đukić Dejanović prema studentima.

Mnoge su stvari dozvoljene kada se vi bavite politikom i kada se otvori ovaj ring koji je jeftin.

Koleginice Manojlović, opet imate nešto da mi kažete? Ja ne znam da li ste čuli da sam rekla - niko od kolega ko je govorio? To što ste se vi hvatali za Poslovnik, to je vaša navika i mi uvek vidimo da vi imate savršen stajling kad god uhvatite Poslovnik i ja na tome čestitam. Jedino što je problematično, što uz taj stajling uvek ide onaj vokabular koji je bliži nečemu drugom, ne jednoj dami. A sad me pustite da završim, pošto se stvarno nije odnosilo na vas, nisam ni primetila da ste tu, niti je imalo veze sa vama koji niste govorili a koji ćete govoriti, pretpostavljam, po listi. Po meni, dame treba da budu dame, kad tako izgledaju. Ja očekujem pun kadar na vas, da bi shvatili zbog čega ja kažem da ste jedna dama, dok ne progovorite. Ali, niste tema.

Tema je jedna druga dama, u punom smislu te reči, profesor doktor Slavica Đukić Dejanović, univerzitetski profesor, za koga pouzdano znam, uprkos tome da je moja diskusija na temu moje Slavice vrlo subjektivna i uvek će biti, ali nećete naći studenta medicinskog fakulteta u Kragujevcu koji će reći makar jedno slovo koje je ružno o Slavici Đukić Dejanović. Nećete naći nijednog lekara koji je sa njom sarađivao, nijednu medicinsku sestru, bilo koga iz sistema zdravstvenih radnika, ali ćete naći ljude koji su se bavili politikom i pre 15 godina i pre 20, jer je Slavica jedan od osnivača SPS. Kritikovaće je samo onaj ko je ne poznaje.

U tom smislu, nije bilo zabranjeno postaviti pitanje, osim ako imate svest o tome da Slavica danas ne može da govori i da ne može da vam odgovori šta je strategija koju će primeniti u najosetljivijem momentu ako govorimo o prosveti u Republici Srbiji, a govorimo.

Mi ovde govorimo o situaciji koja nije bila nimalo naivna kada je dovela do promene ministra prosvete u Republici Srbiji. Imamo pred nama jedan ozbiljan izazov, da prepoznamo razloge koji su doveli do svega ovoga.

E, pa, ako hoćete, ne postoji niko ko je pozvaniji da se time bavi sa pozicije ministra prosvete od vrhunskog neuropsihijatra kakav je Slavica Đukić Dejanović.

Sa druge strane, ja u njenoj biografiji koju imam ispred sebe imam i precizan broj svih njenih naučnih radova, ali sigurna sam posle današnjeg dana jedan ovakav stručnjak imaće osnov za još jedan stručni rad. Nekoliko puta smo pominjali Slavicu Đukić Dejanović kao posledicu atmosfere u parlamentu Srbije.

Opet čujem dobacivanje, zato mi pominjemo Slavicu Đukić Dejanović. Ona je znala da upozori da je vaspitanje osnovni element kada ste nosilac javne funkcije, kada ste predstavnik građana.

Ko god bili građani, ja poštujem svaki glas koji je dobio bilo ko od vas i nikada u životu nisam dovela u pitanje ljude koji su dali podršku, iz bilo kog razloga, pa neka je i iz zablude, čak ni one koji su prevareni pre 20 godina.

Ako bih krenula da na sva vaša dobacivanja sad odgovaram, to bi onda otišlo u mnogo kontra smeru od onoga što jeste suština ove današnje sednice i današnji dnevni red.

Jeste kompleksno razgovarati o 30 tačaka dnevnog reda, jeste kompleksno smestiti ih u 20 minuta vremena za ovlašćenog predstavnika, ali nije ako imate organizovanu poslaničku grupu koja je sela, dogovorila se i podelila i vreme i, na osnovu znanja, spremna da govori po spisku govornika, odnosno od sutra kada se završi ova megalomanska rasprava i ovo što bi se danas moglo zvati predstavnicima ili predsednicima političkih, odnosno poslaničkih grupa.

Ministre, meni je duplo neprijatno da upozorim na ono o čemu je govorio predsednik SPS i vaš kolega u Vladi, a to je da ste bezbroj puta objašnjavajući, iako… Slažem se, imali ste niz nekih optužbi koje možda i nisu baš bile i osnovane, ni preterano stručne. Odličan je argument kada objasnite onima koji ne razumeju da bi jedan ovakav zakon i da hoće rešiti problem svih onih koji žive na Altini i nemaju rešen problem legalizacije godinama unazad. Tim pre što se radi o ljudima koji pre svega nisu svojom voljom na Altini.

To vam je možda i najjači adut, daleko jači i od onog ne brojano puta pominjanog Kardelja. Ne znam da li on ima naslednike, ali ako ih nema vi ste mu se danas odužili za sve ono što je uradio u istoriji. Mislim da ga niko češće nije pomenuo od kad je čovek napustio političku scenu, sada već bivše SFRJ.

