Hvala, predsedniče.

Poštovana ministarko poljoprivrede, uvaženi ministri sa saradnicima, koleginice i kolege, pre svega, građani i građanke Srbije, jutro je počelo sa Ustavom i, evo, nekako dođosmo do mene na priči o Ustavu. Imali smo poslaničko pitanje i uzdržala sam se da ne komentarišem, makar kroz formu poslaničkog pitanja koje je takođe moguće. Kada se pozovemo na Ustav, tražimo da se raspišu izbori u četiri opštine na Kosovu i Metohiji, onda poništimo sve ostale opštine na Kosovu i Metohiji, a samo zato što imamo pristup iz jednog ugla, da ne kažem iz ličnog.

Sada opet opominjemo da je na današnji dan donet Ustav, važna preambula, sami sebi pričamo ono što bi morala da nam bude obaveza i kod suštinske teme, kakav je rebalans budžeta, pričamo o svemu samo ne o realnoj situaciji.

Probaću da iskoristim što manje vremena, pre svega, sa svešću da je Trezor zaključan, da građani Srbije očekuju da mi okončamo ovu našu na izgled raspravu i pustimo Srbiju da normalno funkcioniše.

Reagovala sam na temu tih tajminga o kojima govorimo i onomad na Odboru za finansije kada smo čuli kritiku da je kratak rok za tumačenje rebalansa od Fiskalnog saveta. Nije mi normalno da neko ko je dao mišljenje o budžetu živi u Srbiji ili bar na kugli zemaljskoj, u ovom trenutku mora da ima svest da u dvadeset i drugoj godini, koja u novembru mesecu 2021. godine nije izgledala ni nalik novembru 2022. godine, dođe do rebalansa budžeta.

Ako želimo da kritikujemo za to uvek ima osnova. Ako želimo da pohvalimo, takođe. Neću se ja vraćati ni na šta od onoga što smo čuli, osim što mi se dopada jedna važna činjenica kada danas govorimo, pre svega, o ovom rebalansu, ali sa pozicije nove Vlade. Ministarka poljoprivrede je žena na teškom zadatku, rekla bih. Ministarka energetike, takođe. Tu ste, ministre finansija, osim što ste svakako odgovorni za rebalans budžeta, bar iz mog ugla gledano, u senci ove dve dame koje su preuzele najteži posao u najgorem momentu, rekla bih, u Srbiji u ovom trenutku.

Druga tema oko koje smo, takođe, gubili vreme i energiju jeste izmeštanje mosta. Kratko ću se osvrnuti i na to, i to poučena jednim savetom koji mi je ne tako davno dao sada već pokojni Milutin Mrkonjić koji je bio najveći graditelj. Kad god sam sa pozicije laika na temu uopšte građevine, pa i infrastrukture i saobraćaja postavila pitanje, on je rekao – nikada, bez obzira koja je politička stranka na vlasti, nemoj dovoditi u pitanje ono što se gradi, čak i ako ne razumeš to je za dobrobit građana. Tim pre, ne smatram osnovanim da mi danas kritikujemo izmeštanje jednog mosta u interesu da dobijemo, koliko razumem, most sa barem četiri kolovozne trake.

Tako da bi bilo dobro da ovo vreme koje imamo u parlamentu Srbije kao odgovorni ljudi koristimo da možda ukažemo na neke nedostatke koje bi trebalo sagledati šire kada je u pitanju planiranje, pre svega budžeta u 2023. godini, a da o rebalansu razgovaramo samo na onaj način što ćemo imati svest o tome da zaista do njega mora da dođe i da zaista držimo u blokadi, usled svog politikanstva, ceo sistem.

Ja ne bih bila deo toga, osim što ću reći da ćemo u Danu za glasanje svakako podržati predlog rebalansa budžeta. Završiću svoju diskusiju sa eventualnom potrebom, da kada budemo razgovarali u pojedinostima možda se osvrnem i na par amandmana upravo iz razloga što amandmani koji su napisani na rebalans budžeta, bojim se, u dobroj meri nisu radi unapređenja rebalansa, nego radi kupovine vremena za bavljenje politikanstvom na najozbiljnijim temama koje su pred poslanicima Republike Srbije. Hvala vam.

Hvala predsedniče.

Poštovana mandatarko Brnabić, uvaženi budući ministri i ministarke, poštovane kolege, građanke i građani Srbije, ja ću najpre iskoristiti priliku da čestitam polaganje zakletve novim kolegama. Dobro nam došli. Želim vam svima uspeh u radu.

Razgovaramo od juče o ekspozeu mandatarke, ja slobodno mogu da kažem ono što, čini mi se svi znaju, a to je da je pred nama kabinet koji će dobiti poverenje zato što je dobio najpre poverenje građana i kao posledicu toga ima većinu u parlamentu Srbije. Različitih je kritika bilo na temu ekspozea, možda najmanje, negde ste kritikovani iz ovog i iz onog ugla neretko iz ličnog.

Ono što moram da kažem jeste da u par navrata su vas prozvali sa pitanjem da li ćete priznati nezavisnost Kosova i Metohije. Čini mi se u dobroj meri, nesvesni da sve i da hoćete, a vrlo su jasne bile vaše poruke kao kandidata za premijera, nekako Vlada Republike Srbije i nema mandat da bez ovog doma donese jednu takvu odluku, a ovaj dom opet nema mandat da se time bavi bez jasne odluke naroda Republike Srbije. Tako da osim što je pitko o tome govoriti na način na koji možete unapred kritikovani tako paušalno, sve drugo čini mi se nema baš nikakvog osnova.

Ja sam gotovo sigurna posle važne sednice koja se dogodila u parlamentu Srbije i to je prva koja se desila u ovom mandatu bila je sednica o Izveštaju o Kosovu i Metohiji da o bilo kakvom priznanju te kvazi tvorevine nema ni razgovora. To se čulo od nekoga ko ima punu ustavnu odgovornost, a to je predsednik Republike Srbije.

Međutim, ako govorimo o Kosovu i Metohiji, očekivala sam ono što se upravo nije desilo, a to je da neko pred vas možda postavi neki zadatak, pa da kao odgovorni poslanici kažemo – znate, možda bi mogli da ovo unapredimo bez da vas optužujemo i samo to bude platforma da pričamo neku priču.

