Zahvaljujem, potpredsedniče.

Član 4. stav 5. posle reči: „Nasilje zasnovano na polu, polnim karakteristikama, odnosno rodu ili promeni pola“, dodaju se reči: „Nasilje prema ženama“. Važan član, zbog, nažalost, važne pojave.

Iskoristiću priliku govoreći o ovom amandmanu i da skrenem pažnju na ovaj vid nasilja, koji se ispoljava u različitim oblicima. Mi ga imamo od nasilja u porodici, preko partnerskog nasilja, zlostavljanja na poslu, da ne navodim, pričali smo o tome, različitih pojava ima, kada je u pitanju nasilje prema ženama.

Pre svega, zahvaljujem se što ste zaista imali sluha za promenu termina nasilje nad ženama i uvažili amandman moje koleginice Sandre Božić, jer smo i na konferenciji Ženske parlamentarne mreže o tome razgovarali i tada vas molili. Potpuno ste bili u pravu, i Sandra u svom obrazloženju i vi koji ste dodatno objasnili zašto ste to prihvatili.

Činjenica je da u poslednjih 10 godina, i govorili smo o tome, ubijeno je 320 žena, i to je negde, ako se ne varam, prosek od 30 žena na godišnjem nivou. Neću ni pokušati, a kamoli reći da nasilje ne postoji i nad muškarcima, jer ne bih bila niti dovoljno iskrena, niti dovoljno ja, ako ne bih stavila akcenat na to, ali je činjenica da statistički podaci govore, nažalost, u prilog tome da su žrtve isključivo žene, možda ili u većem broju žene, možda i zbog toga što su fizički slabije. No, bilo kako bilo, mi kao društvo moramo da prepoznamo da tu moramo uraditi više, da moramo zaštiti.

Sa treće strane, takođe, moramo imati svest o tome i o tome opet moramo govoriti, da ovakva zakonska rešenja često umeju da inspirišu i one koji improvizuju, koji lažno predstave nasilje koje su doživeli ili preživeli, pokušavajući da se na bazi neke izmišljene ili spinovane priče sakriju i pokupe benefite koje misle da će imati pravo, ukoliko se na taj način oglase.

Sve to moramo da prepoznamo kao društvo. Ali, da bismo uopšte došli do faze da možemo da prepoznamo da li postoji zloupotreba zakona, moramo da ga donesemo i da pustimo njegovu primenu da bismo videli kako će to izgledati.

Treće i najvažnije, ne mogu da ostanem imuna na priču o tradiciji. Tradicija, ne samo srpskog naroda, nego živog čoveka je da kod svoje reprodukcije nekada dobije sina, a nekada ćerku. Svaki zakon, naročito Zakon o rodnoj ravnopravnosti, moramo da pogledamo kroz prizmu našeg deteta. Znate, jer ako tu prepoznamo da za našu ćerku možda ovim zakonom postavljamo temelj za neko njeno bolje prekosutra, ona će svakako sutra nadograditi ovo naše, biće pametnija nego mi, imaće neko drugo vreme, ako to tako budemo sagledali, lakše ćemo ga podneti.

Isto mislim i za sve one koji to trebaju da sagledaju sa pozicije mog sina. To je negde jedino što je izostalo, jedino što nismo uspeli da sami sebi objasnimo, nego nam je lakše da se ogradimo, pozivajući se na divnu našu tradiciju. Divna je ona bila i u ono vreme o kome ste, ministarka, govorili, kada se razgovaralo o tome da li se može u školu ili se ne može. Možda bi neko s nostalgijom i na to gledao. Možda to sa ove distance možemo da razumemo, ali ono što primarno moramo da shvatimo i zbog čega sam, pre svega, bavila se ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu, jeste da živimo u 21. veku, jednom modernom društvu koje rapidno samo sebe modernizuje.

Sigurna sam da će ovaj zakon pretrpeti svoju promenu na bolje već za godinu dana. Što bismo se libili da danas napravimo prvi korak, ako nas prekosutra očekuje drugi. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Amandmanom se predlaže, pre svega, jezička intervencija u tački 3. stav 1. člana 6. Predloga zakona, koja više odgovara najpre duhu jezika, ali da smanjim obrazloženje.

Pojam rodne perspektive podrazumeva, pre svega, svest o rodnim razlikama i uključivanje i uvažavanje tih razlika i specifičnosti prilikom formulisanja konkretnih mera, politika i aktivnosti vezanih za rodnu ravnopravnost. Poštovanje razlika je uslov tolerancije, razumevanje i ravnopravnosti. Ako se ovi standardi poštuju, onda neće biti ni diskriminacije, odnosno, imaćemo manje razloga za primenu prvog zakona o kome smo u pojedinostima razgovarali. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

U članu 10. posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi: „Prilikom određivanja posebnih mera moraju se uvažavati različiti interesi, potrebe i prioriteti žena i muškaraca, a posebnim merama mora se obezbediti: pod jedan, pravo žena, devojčica i muškaraca na informisanost i jednaku dostupnost politikama, programima i uslugama, primena urodnjavanja i rodno odgovornog budžetiranja u postupku planiranja, upravljanja i sprovođenja planova, projekata i politika, promovisanje jednakih mogućnosti u upravljanju ljudskim resursima na tržištu rada, uravnotežena zastupljenost polova u upravnim i nadzornim telima i na položajima, uravnotežena zastupljenost polova u svakoj fazi formulisanja i sprovođenja politika rodne ravnopravnosti, upotrebna rodno senzitivnog jezika kako bi se uticalo na uklanjanje rodnih stereotipa pri ostvarivanju prava i obaveza žena i muškaraca i prikupljanje relevantnih podataka razvrstanih po polu i njihovo dostavljanje nadležnim institucijama. U ovom slučaju stav 3. postaje stav 4.

Sasvim kratko. Smatrala sam da je dobro da se član 10. Predloga zakona dopuni tako što će se precizirati, pre svega, ciljevi koje posebnim merama za postizanje rodne ravnopravnosti treba da ostvaruju svi zakonom utvrđeni subjekti. Ovi ciljevi su istovremeno i svojevrsna prevencija diskriminacije. Zato je važno naglasiti ih u ovom zakonu koji prati Zakon o zabrani diskriminacije. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Značajna novina ovog zakona u odnosu na sada važeći jeste zakonska obaveza pre svega izrade strateškog dokumenta, a to su nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost i akcioni plan za sprovođenje strategije. Zatim, tu su i planovi lokalnih samouprava. O njima smo razgovarali, čini mi se, na nekom okruglom stolu u pripremi ovog zakona, ministarka, ako se ne varam, ali je u predlogu izostala strategija autonomne pokrajine, pa sam ovu dopunu predložila amandmanom kako bi se ispratila ova obaveza prosto i na tom nivou vlasti za koji mislim da je podjednako važan. Hvala.

Uvažena ministarka, ja sam gotovo sigurna da niste imali nameru da izostavite autonomnu pokrajinu, međutim, isuviše se dugo bavimo politikom da ne bismo znale da se sve ono što se podrazumeva uglavnom ne primenjuje. Jedino što je apsolutna pretpostavka je da bi to tako bilo.

Podrazumeva se da se podrazumevano ne bi primenilo. To je bio razlog zbog kog sam intervenisala, zato što sam zaista ovo shvatila kao jedan propust koji je tehničke prirode, pre svega. Čak ne ni zbog toga što se podrazumeva, zato što poznavajući vas znam da u podrazumevano ne verujete često. Hvala.

Zahvaljujem.

U članu 27. stav 1. posle reči „uključujući napredovanje u karijeri“, dodaju se reči „kao i u svim drugim aktivnostima ovih organizacija“.

Još jedna precizna definicija koja bi u suštini trebala da obezbedi ravnopravnost u svim aktivnostima organizacija za zapošljavanje koje nisu decidno nabrojane kako bi se izbegla situacija da ono što nije navedeno u zakonu ne važi, kao i malopre smo o tome razgovarali ili ne može da se primeni kao faktor rodne jednakosti u ovoj oblasti koja je apsolutno važna za život, jer je u stvari u pitanju imati pravo na zaposlenje bez obzira na razlike po osnovu bioloških ili nekih drugih karakteristika.