No, ta društvena svojina nije uvek bila tako nakaradna. Ono što je najgore, gde ste možda najviše pogrešili, one koje ste optužili da je brane, verujte mi, samo su živeli njene benefite, ne brane oni ništa, oni samo jure svoje pozicije. Velika je razlika između branjenja i profitiranja na određene teme.

Nemojte mi zameriti što sam možda bila i lična u ovom delu, ali nekako kada imate svest da ipak sedimo u sali, pa i da smo koalicioni partneri, a i da nema Kardelja, onda bi trebalo da ima malo više tolerancije u odnosu na ono što su tekovine koje baštinimo, što je ideja koju baštinimo i, što moram da vam priznam, sve teže nam polazi za rukom i da odbranimo, jer sad kako se stvari menjaju sad više nema precizne definicije ko se ovde nalazi na desnici, a ko na levici. To je dnevno politička potreba. Tu sad više programa, dao Bog, niko nema. Važno je da na dnevnom nivou profitiramo iz onoga što je aktuelna tema.

Danas je pomenuta i još jedna situacija zbog koje verovatno imam obavezu da kažem neku rečenicu, a to je situacija da se Boško Obradović zahvalio što su socijalisti glasali kao uzdržani na temu izbora Marinike Tepić za predsednika Anketnog odbora. Dva su razloga.

Razgovarali smo o Anketnom odboru i na Kolegijumu i samo onaj ko je nepošten neće reći da i tada nisam upozorila da treba razmišljati da li je ovo momenat da mi na taj način reagujemo. Kada sam shvatila da je većina za to, čak mislim da je bila odluka jednoglasna, sigurno socijalisti neće biti neko ko će osporiti takvu odluku. Šta će socijalisti biti? Odgovorni kao i uvek i kao dva kandidata dati ljude koji su pozvani da sa one pozicije koju obezbeđuje članstvo u Anketnom odboru razgovaraju na tu temu.

Danas moram da vam priznam da me je malo više ipak sramota činjenice da smo povukli taj potez i formirali taj Anketni odbor. Zato nismo glasali za izbor predsednika, jer i kada ste pravili anketni odbor, predlog anketnog odbora, osmislili ste ga na način da ste tačno znali ko će od vas biti predsednik.

U tom kontekstu i sa nama i bez nas vi ste smislili, ja bih rekla, politički pravac. Socijalistička partija Srbije smatra da nisu sve teme političke. Neke imaju malo veze i sa obrazom i moralom.

Konačno, na dnevnom redu današnje sednice nalaze se i oni važni zakoni o kojima je možda trebalo prvo da govorim, ali ova sednica sama diktira kako će se čovek obraćati, a to su zakoni koji se tiču socijalnih mera i opet nekako usko vezani, bez obzira što je izbor prof. Slavice Đukić Dejanović za ministra peta tačka, ona nekako apsolutno ima čime da se pohvali kada je u pitanju cela ta populaciona politika koja je, takođe, bila jedan period, resor kojim se veoma uspešno bavila. Kada se primenjuju socijalne mere koje često kritikuju samo zato što je najpitkije politički kritikovati, onda ja ne mogu da razumem da li neko stvarno misli da postoji politički profit od toga hoće li neko dobiti 10.000 dinara ili politički profit ako glasno napadnete te neke prevarante koji tako skupljaju poene.

Možemo li nekada da imamo odnos prema građankama i građanima Srbije kao da su to ljudi koji zaslužuju da o njima vodimo računa bez da merimo da li su to dva glasa u kutiju levo ili desno? To je najveća tragedija aktuelnog saziva. Nikada nismo seli da razgovaramo bar o jednoj tački dnevnog reda koja se našla na bilo kojoj od sednica koje smo održali, a da isključimo političku ostrašćenost, da ne kažemo onu težu kvalifikaciju koju često vidimo, a to je apsolutnu mržnju.

Sa dubokim ubeđenjem da će se bar ova načelna rasprava završiti sigurno burno, da će tražiti da razgovaramo i na kraju ove rasprave u načelu, a pre nego što pređemo na pojedinosti, ja ću se ovde zaustaviti da sačuvam vreme na koje me tako često opominjete. Zato vam uvek kažem da nikad ne brinem za vreme, ja vremena uvek imam, jer ga ne trošim uludo. Vrlo racionalno koristim vreme i svoje lično i poslaničke grupe SPS.

Moje uvažene kolege Uglješa Marković, Mirka Lukić Šarkanović, moj drug Cane i Tanja, govoriće o ostalim tačkama dnevnog reda kada rasprava krene po spisku govornika, a ja sigurno sa dosta motiva na kraju ove sednice, kada budemo čuli još sve ono što će biti, pretpostavljam, opet prazne optužbe, ali zarad građana Srbije, uvek smo u obavezi da kažemo ono što je istina. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovane kolege i ja, moram sa vama da podelim utisak. Nikada mi se nije u karijeri desilo da nekome ovako glasno nedostajem kako ste kolega to probali da objasnite kad ste počeli da govorite.