Potpuno svesno krećem od teme Kosova i Metohije, nekako čini mi se čak i očekivano za sve i za vas i za one koji nas gledaju, ja sam ubeđena i čvrsto verujem. Bilo je ovde predloga da se Kancelarija za Kosovo pretvori u ministarstvo i o tome smo razgovarali kada je tema bila Zakon o ministarstvima i tada sam rekla da ne mislim da je to dobro, ali mislim da treba uraditi sve da se unapredi rad Kancelarije za Kosovo. Kada ovo kažem onda zaista mislim da treba posebno obratiti pažnju i uopšte ne razmišljam o tome kakva će biti vaša odluka kada je u pitanju kadrovsko rešenje za Kancelariju za Kosovo i Metohiju, ali mislim da osim svih onih važnih stvari koje Kancelarija za Kosovo i Metohiju uradila za naše stanovnike u južnoj srpskoj pokrajini, sada treba možda studioznije obratiti pažnju i na one ljudi koji su raseljeni pre svega u smislu da imamo možda izazov pred nama.

Neko ih je nekada 2008. godine doveo do faze da oni primaju neku novčanu naknadu koja im je dragocena. Znam da ovo nije godina koja ima malo izazova i znam koliko je važno da održimo pre svega energetsku stabilnost. Nemojte mi zameriti što ovo stavljam na sto, ali stavljam na sto kao temu za razmišljanje, jer sam sigurna da za to ima rešenja. Ta pogrešna procena koja je napravljena davno, vreme je da je ispravimo kao odgovorni ljudi i neka pustimo da prođe ova zima, ali neka o tome imamo svest da sednemo, da razgovaramo i nađemo najbolji model. Sve ostalo na temu Kosova i Metohije mogle bi da budu politikantske poruke, ja se time danas baviti neću u ime SPS. Tim pre što u vašem budućem kabinetu sedi predsednik SPS, čovek koji će se siguran sam, pitanjem Kosova i Metohije baviti vrlo studiozno i onako kako smo od njega navikli, a to je da svako malo dobijemo novo povlačenje priznanja te kvazi tvorevine, jer smo tako postigli onu većinu koja sada već ne priznaje Kosova i Metohije.

Da li treba razgovarati, da moramo da razgovaramo. Da li imamo sa kim, ne nemamo. Preko puta su ljudi koji sve rade, samo ne razgovaraju. Ali čak i to je izazov na koji moramo da odgovorimo.

Pobrojali ste u svom ekspozeu sve ono što su važne teme i važni izazovi koji su pred vašim kabinetom, a i pred svima nama, jer ćete sa svim predlozima zakona doći upravo ovde, pa možemo da vas kritikujemo i pojedinačno kako smo juče probali, ali vam ostavljamo i mogućnost onda da eventualno odgovorite. Znam da je mašta svojstvena čoveku, ali vam moram priznati da nijednog treba nisam probala da o vašem kabinetu maštam na način na koji sam to juče čula. Ali, ne maštam, nego imam očekivanja.

Kada vidim gospođu Maju Gojković, koja je i u prošlom mandatu bila ministar kulture, a u periodu kada je bila predsednik Skupštine, zajedno smo bile u Odboru za kulturu, znam koliko je bilo teško doći do povećanja nivoa sredstava iz budžeta RS, tako da očekujem da će jedan odgovoran ministar kakav jeste gospođa Gojković, pomoći da dođemo i do onih 1,5%, to nam je sada novi izazov, ukupnog budžeta Srbije kada budemo razgovarali o budžetu za 2023. godinu.

Energetska kriza, čini mi se da smo je sačekali spremnije nego svi u našem okruženju, potpuno svesni šta nas čeka. Da li će biti dodatnih izazova, pretpostavljam da hoće, jer nismo jedini koji možemo nažalost u ovoj našoj maloj lepoj zemlji organizovati sve kako treba, bez da ima uticaja spolja zbog globalnih pomeranja.

Neću mnogo govoriti ni o tome šta očekujemo kada je u pitanju zdravstvo, a reći ću vam zašto. Zato što će posle mene govoriti moje uvažene kolege, mr Dejan Radenković koji će svakako pre svega sa pozicije predsednika Odbora za privredu imati širi osvrt na taj sektor, prof. dr Vladimir Đukić, bilo bi greh da kažem bilo šta dok sedi u sali i moj uvaženi mladi kolega i novi zamenik šefa poslaničke grupe Uglješa Marković, koji će sigurna sam, pokazati mladima Srbije koliko je važno imati taj entuzijazam, boriti se i na bazi toga steći poverenje.

U vašoj Vladi po drugi put je na mestu ministra prosvete gospodin Branko Ružić. Ukazali ste mu poverenje, sigurna sam, zadovoljni svim onim što je uradio u proteklom mandatu. Gospodin Novica Tončev, koji je dobio ne tako mali zadatak u prošlom mandatu da se bavi nerazvijenim opštinama, nismo čuli da li će to nastaviti da radi, a pretpostavljam da hoće, pa ćemo onda probati da vidimo kako tim opštinama pomoći u ovoj teškoj situaciji, možda i sa malo više sredstava.

Dva potpuno nova imena koja su možda bila najveće iznenađenje ispred koalicije Ivica Dačić premijer Srbije, gospodin Rade Basta i gospodin Đorđe Milićević. Đoleta Milićevića zna cela Srbija. Njegov učinak je bio veliki za nemali broj godina koliko je bio u parlamentu Srbije, pre svega sa pozicije poslanika, ali i dugogodišnjeg šefa poslaničke grupe SPS i potpredsednika Skupštine Srbije. Tako da šta god budete kao izazov i zadatak stavili pred njega, sigurna sam da ćete imati odgovornog ministra koji će uraditi više od mogućeg. Da ispuni očekivanja građana Srbije na temu koju je dobio kao zadatak.

Nekako je govorio o tome juče moj uvaženi kolega Dragan Marković Palma, ministar privrede Rade Basta, kritikovan sa različitih pozicija, ali ni to nije novo. Malo je bolje prošao od gospodina Gorana Vesića, njega bar nisu zamišljali u nekim različitim stvarima, ali neka probaju da zamisle odgovornog ministra privrede. Imaćete odgovornog ministra privrede i pre svega jednog čoveka koji poznaje probleme običnog građanina, a čini mi se da je za ministre u Vladi najvažnije da dele sudbinu svojih komšija i običnih ljudi. Ako o tome nemamo svest, onda je potpuno nevažno kako ćemo se zvati i na kojim ćemo pozicijama biti.

