Zaista bih voleo da čujem, gospodine Radovanoviću, koji je to krovni zakon za suzbijanje pojava kao što su nacizam i fašizam. Ako mislite na Zakon o prekršajima, onda ste zaista smešni. Ako vi mislite da je isto bacati papiriće po ulicama, hodati pijan ili mokriti na travnjak i ispoljavati nacizam i fašizam, onda ste vi zaista u velikoj zabludi.
Postoji jedan, ne bih ga nazvao krovnim zakonom, ali zakon koji se suštinski bori protiv ovih pojava, to je Krivični zakonik Republike Srbije. Ko ispoveda nacionalnu, versku i rasnu mržnju, kazniće se strogom kaznom, kaznom zatvora. I time je priča završena. Ako hoćete da se dosledno borite protiv nacizma i fašizma ili tih, kako vi kažete, neformalnih društvenih grupa, samo dosledno primenjujte Krivični zakonik, ali jednako na sve. Nemojte da tražite fašiste samo među Srbima, osvrnite se malo levo i desno, ima ih i u drugim nacionalnim i verskim zajednicama u Srbiji. I stvar će biti rešena.
A boriti se prekršajnim sankcijama protiv nacizma i fašizma, znate, to me podseća na onaj rat između Kineza i Japanaca oko Mandžurije, kada su Japanci pucali na Kineze mitraljezima, a ovi se branili kišobranima.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista će biti zanimljivo gledati glasanje o ovom predlogu zakona kada za njega budu glasali poslanici DS, LSV, SPS i SPO.
Danas je gospodin Srđan Milivojević, replicirajući na jedno moje izlaganje, rekao da je on svojevremeno donosio računaljku ovde u Narodnu skupštinu da bi nama neukim i primitivnim radikalima pokazao koliko poslanika imaju oni a koliko mi, i pozivao se na neke poslaničke mandate itd.
Ali, evo, ne treba vam računaljka, iskoristite samo zdrav razum. Nađite mi jednog čoveka u Srbiji, građanina Srbije koji je glasao za koaliciju partije koju je osnovao Slobodan Milošević, partije Nenada Čanka, Zorana Đinđića i Vuka Draškovića. Kako ćete udružiti Dražu Mihajlovića, Josipa Broza Tita i Nenada Čanka, baš bih voleo da vidim.

Zaista ne znam zašto ovo radite. Ja još nisam iskoristio svoja četiri minuta kao ovlašćeni predstavnik SRS po ovoj tački dnevnog reda. I nigde u Poslovniku ne piše da je, kad se izjasni predstavnik predlagača, rasprava završena. Rasprava je završena onda kada svi oni koji imaju pravo da diskutuju, to svoje pravo iskoriste. Ja to svoje pravo nisam iskoristio, dakle raspravu niste mogli da zaključite.
Vi skupštinsku većinu za izglasavanje ovog nakaradnog predloga zakona imate i ja u tome ne mogu da vas sprečim, ali dopustite da makar nešto kažemo na ovu temu.
Gospodin Radovanović je rekao da smo mu mi na neki način pomogli da se usvoji ili da se dođe do neke konačne verzije ovog predloga zakona. Nismo. Što se nas tiče iz SRS, daj Bože da se ovo čudo od zakona nikada nije ni našlo u skupštinskoj proceduri.
Ali, gospodine Radovanoviću, ono što sam imao da vam kažem, kazaću za ovih nekoliko sekundi. Nenad Čanak se vešto izvukao da ne priča o ovom predlogu zakona. Vi kažete – on ume samog sebe da brani, sam da obrazlaže svoje stavove. Ume, ali kad je isključivo on u televizijskoj emisiji, kada nema drugih sagovornika i kada može da priča šta mu je volja. A kada treba svoje političke protivnike da pogleda u oči i da ukrstimo argumente, onda beži iz Narodne skupštine i poturio je vas, koji apsolutno ne da me niste ubedili da je ovaj zakon dobar, nego mislim da niste ubedili nijednog prosečnog građanina Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. tačka 15), kojom se dopunjuje definicija onoga što je Vlada nazvala u Predlogu zakona dobrom odgajivačkom praksom. Predložio sam da se posle reči "dobra odgajivačka praksa" doda reč "prirodno", tako da bi definicija glasila "dobra odgajivačka praksa jeste prirodno gajenje domaćih životinja" itd.
SRS smatra da Srbija ima izuzetnu tradiciju u gajenju domaćih životinja i da mi od te tradicije ne treba da odstupimo. Prihvatanjem ovog amandmana garantuje se poštovanje te tradicije, odnosno garantuje se da će domaće životinje u Srbiji i dalje biti gajene tako da se s jedne strane obezbeđuje dobrobit životinja, s druge strane obezbeđuje se kvalitet životinjskog mesa, a time i zdravlje ljudi.
Samo bih hteo da podsetim Vladu Srbije i ministra Dragina na afere koje su se dešavale u proteklih nekoliko godina, kada smo uvozili svinjske glave iz Brazila stare preko 30 godina, kad smo uvozili ćureće meso koje je bilo zatrovano, a istovremeno svi ti proizvodi su se prodavali u Srbiji i očigledno je da je potpuno zatajilo i Ministarstvo poljoprivrede i odgovarajuće inspekcijske službe koje su dozvoljavale da se takvi proizvodi prodaju i da se na taj način opasno ugrožava zdravlje građana Srbije.
Mi smo juče pričali o tome da ne treba dozvoliti proizvodnju genetski modifikovane hrane. Ukoliko biste prihvatili ovaj amandman, onda biste na taj način dokazali svoje opredeljenje da vam je zaista stalo, s jedne strane, do dobrobiti životinja, do kvaliteta životinjskog mesa i do poštovanja stočarske tradicije Srbije, ali istovremeno i do zdravlja građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo se susrećemo sa lošom zakonskom terminologijom. U članu 31. opet je propisano da će ministar da propiše program obuke o dobrobiti životinja iz stava 2. ovog člana. Skrećem pažnju Vladi i prisutnom ministru, zamislite gospodine ministre da u nekom zakonu piše da narodni poslanici donose zakone umesto Narodna skupština. Ili da u nekom zakonu piše, sudija taj i taj donosi presudu, umesto nadležni sud.
Ni u jednom zakonu to ne piše i to je potpuno pogrešan način izražavanja. Zaista mi nije jasno zašto onda tu terminologiju koristite u zakonu koji treba da primenjuju organi državne uprave. Prema Ustavu, prema Zakonu o državnoj upravi, prema Zakonu o ministarstvima. Ministarstvo je organ državne uprave, odnosno državni organ, organ vlasti. Samo državni organ može da donosi odgovarajuće pravne akte, opšte ili pojedinačne. Nikako to ne može da radi ministar.
Naravno, ministar radi tehnički taj posao, ali ne u svoje lično ime. Ne radite vi to kao Saša Dragin, nego kao neko ko stoji na čelu jednog organa državne uprave, u ovom slučaju, Ministarstva poljoprivrede.
Dakle, svi akti koji potiču iz Ministarstva su akti koji se vezuju za to konkretno ministarstvo, a ne za ministra. Ministar je politička ličnost. Danas jeste ministar, sutra nije, ali ministarstvo je državna institucija.
Zato u svim zakonima koje donosi Narodna skupština, a ne narodni poslanici, nego Narodna skupština, trebalo bi da stoji da sve opšte i pojedinačne akte vezane za primenu ovog ili nekog drugog zakona, treba da donosi ministarstvo, kao organ državne uprave, a ne ministar, kao politička ličnost koja trenutno stoji na čelu nekog ministarstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da završim misao gospodina Momira Markovića.
Dakle, ovo je potpuno tačno. Jedna austrijska firma, sa vrlo sumnjivim kapitalom, kupila je pre nekoliko godina ogromne površine poljoprivrednog zemljišta u opštini Stara Pazova. Seljacima su platili 20% vrednosti, a 80% će im platiti kada to poljoprivredno zemljište lokalna vlast prevede u građevinsko zemljište.
Naravno, lokalna vlast SRS to nije učinila, ali ste to učinili vi, posle majskih izbora 2008. godine. U opštini Stara Pazova lokalna vlast je donela odgovarajuću urbanističku plansku dokumentaciju i taj ogroman kompleks zemljišta uz autoput preveden je iz poljoprivrednog u građevinsko. Naravno, cena građevinskog zemljišta je daleko viša u odnosu na poljoprivredno.
Tajkuni i mafijaši su se obogatili, seljaci nisu dobili svojih 80% od obećane cene i zaista je licemerno što Vlada u obrazloženju zašto ne prihvata moj amandman i amandman gospodina Dušana Marića kaže, zbog toga što su oni ovim predlogom zakona hteli da pooštre uslove za promenu namene poljoprivrednog zemljišta, čime će se efikasnije zaštiti poljoprivredno zemljište.
Nažalost građani Srbije su imali prilike da vide i u opštini Stara Pazova, i uopšte na teritoriji Vojvodine, kako ova, tako i prethodne DOS-ovske vlade efikasnije štite poljoprivredno zemljište, tako što ste omogućili hrvatskim tajkunima i mafijašima da kupe hiljade hektara najkvalitetnije zemlje u Vojvodini, da otuđe državnu svojinu Republike Srbije, bez saglasnosti Direkcije za imovinu i bez saglasnosti Republičkog javnog pravobranilaštva, što je kriminal neviđenih razmera.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo ponovo se susrećemo sa upotrebom pogrešne terminologije. Sad može da se postavi jedno hipotetičko pitanje – zamislite šta bi se desilo, ko bi u ministarstvu doneo neki propis ili neki pojedinačni akt u slučaju da ministar zbog nekih objektivnih razloga nije u mogućnosti da to učini?
Ako bismo sledili logiku ove vlade, kao predlagača ovog zakona, onda bismo morali da sačekamo da se izabere novi ministar, pa da onda ministar u ime ministarstva donese neki opšti li pojedinačni akt. Ali, ako ministar obuhvata celokupnu nadležnost jednog ministarstva i sve poslove koje ministarstvo vrši, onda se postavlja pitanje – šta će ministru državni sekretar, negde ih ima dva, negde kao u Dinkićevom ministarstvu 13, šta će vam pomoćnici ministara, šta će vam čitav činovnički aparat, koji u stvari ministru i te kako pomaže prilikom donošenja opštih i pojedinačnih akata?
Naravno da opšte i pojedinačne akte treba da donese ministarstvo. Zakon o državnoj upravi u članu 23. samo precizira ko je taj u okviru ministarstva ko donosi opšte i pojedinačne pravne akte, ali ministar nikada ne istupa u svoje lično ime i nikada akti koje on potpisuje nisu njegovi lični akti, nego se vezuju za određeno ministarstvo. Kada bi to bili lični akti ministra, onda bi to značilo da svaki akt mora nanovo da se donese kada se promeni ministar.
Zamislite šta bi bilo sa pravnim sistemom ne samo Srbije, nego bilo koje druge države na svetu, kada bi opšti i pojedinačni pravni akti imali rok važenja na ono vreme na koje je ministar izabran na tu funkciju, pa čim prestane funkcija jednog ministra, onda moramo ponovo da donosimo sve propise koje je doneo prethodni ministar.

Dame i gospodo narodni poslanici, 1991. godine tadašnja opozicija organizovala je proteste zbog navodno neobjektivnog prikazivanja političke stvarnosti u Srbiji od strane tadašnjeg rukovodećeg tima RTV Beograd. Danas, u 2009. godini, situacija je deset puta gora kada je reč o medijskoj slici koja se stvara u Srbiji i kada se govori o opozicionim političkim partijama, odnosno kada se govori o režimu Borisa Tadića. Danas su skoro svi mediji sa nacionalnom frekvencijom direktno ili indirektno pod kontrolom režima.

Glas opozicionih partija, pre svega glas SRS, teško može da dopre do srpske javnosti, izuzev odavde iz Narodne skupštine Republike Srbije ili, eventualno, sa neke televizijske ili radio-stanice koja nas pozove.

Režimu Borisa Tadića to nije bilo dovoljno. Gotovo kompletna poslanička grupa bila je izbačena iz Narodne skupštine Republike Srbije da se ne bi čuo glas srpskih radikala o teškoj političkoj, ekonomskoj i socijalnoj stvarnosti u Srbiji.

U tu svrhu koriste i izmene Poslovnika o radu Narodne skupštine i zahvaljujući tim izmenama srpski parlament je postao jedinstven u svetu – on više nije državna i politička institucija u kojoj se slobodno govori, to je institucija u kojoj morate da ćutite. Ako ne ćutite, ako ste kritičari režima Borisa Tadića, ako kažete da je Džozef Bajden pravi ratni zločinac, a ne Ratko Mladić, onda rizikujete da vas izbace iz parlamenta ili, u najmanju ruku, kazne opomenom i nekim novčanim sankcijama.

Dragi građani Srbije, danas je medijski prostor u Srbiji u najvećoj meri pod kontrolom jednog čoveka.

Taj čovek, naravno, dolazi iz Demokratske stranke, stranke koja navodno ima monopol na uvođenje Srbije u EU, stranke koja je naprasno postala član Socijalističke internacionale, stranke koja je od 2000. godine sprovela najbrutalniju, najmonstruozniju privatizaciju u istočnoj Evropi i koja je preko noći postala partija koja se navodno zalaže za socijalnu pravdu. Taj čovek je, naravno, Dragan Đilas, aktuelni gradonačelnik Beograda.

To je čovek koji je, po informacijama koje ima SRS, politički moćniji i uticajniji od samog Borisa Tadića. Da je to tako govori činjenica da je nedavno, uoči donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2009. godinu, Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, otvoreno stavio do znanja Borisu Tadiću da mora da ostavi onolika finansijska sredstva gradu Beogradu koja su projektovana budžetom za 2009. godinu, da ne sme nijedan dinar da manjka u gradskoj kasi, inače, po rečima Dragana Đilasa, on će naći nekog novog manekena koji će da glumi da je šef države i predsednik Republike Srbije.

Dragan Đilas je danas, dame i gospodo narodni poslanici, vi iz Socijalističke internacionale kojima su puna usta socijalne pravde, najbogatiji ili jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, čovek koji ima u svom vlasništvu najmanje 16 preduzeća, direktno ili indirektno, u raznim oblicima, sa raznim kompanjonima; uglavnom, njegovo ime se provlači kao ime vlasnika u najmanje 16 medijskih i propagandnih kuća u Srbiji.

Dragan Đilas je vlasnik sledećih firmi: "Multikom group", "Multikom rent", "Bella team", "Direct media AD Beograd", "Direct media public relations Beograd", "Direct media DOO Skoplje", "Direct media DOO Podgorica", "Direct media DOO Sarajevo", "Spark event promotion DOO", "DM marketing international DOO", kao što vidite, sve sami srpski nazivi, "Sports ADD DOO", "Big print DOO", "Frendee DOO", "Emotion production", "Ovation advertising" i jedna firma za koju nije sigurno da li je njegova, pa neću ni da je čitam.

Evo kako stoji stvar sa udelom vlasništva u pojedinim medijskim kućama: "Multikom group", glavna firma ili firma majka, preduzeće za multimedijalne komunikacije, "Multikom group DOO Beograd", adresa: Ulica antifašističke borbe 13b, bavi se konsalting i menadžment poslovima. Inače, firma je registrovana za usluge u spoljnotrgovinskom prometu. Struktura vlasništva je sledeća: Dragan Đilas – 25%, Milica Delević-Đilas – 25%, Dragoslav Ilić – 42%, Nebojša Garić – 8%.

Inače, pre nego što nastavim da čitam dalje, da napravim jedno malo objašnjenje kako je gospodin Đilas došao do ovolikog kapitala. On je imao jedan drugi recept za bogaćenje u odnosu na Božidara Đelića.

Božidar Đelić je došao posle 5. oktobra 2000. godine u Srbiju, navodno bez igde ičega, zaspao na tetkinom kauču i ujutru se probudio sa 11.000.000 evra. Dragan Đilas nije imao sreću da spava na tetkinom kauču, ali uradio je nešto drugo. On je prodavao bižuteriju u Češkoj, pa je onda došao u Beograd, zaposlio se u firmi Srđana Šapera, tu je stekao neki kapital, osnovao sopstveno preduzeće i onda, po nalogu vlasti u Srbiji, dobio klijente po zadatku, obogatio se i sada je vlasnik najmanje 16 medijskih i propagandnih kuća u Srbiji i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Evo kako stoji stvar sa udelom vlasništva u njegovim firmama. "Multikom rent", to je ogranak ove firme majke, bavi se iznajmljivanjem nekretnina.

"Bella team", od 2006. godine je ova firma u sastavu njegovog lanca medijskih kuća, to je preduzeće za trgovinu i usluge, adresa je Gundulićev venac br. 3, bavi se konsalting i menadžment poslovima. Registrovana je za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva je sledeća: "Multikom group", a to znači Dragan Đilas zajedno sa svojim kompanjonima, 100% je vlasnik ove firme.

