Hvala, kolega Krkobabiću.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SDPS, gospodin Branimir Jovanović. Izvolite.

Hvala, predsedničke.

Istina, možda je trebalo da moja replika ide pre izlaganja mandatarke, ali razumeće me građani Srbije, onaj kome repliciram možda replike nije ni vredan.

Međutim, zarad javnosti koja prati ovaj prenos, kada govorimo o Ivici Dačiću, ja znam da sa pozicije jednog broja kolega, važno je pomenuti tako ključno ime srpske politike, da bi uopšte upali u uši onima koji ih slušaju.

Sa druge strane, kada o njemu govorite morate da govorite istinu. Ova je Vlada proevropska, svidelo se to nekom ili ne, a on je postao najevropljanin pre svega zato što je u njegovom mandatu Srbija dobila viznu liberalizaciju.

Šta znači što će biti ministar spoljnih poslova? Svakako znači da će biti, još od priznanja Kosova i Metohije, nažalost ima onih kojima to smeta, i svakako znači da će sa evropskim zvaničnicima razgovarati bez podaničkog stava.

Znam da to ne može da razume onaj ko je probao da ga kritikuje, jer je njihova politika u odnosu na Evropu bila samo koliko koštaju njihove usluge, pa čak i one najteže, one veleizdajničke koje baštine u svojoj karijeri.

Na samom kraju, kada govorite o Ivici Dačiću onda znate da je na koncu, ako hoćete, kao i Aleksandar Vučić na mestu predsednika partije zato što je imao poverenje svih članova Socijalističke partije Srbije, a ne zato što je menjao bravu na ulaznim vratima prostorije svoje stranke da zabrani osnivačima da uđu ne bi li tako postao predsednik jedne grupice koja mu, očigledno veruje iz nekog razloga, pretpostavljam lično.

Hvala.

Hvala, predsedniče.

Unapred da kažem da poslanička grupa SPS neće podržati ovaj amandman, pre svega zato što mi se čini da ima malo argumenata koji su možda kontra. Kada kažemo naše sveto Kosovo i Metohija, onda previdimo da je to po Ustavu Srbije južna srpska pokrajina, uprkos tome šta su čije ambicije i šta su čiji pusti snovi i šta su pritisci koje trpimo da bismo promenili ovakav svoj stav.

To je po meni dovoljan razlog da ne razmišljamo o Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, jer mi se nekako čini da nam je korak dalje ako bismo se opredelili za ovaj format. Ali, nije ovde samo pitanje formata, sećam se i momenta kada je postojalo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, to je period od 2008. do 2012. godine, i moram da priznam da u formatu ministarstva nije ništa kvalitetnije rešavalo probleme lokalnog stanovništva.

Ne mislim da forma kancelarije u ovom trenutku jeste neka loša okolnost za Srbe i nealbansko stanovništvo i na Kosovu i Metohiji i na one koji su u rasejanju. Slažem se da svi zajedno treba da možda porazgovaramo o tome kako unaprediti rad same Kancelarije, ali pretvoriti je u ministarstvo, ne razumem ambiciju do kraja. Neću se baviti brojkama ni 25, ni 26, iako sam prve noći u svom izlaganju rekla da ne razumem kritiku na broj ministarstava, a onda imamo dopunu u smislu da dodamo još jedno ili dva, ali mi je zaista jako važno da kažem da mogu da podržim čak svaku inicijativu koja će se ticati toga da, pa i kvalitetom ljudi, slažem se, unapredimo rad Kancelarije.

Ali, opet ne mogu da se složim sa vama u jednoj, čini mi se, paušalnoj oceni, diskriminacionoj pre svega, da tamo trenutno živi negde oko sto hiljada Srba, ili nešto malo preko. A šta ćemo sa onima koji tamo ne žive? Šta ćemo sa ljudima koji tamo ne mogu da žive, koji tamo ne mogu da se vrate? Kancelarija za Kosovo i Metohiju primarno bi kao zadatak trebala da ima, i ako hoćete da razgovaramo o onome što zameram, da, to je to, da uradi sve što može, iako je to teško i znam koliko je teško, da obezbedi ljudima koji imaju potrebu da se vrate da se vrate svojim kućama.

Ta teza kako niko neće da se vrati netačna je i paušalna ocena, jer sa njima niko o tome nije razgovarao. Ta teza o tome sve su prodali takođe je paušalna i netačna, jer se dešavalo da su im imanja prodavali tako što su im falsifikovali dokumenta. Mi ovde stalno stavljamo pod tepih ne mali broj ljudi koji živi pored nas, koji deli našu sudbinu i u centralnoj Srbiji i u južnoj sprskoj pokrajini. Ni jedna ni druga pozicija apsolutno nije laka, ali nemojte da bar u ovom parlamentu, u kome nas čak i određeni poslanici, pomenut je danas, ja ga neću više pominjati jer me je već optužio da hoću da ga spalim na lomači, čovek koji nam je direktno u sali rekao ono što je protiv Ustava.

Pa, nemojte da odavde šaljemo poruku da je nama nevažno koliko je naših ljudi proterano sa svojih ognjišta, koliko je porušeno grobalja, kako smo malobrojni i jedva otišli na ustoličenje patrijarha srpskog u njegovu prestonicu Pećku patrijaršiju. Ovakve probleme nama neće rešiti nikakvo ministarstvo koje ćemo da napravimo. Ovakve probleme mora da reši naša sloga, naša svest o tome koliki je ovo problem i ko nam je prekoputa.

Jer, da vam jednu stvar kažem, iz prvog lica jednine, kad god sam pomenula da hoću da se vratim svojoj kući, to je za njih bilo kao da im bubreg vadim. Samo to ne može, sve drugo može. Zato što kada bi se vratilo 200 hiljada Srba koji su proterani pre 22 godine, zamislite koliko je to danas Srba. Ti su ljudi u međuvremenu dobili porodice, deca su porasla. Deca koja su tek rođena bila na Kosovu danas imaju 23 i 24 godine. Da li znamo o kom broju danas govorimo, čija su ognjišta ostala tamo bez mogućnosti da odu makar da vide kako izgledaju ta imanja?

Zato, ovde ne možemo da razgovaramo o Kosovu i Metohiji na taj način. Mi ovde moramo da razgovaramo na način kako nadmudriti one koji su prekoputa, koji imaju podršku bezmalo cele Evrope. Jednog dela sveta, ne većinskog, slažem se, ali ovaj deo koji ih ne podržava nekako se manje čuje. Nekako manje osećamo te koji su nam prijatelji u ovoj borbi. Mnogo su glasniji svi oni koji su im podrška, i u svojim pritiscima, i u svojim nastojanjima, i u svom bezobrazluku da nam uporno pokazuju koliko je lako manipulisati nama kada u visokom Domu razgovaramo na ovaj način.

Možda je moja diskusija pregruba i nemojte se zbog nje vređati, ali najiskrenije mislim ovo što sam vam rekla, i to ne govorim u svoje ime, to govorim u ime onih ljudi koji sede u svojim kućama i eventualno prate ovaj prenos Skupštine. Njima je mnogo važno da bar mi koji smo narodni poslanici imamo svest o tome gde su, koliko ih je, zašto su tu gde jesu.

Naravno da je najteža pozicija svih onih koji žive u enklavama. Naravno da ne može da se uporedi čak ni situacija onih koji žive na severu i u Severnoj Mitrovici u odnosu na Goraždevac, u odnosu na Orahovac, u odnosu na Gračanicu itd. Da ne nabrajam, ogrešiću se od nekog potpuno nepravedno. Ali, sve te sudbine su i teške i neizvesne i jednim delom zavise od nas. Pa, hajde da bar odavde ide slika da je manje važno hoće li se to zvati kancelarija ili ministarstvo, a tvrdim da je bolje da to bude Kancelarija za Kosovo i Metohiju koja je funkcionalna, koja je svesna svega što može da uradi.

Još nešto ću vam reći, šta god pojedinačno mislili o ljudima, mi već tri dana imamo ozbiljan problem sa Srbinom sa Kosova i Metohije koji je uhapšen u Mađarskoj i po poternici takozvanog Kosova treba da bude izručen Prištini. Da li znate na koji način branimo tog čoveka i nastojimo da ga vratimo, makar da bude izručen Srbiji? Preko Kancelarije za Kosovo koja je prva dobila informaciju, Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva pravde. To je Sizifov posao trenutno, jer je Mađarska, koliko god nama bila prijateljska zemlja, priznala Kosovo.

E, to su poslovi koje radi Kancelarija za Kosovo. I da, efikasno ih radi i može da ih radi i ne treba joj forma ministarstva za to. Imali smo ministra za Kosovo i Metohiju, nema ga u sali, a ja neću da komentarišem nekoga ko nije ovde, ali se ne sećam zaista da smo ikakav poduhvat veliki na tu temu napravili iz forme ministarstva za Kosovo u odnosu na ono što se kasnije dešavalo kada smo formirali Kancelariju za Kosovo, odnosno vratili ga na status kancelarije jer, koliko se sećam, od samog starta je to i bila Kancelarija za Kosovo.

Da li je bilo propusta? Da. Ako hoćete da sad politički govorimo, onda bih kao socijalista mogla i da kažem da je najbolji bio plan povratka koji je tada imao CPT na čelu sa Bakijem Anđelkovićem, ali prosto nije bilo sluha za to, jer ništa što su socijalisti predložili 2000. godine nije bilo dobro, bez obzira što je bilo planski urađeno i na bazi realnog stanja koje je na Kosovu i Metohiji.

Izuzmimo svoje političke razlike iz ovog važnog pitanja i Zakona o ministarstvima i ako ćemo ovim problemom da se bavimo, hajte da svi jedni drugima pomognemo jer će nam situacija već prekosutra kada je u pitanju Kosovo i Metohija biti daleko teža nego što je juče bila ili što je danas. Da ne kažem da se sve menja iz sata u sat. Ako o tome nemamo svest, onda se bojim da neko od nas nije na pravom mestu u pravo vreme. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uprkos ovoj dobronamernoj sugestiji, ja ću ipak govoriti, svesna činjenice da nema televizijskog prenosa koji mi nije najvažniji kada govorimo o ovako važnoj temi, o Predlogu zakona o ministarstvima.

Pažljivo sam slušala danas većinu diskusije, ne mogu reći sve, i moram priznati da ponovo imam taj utisak da često pribegnemo politici pre nego temi kojom se bavimo, a tema kojom se danas bavimo i o kojoj razgovaramo je jako važna, to je Zakon o ministarstvima, to je buduća Vlada Srbije koja će svakako sedeti pred nama sa nekim predlozima zakona, sa mogućnošću da ih kritikujemo ili pohvalimo.

Malo mi je, moram priznati, čudno zašto smo današnji dan iskoristili da sada kritički se osvrnemo prvo na broj ministarstava. Onda tu ima malo kontradiktornosti, jer sam ja probala da ispratim i kakvi su amandmani koji su uloženi na Zakon o ministarstvima. Tu ima predloga da se čak pojača za još jedno ili dva, da se neke kancelarije pretvore u ministarstva.

Da li je ovo pitanje broja ili je ovo pitanje samo naše potrebe da u srpskom parlamentu pokažemo kako ne mislimo svi isto, što je dobro, jednoumlje vodi u bezumlje, ja se potpuno sa tim slažem, ali bi bilo sasvim prirodno da se osvrnemo, onako ljudski, kritički, bez ambicije da uvek ulovimo neki politički poen na prvoj krivini ili eventualno posle nje.

Dakle, broj ministarstava neću komentarisati, tim pre, što je za mene, nisam ni izbrojala koliko ih ima dok danas nisam čula one koji su precizno brojali, zato što mi je bilo važno koji su to resori i čime će se oni baviti.

Suštinski, mislim da je to lepo raspoređeno, osim možda u jednom delom koji je po meni malo čudan, ali cenim da ćemo definiciju svega dobiti u ekspozeu premijerke, odnosno gospođe Ane Brnabić, pa nije bilo potrebe da danas ovde na bazi ovog Predloga zakona o ministarstvima razgovaramo niti tonom, niti načinom na koji smo razgovarali.

Šta je suština? Suština je da moramo da imamo svest koliko god da ova sednica jeste zakazana po hitnom postupku. Ja nekako cenim da smo, gotovo da imam preciznu informaciju svaki dan jedan ozbiljan broj narodnih poslanika je bio u parlamentu Srbije. Vrlo smo bili aktivni i bavili se odborskim radom. Nekako mi se čini svi potpuno svesni da ulazimo u ono vreme kada ćemo de fakto birati Vladu, a prethodi tome svakako Zakon o ministarstvima.

Zašto je po hitnom postupku? Jeste dobra platforma za kritiku ako bolje nema, ali da li je to neki presedan koji se sad baš desio, a da nikada nije, ne naravno nije, svašta pamti ova Skupština, tako da ne vidim ni to kao neki ko zna kako veliki problem da se nismo mogli spremiti da razgovaramo danas o Zakonu o ministarstvima.

Opada nam koncentracija, čujem žamor u sali, potpuno je prirodno, radimo već deset sati. Vrlo smo uporni danas i to treba tako da bude. Meni žamor ne smeta. Verovatno sam neinteresantna sa ovom svojom pričom, ali znam šta je poenta zbog koje sam ipak odlučila da, čak kao jedini prijavljeni iz SPS govorim večeras u momentu u kom nema prenosa. Da vam objasnim da se politikom možemo baviti na način što ćemo se baviti suštinom, bez onog prostora da zaradimo politički poen ili tu privilegiju imamo samo mi kao socijalisti. Možda mi posle 30 godina ne moramo da jurimo političke poene.