U tom smislu, koalicija „Ivica Dačić – premijer Srbije“, SPS u čije ime govorim danas kao ovlašćeni predstavnik, dali su, po našoj proceni, najbolje u odnosu na ono što ste od nas tražili, na resore, ali i na rešavanje tih potencijalnih problema zbog kojih su takođe kritikovali ovu Vladu, koji je broj ministara, da li je to mnogo ili je malo, da li je trebalo deliti određena ministarstva ili ne, zašto odvojeno prosveta i nauka. Zato što je za nas važno, kao građane Srbije, kao Srbiju, da poseban akcenat stavimo na nauku, gotovo sam sigurna.

Ne zato što gospodin Ružić možda nije imao pun kapacitet, nego zato što je to toliko važna oblast da zaista mora da ima svoj resor i zaista moramo da se posvetimo pre svega tim mladim ljudima, koje nekako nismo ni čuli ni videli. Tim mladim ljudima koji su jako uspešni još od svojih srednjoškolskih dana, ali ostaju u senci nekih atraktivnih događanja koja gledamo na televizijama komercijalnim. Manje su interesantni od svega onoga što nije svojstveno Srbiji.

Obaveza je naša, kao odgovornih ljudi, da sačuvamo pre svega porodicu kao takvu, da sačuvamo dostojanstvo u tom smislu da ne uspeju da nam naruše ono što je najsvetije. Ako nastavimo da nam atraktivne budu neke trenutne stvari koje su možda pitke oku ili, još gore, simpatični samo zato što imamo neke voajerske potrebe da virimo u tuđe dvorište i u tuđe živote, onda nećemo imati mnogo uspeha u tom radu.

Neko je juče rekao – neka nam je Bog u pomoći sa ovakvom Vladom. Ja nešto razmišljam – neka nam je Bog u pomoći zbog svega što nas čeka, ali smo prilično blagosloveni sa ovakvom opozicijom i to treba reći naglas. A zašto to kažem? Da se ne bi vređale moje kolege, jer mi namera nije da ih uvredim, nego da opomenem da smo mandate dobili da zaista unapredimo kvalitet života građanki i građana Srbije.

U tom smislu, kritikovati vas kao mandatarku i kabinet, koji neizostavno i nesporno ima većinu u ovom parlamentu, nije politika. Politika bi bila da je neko ustao i kazao šta je ono što do sada nije dobro urađeno i šta je ono što treba dodatno uraditi, jer sam sigurna da možemo više. I sigurna sam da kada smo pred građane Srbije izašli i bili u kampanji, a svi smo u dobroj meri obišli Srbiju skoro do svakog sela, onda su nam ti ljudi i rekli šta su njihovi problemi. Naša je obaveza da o tome danas ovde govorimo. Zato sam počela svoju diskusiju sa problemom oko novčane naknade, jer je to moj zadatak koji sam dobila u kampanji i moja obaveza da ga prenesem vama, da bismo mogli da o tome razgovaramo i rešimo taj problem.

Sigurno je da nisam interesantna, jer čujem žamor u sali, jer da biste privukli pažnju onda nekom morate da kažete da je klempav ili da ima kriv nos. Ne mogu time da se bavim, nikada se time neću baviti. Mislite, kolega, da je to krajnje kreativno da ja kažem da neko ima krive noge. Ne možemo vi i ja da se razumemo, velika je razlika između vašeg i mog političkog rada, iako je karijera prilično duga i vaša i moja, ali me ne terajte da objašnjavam u čemu su suštinske razlike ili na kraju da završim sa tom možda ključnom rečenicom – razlika je u tome što ja već 30 godina kad god govorim, govorim kao član SPS, koja će podržati i vas gospođo Brnabić i predlog vašeg kabineta. Hvala vam.

Hvala, predsedniče.

Probaću da ne dam osnov za dalje replike. Bila sam nekako ubeđena da se ovde diskutuje, razgovara, kritikuje, ali ovo da se pljuje, sada sam prosvetljena. Ne može da se pljuje SPS i za ono što je radio pre 10 i za ono što je radio pre 20 godina, ni za ono što je radio pre 30 godina, jer ste svi vi koji sebe zovete budućnošću Srbije u dobroj meri prepisali i pokrali ideje na kojima se bazira program SPS. Ubismo se pokušavajući da odbranimo svoju levičarsku ideju od vas desničara, koji ste toliko nekad levo da teksta nemam.

Na kraju, dozvoljeno je da ovde reflektujete čak i svoju potrebu da budete levičari. Ako se ne varam, 2017. godine je bilo, dugo smo poslanici i vi i ja, potpisali ste čak pristupnicu SPS, u šali, ali pred kamerama. Poštovani kolega, sada više nemam ni otvoren poziv, jer ne mogu da u svojoj poslaničkoj grupi imam nekog ko zove na pljuvanje. Nemojte me maltretirati na način što ću svako malo sa predsedavajućeg stola morati da silazim da odgovaram na besmislene optužbe, čak sam imala dilemu da li imam osnova za repliku kao Kosovka devojka, jer prava da o tome govorim imam sigurno više nego svi vi. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Brnabić.
Po kom osnovu, kolega Veselinoviću? Kako? Direktno ste pomenuti? Niste pomenuti direktno, mandatarka je govorila… Što vičete na mene? Ajte, samo me saslušajte. Direktno niste pomenuti. Mandatarka je govorila na način što je odgovarala na ono što ste postavili kao pitanje. To što se prisetila nečega što ste uradili u periodu pre ovog o kome govorimo, to je njeno legitimno pravo. Dakle, nemate osnova za repliku. Nemojte da se raspravljamo. Da ste pomenuti lično, zaista ne bismo došli do faze da vam ne dam reč. Hvala.
Po redosledu reč ima Vladimir Đukanović.
Izvolite.

Hvala, kolega Đukanoviću.
Kolega Jovanoviću, po Poslovniku ste se javili. Izvolite.

Da biste mogli da replicirate kolegi Đukanoviću mora da vas prethodno pomene.
Ukazali ste na kršenje Poslovnika i grubo probali da ga zloupotrebite i ostavite sebi prostor da replicirate kolegi Đukanoviću.
Molim vas, sigurna sam da nisam povredila Poslovnik, a vas molim da budete strpljivi, sačekate neku novu sednicu, neko novo vreme u kome ćete direktno polemisati sa kolegom Đukanovićem, mandat je tek počeo.
Nemojte da ovako važnu sednicu sada obesmišljavamo zloupotrebom Poslovnika, molim vas. Hvala vam.
Po redosledu, kolega Miodrag Gavrilović. Izvolite.

Kolega, ja vas molim, samo bez upadica tipa „dosta, bre“.