"Direct media AD Beograd", preduzeće za marketinške i promotivne aktivnosti, Ulica antifašističke borbe 13, bavi se poslovima pružanja usluga reklame i propagande i, naravno, kao i svaka druga njegova firma, registrovana je za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva je sledeća: "Multikom group" 93%, onda neka Silvana Mandurević 1%, Jovan Stojanović 1%, Jadranka Drinić 3%, Gojko Đilas 1%, Marija Matić 1%. Kao što vidite, Đilasa ima mnogo, moguće je da ćemo u ovom nabrajanju imena naići i na Milovana Đilasa.

"Direct media public relations Beograd", adresa: Ulica antifašističke borbe 13b, opet konsalting i menadžment poslovi, registrovana za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: "Direkt medija" 65%, Nevena Kurtović 35%.

Ta "Direct media" ima predstavništvo u Skoplju, tj. u Makedoniji, u Sarajevu, odnosno BiH, i u Podgorici, odnosno Crnoj Gori.

Deveta firma "Spark event promotion DOO", preduzeće za marketinške i promotivne aktivnosti, Beograd, opet Ulica antifašističke borbe 13b. Kao što vidite, većina preduzeća ima tu antifašističku orijentaciju za koju se vi zalažete i gotovo sva preduzeća su na istoj adresi. Opet usluge reklame i propagande.

Izvinjavam se, gospođo Đukić-Dejanović, čini mi se da nema predlagača ove tačke dnevnog reda, pa ako biste mogli da obezbedite prisustvo.

(Predsednik: Nas 121 smo predlagači. U naše ime danas govori gospođa Kolundžija, koja će se pojaviti svakog momenta, ali smo mi ostali ovde i pratimo vas. Izvolite.)

Dobro, lično smatram da bi bilo dobro da je gospođa Kolundžija prisutna u sali i da može da čuje ove podatke. Ali, ako ima neke važnije državničke poslove, ako je možda otišla sa gospodinom Bajdenom na ručak, najljubaznije vas molim da joj prenesete sve ono što mi sada govorimo.

(Predsednik: Budite uvereni da će biti informisana o svemu, ali nas ima koji vas baš pomno pratimo. Izvolite.)

Hvala vam, gospođo Đukić-Dejanović. Dakle, ova deveta firma registrovana je za spoljnotrgovinski promet, odnosno za usluge u spoljnotrgovinskom prometu. Struktura vlasništva: "Multikom group" 60%, izvesna Nevena Vasojević 10%, izvesna Ana Rogić 30%.

Deseta firma "DM marketing international DOO Beograd", opet Ulica antifašističke borbe 13b, kao što vidite, potpuno na vašem kursu antifašističke borbe, registrovana za spoljnotrgovinski promet, odnosno za aktivnosti u vezi sa kompjuterima. Struktura vlasništva: "Multikom group" - 100%.

Jedanaesta firma čiji je vlasnik Dragan Đilas "Sports ADD", Ulica aantifašističke borbe 13b, računovodstveni i knjigovodstveni poslovi i poslovi kontrole, savetodavni poslovi u vezi sa porezom, registrovana za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: "Multikom group" - 100%.

Dvanaesta firma "Big print DOO", društvo za štampu i grafičke usluge Novi Beograd, ovo nije antifašistička borba, Đorđa Stanojevića br. 4, štampanje, i registrovana je za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: "Multikom group" 90%, izvesni Željko Drašković 10%.

Trinaesta firma, "Frendee DOO", sedište je u Beogradu, ul. Milutina Milankovića 120b, konsalting i menadžment poslovi, registrovana za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: "Multikom group" 60%, Vladimir Bjelobrk 20% i Isidora Trifunović 20%.

Četrnaesta firma Dragana Đilasa, čoveka koji ne može noću da spava od brige za Beograđane, "Emotion production", preduzeće za konsalting, proizvodnju radio i televizijskih programa i usluge reklame i propagande, Beograd, Terazije 43; konsalting i menadžment poslovi. Naravno, i ova firma je registrovana za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: "Multikom group" 49%, onda izvesni Goran Stamenković 51%.

Petnaesta firma ima sedište u Beogradu, Bulevar Arsenija Čarnojevića 99/5, registrovana je za usluge reklame i propagande i za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: Vladimir Galić 50%, Dragoslav Ilić 25%, Milan Ristić 25%.

Ovu šesnaestu firmu neću da apostrofiram zato što do kraja nije utvrđeno koliki je procenat vlasništva Dragana Đilasa. Inače, ta firma ima sedište u Beogradu, Hilandarska 4, bavi se uslugama reklame i propagande i spoljnotrgovinskim prometom.

Evo, tako stoji stvar sa firmama čiji je vlasnik Dragan Đilas, čovek koji se bori za socijalnu pravdu, čovek koji će da pomogne Romima koje je raselio, da deset Roma stavi u jedan kontejner. To je sve u duhu antifašističke borbe. Nije slučajno što je sve firme ili većinu svojih firmi registrovao baš na toj adresi – Beograd, Antifašističke borbe 13b, potpuno u duhu Čankovog Predloga zakona.

Ako mi dopustite, gospođo Đukić-Dejanović, ja ću da iznesem jedan dokument koji se zove "Objektivni pregled sukoba interesa u medijskom prostoru Srbije". Radi se o dokumentu koji je sačinila jedna informativna agencija iz Beograda - "Ipres", Beograd. Oni su pokušali stručno, odnosno ekspertski da daju analizu kako se vlada Srbijom, koji su kanali za politički, ekonomski i medijski monopol potpunom kontrolom budžeta srpskog marketinga, koji je u 2007. godini iznosio 443.605.000 evra. U ovoj studiji je utvrđeno veliko povećanje u 2008. godini i 2009. godini, a to povećanje je inače iskazano i na sajtu Narodne banke Srbije krajem marta meseca 2009. godine.

Evo, otprilike, šta se kaže u ovom dokumentu, koji zaista baca objektivno svetlo na to kako funkcioniše Dragan Đilas, kako funkcioniše Demokratska stranka i ko zapravo vlada medijskim prostorom Srbije. Kada čujete ove podatke onda su ove izmene zakona koje ste malopre predložili potpuno besmislene. Izgleda da nemate pametnija posla nego da građane Srbije zamajavate potpuno besmislenim izmenama zakona, koje ni za jotu neće promeniti medijsko stanje u Srbiji.

Najava predsednika Srbije Borisa Tadića da će raskinuti, kako je on rekao, spregu kriminala, privrede, pravosuđa i politike, izrečena pred članovima Vlade, biznismenima, ekonomistima i bankarima na "Biznis forumu" na Kopaoniku početkom marta meseca, izazvala je veliku pažnju medija, partija, kako opozicije, tako i vlasti, institucija, političke elite i cele javnosti.

Zbog ispoljenog velikog interesovanja javnosti, radi pojašnjenja najavljene borbe protiv organizovanog kriminala predsednik Tadić je dodatno istakao: "Moja poruka svetu kriminala je da država neće odustati od svojih obaveza, boreći se protiv kriminala na svakom mestu. To je nacionalan posao od najvećeg mogućeg značaja. Svaki napor policije, istražnih organa i tužilaštava nedvosmisleno svedoči da još od devedesetih godina postoje snažni uticaji i veze u tom četvorouglu. Stoga se vara svako ko misli da se lako, za godinu, dve, osam ili deset može suzbiti sprega kriminala, korupcije, privrede i pravosuđa.

Valjda nije potrebno posebno obrazlagati da su ekonomija, pravosuđe i politika čitavu deceniju bili postavljeni na kriminalnim osnovama. Kada neko korumpira nekoga iz državne administracije, onda je to sprega kriminala, pravosuđa, politike, kao što je sprega i u privredi, takođe, kada neko utaji porez ili kada novac zarađen nelegalno devedesetih godina pere u privredi, zato je donet Zakon o oduzimanju imovine."

Dakle, poštovana gospodo socijalisti, kada Boris Tadić kaže da je tokom devedesetih godina postojala sprega kriminala, ekonomije, pravosuđa i politike i da je čitav sistem tokom devedesetih godina bio postavljen na kriminalnim osnovama, onda on u stvari na indirektan način udara šamar vama kao koalicionom partneru, jer ste vi oličenje tih, navodno mračnih, devedesetih godina.

Međutim, i pored toga što su ljudi iz biznisa, medija i politike odmah podržali ovu akciju koju je najavio predsednik Republike, mnogi su naglasili da bi za pošteno izvođenje ovakve akcije prvo morala da se raskrinka sprega lidera i članova Demokratske stranke i organizovanog kriminala, jer mnogi smatraju da su danas baš ljudi iz vladajuće stranke najpovezaniji u sprezi kriminala i politike – ko bi rekao.

Ova kvantitativna i kvalitativna analiza sadržaja dokumentacije, svedočenja aktera i novinskog istraživačkog novinarstva naš je skroman doprinos utvrđivanju istine o sukobu interesa i monopolskom položaju određenih ličnosti u neposrednom okruženju predsednika Republike i predsednika DS Borisa Tadića. Takođe treba naglasiti da je ovde analiziran monopolski položaj, sukob interesa …

(Predsednik: Gospodine Martinoviću, ja se izvinjavam, ali morate sada da prekinete zato što ovaj put niste poslednji na listi predstavnika i predsednika poslaničkih grupa, ima još prijavljenih, pa ćete onda nastaviti.)

Ako dozvolite jednu malu opasku, ni gospodin Milan Avramović po prethodnoj tački dnevnog reda nije bio jedini i poslednji govornik.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao nameru da komentarišem lik i delo gospodina Živojina Rakočevića, ali sada sam na neki način zaintrigiran diskusijom gospodina Radenkovića. Ispada da mi ne smemo da komentarišemo kvalitete predloženog kandidata i da smo mi ovde samo da glasamo. Izneću vam nekoliko podataka vezanih za dotičnog gospodina, pa sami procenite ko ga finansira i za koga radi.

U prostorijama Radija KIM je 13. februara 2009. godine održana svečanost povodom donacije nove opreme koju je finansirao USAID, a implementirao IREX. Ova oprema će omogućiti bolji i kvalitetniji rad srpskih radio-stanica na teritoriji Kosova i Metohije, svim članicama Kosovske medijske asocijacije. Glavni i odgovorni urednik KIM radija i predstavnik "Kosma mreže", Kosovska medijska asocijacija, Živojin Rakočević kazao je danas da "Kosma mreža" funkcioniše od 2003. godine. "Između ostalog, želim da se zahvalim svima koji su nam pomagali svih ovih godina" – i sad slušajte kome – "OEBS-u, Evropskoj agenciji za rekonstrukciju, američkoj ambasadi u Prištini, Norveškoj narodnoj pomoći, Švedskom helsinškom komitetu. Danas dobijamo novu opremu, nećemo morati da popravljamo uređaje po brdima i dobili smo još jednu vrlo važnu mogućnost, da nam se priključi još pet novih radio-stanica", kazao je Rakočević.

Ambasador SAD u Prištini Tina Kajdanov kazala je da je ovo važan pokretač za srpsku zajednicu, koja će imati direktnu korist od vesti i informacija koje budu emitovane putem "Kosma mreže". Istraživanje javnog mnjenja koje je sprovedeno na Kosovu pokazuje da se ljudi okreću radiju kada žele da čuju lokalne vesti, a zajednica kosovskih Srba se oslanja na radio-stanice u mreži "Kosma", koje, između ostalog, proizvode visokokvalitetan dnevnik koji se emituje svakog dana u 17.00 časova. Ovakvu vrstu napora želimo da ohrabrimo. Tehnika umrežavanja, koju ove radio-stanice upravo dobijaju, a čije postavljanje podržava i vlada SAD, omogućiće im da prošire pokrivenost na terenu i dopru do većeg broja slušalaca. (Poslanici SRS dobacuju: Taj je Srbin pravi.)

Vlada SAD sa zadovoljstvom je pomogla pet radio-stanica, omogućivši finansijska sredstva i tehničku pomoć u iznosu od 37.000 dolara za ove radio-stanice, kazala je Kajdanov.

Na svečanosti je govorio i Endrju Klejton, šef IREX-a, koji je rekao da je "Kosma mreža" od 2003. godine uradila odličan posao u proizvodnji dnevnika koji se emituje širom Kosova putem radio-stanica koje svoj program emituju na srpskom jeziku itd, itd. (Poslanici SRS dobacuju: Razbij ga, Martinoviću.)

Dakle, iza gospodina, da podsetimo, stoje OEBS, američka ambasada u Prištini, Švedski helsinški komitet. Sve sami veliki prijatelji srpskog naroda i institucije koje se bore za to da Kosovo i Metohija, u skladu sa Ustavom i Rezolucijom 1244, ostane u sastavu Republike Srbije. (Poslanici SRS dobacuju: Bolje da ste Pitera Fejta predložili.)

(Predsednik: Kolege iz SRS, 68 minuta je prilično vremena, rasporedite ga tako da se javljate u vreme koje je predviđeno za govornika, a ne da ometate gospodina poslanika koji govori. Pa, sve vreme dobacujete, zaista nije u redu.)

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, u medijskom prostoru Srbije postoje daleko mračnije ličnosti od ovog gospodina Živojina Rakočevića.

Nastaviću dalje sa ovom analizom ko je pravi gospodar medijskog prostora u Srbiji. To je, da podsetimo, Dragan Đilas, aktuelni gradonačelnik Beograda, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, čovek koji je danas politički, medijski i, naravno, finansijski moćniji i od samog Borisa Tadića.

Iz ove analize se vidi da svako ko izgradi onakvu medijsku imperiju kakvu je detektovala ova analiza raspolaže takvom količinom moći i vlasti da može svakog trenutka da realizuje svoje lične ambicije i prohteve svake vrste i da pretoči u realnost, na korist ali i na štetu svoje društvene zajednice, svaki zamišljeni projekat bilo kog karaktera i cilja.

Tako vlasnici medijskog prostora Srbije, koji iz budžeta realizuju između četrdeset i pedeset miliona evra, mogu da učine sve što požele, pa i da utiču na kreiranje politike, da smenjuju ili ustoličavaju.

Slobodno se može reći da pojedina ministarstava i ministri usmeravaju ogromne svote novca u razne kampanje, puneći fondove agencija da bi se preko njih plaćala medijska blagonaklonost prema aktuelnoj vlasti, dok u isto vreme usmereni, "spinovani" rejtinzi, unapred dogovoreni, dižu tiraž najlojalnijim pisanim i elektronskim glasnogovornicima.

Pročitaću vam spisak povlašćenih marketinških agencija koje su poslovno licencirane iz SAD i Velike Britanije. To su uglavnom agencije za marketinške komunikacije. Ima ih više, sve imaju engleska imena, apsolutno nijedna nema srpsko ime i iza svih ovih marketinških agencija stoje Dragan Đilas, Srđan Šaper i ljudi koji su iz njihove poslovne mreže.

Ukupan prihod ovih marketinških agencija u 2005. godini iznosio je 25.153.000 evra, u 2006. iznos se značajno povećava - 42.290.000 evra, u 2007. godini još više - 56.284.000 evra.

Uspon tri prvorangirane agencije počinje sa usponom njihovih vlasnika u Demokratskoj stranci. Godine 2005. Đilas i Šaper ulaze u vrh Demokratske stranke, Đilas kao direktor Narodne kancelarije, a drugi kao savetnik predsednika Srbije za medije. Medijske agencije čiji su vlasnici Dragan Đilas i Srđan Šaper u 2005. godini ostvarile su profit od 36.676.000 evra, u 2006. neverovatnih 143.128.000 evra i u 2007. godini nešto manje - 138.582.000 evra.

Pi-ar agencije, opet nema nijednog srpskog imena. Namerno neću da zamaram građane Srbije ovim engleskim imenima, ali zanimljiv je prihod koje su ostvarile ove pi-ar agencije: u 2005. godini 1.482.000 evra, u 2006. opet se povećava, skoro 3.000.000 evra i u 2007. opet skok, skoro 5.000.000 evra.

Produkcione agencije iza kojih stoje Dragan Đilas i Srđan Šaper ostvaruju prihod u 2005. godini od 5.000.000 evra, u 2006. preko 11.000.000 evra i u 2007. preko 17.000.000 evra.

Agencije za istraživanje tržišta i javnog mnjenja iza kojih stoje Dragan Đilas i Srđan Šaper u 2005. godini ostvaruju prihod od 4,5 miliona evra, u 2006. skoro 8.000.000 evra i u 2007. nepunih 10.000.000 evra.

Agencije za spoljno oglašavanje, takođe nijedna nema srpski naziv – u 2005. godini prihod u evrima je preko 7.000.000 evra, u 2006. skoro 11.000.000 evra i u 2007. godini preko 22.000.000 evra.