Tako da još jednom zahvaljujem se što je Vlada prihvatila amandman za koji mislim da je zaista važan, jer precizira određene stvari.

Zahvaljujem.

Najpre hvala koleginici Danijeli, potpuno ste u pravu. Ovde sad nekako vidim i kao svoju grešku činjenicu da možda nismo, eto, tog izostalog dijaloga. Da smo razgovarali o ovom amandmanu možda bismo našli srećnije rešenje koje jedno drugo ne isključuje. Dobro je prepoznati ovo da prepoznamo koja je mogućnost da u perspektivi zaista razgovaramo više, iako sam juče sa kolegom Bačevcem razgovarala i shvatila, pre svega, iz ugla jednog lekara zašto interveniše, ali je, nažalost, bilo kasno za promenu sadržaja amandmana.

Kada je u pitanju kolega Šormaz, jeste u pravu. Razumem bojazan o kojoj je govorio, s tim što, jeste to ministarka lepo objasnili, ne obavezuje, ona upućuje i dobro je ne shvatiti ili da nas bar javnost pogrešno ne shvati, a kamoli potencijalni investitori da ovde postoji neka obavezujuća klauzula, jer i sami ste rekli u obrazloženju imamo kinesku firmu čiji je upravi odbor u Kini, pa nikako ne podleže ovome što ovde piše, čak i ako bi bilo obavezujuće, a kamoli ako je upućujuće.

Važno je nešto reći da se prepozna kao mogućnost, a nesporno verujem da neće biti ovo makar jedan od motiva za odustajanje bilo kome ko se ozbiljno bude bavio. Možda se zamisli da li u toj Srbiji ima nekih pametnih žena pa ih teško nađe, ali da će baš odustati od svoje investicije, gotovo da sam sigurna da neće. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Mada nisam ispratila, govorimo o članu 51, je li tako?

Naslov se menja: "Zabrana nasilja na osnovu pola, polnih karakteristika, odnosno roda i nasilja prema ženama". Negde se zaista i u amandmanu, devetom amandmanu koji sam ja podnela, na član 51. i u članu 53. stav 1, gde se posle reči: "odnosno rodu" dodaju reči: "i nasilja prema ženama", da se ne bih dva puta javljala, prosto pokušavamo da obavežemo sve da prijave nasilje nad ženama.

Hvala vam što ste to razumeli, to je jedno od najdrastičnijih i najprisutnijih pre svega nasilja i čini mi se da preciziranjem ove obaveze se daje na težini ovog problema, tim pre što negde situacija u vreme kovida, posebno u vreme vanrednog stanja, nekako mi se čini da je pogoršana, iako sam juče prateći neku emisiju shvatila da nije bilo povećanog nasilja u ono vreme kada je bilo vanredno stanje, ali da 2021. godina, nažalost, pokazuje porast nasilja u odnosu prema ženama.

To se sada opet naslanja na ono moje pitanje koje je upućeno vašem ministarstvu i onu inicijativu i apel da možemo da popričamo o tome koliko je korona virus sam po sebi uticao pre svega na mentalno stanje nacije i na naše zdravlje i koliko nam je ta činjenica da smo se susreli sa nečim što nas je nateralo da neke elementarne navike promenimo promenilo i situaciju u društvu.

Važno je reći da to moramo da prepoznamo u ovoj fazi, da ne bismo u nekoj kasnijoj susreli se sa nekim ciframa koje će nas plašiti ili koje prosto ne smemo sebi da dopustimo kao država. Tako da mislim da je važno da i ovaj zakon prosto ima taj član, iako sam razumela da ćemo imati i društveni dijalog na ovu temu i važno je da čujemo i stručne ljude, ali i široku javnost o tome kako ko od nas percipira ono što se oko nas dešava ili će se tek dešavati, jer ja zaista mislim da ćemo efekte tek videti.

Imam i neki podatak da je u Hrvatskoj došlo čak do porasta mladih ljudi koji imaju sada određene blaže ili teže psihičke poremećaje, pa da se to meri u odnosu na 2019. godinu, ako su imali na određeni procenat jednog, sada imaju deset obolelih, bojim se da su to negde sve efekti jednog straha koji je bio opravdan, koji je bio ljudski, koji je bio prosto strah svih nas, nismo razumeli šta nam se dešava, a još manje smo mogli da verujemo da ćemo uspeti da se sa tim izborimo.

Ovaj amandman jeste išao samo u tom smeru da u svakom momentu u kom možemo i u svakoj rečenici u kojoj možemo moramo staviti nasilje prema ženama i apostrofirati ga pre svega da bismo ga i lakše prepoznali, a i pomogli tim kategorijama žena koje zaista trpe bez presedana.

Hvala vam na tom dodatnom pojašnjenju i nije da nekome ne prija da pokupi lovorike, ali moram da kažem ovde naglas pre svega da sam na konkretno dve teme bila prosto samo megafon. U pitanju je poslaničko pitanje koje može da postavi jedan čovek, a ja sam pitala ono o čemu smo i unutar poslaničke grupe SPS razgovarali, a i sa kolegama iz ostalih poslaničkih grupa jer, dao bog, nije nam strano da sednemo i razgovaramo o svim pojavama.

Država je pokazala jedan odgovoran odnos prema svojim građanima. Da se ne vraćam, ili da se vratim, nije loše ni to reći, donoseći pre svega ekonomske mere koje su podstakle i običnog građanina, ali i sve one ostale kategorije ljudi koji su bili ugroženi činjenicom da prosto nisu mogli da se bave svojim poslom u ovo vreme koje je bilo neizvesno.

Ono što je važno reći jeste da unutar pre svega poslaničke grupe SPS u kojoj sada ima dosta mladih ljudi i dosta ljudi u zrelim u godinama sa dosta političkog iskustva, profesora, lekara, pravnika, čega god, kada sednemo i u nekim opuštenim razgovorima, ako se mogu zvati opuštenim razgovorima, ili bar u pauzi ovog zasedanja, tumačimo i zakone i ono što donosimo onda prepoznamo kako se to reflektuje u nekim svim sektorima društva. Dragoceno je onda kada čujete profesora Žarka koliko i kako to može da utiče na decu koja su, na primer, u dobi kada moraju da se socijalizuju, a bila su prinuđena da se totalno asocijalno ponašaju i osuđena isključivo na društvene mreže.

Tako da, to što sam ja uputila vama kao pitanje jeste samo sublimacija svega onoga o čemu smo svi zajedno razgovarali, o čemu svi zajedno isto mislimo. Biće mi posebno zadovljstvo da svim zajedno i sa nekim svojim saznanjima i iskustvima dođemo do rešenja, zašto da ne i u vidu nekog leks specijalisa kada je u pitanju status žena.

U pravu ste, govori se tu o ženama koje su bile najizloženije i koje su brojnije, nažalost, u ovim delatnostima koje su nekako bile najvažnije u ovo vreme korone.

Sve ovo ne kao utuk na bilo koju vašu reč, nego prosto kao dodatna definicija da koliko god mi prijalo da sam najpametnija ne mogu da pokupim sve zasluge zato što nisu samo moje, produkt su razgovora sa svim mojim kolegama.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Postajem dosadna, ali neću još dugo.

U članu 65. stav 3. menja se i glasi – telo nadležno za rodnu ravnopravnost u jedinici teritorijalne autonomije, kao i u jedinici lokalne samouprave pored podataka iz stava 2. ovog člana evidentiraju i podatke o: usvojenim razvojnim planovima i drugim aktima u oblastima iz nadležnosti jedinica teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave koji sadrže rodnu perspektivu i sažeti opis iste; merama i aktivnosti koje je to telo iniciralo, a koje su u funkciji pre svega ostvarivanja i unapređenja rodne ravnopravnosti; efektima rada organa javne vlasti; na ostvarivanju i unapređenju rodne ravnopravnosti; realizaciji pokrajinskog i lokalnog budžeta iz rodne perspektive; ostvarenom stepenu i kvalitetu saradnje sa drugim radnim telima na pokrajinskom i lokalnom nivou; rodno osetljivim podacima iz nadležnosti organa jedinice teritorijalne autonomije jedinica lokalne samouprave; aktivnostima organa koji se u jedinici teritorijalne autonomije jedinice lokalne samouprave bave sprečavanjem i suzbijanjem rodno zasnovanog nasilja; neplaćenom kućnom radu koji su organi javne vlasti dužni da na godišnjem nivou objavljuju kao administrativne podatke o neplaćenom kućnom radu u cilju utvrđivanja njegove ukupne vrednosti i njegovog učešća u bruto društvenom nacionalnom dohotku.