Ne registrujete me. Isključite mu mikrofon.
Ja vas molim da vam vratim vreme, samo se saslušajte. Da li zaista mislite da je prirodno da ignorišete nekoga ko predsedava? Da li zaista mislite da ja ovde sedim tek da bih sedela?
Ljubazno vas molim, radi se o tome da ste poslanicima rekli „dosta, bre“. Nemojte molim vas. Poštujte dostojanstvo. Nemojte me terati da primenim kaznenu politiku.
Vreme ćemo vam vratiti. Prijavite se ponovo, ali probajte da vaša diskusija bude civilizovana. Ljubazno vas molim.

Ja vas molim gospodine Arsiću, da dozvolimo govorniku da završi svoju diskusiju.

Hvala, predsedniče.

Neću iskoristiti svo preostalo vreme, iskoristiću svega minut i po ili dva.

Uvažena mandatarko, izabrali ste svoj tim, zacrtali ste svoje ciljeve, čuli ste sve moguće kritike, čuli ste sve moguće prozivke, neka vas one ne ometaju na putu koji ste sebi i svom timu zacrtali, a koji je isključivo zarad dobrobiti građanki i građana Srbije.

U ime SPS vam želim uspeh u radu i očekujemo ministre sa novim zakonskim rešenjima, sa kvalitetnijim predlozima i sa svim onim što treba da unapredi i ulepša i poboljša našu dragu Srbiju. Hvala vam.

Hvala, kolega Krkobabiću.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SDPS, gospodin Branimir Jovanović. Izvolite.

Hvala, predsedničke.

Istina, možda je trebalo da moja replika ide pre izlaganja mandatarke, ali razumeće me građani Srbije, onaj kome repliciram možda replike nije ni vredan.

Međutim, zarad javnosti koja prati ovaj prenos, kada govorimo o Ivici Dačiću, ja znam da sa pozicije jednog broja kolega, važno je pomenuti tako ključno ime srpske politike, da bi uopšte upali u uši onima koji ih slušaju.

Sa druge strane, kada o njemu govorite morate da govorite istinu. Ova je Vlada proevropska, svidelo se to nekom ili ne, a on je postao najevropljanin pre svega zato što je u njegovom mandatu Srbija dobila viznu liberalizaciju.

Šta znači što će biti ministar spoljnih poslova? Svakako znači da će biti, još od priznanja Kosova i Metohije, nažalost ima onih kojima to smeta, i svakako znači da će sa evropskim zvaničnicima razgovarati bez podaničkog stava.

Znam da to ne može da razume onaj ko je probao da ga kritikuje, jer je njihova politika u odnosu na Evropu bila samo koliko koštaju njihove usluge, pa čak i one najteže, one veleizdajničke koje baštine u svojoj karijeri.

Na samom kraju, kada govorite o Ivici Dačiću onda znate da je na koncu, ako hoćete, kao i Aleksandar Vučić na mestu predsednika partije zato što je imao poverenje svih članova Socijalističke partije Srbije, a ne zato što je menjao bravu na ulaznim vratima prostorije svoje stranke da zabrani osnivačima da uđu ne bi li tako postao predsednik jedne grupice koja mu, očigledno veruje iz nekog razloga, pretpostavljam lično.

Hvala.

Hvala, predsedniče.

Unapred da kažem da poslanička grupa SPS neće podržati ovaj amandman, pre svega zato što mi se čini da ima malo argumenata koji su možda kontra. Kada kažemo naše sveto Kosovo i Metohija, onda previdimo da je to po Ustavu Srbije južna srpska pokrajina, uprkos tome šta su čije ambicije i šta su čiji pusti snovi i šta su pritisci koje trpimo da bismo promenili ovakav svoj stav.

To je po meni dovoljan razlog da ne razmišljamo o Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, jer mi se nekako čini da nam je korak dalje ako bismo se opredelili za ovaj format. Ali, nije ovde samo pitanje formata, sećam se i momenta kada je postojalo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, to je period od 2008. do 2012. godine, i moram da priznam da u formatu ministarstva nije ništa kvalitetnije rešavalo probleme lokalnog stanovništva.

Ne mislim da forma kancelarije u ovom trenutku jeste neka loša okolnost za Srbe i nealbansko stanovništvo i na Kosovu i Metohiji i na one koji su u rasejanju. Slažem se da svi zajedno treba da možda porazgovaramo o tome kako unaprediti rad same Kancelarije, ali pretvoriti je u ministarstvo, ne razumem ambiciju do kraja. Neću se baviti brojkama ni 25, ni 26, iako sam prve noći u svom izlaganju rekla da ne razumem kritiku na broj ministarstava, a onda imamo dopunu u smislu da dodamo još jedno ili dva, ali mi je zaista jako važno da kažem da mogu da podržim čak svaku inicijativu koja će se ticati toga da, pa i kvalitetom ljudi, slažem se, unapredimo rad Kancelarije.

Ali, opet ne mogu da se složim sa vama u jednoj, čini mi se, paušalnoj oceni, diskriminacionoj pre svega, da tamo trenutno živi negde oko sto hiljada Srba, ili nešto malo preko. A šta ćemo sa onima koji tamo ne žive? Šta ćemo sa ljudima koji tamo ne mogu da žive, koji tamo ne mogu da se vrate? Kancelarija za Kosovo i Metohiju primarno bi kao zadatak trebala da ima, i ako hoćete da razgovaramo o onome što zameram, da, to je to, da uradi sve što može, iako je to teško i znam koliko je teško, da obezbedi ljudima koji imaju potrebu da se vrate da se vrate svojim kućama.

Ta teza kako niko neće da se vrati netačna je i paušalna ocena, jer sa njima niko o tome nije razgovarao. Ta teza o tome sve su prodali takođe je paušalna i netačna, jer se dešavalo da su im imanja prodavali tako što su im falsifikovali dokumenta. Mi ovde stalno stavljamo pod tepih ne mali broj ljudi koji živi pored nas, koji deli našu sudbinu i u centralnoj Srbiji i u južnoj sprskoj pokrajini. Ni jedna ni druga pozicija apsolutno nije laka, ali nemojte da bar u ovom parlamentu, u kome nas čak i određeni poslanici, pomenut je danas, ja ga neću više pominjati jer me je već optužio da hoću da ga spalim na lomači, čovek koji nam je direktno u sali rekao ono što je protiv Ustava.