Važno je da shvatimo još jednu stvar. To je, šta je ono što proizilazi iz naših htenja da po svaku cenu budemo protiv. Tako imamo u amandmanima predlog da se Kancelarija za Kosovo pretvori u ministarstvo, što mi čini mi se, prvo imali smo tu praksu i nije sretno završila. Drugo, to nas tera korak dalje i korak ka onima koji bi da južnu srpsku pokrajinu proglase nezavisnom.

Ovo je samo jedan od primera na koji imam pravo da se osvrnem i da daljem mislim da tu treba da bude kancelarija do nekog konačnog oslobođenja, kad god se ono desilo, ali nam ništa ne daje za pravo da se tim pitanjem bavimo na drugačiji način, osim na način koji smo to radili do sada. Da li treba unaprediti rad Kancelarije? Da, svakako, ali i o tome moramo da razgovaramo sa premijerkom, a ne na bazi Zakona o ministarstvima. Zašto smo upali u ovaj tajming? Neko bi rekao, čulo se danas raznih optužbi na temu vladajuće većine i oko toga koliko smo čekali konstituisane Skupštine i koliko smo čekali konstituisanje Vlade. Jedino nekako ili nismo čuli ili nismo videli u kom to trenutku danas živi Srbija i u kom to trenutku Srbija treba da izabere svoju Vladu i koliki je pritisak koji država trpi u ovom momentu, kao posledicu globalnih dešavanja.

Ono što je za mene važno, a čula sam to u najavi, pre svega svog kabineta, gospođa Brnabić, čini mi se rekla da će ovo biti Vlada koja će se baviti, biće ozbiljna i baviće se teškim pitanjima, ali će biti sposobna da odgovori.

Imamo energetsku svetsku krizu i zaista mislim da bismo kao odgovorni ljudi najpre morali da se osvrnemo na to. Hoćemo li uspeti da imamo energente, hoćemo li uspeti da ih platimo i odakle? To je sve daleko važnije od toga koliko će ko od na bazi tek prve sednice u redovnom zasedanju ovog saziva uspeti da profitira politički.

Pred nama je mandat, vidim da će biti beskrajno interesantan, to se nazire već posle ovog prvog zasedanja. Međutim, mi imamo ili bi bar morali da imamo jednu obavezu, kao odgovorni ljudi prema građanima koji su nas birali, a to je da kada razgovaramo i sasvim je svejedno kome pripadamo, neka ovo bude kritika prvo od mene, mislim u odnosu na moju političku opciju, pa i na sve vas koji sedite u sali, moralo bi da iz ove sale izađe jedan odnos koji je pre svega civilizovan i ljudski. To ne smemo da zaboravimo uprkos svim razlikama koje imamo bilo da su ideološke ili kakve god, prosto ne znam šta smo sve u stanju da merimo, a čuje se da umemo da uporedimo svašta.

Dakle, Predlog zakona o ministarstvima je prvi korak, do drugog koraka imamo još neka tri radna dana i to intenzivna radna dana. Drugi korak će biti momenat u kome će ministri, budući ministri i premijerka Srbije sedeti preko puta nas. Kritikovati ih unapred, nemamo mnogo osnova, čulo se ovde prozivki pojedinim ministara danas. Ne mislim da je dovoljno da ga nekoga kritikujemo samo zato što ne pripada našoj političkoj opciji i morali bismo da imamo argumentaciju koja zaista stoji kao takva, a ne pogrešne ocene.

Pa, čak i to da smo doveli u pitanje postojanje nekih ministarstava za koja ja moram da kažem, da koliko god ona nama bila nepoznanica, nesrpska, atipična potpuno za ovaj kraj, uradila su veliki deo posla. Ovo govorim pre svega zbog toga što su kritike išle na temu Ministarstva za društveni dijalog, ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, jer smo potpuno nesvesni da smo u obavezi kada su u pitanju ljudska i manjinska prava, a pre svega kada je u pitanju dijalog.

Ne branim ovo zbog ministarstva, branim ovo zbog jedne inicijative iz prošlog saziva. Molila sam i vrlo su me čuli iz ministarstva da održimo okrugli sto na temu toga u kakvom nam je mentalnom stanju nacija posle lokdauna, odnosno dve teške godine opterećene kovidom i imali smo sjajan razgovor na tu temu i vrlo kvalitetan okrugli sto iz kog su mogli da izađu zaključci.

Dakle, nemojmo da kritikujemo samo da bismo kritikovali, nego da malo zađemo u suštinu onoga čime su se ljudi bavili i čini mi se da to u dobroj meri zavisi od pojedinca. Zato i na kraju mislim da kada govorimo o broju ministarstava, to je zaista daleko manje važno od činjenice ko će biti ministri koji će pokrivati resore, koliko će odgovoriti zadatku i poverenju, pre svega, koje će im ukazati gospođa Brnabić, a ono što je najvažnije jeste da je ovo treća Vlada Ane Brnabić i to ne Vlada voljom bilo koga od nas koji sedi u sali, nego vlada voljom građana. Ovo je vladajuća većina koja je i na ovim izborima dobila poverenje upravo zahvaljujući tome što je radila u proteklom mandatu i kao izvršna i kao zakonodavna vlast, tako da dovoditi u pitanje danas jeste svrsishodno kada ste opozicija, ali opet kažem, treba biti racionalan jer je pitanje vlasti i opozicije relativno i svi se negde borimo da zamenimo uloge. Mi da sačuvamo svoju vladajuće većine, vi, uvažene kolege, da nas pobedite.

Ali, probajte da u toj trci nekako budemo pitki za ovaj narod, da ne dođemo do faze da i sami sebe ne možemo da slušamo, a kamoli da nas neko gleda i da nam ne bude primarno da li nas slušaju, da li ima direktnog prenosa, da li ima naslovne strane, nego da bude primarno ono zbog čega, na kraju krajeva, jedan ozbiljan procenat nas prima platu u Skupštini Srbije, što znači da odgovorimo i vodimo računa o tome šta ćemo ovde uraditi, a ne kakva će slika i kakav će snimak odavde izaći i kakav će biti taj mini isečak koji ćemo okačiti na društvene mreže. Odgovorno tvrdim da, zahvaljujući tome, niko nije osvojio vlast, niko nije vladao Srbijom i niko nikada neće. Čak iako je jednom Srbija podlegla jednom medijskom pritisku, to nije bilo tako davno, tu grešku, sigurna sam, srpski narod neće ponoviti dva puta.

Poslanici SPS će onako kako je šef poslaničke grupe Đorđe Milićević rekao, podržati Predlog zakona o ministarstvima sa punim poverenjem u izbor gospođe Ane Brnabić, kada je u pitanju buduća Vlada Srbije, jer sam sigurna da, čak i ako bude grešaka, to će biti ljudi koji će čuti i naše sugestije i naše zamerke, a na nama je da budno pratimo njihov rad i unapredimo ga onoliko koliko imamo i sposobnosti, ali pre svega obavezu prema građanima Srbije koji su nam ukazali poverenje.

Hvala vam.

Hvala, potpredsedniče.

To što nisu tu ja mogu da razumem. Ovde je rečeno mnogo stvari na koje bi bilo hrabro sačekati odgovor.

Poštovani predsedniče Skupštine Srbije, gospodine Orliću, uvaženi predsedniče Republike, dragi zemljaci, ja vas neću zvati kolegama, građanke i građani Srbije, važna tema već dva dana u Skupštini Srbije, čuli smo mnogo stvari. Što se mene tiče, je sam čula najvažniju već u prvom satu vašeg izlaganja, uvaženi predsedniče Republike, meni je bilo dragoceno ono što ste rekli: „Nikada i ni pod kojim okolnostima neću priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova“. Na tome vam hvala.

Kažem ovo kao raseljeno lice sa Kosova i Metohije, jedna od 250 hiljada u čije ime bi trebalo da danas govorim, zbog toga ću biti verovatno manje emotivna nego neki koji su pre mene govorili i pozivali se na emocije, ali više racionalna, kud i kamo, jer ja pričam o onome što se desilo iz prvog lica jednine, ne nikako po čuvenju.

Izveštaj koji je pred nama, za njega bi mogao da glasa svako ko nema nameru da ide na ruku direktno Aljbinu Kurtiju i nemojte mi zameriti što ovo ovako kažem, jer je ovako, ali pre svega toga hoću da nas opomenem. Svi smo se setili u jučerašnjem danu grešaka koje smo pravili, uključujući i onu u kada smo oslobodili Aljbina Kurtija. Bojim se da ne napravimo još jednu grešku, pa sam zato tražila transkript govora prvog govora prvog poslanika koji je juče govorio, Šaipa Kamberija koji se baš svojski potvrdio uz pomoć čak i Evrope da nekako namakne te glasove i uđe u parlament Srbije, koji ne da ne poštuje, nego je grubo prekršio svoju zakletvu i Ustav govoreći juče.

Rekao je, u transkriptu stoji: „Kosovo je nezavisno od Srbije i šta god da želite da tamo ostvarite, morate to postići u dogovoru sa tamošnjim vlastima, a ko će biti na vlasti Srbija nema uticaja“. Šta on lično misli, to mene ne zanima, ali šta ne sme da izgovori u parlamentu Srbije – e, ovo.

On je pričao i o nekom reciprocitetu, prepisao je valjda to od svog mentora, jer Aljbin Kurti kad bi hteo da se bavi politikom, on zamišlja sebe kao lidera velike Albanije. U tom smislu je on preskočio i Edija Ramu i sve Albance u Srbiji. On sebe vidi kao nekog vođu, njegovo je pravo da svoj odraz u ogledalu vidi kako hoće, a naša je obaveza da mu objasnimo da se to što on vidi leči u civilizovanim zemljama. Ako ne može na Kosovu, može u Srbiji, neka dođe, pomoći ćemo. Ne bi bilo prvi Albanac koga smo lečili.

Zato vas molim da razmislimo, ako već nismo to rekli, da li treba da odgovara Šaip Kamberi, pošto su našim Srbima zbog podrivanja tzv. „Ustava“, tzv. „Kosova“ zabranili ulaz čak i onda kada su samo išli da telom brane svoje ljude, svoje radnike, svoju braću, svoje sestre, svoju decu.

Nemojte da zarad toga što smo pacifisti i to je srpski, ponovo pravimo greške, da nam za pet godina Kamberi neki sa neke druge pozicije ne bi izazvao nostalgiju što ga ne uhapsismo danas. Mislim da osnove ima.

Sa druge strane, moja treće pomenuta ovde bezbroj puta, predsednik privremenog organa sedi na galeriji, ne može da kaže ono što ja hoću, ne moramo mi danas u Goraždevcu, odnosno možemo da postavljamo solarne panele, nije to neki izazov. Tamo je napravljen vrtić, tamo je napravljen dom zdravlja, tamo ima igralište. Oni samo nemaju uvek miran san ili uvek imaju nemiran san zato što su stalno na nišanu. Govorim o Goraždevcu ne zato što je najugroženiji. Nema na galeriji niko ko živi na Kosovu i Metohiji a da je manje ugrožen od Goraždevca ili bilo koje enklave, nego govorim o Goraždevcu s punim pravom. Govorim o svojoj Metohiji zato što vam je mnogo toga rekla Danijela, ali je niste čuli, čini mi se. Niste je ni slušali. Što bi bilo uopšte važno šta mi o čijoj kući govorite imamo da kažemo u parlamentu Srbije? Vama je verovatno nevažno. Ja nosim gorak ukus samo zato što kada završim ovu sednicu čuće se iz Prištine likovanje, jer će kako god mi govorili, kakve god bile političke razlike, oni govoriti samo o tome kako nismo jedinstveni zato što oni naspram nas kada su u pitanju Srbi i pokolj prema Srbima jedinstveni su uvek i to ne samo na Kosovu.

To je ona razlika koja postoji između nas i njih. Nikada nismo naučili da nacionalni interes stavimo ispred ličnog, ispred partijskog, ispred politike, ispred politikanstva, ispred jeftinih pokušaja da ovde optužujemo jedni druge, ne znajući pri tom o čemu pričamo. Ovde su izgovorene optužbe na račun SPS od strane nekog ko ne znam da li je naučio da izgovori SPS, jer je starija od njega, godinama postojanja.

Šta su greške ili nisu greške, trebalo je ih živimo da bismo danas mogli da kažemo – da, pogrešili smo. Ima li SPS grešaka iz perioda? Ako biste mene čuli šta mislim šta je najveća greška Slobodana Miloševića, silno biste mi zamerili. Ja sam tu daleko ekstremnija nego što je on ikada bio. Ako ćemo danas da svoju nemoć, svoju nedoraslost ovom problemu svedemo na kriv je Lazar, Sloba, Petar do Aleksandra Vučića, nećemo daleko. Uvek ćemo mi da imamo nekog novog Aleksandra, Petra, Slobodana, Marka, Miloša da ga okrivimo.

Nego ajte da jednom imamo nekome kome ćemo da pomognemo. Možda bi ja imala šta i da vam zamerim, predsedniče Republike Srbije, ali znate šta nemamo? Nemamo alternativu za ono što vi radite, a obraz mi ne dozvoljava da ako nemam pametnije rešenje kritikujem vaše. To je stvar malo i vaspitanja. Ne učestvujete vi u dijalogu. Kamo sreće da vi imate dijalog. Vi imate s jedne strane nerealne želje ljudi koji prilično, čini mi se, gube zdrav razum, ali zato imaju podršku jer to tako odgovara i pokušavate da odbranite ono što se odbraniti može. Je li lako? Nije. Hoće li biti lako? Neće.