Smatram da je celishodno da se zakonom precizira da sve obaveze evidencije iz člana 65. se odnose i na jedinice teritorijalne autonomije, odnosno na autonomne pokrajine i tela koja su na ovom nivou osnovana radi brige o rodnoj ravnopravnosti.

Ovaj amandman prati jedna od prethodnih amandmana koji sam podnela, razgovarali smo da se to ne podrazumeva, nego moramo da kažemo, koji se uvode pre svega u zakon kroz obavezu da donese svoje akcione planove za sprovođenje nacionalne strategije. To je, čini mi se važno.

Važno je da na svim nivoima vlasti vodimo preciznu evidenciju o oblastima aktivnosti usmerenih na efikasno sprečavanje svih oblika diskriminacije.

Čini mi se da će u dobroj meri pomoći to što ćemo videti možda i te podatke sa lokalnog nivoa, kada je u pitanju nasilje. Nekako mi se čini da sad to imamo samo globalno. Pre svega, nasilje prema ženama će nam biti definisanije možda i kroz ovu formu gde ćemo mi prepoznati ne samo ono fizičko nasilje, nego sve ostale oblike nasilja koji se u ovoj oblasti života dešavaju i sa kojima se žene susreću.

Predloženim amandmanom se vrši dopuna u članu 68. koji reguliše prekršaj organa javne vlasti, odnosno odgovornog lica u organu Republike Srbije, organu teritorijalne autonomije i organu jedinice lokalne samouprave tako što se predviđa prekršajna odgovornost i za postupanje suprotno članu 34. koji se odnosi na zabranu nejednake zarade za isti rad ili rad jednake vrednosti.

Nažalost, tema kojom ćemo se baviti čini mi se još studioznije, prema raspoloživoj statistici prosečne plate koje primaju žene niže su od prosečnih plata muškaraca, a platni jaz u Srbiji, a o tome sam govorila u raspravi u načelu je 8,8%. Jeste on negde, mislim da smo među zemljama koje imaju najmanji platni jaz u Evropi sigurno, čini mi se da je procenat 23 na svetskom nivou.

Važno je da postoji i kaznena politika koja će imati i preventivni karakter i na neki način naterati sve nas, a posebno odgovorne da se pridržavamo zakona i ne pribegavamo bilo kojoj diskriminatoronoj radnji ili aktivnostima. Ja kao socijalista negde imam i moralnu obavezu da se za ovu vrstu jednakosti borim. To je ono što ste sigurno čuli svaki put kada smo i u predizbornoj kampanji i posle nje, u nastupima predsednika SPS, jedan od osnovnih elemenata je bio jednakost i zaista izjednačenje plata između muškaraca i žena.

Negde mi je moralna obaveza bila da naglasim, pre svega, i amandmanski intervenišem, kada je ovo u pitanju, jer to jeste naš princip, i jeste princip da svi žive od svog rada, i čini mi se, da sam negde kod izveštaja Poverenice za rodnu ravnopravnost, čak govorila o nekom primeru, neke sudske odluke, sada ja nisam stigla da na vreme svoju koleginicu mladu, dobrog pravnika Dubravku pitam, da me podseti o čemu se radilo, ali znam da je tužba bila upućena i od strane muškarca i od strane žene, da je presuda išla u korist muškarca, odnosno da se žena žalila, zato što je za isti staž i isto radno mesto dobila nešto manju penziju, nemojte me držati za reč. To sam smetnula sa uma, ali se sećam tog primera koji mi je tada pomogao da praktično pokažem kako to izgleda.

Pošto je ovo poslednji amandman na ovaj zakon, koji sam podnela, ovde ću i završiti, ali na jedan specifičan način, pre svega hvala vama kao Ministarstvu, Vladi Republike Srbije koji su razumeli moju intervenciju, hvala kolegama koje su ovo podržale. Ali, ono za šta posebno hoću da se zahvalim, jeste za činjenicu da uprkos kritikama, posebno hvala uvaženom kolegi Komlenskom, jer negde mi se čini da je upravo ovo put da se dođe idealnih rešenja.

Studiozno se bavio sa predlogom oba zakona i zaista, prezentovao ono što iz svog ugla možda vidi na jedan način, koji mi ne prepoznajemo, ali smo o tome razgovarali i uvek je dobro o tome razgovarati.

Ženska parlamentarna mreža, koja je mogla zajedno sa mnom od prve do poslednje poslanice u ovom sazivu parlamenta da potpiše sve što sam ja podnela kao amandmane i gotovo cenim da isto misli, ima svoju funkciju, opravdala je svoje postojanje, i čvrsto verujem da će u perspektivi nadograditi sve ono što ste davno počeli sa nekim drugim sazivom.

Ali, ono što je važno jeste, reći građankama Srbije, koje imaju ambiciju, ili nemaju ambiciju da se bave politikom, ali imaju ambiciju da žive život, glasanjem za ova dva zakona, možda nismo uradili ništa epohalno, ali sam gotovo sigurna da smo stvorili platformu da nadogradite kvalitet svog života.

Da bismo mogli da vam iz ovog zakonodavnog organa ili iz bilo kog izvršnog organa pomognemo, moramo da čujemo šta su problemi, i na to nikada nećemo ostati gluve ni kao žene ni kao muškarci.

Ovaj saziv, uprkos činjenici da nismo svi jednako razumeli predloge ovog zakona, da nije za sve bilo jednako prihvatljivo, ima svoju prednost i pokazao je da je Srbija 21. veka Srbija razumnih ljudi, da mi i o svojim razlikama možemo da razgovaramo sa pre svega, ambicijom da ih umanjimo.

Da umanjimo taj jaz, koji se tiče razlike između muškaraca i žena najpre, jer je to nekako do skoro bio jedini jaz, a onda i sve ostale koji su se otvorili, kada smo spoznali da postoje još neke kategorije.

Možda sam propustila da naglasim još jednu kategoriju ljudi na koju sam posebno osetljiva, a to su samohrani roditelji, koje takođe, nismo umeli da do kraja prepoznamo.

Ne bih ja bila Snežana Paunović, ako na kraju ne bih rekla, da imamo još jednu kategoriju kojom se moramo studiozno baviti, a to su izbegla i raseljena lica, ona lica koja žive tuđi život 20 i nešto godina, ne zato što on nije naš, nego zato što smo se prilagodili nečemu, jer smo morali.

Sve su to neke kategorije društva sa kojima se susrećemo na dnevnom nivou, manje ili više, uočljive, i neke su se prosto uklopile u sistem, navikle na sve, neke nisu i zbog toga trpe teške, pa na kraju ako hoćete i neka lična opterećenja i frustracije, i treba ih prepoznati i pomoći.

Uvek će mi biti zadovoljstvo da razgovaramo o zakonima, koji unapređuju kvalitet života, pre svega naših građanki u tom delu sam, uvek prvo žena pa sve ostalo.

Zahvaljujem se svima na pažnji.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Uvažene kolege, poštovane građanke i građani Srbije, nekako uvek simpatična rasprava kada govorimo o izboru članova Regulatornog tela za elektronske medije, zato što nam je nametnut, pre svega jedan manir da stalno nešto branimo intenzivnije nego što bi trebalo.

Odbor za kulturu i o tome je govorila predsednica odbora i ovlašćeni predstavnik moja uvažena i draga koleginica Sandra Božić, završio je svoj deo posla i utvrđena je lista kandidata na osnovu predloga nadležnog odbora Skupštine AP Vojvodine.

Ono što moram da kažem sa pozicije nekog ko je i sreo kandidate o kojima ćemo se izjasniti u danu za glasanje jeste da se zaista radi o dva čoveka koja zavređuju pažnju i zavređuju poverenje i sigurno bi, odnosno ko god od njih bude bio izabran u danu za glasanje odgovoriće onom zadatku koji ima na najbolji mogući način i oko toga gotovo da nemam dilemu.