Pa, nemojte da odavde šaljemo poruku da je nama nevažno koliko je naših ljudi proterano sa svojih ognjišta, koliko je porušeno grobalja, kako smo malobrojni i jedva otišli na ustoličenje patrijarha srpskog u njegovu prestonicu Pećku patrijaršiju. Ovakve probleme nama neće rešiti nikakvo ministarstvo koje ćemo da napravimo. Ovakve probleme mora da reši naša sloga, naša svest o tome koliki je ovo problem i ko nam je prekoputa.

Jer, da vam jednu stvar kažem, iz prvog lica jednine, kad god sam pomenula da hoću da se vratim svojoj kući, to je za njih bilo kao da im bubreg vadim. Samo to ne može, sve drugo može. Zato što kada bi se vratilo 200 hiljada Srba koji su proterani pre 22 godine, zamislite koliko je to danas Srba. Ti su ljudi u međuvremenu dobili porodice, deca su porasla. Deca koja su tek rođena bila na Kosovu danas imaju 23 i 24 godine. Da li znamo o kom broju danas govorimo, čija su ognjišta ostala tamo bez mogućnosti da odu makar da vide kako izgledaju ta imanja?

Zato, ovde ne možemo da razgovaramo o Kosovu i Metohiji na taj način. Mi ovde moramo da razgovaramo na način kako nadmudriti one koji su prekoputa, koji imaju podršku bezmalo cele Evrope. Jednog dela sveta, ne većinskog, slažem se, ali ovaj deo koji ih ne podržava nekako se manje čuje. Nekako manje osećamo te koji su nam prijatelji u ovoj borbi. Mnogo su glasniji svi oni koji su im podrška, i u svojim pritiscima, i u svojim nastojanjima, i u svom bezobrazluku da nam uporno pokazuju koliko je lako manipulisati nama kada u visokom Domu razgovaramo na ovaj način.

Možda je moja diskusija pregruba i nemojte se zbog nje vređati, ali najiskrenije mislim ovo što sam vam rekla, i to ne govorim u svoje ime, to govorim u ime onih ljudi koji sede u svojim kućama i eventualno prate ovaj prenos Skupštine. Njima je mnogo važno da bar mi koji smo narodni poslanici imamo svest o tome gde su, koliko ih je, zašto su tu gde jesu.

Naravno da je najteža pozicija svih onih koji žive u enklavama. Naravno da ne može da se uporedi čak ni situacija onih koji žive na severu i u Severnoj Mitrovici u odnosu na Goraždevac, u odnosu na Orahovac, u odnosu na Gračanicu itd. Da ne nabrajam, ogrešiću se od nekog potpuno nepravedno. Ali, sve te sudbine su i teške i neizvesne i jednim delom zavise od nas. Pa, hajde da bar odavde ide slika da je manje važno hoće li se to zvati kancelarija ili ministarstvo, a tvrdim da je bolje da to bude Kancelarija za Kosovo i Metohiju koja je funkcionalna, koja je svesna svega što može da uradi.

Još nešto ću vam reći, šta god pojedinačno mislili o ljudima, mi već tri dana imamo ozbiljan problem sa Srbinom sa Kosova i Metohije koji je uhapšen u Mađarskoj i po poternici takozvanog Kosova treba da bude izručen Prištini. Da li znate na koji način branimo tog čoveka i nastojimo da ga vratimo, makar da bude izručen Srbiji? Preko Kancelarije za Kosovo koja je prva dobila informaciju, Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva pravde. To je Sizifov posao trenutno, jer je Mađarska, koliko god nama bila prijateljska zemlja, priznala Kosovo.

E, to su poslovi koje radi Kancelarija za Kosovo. I da, efikasno ih radi i može da ih radi i ne treba joj forma ministarstva za to. Imali smo ministra za Kosovo i Metohiju, nema ga u sali, a ja neću da komentarišem nekoga ko nije ovde, ali se ne sećam zaista da smo ikakav poduhvat veliki na tu temu napravili iz forme ministarstva za Kosovo u odnosu na ono što se kasnije dešavalo kada smo formirali Kancelariju za Kosovo, odnosno vratili ga na status kancelarije jer, koliko se sećam, od samog starta je to i bila Kancelarija za Kosovo.

Da li je bilo propusta? Da. Ako hoćete da sad politički govorimo, onda bih kao socijalista mogla i da kažem da je najbolji bio plan povratka koji je tada imao CPT na čelu sa Bakijem Anđelkovićem, ali prosto nije bilo sluha za to, jer ništa što su socijalisti predložili 2000. godine nije bilo dobro, bez obzira što je bilo planski urađeno i na bazi realnog stanja koje je na Kosovu i Metohiji.

Izuzmimo svoje političke razlike iz ovog važnog pitanja i Zakona o ministarstvima i ako ćemo ovim problemom da se bavimo, hajte da svi jedni drugima pomognemo jer će nam situacija već prekosutra kada je u pitanju Kosovo i Metohija biti daleko teža nego što je juče bila ili što je danas. Da ne kažem da se sve menja iz sata u sat. Ako o tome nemamo svest, onda se bojim da neko od nas nije na pravom mestu u pravo vreme. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uprkos ovoj dobronamernoj sugestiji, ja ću ipak govoriti, svesna činjenice da nema televizijskog prenosa koji mi nije najvažniji kada govorimo o ovako važnoj temi, o Predlogu zakona o ministarstvima.

Pažljivo sam slušala danas većinu diskusije, ne mogu reći sve, i moram priznati da ponovo imam taj utisak da često pribegnemo politici pre nego temi kojom se bavimo, a tema kojom se danas bavimo i o kojoj razgovaramo je jako važna, to je Zakon o ministarstvima, to je buduća Vlada Srbije koja će svakako sedeti pred nama sa nekim predlozima zakona, sa mogućnošću da ih kritikujemo ili pohvalimo.

Malo mi je, moram priznati, čudno zašto smo današnji dan iskoristili da sada kritički se osvrnemo prvo na broj ministarstava. Onda tu ima malo kontradiktornosti, jer sam ja probala da ispratim i kakvi su amandmani koji su uloženi na Zakon o ministarstvima. Tu ima predloga da se čak pojača za još jedno ili dva, da se neke kancelarije pretvore u ministarstva.

Da li je ovo pitanje broja ili je ovo pitanje samo naše potrebe da u srpskom parlamentu pokažemo kako ne mislimo svi isto, što je dobro, jednoumlje vodi u bezumlje, ja se potpuno sa tim slažem, ali bi bilo sasvim prirodno da se osvrnemo, onako ljudski, kritički, bez ambicije da uvek ulovimo neki politički poen na prvoj krivini ili eventualno posle nje.