Ko su vlasnici najvećih licenciranih marketinških agencija u Srbiji? Dragan Đilas, Srđan Šaper, zatim, Marin Šimurina, Miodrag Lukić, Žaklina i Igor Kušić, Milan Maravić, Bojan Joksimović, Vladimir Andonov, Dejan Nedić.

Agencije koje su pod kontrolom Dragana Đilasa i Srđana Šapera pokrivaju, direktno ili indirektno, celokupno tržište Srbije. Njihovi klijenti su najveća javna preduzeća u Srbiji, sve državne institucije i ministarstva, kojima treba podrška vlasti radi opstanka, zbog korišćenja raznih pogodnosti za bogaćenje uz pomoć državnih struktura. Ko bi rekao, tako veliki borci protiv kriminala i korupcije!

Đilas i Šaper zauzimaju monopolski položaj na srpskom tržištu. Pošto su najveći zakupci komercijalnog medijskog prostora, uopšte se nije moguće baviti ovom vrstom delatnosti ukoliko ne kupujete neki od najvažnijih resursa od njih, bilo da se radi o sekundama ili zakupu prostora u štampanim medijima.

Njihove agencije koriste povlašćeni položaj u trgovini sa medijskim kućama i sekunde i prostor dobijaju sa velikim rabatom, koji niko drugi ne može dobiti. Na taj način, prostor je moguće zakupiti jedino kod njih i time se postiže, posrednim putem, potpuna kontrola medijskog tržišta.

Pokušaću da vam prikažem tabelarni prikaz prometa povlašćenih licenciranih marketinških agencija u 2005, 2006, 2007. godini, kroz povezana i prikrivena vlasništva Đilasa i Srđana Šapera. Grupa ovih marketinških agencija je ostvarila sledeći prihod: u 2005. skoro 30.000.000 evra, u 2006. skoro 49.000.000 evra, u 2007. neverovatnih 74.737.000 evra.

Druga grupa firmi pod potpunom kontrolom Srđana Šapera, a indirektno Dragana Đilasa, ostvaruje sledeći prihod: u 2005. skoro 5.000.000 evra, onda, zamislite skok, u 2006. skoro 38.000.000 evra (sa nepunih pet, na preko 37, odnosno nepunih 38.000.000 evra), a u 2007. godini, kada su bili parlamentarnih izbori, neverovatnih 55.000.000 evra.

Ovo je najbolja slika iz koje građani Srbije mogu da vide kako se na njihovoj muci i nevolji bogate ljudi poput Dragana Đilasa i Srđana Šapera, velikih boraca za demokratiju, ljudska prava i evropske integracije i neprikosnovenih boraca protiv kriminala i korupcije.

Sada ćete da vidite koliki su prihod ostvarile firme koje su pod potpunom kontrolom izvesne Slavice Šimić, a u stvari pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera; opet jedna grupa preduzeća od kojih nijedno nema srpski naziv. U 2005. godini više od šest miliona evra, u 2006. godini 10.486.000 evra, u 2007. godini skoro trinaest miliona evra.

Prihod koji su ostvarile firme pod potpunom kontrolom izvesnog Marina Šimurine, a u stvari pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera: 2005. godine 166.000 evra, 2006. godine 243.000 evra, 2007. godine 436.000 evra.

Jedna firma koja je pod kontrolom izvesnog Miodraga Lukića, a u stvari je pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera – u 2005. godini ostvarili su prihod od preko sedam miliona evra, u 2006. godini trinaest miliona evra i u 2007. godini 11,5 miliona evra. Firma pod potpunom kontrolom izvesnih Žakline i Igora Kušića, a u stvari pod indirektnim i prikrivenim uticajem Đilasa i Šapera – u 2005. godini preko milion i po evra, u 2006. godini skoro dva miliona evra i u 2007. godini preko sedam miliona evra.

Takvih firmi ima više. Vlasnici tih firmi, formalni vlasnici, jesu različiti ljudi. U svakoj od ovih firmi koje su u 2005, 2006. i 2007. godini ostvarivale enormne iznose novca prikriveni vlasnici i indirektni vlasnici su Srđan Šaper i Dragan Đilas.

Kako se formira medijski monopol? Medijski monopol na tržištu u Srbiji formira se na dva načina. Prvi način – nekoliko marketinških agencija udružuju medijske budžete svojih klijenata u jednu medijsku agenciju. Na taj način se stvara tzv. medijski pul.

Matična medijska agencija ostvaruje ekstrarabat na ukupan iznos uloženog novca koji se odnosi na reklamiranje u oglašavanju na svim medijima u kojima se klijenti agencije oglašavaju (televizija, radio, štampani mediji i tako dalje).

Najveće medijske agencije u Srbiji na ovaj način, po prikupljanju sredstava matične medijske agencije, zakupljuju prostor za reklamiranje u najvažnijim medijima u decembru mesecu tekuće godine za emitovanje reklama za narednu godinu. Za zaradu se, pored uplate zbirnih budžeta, unapred koristi mogući rast cena iz tekuće u novu godinu. Primer je rast cena na RTS-u u prethodnih deset godina; oscilacije u cenama za emitovanje na RTS-u su bile i do 50% iz godine u godinu.

Drugi način – novac medijskih agencija se plasira u proizvodnju TV emisija, TV kvizova, kupovinu filmskog i serijskog programa i na taj način se ostvaruju dodatni benefiti u smislu ostvarivanja povoljnosti za emitovanje koje dobijaju udružene agencije medijskih pulova.

Ko upravlja tokovima novca koji je usmeren ka medijima u Srbiji? Nezvanična procena je da više od 85% ukupnog marketinškog budžeta u Srbiji kontrolišu i usmeravaju povezane firme koje su u vlasništvu ili prikrivenom suvlasništvu, kao i pod indirektnom prikrivenom kontrolom visokih funkcionera Demokratske stranke Đilasa i Šapera.

Na ovaj način, vlasnici medijskog prostora Srbije, koji iz budžeta države ostvaruju između četrdeset i pedeset miliona evra, raspolažu takvom količinom moći da mogu da učine sve što požele, a to znači da kreiraju politiku, da je podržavaju ili menjaju. Pojedina ministarstva i ministri usmeravaju ogromne svote novca u razne kampanje, puneći fondove agencija da bi se preko njih, ali i javnih preduzeća, plaćala medijska blagonaklonost prema aktuelnoj vlasti, dok u isto vreme usmereni, "spinovani" rejtinzi, unapred dogovoreni, dižu tiraž najlojalnijim pisanim i elektronskim glasnogovornicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, to su oni isti ministri koji poručuju građanima Srbije da stežu kaiš, da gase svetlo kada izlaze iz stana, da ne stavljaju vruću supu u frižider, da moraju da se stisnu u 2009. godini jer je velika ekonomska kriza. Pogledajte kolike svote novca na narodnoj muci i nesreći ostvaruju medijski manipulatori Dragan Đilas i Srđan Šaper.

Deset posto budžeta kontrolišu i usmeravaju agencije koje su takođe povezane sa vladajućim strankama, ali na nižem nivou ljudi u vladajućim strukturama, te su zbog toga manje ograničene pripadnošću stranci. Preostalih 5% budžeta kontrolišu ostali.

Na osnovu kojih pokazatelja se usmeravaju i određuju budžeti za potrošnju marketinškog novca u medijima?

Trebalo bi da su pokazatelji bazirani na rezultatima istraživanja koje sprovode ovlašćene agencije, ali realno postoji jedan izvor čiji se rezultati uvažavaju kao relevantni, tj. u Srbiji postoji totalni, od države nekontrolisani, monopol u ovoj oblasti, a to je čuveni "Stratedžik marketing". Ova kompanija, odnosno Srđan Bogosavljević je takođe vlasnik firme "AGB Nilsen Srbija", koja se bavi merenjem gledanosti TV stanica. U vlasničkoj strukturi ove firme pojavljuje se kao partner firma "AGB Nilsen Holandija", koja je u toj zemlji registrovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću i koja nema vezu sa centralnom kompanijom u SAD, tako da je i sama licenca sporna.

U praksi, "Stratedžik marketing", kao jedina agencija, pretežno favorizuje određene medije sa kojima imaju povoljne finansijske aranžmane, po principu – koliko para, toliko muzike. Primer, svima poznati a neeksoponirani slučaj se odnosi na RTS, sa kojim je medijska agencija "Media house" sklopila ugovor koji je bio izuzetno štetan po ovu medijsku kuću, a agenciji je omogućio enormnu zaradu od više desetina miliona evra.

Na koji način se direktno utiče na medije? Novcem iz marketinških agencija. Ima više načina. Pre svega, usmerava se budžet klijenata preko računa agencije na željeni medij, pri čemu se podrazumeva obaveza medija da afirmativno izveštavaju o aktivnostima vlasnika agencije, o aktivnostima svih njihovih klijenata, a naročito u oblasti kriznog pi-ara.

Evo, ovo je objašnjenje zašto po Srbiji, doduše, samo na medijima koje kontrolišu Đilas i Šaper, teku med i mleko i zašto u tim medijima nema ljudi koji seku sebi prste da bi Mlađan Dinkić i Boris Tadić na njih obratili pažnju, zašto nema štrajkova u Srbiji, zašto nema nezadovoljnih, zašto nema gladnih.

Drugi način je kupovina određenih pojedinaca u svim ciljanim medijima (urednika, novinara, direktora marketinga, producenata u marketingu itd).

Treći način je ubacivanje proverenih ljudi iz najveće agencije na rukovodeća mesta u najbitnijim medijima, kao i u velike državne sisteme. Recimo, Srđan Šaper ima svoje kadrove u Telekomu Srbija, a direktorka "Večernjih novosti" je dugogodišnji direktor "Direct media".

Veze političkih partija, i to vladajućih partija, a pre svega Demokratske stranke, i agencija za marketing su potpuno neraskidive. Ta veza se manifestuje na dva načina. Vladajuće stranke se obavezuju agencijama da će po završetku izbora uticati da određena agencija dobija klijente na koje stranka ima uticaj, na primer, sve državne ustanove i javna preduzeća i strani klijenti kojima je bitna pomoć aktuelne vlasti.

Drugi način je da agencije, u dogovoru sa strankama, izdvajaju određena sredstva za potrebe izbornih aktivnosti stranke koja ih podržava. Demokratsku stranku podržavaju sledeći vlasnici agencija u Srbiji: Dragan Đilas, Srđan Šaper, Nebojša Krstić, Ivan Stanković, Branislav Dimitrijević; stranku G 17 plus izvesni Igor Avžner.

Da je to sve u praksi primenjeno, potrebno je samo pogledati pokazatelje o prihodu iz bilansa kod Narodne banke Srbije, a koje objavljuje časopis iz oblasti marketinga "Tabu", sa posebnim osvrtom na stopu rasta prihoda koji se odnosi na nekoliko najvećih agencija, i to u periodu od 2005. godine do danas, a sve na osnovu zvaničnih podataka Narodne banke Srbije.

Procenjuje se, prema izvorima Narodne banke Srbije, odnosno prema završnim računima za 2007. godinu, da neto vrednost ukupnog tržišta marketinških usluga u Srbiji u 2007. godini iznosi 443.605.000 evra. Nesporni su pokazatelji godišnje stope rasta za prvih deset povezanih agencija, i to samo za period od prethodne tri godine, 2005, 2006, 2007. i 2008. godinu.

Naime, godišnja stopa rasta prihoda u pojedinim agencijama iznosi čak i nekoliko stotina procenata u odnosu na poslovanje iz prethodne godine.

Takav rast prihoda i poslovni uspeh nije ni blizu zabeležen ni u jednoj grani privrede u Srbiji. To znači da je danas najuspešnija grana u Srbiji ova politička, manipulatorska, medijska privreda, kojom gospodare Dragan Đilas i Srđan Šaper.

Deset najuticajnijih vladara na medijskom nebu Srbije su: 1. Dragan Đilas, 2. Srđan Šaper, 3. Željko Mitrović, pa onda Aleksandar Tijanić, Milka Forcan, Veran Matić, Slavica Šimić, Marin Šimurina, Goran Stamenković, Žaklina Kušić.

Postavlja se pitanje kako su Dragan Đilas i Srđan Šaper postali toliki medijski magnati? Oni su bili učenici i partneri onog čuvenog Vladimira Popovića Bebe, vlasnika agencije "Spektra". Njegovi učenici su bili, pored Đilasa i Šapera, i Srđan Đurić, Sandra Ćirković, Nevena Joksimović, Vladimir Bulat i Zoran Stojanović.

Od 100% ukupnog marketinškog budžeta u Srbiji, 85% kontrolišu sledeća tri lica: Dragan Đilas - 60%, preko svojih preduzeća "Direct media", "Multicom", "Emotion production"; Srđan Šaper kontroliše 25% preko svojih firmi "McCann Erickson", "Media pool", "Idols and friends" itd; Slavica Šimić kontroliše 8% preko svojih kuća: "Media house", "Union media", "One media", "Ufa media" itd. Preostalih 7% od ukupnog medijskog budžeta u Srbiji raspoređen je na sve ostale marketinške agencije. Nijedna marketinška agencija u Srbiji ne može da se meri sa marketinškim agencijama iza kojih stoje, pre svega, Dragan Đilas, a zatim Srđan Šaper.

Kako se raspoređuje ukupan budžet klijenata? Pedeset pet odsto ide televizijskim stanicama RTS, Pink, RTV B92, TV Foks, TV Avala; 15% štampanim medijima kao što su Blic, Večernje novosti, Pres, Politika itd; 10% - medijska i televizijska produkcija (reklame, emisije, televizijske serije, televizijski kvizovi); 5% za istraživanja tržišta, pi-ar i konsalting uslugama; 5% sponzorstva, kao što su sportska takmičenja, sportska društva i klubovi, manifestacije iz oblasti kulture.

Ekstraprofit na marketinškom tržištu Srbije odnosi se na proizvodnju televizijskih emisija i programa u televizijskim produkcijama istih agencija. Medijske agencije, pored potrošnje sredstava komercijalnih klijenata na redovno reklamiranje u reklamnim blokovima, a na osnovu odnosa cena reklamnog vremena na televizijskim stanicama i veličine svakog komercijalnog budžeta, pojedinačno često finansiraju nezavisne televizijske produkcije i dobijaju mogućnost da se na osnovu proizvodnje televizijskog programa ostvaruje sopstveno reklamno vreme.

Sada, vidite, poštovani građani Srbije, tri uhodane šeme kako se dobijaju klijenti posle 2000. godine. To je ona čuvena godina, vi socijalisti, kada ste pali sa vlasti. Bili ste osnovni eksponent one mračne politike devedesetih godina. Godine 2000. zamenili su vas vaši sadašnji politički kompanjoni. Sada vidite, dok niste ušli u Vladu sa njima, kako su oni dobijali klijente od 5. oktobra naovamo.

Prvi i osnovni način je, naravno, po političkoj liniji – na nameštenim tenderima, u organizaciji visokih funkcionera Demokratske stranke. Ko bi rekao? Drugi način je opet po političkoj liniji – preko direktnog uticaja visokih funkcionera Demokratske stranke. Treći način je opet po političkoj liniji, indirektno ili skriveno, preko vodećih ljudi u menadžmentu domaćih i stranih kompanija koje se tu nalaze po političkoj liniji vezane za DS.

Eto kako otprilike izgleda dobijanje poslova u državnim institucijama i javnim preduzećima. Klijenti objavljuju konkurs za tender za razne marketinške usluge. Konkurs se objavljuje u dnevnim novinama i na sajtu ministarstva ili po pozivu. Unapred postoji favorit klijenta. Prosto neverovatno. Njemu se daju dodatne neophodne informacije, tako da je takmičenje uvek sa hendikepom po ostale potencijalne učesnike tendera. Ponude agencija za izradu kampanja su zapečaćene i otvaraju se komisijski. Komisija, po pravilu, zna unapred koja joj se ponuda najviše sviđa.

Posle dobijanja posla stvari se odvijaju po ustaljenom šablonu: određuje se ukupan budžet kampanje, koji se u daljoj razradi raspoređuje u dogovoru sa klijentom, a za samu realizaciju koriste se podizvođači sa minornim honorarima, koji često nisu ni isplaćeni.

Deo budžeta, u vidu enormne agencijske provizije, plasira se u raznorazne, pogotovo izborne, stranačke aktivnosti Demokratske stranke.

Sada ćete da čujete kako izgleda specifikacija najvećih klijenata po licenciranim agencijama. Iza Srđana Šapera, visokog funkcionera Demokratske stranke, koji je vlasnik firme "McCann Erickson", između ostalog, stoje sledeći klijenti: MTS, "Vršački vinogradi", "Neskafe", "Lav pivo", "Delta đenerali".

"Universal McCann", opet Srđan Šaper, visoki funkcioner Demokratske stranke, između ostalog: "Puma", "Koka-kola", "Rajfajzen banka", "Soni Erikson", "Gudjir", "Alkaloid Skoplje", "Porše Srbija", "Master kard", "Vileda", "Loreal", itd.