Svašta se ovde čulo, pa i to da treba uključiti Skupštinu, odnosno da Skupština treba da ima značajniju ulogu. Moram nešto da vam kažem. Nisam ja kratko narodni poslanik. Skupština ima vrlo aktivnu ulogu kada je u pitanju rešavanje problema Kosova i Metohije. Svako od nas pojedinačno koji se našao na bilo kom sastanku koji se dešavao naročito van Srbije imao je priliku da govori o tome da Kosovo nije nikakva nezavisna država, nego južna srpska pokrajina iz našeg ugla gledano.

Svako od nas ko se sreo sa ambasadorima imao je priliku da objasni kako mi gledamo na tu otvorenu ranu koju imamo, ako je za sve nas ona otvorena rana. Imate pravo i da ona te ne bude. Ne mogu da tražim ni od koga da ima razumevanje za moje izlaganje kada ja govorim o nečemu što je moja kuća. Ja bih svakako imala za izlaganje svakoga od vas ko govori o svojoj kući.

U tom smislu i kada je juče ovaj nesretni Kamberi pričao o nekom reciprocitetu iskljujemo to kao neki razgovor između dve države, ali ako bismo to sveli na reciprocitet između dva naroda, a ja kada uzmem u obzir da mu je mentor Kurti, onda bi to značilo da ja danas treba nekoga od vas molim da idemo da iselimo Kamberija. To je reciprocitet u odnosu na ono što se meni desilo. Kamberijevi su mene oterali iz kuće. Jel na taj reciprocitet poziva Kamberi za svoje sugrađane u Bujanovcu, Preševu i Medveđi? I ko je uopšte da govori u njihovo ime? Jedva je namakao taj broj glasova koji mu je trebao govoreći da su to neki šiptari đavoli koji nisu glasali za njega.

Pošto smo svi prilično umorni, skratiću svoju diskusiju u odnosu na ono što bi mogla da kažem, sigurna sam, kao i većina ovih ljudi. Još jednom ću da vas zamolim za jednu mnogo važnu stvar. Šta god da ovde jedni o drugima mislimo i kolike god političke razlike da postoje, setite se da kad ih naglas kažemo nekome pomažemo da ostvari svoj cilj. Njihov cilj je velika Albanija.

Da li animozitet i političko neslaganje sa Aleksandrom Vučićem, SNS, Ivicom Dačićem, SPS, može da vam da za pravo da pomognemo Aljbinu Kurtiju, jer bi ovde da skupljamo političke poene? Ne. Možda je ova sednica Skupštine o Kosovu, predsedniče, zakazana prerano, možda je ovaj saziv trebao da sačeka da uvežba i Poslovnik o radu i način na koji se radi na nekim drugim temama, pa da zreli politički uđemo i razgovaramo o najvećem nacionalnom pitanju. Nažalost, ovo pitanje je pitanje koje često ne može da čeka i da ne bi čekalo hteli smo da o njemu razgovaramo.

Finalno, poruka za sve one koji nas prate, naročito iz privremenih institucija u Prištini – ne računajte da Srbija nema većinu da se izbori sa vama, protiv vašeg stava da je Kosovo nezavisno. Uvek ima većinu da vam kaže da nije, uvek ima većinu da zaštiti svoj narod i svoj interes i uvek će imati većinu da vam objasni koliko ste tako mali, jadni, zli, ali bez snage da pobedite narod koji je sto puta stradao. Stradaće i 101 put, ali ne kao gubitnik, ne u ratu, ovog puta za stolom. Hvala vam.

Hvala, potpredsedniče, Orliću.

Uvažene koleginice i kolege, poštovani građani Srbije, pre svega u završnici ove poslednje sednice Dvanaestog zasedanja, želim da se u ime svih poslanika SPS zaista zahvalim građanima Srbije na jednoj saradnji. Svesno ću je zvati saradnja zato što smo kao poslanička grupa dobili bezbroj inicijativa, dobili bezbroj predloga na koje smo probali da odgovorimo i koje smo uglavnom u formi poslaničkog pitanja uputili Vladi i došli do rešenja koja su bila na opšte zadovoljstvo.

Želim da se zahvalim i svima vama koji ste sedeli u ovom sazivu zajedno sa nama, koliko god nas neko doživljavao kao nelegitimne, legitimne, šta god bila nečija volja, bilo je zadovoljstvo čuti sve ono što se dalo čuti u proteklih godinu i po dana.

Ipak, posebnu zahvalnost, da bismo bili dostojni broja koji smo imali u ovoj sali i prava na većinu, dugujemo kolegi Glišiću, zato što je kao jedini predstavnik opozicije, rekla bih, pokazao da možete biti opozicija vlasti, ali nikada opozicija svojoj državi. Hvala vam, to je bio dobar primer. Nadam se da će ukoliko se građani Srbije opredele i ukažu poverenje nekim opozicionim strankama koje će trčati ovu trku, da će biti neko ko će pratiti ono što ste radili, a sve u interesu da finale svakog zasedanja koje je pred nama bude za dobrobit građana Srbije, jer zahvaljujući njima svi sedimo ovde gde jesmo i sedeći svaki budući saziv.

Mnogo je uradio ovaj saziv, mnogo je akata iza nas, o tome smo govorili. Ono što je važno naglasiti, a ja ću se bi dozvoliti luksuz, jer mislim da sam u pravu, ukoliko sada izađete na sajt Skupštine Srbije, videćete da je broj akata koji su u proceduru nula. Čestitam svima nama, najpre predsedniku Skupštine. Prvo zato što imam pravo na subjektivni pristup, jer se radi o predsedniku SPS. Pokazali smo šta znači profesionalno raditi svoj posao. Pokazali smo šta znači odgovoriti poverenjem ljudima koji su vam poverenje ukazali i čvrsto verujem da u izbornoj trci koja je pred nama, koja će se završiti 3. aprila, pokazaće se da naš trud nije bio uzaludan.

Sa svojim kolegama iz Jedinstvene Srbije, kao jedna koalicija koja jako dugo traje na političkoj sceni Srbije, i trajaće još, suflira kolega Voja, i u pravu ste, još jednom ćemo izaći pred ljude tražeći poverenje da pomognemo da se reše njihovi, a ne naši problemi.

To je, čini mi se, najvažnije od svega – imati jedan širi pristup, koji nije ličan, koji nije posledica potrebe da profitirate, najvažniji je za budućnost Srbije i za njeno trajanje na ovom dobrom putu.

Sve kolege pre mene govorili su o tome koliko smo uradili i unapredili, pre svega status ekonomski i finansijski naše države, onda i koji god hoćete. Ulazilo se u različite probleme, odgovaralo na različite prozivke. Ništa od toga ja danas neću uraditi, jer mi je zaista namera bila da potrošim jako malo vremena, a pre svega zbog toga da se zahvalim onim ljudima koji su imali strpljenja, bili uporni, ispratili zasedanja, sugerisali, kritikovali, hvalili. Sve je to za ljude. Pametni ljudi iz toga vuku pouke.

Ubeđena da smo svi naučili koje greške ne treba ponoviti želim vam sreću u trci koja je pred nama. Čvrsto verujem da će kampanja biti na jednom civilizovanom nivou, iako ne obećava, ali ako na kraju sagledamo suštinu shvatićemo da sami ne moramo uvek prihvatiti ono što nam se diktira od prekoputa. Svako ima pravo da ostane dostojanstven onoliko koliko je navikao da bude i kako je vaspitan.

Sa tim ću završiti. Hvala i Sekretarijatu Skupštine Srbije koji je uvek bio na raspolaganju poslanicima, ne samo zato što je to njihova obaveza, već zato što se radilo o odgovornim ljudima.

Još jednom, puno sreće svima. Građanima Srbije neizmerna zahvalnost. Možda se i vidimo u nekom drugom sazivu, ako ne personalno, onda sigurno sa nekim drugim predstavnicima SPS.

Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice Kovač.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, uvaženi građani Republike Srbije, ovo je jedna od poslednjih sednica u ovom sazivu Narodne skupštine, ne računajući današnju posebnu sednicu na kojoj ćemo potvrditi ustavne promene koje se odnose upravo na pravosuđe, tako da sudije i zamenici tužioca koji se danas biraju imaju tu čast da su poslednji koje bira Narodna skupština Republike Srbije i koji će položiti zakletvu pred predsednikom Narodne skupštine.

Ustavne promene, o tome smo često i dugo govorili, omogućavaju veću samostalnost sudske vlasti i to jeste bio cilj i ideja, kao jedne od tri grane vlasti u smislu pre svega načina izbora nosilaca pravosudnih funkcija, ali treba imati u vidu da ta činjenica podrazumeva još veću odgovornost pravosuđa, odnosno sudija i tužilaca, za očuvanje pravnog poretka, za zaštitu zakonitosti i obezbeđenje prava građana u postupcima pred pravosudnim organima. To znači i pravično suđenje, to znači i borbu sa kriminalom, to znači odgovornost za stanje u celokupnom pravosuđu.

Još jednom ću odavde, osim što ću reći da će poslanička grupa SPS podržati predloge sa kojima ste danas došli, ja vas molim da pre svega kao odgovorni ljudi, a nesumnjivo to jeste, ozbiljno shvatite ulogu koju vam je Narodna skupština prepustila.

Mi smo jedini saziv, čini mi se, u istoriji, a gotovo da mogu da tvrdim da i u budućnosti ne bi bilo takvog koji bi bio spreman da se odrekne svojih ovlašćenja u korist najpre građana Srbije, što za sve vas koji ste predstavnici ovih grana vlasti znači da morate biti duplo odgovorniji, profesionalniji i najmanje sujetni kada budete birali svoje kolege na pozicijama od kojih zavisi kvalitet života naših građanki i građana.

To je zadatak svih nas zajedno koji smo nosioci vlasti po Ustavu i ja nemam nikakvu dilemu da će to tako i biti. Koliko god su ove ustavne promene bile kritikovane, u dobroj meri jedan procenat ljudi ih nije razumeo, a ja se iskreno nadam i čvrsto verujem da će praksa pokazati koliko smo bili u pravu kada smo tako nesebično, potpuno svesni svoje odgovornosti, prepustili svoje pravo ljudima koji su školovani da se time bave.

Ja ću danas iskoristiti priliku da se malo osvrnem i na rad ovog parlamenta, sasvim svesno i motivisana svim onim što smo kao narodni poslanici u proteklom periodu o sebi mogli da čujemo, da vidimo, da pročitamo, ne zato što imam potrebu da bilo koga od nas odbranim ili amnestiram, nego zbog toga što želim da kažem, pre svega da počnem sa konstatacijom da smo u ovom mandatu imali pre svega jedan dinamičan rad, koji podrazumeva usvajanje i, reći ću vam cifru, preko 200 zakona i drugih akata.

Naš se rad u ovom mandatu zaista nije svodio samo na sednice odbora i parlamenta, već i na druge aktivnosti. Tu pre svega mislim na aktivnosti stalnih delegacija Narodne skupštine u međunarodnim institucijama, na aktivnosti političkih grupa prijateljstva koje su jako važne, na rad Ženske parlamentarne mreže, na aktivnosti GOPAK-a i svih drugih oblika saradnje.

Ovaj saziv parlamenta imao je nekoliko važnih aktivnosti i ostaće zapamćen po izuzetno važnim aktima. Najpre su to sprovedene ustavne promene i o tome sam već govorila. Ali, ono što takođe treba posebno istaći, jeste ogroman doprinos predsednika Narodne skupštine, gospodina Ivice Dačića, ugledu i ulozi parlamenta, i to u dva značajna segmenta. Jedno je parlamentarna diplomatija, kojoj je predsednik Dačić pre svega svojim iskustvom dao jednu posebnu vrednost, koristeći svoja diplomatska znanja, svoja iskustva, međunarodne kontakte koje je gradio i ostvario još kao ministar spoljnih poslova. Gotovo da nije bilo stranog diplomate, od ambasadora pa do visokih državnika mnogih država, koje predsednik Narodne skupštine nije primio i sa njima razgovarao, pokazavši da su parlamentarna diplomatija i tzv. meka diplomatija danas značajno diplomatsko sredstvo, od ogromnog uticaja na unapređenje međunarodnog ugleda Srbije, posebno u borbi za očuvanje državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje, kao najosetljivijeg pitanja kojim smo se bavili.

Jasno rečeno, to je borba za zaštitu pre svega naših nacionalnih i državnih interesa na KiM, to je kontinuitet naše državne politike, ali i politike SPS koja je bila deo vladajuće većine. Predsednik Dačić je na najbolji mogući način to sprovodio i na ovoj državnoj funkciji.

Drugi značajan segment parlamentarnih aktivnosti jeste međustranački dijalog i mi danas imamo tačku dnevnog reda - Izbor nove Republičke izborne komisije, ustupak koji je napravljen, izborni zakoni koji su doneti, koji su proizašli pre svega iz tog dijaloga. Pokazali smo da dijalog nema alternativu, da uprkos političkim razlikama mora da se razgovara i iz tog dogovora učinili ne male ustupke kao vladajuća većina. To je još jedan od uspeha ovog saziva parlamenta, što zaista nismo primarno vodili računa o svojim interesima. Jer, ako sagledate promene izbornih zakona, onda će svako ko ima nameru da korektno to komentariše reći da su najoštećenije upravo predstavnici partija i stranaka koje čine vladajuću većinu.

Mi smo pružili ruku, omogućili uslove koji su se tražili. Jedan ozbiljan procenat zahteva je bio potpuno nerealan ali smo ih sveli na realnu meru, napravili ustupke. Jedino što nismo uspeli da uradimo i što nije do nas, to je da građani daju poverenje svima onima koji će dobiti šansu da se po povoljnim uslovima definitivno kandiduju i kandiduju svoje predstavnike za parlament Republike Srbije.