Prvi kandidat Milorad Vukašinović, zaslužuju ovi ljudi da se o njima kaže par reči, sa bogatim iskustvom, jedna bogata biografija koja zaista delegira njega na funkciju člana Regulatornog tela za elektronske medije i drugi kandidat, znatno mlađi, Goran Eror, takođe novinar ali isto tako jedan mlad i rešen čovek da se posveti poslu koji podrazumeva članstvo u ovom telu.

Međutim, ono što se dešavalo i sa čim su se prvo oni suočili, pošto govorimo o kandidatima iz AP Vojvodine, jeste ta nemilosrdna prozivka kako su i jedan i drugi politički bliži SNS, SPS ili kome već i opet se vraćamo na onaj početak, a ja ću se svesno baviti time da se samo nama iz vlasti spočitava nekakav direktan uticaj na izbor članova Regulatornog tela za elektronske medije, kao da u periodu pre nas… Mi nikada nismo imali situaciju da Skupština Srbije ili Skupština AP Vojvodine predlaže članove i ne znam tačno po kom se to ključu radilo tad.

Ako mi danas sve što radimo radimo sa ambicijom i sve što kažemo ne sagledavajući, pri tome, ko su ljudi o kojima govorimo. Znate, došli smo kao društvo ili bar pokušavaju da nas dovedu do stadijuma da prvo razmišljamo kome neko pripada, a onda šta su mu kvaliteti, što je nedopustivo. Naročito je nedopustivo ako govorimo o kandidatima za članove Regulatornog tela za elektronske medije.

Moramo sagledati šta su elementarne karakteristike ljudi koje predlažemo na ove odgovorne funkcije. Potpuno se slažem i neko je od mojih prethodnika govorio šta sve treba uraditi, koliko treba unaprediti zakone. Da, prirodno je i to će ovaj saziv skupštine uraditi ukoliko dođemo u posed predloga zakona koji se tiču medija.

Ono što je važno reći jeste da nije dovoljno da vi sada budete politički oponent i napadate sve te ljude potpuno nesvesni da oni iza sebe imaju biografije, prijatelje, porodice i dugo radno iskustvo, ili pak, entuzijazam jedne mladosti koji nije nikakav hendikep.

Za mene je zaista posebno interesantno bilo da jedan mlad momak, kakav jeste Goran Eror koji je rođen 1991. godine, ima ambiciju da se uključi u rad Regulatornog tela za elektronske medije. To obećava da generacije kojima treba da ostavimo ovu Srbiju, koje dolaze posle nas i te kako imaju svest o tome šta su obaveze, šta je ono gde mogu da svojim učinkom unaprede sutra za sve nas zajedno.

Kada sa pozicije neko ko je apsolutno zreo, poput uvaženog gospodina Vukašinovića koji je 1967. godište, imamo kandidata onda je to impozantna biografija i ne može se ona osporiti. Zaista, ko god da je pročitao, a ja verujem da jesu, jer je bila dostupna, nema ni jednog zareza koje bi neko ovom čoveku mogao sada da spočita kao nekvalitet, osim što ukoliko čujem vrtelo se po nekim medijima, ja sad ne znam tačno po kojim, kako su to režimski kandidati.

Koliko ja znam, i jedan i drugi su bili u obavezi da nadležnom odboru, odnosno Odboru za kulturu Skupštine AP Vojvodine dostave papire i svoju kandidaturu i da nisu ispunjavali uslove, sigurno se ne bi našli najpre pred Odborom za kulturu Skupštine Republike Srbije, a onda ne bismo ni mi dali pravo da se nađu pred vama u plenumu.

Sve ovo govorim zato što svaki put kada se dotaknemo REM-a, još od onog perioda kada smo imali onaj sjajan zahtev da ne znam kako biramo članove REM-a i da ne znam kako Evropa bude uključena, pa su to uvažene kolege iz EU ili bar predstavnici shvatili bukvalno, iskrivljena kompletna slika, i o tome smo čak juče govorili.

Intenzivno se trudimo da iskrivimo sliku o tome šta Srbija danas jeste, a Srbija danas jeste zemlja u kojoj imate pravo na ambiciju, u kojoj imate pravo i na patriotizam i na rodoljublje, ali nemate pravo da o nama stvarate sliku samo na bazi toga što neke ambicije koje su vam poprilično nerealne, neutemeljene pre svega u činjenici da nemate dovoljnu podršku, prezentujete kao nekakav atak na slobodu, na mogućnosti. Prosto, ja ne poznajem taj vokabular, ne mogu to ni da citiram. To biste, profesore Atlagiću, vi radili bolje nego ja. Stvarno, fali mi reči u tom delu.

Dakle, ko god da bude izabran od predložena dva kandidata, REM će dobiti svog osmog člana i moći da funkcioniše nesmetano. Sigurna sam da će biti kooperativni, pre svega, a drugo, mislim da će uneti jednu novu energiju, nezavisno od toga da li ćemo birati mlađeg ili starijeg kandidata.

Moram da kažem da, ako bi se ticalo mene kao nekog ko će o tome odlučiti, ja bih prednost dala mladom čoveku, ali to je nešto što ja generalno mislim i ne insistiram da tako misli bilo ko od vas, niti mogu da bilo koga od vas okrivim ukoliko biste mislili drugačije nego ja, jer opet se vraćam na početak, dva kvalitetna kandidata bez i jedne jedine mrlje koja bi mogla da im se spočita.

Sve što bih preko ovoga govorila o izboru člana za REM, bilo bi suvišno i vrteli bi se u krug. Iskoristiću svoje vreme da ukažem na još jedan sitan detalj, ne manje važan, nije u skladu sa dnevnim redom, nije u temi.

Izvinjavam se predsedavajućem, a i svim vama što ću iskočiti na trenutak. Ali, TANjUG je upravo objavio vest, citirajući, ja mislim da je ovo „Kohaditore“, kosovska ili šta god da je, takozvani premijer privremenih institucija na Kosovu oglasio se i rekao da su potvrdili interes i spremnost da napreduju ka EU i istovremeno razgovarali sa prijateljima i kolegama ovde u Briselu kako da nam pomognu u sprovođenju reformi, a sa druge strane, da uverimo pet država članica koje nisu priznale nezavisnost Kosova da ga priznaju.

Ne mislim ja da je bilo ko Aljbina Kurtija shvatio niti ozbiljno, niti će ga poslušati, od pet država koje nisu priznale Kosovo, ali ovo svesno govorim u Skupštini Srbije zato što je grubo prekršen Vašingtonski sporazum jednom ovakvom izjavom, a kamoli pokušajem.

Do kad neko misli da će Srbija, koja je tolerantna, iako ja moram, zaista bih ostala dužna ako ne kažem, posle one rečenice – tužba za Srbiju znači pala muva na medveda, predsednika Srbije, grehota bi bilo reći nešto preko toga, jer ja stvarno sve njihove intervencije vidim bukvalno kao – pala muva na medveda. Ali, jedna ovakva zloupotreba Aljbina Kurtija u sred Brisela govori samo o tome da oni neće prestati sa improvizacijom, improvizacijom u kojoj im, nažalost, pomažu da uprkos svom našem trudu, svoj našoj širini, ipak od Srbije naprave nekoga ko nije za konstruktivni dijalog. O, da, za konstruktivni dijalog jesmo, ali nismo za dijalog u kome on očekuje da ćemo doći do normalizacije odnosa Beograda i Prištine isključivo i samo to vidi u međusobnom priznanju.

Nemamo mi šta da priznamo kada je u pitanju Aljbin Kurti, osim što bi time mogli da se pozabave stručnjaci. Imam uvažene kolege poslanike iz oblasti medicine. Tu bi bilo prostora za neka priznanja, ali sam ja ekonomista, ne smem time da se bavim. Sve ostale ambicije Aljbina Kurtija svode se i na ambicije ili bar na slične u odnosu na one koje nam spočitavaju sve ostalo što u Srbiji danas imamo ili nemamo.