Iza Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, kao veliki klijenti stoje: "Hipo Alpe Adria banka", "Fudžicu", "Simens", "Soni", "Jelen pivo", "Telenor", "Delta holding", "Henkel", "Sosijete ženeral banka", "Knjaz Miloš", "Nektar", "Subotička mlekara", "Imlek", "Simpo", "Ford", "Tigar", onda, zamislite, "Dureks", "Banka Intesa", "Bajerfarm", "Dr Etker", "Kokta", "Idea", pa onda firme iz naše bratske i prijateljske države – "Jamnica", "Dijamant" Zrenjanin.

Kao što vidite, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih možda i razumeo da se bogatio samo Dragan Đilas; hajde, čovek živi u Srbiji, što bi rekao naš narod, naš je čovek, ali sada ćete da čujete kako se bogate ljudi koji ne misle apsolutno ništa dobro Srbiji. Vi ste čuli za firmu "Ideja plus", vlasnik je Ivo Laurenčić, glavni vođa hrvatskog lobija u Srbiji i, naravno, pripadnik, je l' tako, jedine evropske stranke u Srbiji, Demokratske stranke. Slušajte sad ko su njegovi klijenti: "Mekdonalds", "Henkel", "Nestle", "Purina", "Tikveš", "Tikveške vinarije", "Agrohem", "Intereks", "Mlekara Subotica", "Beotel net".

Iza Nebojše Krstića, takođe renomiranog i visoko kotiranog funkcionera Demokratske stranke, medijskog savetnika Borisa Tadića i njegovog školskog druga, stoje sledeći veliki klijenti: "Erste banka", "Bambi", Crveni krst Srbije, humanitarna organizacija, neprofitna, filantropska, "Danone", "Gudjir".

Kao što vidite, ovi podaci (a ovo je samo mali deo podataka) krajnje su poražavajući. Ovi podaci, dame i gospodo narodni poslanici, bacaju pravo svetlo na to ko u stvari danas vlada Srbijom, ko vlada medijima u Srbiji i ko kreira javno mišljenje u Srbiji. Kada pogledate ove podatke onda vam je potpuno jasno da su ljudi poput Borisa Tadića puke političke marionete u rukama medijskih i finansijskih magnata kakvi su Dragan Đilas i Srđan Šaper. Onda se u svetlu ovih činjenica pokazuje kao sasvim tačna ona opaska koju je Dragan Đilas uputio Borisu Tadiću – da ni u snu ne sme da smanjuje budžetska sredstva za grad Beograd, jer će onda on da nađe nekog novog manekena koji će u ime DS da glumi da je šef države.

U ovom preostalom vremenu izneću još neke podatke do kojih je došao antikorupcijski tim SRS, na čelu sa jednim mladim ali vrlo hrabrim čovekom, koji se uhvatio u koštac sa kriminalom i korupcijom u Srbiji, a to je gospodin Ivan Ninić.

Iz ove dokumentacije se vidi da je aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas duboko zaglibio u kriminal tako što je opljačkao budžet sopstvenog grada, a sebi stavio milionski profit u džep.

Akciju pljačke Đilas je izvršio indirektno preko svog preduzeća "Emotion production" koje je u javnosti poznato po emitovanju profitabilnih emisija, odnosno kvizova: "Veliki brat", "Menjam ženu", "Leteći start", "48 sati svadba", "Uzmi ili ostavi", "Sve za ljubav", "Ruski rulet".

Vlasnički udeo u ovom preduzeću Đilas zapravo ima preko osnivačke firme "Multikom group". Kako? Vrlo jednostavno, tako što Đilas i njegova, da li bivša, da li aktuelna supruga Milica Delević-Đilas imaju 50%, odnosno po 25% vlasničkog udela u preduzeću "Multikom group", a ovo preduzeće je sa 49% akcija osnivač i vlasnik preduzeća "Emotion production", prema navodima iz zapisnika broj AB – 22/06-001, koji su 30. aprila 2007. godine sačinili inspektori Agencije za budžetsku reviziju grada Beograda.

Dakle, ovo su vaši podaci, od vaših ljudi, ne od ljudi iz SRS, mi nemamo svoje ljude u budžetskoj reviziji grada Beograda.

Đilasovo preduzeće "Emotion production" je, u sprezi sa gradskim vlastima, proizvelo kriminal širokih razmera i tako steklo ogroman profit.

Budžetski inspektori su otkrili da je kršenjem propisa i procedura Đilasovo preduzeće na najperfidniji i najkriminalniji mogući način bukvalno otelo gradsko građevinsko zemljište, u cilju izgradnje objekta za snimanje televizijskog serijala "Veliki brat", a u toj kući, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, nalazio se i ubeđeni antifašista Nenad Čanak.

S obzirom na to da je reč o aferi koja se ne može rezimirati u kratkim crtama, najbolje se osloniti na zvanične dokaze i na taj način sklopiti mozaik ovog kriminala, u kome su svoj interes imali Dragan Đilas i njegovi prijatelji, a štetu pretrpeli Beograđani.

(Predsednik: Gospodine Martinoviću, s obzirom na to da vidim da poslanici reaguju, ipak bih da vas zamolim da koristite pristojnije formulacije, čak i kada govorite o svojim političkim protivnicima. Radi se ipak o javnoj ličnosti, o gradonačelniku Beograda, čoveku koga treba poštovati zbog funkcije. Osim toga, sve što kažete može jednog dana biti predmet nekih drugih institucija. Prosto bih htela da vas zamolim, vi ste pravnik, da malo o tome povedete računa.)

Ako mogu da dam jedno malo pojašnjenje, ovo su, gospođo Đukić-Dejanović, sve same suve činjenice i ako dopustite da nastavim dalje ja ću da vam pokažem da se ovde radi o zapisnicima nadležnih državnih organa, sa delovodnim brojevima, datumima, sa pozivanjem na odgovarajuće zakonske propise.

Dakle, nećete iz mojih usta čuti, ako vam se to ne sviđa, neću upotrebiti nijednu političku kvalifikaciju, ali ću morati o ovoj pojavi, neću da kažem ni da je kriminal, da govorim isključivo pravničkim jezikom.

(Predsednik: Da, zamolila bih vas da bar koristite eufemizme zbog dostojanstva Skupštine.)

Poštujem, gospođo Đukić-Dejanović, dostojanstvo Skupštine. Doduše, nisam tako vrstan pravnik kao vi iz Demokratske stranke, ali pokušaću, sa mojim skromnim pravničkim znanjem, da kažem ponešto o ovim veoma čudnim pojavama koje se dešavaju u gradu Beogradu.

Izvršni odbor Skupštine grada Beograda je svojim rešenjem od 26. juna 2002. godine na desetogodišnje korišćenje, bez obaveze plaćanja naknade, Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad" ustupio gradsko zemljište sa određenim objektima. Zapravo, radi se o parceli br. 3543/1 koja je upisana u katastarsku opštinu Stara Rakovica. Predaja na korišćenje ove nepokretnosti u svojini grada, odnosno u državnoj svojini, bila je regulisana između Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad" i grada Beograda ugovorom koji datira od 21. septembra 2005. godine.

Što se tiče samog ugovora, njime je bilo precizirano da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" bez saglasnosti grada i nadležne direkcije ne može davati u zakup drugim fizičkim i pravnim licima poverenu nepokretnost u državnoj svojini, koju dobija na korišćenje, u ulici Kneza Višeslava broj 27. Takođe, ugovor je obavezivao "Pionirski grad" da adaptaciju i radove na datoj nepokretnosti može vršiti isključivo uz prethodno pribavljenu saglasnost grada kao nosioca prava korišćenja i uz odobrenje nadležnog organa za građevinske poslove pri gradskoj upravi.

Potpisivanju ovakvog ugovora je svakako prethodilo i davanje pismene saglasnosti od strane Republičke direkcije za imovinu od 12. avgusta 2005. godine.

Ovim aktom nadležna direkcija je praktično podržala odluku gradske vlasti da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" na korišćenje dobije navedenu nepokretnost, koja će nešto kasnije, nakon deset dana, postati predmet, ovde se upotrebljava jedna reč koja je politička, ja ću da kažem – pravna transakcija u svrhu razvoja i širenja biznisa Dragana Đilasa.

Da je u ovom slučaju moglo odmah da se nasluti, neću da kažem kriminal, nego nešto čudno, svedoči podatak da su nadležni u Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad" još 6. juna 2005. godine Sekretarijatu za urbanizam podneli zahtev za izdavanje akta o urbanističkim uslovima za građenje, i to na delu katastarske parcele broj 23, u katastarskoj opštini Stara Rakovica.

Nakon mesec dana čekanja, već 9. avgusta 2005. godine, nadležni Sekretarijat za urbanizam je izdao izvod iz Generalnog urbanističkog plana Beograda do 2012. godine, iz koga se jasno videlo da se ne može započeti sa građenjem na navedenoj parceli. Zašto? Zbog toga što je navedena parcela prema urbanističkim uslovima namenjena, tako piše, za javne službe, za javne objekte i komplekse i površine za objekte i aktivnosti od opšteg interesa. Dakle, u konkretnom slučaju sa gradnjom se može početi ukoliko se pribavi odobrenje, do koga se dolazi uz dugu i tešku zakonsku proceduru, i striktnu zakonsku proceduru, što podrazumeva i izradu prateće tehničke dokumentacije.

Kako se ovde žurilo da Đilasova firma što pre uđe u biznis, tako je već 22. avgusta 2005. godine između Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad" i preduzeća "Emotion production" sklopljen ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji br. 411. Saradnja je podrazumevala obezbeđenje lokacije za postavljanje montažno-demontažnog privremenog objekta na delu parcele koju koristi Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad", i to na period od pet godina, od 2005. do 2010. godine, a za potrebe produkcije i proizvodnje serijala "Veliki brat".

Vidite, možda vam izgleda čudno zašto se ovo dešava, ali iz jučerašnje rasprave o predlogu zakona o borbi protiv fašizma i neonacizma, nacionalizma i neonacionalizma, nacionalsocijalizma, i ko zna čega sve još ne, ja sam u stvari stekao utisak da je bilo neophodno da se sve ovo uradi. Jeste da je prekršen zakon, jeste da su pogaženi svi urbanistički propisi, ali se to uradilo iz jednog vrlo važnog razloga – da bi svi građani Srbije koji su pratili serijal "Veliki brat" mogli da vide uživo i neposredno preko televizijskih ekrana kako to izgleda kada veliki antifašista pere zube, kuva, pije kafu, priča sa ostalim ukućanima "Velikog brata". Zamislite šta bi bilo sa antifašizmom u Srbiji da građani Srbije ove važne činjenice nisu mogli da vide u serijalu "Veliki brat". Ja bih se ozbiljno zabrinuo za to kakva je politička klima u Srbiji i da možda negde ne dižu glavu razni fašisti, neonacisti, nacionalisti, nacionalsocijalisti itd.

Sada ćete da vidite kako Đilas investira iz senke. Ovim ugovorom firma Dragana Đilasa je sebi obezbedila najveće moguće beneficije isturajući Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" kao formalno-pravnog investitora, iako ova ustanova to uopšte nije bila.

Ugovorom je Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" bio obavezan da preduzeću "Emotion production" obezbedi lokaciju sa kompletnom infrastrukturom (struja, kanalizacija, vodovodna mreža) i sve potrebne građevinske i druge dozvole za postavljanje objekta, kao i da se čak formalno-pravno kao investitor prijavi za pribavljanje svih potrebnih dozvola od nadležnih organa na što efikasniji i ekonomičniji način, a da "Pionirski grad" neće polagati bilo kakvo pravo vlasništva nad objektom. Drugim rečima, Dragan Đilas je sve ovo dobio, što bi rekao narod, za džabe.

S druge strane, "Emotion production" se obavezao da će "Pionirski grad" dobiti naknadu za privremeno korišćenje lokacije u iznosu od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i to, zamislite, u pet rata, odnosno snositi sve troškove izdavanja dozvola, sve troškove korišćenja infrastrukture i izvršiti demontažu i ukloniti objekat po isteku ugovorenog roka.

Ovaj ugovor između "Pionirskog grada" i preduzeća "Emotion production" bio je u velikoj meri protivzakonit. Jasno je da jedan ovakav "dil" nadležne institucije ne mogu verifikovati kao zakonite, pa nije ni čudo što je ugovor potpisan bez prethodno pribavljene saglasnosti grada Beograda i Republičke direkcije za imovinu.

Takođe, nije postojalo ni odobrenje za izgradnju veću od 800 kvadratnih metara, koje je trebalo da bude pribavljeno od nadležnog sekreterijata.

Ovakve pojave, neću da kažem bezakonje, nisu smetale Đilasu i njegovom preduzeću "Emotion production" da kao izvođača radova angažuje firmu "Eopod" i da u periodu od 1. septembra do 6. oktobra 2005. godine sagradi privremeni objekat za snimanje serijala "Veliki brat". Međutim, na ovu činjenicu je reagovala građevinska inspekcija, koja je 6. oktobra 2005. godine naložila formalnom investitoru ("Pionirski grad") da obustavi radove i da demontira čeličnu konstrukciju u roku od pet dana. Čelična konstrukcija je demontirana, ali je temelj ostao neporušen.

Kako su nadležni u "Pionirskom gradu" i odgovorni u preduzeću "Emotion production" bili potpuno svesni da grade objekat bez potrebnih saglasnosti i građevinskih dozvola, a da za ugovoreni objekat, s obzirom na namenu, nikako i nikada ne mogu da dobiju odgovarajuće dozvole, neko je smislio kako ovaj problem fingiranjem papira može da se reši.

Tako je "Pionirski grad" još 5. septembra 2005. godine Sekretarijatu za urbanizam uputio zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju objekta za smeštaj (zamislite!) dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu, površine od skoro 2000 kvadrata, koji će navodno graditi iz sopstvenih sredstava.

Verovali ili ne, Sekretarijat za urbanizam je 17. marta 2006. godine doneo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za – pazite dobro – dnevni boravak dece, površine čak 2000 kvadrata, u okviru Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad". Navedeno rešenje je izdato na ime Sekreterijata za sport i omladinu. Rešenje o odobrenju za izgradnju je postalo pravosnažno 3. aprila 2006. godine, a kuća "Velikog brata" je sagrađena godinu dana ranije, 2005. godine.

Sad pogledajte kakvo je licemerstvo, kakva drskost i bezobrazluk da se kuća "Velikog brata" ovde definiše kao objekat za dnevni boravak dece! Eto, to radite vi kojima su puna usta zaštite ljudskih prava, dece, borbe protiv diskriminacije. Baš me zanima kako će da reaguje taj vaš poverenik za zaštitu od diskriminacije, kada ga ustoličite, kada pročita svu ovu dokumentaciju.

Dakle, preduzeće "Emotion production" je na prvobitnom temelju u oktobru 2005. godine nastavilo sa ponovnim građenjem objekta za snimanje serijala "Veliki brat". Pri tom, u periodu gradnje niti je postojala građevinska dozvola za gradnju kuće "Velikog brata", niti je postojalo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za dnevni boravak dece, a u izgradnju objekta pre donošenja ovog rešenja Đilas je uložio čak 16.000.000 dinara.

Ovaj podatak nameće pitanje kako su u Đilasovom preduzeću znali da im je ulog siguran? Kako je to neko smeo unapred da uloži 16.000.000 dinara u gradnju objekta, a da ne strepi da će taj objekat po drugi put biti srušen? Očigledno je da je postojao nagoveštaj da će naknadno biti fabrikovan bilo kakav papir, makar to bilo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za dnevni boravak dece.

Da u ovome ima zaista nešto sumnjivo jasno je bilo onog momenta kada su odgovorni u "Pionirskom gradu" zahtevali od Sekreterijata za urbanizam da izda odobrenje za gradnju objekta za sasvim drugu namenu, a istovremeno se gradila kuća "Velikog brata", u skladu sa nezakonitim ugovorom koji je to predviđao.

Drugi dokaz, neću da kažem kriminala, ali ove pojave, jeste činjenica da je Upravni odbor "Pionirskog grada" 2. februara 2006. godine doneo kontradiktornu odluku da se gradi objekat čija će namena biti, pazite dobro, smeštaj dece, kulturno-zabavna, multimedijalna i sportsko-rekreativna aktivnost.

Poverovao bih u ovo kada biste me ubedili da je Nenad Čanak dete, da se u kući "Velikog brata" bavio kulturno-zabavnim, multimedijalnim i sportsko-rekreativnim aktivnostima. Čovek je do te mere upućen u sportsko-rekreativne aktivnosti da bi verovatno dobio srčani udar da mu je neko od ukućana "Velikog brata" rekao da uradi jedan sklek ili pet čučnjeva.

U ovoj obmanjujućoj odluci se takođe navodi i to da će objekat biti građen iz sopstvenih sredstava ili sredstava pribavljenih poslovno-tehničkom saradnjom, a za sklapanje svih ugovora ovlašćuje se Mladen Vujošević, direktor Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad".