Da biste dobili poverenje građana, ja sam o tome govorila i pre par dana, morate im objasniti šta je ono što ćete uraditi za sve njih. Narodni poslanici su, ne samo u nazivu nego i u praksi, predstavnici naroda i morali bi to biti. Svaka ona lista koja bude formirana na način da će kandidovati ljude koji razumeju probleme svoje sredine iz koje dolaze, probleme svog okruženja, ne deleći ljude na to ko kome ideološki pripada, ubeđena sam, u Srbiji će dobiti najveće poverenje.

Nije zabranjeno brutalno kritikovati sve one koji ne misle isto kao vi, nije zabranjeno koristiti se najprljavijim metodama u političkoj borbi, ali je nemoralno. Mi imamo pravo da opomenemo na nemoral, jer je ovaj saziv takođe saziv, jedini i prvi, koji je doneo Kodeks o ponašanju narodnih poslanika. Nisam sigurna da bi neki drugi to uradili.

Ako nam budu spočitali da smo to morali - ne, nismo. U ovoj sali u ovom mandatu je sedeo ne mali broj ljudi koji je imao čast i privilegiju da i u prošlom sazivu bude poslanik. Sećamo se mi raznih performansa koji su trajno probali da uruše pre svega integritet jedne ovakve institucije. Bio je ozbiljan posao vratiti poverenje građana u instituciju Narodne skupštine Republike Srbije i u narodne poslanike pojedinačno, jer smo, nažalost, često bili svedeni na to da nas tumače kroz pojedince.

Niko od nas ovde nije isti, niko od nas ovde nije sličan. Svi mi imamo i svoje ideje i svoje mane i svoje vrline i odgovorni smo za ono što smo uradili, ili možda još više za ono što nismo. Jer, onaj ko radi, taj ima pravo i da pogreši. Onaj ko ne radi, on nema pravo ni da govori.

Dakle, poštovani građani Srbije, parlament Republike Srbije u ovom sazivu je proglašavan i za jednostranački i za parlament koji isto misli, da vlada jednoumlje. Ne, ovo je parlament koji je ukazao poverenje Vladi Republike Srbije koja je došla sa, kako sam u startu rekla, preko 200 zakona i akata o kojima smo razgovarali i razgovarali smo. Nismo mi te akte usvajali samo klimajući glavom.

Ako se neko bude bavio statistikom, shvatiće da svako ko je ozbiljno želeo da bude narodni poslanik probao je da doprinese na način na koji je to moguće, a to je u diskusijama na odborima, u plenarnoj sali, podnošenjem amandmana, razgovorima u predfazi kada su zakoni u pitanju. Tako smo i došli, preko radnih grupa, do Ministarstva za društveni dijalog sa kojim smo imali na bezbroj tema okrugle stolove. Zašto? Da bismo pre svega uspeli, i apsolutno sam ponosna na to, da donesemo jedan od zakona koji se takođe dugo čekao, a to je Zakon o rodnoj ravnopravnosti, čini mi se možda najvažniji za ovaj saziv.

Druga stvar koja je jako važna je da je posle 10 godina pre par dana usvojen i Zakon o socijalnom preduzetništvu. Dakle, ovaj parlament se bavio pitanjima koja su od važnosti za svakog građanina i građanku Srbije. Ja želim da verujem, i sigurna sam zapravo, da će građani Srbije kojima ne fali ni mudrosti ni intelekta umeti da izaberu i 3. aprila, za kada su najavljeni parlamentarni, predsednički, ali i lokalni izbori u određenim sredinama.

Najgore će od svega biti ako motiv za izlazak na izbore bude bio inat, jer iz toga izađu loša rešenja. Dakle, molim građane Srbije da kada budu razmišljali o tome ko će činiti budući saziv budu svesni da će ti ljudi u ovoj sali, zahvaljujući ovim jedinicama, moći da kažu, urade, pomognu ili odmognu. Svako pojedinačno ima svoju biografiju i nije teško proceniti kako će to izgledati na kraju.

Koliko će biti onih koji će se sakriti iza jakih imena? Verovatno mnogo, ali to zato i jesu parlamentarni izbori i tu zato i ima po 250 predstavnika na svakoj listi.

Nemam ja nikakvu dilemu da će lista SPS i JS, to je jedna tradicija, jedna koalicija koja, čini mi se, najduže traje na političkom nebu Srbije, dobiti poverenje, zato što sam ubeđena da se ljudima iz ove koalicije i veruje i ima razloga da se veruje.

Svim učesnicima zaista želim sreću.

Ono što je najvažnije na kraju reći i što moram da naglasim jeste da mi je, uprkos kritikama na koje smo naišli, kao jednoj od vas, bilo zadovoljstvo da se poslom narodnog poslanika bavim u proteklih godinu i po dana, koliko je trajao ovaj mandat.

Uvažena gospodo predstavnici sudstva, još jednom napominjem, dobijate danas jednu važnu istorijsku ulogu. Čvrsto verujem da ćete njoj odgovoriti. Građanima Srbije kažem da sam ubeđena da parlament Republike Srbije nije pogrešio kada je svoja ovlašćenja preneo na vas, zato što zaista treba da budete nezavisni, ali to apsolutno znači da morate biti krajnje objektivni i raditi isključivo u interesu građana.

Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem potpredsednice. Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, građani Srbije, govorimo o paketu ugovora o kreditnim aranžmanima koje predlaže Vlada i o kojima će Narodna Skupština svakako odlučivati u danu za glasanje. Oni jesu namenjeni pre svega realizaciji započetih infrastrukturnih projekata, ali i novih projekata za realizaciju, pre svega, razvojnih ciljeva Srbije.

Zato ja mislim da ove kredite možemo i moramo svrstati u razvojne, a ne nikako u potrošačke. Dakle, u pitanju je nekoliko kredita koji se odnose na infrastrukturne projekte u oblasti saobraćaja, a pred nama su i krediti koji se takođe odnose na tzv. cirkularnu, odnosno zelenu ekonomiju, što je deo, pre svega zelene agende.

Da podsetim da smo otvaranjem Klastera 4. koji obuhvata i zelenu agendu, čiji je noseći deo Poglavlje 27. a to je zaštita životne sredine, preuzeli obavezu da mnogo brže i aktivnije, pre svega uskladimo privredni razvoj sa zahtevima očuvanju životne sredine, odnosno, da realizujemo globalne ciljeve održivog razvoja, kako bismo sačuvali našu planetu Zemlju, od daljeg uništavanja, u čemu na žalost, čovek ima glavnu i ključnu ulogu.

Srbija se opredelila kao članica UN, za koncept održivog razvoja, a deo toga jeste svakako politika upravljanja otpadom, koji je jedan od velikih zagađivača iskreno i treba priznati da je zelena agenda skupa, da je zaštita životne sredine i okoline, i odgovorno upravljanje prirodnim resursima izuzetno skupo. U tom kontekstu, ja lično posmatram i kredite koje Srbija uzima, pre svega za realizaciju nekoliko projekata, odnosno programa.

Govorimo pre svega o programu za otpornost na klimatske promene i navodnjavanje u Srbiji, koji je u fazi 2. kao i program čvrstog otpada, koji će se finansirati iz dva izvora.

Upravljanjem otpadom u Srbiji je regulisano zakonom, a sprovođenje tog zakona zahteva značajne investicije, jer nije u pitanju samo odlaganje otpada na bezbedan način, već i reciklaža, odnosno posmatranje otpada, kao sirovine u tzv. cirkularnoj ekonomiji, što do sada nismo imali kao praksu, na primer za proizvodnju energije, problem skladištenja i recikliranja čvrstog otpada je naš veliki problem i njegovo rešavanje mora biti i strateško i dugoročno, i to zaista zahteva ogromna finansijska sredstva.

Ono što je važno, kada budu završeni reciklažni centri, oni će u velikoj meri biti samoodrživi. Jedno zaduženje za program čvrstog otpada od Evropske banke za razvoj, u iznosu od 75 miliona evra, i drugi zajam u istom iznosu od Francuske Agencije za razvoj, i oba su namenjena konkretno izgradnji četiri regionalna sistema za upravljanje otpadom i to u Somboru, Novoj Varoši, Dubokom i Kaleniću.

Treći zajam iz ove grupe koji Srbija uzima, a koji je osiguran kod kineske finansijske korporacije namenjen je velikom projektu sakupljanja i prečišćavanja otpadnih voda centralnog kanalizacionog sistema grada Beograda.

Problem otpadnih voda je, čini mi se, jedan od najvećih problema savremenog doba i nije ništa novo ako kažemo da Beograd sa tim i te kako ima problem. U budućnosti, nažalost, čitav svet može pratiti, pre svega pitanje vodosnabdevanja i prečišćavanja otpadnih voda.

Srbija, na našu žalost, danas koristi pijaću vodu i za tehničke potrebe. Beograd kao jedna velika metropola jeste veliki potrošač, a time i nedvosmisleno veliki produktor otpadnih voda koje se ne prečišćene ulivaju u naše dve najveće reke.

Time se dodatno zagađuju čiste vode naših reka i zato je izuzetno značajno da se sistemski reši prečišćavanje otpadnih kanalizacionih voda u Beogradu, što će se učiniti upravo projektom koji će Beograd realizovati uz pomoć ovog zajma.

Kada su u pitanju zajmovi za infrastrukturne projekte ja bih se osvrnula na kredit koji se odnosi na zajam u iznosu od 400 miliona evra koji će koristiti koridori Srbije, za potrebe izgradnje deonice auto-puta E-761 Pojate – Preljina, poznato kao Moravski koridor.

Gradnja ovog koridora, i nije prvi put da o tome govorimo, u dužini od 112,3 kilometara započeta je krajem 2019. godine, a njegov završetak će biti jedno veliko olakšanja saobraćajnih komunikacija zapadne Srbije sa ostatkom države, jer će ovaj deo Srbije sa, i to moramo naglasiti, ogromnim prirodnim i privrednim resursima povezati sa Koridorom 10.

Kako je rečeno na otvaranju radova na ovoj trasi, Moravski koridor će biti više od auto-puta jer će imati ugrađen sistem za odbranu protiv poplava, što je prvi takav sistem na Balkanu.

Drugi zajam odnosi se na projekat izgradnje brze saobraćajnice Novi Sad – Ruma, odnosno tzv. Fruškogorski koridor. Republika Srbija je zajmom od kineske Eksport-Import banke u iznosu od 608 miliona dolara obezbeđuje sredstva za realizaciju ovog važnog projekta jer, sigurna sam, da bi naš drug Mrka, koji nažalost više nije među nama, rekao da je važno da gradimo puteve i pruge, bez njih bismo bili odsečeni od sveta, pa i jedni od drugih.

Upravo ova dva infrastrukturna zajma omogućuju da se blagovremeno i bez finansijskih poteškoća završe započete saobraćajnice, što treba da doprinese još boljoj i bržoj povezanosti ovih krajeva Srbije sa Koridorom 10, odnosno sa svim susednim zemljama, pre svega.

Tranzitna pozicija Srbije će uz bolje saobraćajnice biti adekvatnije valorizovana, što će, u krajnjoj liniji, značiti veće prihode, ne samo od tranzitnog saobraćaja, već i bolju privrednu i turističku poziciju Srbije.

Osvrnuću se, takođe na još jedan važan projekti zajam, a to je ulaganje u centar za obuku za dualno obrazovanje, i to u Beogradu i Vršcu.

Konkretno, ova investicija se odnosi na stvaranje prostorno-tehničkih uslova za obuku u oblasti civilnog vazduhoplovstva kojom će biti obuhvaćeni svi mladi ljudi zainteresovani za ovaj vid poslova.

Srbija je i do sada bila poznata po Pilotskoj akademiji u Vršcu kao prestižnom i pre svega međunarodno priznatom edukativnom centru u oblasti civilnog vazduhoplovstva koji je završilo, ako su podaci tačni, preko 2.500 pilota.

Ova akademija je, dakle, od maja meseca 2021. godine prešla u nadležnost Ministarstva prosvete i postala prva nacionalna škola civilnog vazduhoplovstva i odmah je uključena u sistem dualnog obrazovanja.

Iz tih razloga je potrebno dobro opremiti trenažne centre u Vršcu i Beogradu i obezbediti adekvatne uslove dualnog obrazovanja koji mogu biti atraktivni i za strane studente, što Srbiji, svakako može doneti i doneće i značajne finansijske prihode od školovanja stranaca.

U tom smislu projektni zajam o kome će se Narodna skupština izjašnjavati će imati pun efekat, jer svako ulaganje u obrazovanje nedvosmisleno je najbolja investicija pre svega u budućnost društva.

Osvrnuću se još i na još jedan predlog zakona, a to je zakona o potvrđivanju Sporazuma o osnivanju Međunarodne investicione banke, po meni jako važan.

Naime, Republika Srbija je odlučila da uđe u članstvo ove značajne međunarodne institucije koja uživa veliki međunarodni rejting. Ona je specijalizovana za srednjoročno i dugoročno finansiranje projekata čiji je cilj, pre svega, podrška ekonomskom razvoju država članica i pozitivan društveni, ekonomski i ekološki uticaj.

Istovremeno, Međunarodna investiciona banka nudi direktno finansiranje i kredit u partnerstvu sa drugim finansijskim institucijama, kao i preko partnerskih banaka, naravno.

Članstvo Međunarodne investicione banke danas čine, rekla bih, ni malo zanemarljive države, poput Ruske Federacije, Republike Bugarske, Republike Kube, Češke Republike, Mađarske, Rum6unije, Slovačke Republike, tako da je za Republiku Srbiju izuzetno značajno da postane članica ove prestižne međunarodne institucije.