Još jednom se izvinjavam što sam izašla iz dnevnog reda čitajući ovu vest, ali mislim da je zaista važno da srpska javnost čuje da ono što su kobajagi obećali čak i nekim svojim mentorima u Americi, koji su na njih hipersenzitivni, uvažena gospoda koja sebe zove vlastima niti će poštovati, niti im pada na pamet da se toga drže.

U danu za glasanje ćemo svakako, izjašnjavajući se o svim ostalim tačkama dnevnog reda, kao poslanička grupa SPS dati svoj glas jednom od kandidata, ko god da bude izabran. Ja danas koristim priliku da mu zaista čestitam, ali i da zamolim, pa na koncu i obavežem ga sa pozicije člana Odbora za kulturu, da posao koji ćemo mu poveriti, pre svega, obavlja odgovorno i u skladu sa Ustavom ove države Srbije, a da sve ostale opaske koje će doživeti nekako preživi i ignoriše. To je posledica javnog života i to negde manje-više trpimo svi. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvažena ministarko Čomić sa saradnicima, ministre Ružiću sa svojim saradnicima i uvaženi predstavnici pokrajinske Vlade, poštovane kolege, građanke i građani Srbije, danas pred nama je set važnih zakona. Znam da ništa novo nisam rekla. Neću se baviti prvim zakonom koji je na dnevnom redu, Zakonom o srednjem obrazovanju, jer su o tome zaista iscrpno govorili i profesor Žarko Obradović i Đorđe Milićević. U stvari, ja generalno ne govorim posle profesora Obradovića kada je upitanju prosveta, to bi bilo isuviše hrabro, ali se hoću baviti zakonima koji su takođe na dnevnom redu, to je Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti i Zakon koji se tiče Sremskih Karlovaca.

Mnogo smo simpatičnih detalja čuli, ali ću početi svoju diskusiju sa pozicije ravnopravnosti. Kako ona izgleda u praksi? Ovako, govori uvaženi kolega Đorđe Milićević sa pozicije predsednika poslaničke grupe, potroši polovinu vremena, a drugu polovinu ostavi za svoju koleginicu, koja mu je inače i zamenik. To je, uvaženi građani Srbije, ravnopravnost u praksi u parlamentu Srbije. Nju je uvek lepo prepisati kad postoji. Da je kojim slučajem bilo drugačije, ja bih bila najglasniji kritičar, to ministarka zna zato se tako simpatično i smeška.

Mi smo Zakon o zabrani diskriminacije doneli 2009. godine i negde mi se čini bili manje senzitivni nego što smo danas. Zašto smo danas ovoliko senzitivni kada je upitanju Zakon o zabrani diskriminacije, ja ne mogu do kraja da razumem, iako pretpostavljam da moja pozicija i nije da nešto razumem, naročito ne ako su to lične reakcije, tim pre što jedan ovakav zakon, koji istina u svom sastavu sadrži nešto što bi za određene ljude koji imaju predrasude na temu jednog dela ovog zakona moglo da bude sporno, mora da bude pogledan kroz malo širu prizmu, pa i prizmu šta je to što bi smo prihvatili, a šta što bi smo odbili. Doći ću i do toga.

Ljudska prava, građanska prava, manjinska prava, to je, ljudi, Ustav Srbije. U čemu je problem da mi iskoračimo i unapredimo svoja dva zakona, a oba su doneta 2009. godine? Praksa je pokazala posle, koliko je to, 12 godina da treba napraviti određene promene, da ih treba unaprediti, da treba iskoračiti, da treba prepoznati neke ugrožene kategorije kojima se možda nismo bavili te 2009. godine. Možda su bile tiše, možda nisu bile naglašene.

Šta je diskriminacija u praksi? Najbolje znamo mi koji smo nekada bili predmet diskriminacije koja se pretvara u nasilje. Ovo kažem sa pozicije nekog ko je živeo u južnoj srpskoj pokrajini i bio diskriminisan isključivo zato što je Srpkinja, pa sam kao takva bila u riziku da kada izađem u grad uveče i ostanem posle 23,00 časova mogu biti potencijalna meta za nekog silovatelja isključivo po verskoj pripadnosti.

Mnogo je žrtava, nažalost, jednog ovakvog pristupa životu. Ono što Srbija nikada nije bila, nije bila teren na kome je dozvoljeno da se na taj način bilo ko odnosi prema bilo kome. Zato je važno reći na glas ono što je rekao ovaj zakon.

U nekoliko navrata ste, ministarka, odgovarali i probali da određene dileme razrešite, ako su to bile dileme, ako to nisu bili izričiti stavovi. Izmene zakona se u onom delu koji sam pogledala, a pogledala sam vrlo studiozno, tiču pre svega proširenja oblika diskriminacije. Ona sada obuhvata i polno i rodno uznemiravanje, ponižavajuće postupanje, uznemiravanje ili navođenje na diskriminaciju, zatim teškim oblikom diskriminacije će se pored do sada definisanih oblika smatrati i diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije i starosnog doba i govorili ste o izveštaju Poverenika. Ja nisam stigla da to pogledam, ali verujem da te cifre nisu ni malo obećavajuće.

Do sada se diskriminacijom smatralo izazivanje ili podsticanje neravnopravnosti, mržnje ili netrpeljivosti po osnovu rasne, nacionalne i verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta i invaliditeta. Ova izmena je rezultat potrebe usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom, ali i posledica uočene prakse da je po ova dva osnova poraslo diskriminatorno ponašanje.

Odavde bi se ja zaustavila sa svim onim što bi moglo da bude i jeste lepo kod mene napisano u obrazloženju ovog zakona i prešla na ono što u praksi ne mogu da prihvatim. Ne mogu da prihvatim da u 21. veku u slobodnoj zemlji Srbiji, u sred grada Beograda, koji je glavni grad, mog druga Borisa Milićevića neko vitla nožem isključivo zato što je deklarisani gej, kao što ne bih mogla da prihvatim da bilo koga od vas, i o tome sam govorila u Skupštini nedavno, bilo ko napada samo zato što ne misli isto kao vi politički, zato što se razlikuje ideološki, zato što ima drugačiju boju kose, kože ili zato što ima nalogodavca koji mu je rekao da mora da vas napadne kada izađete iz Skupštine.

Sve su to iste diskriminacije i sve su to razlozi gde mi nemamo pravo da na jedne budemo neosetljivi, a na druge hipersenzitivni. Ja možda ne umem da shvatim predstavnike gej populacije, ali sa druge strane nisam neko ko bi mogao da im samo zbog toga sudi. Tim pre me oduševljava hrabrost onih koji to mogu. Pritom, poznavajući Srbiju nije ona malo puta umela da se ponaša licemerno u odnosu na određena pitanja. Znam zašto i to kažem, jer je nekada pitanje pojedinca veće od društvene pojave, pa pojedinca prihvatimo zato što bi nam valjao, a društvenu pojavu ne nikako.

Donošenjem Zakona o diskriminaciji sigurna sam da ćemo pomoći ugroženim kategorijama. U prošlom smo mandatu bezbroj puta slušali o problemima autistične dece, dece sa invaliditetom, dece koja ne mogu sama o sebi da brinu, roditelja koji ne mogu da isprate svoje radne obaveze, samohranih majki koje imaju takvu decu, samohranih očeva, raznih kategorija koje ne prepoznajemo u društvu dok ih ne čujemo. Kada napravimo jedan ovakav zakon, napravili smo obavezu pre svega za vas iz Ministarstva da čujete svaki glas i da ni po koju cenu na njega ne ostanete imuni, da o njemu govorite glasno. Zato mi je drago što imamo ovakav zakon.

Zato apelujem na sve kojima smeta i ovaj prvi deo i ja to mogu da razumem i to je ljudski i to je dozvoljeno, da kada kritikuju ovaj zakon uzmu u obzir i stare i bolesne i Rome i sve manjine i sve ugrožene kategorije, jer smo kao društvo nemilosrdni prema svemu što ne poznajemo ili nas iz nama poznatih, a društvu nepoznatih razloga, ume plašiti.

Poverenik dobija određena ovlašćena, obaveze. Sigurna sam da će u konkretnom slučaju Poverenica odgovoriti na sve ono što zakon, odnosno izmene ovog zakona stavljaju pred nju, nakon što se parlament izjasni o ovim zakonima. Koliko sam shvatila iz diskusija, podržaćemo ove zakone.