Ovakvoj odluci prethodio je i zaključak Nenada Bogdanovića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda, od 20. decembra 2005. godine, kojim je data saglasnost Sekretarijatu za sport i omladinu, a povodom inicijative o gradnji koju je uputio "Pionirski grad". Tada je gradonačelnik dao saglasnost da "Pionirski grad", iz sopstvenih sredstava, na katastarskoj parceli 3543/1 gradi objekat za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu aktivnost, na koji bi grad Beograd imao pravo korišćenja i raspolaganja.

Čak je i Republička direkcija za imovinu 9. februara 2006. godine dala saglasnost na ovakav zaključak Nenada Bogdanovića, kao i na odluku Upravnog odbora Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad".

Ono što je posebno karakteristično jeste činjenica da je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda obračunala i naplatila naknadu za građevinsko zemljište po umanjenoj ceni za 20%, shodno važećim propisima. Razlog je taj što se kod Direkcije formalno kao investitor pojavio "Pionirski grad", koji je navodno gradio objekat za obavljanje svoje delatnosti, a to znači objekat kulture, sporta i dečiju ustanovu. Tako je naknada za korišćenje građevinskog zemljišta iznosila 17.800.000 dinara, odnosno za 20% je bila manja od realne naknade koja bi bila obračunata da se kao investitor kod Direkcije pojavilo preduzeće Dragana Đilasa "Emotion production".

Shvativši da je kuća "Velikog brata" nezakonito izgrađena još krajem 2005. godine, a da je odobrenje za potpuno drugu vrstu objekta (da vas podsetim, u pitanju je objekat za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu) stiglo tek 17. marta 2006. godine, ovi eksperti u firmi Dragana Đilasa nisu sedeli skrštenih ruku u traganju za izlazom iz ovakvog, neću da kažem bezakonja, ali iz ovakve situacije. Njegovi eksperti su ušli u neke nove pojave koje se nalaze na granici zakona.

Naime, 28. marta 2006. godine raskinut je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji koji je 25. avgusta 2005. godine bio potpisan između preduzeća "Emotion production" i Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad". Razlog za raskid ovog ugovora je bila nemogućnost građenja privremenog objekta, pa je tako sporazumnim raskidom postignuta saglasnost da se potpiše novi ugovor. Tim novim ugovorom Pionirski grad bi trebalo da prizna sva dotadašnja i buduća ulaganja u izgradnju objekta od strane preduzeća "Emotion production". Postavlja se pitanje – kako?

Već 5. aprila 2006. godine između preduzeća "Emotion production" i "Pionirskog grada" potpisan je novi ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i regulisanju međusobnih odnosa, koji je zaveden pod brojem 41/01/06. Ovim ugovorom firmi Dragana Đilasa su priznata sva dotadašnja ulaganja u izgrađeni objekat, i to u iznosu od 358.000 evra. Međutim, ugovorom se izgrađeni objekat više ne tretira kao kuća "Velikog brata", već kao objekat za dnevni boravak dece! Takođe, jednom odredbom ugovora definisano je da navedenim ulaganjima "Emotion production" stiče pravo korišćenja za sopstvene potrebe predmetnog objekta za dnevni boravak dece u periodu od 10. aprila 2006. do 28. juna 2012. godine, kao i nastavak prava korišćenja bez sačinjavanja novog ugovora i po isteku ugovornog roka, ali ne duže od 1. aprila 2013. godine.

Kada je reč o troškovima zakupnine objekta, firma Dragana Đilasa se obavezala da plaća godišnju kiriju od svega pet hiljada evra, počevši od 1. decembra 2007. godine pa do septembra 2014. godine.

Ukoliko se formalno-pravno posmatra ovaj slučaj, investitor izgradnje kuće "Velikog brata", ili, navodno, objekta za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu, kroz papire je bio Sekretarijat za sport i omladinu, odnosno Sportsko-rekreativni centar Pionirski grad. Međutim, suštinski, stvarni investitor je bilo preduzeće "Emotion production", koje je 2005. godine ušlo u poslovni odnos izgradnje objekta koristeći građevinske usluge firme "Eopod DOO". Ovo preduzeće je sa poslovima izgradnje objekta, tj. kuće "Velikog brata", prema dnevniku rada, stalo 6. aprila 2006. godine.

Kako su ovde ove sumnjive rabote bile u kontinuitetu prisutne i kako je dozvola za izgradnju objekta stigla, a taj objekat je, kao što ste videli ranije izgrađen, tek 17. marta 2006. godine, već 5. aprila 2006. godine je fiktivno između "Pionirskog grada" i preduzeća "Eopod" zaveden ugovor pod brojem 215/1 o izvođenju radova na izgradnji objekta za dnevni boravak dece. Dakle, ugovor o izvođenju radova po sistemu "ključ u ruke" protokolarno je zaveden samo dan pre nego što su radovi, prema građevinskom dnevniku, bili okončani. Postavlja se pitanje kako je moguće da radovi na izgradnji objekta veličine skoro dve hiljade kvadrata traju samo jedan dan, odnosno 24 časa?

Ipak, kako bi se sve ovo ispeglalo kroz papire i odgovarajuće dozvole, ugovorom je bila predviđena obaveza preduzeća "Eopod" da radove na izgradnji, u stvari, već izgrađenog objekta, okonča do 1. maja 2006. godine, iako su svi odgovorni znali da su radovi okončani još 6. aprila 2006. godine.

Shodno ovom fiktivnom ugovoru, 1. maja 2006. godine je između "Pionirskog grada" i preduzeća "Eopod" sklopljen i fiktivan protokol o primopredaji objekta.

Protokolom su se ugovorne strane saglasile da je izvođač izvršio sve obaveze iz ugovora i da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" nema primedaba na kvalitet izvedenih radova, ugrađenog materijala i opreme. Međutim, o poštovanju ugovornih obaveza gradnje i kvalitetu izvršenih radova se, nažalost, uopšte ne može govoriti.

Preduzeće "Eopod", koje se formalno kroz papire i odobrenje za izgradnju provuklo kao izvođač radova, nije posedovalo lice sa licencom za izvođenje radova, niti je posedovalo opremu za izvođenje građevinskih radova. Sada se postavlja pitanje - kako? Jednostavno tako što je ova firma u registru privrednih subjekata bila upisana kao preduzeće za produkciju i konsalting, sa pretežnom šifrom delatnosti 92200 i, sad pazite, radio i televizijske aktivnosti. Dakle, preduzeće koje se bavi produkcijom i konsaltingom u oblasti radija i televizije gradi, navodno, objekat za dnevni smeštaj dece, a u stvari kuću "Velikog brata", u kojoj će svi građani Srbije imati prilike da gledaju velikog antifašistu Nenada Čanka.

Dakle, kako nije reč o građevinskoj firmi, preduzeće "Eopod" je za ove poslove moralo da angažuje podizvođača. Zatim je ova firma otišla i korak dalje, pa je stručni nadzor nad izgradnjom poverila preduzeću "Orbis inženjering", umesto zakonske obaveze da investitor angažuje nadzorni organ. Ovim je na najgrublji mogući način prekršen Zakon o planiranju i izgradnji.

Bez obzira na sve propuste i nezakonitosti, Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove grada Beograda je 28. avgusta 2006. godine izdao rešenje o upotrebnoj dozvoli izgrađenog objekta. Ova upotrebna dozvola o upotrebi objekta za dnevni boravak dece, zamislite, izdata je Sekretarijatu za sport i omladinu grada Beograda, i to kao navodnom i fiktivnom investitoru, koji se, kao i Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad", do tada provlačio kroz sve papire!

Pošto je ovaj objekat, lažni objekat za dnevni smeštaj dece, konačno stavljen u upotrebu, njegovu namenu je trebalo i zvanično prilagoditi potrebama firme Dragana Đilasa. To je i učinjeno tako što je dana 4. oktobra 2006. godine Sekretarijat za sport i omladinu grada Beograda prijavio Sekretarijatu za urbanizam izvođenje radova na adaptaciji objekta za boravak dece u Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad". U papirima je navedeno da se adaptacija izvodi sa potrebe snimanja serijala "Veliki brat", što podrazumeva promenu namena prostorija i instaliranje opreme za snimanje, a u okvirima gabarita objekta čija je površina skoro dve hiljade kvadrata.

Tako je preduzeće "Emotion production", prema raspoloživim dokumentima, navodno izvršilo ulaganje od 385.361.000 dinara u izgrađeni objekat tokom 2005. i 2006. godine.

Ovde je reč o nezakonitim ulaganjima preduzeća "Emotion production", i to ulaganjima pre nego što je izvršena promena namene objekta za potrebe snimanja serijala "Veliki brat". Sva ova ulaganja "Pionirski grad" je priznao na osnovu izjave o prebijanju koja je potpisana 16. marta 2007. godine.

Pri tome valja podsetiti da su ugovoreni troškovi zakupnine objekta za osam godina 40.000 evra, odnosno samo pet hiljada evra godišnje. Dakle, ukoliko izuzmemo sredstva koja su uložena u objekat, preduzeće Dragana Đilasa je formalno sebi obezbedilo korišćenje objekta od skoro 2000 kvadrata i to za mesečnu kiriju od svega 416 evra. To predstavlja zakupninu od neverovatnih 0,21 evra po kvadratnom metru na mesečnom nivou, odnosno mizernih 2,5 evra po metru kvadratnom na godišnjem nivou! Građani Beograda koji nemate sopstveni stan, krov nad glavom, zapitajte se koliko plaćate kiriju za stan u kome živite vi, vaša deca, vaši roditelji itd., a finansijski i medijski magnat Dragan Đilas, najbogatiji čovek u Srbiji, plaća mesečno kiriju od svega 416 evra za objekat koji je po svojim gabaritima skoro dve hiljade kvadrata.

Ima još mnogo toga da se kaže o ovim sumnjivim poslovima Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, ali, nažalost, zbog nedostatka vremena neću moći da... Vaše vreme je, gospodine Milivojeviću, prošlo.