Prvo, ako je trebalo da napustim svoj sastanak i siđem u salu da biste vi bili zadovoljni, kao šef poslaničkog kluba SPS i uprkos činjenici da sedi zamenik šefa Poslaničkog kluba, moglo je to i u tišem tonu.

Pod dva, braniti ministra čiju smo smenu tražili isto onako kako smo ga predložili, malo jedno s drugim nema veze, ali već su vam kolege rekle kako to jeste za blagu analizu, šta ste tačno probali da nam spočitate. Tražili smo smenu.

(Narodni poslanik Radomir Lazović dobacuje iz klupe.)

Nemate potrebe, samo nemojte da vičete na mene i, ako budete ponovo dobili repliku, probajte da to kažete nekim tonom koji je civilizovan, jer ste zaboga borac protiv nasilja, pročitala sam negde na portalima. Ona vika od malopre je bila sve samo ne borba protiv nasilja.

Konačno, kada smo predložili smenu ministra Baste, onda je to bilo zato što je njegova politika i njegovo viđenje bilo u disbalansu sa onim što trenutno radi i misli Vlada Republike Srbije. To svakako nije značilo i mi svakako nemamo manir da sedimo ovde danima i ko zna kakve salve uvreda izgovaramo na račun tog čoveka. To što ste pitali kakva je socijalna politika za koju se zalaže SPS, pa jel stvarno mislite da građani Srbije mogu da poveruju da vi imate neki program, pa još socijalni, pa još pre nego SPS koja traje 33 godine?

Poštovani kolega, od jednog neukog pokreta od kog ste krenuli, vođeni ne idejom, nego čistim interesom, došli ste do cenzusa koji smo mi smanjili na 3%. Apsolutno ću se truditi da u perspektivi, prvo, cenzus vratimo na 5%, a onda za koalicije podignemo taj prag da ne bismo imali ovde situacije da urlate na nas sa pozicije nekog ko je imao podršku jedva 1,2% i 1,4% građana. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Taman sam pomislila da sam ja privilegovana, ali ne, kolegi je nedostajala cela poslanička grupa naše koalicije, očigledno. To je razlika između nas koji se bavimo politikom i onih koji bi želeli da se politikom bave, ali je ne razumeju od samog početka. Ako čitate stavove narodnih poslanika o tome šta piše na listi prijavljenih govornika, nećete daleko dogurati. Ako ste probali da nas okupite da bismo igrali neku društvenu igru, jer je očigledno to maksimum političke sposobnosti koju ste dobacili za proteklih nekoliko meseci, onda je trebalo samo da nas pitate da li hoćemo.

Suludo je izmišljati jeftine razloge i jeftine izgovore, jer ću vas podsetiti da kada smo birali Vladu Republike Srbije da ste upravo o tom čoveku, o ministru Basti, govorili sve ono što danas pokušavate da pretvorite u njegovu prednost. Građani Srbije to pamte.

Dakle, nemojte na taj način pokušavati dalje da obmanjujete. Ovo je poslednji put da ću se javiti za repliku, jer zaista ne mislim da je replike prosto vredno, ali da sve to ne bi izgledalo kao da smo se zaboga uplašili od onog tona koji je bio više nego bučan, meni više nego nerazumljiv, ne znam da li je trebalo da bude ubedljiv zato što je tako tonski jak ili je prosto bila jedna nemoć usled nedostatka argumenata za ovu raspravu, koja, izvesno je, ide u smeru koji niko nije očekivao da će ići i po ko zna koji put mi tačku dnevnog reda koristimo da bismo pričali sve ono što nam je duši milo i što nam se jednostavno sviđa.

Nije loše da tu praksu promenite tim pre što, ponovo kažem, zaista ćemo insistirati na promeni cenzusa da bi napokon politika i programi, čiji god bili u pitanju, koliko god ih kritikovali, bili na ispitu kod građana, a ne prazna priča, prazna koaliciona obećanja unutar koalicija koje se raspadaju 24 časa posle izbora. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Poštovane kolege…

(Nebojša Zelenović: Povreda Poslovnika.)

Poštovani predsedniče, mogu ja da govorim i dok oni viču. Uopšte sa tim nemam problem, pre ili posle će se ućutati.

Šta je važno da kažem na kraju ove sednice? Imam samo jednu potrebu, da građanima Srbije objasnim šta se tačno dešavalo i šta je neko pokušao da im na kraju sednice kaže.

Niko se ovde ni sa kim nije posvađao. Ne znam kako izgleda kada auto projekcijom probate da protumačite tačku dnevnog reda, ali znam šta se de fakto desilo.

Koalicija SPS i JS…

(Radomir Lazović: Povreda Poslovnika.)

Možda ne treba da čuje ovo što ja imam da kažem.

Ovo se zove kultura, ovo se zove poštovanje, ovo se zove uvažavanje kolega i ovo se zove, pre svega, odnos koji nije reciprocitet, a često ćete čuti kako se žale je reciprocitet. Nikada se nije desilo da ja ustajem, urlam, mašem rukama dok bilo ko govori, ali to ne smeta da svako svoje navike prezentuje tačno onako kako želi.