U tom smislu, zaista kao poslanička grupa SPS podržavamo potvrđivanje Sporazuma kojim će Srbija obezbediti status članice ove banke.

Sasvim na kraju, da zaključim, koliko da se uvek sa zebnjom prihvata jedan ovakav predlog koji znači dodatno zaduživanje, ovo jesu krediti koji će u dobroj meri prvo biti isplativi, jer, kako sam rekla na početku, tiču se infrastrukturalnih projekata i projekata zaštite životne sredine.

S druge strane, kada ovakve projekte krenete da realizujete onda nedvosmisleno možete da kažete da je država finansijski i ekonomski potpuno stabilna i da može dugoročno da planira i na ovaj način se zadužuje da bi unapredila status svih svojih građana.

Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane kolege i građani Srbije, zaista važan set zakona, pre svega izbornih, lepo ste o tome govorili svi pre mene, ali i ne manje važni zakoni koji prate ove izborne zakone koji jesu trenutno u fokusu u Srbiji.

Međutim, reći ću nešto, prosto, pre svega zato što smo svi u ovoj sali, a to je da godinu i po dana koje su iza nas pokazale su našu rešenost da zaista uradimo sve ono što je do nas kao narodnih poslanika i što se od nas očekivalo kada je rad zakonodavne vlasti. Pomogli smo onoliko koliko smo mogli uprkos otežanim okolnostima, činjenici da je i Kovid - 19 i te kako opterećivao uslove za rad svih, pa i nas ovde.

Posledice svega toga što smo uradili su niz zakonskih rešenja, bezbroj akata koje smo doneli, ali i izborni zakoni o kojima govorimo danas, pre svega zato što se radi o izbornim zakonima, i o tome su govorili svi pre mene, koji su prosto proistekli negde iz jednog međustranačkog dijaloga koji se vodio na dva fronta pod budnim okom, rekla bih, predsednika parlamenta, gospodina Ivice Dačića. To nije bilo ni malo lagano u ovim okolnostima.

Mogla bih i da se složim sa nekima od mojih kolega koji su govorili da ovakve izmene izbornih zakona jesu direktno na štetu vladajuće većine. I jesu.

Napravili smo ustupke za koje gotovo mogu da tvrdim da se ne bi dogodilo da je bilo ko drugi odlučivao o tome, ali nije loše da u 2022. godini, neposredno pred nove parlamentarne izbore koji će se dogoditi 3. aprila, omogućimo sve ono što neko smatra kvalitetnim uslovima da bi uopšte učestvovao na izborima. Čak, moram priznati, iz mog ugla gledano, da smo zakonska rešenja doneli tako da im u dobroj meri pomažemo i da na tim izborima osvoje onoliko koliko im je potrebno da bi učestvovali u parlamentarnom životu.

Sve ono što je bilo do poslanika u Skupštini Srbije uradili smo, sve ono što je moglo da se dogovori probali smo da dogovorimo, ostalo je još samo da svojim programima, nadam se da će to biti način na koji će animirati građane, da ne kažem ubeđivati, dođu do onog procenta koji bi im odgovarao i kojim bi bili zadovoljni.

Da li će i koliko građani imati poverenje u sve nas i nas koji smo donosioci ovih zakona i sve one koje treba da izaberu i povere im pravo i dozvole mogućnost da uopšte odlučuju o nekim budućim zakonima, zavisi od toga šta ćemo pred njih izneti.

Ako to budu politikanske parole koje su bez sadržaja, ako to budu banalne izjave koje smo često gledali, pretnje ili kojekakve, sada već ne mogu više ni da se setim, a da upotrebim prosto neke termine koji su za jedan civilizovan rečnik, jer citirati bi bilo teško, onda će se, verovatno, sudariti kvalitetne ideje i kvalitetni programi oko boljitka za sve građane Srbije. Ukoliko ne budu imali jedan takav koncept, onda je zasigurno da vladajuća većina koja danas postoji neće imati nekih većih problema ni u perspektivi.

Dakle, definitivno je cilj bio da se izborni proces negde još više demokratizuje i decentralizuje, da se te izborne procedure pojednostave, opet kažem, isključivo i samo zbog toga da bi motivisali sve one političke aktere koji bi da utiču na kreiranje političkih odluka, ali i da bismo napravili, pa da, lepo je to rekao kolega Đukanović, možda neki ustupke koji nisu bili neophodni za one koji će svakako i ovakav zakon i ovakve izmene kritikovati kao neadekvatne, kritikovati kao nedovoljne, kritikovati sa neke pozicije sa koje još uvek nismo našli model kako tačno da im pomognemo da građani Srbiji poveruju u ono što pričaju i obezbede im prostor da eventualno sa svojim predstavnicima uđu u visoki Dom, odnosno parlament Republike Srbije.

Ne bih dalje trošila vreme na sve ono o čemu ćemo svakako kao političari svi razgovarati u predizbornoj kampanji, ali ću reći još jednu po meni jako važnu stvar, a to je da me kao ženu raduje, o tome ste, ministarka, govorili, rešenja kojima se zahtevaju da se i u RIK-u pre svega vodi računa o manje zastupljenom polu i da smo ozbiljno shvatili Zakon o rodnoj ravnopravnosti.

S tim u vezi, ja sam dozvolila sebi luksuz da sa pozicije narodne poslanice iskoristim svoje pravo, predložim amandman, zatražim još veću zastupljenost žena na izbornim listama. Ipak, u finalu sam odlučila da takav amandman povučem.

No, moja ideja nije bila bez osnova, ona je bila pre svega motivisana činjenicom da, polazeći od te prirodne statistike, dođemo do ravnomernog prava da odlučujemo i u političkom životu.

Ne pričam o tome sada sa žaljenjem, sigurna sam da će neki parlament sutra ili prekosutra doneti takvu odluku, ovo pominjem isključivo zato što sam naišla na brdo argumenata koji su demantovali da sam u pravu. Sve sam ih saslušala, neki su bili opravdani, neki ne, ali sam naišla i na podršku za koju želim da se zahvalim pre svega predsedniku Skupštine, a onda i predsedniku Republike sa pozicije dve važne funkcije, dva, rekla bih, najuticajnija čoveka u Srbiji su razumela i moju težnju i činjenicu da u Srbiji živi 54% žena. Dakle, neka smo mi imali i takav amandman za sva ta buduća vremena kada će se neko drugi baviti ovim amandmanom ili će to postati neko prirodno stanje.

Ono što je važno i na šta ću se svakako osvrnuti, ja ne znam da li je ovo što čujem u sali je dobacivanje na temu ovog amandmana ili se kolege među sobom šale na neku drugu temu, ali je simpatično, ono što mi je važno jeste da imamo još jedan zakon na koji bih se posebno zaista osvrnula, pre svega zato što je o tome jutros govorila ministarka Kisić Tepavčević. Meni je žao što ona sada nije tu, ali ja ću govoriti o Zakonu o socijalnom preduzetništvu za koji mislim da je jako važan i da je velika sreća da se napokon našao pred nama i da ćemo o njemu glasati.

Istina je da smo čitavu deceniju pokušavali da dođemo do zakonskog rešenja i ovo je, rekla bih, potvrda da ova vladajuća koalicija jeste, pre svega, socijalno odgovorna vlast i da vodi računa o svim društvenim grupama i njihovom socijalnom statusu.

Ovoga puta nije u pitanju socijalna pomoć države, već je u pitanju jedna podrška, pre svega, teško zapošljivim kategorijama da dođu do posla i da sami sebi stvore uslove za samozapošljavanje po modelu socijalnih preduzeća.

Sadržina i struktura pitanja kojim se bavi ovaj zakon potvrđuje ozbiljan pristup države, zaista, rekla bih, najugroženijim kategorijama stanovništva, pre svega od onih ranjivih, najranjivijih društvenih grupa, do kreativnih ljudi, koji koriste inovacije i neke nove tehnologije u koje možda ili ne verujemo ili ih ne razumemo.

Radna grupa, ako se ne varam, je postojala za izradu ovog zakona i sigurna sam da smo kao socijalisti dali pun doprinos radu i ove radne grupe koja je pokazala i pred nas poslala jedan zakon na koji, ako ja imam precizan podatak, nema čak ni amandmana, što znači da je vrlo kvalitetno napisan. Iako pokaže neke svoje nedostatke, svakako ćemo ih rešavati, jer ni jedan zakon nije donet da ne bi mogao biti unapređen.

Ja ću iskoristiti još jako malo vremena, pre svega, da naglasim da ovaj zakon jeste i podsticaj i podrška i već formiranim preduzećima kojih u Srbiji ima preko 1.200, ako se ne varam. Dakle, 1.200 pravnih subjekata koji posluju po načelima socijalne ekonomije.

Tu se pre svega radi o zadrugama, udruženjima građana, fondacijama, preduzećima za zapošljavanje invalida, poslovni inkubatori i drugi manje zastupljeni oblici. Zato i naglašavam značaj jedne ovakve socijalne ekonomije za, pre svega, pa ako hoćete, i ukupan ekonomski i socijalni razvoj društva.

Dakle, imalo bi se mnogo toga govoriti o svim zakonima koji su pred nama ne, ništa novo u odnosu na ono što su kolege pre mene govorile, ali ću zaista ostaviti vreme, zašli smo duboko u raspravu da se i kolege posle mene obrate i kažu šta misle. Reći ću samo da, svi zakoni koji se nalaze pred nama i koji se tiču današnjeg pretresa, ali i pretresa kojima ćemo se baviti i sutra i prekosutra, će svakako imati podršku poslaničke grupe SPS pre svega jer spadamo u kategoriju socijalno odgovorne partije koja na kraju baštini baš one tekovine levice koje poštuju čoveka i život od svog rada. Koliko god danas probali da nas plagiraju, negde mi se čini da u tom delu ostajemo autentični. Hvala vam.

Hvala, potpredsedniče.

Poštovane kolege, uvaženi ministre, građani Srbije, na dnevnom redu je Predlog zakona o privremenom registru državljana Republike Srbije od 16 do 29 godina, kojim se uređuje način uplate novčane pomoći za ublažavanje posledica pandemije bolesti Kovid 19 izazvane virusom SARS – KoV-2.

Ko zna koji put po redu, čini mi se da ste govorili treći put ja mislim da imamo jedan paket mera, doduše, prvi put za građane od 16 do 29 godina. Negde mi je najveća fascinacija upravo to. Zato ću se najpre obratiti toj kategoriji mladih ljudi, mladih ljudi od 16 godina koje, osim što želimo kao država, kao Vlada, kao Skupština da ih podržimo na jedan specifičan način, želimo i da im pokažemo da verujemo u njihovu zrelost i u njihovu procenu kako će, pre svega, potrošiti tih svojih 100 evra koje će dobiti kao pomoć.

Zašto ovo kažem? Ako se ne varam, imali ste neku anketu u kojoj su vam odgovarali kako će potrošiti svojih 100 evra. Tamo je bilo vrlo simpatičnih odgovora, čak i neka najava da će neko isprositi svoju devojku zahvaljujući tih 100 evra. To su sve lepi momenti koji govore u prilog onoga što je država Srbija radila u proteklih godinu dana, Skupština Srbije u ovom mandatu, Vlada Republike Srbije kojoj smo ukazali poverenje, a to je da smo verovali u mlade ljude i zaista želeli da im pružimo podršku.

Ovo je prva sednica u ovoj godini sa jednom jako lepom i jednom jako važnom temom, ja bih rekla, ali ću podsetiti i da smo u prošloj godini završili zasedanje sa jednim takođe jako važnim zakonom koji se pre svega ticao mladih ljudi, a to je Zakon o podršci porodici sa decom, koji donosi nove mere podrške, koji je svojevrsni vid podrške za sve one mlade ljude koji tek treba da se opredele da budu roditelji, bez razlike da li imaju status studenata ili sa naglaskom na to da kao studenti imaju dodatne prednosti.

Dakle, ništa nije novo kada je u pitanju politika Vlade Republike Srbije i uopšte ove vladajuće većine i ovog skupštinskog saziva, da na ovaj odgovoran način pre svega se odnosimo prema onoj mladoj generacije od koje zavisi budućnost cele Srbije.

Znam da će biti kritičara i na temu ovoga i pretpostavljam, iako nisam ispratila u kom smeru to ide, da i sada ima onih koji brinu, koji objašnjavaju da je ovo politički potez, da ovo ima zadnju nameru ili šta god. Sigurna sam da je ovo samo motivisano činjenicom da smo pre svega svi zreli i odgovorni ljudi u ovoj sali i, čini mi se, sedi najveći broj upravo onih poslanika onog godišta koje je srednje, koje je 35 plus. Evo, moj kolega Bane maše glavom - za nas nema ništa. Nema i to jeste poenta, da treba da budemo odgovorni prema našoj deci, jer dobar procenat nas već ima decu koja će moći da apliciraju za ovih sto evra. To je u stvari i bila, čini mi se, težnja, ili sam ubeđena da jeste, ispravićete me ako grešim, a to je da se pokaže taj jedan roditeljski odnos države prema svojoj mladoj generaciji koja zaista treba da trasira neke nove puteve.