Budući da zbog nedostatka vremena neću moći da iznesem sve podatke, hteo bih da obavestim građane Beograda i Srbije i sredstva javnog informisanja da će zbog svih ovih mahinacija i malverzacija odbornička grupa SRS u Skupštini grada Beograda sutra podneti zahtev za smenu aktuelnog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad god se raspravlja o nekom predlogu zakona, moraju se postaviti dva pitanja – ko predlaže zakon i iz kojih razloga, odnosno s kakvim motivima?
Što se tiče motiva predlagača zakona, oni su vrlo jasni. Po nalogu Borisa Tadića, po nalogu američkog i britanskog ambasadora, u Srbiji ne sme da se govori o temama koje zaista interesuju građane Srbije, koje su od životnog interesa, od kojih zavisi egzistencija pojedinaca i njihovih porodica. U Srbiji treba da se bavimo veštačkim temama, temama koje ne postoje i temama koje su zanimljive za ljude kakav je Nenad Čanak.
Kad god se u Srbiji zaoštri politička situacija, kada narodno nezadovoljstvo režimom Borisa Tadića dođe do kulminacije, onda se javi neki NATO pajac da uveseljava građane Srbije potpuno nepostojećim temama.
Prvi potpisnik ovog predloga zakona je čovek koji se konstantno u Narodnoj skupštini, u javnosti, u medijima, pojavljuje u crnoj košulji, klasičnom ''antifašističkom'' odelu.
Danas, u Srbiji, gospodin Nenad Čanak hoće da spreči da građani Srbije čuju šta se sve dešava u vrhu vlasti u Srbiji i ko stoji iza najvećih finansijskih malverzacija na početku 21. veka. Ne treba da se govori o tome kako je prodata Luka ''Beograd''. Vrednost 220 ha zemljišta, 2,5 milijarde evra, prodata je fantomskoj firmi, zamislite, Milana Beka, za 40 miliona evra. To su oni koji se bore protiv kriminala i korupcije, kojima su puna usta demokratije, EU, ljudskih prava, evropskih i svetskih standarda itd.
Druga velika afera o kojoj ne treba da se govori u Srbiji, zato što to potkopava autoritet Borisa Tadića i njegovih stranih mentora, jeste afera ''Ušće'', šteta naneta državi Srbiji je 40 miliona evra. Poslovni centar ''Ušće'' prodat firmi MPC, izvesnog Pere Matića, a jedan od suvlasnika je prijatelj gospodina Nenada Čanka, Miodrag Kostić. To je onaj čuveni biznismen koji je svojevremeno kupovao šećerane u Vojvodini po tri evra, veliki prijatelj ne samo Nenada Čanka, nego i Zorana Đinđića.
Ne treba da se govori o tome kakve se mahinacije dešavaju u jednoj vrlo mračnoj instituciji na teritoriji Vojvodine, kakva je Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine. Obrazovan 2006. godine od strane Skupštine AP Vojvodine, uz ogromnu podršku Bojana Pajtića i Nenada Čanka, Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, dragi građani Srbije, posebno vi koji živite u Vojvodini, služi samo jednoj stvari – da duva u jedra DS-u uoči izbora. To je institucija koja ne poštuje Zakon o javnim nabavkama, to je Fond koji direktno prebacuje sredstva izvođačima radova, bez tendera, bez bilo kakve konkurencije, daleko od očiju javnosti.
Taj fond je, opet uz blagoslov Nenada Čanka, investitor takvih radova na putnoj infrastrukturnoj mreži u Vojvodini da se radovi izvode noću, na temperaturama ispod nule, po blatu, i onda putevi traju sedam dana, deset dana, dva meseca, šest meseci, ali dovoljno dugo dok se ne zatvore biračka mesta i dok građani u Vojvodini ne svate da su ponovo prevareni.
Ne treba da se govori o tome ko su stvarni finansijeri i Nenada Čanka i DS-a. Doduše, o tome je pre nekoliko dana javno progovorio uhapšeni gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević. To je jedini čovek u Vojvodini koji se bavi mutnim poslovima, svi ostali su čisti, nevini, pošteni, poštuju zakon. Taj Goran Knežević je smogao hrabrosti, doduše, tek kad je uhapšen, i to pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu, da kaže ko su stvarni finansijeri DS-a i da je ona lista navodnih finansijera i sponzora DS-a, koja je objavljena na njihovom zvaničnom sajtu, a koju čine, navodno, 44 firme, čista besmislica i budalaština. Firme iz Crne Trave, iz Žitorađe, iz Bele Palanke, dale 15.000 dinara, pa se finansirala kampanja Borisa Tadića?
Dakle, taj Goran Knežević, jedini, kažem, kriminalac u Vojvodini, čudno da pripada DS-u, smogao je snage da kaže da su finansijeri DS-a upravo Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine i Naftna industrija Srbije, pošto ima svoje sedište u Novom Sadu. DS-u i LSV-u, koji predsedava i kojeg sve ove godine vodi jedini čovek koji ima pravo na monopol antifašizma u Srbiji, Nenad Čanak, otvoreni su svi finansijski ventili u Bojvodini, pre svega, od strane Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i NIS-a.
Eto, tako se, dragi građani Vojvodine, kojima Bojan Pajtić i Nenad Čanak obećavaju bolji život i brzi ulazak u EU, finansira kampanja DS-a i LSV-a, tako što vam najpre otmu stotine miliona evra, ostave vas i članove vaše porodice bez posla, onemoguće vašu decu da se školuju, jer nemaju dovoljno para da plate astronomske školarine, a onda vam dođu na dan izbora s plavo-žutim paketićima, koje su napunili parama tog istog opljačkanog naroda, i traže glas za vas, odnosno za sebe. Oni kažu da je to glas za vas, u stvari, to je glas za DS i Nenada Čanka; navodno, tako ćete lakše da uđete u EU.
Ne treba da se govori, dragi građani Srbije, o radnicima koji su prisiljeni da sami sebi seku vitalne organe na telu ne bi li se neko smilovao od ministara da pogleda njihovu muku i da pita kako može da im pomogne. Evo, uklonili su ispred zgrade predsedništva Srbije one improvizovane šatore i logore u kojima su radnici, opljačkani radnici Robnih kuća "Beograd", nedeljama pokušavali da skrenu pažnju Borisu Tadiću na svoju muku i nevolju. Ne treba da se priča o svemu tome. U Srbiji treba da se progone veštice.
Treba da se bavimo neonacizmom, fašizmom, nacionalizmom, već kako te pojmove krste ovi eksperti iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, i da u srpskom narodu tražimo jednu pojavu, jednu ideologiju, jedan pogled na svet koji nikada nije imao utemeljenja u njemu.
Jedan književnik je rekao da su Srbi posle Drugog svetskog rata, pre svega, oni koji su ostali da žive u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ostatak zaklanog naroda. Ako je jedan narod u Evropi, pored Jevreja, Rusa i Poljaka, osetio svu monstruoznost nacističke i fašističke ideologije i njihovu totalitarnu praksu, onda su to Srbi. Onda se našao NATO pajac Nenad Čanak da kaže da smo mi Srbi, u stvari, ne najveće žrtve, nego da smo mi najveći protagonisti fašizma, ako ne u celoj Evropi, a onda sigurno u ovom delu Evrope. Čovek koji je pre nekoliko godina javno na mitingu tražio da se Slobodan Milošević, čija je partija danas, gle istorijske ironije, u koaliciji s Ligom socijaldemokrata Vojvodine, javno obesi na Terazijama.
Vidite kako izgleda Čankov antifašizam u praksi. On se ispoljava tako što bi on da veša i da lišava života svoje političke neistomišljenike. To je čovek koji je divljački gazio tablu s natpisom RTS. To je čovek koji je danas najveći protagonista usvajanja novog statuta AP Vojvodine, a to je, u stvari, ustav jedne buduće nezavisne države.
Inače, gospodin Nenad Čanak je svoj antifašizam dokazao i pre dve godine, kada je u Zagrebu, u pozorištu "Vatroslav Lisinski", prisustvovao nekakvoj ''obljetnici'', citiram novinara hrvatske televizije, "obljetnici protjerivanja Hrvata iz Srema". Onda je, zamislite, stajao ispod jedne parole na kojoj je pisalo: "Srem Hrvatskoj". Eto, to je čovek koji nama danas u Srbiji kaže kako mi treba da se borimo protiv fašizma, koji će da pronalazi veštice i da ih spaljuje na nekim svojim ideološkim, natovskim i evroatlantističkim lomačama. To je čovek koji je zajedno sa Bojanom Pajtićem, bukvalno, izmislio sadašnji nakaradni grb AP Vojvodine.
Samo da vas podsetim, SRS to neprestano govori, ovi autonomaši koje sad vodi Nenad Čanak blage veze nemaju s autentičnim srpskim autonomašima iz 19. veka. U 19. veku, najbolji Srbi i najveći Srbi bili su zagovornici srpske autonomije, ali u jednoj tuđinskoj, katoličkoj, crno-žutoj habzburškoj monarhiji. Kada je došlo vreme da se stvori, doduše, ne potpuno srpska, ali delimično i srpska Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Jaša Tomić, nekada najveći autonomaš, rekao je da ideju autonomije Vojvodine u novoj srpskoj državi treba odbaciti kao austrijsku starudiju.
Onda su se, posle Drugog svetskog rata, pod plaštom Josipa Broza i Komunističke partije, javili neki novi autonomaši, koji bi hteli da odvajaju Vojvodinu od Srbije. I danas oni koji se predstavljaju kao autonomaši nisu ništa drugo nego čista deca komunizma.
To su ideološki naslednici Boška Krunića, Živana Berisavljevića, ljudi koji su temeljno opljačkali sve što se u Vojvodini moglo opljačkati i koji sada za sebe kažu da su neki novi političari, da se zalažu za neki novi sistem vrednosti, za nekakvu novu Vojvodinu.
Kakva je to Vojvodina koju bi da uređuje Nenad Čanak? U suštini, to je Vojvodina potpuno odvojena od Srbije. Njega je samo sticaj političkih prilika naterao da odustane od toga da javno govori o tome da je za odvajanje Vojvodine od Srbije.
U suštinskom smislu, on i dalje tako misli. Da ne misli, ne bi aktivisti Lige socijaldemokrata Vojvodine delili po Novom Sadu i po drugim gradovima u Vojvodini nalepnice za automobile s velikim slovom "V".
Nalepnice za automobile, svuda u svetu, imaju samo potpuno suverene države. Idite danas u Novi Sad, idite u Suboticu, Pančevo, Sremsku Mitrovicu, Sombor, i naići ćete na brojne automobile koji nose oznaku "V", a na tu genijalnu ideju došao je, zamislite, niko drugi do veliki antifašista Nenad Čanak.
Taj Nenad Čanak je, zajedno s Bojanom Pajtićem, smislio i taj potpuno nakaradni grb Vojvodine. On je do te mere nakaradan da u Vojvodini za taj grb kažu da predstavlja dva piva, "Lav" i "Jelen". Nikada srpski narod u Vojvodini, odnosno u nekadašnjoj Južnoj Ugarskoj, nije koristio tu simboliku. Onda se dosetio Nenad Čanak da potre autentične srpske nacionalne simbole u Vojvodini, pa je izmislio neki grb, verovatno ga je sanjao posle popijena dva ili više piva, i, zamislite, došao čovek na genijalnu ideju da u grbu Vojvodine treba da stoje "Lav" i "Jelen".
Evo, danas nam taj čovek predlaže ovaj zakon, za koji smo čuli i od ovlašćenog predstavnika da ni oni sami ne znaju na koje se to fenomene i pojmove ovaj zakon odnosi. Malo se ovaj predlog zakona bavi neofašizmom, malo neonacizmom, malo nacionalnim socijalizmom, malo nacionalizmom, pa se čovek pita koja je to pojava koju ovi antifašisti, navodni, u crnim košuljama, hoće da zaustave u Srbiji?
Ako iko ima moralno pravo da govori o tome šta fašizam u političkom smislu znači, onda su to upravo poslanici SRS-a. Samo da vas podsetim, 1979. godine, tada magistar Vojislav Šešelj doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu na temu "Politička suština militarizma i fašizma". Ako je neko zaista dubinski ušao u ovu materiju, s istorijske, pravne, politikološke, filozofske, sociološke tačke gledišta, onda je to upravo predsednik SRS-a, dr Vojislav Šešelj.
To je čovek koji je imao takvu sudbinu da doživi da se ne sudi samo njemu, njegovim izjavama, njegovim političkim postupcima, njegovoj ideologiji, nego da se sudi, zamislite, čak i njegovim knjigama.
To rade oni koji za sebe kažu da su nastavljači antifašističkih tradicija, nastavljači i sledbenici onih koji su se u Evropi borili protiv Hitlerovih SS i SA odreda, koji su spaljivali knjige koje se nisu uklapale u njihovu ideologiju.
Ovih dana u Hagu je naložena neka nova lomača, ideološka lomača, koja treba da spali jednu od najnovijih knjiga dr Vojislava Šešelja "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić". Ta knjiga predstavlja trn u oku haškim istražiteljima, haškim sudijama i tužiocima i oni se trude da na svaki mogući način spreče da do građana Srbije, do građana Evrope dopre pravi naslov te knjige.
Vi, čak, imate genijalne haške tužioce i istražitelje koji kažu da je, ako upotrebite termin: "ustaša", to pogrdno ime za Hrvate. Onda su oni, verovatno, iz tog razloga sprečili da se u postupku pred Haškim tribunalom, koji se vodi protiv Vojislava Šešelja od 2003. godine, pominje pun naslov te knjige, a nesrećnici ne znaju da su se tim terminom "ustaša" nazivali Pavelić i njegova bratija i čak su bili ponosni na to što nose to, oni su smatrali, junačko ime.
Dakle, SRS će u današnjoj raspravi pokušati da dokaže nekoliko stvari. Prvo, da fašizma u Srbiji nema, ne samo da ga nema danas, nego da ga nikada nije bilo. Drugo, pokušaćemo da dokažemo da je Predlog zakona, s formalno-pravne tačke gledišta, besmislen, neizgrađen, nedorečen, pun rupa i praznina, i da, u stvari, ni samim predlagačima zakona nije bilo sasvim jasno šta je to što ovim zakonom, ako se usvoji, hoće da postignu. Ono što je zanimljivo, to je da se čini da je Liga socijaldemokrata Vojvodine ispala neki slobodni strelac u ovoj koaliciji. Njihovi koalicioni partneri, kada je gusto, traže Nenada Čanka. Onda je Nenad Čanak podoban. Onda su dobri njegovi glasovi. Sada, kada se raspravlja o jednom besmislenom predlogu zakona, onda se, dragi građani Srbije, njegovi koalicioni partneri iz Demokratske stranke, iz Socijalističke partije Srbije, ograđuju od tog istog Nenada Čanka.
Sad se postavlja pitanje – kakva je to koalicija koja vodi Srbiju, navodno, u Evropsku uniju, navodno, brzim koracima, kada se oni ne slažu u tome da li treba podržati i da li je dobar jedan predlog zakona koji predloži njihov koalicioni partner?
Kako građani Srbije mogu da imaju poverenja u jednu vlast koja za sebe kaže da skladno funkcioniše, da su se oni dogovorili o svemu, da postoji konsenzus koalicionih partnera, da oni tačno znaju šta hoće, da je ustanovljen kalendar evropskih integracija, a evo, mi danas došli u Narodnu skupštinu Republike Srbije da pričamo o Čankovom predlogu zakona, a Demokratska stranka ćuti, izbegavaju da se javno izjasne kakav je njihov stav; Socijalistička partija Srbije, koliko smo videli i ako sam dobro razumeo, neće glasati za ovaj predlog zakona? Dakle, prilično čudna koalicija.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta je vreme koje vam je na raspolaganju.)
Da stvar bude čudnija, Predloga zakona nije imao hrabrosti da ovde obrazloži njegov idejni tvorac, antifašista u crnoj košulji – Nenad Čanak.