Dakle, niko se ni sa kim nije posvađao, koalicija SPS i JS predložila je svoje kandidate za ministre mandataru Ani Brnabić i ona je prihvatila naš predlog. Isto tako kao što smo pre nekoliko dana predložili smenu jednog od predloženih ministara, ne zato što smo u bilo kakvom ratu sa Radetom Bastom, nego zato što vizija, politike koju bi da sprovodimo na dalje prosto se razlikuje između nas i njega. Neko od nas izvesno je greši. Vreme će pokazati ko.

Ono što je meni fascinantno to je da se pokušava predstaviti ljudima i građanima Srbije kao da je pukao ne znam kakav rat, kao da se desilo ne znam kakva katastrofa ili, izvinjavam se, ali moram da citiram, da su ministri neka krpa. Ne, nisu.

Ne sporim da svako pamti svoje ministre na način na koji ih je doživljavao kada je imao većinu i kada je imao Vladu, ali danas ministri nisu krpi, ali i jesu u obavezi da zastupaju politiku države koja je utvrđena, pa ako hoćete i politiku neutralnosti, kada je u pitanju situacija u Ukrajini. Iz mnogo razloga i bezbroj puta smo o tome govorili. Ako treba da danas dodatno to objašnjavamo, složićete se da bi bilo gubljenje vremena, ali me ne iznenađuje da neko percipira to kao svađu.

Podsetiću vas, predsedniče, a možda delimo odgovornosti vi i ja – onomad kada se opozicija posvađala, oni su umesto jednog potpredsednika Skupštine unutar koalicije dobili dva, pa sad cene da svaki sukob koji se dogodi je posledica političke trgovine. Ne, kod nas nema svađa, kod nas ima mimoilaženja u mišljenjima, različitih stavova, neprihvatljivih kontra odluka u odnosu na politiku Vlade Republike Srbije koja je kolektivni organ.

Sve ostalo, što je ovde pokušano da bude prezentovano je jedan strah. Od čega? Od toga da ni sami sebi ne veruju da su taj proevropski blok koji zagovaraju naspram nas koji smo zaboga neki drugi blok. Jesmo, autentično i čisto srpski blok i uvek ćemo biti. Politika i prema istoku i prema zapadu, kada je u pitanju naša koalicija, ali i vladajuća većina, bila je vođena isključivo interesima građana Srbije. U tom kontekstu, ako imate strah od gubitka glasova od strane onih koje zovete proevropski nastrojenim građanima iako ja mislim da cela Srbija vrlo precizno ume da odvoji ponudu koju imate od onoga što zaista žele. Ako takav strah postoji, pa vi biste sada da ga nekako pretvorite u dobit na način što ćete nas optužiti da smo antievropejci. Pa, tome bi vam se uvažene kolege smejali danas i istaknuti predstavnici Evropskog parlamenta.

Još nešto ću vam reći. Koliko god se vi nametali kao budućnost Republike Srbije u političkom smislu, oni i dalje kada dođu razgovaraju sa ljudima koji imaju i političkog iskustva i političkog integriteta. Nije sramota rasti do nivoa da postanete političar i ozbiljna politička partija, ali je sramota praviti se da ste veliki, ako ste još u pelenama. To jeste karakteristika za decu, ali u parlamentu ne sede deca, morate izaći iz vrtića i ukapirati da ste predstavnici građanki i građana Srbije u parlamentu, da imate svoju odgovornost i da ne možete da prodajete šarene laže samo zato što će vam neko verovati da ste zaboga večito u nekoj nepravdi. Kalimero ne postoji u Srbiji, ako i postoji nije mu ime srpska opozicija. Hvala vam.

Kolega Aleksiću, po kojoj ste tački ovlašćeni predlagač, izvinite? Šta ste predložili kao tačku? Daleko ste otišli od teme koju ste predložili.

Vratite se na temu, molim vas.

Na moje veliko zadovoljstvo kolega Grbović je pomenuo i predsednika SPS-a opet u onom kontekstu koji slušamo, čini mi se da je to prvi put pomenuo uvaženi predlagač ove tačke dnevnog reda, a to je da smo imali od strane aktuelnog predsednika Republike traženje ostavke ministra policije, u to vreme gospodina Dačića, kada se dogodilo ubistvo gospodina Panića i nekoliko puta smo zaista odgovorili šta se zapravo posle toga desilo, a to je da su počinioci kažnjeni adekvatno, govorim o pripadnicima policije koji su brutalno pretukli gospodina Panića.

Ali, to ne menja situaciju da se ovde svako malo jedan takav primer potegne kao adut i nije ova moja replika bila baš toliko nužna koliko sam htela da ukažem da uredno čekam da kao ovlašćeni govornik govorim već četvrti, peti dan zaredom, pa ko velim, kad smo već utrčali u ovaj maratonski krug replika, da repliciram i na nešto našta je odgovor dalo i vreme i nadležni i zakon i sve ono što je u tom trenutku bilo dragoceno i ako je to najveći adut koji danas imamo u traženju ove ostavke, onda bi bilo bolje da svoj zahtev povučemo. Hvala.