Sada ću preći na Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji praktično zamenjuje važeći Zakon o ravnopravnosti polova, takođe donet 2009. godine, krovni dokument za stvaranje društva u kojem svi građani imaju jednake uslove za život. Dakle, u pitanju je jedan institucionalni okvir kojim se stvaraju uslovi za sprovođenje politike jednakih mogućnosti, jednakih šansi za život, za rad i za žene i za muškarce.

Tu se sada vraćam na onaj početak i na mog uvaženog kolegu Đorđa Milićevića koji je imao svest o tome da nam vreme poslaničke grupe, druge po veličini, koje nije ni dugo, ni veliko, pripada jednako, pa smo ga i podelili. Nije Đorđe govorio o manje važnom zakonu u odnosu na mene, ali sve u životu može da se postigne onda kada shvatimo da sve što imamo jeste po pola. Ako bih bila autentično bezobrazna, mogla bih da kažem da po statističkim podacima u Srbiji žena ima više nego muškaraca, ali neću, nego ću reći ću da kada je ravnopravnost u pitanju moramo da se setimo i da žena ima više na položaju sudija, npr. U sudovima opšte nadležnosti, kažu podaci, 1.320 žena i 575 muškaraca, a u sudovima posebne nadležnosti su sudije uglavnom žene, više od dve trećine. U tužilaštvima, istina, nije takva situacija.

Neravnopravan odnos kada su u pitanju plate i penzije. U proseku su manje za žene. Taj platni jaz između žena i muškaraca 2018. godine iznosio je 8,8% i što je naročito simpatično, ovaj podatak svrstava Srbiju u zemlje sa najmanjim platnim jazom u Evropi. Ipak treba imati u vidu da su razlike u zaradama između muškaraca i žena prema stepenu obrazovanja ili zanimanja znatno veći.

Ovde se kaže da je platni jaz u Evropi 16,3%, a u svetu čak 23%. Srbija će po svemu sudeći biti primer dobre prakse donošenjem najpre ova dva zakona, a onda i njihovom primenom. Nije to loše. U 2021. godini nije to prvi put da mi iskoračimo u odnosu na ostale zemlje iz okruženja, pa ako hoćete i u Evropi.

Kada su u pitanju penzije takođe stoji podatak da je prosečna starosna penzija za žene 25.000, a za muškarce preko 26.000. Sve su te neki pokazatelji neravnopravnosti na kojima treba raditi, koje treba dovesti do perfekcije. Sigurna sam da smo rešeni kao društvo i država da to uradimo činjenicom da smo se sreli sa ovim zakonima. Ako se ne varam šest godina smo bili u nekom pokušaju da dođemo do predloga zakona, pa smo imali vraćanje, pa neslaganje. Ovo je sada finalno, verovatno ne najbolje.

Na kraju svih krajeva ja sam neko ko je amandmanski intervenisao, pa to apriori znači da ovo nije bio zakon koji baš nije za kritikovanje i on će u praksi verovatno pokazati da ima još kritike, ali ga ja neću odbaciti, naročito ne pod pretpostavkom da on ugrožava porodicu, naročito ne pod pretpostavkom da je vrlo opasan sa one pozicije favorizovanja gej populacije jer da vam pravo kažem ono što ću ja reći naglas, a prepisala sam, ali vam neću reći od koga, ne bih odbila ministarsko mesto u aktuelnoj Vladi i sigurna sam da ne bi ni oni koji kritikuju gej populaciju. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Moje pitanje danas upućeno je Ministarstvu unutrašnjih poslova. Imali smo jednu neprijatnu situaciju krajnje u poslednjem danu zasedanja prošle nedelje, a to je da je organizovan neki protest koji je, čini mi se, imao neki zahtev da se raspusti ova Skupština, smeni predsednik ili šta god.

Nije tema ni brojnost tog protesta, niti šta su bili zahtevi, koliko je tema šta su pretrpeli poslanici koji su nakon okončanja sednice izašli iz Skupštine. Jedan procenat koleginica iz SNS napadnut je fizički kamenicama, jedan procenat brutalno vređan. To šta je izgovoreno uvaženim koleginicama narodnim poslanicima, to je sve samo nije normalno i nije vaspitano.

Najveća tuga se, zapravo, događa u trenutku u kom oni imaju neka obeležja u vidu nekih ikona. Koliko shvatam, u pitanju su ljudi koji su raščinjeni od SPC, što znači da i to pokušavaju da zloupotrebe.

Međutim, ono što nekako u odnosu na ovaj verbalni napad, na koji smo svi navikli, svašta smo o sebi pročitali, svašta čuli kao definiciju, je fizički nasrtaj na uvaženog kolegu Đoleta Milićevića, kada je probao da napusti skupštinski parking, oni su bukvalno nasrnuli pozivajući ga da se sa njim obračunaju. Posebno emotivno reagujem na ovo zato što govorim o Đorđu Milićeviću, koji je, znate i sami, u ozbiljnom zdravstvenom problemu i danas.

To što vređate, to što napadate, to što imate ideju da se nekakve promene događaju na način što ćete nasrnuti na ove dame Skupštine Srbije ili što ćete pozvati na obračun Đoleta Milićevića ili bilo koga od vas, što će prozvati decu pogrdnim imenima, karakterisati supruge, to više nije slučaj koji se događa u Srbiji, nego postaje jedna praksa. Postaje jedan model da, bojim se, svako ko ima i lični problem, pa ako hoćete i zdravstveni, tu svoju dijagnozu pokaže upravo ispred parlamenta Srbije.

Ta tradicija još od napada na kolegu Marijana Rističevića nikako da postane nešto što se ne sme, nego postaje nešto što je praksa, nešto što treba, nešto što apgrejdujemo s vremena na vreme. Zašto, pitam Ministarstvo unutrašnjih poslova?

Znam da je Srbija zemlja u kojoj svako ima pravo da iskaže svoje nezadovoljstvo. Znam da mi nikada nećemo doći do faze da zabranimo okupljanje, ali sa druge strane molim da kada se takvi skupovi prijave, obrati se pažnja na to ko su ljudi koji su organizatori, pa samim tim napravi i bezbednosna procena ko su ljudi koje organizatori mogu da okupe. Treće, ne bi bilo nepoželjno legitimisati i ljude koji su došli, jer oni koriste takve prilike da uglavnom, rekoh malopre, ne iskažu svoje nezadovoljstvo, nego probaju da se fizički obračunaju sa ljudima koji su im nesimpatični iz ovog ili onog razloga.

Dakle, ja apelujem na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da kada su u pitanju protesti koji se dešavaju, nevezano da li su oni ispred Skupštine Srbije, nevezano da li se nalaze ispred neke druge državne institucije ili su prosto protesti, obrate pažnju na organizatore, procene bezbednosno rizik od takvih protesta i na kraju svih krajeva, tamo gde postoji rizik i ne dozvole da se oni održe.

Znate, ako mi treba da budemo ljudi koji ćemo samo zato što smo javne ličnosti biti izloženi nekakvom linču, sva je sreća da je Đorđe Milićević prošao bez posledica, kolega Rističević nije, šta će se desiti svaki treći put? Hoćemo li sačekati da neko od nas zaista i doživi neke ozbiljnije povrede pa da onda reagujemo kao institucije?

Ovo govorim potpuno svesno iz parlamenta Republike Srbije zato što zaista mislim, svako ima pravo da traži našu smenu da ospori pravo ljudi koji su nam dali poverenje da možda nisu bili u pravu, ali niko nema pravo da se fizički, zarad neistomišljenja, obračunava sa bilo kime. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orlić.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, danas je na dnevnom redu set zakona od kojih svaki zaslužuje našu pažnju.

Intenzivan rad parlamenta u ovom sazivu nam zaista omogućava da se iz sednice u sednicu bavimo ozbiljnim društvenim pitanjima i pitanjima razvoja Srbije upravo kroz stvaranje zakonskih podloga, ako tako uopšte mogu da kažem, kojima se omogućava, pre svega, brža transformacija našeg društva u moderno i pravno uređeno društvo, gde je država odgovorna prema građanima.