Dakle, broj ministarstava neću komentarisati, tim pre, što je za mene, nisam ni izbrojala koliko ih ima dok danas nisam čula one koji su precizno brojali, zato što mi je bilo važno koji su to resori i čime će se oni baviti.

Suštinski, mislim da je to lepo raspoređeno, osim možda u jednom delom koji je po meni malo čudan, ali cenim da ćemo definiciju svega dobiti u ekspozeu premijerke, odnosno gospođe Ane Brnabić, pa nije bilo potrebe da danas ovde na bazi ovog Predloga zakona o ministarstvima razgovaramo niti tonom, niti načinom na koji smo razgovarali.

Šta je suština? Suština je da moramo da imamo svest koliko god da ova sednica jeste zakazana po hitnom postupku. Ja nekako cenim da smo, gotovo da imam preciznu informaciju svaki dan jedan ozbiljan broj narodnih poslanika je bio u parlamentu Srbije. Vrlo smo bili aktivni i bavili se odborskim radom. Nekako mi se čini svi potpuno svesni da ulazimo u ono vreme kada ćemo de fakto birati Vladu, a prethodi tome svakako Zakon o ministarstvima.

Zašto je po hitnom postupku? Jeste dobra platforma za kritiku ako bolje nema, ali da li je to neki presedan koji se sad baš desio, a da nikada nije, ne naravno nije, svašta pamti ova Skupština, tako da ne vidim ni to kao neki ko zna kako veliki problem da se nismo mogli spremiti da razgovaramo danas o Zakonu o ministarstvima.

Opada nam koncentracija, čujem žamor u sali, potpuno je prirodno, radimo već deset sati. Vrlo smo uporni danas i to treba tako da bude. Meni žamor ne smeta. Verovatno sam neinteresantna sa ovom svojom pričom, ali znam šta je poenta zbog koje sam ipak odlučila da, čak kao jedini prijavljeni iz SPS govorim večeras u momentu u kom nema prenosa. Da vam objasnim da se politikom možemo baviti na način što ćemo se baviti suštinom, bez onog prostora da zaradimo politički poen ili tu privilegiju imamo samo mi kao socijalisti. Možda mi posle 30 godina ne moramo da jurimo političke poene.

Važno je da shvatimo još jednu stvar. To je, šta je ono što proizilazi iz naših htenja da po svaku cenu budemo protiv. Tako imamo u amandmanima predlog da se Kancelarija za Kosovo pretvori u ministarstvo, što mi čini mi se, prvo imali smo tu praksu i nije sretno završila. Drugo, to nas tera korak dalje i korak ka onima koji bi da južnu srpsku pokrajinu proglase nezavisnom.

Ovo je samo jedan od primera na koji imam pravo da se osvrnem i da daljem mislim da tu treba da bude kancelarija do nekog konačnog oslobođenja, kad god se ono desilo, ali nam ništa ne daje za pravo da se tim pitanjem bavimo na drugačiji način, osim na način koji smo to radili do sada. Da li treba unaprediti rad Kancelarije? Da, svakako, ali i o tome moramo da razgovaramo sa premijerkom, a ne na bazi Zakona o ministarstvima. Zašto smo upali u ovaj tajming? Neko bi rekao, čulo se danas raznih optužbi na temu vladajuće većine i oko toga koliko smo čekali konstituisane Skupštine i koliko smo čekali konstituisanje Vlade. Jedino nekako ili nismo čuli ili nismo videli u kom to trenutku danas živi Srbija i u kom to trenutku Srbija treba da izabere svoju Vladu i koliki je pritisak koji država trpi u ovom momentu, kao posledicu globalnih dešavanja.

Ono što je za mene važno, a čula sam to u najavi, pre svega svog kabineta, gospođa Brnabić, čini mi se rekla da će ovo biti Vlada koja će se baviti, biće ozbiljna i baviće se teškim pitanjima, ali će biti sposobna da odgovori.

Imamo energetsku svetsku krizu i zaista mislim da bismo kao odgovorni ljudi najpre morali da se osvrnemo na to. Hoćemo li uspeti da imamo energente, hoćemo li uspeti da ih platimo i odakle? To je sve daleko važnije od toga koliko će ko od na bazi tek prve sednice u redovnom zasedanju ovog saziva uspeti da profitira politički.

Pred nama je mandat, vidim da će biti beskrajno interesantan, to se nazire već posle ovog prvog zasedanja. Međutim, mi imamo ili bi bar morali da imamo jednu obavezu, kao odgovorni ljudi prema građanima koji su nas birali, a to je da kada razgovaramo i sasvim je svejedno kome pripadamo, neka ovo bude kritika prvo od mene, mislim u odnosu na moju političku opciju, pa i na sve vas koji sedite u sali, moralo bi da iz ove sale izađe jedan odnos koji je pre svega civilizovan i ljudski. To ne smemo da zaboravimo uprkos svim razlikama koje imamo bilo da su ideološke ili kakve god, prosto ne znam šta smo sve u stanju da merimo, a čuje se da umemo da uporedimo svašta.

Dakle, Predlog zakona o ministarstvima je prvi korak, do drugog koraka imamo još neka tri radna dana i to intenzivna radna dana. Drugi korak će biti momenat u kome će ministri, budući ministri i premijerka Srbije sedeti preko puta nas. Kritikovati ih unapred, nemamo mnogo osnova, čulo se ovde prozivki pojedinim ministara danas. Ne mislim da je dovoljno da ga nekoga kritikujemo samo zato što ne pripada našoj političkoj opciji i morali bismo da imamo argumentaciju koja zaista stoji kao takva, a ne pogrešne ocene.

Pa, čak i to da smo doveli u pitanje postojanje nekih ministarstava za koja ja moram da kažem, da koliko god ona nama bila nepoznanica, nesrpska, atipična potpuno za ovaj kraj, uradila su veliki deo posla. Ovo govorim pre svega zbog toga što su kritike išle na temu Ministarstva za društveni dijalog, ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, jer smo potpuno nesvesni da smo u obavezi kada su u pitanju ljudska i manjinska prava, a pre svega kada je u pitanju dijalog.

Ne branim ovo zbog ministarstva, branim ovo zbog jedne inicijative iz prošlog saziva. Molila sam i vrlo su me čuli iz ministarstva da održimo okrugli sto na temu toga u kakvom nam je mentalnom stanju nacija posle lokdauna, odnosno dve teške godine opterećene kovidom i imali smo sjajan razgovor na tu temu i vrlo kvalitetan okrugli sto iz kog su mogli da izađu zaključci.