Napokon, uvaženi predsedniče Skupštine Srbije, ovo se, naravno, ne odnosi na vas, poštovane koleginice i kolege, uvažena predsednice Vlade, građanke i građani Srbije, sebe radi, svih vas radi, pročitaću tačku dnevnog reda o kojoj razgovaramo bezmalo šesti dan, u stvari, ne ni tačku dnevnog reda, koliko obrazloženje. Kaže - glasanje o nepoverenju članu Vlade, ministru unutrašnjih poslova Republike Srbije Bratislavu Gašiću predlažemo zbog urušavanja bezbednosnog sistem, dugogodišnjeg neadekvatnog reagovanja i nepreduzimanja mera, a što je dovelo do tragičnih dešavanja u našem društvu, podneta 12.05.2023. godine.

Poštovane kolege, pre svega meni je važno da je predsednica Vlade Republike Srbije tu, gospođa Ana Brnabić. Možda bi bilo dragoceno da je tu i ministar Gašić, ali što se mene i moje diskusije tiče nije nužno. Zašto to kažem? Zato što kada smo kao poslanici vladajuće većine glasali za Vladu Republike Srbije, poverenje smo ukazali, pre svega, vama kao mandataru. Da ste me pojedinačno pitali o svakom ministru, verovatno bih za poneke imala i neke primedbe, ali nije to bio moj kabinet nego vaš.

Da li čovek uvek izabere najbolje? Verovatno da ne, i nije to Vlada sa malo članova. Ali, da li je Bratislav Gašić neko ko bi trebao da podnese ostavku zbog dve najveće tragedije koje su se dogodile u Srbiji? Izvinite, ali nije.

Evo čujem dobacivanje – a kako je Ružić? Ja ću odgovoriti i na – a kako je Ružić? Hvala na pitanju, Ružić je dobro.

Drugo što želim da kažem jeste da ja nemam manir da šta god govorili u ovoj sali, sa ove strane dobacujem bilo šta, ne smeta mi, možete komotno i lepo je što se brinete za zdravlje bivšeg ministra. Ako je pitanje bilo kako je podneo ostavku, ne zato što je ste je vi tražili.

Ovde postoji zamena teza o kojoj ja želim primarno da govorim. Zahtevi građana nisu pred nama. Pred nama su zahtevi, uvažene kolege, vas koji ste narodni poslanici, pripadnici opozicije i procenili ste da je najbolje u ovom trenutku boriti se na način što ćete tražiti određene ostavke, određene smene, ne razmišljajući da li mi, uprkos dobroj volji, možemo da uradimo bilo šta od toga.

Kada ste izašli sa zahtevom u ime građana da smenimo REM, i o tome sam već govorila, ali svesno ponavljam ponovo, to ste uradili svesni ili nesvesni momenta da Narodna skupština Republike Srbije to ne može da uradi. O Vladi Republike Srbije da ne govorimo.

Ja sam bila i na tom Kolegijumu na kom smo dogovarali ovaj dnevni red, ni pod pretpostavkom da ćemo se ovim dnevnim redom baviti bezmalo mesec dana. Zašto? Zato što smo pomešali prava, obaveze, a iskoristili mogućnosti nemilice.

Ja potpuno podržavam da u svojstvu predstavnika predlagača ili, da budem potpuno poštena, i u svojstvu ovlašćenog predstavnika odbora imate no-limit vreme koje možete da koristite, ali je to više nego neozbiljno i više nego na štetu građana Republike Srbije, u čije ime se svi ovde zaklinjemo da radimo najbolje stvari. To je prva teza koja je potpuno pogrešno zloupotrebljena, jer ja uz respekt svima vama nisam čula ništa u proteklih 20 minuta izlaganja ovlašćenog predlagača što nisam čula jutros, što nisam čula u prošli četvrtak. I nije sporno da postavljate pitanja koja opet najmanje imaju veze sa onim što sam pročitala u početku, a to je da se traži odgovornost Bratislava Gašića zbog ove dve tragedije.

Mi smo sada ušli u istorijsku analizu Bratislava Gašića kroz funkcije koje je obavljao, pa i svih drugih kroz funkcije koje su obavljali i to ako neko ima vremena da se time bavi, može i analitički da posmatra, ja protiv toga suštinski nisam, ali to prosto nije primarna tema.

Bezbroj puta sam morala da reagujem replicirajući na neke optužbe ili spinove novinske, lepo ste rekli, uvažena predsednice Vlade, jer smo bar u prva tri dana najizloženiji tom spinovanju u određenim medijima bili upravo mi iz SPS kao, ne znam, potencijalni rotor za jedno ili drugo, kako god se to tumačilo i do današnjeg dana, tačno, Novica Tončev je u svim novinama danas kao neko ko je demonstrativno napustio sednicu Vlade.