Šta je još jedna važna poruka koju nikako ovi mladi ljudi ne smeju da zaborave? To je da nikada ne smeju pristati na manje odgovoran odnos države prema njima. Bez razlike kako će se menjati vlade, kako će se završavati neki izbori, neka ovo bude reper. Neka vam ovaj period, pre svega pandemije Kovidom 19, koji nije mali, traje dve godine, skoro da smo zaboravili kako smo živeli pre svih ovih mera i restrikcija koje su nam nametnute, neka vam ovo bude model da shvatite da nikada ne smete da pristanete na manje, da ne smete da pristanete na odnos da ste bilo kome samo statistički podatak. To je najstrašnije zapravo od svega što su neke generacije, kojima možda i sama pripadam, u jednom trenutku živele. Živeli smo činjenicu da smo statistički podatak, da smo bili zloupotrebljeni zarad ličnih interesa bilo koga, da se u nedostatku kompletnih informacija manipulisalo.

Ne mislim da kao generacije nismo bili sposobni da prepoznamo vid manipulacije, ali mislim da nam je u jednom trenutku, obećavajući nam ko zna kakvu blagodat onog trena kada se najpre odreknemo sebe samih, što smo, moram priznati, u jednom trenutku izabrali da uradimo, međutim, ta blagodet je izostala. To je ono zbog čega je ova vladajuća većina, ja bih rekla, odlučila da ovim mladim ljudima zaista trasira jedan put samosvesti o tome koliko su važni, koliko su značajni i koliko o njima brinemo u ovim momentima koji su, pretpostavljam, njima najteže pali, pre svega zbog činjenice da smo bili prinuđeni da se u dobroj meri asocijalno ponašamo, što je atipično za stanovnike Srbije, jer mi smo srdačan narod koji voli da se druži i da se okuplja.

Stalno sam govorila o tome da nam je najverovatnije u protekle dve godine jako falilo ono na šta smo navikli, a to je da se srdačno zagrlimo kada se sretnemo. Morali smo da menjamo način ponašanja. To na zapadu verovatno nije tako teško bilo, ali kod nas u Srbiji jeste i te kako.

Govorili ste o tome kolika je vrednost ovakve pomoći i ja neću ponavljati cifre o kojima ste govorili. Govorile su kolege o tome koliko je to važno, koliko će mladi ljudi prepoznati ovaj odgovoran odnos države, pre svega prema teškim vremenima. Čini mi se da smo danas opet u nekom talasu koji uopšte nije naivan, da broj zaraženih sve više raste. U tom smislu, podrška i za kolege koji su trenutno pozitivni na korona virus. Zaista vam želim svima brz oporavak, da se što pre vratimo na radne zadatke u punom kapacitetu.

Važno je reći da ti mladi ljudi, jutros sam, čini mi se, slušala neki izveštaj o tome kakve su brojke i čini mi se da je kategorija koja je najugroženija i koja je najbrojnija kada je u pitanju broj zaraženih u ovom trenutku upravo ta od 18 godina do 49. Znači da je potpuno opravdan potez koji ste povukli, ministre, i kao ministar i kao Vlada Republike Srbije i na kraju svih krajeva kao država. To apsolutno ne ostavlja prostor da mi kao poslanici u bilo kom smislu tumačimo ovo, osim kao jednu pozitivnu meru.

I u ovoj sali sedi ne mali broj ljudi koji pripada ovoj generaciji koja je tretirana ovakvim zakonom i meni je drago zbog toga. S tim da očekujem da ćemo u nastavku diskusije čuti kako to iz njihovog ugla zvuči, kako su doživeli jednu ovakvu pomoć. Zato što mislim da je važno da svojoj generaciji upravo objasne zbog čega su sedeli u parlamentu Srbije. Pretpostavljam da jesmo svi mi koji smo u nekim zrelijim godinama dovoljno odgovorni, ali da je prisustvo svih vas bila ozbiljna inspiracija, jer u proteklih godinu dana, koliko god ste vi svi bili kritikovani na ovaj ili onaj način, pokazali ste koliko jedan mlad čovek može da doprinese ako je hrabar i odlučan, da će se posvetiti pre svega unapređenju života svoje generacije. Ja vam na tome, uprkos svim kritikama, zaista od srca čestitam.

Dakle, paket mera koji je pred nama, ja se nadam da više nećemo imati razloga da zbog pandemije Kovida 19 donosimo bilo kakav novi zakon, bilo kakav novi paket, ali je moja nada jedno, a realnost nešto drugo. Sigurna sam da ćemo kao država prepoznati ukoliko dođemo do situacije da još jednom moramo pomoći, svejedno je da li građanima ili privredi. Navikli smo na to negde kada dobijemo ovakav predlog zakona, ja mislim da se to više i ne tumači, pa je o tome i teško govoriti.

Precizno smo objasnili ko ima tačno pravo, ali mislim da je izostala ona definicija, tako da, ministre, u nastavku sednice kada budete procenili da treba, možda još jednom reći ko su zapravo ti mladi ljudi koji treba da dobiju pomoć, na koji način, pre svega govorim o kategoriji mladih ljudi koji imaju 16 godina, koji su tek dobili ili treba da dobiju lične karte, tu se, čini mi se, javilo najviše dilema, ili sam ja bar najviše pitanja imala na tu temu. Tako da još jednom, ako vam nije teško, ipak je to vaš paket, da ne objašnjavamo mi.

Svakako ćemo podržati Predlog zakona, sa zadovoljstvom, i još jednom naglašavam upravo to, a to je da, dragi moji mladi ljudi države Srbije, nemojte nikada pristati na manje, ne na manje od 100 evra, nego na manje od poštovanja vas kao najvažnije kategorije društva i države Republike Srbije. Hvala vam.

Hvala, potpredsedniče Orliću.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi ministre sa saradnicom, poštovani građani Srbije, ja sam juče u sklopu diskusije o zakonu koji je pred nama i koji smatram jako važnim, govorila o tome da smo podneli amandman na zakon sa jednim ciljem, a to je da možda preciznije definišemo kategoriju samohranih roditelja kada su u pitanju mere koje ovaj zakon predviđa.

Odlučili ste da odbijete amandman, što je legitimno, a ono što imam ispred sebe je Izveštaj sa Odbora. Izostalo je obrazloženje i biću vam beskrajno zahvalna ako ga zarad i sebe i građana čujem na sednici, ali ću pre svega toga još jednom objasniti zašto smo posebno obratili pažnju i mislili da je važno govoriti o ovoj kategoriji ljudi.

Rekla sam i juče da Ustav Republike Srbije kao najviši pravni akt u našoj državi u pogledu samohranih roditelja u Srbiji u članu 66. predviđa da porodica, majka samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu u skladu sa zakonom.

Zakon kojim se detaljnije reguliše položaj samohranih roditelja u Srbiji nikada nije donet, a Porodični zakon predviđa kategoriju roditelja koji samostalno vrše roditeljsko pravo.

Dakle, jedino relativno jasno i celovito definisanje pojma samohranog roditelja pruža Pravilnik o bližim uslovima i načinu ostvarivanju prava na finansijsku podršku porodici sa decom.

U tom smislu smo mislili da je možda dobro i u sklopu ovog zakona i ovih promena malo preciznije definisati, tim pre što, reći ću vam podatak zarad javnosti i zarad svih nas, da nakon popisa 2011. godine i prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji mi imamo 291.522 samohrane majke sa 381.201 detetom, što čini ukupno 672.723 člana ovakvih jednoroditeljskih porodica.

Imamo 76.435 samohranih očeva sa 101.623 deteta, što čini 178.058 članova ovakvih jedno-roditeljskih porodica.

Dakle, u Srbiji imamo 367.957 samohranih roditelja sa 482.824 deteta ili ukupno 850.781 član ovakvih porodičnih zajednica, što je, verovali ili ne, 17,3% ukupne populacije stanovništva.

Ovi podaci su bili motiv da možda preciznije to definišemo, ali ću rado od vas čuti… Ja sam sigurna da ste razumeli problem, sigurna sam i da imate adekvatnije rešenje koje možda nije moglo biti tako brzo implementirano u ovaj zakon i sigurna sam da će sve moje kolege zajedno sa mnom podržati svako rešenje koje ćete u budućnosti ponuditi na temu, ali još jednom molim da ova kategorija bude kategorija na koju ćemo posebno obratiti pažnju.

Zašto sve ovo kažem? Zato što su vremena iza nas teška i pod okolnostima da je ovo poslednje obraćanje u ovoj godini, sve što smo uradili, a uradili smo mnogo, poštovane kolege znaju, znaju građani Srbije, ovaj saziv je u proteklih godinu dana doneo preko 180 akata. To je veliki i ozbiljan posao koji smo uradili za dobrobit svih građana Srbije.

Dakle, bili smo potpuno svesni i potpuno odgovorni koju odgovornost nosimo činjenicom da smo dobili poverenje uvaženih građana. Iz tog razloga ću iskoristiti priliku da ime poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije svim našim građanima zaista poželim, pre svega, puno sreće i zdravlja ili puno zdravlja i sreće. Nekako je zdravlje jedino na šta treba staviti akcenat pod okolnostima straha dvogodišnjeg koji je iza nas, da izrazim nadu da ćemo okončati ovu borbu koja je nepravedna sa Kovidom-19, jer će nam to dati snage da dodatnu energiju usmerimo u ovakva pitanja koja su jako važno.

Neizmerno mi je drago da u ovoj godini ovaj zakon jeste zakon o kome razgovaramo i da ćemo ovu godinu završiti na način što smo odlučili da pomognemo majkama, mladim roditeljima i pokazati koliko su deca važna i koliko razmišljamo o Srbiji koja treba još dugo posle nas da traje i bude ponosna na sebe, tačno onoliko koliko smo mi danas ponosni na svoje pretke.

Dakle, još jednom, svim kolegama i svim građanima Srbije ja zaista od srca i u ime Socijalističke partije Srbije želim sve najbolje, a mi se vidimo neposredno posle praznika sigurno sa novim zadacima i novim aktima o kojima ćemo razgovarati.

Hvala vam.

Hvala, potpredsednice Kovač.

Ja ću kao i moje kolege iskoristiti priliku da najiskrenije saučešće uputim pre svega kolegama iz SNS, a onda i porodici mog dragog prijatelja Branka. Dugo godina smo se poznavali i prilično sam još uvek zatečena činjenicom da ga više nema. Neka mu plemenita duša nađe mir. Za Skupštinu Srbije, sve nas koji smo prijatelji, to je ozbiljan gubitak.

Ispoštovaću vaš apel uvažena potpredsednice i zaista skratiti svoju diskusiju da bi predstavnik najbrojnije partije u parlamentu uspeo da govori pre pauze u 14.00 časova.

Poštovani ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, doduše kada smo počeli ovu sednicu bilo je više predstavnika, a sada mi se čini da je broj opao, ali mi je važno da je ministar tu zbog važnog zadatka o kome su svi govorili, a govoriću i ja.

Set ništa manje važnih izveštaja i zakona u predlogu ovog plenarnog dela, osvrnuću se i na njih, ali prioritet je svakako Zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.

Država Srbija, Vlada Republike Srbije, Skupština Srbije, pre svega, rekla bih, mnogo pre ove sednice pokazala je svoju spremnost i odlučnost da se ozbiljno pozabavi gorućim problemom Republike Srbije, a to je padom nataliteta.

Sve mere koje su preduzete, vratiću se unazad možda onoliko koliko je neophodna, a to je da naglasim da smo u jednom trenutku formirali vrlo odgovorno Ministarstvo bez portfelja zaduženo za populacionu politiku.

Danas, uvaženi ministre, resor posvećen isključivo i samo tome, brizi o porodici, o onome što je tradicija Srbije i o onome što je stub jedne države. Mislim da je tu sažeta sva rešenost i sva odgovorna politika vladajuće većine u odnosu na ovaj gorući problem.

Brojne mere su donete, brojne mere su pokazale efekte. Slušala sam vaše uvodno izlaganje. Precizno ste objasnili i kako je to u procentima izgledalo, koliko je moglo biti naizgled sitnih pomeranja, ali su se pomeranja dogodila. Sigurna sam da ćemo mi do kraja postići efekat koji želimo, a zajednički cilj nam je da naša zemlja ostane našim unucima, da oni budu njeni vlasnici i da na toj zemlji, osim što oni žive oni i sa nje kupe benefiti.

Različiti su uzroci depopulacije Srbije. Mogli bismo i o tome dugo da govorimo, ima tu faktora koji utiču i uvek će uticati, tu nema nikakve dileme, ali sa stanovišta današnjih mladih generacija na koje se, pre svega odnose ove mere o kojima danas razgovaramo, na koje se, pre svega, odnose ove izmene zakona, glavni faktor koji utiče na donošenje ove odluke o formiranju porodice i rađanju potomstva jeste prevashodno upravo sociološke i socijalne prirode.

Apsolutno razumem taj problem i sa pozicije predstavnika, odnosno poslanika Socijalističke partije Srbije, potpuno zagovaram jednaka prava i jednake šanse.

Zakon koji je pred nama donosi meru koja je vrlo atraktivna, a to je povećanje roditeljskog dodatka za prvo dete na 300.000 dinara. Pohvalila bih to kao, pre svega jednu stimulativnu meru za koju čvrsto verujemo da će se u narednom periodu odraziti pozitivno na politiku rađanja, ne zbog toga, da sad ne zvučimo banalno, da ne izgleda da će se ljudi opredeljivati za rađanje zbog 300.000 dinara, nego zato što to jeste jedna pomoć koja je dragocena za roditelje koji su mladi, koja je dragocena u delu u kom znate da na nju možete da računate i da taj prvi korak, tu prvu godinu prevaziđete malo lakše nego što biste da toga nema.