Dakle, nemojmo da kritikujemo samo da bismo kritikovali, nego da malo zađemo u suštinu onoga čime su se ljudi bavili i čini mi se da to u dobroj meri zavisi od pojedinca. Zato i na kraju mislim da kada govorimo o broju ministarstava, to je zaista daleko manje važno od činjenice ko će biti ministri koji će pokrivati resore, koliko će odgovoriti zadatku i poverenju, pre svega, koje će im ukazati gospođa Brnabić, a ono što je najvažnije jeste da je ovo treća Vlada Ane Brnabić i to ne Vlada voljom bilo koga od nas koji sedi u sali, nego vlada voljom građana. Ovo je vladajuća većina koja je i na ovim izborima dobila poverenje upravo zahvaljujući tome što je radila u proteklom mandatu i kao izvršna i kao zakonodavna vlast, tako da dovoditi u pitanje danas jeste svrsishodno kada ste opozicija, ali opet kažem, treba biti racionalan jer je pitanje vlasti i opozicije relativno i svi se negde borimo da zamenimo uloge. Mi da sačuvamo svoju vladajuće većine, vi, uvažene kolege, da nas pobedite.

Ali, probajte da u toj trci nekako budemo pitki za ovaj narod, da ne dođemo do faze da i sami sebe ne možemo da slušamo, a kamoli da nas neko gleda i da nam ne bude primarno da li nas slušaju, da li ima direktnog prenosa, da li ima naslovne strane, nego da bude primarno ono zbog čega, na kraju krajeva, jedan ozbiljan procenat nas prima platu u Skupštini Srbije, što znači da odgovorimo i vodimo računa o tome šta ćemo ovde uraditi, a ne kakva će slika i kakav će snimak odavde izaći i kakav će biti taj mini isečak koji ćemo okačiti na društvene mreže. Odgovorno tvrdim da, zahvaljujući tome, niko nije osvojio vlast, niko nije vladao Srbijom i niko nikada neće. Čak iako je jednom Srbija podlegla jednom medijskom pritisku, to nije bilo tako davno, tu grešku, sigurna sam, srpski narod neće ponoviti dva puta.

Poslanici SPS će onako kako je šef poslaničke grupe Đorđe Milićević rekao, podržati Predlog zakona o ministarstvima sa punim poverenjem u izbor gospođe Ane Brnabić, kada je u pitanju buduća Vlada Srbije, jer sam sigurna da, čak i ako bude grešaka, to će biti ljudi koji će čuti i naše sugestije i naše zamerke, a na nama je da budno pratimo njihov rad i unapredimo ga onoliko koliko imamo i sposobnosti, ali pre svega obavezu prema građanima Srbije koji su nam ukazali poverenje.

Hvala vam.

Hvala, potpredsedniče.

To što nisu tu ja mogu da razumem. Ovde je rečeno mnogo stvari na koje bi bilo hrabro sačekati odgovor.

Poštovani predsedniče Skupštine Srbije, gospodine Orliću, uvaženi predsedniče Republike, dragi zemljaci, ja vas neću zvati kolegama, građanke i građani Srbije, važna tema već dva dana u Skupštini Srbije, čuli smo mnogo stvari. Što se mene tiče, je sam čula najvažniju već u prvom satu vašeg izlaganja, uvaženi predsedniče Republike, meni je bilo dragoceno ono što ste rekli: „Nikada i ni pod kojim okolnostima neću priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova“. Na tome vam hvala.

Kažem ovo kao raseljeno lice sa Kosova i Metohije, jedna od 250 hiljada u čije ime bi trebalo da danas govorim, zbog toga ću biti verovatno manje emotivna nego neki koji su pre mene govorili i pozivali se na emocije, ali više racionalna, kud i kamo, jer ja pričam o onome što se desilo iz prvog lica jednine, ne nikako po čuvenju.

Izveštaj koji je pred nama, za njega bi mogao da glasa svako ko nema nameru da ide na ruku direktno Aljbinu Kurtiju i nemojte mi zameriti što ovo ovako kažem, jer je ovako, ali pre svega toga hoću da nas opomenem. Svi smo se setili u jučerašnjem danu grešaka koje smo pravili, uključujući i onu u kada smo oslobodili Aljbina Kurtija. Bojim se da ne napravimo još jednu grešku, pa sam zato tražila transkript govora prvog govora prvog poslanika koji je juče govorio, Šaipa Kamberija koji se baš svojski potvrdio uz pomoć čak i Evrope da nekako namakne te glasove i uđe u parlament Srbije, koji ne da ne poštuje, nego je grubo prekršio svoju zakletvu i Ustav govoreći juče.

Rekao je, u transkriptu stoji: „Kosovo je nezavisno od Srbije i šta god da želite da tamo ostvarite, morate to postići u dogovoru sa tamošnjim vlastima, a ko će biti na vlasti Srbija nema uticaja“. Šta on lično misli, to mene ne zanima, ali šta ne sme da izgovori u parlamentu Srbije – e, ovo.

On je pričao i o nekom reciprocitetu, prepisao je valjda to od svog mentora, jer Aljbin Kurti kad bi hteo da se bavi politikom, on zamišlja sebe kao lidera velike Albanije. U tom smislu je on preskočio i Edija Ramu i sve Albance u Srbiji. On sebe vidi kao nekog vođu, njegovo je pravo da svoj odraz u ogledalu vidi kako hoće, a naša je obaveza da mu objasnimo da se to što on vidi leči u civilizovanim zemljama. Ako ne može na Kosovu, može u Srbiji, neka dođe, pomoći ćemo. Ne bi bilo prvi Albanac koga smo lečili.

Zato vas molim da razmislimo, ako već nismo to rekli, da li treba da odgovara Šaip Kamberi, pošto su našim Srbima zbog podrivanja tzv. „Ustava“, tzv. „Kosova“ zabranili ulaz čak i onda kada su samo išli da telom brane svoje ljude, svoje radnike, svoju braću, svoje sestre, svoju decu.

Nemojte da zarad toga što smo pacifisti i to je srpski, ponovo pravimo greške, da nam za pet godina Kamberi neki sa neke druge pozicije ne bi izazvao nostalgiju što ga ne uhapsismo danas. Mislim da osnove ima.