Ja i to mogu da razumem u političkoj borbi koja dozvoljava ako imate hrabrosti, da nemate obraz. Međutim, i jedno i drugo će pre ili posle na naplatu.

Šta se nama događalo kroz istoriju, ako se već toga sećamo? Pomenuli ste nekoliko puta ubistvo premijera za koje niko nije odgovarao, ali ono što je za mene još šokantnije, ako već razgovaramo sa ove distance kao ozbiljni ljudi i predstavnici naroda, ubistvo premijera Srbije usledilo je nakon jednog pokušaja ubistva. Jesmo to zaboravili? Da li smo imali istog ministra policije kada se dogodio pokušaj ubistva premijera Zorana Đinđića kod arene „Limes“? Da li smo izvesnog Milenkovića tada oslobodili optužbi pod izgovorom da se dogodio saobraćajni udes? Da li je 20 dana nakon toga u zgradi Vlade, praktično na vratima, ubijen premijer Srbije?

Ja sada ovo ne govorim radi toga. Čula sam da ste me nešto pitali. Rado bih vam odgovorila, ali ste to rekli sebi u bradu.

Kada govorimo o ubistvu premijera, govorim kao o porazu države i govorim o jednom čoveku koji je najpre sa pozicije premijera morao da bude zaštićen. Tu je zatajio sistem bezbednosti. Tada je trebalo da podnesu ostavku svi. Niko nije ni pomislio da podnese ostavku. Svi su razmišljali samo o tome ko je će ministarstvo kojim da zamene i kako da eventualno na bazi još nekog poduhvata, poput onoga koje su sproveli 2000. godine, zarade još koji evro.

Zašto ovo kažem? Kada ste postavili pitanje ko je odgovarao za ubistvo i ko je podneo ostavku za ubistvo premijera, imali ste dobacivanje i pitajte ih u stranci. To je druga krajnost o kojoj opet govorimo samo kada nam se to sviđa. Ko su ljudi koji su već tri decenije u političkom životu Srbije, obučeni nekada u jedan, a nekada u drugi dres? Kako konačno, kada nam se dogodi tragedija u „Ribnikaru“ mi vidimo, šta? Samo odgovornost Bratislava Gašića. Da to rešava ovu situaciju, ja bih bila prva koja bi tražila odgovornost Bratislava Gašića. U momentu kada se dogodilo jedno ubistvo u školi, pa drugo u selima nadomak Smedereva i Mladenovca, zadnje što sme da se dogodi je ostavka ministra policije.

Ja imam nešto da zamerim gospodinu Gašiću – zašto nema direktora policije još uvek? To hitno mora da se uradi. Ostavka ministra policije bi samo značila da u jednoj zbunjenosti, tragediji, tuzi Srbija ostaje i bez, pa ako hoćete, drugog po važnosti čoveka u sistemu, ako govorimo o bezbednosti. Tražiti ostavku ministra policije ne može da bude svest o odgovornosti, nego pokušaj za dodatnu destabilizaciju. Zašto? Možda ćete nam jednoga dana reći.

Za 30 dana, koliko traje ova rasprava, slušali smo razne diskusije. Ja odgovorno tvrdim da niko nije čuo diskusiju npr. koleginice Tanje Medved, koja je trajala dobrih 27 minuta. Zašto je niste čuli? Govorila je kada je tačka bila, ako se ne varam REM. Govorila je šampionka Srbije, pokušavajući da nam ukaže šta je važno uraditi u odrastanju dece i gde smo propustili da se bavimo svojom decom i govorila je tako da je mogao da joj aplaudira svako bez razlike kojoj političkoj partiji pripada. Ma niko je nije čuo, jer se ovde čuje samo jedna stvar ili van serijski bezobrazluk ili senzacija i onda smo svi u glas protiv rijalitija. Kako se zove ovo, gospodo, što radimo 30 dana? Ako nije svojevrsni rijaliti, osim što nema baš tih honorara kojima se jutros maše. Jesmo li protiv rijalitija ili bismo da ih uselimo u zvanične institucije?

Ministar Branko Ružić nije podneo ostavku zato što ste ostavku od njega tražili vi ili građani Srbije, čak je niste ni očekivali, nego je sutradan, nakon što je podneo svoju ostavku, na ulicama jedan od zahteva bio – ostavka ministra Ružića. To samo znači da se niste bavili načinom da se popravi sistem koji je doveo do ove dve tragedije, a to je, pre svega, sistem vrednosti, nego ste se bavili onim što će biti politički pitko i profitabilno i što će doneti još po neki glas. Sve to ima smisla raditi, osim kada je tema ovakva kakva je bila.