Zar ne mogu da nastavim?
(Narodni poslanik Vjerica Radeta, s mesta: Kako ne može da nastavi? Kako je to do danas moglo?)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavak svog izlaganja ću, nažalost, morati da počnem jednim nemilim događajem koji se desio danas u Zemun polju.
Naime, po informacija koje su stigle u Poslanički klub SRS, aktivisti SNS-a su napali grupu aktivista SRS-a koji su danas u Zemun polju delili politički materijal protiv Džozefa Bajdena, potpredsednika SAD-a. Verovatno se pripadnicima te partije nije dopao sadržaj tih naših flajera. Imajući u vidu da je danas gospodin Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS-a, dao sledeću izjavu – nadam se da će naša vlast posetu američkog potpredsednika iskoristiti za dobrobit Srbije i njenih građana, a ne za svoju ličnu korist, očekujem da će razgovarati o ekonomskom i privrednom oporavku zemlje i o KiM-u. Tek posle Bajdenove posete znaće se da li će doći do približavanja Srbije i Amerike.
Bez želje da usijavam političke strasti u Narodnoj skupštini i političke strasti među aktivistima bilo koje političke partije, želim da apelujem na sve aktere političkog proces u Srbiji, pred predstojeće izbore u Zemunu i u Voždovcu, da se služe demokratskim i zakonitim sredstvima.
Nama Srbima se tokom 90-ih godina prošlog veka, nažalost, i ovih dana desilo mnogo toga ružnog. Desile su nam se sankcije, bombardovanje i pokušaj otimanja državne teritorije. Još nam se nije desio građanski rat i ljudi poput Džozefa Bajdena bi se tom građanskom ratu među Srbima, nekako, najviše radovali. Zato apelujem na sve političke partije u Srbiji da svoju političku borbu vode u granicama Ustava i zakona i da koriste političke argumente, a ne argumente sile i argumente pesnica.
Moram da se osvrnem na izlaganje gospodina Radovana Radovanovića. Imam utisak da je gospodin Nenad Čanak, na neki način, politički žrtvovao i gospodina Radovanovića i gospođu Papugu. On je njih poslao danas u Narodnu skupštinu da obrazlažu nešto što je potpuno besmisleno. I njemu je potpuno jasno da je Predlog zakona loš i sa političkog i sa pravnog gledišta. On se zato nije ni pojavio na sednici Narodne skupštine, ali je zato žrtvovao ovo dvoje svojih narodnih poslanika, da bi umesto njega pokušali da obrazlože nešto što, u stvari, ne može da se obrazloži i što nema svoji ne političko, nego pravno i logičko opravdanje.
Da je to tako, vidi se iz činjenice da je gospođa Olena Papuga pročitala, ne dižući glavu, obrazloženje Predloga zakona, a da je shvatila, navodno, da u Predlogu zakona ima štamparskih grešaka tek kada su je na te greške upozorili narodni poslanici iz drugih poslaničkih klubova.
Ono što mi je zaista neverovatno, to je, da je gospodin Radovanović rekao da u Srbiji nema nikakvog organizovanog fašističkog pokreta i nema nikakvih masovnih fašističkih organizacija, a Predlog zakona se zove – zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija itd. Dakle, zabranjujemo nešto čega nema u Srbiji. Onda je, opet u želji da obrazloži nešto što ne može da se obrazloži, upotrebio jednu konstrukciju koja je zaista smešna, rekao je – pravosudna presuda itd.
Ovde se, očigledno, radi o pokušaju da se objasni i građanima Srbije i narodnim poslanicima nešto što je potpuno besmisleno. Naravno, Predlog zakona ima svoju političku pozadinu i ne slažem se s gospodinom Batićem da ovde bilo ko zagovara teoriju zavere. Ovde je reč o pokušaju da se opravda ne samo NATO agresija na SRJ, ne samo NATO agresija na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, nego da se opravda jedna potpuno neprincipijelna politika, koja je suprotna osnovnim principima međunarodnog i javnog prava, a tiče se politike SAD-a, Nemačke, Evropske unije, odnosno, Evropske zajednice i NATO pakta prema Srbiji, srpskom narodu i prema razbijenoj državi SFRJ.
Sve ono što nam se dešavalo u proteklih 15 ili 20 godina, sve ono loše što nam se dešavalo od strane zapadnih sila, imaće svoje opravdanje ukoliko se dokaže da su Srbi narod fašista, da smo mi genocidan narod i da je zato bilo potrebe da se bombarduju, najpre, Srbi u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, da se bombarduje Srbija i Crna Gora i da se otima Kosovo i Metohija. I, u stvari, to je pravi smisao ovog predloga zakona, da se pruži političko opravdanje NATO intervenciji u svim srpskim zemljama i da se opere savest, ako se već ne mogu oprati ruke onih koji su krivi, direktno ili indirektno, za smrt desetina hiljada, ne samo Srba, nego i pripadnika drugih naroda na prostorima bivše Jugoslavije.
Kada su 1994. godine započeli vazdušni udari NATO-a na položaje vojske Republike Srpske kod Goražda, general Ratko Mladić je izrekao jednu vrlo tačnu rečenicu, a to je da ključevi rata i mira nisu na Balkanu, i ta istina važi i danas.
Pravi gospodari rata i mira na Balkanu sede negde daleko odavde i tim pravim gospodarima rata i mira treba oprati savest za sve ono što su loše učinili na prostorima bivše Jugoslavije. Ovaj predlog zakona, između ostalog, tome služi.
Zaista bih voleo, u ime SRS-a, u ime svih građana Srbije, da konačno znamo ko su svi ti ljudi koji na politički, vojni, naučni, kulturni i svaki drugi mogući način služe NATO paktu. Da nam se kažu činovi koje ti ljudi imaju u toj NATO-vskoj političkoj vojsci, pa da jedanput saznamo da je, recimo, Boris Tadić, general-lajtnant NATO-a, da je Dragan Šutanovac pukovnik NATO-a, da je Nenad Čanak major NATO-a, da je Bojan Pajtić narednik NATO-a, da bude potpuno jasno da sve što se radi u Srbiji ima samo jednu svrhu, a to je da se opravda NATO politika prema Srbiji, prema srpskom narodu, od 1991. godine do danas.
Koliko sam shvatio, za ovakav predlog zakona, ovako kako je napisan, izgleda, neće glasati niko izuzev poslanika koji su ovaj predlog zakona potpisali, a pitanje je da li će i oni glasati, jer njihov vođa danas nije ovde. On je isturio dva svoja poslanika da na jedan prilično nevešt način pokušaju da obrazlože smisao i potrebu donošenja ovog predloga zakona.
Rekao sam, kada sam govorio u onih 20 minuta kao ovlašćeni predstavnik SRS-a, da u Srbiji niti sada ima fašizma, niti je u Srbiji ikada postojao bilo koji čovek koji je ispoljavao fašističke ideje. Smatram da je to jedna velika istina.
Naravno, uvek imate razne usijane glave, ali ne može ceo jedan narod da bude odgovoran i njegova država za nekoliko usijanih glava u njegovim redovima. U Srbiji nikada niste imali organizovan fašistički pokret, on nikad nije bio masovan i nikada nije poprimio onakve razmere kakve je, recimo, poprimio u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, zamislite, čak i u Velikoj Britaniji.
Jedan nemački politikolog, koji se bavio političkom filozofijom fašizma i nacionalsocijalizma, Ernst Nolte, u svojoj čuvenoj knjizi "Evropa u epohi fašizma", izneo je čitav niz podataka o tome da su postojali fašistički pokreti ne samo u Nemačkoj i Italiji, koje su bile otadžbine ovog pogleda na svet, nego i u Francuskoj, u Španiji, Mađarskoj, Norveškoj, Finskoj, rekao sam, čak i u Velikoj Britaniji, gde je 1933. godine ser Osvald Mozli organizovao Savez britanskih fašista, a inače je bio ministar u jednoj laburističkoj vladi između dva svetska rata.
Greše predlagači zakona ako misle da su fašizam i nacionalsocijalizam isključivo vezani za prostor jugoistočne Evrope. Bio je potpuno u pravu Tomas Man kada je rekao da je fašizam bolest koja se svuda oseća kao kod svoje kuće. Neke druge zemlje treba daleko više da se stide nego Srbija i srpski narod za nastanak fašističke ideologije i za sve ono zlo koje je iz te ideologije proisteklo.
Posle Drugog svetskog rata, režim Josipa Broza je, naravno, pokušao da u svemu povuče znak jednakosti između Srba i Hrvata, i u dobru i u zlu.
Svi građani Srbije, nažalost, dobro znaju, a posebno naš narod koji je ostao da živi u Krajini i Republici Srpskoj, kakve strahote su mu se dogodile tokom Drugog svetskog rata od Pavelićevog ustaškog režima. Josip Broz je imao zadatak, a taj zadatak danas ima Nenad Čanak, da u potpunosti izjednači sve ono što se dešavalo u tzv. NDH s onim što se dešavalo u okupiranoj i podeljenoj Srbiji. Dakle, tamo su postojale ustaše, osvedočeni fašisti, koji su pobili na stotine hiljada Srba, a ovde u Srbiji je trebalo pronaći ljude koji bi trebalo da budu njihovi ideološki i politički pandan.
Ima jedan hrvatski naučnik teoretičar, doktor pravnih nauka i filozofije, koji je u velikoj meri udario temelje hrvatskom nacionalizmu, Ante Starčević. Danas se mnoge ulice u Hrvatskoj zovu po njegovom imenu, njega prisvajaju i hrvatski desničari i hrvatski levičari i on je jedna veličina koju u Hrvatskoj niko ne dovodi u pitanje. Sada ću vam pročitati iz jedne knjige šta je sve, između ostalog, taj Ante Starčević, koji je danas stekao potpuno političko pravo građanstva u Hrvatskoj, rekao za Srbe: "Oni su blatni skoti, gnusna ropska stvorenja, nakot zreo za sekiru, broda nemešine, pseta austrijska, pseta pustija na sverige" itd.
U NDH je donet čitav niz zakona koji su bili potpuno identični kao oni u Trećem rajhu. Na primer, doneta je zakonska odredba o zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskog naroda. Taj zakon ima više članova i neću čitati sve.
Evo šta se kaže u članu 1 – brak Židova i inih osoba koje nisu arijskog podrijetla s osobama arijskog podrijetla je zabranjen, isto tako je zabranjen brak osobe koja, pored arijskih predaka, ima jednog pretka drugog koljena po rasi Židova ili drugog evropskog nearijca s osobom koja je po rasi jednakog podrijetla. Takvih zakona je bile više. Bilo je zakona koji su zabranjivali upotrebu ćirilice, donet je zakon o rasnoj pripadnosti, Jevreji su morali da nose žute trake, a Srbi plave trake, sa natpisom P, što znači pravoslavci.
Sada je Josip Broz morao da nađe neki pandan u Srbiji, koji bi na neki način oprao savest Hrvatima, kao što danas Nenad Čanak pokušava da opere savest NATO paktu.
Josip Broz i njegovi istoričari tvrde da je pandan Anti Paveliću i NDH bio Milan Nedić, predsednik srpske Vlade nacionalnog spasa. U oktobru prošle godine, ministar unutrašnjih poslova i prvi potpredsednik Republičke vlade, zamenik predsednika Vlade itd., tražio je da se iz zgrade Vlade Srbije ukloni fotografija Milana Nedića, kaže se – kvinslinškog predsednika Vlade od 1941. do, zamislite, 1945. godine. Na stranu to što te vlade nije bilo 1945. godine, ona je prestala da postoji u jesen 1944. godine, kada su taj deo Srbije zauzeli Titovi partizani.
Zanimljivo je da se i danas nastavlja kampanja protiv čoveka čija je fotografija uklonjena iz zgrade Vlade Srbije.
Pročitaću vam šta o Vladi Milana Nedića kaže čovek koji je bio, mogli bismo slobodno da kažemo, režimski istoričar i koji prema Milanu Nediću, prema njegovoj vladi, nije imao nikakve posebne simpatije.
Evo, otprilike, šta je rekao gospodin Branko Petranović: "U vreme prihvatanja ove nezahvalne dužnosti, Nedić je bio upoznat s mogućnošću da se Srbija podeli između balkanskih saveznika Trećeg rajha. Bio je upozoren da bi se za likvidaciju nemira mogle iskoristiti mađarske, bugarske i ustaške snage. Nedić se suočava i s nemačkom odlukom da oni sami nemilosrdno pristupe odmazdi nad celim srpskim narodom. Nedić se prihvatio ove dužnosti, iako je isticao da je svestan nerazgrađenosti zemlje i činjenice da je vojska u ropstvu i da ''crveni'' prete da nadvladaju".
U tim teškim uslovima, Milan Nedić je imao hrabrosti da odbrani onu političku supstancu Srbije i srpskog naroda koja je bila ugrožena.
Evo šta dalje kaže Branko Petranović: "Pre prihvatanja dužnosti predsednika Vlade, Nedić je Turneru i Dankelmanu postavio uslove da Srbija dobije potpunu autonomiju, da Vlada raspolaže oružanom snagom, da se utvrde srpska davanja Nemcima i obustavi ubijanje Srba van granice Srbije. Zalagao se da se iz Nezavisne države Hrvatske izdvoji 17 srezova i pripoji Srbiji, i to 16 srezova istočne Bosne, u sastavu Drinske banovine, i jedan srez fočanski, iz Zetske banovine. Tražio je i da se poboljšaju dotadašnje ekonomske i administrativne granice Srbije, posedanjem tih teritorija od strane nemačkih trupa. Zalagao se za pomoć ratnim zarobljenicima u Nemačkoj.''
Milan Nedić je, kao predsednik srpske Vlade nacionalnog spasa, koja je obrazovana 29. avgusta 1941. godine, spasao više desetina hiljada Srba koji su bežali od ustaškog noža iz Nezavisne Države Hrvatske. Između ostalog, spasao i 86.000 srpske dece i u blizini Kruševca je podignut čitav jedan kompleks koji je bio namenjen smeštaju te dece.
Ono što je vrlo zanimljivo, Nedićeva vlada i Nedićev komesarijat za izbeglice, na čijem se čelu nalazio inženjer Toma Maksimović, primili su u okupiranu Srbiju i više od 10.000 Slovenaca i nikome od tih Slovenaca se nije desilo ništa ružno u Srbiji. Čak je slovenački književnik Ivan Vidmar, koji je kao dete boravio u Srbiji, rekao da njegovoj porodici nije falila dlaka s glave, da su živeli bolje nego što su živeli Srbi, jer su se Srbi trudili da tim Slovencima pruže maksimalno gostoprimstvo, iako su, rekao je i to, bili raseljeni u isključivo četničkom kraju.
Očigledno je da se te veštačke paralele, koje se povlače između hrvatskog autentičnog fašizma i srpskih političara koji su u teškim istorijskim okolnostima gledali da očuvaju biološku supstancu srpskog naroda, ne mogu povući.
Ima jedan čovek čija je istorijska uloga prilično kontroverzna i o njemu istoričari ističu različite sudove. To je čovek zbog koga se svakom Srbinu cimaju uši kada se želi dokazati da je i srpski narod u svojim redovima imao ljude koji su bili skloni fašističkim idejama. Taj čovek se zvao Dimitrije Ljotić. U našim udžbenicima istorije posle Drugog svetskog rata, on je uvek ocenjivan kao fašista, kao čovek koji je do kraja zagovarao Hitlerove i Musolinijeve ideje. Tek u poslednje vreme se javljaju istoričari koji pokušavaju da dokažu da stvar nije tako jednostavna i da taj period srpske istorije ne može da se posmatra u crno-belom svetlu.
Došao sam do jednog članka koji je svojom rukom napisao Dimitrije Ljotić u listu "Otadžbina", 1936. godine, tri godine nakon što je Hitler preuzeo vlast u Nemačkoj. Taj članak se zove "Ni fašizam, ni nacionalsocijalizam". U tom članku se Dimitrije Ljotić, s ideoloških, filozofskih, hrišćanskih stajališta, obrušava i na nemački nacionalsocijalizam i na italijanski fašizam. Tvrdio je da u korenu nemačkog fašizma, odnosno nacionalsocijalizma, stoji ideja o obožavanju nacije ili rase, a u korenu italijanskog fašizma – ideja o obožavanju države. Smatrao je da onaj ko je hrišćanin ne može da obožava ni naciju, ni rasu, ni državu, nego može da obožava samo jedinog Boga. Njegov pristup fašizmu i nacionalsocijalizmu imao je dosta od one pravoslavne hrišćanske mistike.
Jedan autor, koji je sam mason, koji je napisao "Istoriju masona u Jugoslaviji, odnosno jugoslovenskim zemljama", istakao je u toj svojoj knjizi da je taj isti Dimitrije Ljotić, koga su istoričari ocenjivali kao fašistu, 1942. godine uputio jedan memorandum nemačkom komandantu Srbije, u kojem je tražio da se zaustave hapšenja masona, koji nisu ugrožavali javni red i mir u Srbiji i koji nisu ni na koji način ugrozili bezbednost nemačkih okupacionih trupa.
Ono što je, takođe, vrlo važno da se kaže, iako je Srbija bila okupirana od strane Nemaca u Drugom svetskom ratu, Milan Nedić je do kraja odbijao da pošalje srpske vojnike na Istočni front. Na Istočnom frontu su sve Hitlerove satelitske države imale svoje formacije, uključujući i Nezavisnu Državu Hrvatsku, pošto se na frontu kod Staljingrada, u nemačkim uniformama, ali sa hrvatskim simbolima – šahovnicom, borila tzv. 369. pješačka pukovnija. Čak su Hrvati za vreme Drugog svetskog rata štampali jednu seriju poštanskih maraka, na kojima je bio nacrtan lik hrvatskog legionara i na kojima je pisalo "Hrvatske legije pod Staljingradom".
Nedić, iako je bio ideološki protivnik boljševizma i Staljinovog režima, odbijao je da ijednog srpskog vojnika pošalje na Istočni front.
Danas, vi, gospodo demokrate, koji se navodno pozivate na antifašističke tradicije, šaljete srpske vojnike u Gruziju, praktično, u dvorište "velike Rusije", da pomognete NATO-u da tu našu jedinu veliku prijateljsku državu stavi u jedan strateški prsten i da je zatvori, kako Rusija ne bi mogla da se vrati svojoj staroj politici, a to je vraćanje na Balkan i na topla mora.
Inače, koliko je stvar s tim fašizmom u Srbiji kontroverzna govori i sledeći podatak. Kanadski novinar, publicista i istoričar Dejvid Martin objavio je više knjiga o događajima na prostorima Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.
Posebno se bavio pitanjem Draže Mihajlovića. Već 1946. godine je objavio knjigu "Izdani saveznik", a posle toga više knjiga, između ostalog, i knjigu "Mreža dezinformacija, Čerčilova jugoslovenska greška".
Na strani 23 srpskog prevoda te knjige, Dejvid Martin kaže sledeće, objašnjavajući koji su sve pokreti postojali u Srbiji u toku Drugog svetskog rata: "Postojao je konflikt u Srbiji između snaga đenerala Mihajlovića i kolaboracionističkih četničkih snaga Koste Pećanca, kao i sledbenika srpskog fašiste Dimitrija Ljotića i, s vremena na vreme, snaga đenerala Milana Nedića, srpskog Petena''.
U napomenama ispod teksta, Veselin Đuretić, jedan od naših najvećih modernih istoričara, čovek koji se detaljno bavio političkim i vojnim dešavanjima u Drugom svetskom ratu, kaže sledeće: "Ne može se tvrditi da je reč o fašističkoj grupaciji, jer je takav ideološki odnos Zbora određen još do rata, kada i odnos prema Musolinijevom modelu društveno-ekonomske organizacije, adekvatnije je nazvati ih snagama, koje su zbog svog žestokog antistaljinizma, jasno izraženog još tridesetih godina, u ratu prihvatile saradnju s okupatorom na bazi stava prema komunizmu, kao konkretnom ekstremizmu''.
U vezi s Martinovom opaskom da je Milan Nedić srpski Peten, Veselin Đuretić kaže ovako: "Nedić jeste, po svojoj opštoj poziciji, srpski Peten, ali je, pri tom, nužno istaći da je zbog specifične hitlerovske antisrpske politike – za jednog, 100, ova pozicija bila opravdanija i moralnija od Petenove, bila je uslovljena teškim okolnostima i, u krajnjoj instanci, eminentno patriotska''.
Iz samo ovih nekoliko citata, iz ovih nekoliko opaski, kao što vidite, autora koji uopšte nisu skloni da veličaju bilo kakav srpski heroizam, može da se oceni da u Srbiji nikada nije bilo organizovanog i masovnog fašističkog pokreta.
Ponovo ponavljam, usijanih glava je bilo i u Drugom svetskom ratu, kao što ih ima i sada, ali, tih nekoliko desetina, ili stotina usijanih glava ne može da baci svetlo na jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u pitanje, a to je da je srpski narod i u Drugom svetskom ratu, i pre Drugog svetskog rata, i posle Drugog svetskog rata, i danas, na početku 21. veka, u svojoj ogromnoj većini antifašistički narod, da nikada u Srbiji nije bilo nikakve masovnije organizacije koja bi ispoljavala bilo kakve ideje koje bi mogle da se poistovete s italijanskim fašizmom ili nemačkim nacionalsocijalizmom.