Zato svesno definišem sve ono što su težnje, jer kao i kod svih predloga koje donese ova skupština kod predloga zakona uvek postoji ona jedna manjina koja to kritikuje, ali ga kritikuje do nivoa da ga banalizuje, a greh je banalizovati teme poput ove i greh je banalizovati promene poput ove, tim pre što su one osim u ovom delu koje se tiču finansijske jednokratne pomoći tiču i pomoći pri obezbeđivanju, odnosno rešavanju stambenog pitanja tih mladih roditelja, tih ljudi koji treba da se odvaže, odnosno majke po osnovu rođenja deteta.

Datum početka primene ove mere označen je kao 1. januar 2022. godine, i to formalno znači da majka svakog deteta rođenog od 1. januara 2022. godine, moći će da aplicira za podršku države kada je u pitanju rešavanje stambenog pitanja.

Iskoristiću priliku da se osvrnem i obratim, najpre vama ministre, a onda da skrenem pažnju na jednu osetljivu i posebnu kategoriju našeg društva, a to su samohrani roditelji koji veoma često nisu dovoljno vidljivi ili podsticajne mere nisu dovoljno precizirane kada su oni u pitanju.

U tom smislu smo iz poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije podneli amandman na Predlog ovog zakona. Ja vas molim da ga pogledate. Namera je bila dobra. Ne obavezuje da ga Vlada prihvati kao takav, ali mislim da ima osnova da se malo preciznije sve to definiše u zakonu, pre svega, pozicija samohranog roditelja.

Zašto to kažem? Ustav Republike Srbije kao najviši pravni akt u našoj državi u pogledu samohranih roditelja u Srbiji, u članu 66. predviđa da porodica, majka, samohrani roditelji i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu u skladu sa zakonom. To je tačno.

Zakon kojim se detaljnije reguliše položaj samohranih roditelja u Srbiji nikada nije donet, a Porodični zakon predviđa kategoriju roditelja koji samostalno vrše roditeljsko pravo. Jedino relativno jasno i celovito definisanje pojma samohranog roditelja pruža Pravilnik o bližim uslovima i načinu ostvarivanja prava na finansijsku podršku porodici sa decom. Mada se i tu ne govori o samohranim roditeljima, nego o jednoroditeljskim porodicama.

Naime, u ovom Pravilniku se samo ukazuje na potrebnu dokumentaciju neophodnu u procesu dokazivanja statusa jednoroditeljske porodice i mi smo u predlogu amandmana, videćete to u obrazloženju, probali da definišemo i kako doći do tog definitivnog statusa samohranog roditelja da ne bi kao takav bio zloupotrebljen, ali, s druge strane, da ni po koju cenu ne bude zanemaren, bez razlike da li se radi o samohranoj majci ili možda sa akcentom na samohranog oca, pošto ove promene koje smo predložili nekako čujemo majka mnogo često.

Znate, nesporno je da smo, nažalost, imali situacije koje nisu do ljudi, a to je da nam se dogodi da na porođaju majke ne preživi. To stvara kategoriju samohranog roditelja, odnosno samohranog oca i u tom smeru smo razmišljali kada smo, pre svega, predložili amandman. Opet kažem, ne obavezuje da ga prihvatite, ali mislim da ne bi bilo loše da o njemu porazgovaramo.

Advokati se u praksi često žale i pričaju o tome koliko je teško uopšte ostvariti prava po osnovu samohranog roditelja, samohrane majke, pre svega kada su u pitanju naplate i alimentacija. Dobro se sećamo, o tome ste, ministre, govorili jednom vrlo studiozno i sa potpuno svešću o tome kakvi se sve problemi javljaju. Nažalost, svaki problem svakog pojedinca razlikuje se. Koliko god da mi želimo da kategorizujemo određenu grupaciju ljudi i unutar kategorizovane grupacije svi problemi su različiti.

Nemoguće je da kao država odgovorimo na sve njih, ali imamo obavezu, pre svega kao narodni poslanici, da prepoznamo njihove potrebe i možda u tom smislu najpre intervenišemo samo da ne ostanu sa određenom dilemom koja bi bila posledica naše proceduralne greške, da definišemo sve što treba definisati, da bismo tim ljudima olakšali da funkcionišu.

Sama činjenica čak i dete odrasta u uslovima bez oba roditelj jeste prilično opterećujuća i to govorim i sa aspekta da vodim računa o tome kako u tim okolnostima odrasta dete, a kamoli kako se snalazi jedan roditelj koji se o detetu brine, bez razlike da li je otac ili majka. To je stresno, to je teško. Sa različitim problemima se susreću odjednom i zaista mislim da treba obratiti pažnju. Pored te ekonomske nestabilnosti koju oni mahom imaju kao takva kategorija, tu su i problemi brige za tu decu i manjak slobodnog vremena i, prosto, izostanak vremena koje roditelj i dete zajedno mogu da provedu, što je, čini mi se, možda i najteže što se dešava u ovim okolnostima.

Nakon popisa 2011. godine i prema podacima Republičko zavoda za statistiku, u Srbiji činjenica je da 17,3% ukupne populacije stanovništva čine ovakve porodične zajednice. To nije mali procenat. To je bukvalno tako.

Da, zanemarila sam vreme. Izvinjavam se potpredsednici, kratim svoju diskusiju. Svakako ćemo u danu za glasanje podržati predložene mere.

Moram još sam da se u ime Socijalističke partije Srbije i poslaničke grupe osvrnem na predložene zakone koji se tiču inicijative „Otvoreni Balkan“. Mnogo se o tom e može reći, ali ću reći samo jednu rečenicu. Za sve one koji ne razumeju koliko je kvalitetna jedna ovakva inicijativa, neka obrate pažnju koliko su nekvalitetni svi oni koji je kritikuju.

Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Poštovani ministre i uvaženi predstavnici ministarstva, koleginice i kolege poslanici, važan set finansijskih i privrednih zakona je danas pred nama i negde ne mogu a da ne primetim da, kada bismo izmerili vreme koje ste proveli u Skupštini, ministre, bilo bi duže nego kod određenih poslanika, ali ne zato što želim da vas pohvalim, nego zato što mislim da je Vlada Srbije time pokazala u stvari koliko je važno u teškim vremenima kakva su ova koja su iza nas, a ne čini mi se da neće biti relaksiranija ni ova koja su ispred, voditi računa pre svega o kvalitetu života građana. Set zakona koji je danas pred nama tiče se isključivo i pre svega njih.

Najpre ću da se osvrnem na novi Zakon o tržištu kapitala. O njemu se mnogo govorilo, i vi u uvodnom izlaganju i moje uvažene kolege i zaista mislim da je jako važan.

Podržavajući ovaj predlog zakona, mi kao poslanička grupa SPS želimo da podržimo taj cilj koji se vidi i koji se želi postići njegovim usvajanjem, a to je usaglašavanje našeg zakonodavstva pre svega sa zakonodavstvom EU, opredeljenost Srbije da intenzivira privredni rast i dalje unapređuje svoj položaj atraktivne i pre svega investicione destinacije, što podrazumeva i kvalitetnu uređenost tržišta kapitala odnosno tržišta hartija od vrednosti. I u ovom sektoru u tom smislu idemo ka našem glavnom spoljnopolitičkom cilju, odnosno punopravnom članstvu u EU.

Naravno, ne mogu a da ne pomenem da je prošle nedelje EU donela odluku da otvori klaster četiri u pregovorima sa Srbijom, koji sadrži četiri pregovaračka poglavlja i to Poglavlje 14 - transportna politika, Poglavlje 15 - energetika, 21 - transevropske mreže i jedno od, čini mi se, najzahtevnijih poglavlja, Poglavlje 27 - koje se odnosi na životnu sredinu.

Sve ovo pokazuje i govori u prilog tome da je Srbija na dobrom putu u pogledu sprovođenja reformi društva. Ali, da se vratim na tržište kapitala.

Segment finansijskog tržišta na kome se trguje pre svega finansijskom aktivom sa rokom dospeća dužim od jedne godine i ono je od vitalnog značaja za razvoj svake privrede.

Prvi put smo doneli jedan ovakav Zakon o tržištu kapitala 2011. godine. Jedan takav pravni okvir karakterističan je za početne faze pre svega razvoja tržišta kapitala. Iz svega što ste rekli da se zaključiti da ste predlaganjem ovog novog zakona zapravo, da je on posledica jedne strategije o razvoju berze i biće mi zadovoljstvo da u sledećoj godini, tako kako ste najavili, i čujemo šta su planovi i kojom brzinom ćemo napredovati u ovom delu.

Zakon o tržištu kapitala predstavlja jasnu sliku, pre svega, opet kažem, opredeljenosti naše zemlje za razvijanjem finansijskog tržišta i potrebe da se uvedu rešenja koja su u skladu sa pravnim tekovinama EU u ovoj oblasti. Ali, cilj usklađivanja pre svega jeste, kada je reč o Predlogu zakona o tržištu kapitala, postizanje većeg stepena zaštite investitora i pravne sigurnosti uvođenjem opšte prihvaćenih evropskih standarda i mera na domaće tržište.

Jasno je da je povećanje stepena zaštite investitora stimulativno i da će tako uticati i na povećanje broja učesnika na tržištu kapitala.

Motiv donošenja novog zakona, rekli ste i sami, jeste da se razvije to konkurentno i visoko efikasno, produktivno ali i transparentno tržište kapitala, sa jednim širokim spektrom finansijskih instrumenata i usluga, koje će biti uporedivo pre svega sa vodećim regionalnim i evropskim finansijskim tržištima. I o tome ste govorili. Kada je region u pitanju, nemam nikakvu dilemu da smo u prednosti u odnosu na ozbiljan broj zemalja, ali, zašto da ne, da ambicija ide i ka zemljama koje su članice EU.

Svi strani investitori će sada moći na brz i vrlo efikasan način da ulažu u domaće hartije od vrednosti i u srpsko tržište kapitala i povećanjem dostupnosti, pre svega, domaćih hartija od vrednosti i stranim investitorima smanjujemo troškove finansiranja i obezbeđujemo bolju diversifikaciju investitora koji ulažu u domaće hartije od vrednosti. Na taj način se unapređuje i razvija negde tržište kapitala.

Drugi zakon koji je jako važan, budući da je pandemija Kovida - 19, nažalost, naša nova realnost i sve više se nazire potreba za podrškom u očuvanju stabilnosti finansijskog i privrednog sistema, svakako ću se baviti i Predlogom zakona o utvrđivanju Druge garantne šeme kao mere dodatne podrške privredi usled produženog negativnog uticaja pandemije Kovid - 19. Ako se ne varam, ili kod rebalansa ili kod predloga budžeta, imali smo i pretpostavke da će to tako izgledati, da će biti potrebe da intervenišemo i u 2022. godini.

Nije sramota reći da Srbija ima jedan od najboljih rezultata po pitanju stope rasta u Evropi i to pre svega zahvaljujući merama podrške koje je država obezbedila građanima i privredi.

Rekli ste, ili je rekao neko od kolega, da je ukupna pomoć negde oko osam milijardi evra, koja je do sada data, i da smo tom odgovornom ekonomskom politikom sprečili neke negativne efekte koji su se dogodili u zemljama u okruženju ili Evropi, tako da izmenama i dopunama ovog zakona predviđen je izuzetak u pogledu mogućnosti garantovanja Srbije za kredite koji mogu biti odobreni korisnicima koji spadaju u preduzetnike, mikro, mala i srednja preduzeća koja posluju u sektorima putničkog transporta, ugostiteljstva, turističkih agencija i hotelijerstva u gradovima, samo pod uslovom da su prethodno prevremeno i u celosti izmirili obaveze po kreditima odobrenim u skladu sa prvom garantnom šemom.

Naravno, i nema nikakve dileme, da ćemo kao poslanička grupa u danu za glasanje podržati i ovaj zakon, jer negde smo mišljenja da su upravo ovi sektori, sektor transporta, turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva pretrpeli najveće posledice, a obzirom na to da oni predstavljaju najznačajnije karike u našoj privredi, ovim bi omogućili i podstakli njihov oporavak.

Kada je reč o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma za projekat izgradnje državnog puta Loznica - Valjevo - Lazarevac, na deonici Iverak - Lajkovac, ja ću verovatno slabije o tome govoriti nego što bi to uradio moj uvaženi kolega Đorđe Milićević, koji je bezbroj puta, ja mislim i kroz formu poslaničkog pitanja, naglašavao kolika je važnost ove deonice.

Ova važna saobraćajnica spojiće Valjevo sa auto-putem "Miloš Veliki", i ne samo to, nego će povezati i delove Republike Srpske, odnosno BiH sa auto-putem „Miloš Veliki“ i Koridorom 10.

Reč je o strateški veoma važnom projektu za grad Valjevo i čitavu zapadnu Srbiju, ali i o jednom od prioritetnijih projekata Republike Srbije u drumskom transportu, projektu koji je važan za razvoj, za povezivanje nekoliko stotina hiljada ljudi i privrede ovog regiona, čiji se prirodni i privredni resursi mogu valorizovati ukoliko postoji dobra i bezbedna saobraćajna komunikacija, kao i ostali infrastrukturni uslovi. A privredni razvoj znači i bolji život građana i negde viši životni standard.

Dakle, nesporno je, realizacija infrastrukturnih projekata ima ogroman uticaj na ukupan rast i razvoj ekonomije, jer upošljava različite sektore privrede, odnosno otvara i održava radna mesta. Najvažniji efekat je svakako privlačenje potencijalnih investitora, kako domaćih privrednika, tako i stranih.

Smatram, takođe, izuzetno važnim to što izvođač radova na ovom projektu dolazi iz Kine, države koja je tradicionalni prijatelj Srbije. Ono što je za nas kao državu najznačajnije je činjenica da Kina nije priznala samoproglašenu nezavisnost lažne države Kosovo i na tome smo beskrajno i bezuslovno zaista zahvalni.