U tom pravcu posmatram i današnju raspravu od pet predloga važnih zakona i ja ću se osvrnuti na neke od njih, a o njima će detaljnije svakako govoriti moje kolege iz poslaničke grupe.

Prvi predlog zakona je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Suština izmene ovog zakona kojim se uređuje način sprovođenja državne politike zapošljavanja pravno-tehničke je prirode i čini mi se da predstavlja i da ste to rekli, uvažena ministarka, usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije.

Ova izmena se odnosi na dokument u oblasti aktivne politike zapošljavanja, a to su strategija koja će se donositi za period od šest godina i akcioni plan koji će se donositi za trogodišnje periode.

O ovom predlogu zakona će svakako više govoriti moje kolege, ja bih samo istakla ulogu državne politike zapošljavanja ne samo za smanjenje stope nezaposlenosti, već i za ukupan razvoj Srbije.

Zapošljavanje mladih je i razvojni cilj, ali i nekako prevencija depopulacije Srbije, koja se, nažalost, prazni po dva osnova, jedan je bela kuga, a drugi je odlazak mladih i stručnih kadrova u inostranstvo. To se mora sprečiti motivisanjem mladih da ostanu u svojoj zemlji i da dobiju šansu da rade i žive, formiraju porodice i planiraju potomstvo, što je jako važno.

Bez ovog prioriteta, koji ste, čini mi se, prepoznali i koji ovaj zakon i tretira, dugoročno Srbija može ostati zaista i bez stanovništva i bez radne snage.

Drugi zakon o kome bih govorila jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pečatu državnih i drugih organa. Izmene predstavljaju nastavak procesa digitalizacije i to u sektoru javne uprave, čija petogodišnja reforma već daje značajne rezultate. O tome ste govorili, ministarka Obradović, i negde najznačajniji plod te reforme je upravo transformacija države u servis građana, veća efikasnost rada državnih službenika, pojednostavljenje administrativnih procedura i na kraju jeftinija država.

Zakonom o elektronskoj upravi olakšana je komunikacija između građana i uprave i zauvek promenjen način na koji se pružaju javne usluge građanima i privredi, jer je sada pristup javnim službama i jednostavniji i jeftiniji i, ako se ne varam, citiraću vas, rekli ste da smo blizu dana kada nećemo moći da kažemo: „fali onaj jedan papir“ i to je nekako cilj, o tome smo i u prošlom mandatu i razgovarali i radili na temu i nadali se da ćemo doći do cilja i evo nas nadomak, rekla bih.

Zakonom o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, koji je donet 2017. godine, uvodi se i elektronski pečat. Doneli smo i Zakon o elektronskom poslovanju tako da su proširene mogućnosti pravnih lica u pogledu korišćenja prednosti koje pruža ovaj vid elektronskog poslovanja.

Takođe, Vladinom Uredbom o kancelarijskom poslovanju organa državne uprave predviđena je elektronska razmena dokumenata overenih elektronskim pečatom i shodno svim ovim činjenicama, danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o pečatu državnih i drugih organa, koji je neophodan, pre svega, zbog legislativnog usklađivanja primene elektronskog pečata na elektronskim dokumentima.

Ovim izmenama se, pored formalnosti vezanih za sadržinu i sam izgled elektronskih pečata, tretiraju i pitanja ovlašćenja za izradu, primenu, registraciju i kontrolu pečata, što je, rekli ste u svom uvodnom izlaganju, važno i onemogućiće bilo kakav vid zloupotrebe istog.

Treći zakon o kojem ću takođe malo govoriti je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ugovorima u železničkom saobraćaju. I ovaj propis kojim se regulišu i prava putnika i odgovornosti prevoznika u železničkom saobraćaju menja se i u delu koji se odnosi na odgovornost prevoznika u slučaju kašnjenja vozova. Time će se povećati poverenje u železnicu i reafirmisati železnički saobraćaj kao najbezbedniji i najjeftiniji vid transporta.

Danas, nažalost, železnički saobraćaj nema onaj značaj, niti obim kakav je imao nekada u doba ekspanzije putovanja četrdesetih godina. Nažalost, u vremenu iza nas smo imali i malo ulaganja, odnosno bar neznačajna ulaganja. Zato većina putnika danas kao razlog izbegavanja ovog vida saobraćaja zapravo navodi velika kašnjenja vozova, predugo trajanje puta, dotrajalost infrastrukture i vagona, ali došlo je vreme velikih kapitalnih ulaganja u železnicu, od rekonstrukcije jednog broja pruga preko izgradnje brzih pruga i izgradnje beogradskog metroa i u kontekstu razvoja železničkog saobraćaja i redefinisanja njegove uloge predlažu se i ove izmene zakona, kojima se unapređuju prava putnika.

Tako će u slučaju kašnjenja voza putnik moći da prekine putovanje i zatraži povraćaj punog iznosa cene vozne karte u slučaju da voz kasni duže od 60 minuta, ako sam dobro razumela predlog. A, ako se putnik opredeli da ipak nastavi takvo putovanje, on ostvaruje pravo na naknadu u visini dela iznosa vozne karte u zavisnosti od vremena kašnjenja voza.

Putnici su i do sada mogli da naplate neku vrstu odštete, ali je malo ko to činio, pre svega jer su vozne karte bile jeftine, ne toliko skupe, ili bar putnici nisu znali da na to imaju pravo. Ali, kada budemo imali brze pruge, koje sa sobom nose izvesno i skuplje karte, očekuje se i više pritužbi građana i zahteva za povraćaj novca za svaki minut kašnjenja, ali i manja kašnjenja ili ih neće možda ni biti.

Osim što se unapređuju prava putnika u železničkom saobraćaju, čime će se praktično dostići nivo evropskih standarda u ovoj oblasti, ovom izmenom se postiže još jedan veoma važan cilj, a to je motivacija železničkog prevoznika da posluje efikasno, da podigne nivo kvaliteta svoje usluge i da unapredi pouzdanost železničkog putničkog saobraćaja.

Ove odredbe će se primenjivati tek dve godine po stupanju na snagu ovog zakona, imajući u vidu da je u toku veliki broj infrastrukturnih radova na srpskim prugama, što je trenutno značajna prepreka redovitosti i pouzdanosti, pre svega, usluga železnice.

Na kraju, ali ne najmanje važan, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida. Predložena rešenja se formalno mogu posmatrati kao usklađivanje ovog zakona sa Zakonom o kulturi u pogledu pravno-tehničkih i organizacionih pitanja, kao što su način predlaganja i način izbora organa muzeja i premeštaj sedišta Muzeja žrtava genocida iz Kragujevca u Beograd.

Međutim, za mene zaista i za svakog od nas, čini mi se, ovaj zakon nema tehnički karakter, ili ne bar samo tehnički karakter. U pitanju je materija koja se odnosi na značajno i najznačajnije istorijsko pitanje, a to su žrtve genocida počinjenog nad Srbima u Drugom svetskom ratu, zbog čega je muzej i osnovan.

Muzej žrtava genocida sa sedištem u Kragujevcu osnovan je 1992. godine. Tada je valjda sazrela svest o nacionalnom interesu da Srbija treba da se posveti ovom istorijskom pitanju i najvećem pitanju, a to je proučavanje genocida nad Srbima počinjenom u Drugom svetskom ratu i prikupljanje činjenica, podataka i dokumentacije o tom stradanju, da se sve sazna i da se apsolutno nikada ne zaboravi. Danas bismo koristili izraz negovanja kulture sećanja.

Istovremeno, osnivanjem muzeja ispunjena je i obaveza iz Međunarodne konvencije UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Do te 1992. godine Srbija nažalost nije imala ustanovu koja bi prikupljala istorijsku građu i dokaze o genocidu, kao nabrutalnijem obliku stradalništva srpskog naroda u ovom ratu, organizovanog najpre od strane ustaške tvorevine NDH, a potom i od Hitlerove Nacističke Nemačke i njenih okupatorskih saradnika. Teško je, ali se mora reći da zločini ustaške NDH su bili kud i kamo brutalniji od Hitlerove Nacističke Nemačke i možda je najteži momenat upravo to što smo dovedeni u situaciju da razmišljamo ko je bio manje brutalan. Zato moramo u nasleđe ostaviti deci spoznaju o tome da smo preživeli genocid.