Danas nemamo problem da izgovorimo bezbroj puta pala su mrtva deca i vama je svejedno. Nikome nije svejedno. Niko nije toliko monstruozan da može da pomisli da mu je bilo svejedno. Imamo li svest na koji način optužujemo predsednicu Vlade Republike Srbije sa kojom možemo da se ne slažemo? Na kraju svih krajeva nisu svi ni glasali za ovu vladajuću većinu, ali ova žena sedi 30 dana ovde ili bar polovinu od toga, a dve tačke nisu bile predmet zbog koga je premijerka trebala da bude u sali, i sluša ono što kao civilizovani ljudi jedni drugima ne bi smeli da kažemo ni na ulici, a kamoli u parlamentu Srbije predsednici Vlade kao narodni poslanici. I to nam je super, kul, i to nam je baš ekstra, i to nam je slika na koju smo ponosni, i to nam je slika koju hoćemo da gradimo kao neku budućnost. Za koga?

Ako govorimo o statusu policije, a i time možemo da se bavimo, onda ja apelujem i molim vas da prenesete ministru Gašiću, ja kao laik ipak mislim da, čini mi se da je koleginica o tome govorila, ti mladi ljudi koji tek završe kurs za policajca ili kako god se to zvalo nisu sigurno oni koji bi trebali odmah da počnu da rade u srednjim školama, a baš zbog tog generacijskog jaza, a ko bi mogao da bude tamo? Tamo bi mogli da budu svi oni ljudi koji su poslati u penziju mnogo pre roka, kao posledica političke odluke, a neposredno posle petooktobarskih promena. To su oni policajci koji su ratovali, braneći Kosovo i Metohiju. Oni su svi bili nepodobni, čim se taj rat završio i oni su svi uglavnom penzionisani nekakvim odlukama u najboljim godinama i sa punim kapacitetom, govorim o službi koju su obavljali, i sa dosta iskustva. To su i danas ljudi koji pripadaju nekoj generaciji između 40 i 50 godina. Možda su oni ljudi kojima treba poveriti bezbednost dece, naravno, uz apsolutnu proveru njihovog zdravstvenog i mentalnog stanja u ovoj fazi, a posle svih ovih godina.

To su nepravde koje su se dešavale unutar policije. Vi ih pamtite, slušala sam vašu diskusiju, bila je preemotivna možda u nekom trenutku, ali pamtite mnogo stvari, pamtite nepravdu prema policajcima, pamtite kako je to izgledalo biti podoban ili nepodoban policajac, isto kao i prema pripadnicima Vojske SRJ. Tek o tome se ne usuđujem da govorim pod okolnostima da kolega Đurković sedi ovde, ali on bi mogao. Mnogo je ljudi pretrpelo svojevrsnu nepravdu zato što su samo, možda čak i nisu pripadali drugoj političkoj opciji, možda je samo nečija pretpostavka bila da je to tako. Danas sa ove distance, kao idealno rešenje za ovu situaciju, mi čujemo, šta, optužbe kako sve radimo po partijskoj obavezi, liniji, kako god to bilo. Gotovo da mogu da se složim sa tim da ne postoji niko u državi Srbiji ko sme da kaže danas ili bilo kad, od kada postoji višestranačje, da nisu prioritet bili partijski drugovi od komunizma na ovamo. Dakle, nije to patentirao niko od nas. To su klasična, rekla bi bivša ministarka Čomić, srpska posla.

Međutim, ono što smo rekli pre dve i po godine, a ostalo je nekako na dušu svima nama, najpre bivšem ministru zdravlja, a to je inicijativa, jedan okrugli sto koji smo na inicijativu poslanika održali u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, a ticalo se toga da proverimo i čujemo od stručne javnosti kakvo je mentalno stanje nacije nakon dve godine Kovida-19. Došli smo na ideju da možda treba najpre razgovarati sa decom, i to sa decom u osnovnim školama, jer slušajući stručnjake shvatili smo da je najgore na njih uticao taj lokdaun, to asocijalno ponašanje, taj momenat da su bili osuđeni na virtuelni svet i da su se nekako na njega i navikli.

Šteta je što nismo realizovali jednu takvu ideju koja je možda, ne tvrdim, ali možda bi bila korisna, dragocena, možda bi i sprečila sve ovo što se dogodilo.

Dakle, da smo više slušali svoje probleme, ne pokušavajući da problem koji svi zajedno vidimo pretvorimo u samo Anin ili samo Snežanin, nego da probamo da o tome razgovaramo, sigurno nam teme ne bi bile ovakve dve tragedije. Kada nam se ovakve dve tragedije dogode, onda nam je najlakše da viknemo da je neko drugi kriv. Budite bar toliko korektni pa ispoštujte ono što svako malo pominjete, a to je ostavku Branka Ružića. Ispoštujte čoveka, kad već mislite da je sve to bilo ispravno i idealno.

Konačno, danas je 27, a sutra je Vidovdan. Ovo je ista ona Srbija koja je na Vidovdan izručila svog predsednika. Ovo je ista ona Srbija koja je tada poverovala da je samo to uslov da živimo najsrećnije na svetu. Ja nisam videla tu najveću sreću. Osim što pripadam SPS, čijeg ste predsednika prodali Haškom tribunalu, pripadam građankama i građanima Srbije i sramota me zbog toga, jer ste i taj novac uložili u lične resurse, a ne u državu Srbiju.