Drago mi je da infrastruktura predstavlja najvažniju oblast saradnje naše dve zemlje, ali su podjednako važni i projekti u oblasti rudarstva, energetike, izgradnje informacionih i telekomunikacionih objekata, saradnja u oblasti zaštite životne sredine, kulture, zdravlja, turizma.

Sa Republikom Kinom mi imamo potpisano na desetine bilateralnih sporazuma o saradnji. I da budemo potpuno otvoreni, Srbija nema nameru, i to pokazuje, da se odriče svojih tradicionalnih prijatelja, koliko god da bi mnogi u okruženju to želeli.

Koristim priliku da podsetim i na intenzivnu infrastrukturnu politiku Srbije. Trenutno se projektuje i gradi čak 1.300 kilometara auto-puteva i brzih saobraćajnica, a u prethodnih četiri godine, dakle, od 2016. do 2020. godine, urađeno je 5.000 kilometara puteva od lokalnih, regionalnih, do državnih, što je od ogromnog značaja za ukupan napredak zemlje i naše pozicioniranje kao tranzitne zemlje koja povezuje sever i jug ili istok i zapad Evrope, pre svega, zemlje u regionu.

Opet ne manje važan zakon je Zakon o elektronskom fakturisanju. Kada govorimo o tom tehnološkom progresu i digitalizaciji, ne možemo da zaobiđemo projekat elektronskog fakturisanja koji predstavlja značajan pomak u obavljanju finansijskih, odnosno trgovinskih transakcija. On ne samo da olakšava i ubrzava rad organa javne uprave, već uvođenje elektronskih faktura u mnogome smanjuje troškove prilikom obrade i čuvanje faktura, obezbeđuje automatsko plaćanje PDV-a, što posledično odmah povećava i naplatu PDV-a. Obezbeđuje se i efikasnija kontrola i efikasnija borba protiv sive ekonomije i utaje poreza. U pitanju su samo neki rokovi koji se pomeraju, ali je važno reći koliko je zapravo taj zakon doprineo.

Još jedan od predloga zakona na koji bih se osvrnula iz ovog pretresa… Svakako se neću baviti svakim zakonom jer će, kako to praksa govori u proteklom periodu, posle mene govoriti kolege iz poslaničke grupe SPS. Međutim, reći ću još samo par reči o Zakonu o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Kambodže o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša.

Ovo prijateljstvo, prijateljstvo između Srbije, odnosno tadašnje SFRJ i Kambodže dugo je 65 godina i zasnovano je izvornim principima Pokreta nesvrstanih, a to su ideja slobode, nezavisnosti i međusobnog uvažavanja, preciznije to je politika miroljubive koegzistencije.

Prostora za saradnju naše dve zemlje ima dosta, a Sporazum koji je potrebno da danas ratifikujemo potpisan je 2016. godine. Potpisao ga je sadašnji predsednik parlamenta, a tadašnji ministar spoljnih poslova gospodin Ivica Dačić. Predsednik Dačić je inicirao i osnivanje poslaničke grupe prijateljstva sa Kambodžom. Treba naglasiti da je i to posledica ogromnog poštovanja prema Kraljevini Kambodži. Zasniva se i na činjenici da oni takođe nisu priznali samoproglašenu državu Kosovo, a na čemu zaista želim da im se odavde i zahvalim. Ovaj Sporazum otvara vrata za intenzivniju saradnju na obostranu korist i, sigurna sam, na obostrano zadovoljstvo.

Iz svega što sam rekla da se zaključiti da ćemo u danu za glasanje svakako, kao poslanička grupa SPS, podržati set predloženih zakona iz ovog pretresa, a one detalje koje sam ja propustila sigurna sam nadoknadiće kolege koje će govoriti posle mene. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.

Nemam taj podatak o stotom jubilarnom nastupu, ali ako jeste dugujem vam čokoladu zato što ste to ispratili.

Poštovane kolege, stoti jubilarni nastup može biti da je kolega Krkobabić u pravu, i ko zna koji put razgovaramo o članovima Regulatornog tela za elektronske medije, u dva mandata sa pozicije člana Odbora za kulturu, ja zaista više ne mogu da se setim koliko smo puta imali izbor i reizbor i predložene kandidate od ovlašćenih predlagača, razgovarali sa svima njima pojedinačno na Odboru za kulturu, ukazali im poverenje. Neki od njih odgovorili zadatku, neki nisu.

Mislim da ne postoji ni jedan građanin Srbije koji ne zna šta su ovlašćenja REM-a i mislim da i oni koji su možda želeli da se ne bave REM-om, nisu imali tu šansu zato što je REM bio najatraktivnija tema opozicionog delovanja u jednom trenutku, koliko mogu da se setim, ili je i danas.

Pre nego se vratim na predložene kandidate za izbor za člana REM-a, hoću da se podsetimo jučerašnje sednice na kojoj smo razgovarali o važnim zakonima. Zakon o kulturnom nasleđu, svesti o tome da je došlo vreme da se bavimo tim važnim temama, ali i Zakon o elektronskim medijima, koji se pre svega odnosio na sprovođenje zaključaka međustranačkog dijaloga o ulozi medija.

Govorile su moje kolege juče o tome, ali se nije čula jedna inicijativa, pa ja prosto imam obavezu da je danas kažem, a to je da pod okolnostima da se očekuju i nove izmene ovog zakona u narednoj godini kojima bi trebalo da se stvore, pre svega, jedan po meni jako važan zakonski osnov kojim bi domaće muzičko stvaralaštvo bilo tretirano kao domaći proizvod. To bi podrazumevalo uvođenje kvota za emitovanje muzike domaćih autora.

Mi smo kao socijalisti podržali ovaj pristup i to smo izrazili na sastancima sa predstavnicima grupacije muzički izvođači i muzički autori pri Privrednoj komori Srbije, koji su zapravo i pokrenuli ovu inicijativu. Ovakvim zakonskim rešenjem bi se dao prioritet domaćem muzičkom stvaralaštvu uz svo poštovanje svih autora i svih stranih izvođača.

Takođe, ovo je, ako hoćete na kraju, ali imamo na to pravo, patriotski, ali je, ja bih rekla, i od nacionalnog interesa i sigurni smo da bi afirmacija domaćeg stvaralaštva pre svega doprinela razvoju muzičkog stvaralaštva i njegovom univerzalnom kvalitetu.

Treba saslušati ove ljude, treba poslušati njihov predlog koliko god da smo možda u stanju da nekada doživimo i kao subjektivne predloge, kada ih šire pogledate oni zaista imaju jači efekat od onoga što se da na prvi pogled primetiti.

Govorila je koleginica Božić, kao predsednica Odbora za kulturu i informisanje o proceduri o kandidatima koji se nalaze pred svima nama danas. Ja ću ponoviti jedan deo, a to je da ne bi bilo korektno ne složiti se i sa onim o čemu je govorio kolega Rističević, vrlo studiozno, do nivoa da i kada biste hteli da nešto dodate teško bi vam pošlo za rukom.

Potpuno ste u pravu, jedno ne uređeno tržište u kome se prema nekome ponašamo kao majka, prema nekome kao maćeha. Ne znam da li bi to smeli da radimo, ne znam da li je to korisno, ali vidim da prolazi uprkos nekim našim inicijativama ili apelima da bi možda trebalo tome stati na put.

Bilo kako bilo, važno je uvek bilo i govorila sam o tome čak i na početku prošlog saziva Skupštine Srbije, važno je pročitati biografije ovih ljudi koji su predloženi od strane relevantnih predlagača pošto je Skupština neko ko te predloge utvrđuje. Važno je obratiti pažnju na te biografije u ovoj fazi u kojima im ukazujemo poverenje upravo zato što imamo jasnije odgovore kada eventualno krenu kritike na bilo koga od njih pojedinačno ili na celo Regulatorno telo za elektronske medije.

Istina je još jedno, ne postoji nijedan nezavisni organ poput REM-a koji je pod većim pritiskom bio što domaće, što strane javnosti, na koji se probalo uticati čak i politički, iako, čuli smo to u obrazloženju ovih predloga, zasigurno niko od četiri predložena kandidata nema partijsku knjižicu bilo koje stranke ili partije iz vladajuće većine.

Dakle, nije to uvek bilo dovoljno da ti ljudi budu poštovani i ostavljeni na miru da se bave svojim poslom. Umeli su da budu optuženi i da imaju političku pozadinu u svojim odlukama. Rekla sam to na Odboru, kažem i u plenumu, ukazivajući im poverenje, zadužili smo ih da pre svega budu odgovorni, ali i da nam uzvrate na način što će svoj posao zaista obavljati predano i odgovorno, što će odoleti svim pritiscima, što će odoleti svim eventualnim težnjama da se utiče na njihov rad, jer je to jedini put da oni dođu do produktivnih rezultata svega onoga što bi trebalo da srpska javnost vidi ili da, ako se vratimo na diskusije pre moje, uredi ovo tržište koje je zaista malo postalo, i kolega Glišić je u pravu – i ovakvo i onakvo, ima tu teških karakteristika koje bi mogle da se kažu, ali kritikovati sa pozicije sa koje danas treba da govorimo o ljudima koji će sprovesti i zaustaviti sve nepravde bilo bi suludo.

Dakle, sva četiri predložena imena zaslužuju poverenje, tu nema nikakve dileme. Rekla sam na nekoj od prethodnih sednica da mi uvek bude teško kada čujem sve te ljude koji su kvalitetni, da između četiri odaberete dva, ali to je prosto pravilo. Sigurna sam da će ovi kojima ukažemo poverenje odraditi svoj deo posla onako kako se od njih očekuje, a da sa druge strane zaista jeste greh prema ovima koji neće biti izabrani jer nisu manje vredni kandidati. Svi zaslužuju poverenje Narodne skupštine da obavljaju posao člana Regulatornog tela za elektronske medije. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.

Poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, jutros je u bošnjačkoj mahali, multietničkoj sredini, delu severnog dela Kosovske Mitrovice, osvanulo nekoliko zastava Albanije, ali i terorističke UČK. Nije to ništa novo, osim što se vidi kao još jedna provokacija Aljbina Kurtija sa najvišeg nivoa da proba da objasni ono što je samo njemu znano, da proba sa druge strane da provocira srpsku zajednicu, da odreaguju na to da bi sam sebi stvorio uslove da ponovo sa nekom specijalnom jedinicom ROSU, uđe i izvrši neki teror nad srpskim stanovništvom sve u cilju da što manje Srba bude na Kosovu i Metohiji.

Nije to moje pitanje, ali jeste važno osvrnuti se na ovakve provokacije koje su na dnevnom nivou postala praksa Aljbina Kurtija i njegovih kolega, moje pitanje je svakako drugačije i ono se odnosi na južni deo od Ibra, odnosi se na važne projekte. Država Srbija uprkos provokacijama ima jednu nepodeljenu želju, a to je da se zaista dijalogom dođe do rešenja. Kada primetite da na ovaj način reaguje Aljbin Kurti, onda shvatite da nam ambicije nisu iste i da on ne želi da učestvuje u dijalogu.

Sa druge strane, imamo i onu obavezu koje smo svesni, a to je da vodimo računa o našim ljudima i severno i južno od Ibra. Zapravo, da vodimo računa o svim građanima naše južne srpske pokrajine i to je jako važno.

Da je to tako govori budžet za 2022. godinu 2.700.000.000 izdvojeno je sredstava za stvaranje boljih uslova na Kosovu i Metohiji.

Ono što je važno reći zbog ljudi koji tamo žive jeste da su noći južno od Ibra jako dugačke. Tamo žive deca koja nemaju elementarne uslove za život ni da se radi o 20. veku, a kamoli 21.

Zato je država prepoznala i donela odluku o važnim projektima koje treba realizovati kada govorimo o teritoriji južno od Ibra. Kada to kažem, onda mislim pre svega na planiranu izgradnju vrtića u Goraždevcu, na planiranu izgradnju vrtića u Štrpcu, na izgradnju Kliničkog Centra u Gračanici i to govorim isključivo zato što brojke idu u prilog ove odluke.

Dakle, 45.000 Srba živi na teritoriji centralnog Kosova. Za njih je izgradnja kliničkog centra jako važna. Za njih je važno da u svakom trenutku imaju pun kapacitet medicinske nege i mogućnost da se svi problemi koji se, nažalost dešavaju rešavaju tu.

Sa druge strane, kada govorimo o Štrpcu u kom živi preko 10.000 Srba, govorimo o vrtiću, ali sa još jedne druge distance. U Štrpcu je većinski narod srpski narod, 30% su Albanci, čija deca takođe zaslužuju da imaju vrtić.

U tom smislu je jako važno da je država Srbija kao odgovorna država prepoznala potrebe na ovoj teritoriji svoje južne srpske pokrajine, a da oni koji sebe zovu državom bez kapaciteta da to i budu, ne vide apsolutno probleme građanstva zato što se bave ličnim profitima i zato što se bave ličnom samopromocijom, uglavnom baziranom na mržnji i uglavnom bez bilo kakve strategije i ideje šta to treba uraditi za sebe ili svoje komšije.

Moje pitanje ide direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju, pod okolnostima da o svim ovih projektima znamo dosta. Mene samo zanima, ako se ne varam, a ne varam se, još kod rebalansa budžeta ministar finansija je rekao da su izdvojena sredstva za klinički centar u Gračanici, pa me prosto zanima dokle se stiglo sa realizacijom ovih jako važnih, zaista, projekata? Zato što će to u dobroj meri olakšati život našim sugrađanima koji žive južno od Ibra na Kosovu i Metohiji.

Hvala vam.