Sa druge strane, moja treće pomenuta ovde bezbroj puta, predsednik privremenog organa sedi na galeriji, ne može da kaže ono što ja hoću, ne moramo mi danas u Goraždevcu, odnosno možemo da postavljamo solarne panele, nije to neki izazov. Tamo je napravljen vrtić, tamo je napravljen dom zdravlja, tamo ima igralište. Oni samo nemaju uvek miran san ili uvek imaju nemiran san zato što su stalno na nišanu. Govorim o Goraždevcu ne zato što je najugroženiji. Nema na galeriji niko ko živi na Kosovu i Metohiji a da je manje ugrožen od Goraždevca ili bilo koje enklave, nego govorim o Goraždevcu s punim pravom. Govorim o svojoj Metohiji zato što vam je mnogo toga rekla Danijela, ali je niste čuli, čini mi se. Niste je ni slušali. Što bi bilo uopšte važno šta mi o čijoj kući govorite imamo da kažemo u parlamentu Srbije? Vama je verovatno nevažno. Ja nosim gorak ukus samo zato što kada završim ovu sednicu čuće se iz Prištine likovanje, jer će kako god mi govorili, kakve god bile političke razlike, oni govoriti samo o tome kako nismo jedinstveni zato što oni naspram nas kada su u pitanju Srbi i pokolj prema Srbima jedinstveni su uvek i to ne samo na Kosovu.

To je ona razlika koja postoji između nas i njih. Nikada nismo naučili da nacionalni interes stavimo ispred ličnog, ispred partijskog, ispred politike, ispred politikanstva, ispred jeftinih pokušaja da ovde optužujemo jedni druge, ne znajući pri tom o čemu pričamo. Ovde su izgovorene optužbe na račun SPS od strane nekog ko ne znam da li je naučio da izgovori SPS, jer je starija od njega, godinama postojanja.

Šta su greške ili nisu greške, trebalo je ih živimo da bismo danas mogli da kažemo – da, pogrešili smo. Ima li SPS grešaka iz perioda? Ako biste mene čuli šta mislim šta je najveća greška Slobodana Miloševića, silno biste mi zamerili. Ja sam tu daleko ekstremnija nego što je on ikada bio. Ako ćemo danas da svoju nemoć, svoju nedoraslost ovom problemu svedemo na kriv je Lazar, Sloba, Petar do Aleksandra Vučića, nećemo daleko. Uvek ćemo mi da imamo nekog novog Aleksandra, Petra, Slobodana, Marka, Miloša da ga okrivimo.

Nego ajte da jednom imamo nekome kome ćemo da pomognemo. Možda bi ja imala šta i da vam zamerim, predsedniče Republike Srbije, ali znate šta nemamo? Nemamo alternativu za ono što vi radite, a obraz mi ne dozvoljava da ako nemam pametnije rešenje kritikujem vaše. To je stvar malo i vaspitanja. Ne učestvujete vi u dijalogu. Kamo sreće da vi imate dijalog. Vi imate s jedne strane nerealne želje ljudi koji prilično, čini mi se, gube zdrav razum, ali zato imaju podršku jer to tako odgovara i pokušavate da odbranite ono što se odbraniti može. Je li lako? Nije. Hoće li biti lako? Neće.

Svašta se ovde čulo, pa i to da treba uključiti Skupštinu, odnosno da Skupština treba da ima značajniju ulogu. Moram nešto da vam kažem. Nisam ja kratko narodni poslanik. Skupština ima vrlo aktivnu ulogu kada je u pitanju rešavanje problema Kosova i Metohije. Svako od nas pojedinačno koji se našao na bilo kom sastanku koji se dešavao naročito van Srbije imao je priliku da govori o tome da Kosovo nije nikakva nezavisna država, nego južna srpska pokrajina iz našeg ugla gledano.

Svako od nas ko se sreo sa ambasadorima imao je priliku da objasni kako mi gledamo na tu otvorenu ranu koju imamo, ako je za sve nas ona otvorena rana. Imate pravo i da ona te ne bude. Ne mogu da tražim ni od koga da ima razumevanje za moje izlaganje kada ja govorim o nečemu što je moja kuća. Ja bih svakako imala za izlaganje svakoga od vas ko govori o svojoj kući.

U tom smislu i kada je juče ovaj nesretni Kamberi pričao o nekom reciprocitetu iskljujemo to kao neki razgovor između dve države, ali ako bismo to sveli na reciprocitet između dva naroda, a ja kada uzmem u obzir da mu je mentor Kurti, onda bi to značilo da ja danas treba nekoga od vas molim da idemo da iselimo Kamberija. To je reciprocitet u odnosu na ono što se meni desilo. Kamberijevi su mene oterali iz kuće. Jel na taj reciprocitet poziva Kamberi za svoje sugrađane u Bujanovcu, Preševu i Medveđi? I ko je uopšte da govori u njihovo ime? Jedva je namakao taj broj glasova koji mu je trebao govoreći da su to neki šiptari đavoli koji nisu glasali za njega.

Pošto smo svi prilično umorni, skratiću svoju diskusiju u odnosu na ono što bi mogla da kažem, sigurna sam, kao i većina ovih ljudi. Još jednom ću da vas zamolim za jednu mnogo važnu stvar. Šta god da ovde jedni o drugima mislimo i kolike god političke razlike da postoje, setite se da kad ih naglas kažemo nekome pomažemo da ostvari svoj cilj. Njihov cilj je velika Albanija.

Da li animozitet i političko neslaganje sa Aleksandrom Vučićem, SNS, Ivicom Dačićem, SPS, može da vam da za pravo da pomognemo Aljbinu Kurtiju, jer bi ovde da skupljamo političke poene? Ne. Možda je ova sednica Skupštine o Kosovu, predsedniče, zakazana prerano, možda je ovaj saziv trebao da sačeka da uvežba i Poslovnik o radu i način na koji se radi na nekim drugim temama, pa da zreli politički uđemo i razgovaramo o najvećem nacionalnom pitanju. Nažalost, ovo pitanje je pitanje koje često ne može da čeka i da ne bi čekalo hteli smo da o njemu razgovaramo.

Finalno, poruka za sve one koji nas prate, naročito iz privremenih institucija u Prištini – ne računajte da Srbija nema većinu da se izbori sa vama, protiv vašeg stava da je Kosovo nezavisno. Uvek ima većinu da vam kaže da nije, uvek ima većinu da zaštiti svoj narod i svoj interes i uvek će imati većinu da vam objasni koliko ste tako mali, jadni, zli, ali bez snage da pobedite narod koji je sto puta stradao. Stradaće i 101 put, ali ne kao gubitnik, ne u ratu, ovog puta za stolom. Hvala vam.