Obraćam se svima onima koji se kao u onoj narodnoj priči ponašaju poput „kome je pčela za kapom“. Mogla sam ja da prozivam i imenom, nego mi to ne dozvoljava vaspitanje, zato što ako se setim svih imena, moraću da kažem i karakteristike, a to nije lepo, to bi onda bilo ružno i protiv tih ružnih reči sam, svakako, u parlamentu.

Ono protiv čega nisam i na šta apelujem je, šta god da u bilo kojem trenutku morate da odlučite građanke i građani Srbije, razmišljajte o tome dobro da ne biste morali da se kao danas stidite zbog postupaka onih koje ste birali ili kao sutra, jer ćete se sutra svi setiti rečenice pokojnog predsednika Savezne Republike Jugoslavije – znate li da je danas Vidovdan? Hvala vam.

Hvala predsedniče.

Poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, problem kosmetskih nealbanaca malo je veći od političke demagogije, iako je ona lakša za slušati, to moram da priznam.

Sticajem okolnosti ili ne, moje se pitanje takođe odnosi na kosmetske Srbe i njihov status, ali iz jednog drugog ugla koji je teži za nijansu. Ne znam pojedinačno gde je ko prijavio prebivalište, ali moram da objasnim pre nego što postavim pitanje MUP o čemu se zapravo radi kada govorim da je taj problem kompleksniji, drage kolege, nego što ga vidimo.

Status raseljenog Srbina koji smo dodelili stanovnicima Kosova i Metohije, koji su 1999. godine najpre morali da napuste tu teritoriju, a onda i 2004. godine kada se dogodio pogrom i sve ove godine kada se nama ta migracija dešava, istina uglavnom iz enklava koje su južno od Ibra jer su bile pod većim pritiskom u odnosu na sever Kosova i Metohije je jedan status koji je teško odbranjiv i danas već te ljude gura u ozbiljan problem.

O čemu naime govorim? Kada izgovorimo kritiku na račun odlaska u Brisel, što je onako politički pojam, mogao bi da bude, moramo da znamo da je 2008. godine uprkos cifri od preko 200 hiljada raseljenih Srba, Kosovo samoproglasilo nezavisnost. Ono kao takvo, kao jedna kvazi tvorevina kompletna, ima nekakve prepisane zakone, ima nekakve uredbe koje donosi. Potpuno se slažem da su ništavne, da su nedemokratske, da se kose sa elementarnim pravima na život svakog čoveka, odnosno svakog Srbina ili još bolje svakog nealbanca na Kosovu i Metohiji. To što ćemo mi komotno u Beogradu ustati danas i reći – e, kriva je država Srbije i predsednik Republike koji želi da ide u Brisel je, oprostite mi na iskrenosti, glupost.

Šta će se dogoditi u Briselu i šta se događalo sve ove godine? Znam da je to nepravda i znam da su to dvostruki aršini i mislim isto što i svi vi, samo ne znam kako tačno da EU zavrnem uši i kažem – pa, nemojte to više da radite, jer svaki apel nije urodio plodom.

Dakle, tamo je doneta odluka da će vizna liberalizacija za tzv. Kosovo stupiti na snagu 1. januara 2023. godine. Šta to znači, uvažene kolege za raseljene nealbance, da ne kažem Srbe sa Kosova i Metohije? Znači, da zvanični Brisel ne vidi tu kategoriju, da oni nemaju nikakav status jer su pasoše dobili u matičnoj državi od koordinacione uprave, jer je prebivalište jednog ozbiljnog broja još uvek ostalo na Kosovu i Metohiji, kao što je i moje i neću ga promeniti do sudnjeg dana, uprkos svim prozivkama koje se dešavaju, boravište ne ostavlja mogućnost dobijanja dokumenata koja će biti tretirana viznom liberalizacijom koju ima država Srbija.

Kada je u pitanju tvorevina Kosovo, raseljeni Srbi koji svaki put, verujte mi na reč, kada se dogode bilo koji izbori na tzv. Kosovu, zbog broja traže pravo glasa, nikada ga ne dobiju. Dakle, mi smo kategorija koju su izbrisali de fakto, a sada im Brisel pomaže objašnjavajući da će vize za odlazak u zemlje EU raseljeni Srbi dobijati na način što će tražiti za one koji su priznali Kosovo u Prištini, a za one koji nisu u Beogradu.

Da Li stvarno mislite da u parlamentu Srbije treba da razgovaramo o statusu, o prebivalištu i boravištu bilo kog pojedinca na ovaj način na koji razgovaramo ili ćemo da kao odgovorni ljudi i narodni poslanici zamolimo ministra unutrašnjih poslova da se razmisli na koji način prevazići ovaj problem, a ne dovesti ljude u situaciju da moraju da promene svoje prebivalište da bi mogli da dođu do dokumenata?

Dakle, gospodo, o raseljenim Srbima i nealbancima sa Kosova i Metohije probajte da ne govorite na način na koji danima već govorimo o onima koji su izloženi torturi svakodnevnoj, a to je kao predmetu na kome se zarađuju politički poeni.

Hvala.