Sedište muzeja je bilo u Kragujevcu, i to je mesto odabrano te 1992. godine kao mesto svirepog nacističkog zločina, počinjenog 21. oktobra 1941. godine, kada je u jednom danu streljano tri hiljade nedužnih civila, među kojima je bilo 300 učenika Kragujevačke gimnazije.

Međutim, kada kažemo genocid nad Srbima gotovo svako od nas pomisli prvo na Jasenovac, najzloglasniji i najsmrtonosniji logor koji je 1941. godine osnovala tzv. NDH. Ustaška ideologija, odnosno ustaško konačno rešenje, kako su ga zvali, značilo je Hrvatska samo Hrvatima. Započelo je već 28. aprila 1941. godine kada su u selu Gudovac kod Bjelovara ustaše svirepo ubile 196 ljudi, Srba i Jevreja. Ustaše su svoje konačno rešenje započele čak šest meseci pre nacističkog konačnog rešenja, a ustaški genocid u NDH od 1941. do 1945. godine rezultirao je brutalnim ubistvom na stotine hiljade ljudi na teritoriji NDH, pre svega Srba i na desetine hiljada Jevreja i Roma i drugih manjina.

U NDH u 47 ustaških logora izvršena su 84 masovna masakra, 2.643 lokalnih zločina, u 84 kraške jame bacani su živi ljudi. Poseban primer ustaškog genocida je pokolj izvršen u glinskoj crkvi kada je za jednu noć zaklano 1.030 ljudi, žena i dece, a na Petrovoj Gori čak njih 2.500 mučeno je i pobijeno u zbegu. Ustaški genocid u NDH vršen je varvarski i brutalno. Uglavnom ručno, noževima, maljevima, sekirama, specijalnim sečivima od kojih je najpoznatiji "srbosjek". Sve ovo svesno govorim, da ostane zapisano. Brutalni primer bestijalnosti je kasapljenje rabina Isaka Danijela Danona i Vukašina Mandrapa iz Klepaca.

Ustaše su jedine u Drugom svetskom ratu imale posebne logore za decu, koja su u toku sprovođenja pročišćenja hrvatske nacije bila prva na udaru. U NDH je u toku rata na najsvirepiji način ubijeno 71.560 dece samo zato što su bili Srbi, Jevreji ili Romi. Trajno je promenjena demografska slika Srbije zahvaljujući logorima u NDH. To je bilo organizovano istrebljenje jednog naroda i govorio je moj kolega o izraelskom profesoru Gideonu Grajfu. On se bavi istraživanjem Holokausta i genocida i kazao je da je Jasenovac balkanski Aušvic, ali da je po svireposti i krvoločnosti nadmašio sve nacističke logore i ovo je ono što sam na početku rekla. Nažalost, Jasenovac je mesto koje poslužilo da istorijski može da se čak napravi i gradacija zločina i izbio je na sam vrh, postao je mera brutalnosti.

Uprkos svim ovim činjenicama, danas mnogi žele da umanje srpske žrtve. Pojavljuju se revizionisti koji licitiraju brojem srpskih žrtava, brojem svih žrtava počinjenim u NDH od 1941. do 1945. godine ne bi li umanjili naše stradanje ili prekrajali istoriju ili šta god. Ja i dalje ne mogu da verujem da onaj ko ima potrebu za tom vrstom revizije zaista misli da je manji zločin ako umanji broj žrtava, čak i da je žrtva bila samo jedna, ubijena na jedan od brutalnih načina koje smo imali prilike da pročitamo i čujemo, i to je mnogo, a kamoli da se meri hiljadama i da još sada sebi dozvoljavaju luksuz da na tu temu licitiraju.

Ide se dotle da se od strane nekih, koji bi da prikriju sopstvene zločine, Srbi proglašavaju genocidnim narodom i sad je ključno pitanje - kako je to moguće? Ja ću citirati jednu izjavu predsednika Narodne skupštine i predsednika moje partije iz vremena kada je bio ministar spoljnih poslova, gospodina Dačića, koji je rekao - kako to da su Srbi genocidni narod kada samo Srba ima manje u BiH, i u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji. To i jeste tako.

Međutim, mi imamo tu težnju, čak ne bih ja bila ja, ako se ne vratim na predstavnike tzv. prištinske vlasti, nekih privremenih institucija, koji su se drznuli da kažu da će tužiti Srbiju za genocid protiv Albanaca. Dakle, tužiće Srbiju oni koji su ubili Đorđa Martinovića, tužiće Srbiju oni koji su izmislili Račak, oni koji su Srbima vadili organe u žutoj kući, oni koji su palili, rušili i proterali 250 hiljada Srba, oni koji su sa nedvosmislenom težnjom da otmu deo naše teritorije i još da priznamo da je to, zaboga, nekako njihovo i da pri tom, otimajući deo naše teritorije, ostvare svoj veliki san o velikoj Albaniji, a tačno onako kako su svoj veliki san o nezavisnoj i etnički čistoj Hrvatskoj ostvarili nekoliko decenija kasnije neki naslednici čuvene NDH.

Sve to zajedno se nažalost zloupotrebljava, optužujući pri tome Srbiju za neke težnje ka velikoj Srbiji, Srbiju koja se samo seća svojih žrtava i pokušava da skupi svu dokumentaciju i da ih konačno prebroji, upravo zbog onoga o čemu je kolega iz SPAS-a govorio, a to je da spasimo sve te duše i da spasimo svoju u ovom vremenu koje je naše i koje nas obavezuje.

Da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o muzeju žrtvama genocida. To što se sedište muzeja premešta iz Kragujevca u Beograd, koliko sam razumela, tu već postoje prostorije ove ustanove, ne vidi se iz zakona koja će to lokacija biti, ali verujemo da će ovaj muzej, kao ustanova kulture, imati istorijski važnu ulogu, a to je upravo to - prikupljanje, obrada i korišćenje podataka o srpskim i ostalim žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu. Sigurna sam da će opravdati poverenje koje mu je jednim ovakvim zakonom ukazala država.

Važno je da muzej odgovorno i posvećeno se dalje bavi ovim svojim istraživanjem genocida, kako bi se sprečila revizija istorija i taj pokušaj da se potpuno umanje srpske žrtve genocida.

Na kraju, opet ne najmanje važno, kao neko ko dolazi sa Kosova i Metohije i ko zna da je kosovski zavet naša duhovna vertikala, mi kao narod imamo još jedan zavet, a to je jasenovački zavet i razumem sve preživele logoraše koji su negde živi spomenici i svedoci najdrastičnijih oblika stradanja Srba u ustaškim logorima smrti.

U tom smislu, socijalisti danas imaju na ponos, a čini mi se i na ponos svih nas, kao aktuelni saziv, našu dragu Smilju Tišmu. Dete hrvatskih logora. Dete koje je sedam godina u dva navrata odvedeno, pa vraćeno iz logora. Dete koje je sa devet godina ili deset dobilo zadatak da o svoje dve mlađe sestre i mlađem bratu brine, jer je ostalo bez roditelja.

Dete koje pamti i to otimanje oca koji je, ako se ja ne varam, brao trešnje i to odvajanje od majke, koju su kasnije ubili i to stradanje koje su prošli i gladni i žedni i tu borbu iz koje su odrasla četiri čoveka, koja su završila fakultete. I evo je danas kao narodni poslanik, možda sa istorijskom ulogom, da kaže iz prvog lica jednine, ono što Srbija mora da kaže, a to je - Da, bili smo žrtve! Da, klali ste nam decu! Da, malo nas je preživelih! I da, nemojmo da zaboravimo da nam se ne bi ponovilo, jer onaj koji je jednom bio u stanju da bude ovako brutalan, neće imati problem da to bude i drugi put.

Negde u duhu amaneta za sve nas, da se ovakvo zlo nikada nikome više ne ponovi, svoje izlaganje ću ipak završiti stihovima pesnikinje Ljiljane Bralović, koja kaže: „Treba li opet u našoj kući srboseci da otvore zaborav za jasenovački košmar, za jame bezdanice, za hiljade umorene dece, za crne marame i leleke, naizgled tako dalek, a utkan u svaki božji dan u kome plaćamo danak za zaborav“.

Hvala vam.