Vi ćete sutra da primite u zvaničnu posetu potpredsednika SAD-a Džozefa Bajdena, čoveka koji je dao čitav niz rasističkih izjava o Srbima. Te izjave su citirane od strane mog kolege Dejana Mirovića, od strane drugih narodnih poslanika. Te citate neću da ponavljam, oni su svima dobro poznati, ali ima jedna druga stvar koja je vrlo zanimljiva i koja na Džozefa Bajdena baca jedno svetlo iz kojeg jasno može da se vidi da je to čovek koji ispoljava rasistička ubeđenja ne samo prema Srbima, nego, zamislite, i prema čoveku čiji je on sada potpredsednik, a to je Barak Obama.
Godine 2007, Džozef Bajden je novinarima "Politike" dao sledeću izjavu: "Obama je, zapamtite ovo dobro, prvi Afroamerikanac koji jasno govori, koji je bistar, koji ne zastupa ekstremne poglede i koji je pogodan za prikazivanje". Dakle, za Džozefa Bajdena su svi Afroamerikanci, izuzev njegovog predsednika Baraka Obame, bili suprotno od ovoga, nisu bili bistri, imali su ekstremne poglede i nisu bili pogodni za javno prikazivanje, a ne daj bože da su bili pogodni da budu kandidati za predsednika SAD-a.
Vi ćete sutra da dočekate Džozefa Bajdena u velikom stilu. Sutra će Beograd da bude grad pod opsadom. Verovatno, ni ptica neće moći da proleti iznad Beograda, da se tom velikom demokrati, Džozefu Bajdenu, koji toliko voli i srpski narod, i Afroamerikance, i Baraka Obamu, ne desi ništa ružno u Srbiji, da ga niko popreko ne pogleda i da ga niko ne upita – šta su to Srbi tako loše učinili njemu, članovima njegove porodice, Amerikancima, ili bilo kom drugom narodu na svetu, pa da je srpski narod zaslužio da ih Džozef Bajden časti takvim rasističkim epitetima?
Vidim da ste na ulazu u Dom Narodne skupštine postavili čak i crveni tepih, verovatno ćete da ga dočekate crvenim tepihom, ali onda imajte hrabrosti da ga pitate vi, kad već mi nismo u mogućnosti da ga pitamo, šta je to srpski narod skrivio SAD-u? Da li im je skrivio to što su za vreme Drugog svetskog rata upravo Srbi spasili više stotina američkih avijatičara koji su srušeni iznad Srbije, iznad Crne Gore, iznad BiH, u Krajini itd.?
Preko 500 američkih avijatičara spaseno je samo tokom 1944. godine, u onoj velikoj operaciji "Vazdušni most", koju je organizovao Draža Mihajlović, kada je s improvizovanog aerodroma u selu Pranjani kod Čačka poslao u slobodu više stotina američkih avijatičara, kojima su, s druge strane, ustaše, kad su pali na teritoriju Nezavisne Države Hrvatske, sekle uši, prste i takve invalide slali Nemcima pred streljačke strojeve.
Danas je Hrvatska, nažalost, uvažena evropska država. Primljena je u NATO pre nekoliko dana. NATO pakt, navodno, baštini antifašističke tradicije, diči se time da su njegovi osnivači veliki američki generali, koji su pobedili osovinske trupe, ali onda je prosto neverovatno da u svoje društvo primaju državu koja se nikada do kraja i nikada definitivno nije odrekla fašističke prošlosti i koja, nažalost, tu prošlost baštini i dan-danas.
Budući da dolazim iz Vojvodine, skoro svi građani Vojvodine koji prate televiziju preko kablovskih distributera mogli su da prate prenos jedne manifestacije iz Blajburga, koja je organizovana povodom streljanja i, kako oni kažu, masakra koji se desio nad pripadnicima Pavelićevih oružanih snaga u proleće 1945. godine u Sloveniji.
Svi građani Srbije koji žive na teritoriji Srema, na teritoriji Bačke, mogli su da vide jednu neverovatnu sliku. Zvanična hrvatska televizija, na svom Drugom kanalu, u nedelju je direktno prikazivala manifestaciju iz Blajburga i ono što je ostalo kao jedna neverovatna slika jesu dve uvezane zastave, zvanična zastava Republike Hrvatske sa šahovnicom i crvena zastava sa velikim slovom U.
Taj skup je blagoslovio zagrebački nadbiskup Josip Bozanić. Telegrame podrške pružili su zvaničnici hrvatske vlasti, oni sa kojima se vi rukujete, sa kojima hoćete na silu Boga da uspostavite dobrosusedske odnose, iako vas oni mrze, iako mrze ceo srpski narod. To su oni koji danas Srbima drže lekcije o tome kako da se ophode prema Albancima na KiM-u i šta to sve mi Srbi još treba da učinimo da bismo ispunili te evropske standarde koje je Hrvatska ispunila, iako je proterala stotine hiljada Srba sa svoje teritorije, iako su i pre nekoliko dana kamenovali srpske autobuse koji su dovozili ove nesrećne Srbe da glasaju u Hrvatskoj za kandidate Hrvatske demokratske zajednice, pa se desilo nešto što je politički krajnje neverovatno, a to je da su proterani Srbi glasali za kandidate partije koja ih je i proterala iz Hrvatske od 1991. do 1995. godine.
Da sad kažemo nešto o samom predlogu zakona. Predlog zakona je, to sam rekao i u onoj raspravi u okviru 20 minuta, loš sa političkog aspekta, sa logičkog aspekta, s aspekta normativne tehnike. Pre svega, ovaj predlog zakona ima izuzetno dugačak naziv.
Sumnjam da i sam predlagač zakona može da ponovi kako se Predlog zakona zove a da prethodno ne pogleda u papir.
Dakle, Predlog zakona se zove ovako – Predlog zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.
Kad pogledate naziv zakona, može da se stekne utisak da je predlagač hteo da suzbije dve pojave koje su vrlo srodne, odnosno dva pogleda na svet. To su neonacizam i fašizam. Međutim, kada se pogleda normativni deo Predloga zakona, onda se vidi da to nije tako. U članu 1. se kaže ovako – neonacističke ili fašističke organizacije i udruženja. U članu 2. se kaže – neonacističke i fašističke organizacije i udruženja. U članu 3. već dolazi do odstupanja od ove terminologije – nacionalističke i fašističke ideje. Dakle, ne više neonacističke, nego nacionalističke.
Ne mogu da prihvatim da je ovo štamparska greška. Štamparska greška može da bude greška u jednom slovu, ali velika je razlika između neonacizma, i kad se izgovara i kad se piše, i nacionalizma. Dakle, očigledno je da su predlagači hteli da ovaj zakon, odnosno Predlog zakona, ukoliko se, ne daj Bože, usvoji, ima daleko širi domašaj nego što je neofašizam, odnosno neonacizam.
U članu 5. se opet kaže – neonacističke i fašističke organizacije, a u članu 6, gospodine Radovanoviću, pogledajte dobro, sumnjam da je štamparska greška, spominje se ovako – fašističke organizacije, pa, zamislite, neonacionalističke organizacije, odnosno više nisu ni nacionalističke, nego su neonacionalističke. Ja zaista ne znam šta to znači. Ponovo se kaže – fašističke, dva puta fašističke, a neverovatno, ili nacionalsocijalističke ideje i postupke.
Znači, ovo je zakon, odnosno Predlog zakona koji hoće da suzbije, ako sam dobro razumeo, neonacizam, fašizam, nacionalizam, neonacionalizam i nacionalsocijalizam. Dakle, vi hoćete ovim predlogom zakona da suzbijete pet ideja, pet ideologija, pet pogleda na svet, koji su po vama retrogradni, štetni i koji usporavaju ulazak Srbije u EU.
Kao ljudi koji su predložili ovaj zakon, morali ste, pre svega, da nam objasnite, jer zaista ne razumem šta je to neonacionalizam, u čemu je razlika između neonacizma i nacionalsocijalizma, pa da tek onda raspravljamo o svim drugim finesama koje su sadržane u ovom predlogu zakona.
Vi, gospodo iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, i uopšte vi iz tog evropskog demokratskog bloka, ma koliko to smešno zvučalo, morate da razumete jednu stvar. Nemojte da polazite u skupštinskim raspravama od jedne pogrešne premise – da vi znate sve o onome što je tema predloga zakona, a da poslanici SRS-a ne znaju ništa.
Poslanici SRS-a o pojavama kao što su – nacionalizam, fašizam, nacizam itd. znaju mnogo više nego vi. Ja sam vam rekao da je dr Vojislav Šešelj doktorirao baš na ovoj temi, dakle, na političkoj suštini militarizma i fašizma. Da bi napisao doktorsku disertaciju s tim nazivom, dr Vojislav Šešelj je pročitao daleko više knjiga nego što ste svi zajedno iz Poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine pročitali.
Morali ste da vodite računa, kada upotrebljavate ove pojmove, da će to što pričate i to što ste stavili na papir neko detaljno da sluša i da čita i da će pokušati da nađe raskorak u svakom članu, u svakom stavu ovog predloga zakona. Doduše, čovek ne mora da bude neki veliki pravni stručnjak, ne mora da bude ni neki sjajan poznavalac fašizma i nacizma, pa da vidi da ste ovaj predlog zakona napisali na brzinu, da se niste mnogo upuštali u tehniku pisanja predloga zakona i da suštinu pojava koje, navodno, želite da suzbijete apsolutno ne poznajete.
Zaista je skandalozan u ovom predlogu zakona famozni član 4. Evo, ja ću ga pročitati zbog građana Srbije, da čuju kako ljudi koji kažu da su za evropske tradicije i evropske vrednosti misle da te evropske vrednosti ustanovljavaju u Srbiji.
Kaže se: "Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdanje ideja, radnji i postupaka lica optuženih ili osuđenih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom ili lica osuđenih ili optuženih pred domaćim sudovima za krivična dela ratnih zločina".
Pre svega, bio bi red da ste vi koji ste poklonici Haškog tribunala u Predlog zakona stavili pravi naziv ove kvazisudske institucije. Ono što vi nazivate Međunarodnim krivičnim tribunalom, u svom i punom imenu zove se – Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na prostorima bivše SFRJ od 1991. godine.
Međunarodni krivični tribunal, koji je ustanovljen Rimskim statutom, blage veze nema sa ad hok tribunalom u Hagu. Međunarodni tribunal u Hagu, na koji vi verovatno mislite, taj omraženi Haški tribunal, ruglo je svetskog prava, svetske pravde i svetske demokratije. Prosto je neverovatno da posle svega što se Srbima dešavalo u Haškom tribunalu vi i dalje u toj instituciji vidite sud koji treba da pomogne Srbiji da se ubrzano približi EU.
Svojevremeno je SRS organizovala čitav niz naučnih skupova posvećenih, pre svega, položaju dr Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu, ali i svih drugih koji se nalaze u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, odnosno kojima se sudi ili koji su osuđeni od strane Haškog tribunala.
Na tim naučnim skupovima učestvovali su ne samo srpski, nego brojni svetski eksperti iz oblasti prava, iz oblasti istorije, filozofije, sociologije.
Da ste pročitali samo deo saopštenja s tih naučnih skupova, mogli ste da se uverite da je Međunarodni tribunal u Hagu, Haški tribunal, poslednja institucija koja zaslužuje da se pominje u predlozima zakona koji se donose u Srbiji.
Meni je prosto neverovatno da vi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine niste čuli za jednu pravnu tekovinu koja postoji već stotinama godina, a to je – da se niko ne može smatrati krivim dok se to ne dokaže pravosnažnom sudskom presudom. Neverovatno je da vi u isti koš stavljate optužene i osuđene. Onaj ko je optužen, nevin je. On postaje kriv onog momenta kada se to dokaže pravnosnažnom sudskom presudom.
Naravno, ukoliko se usvoji ovaj predlog zakona, vi ćete, odnosno vi ste sigurno nameravali da ovakvim zakonom, pre svega, pogodite članove i simpatizere SRS-a. Vi to niste izričito napisali u Predlogu zakona, ali dovoljno je letimično baciti pogled na ovaj predlog zakona, pa shvatiti da vi njime, u stvari, hoćete da sankcionišete sve one ljude u Srbiji koji nose bedževe ili majice s likom, pre svega, predsednika SRS-a dr Vojislava Šešelja.
Vi mislite da onaj ko nosi majicu ili bedž s likom Vojislava Šešelja automatski mora da pripada SRS-u. To nije tačno. Nošenjem bedža i majice s likom Vojislava Šešelja, mi izražavamo našu ljudsku i političku solidarnost s čovekom koji je dobrovoljno otišao u Hag, i to ne da brani sebe, nego da brani Srbiju i srpski narod od jedne strašne optužbe – da smo mi Srbi krivi za sve one zločine koji su se desili na prostorima bivše Jugoslavije.
Haški tribunal ima isti smisao (aplauz), gospodine Radovanoviću, kao i ovaj vaš predlog zakona. Vi ovim predlogom zakona hoćete da operete savest NATO-a, SAD-a i EU, a to isto hoće da učini i Haški tribunal, izričući Srbima kazne zatvora koje se mere stotinama godina. Haški tribunal, u stvari, pokušava da opravda lošu, protivpravnu, zločinačku politiku koja se od 1991. godine vodi prema Srbiji i prema srpskom narodu.
Ja ću vam sada pročitati, gospodine Radovanoviću, jednu poraznu statistiku, koja govori o tome kakav je Haški tribunal, kako se tamo meri krivica i odgovornost za učinjena dela u ratovima koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije. Ne računajući poslednju presudu, strašnu i nepravednu presudu Veselinu Šljivančaninu, preinačenu presudu, Srbi su do sada u Haškom tribunalu optuženi na 904 godine zatvora, Hrvati na 171 godinu, Muslimani na svega 39 godina zatvora, a Šiptari na 19 godina zatvora.
Ako se vama ova statistika čini pravednom, ako vi iz ovih podataka stičete utisak da je Haški tribunal institucija prava i pravde u kojoj se ne gleda ko je ko, onda vi, gospodine Radovanoviću, i svi vi koji ste potpisali ovaj predlog zakona i koji ćete za ovo da glasate ili ništa ne znate o politici, ili ste vrlo naivni. Iz ovih podataka vidite da su, recimo, Muslimani osuđeni na svega 39 godina zatvora.
Pre nekoliko dana, na RTV "Bijeljina", Bakir Izetbegović, sin pokojnog Alije Izetbegovića, koje je umakao pravdi zato što ga je smrt preduhitrila, izrekao je jednu neverovatnu stvar. On je sada kandidat za predsednika Stranke demokratske akcije.
Svojevremeno je Vuk Drašković, 1990. godine, rekao za Aliju Izetbegovića da je čovek pamučne duše. Evo šta kaže sin čoveka koji ima ''pamučnu'' dušu: "Mi Bošnjaci smo u toku građanskog rata u BiH napravili svega 7% zločina. Sve ostale zločine napravili ste vi Srbi". Potpuno je logično da se onda u Haškom tribunalu izriču takve kazne kakve se izriču.
Ne znam da li znate, gospodine Radovanoviću, da je u Sarajevu od 1992. do 1995. godine postojalo više od stotinu što zvaničnih, vojnih i policijskih, što privatnih zatvora za Srbe.
Preko 10.000 sarajevskih Srba ubijeno je za ove tri godine, a nekoliko stotina njih ubijeno, tako što su im glave odrubljene mačetama na sarajevskim planinama koje je držala armija Bosne i Hercegovine. Sigurno ste gledali one užasne snimke kako mudžahedini oštre sekire i noževe da bi njima ubijali Srbe.
Džozef Bajden, koga ćete vi sutra da dočekate, ne samo da je znao šta se dešava u BiH, ne samo da je pomagao finansijski, politički, medijski rat mudžahedina protiv Srba, nego ih je podsticao da to rade što masovnije. Vi ćete sutra takvog čoveka da dočekate.
Dakle, s jedne strane, kažnjavaćete ljude koji se solidarišu sa građanima Srbije kojima se sudi u Haškom tribunalu, a, s druge strane, na crvenom tepihu ćete da dočekate čoveka čije su ruke umazane srpskom krvlju.
Pošto se ovaj predlog zakona donosi da bi se suzbila jedna politička stranka i njen lider, Srpska radikalna stranka, dužan sam da vam kažem, gospodine Radovanoviću, da se Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu nalazi od 2003. godine. Niste morali da ga hapsite, da raspisujete poternice za njim, da ucenjujete njegovu glavu, kao što danas ucenjujete glave Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Optužnica protiv Vojislava Šešelja podignuta je u januaru 2003. godine. Čim je dobio optužnicu, on je već 24. februara otputovao, kako je on rekao, na malo duži službeni put. Tek u novembru 2007. godine otpočeo je postupak protiv Vojislava Šešelja.
Sve međunarodne konvencije koje garantuju ljudska prava i slobode, uključujući Povelju UN-a, međunarodni akt o građanskim i političkim pravima, univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, garantuju pravo svakom čoveku na kugli zemaljskoj, bez obzira na njegovu naciju i veru, bez obzira na njegovu rasu, političko ubeđenje, imovinsko stanje, da mu se sudi u razumnom roku. Ako vam se čini da je razuman rok da čoveka zatvorite u februaru 2003. godine, a da mu suđenje počnete u novembru 2007. godine, onda vi, izvinite, o pojmu razumnog roka, takođe, ne znate ništa.
Da stvar bude još gora, tom istom Vojislavu Šešelju je početkom ove godine obustavljen postupak, glavni postupak koji se vodio po optužnici iz 2003. godine, i započet je novi postupak, postupak zbog tzv. nepoštovanja suda. To krivično delo nepoštovanje suda nije propisano Statutom Haškog tribunala, nego Pravilnikom o postupku i dokazima.
Da li biste vi, gospodine Radovanoviću, glasali, recimo, za novi zakonik o krivičnom postupku u kome se, pored procesnih normi, nalaze i krivična dela? Haški tribunal je potpuno pomešao materijalno i procesno krivično pravo. Vi se na takvu instituciju pozivate u ovom predlogu zakona, kao na instituciju koja je, navodno, uslov svih uslova za približavanje Srbije EU.
Tri časa je ostalo Tužilaštvu Haškog tribunala da dokaže krivicu Vojislava Šešelja. Onda kada nisu uspeli da dokažu nijednu tačku, nijedno slovo optužnice, zato što je optužnica pisana politički, ovde u Beogradu, pravnički vrlo traljavo, dosetili su se da Vojislava Šešelja optuže za tzv. nepoštovanje suda. Da stvar bude još gora, tamo se ne sudi samo Vojislavu Šešelju, tamo se sudi njegovoj knjizi.
Nacisti su tridesetih godina spaljivali dela Spinoze, Remarka, svih onih filozofa i književnika koji se nisu uklapali u njihov pogled na svet, u njihovu teoriju o tome da su neki narodi i rase bolji od drugih. Tu teoriju danas zastupa Džozef Bajden, koga sutra vi primate na crvenom tepihu.
Dakle, u Haškom tribunalu se ne sudi samo građaninu Srbije Vojislavu Šešelju, tamo se sudi njegovoj knjizi, knjizi koja ima, u suštini, antifašistički naziv: "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić". Vojislav Šešelj je svojevremeno napisao jedno delo koje se zove "Knjige za lomaču". To je bilo osamdesetih godina, u vreme kada se borio protiv Hamdije Pozderca, Branka Mikulića i onih despota u Sarajevu i Beogradu koji su smatrali da je komunizam nešto najbolje što je ljudski um mogao da smisli. On tada, verovatno, nije mogao ni da sanja da će 2009. godine da se pojavi neka nova knjiga za lomaču. Ovoga puta, to je knjige "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić".
U svim zemljama sveta, bile one demokratske, fašističke ili komunističke, onaj ko je optužen, ima pravo da se služi svim mogućim sredstvima da bi dokazao svoju nevinost, ima pravo da laže, ima pravo da ćuti, ima pravo da obmanjuje sud, ima pravo da se služi svim i svačim, ne bi li izbegao kaznu. Haški tribunal je jedini sud u kome možete da odgovarate zato što se branite i, čak, ne zato što se branite, nego zato što ste u jednoj knjizi objavili svoj sopstveni podnesak tom istom tribunalu, koji niti je proglašen tajnim, niti poverljivim, niti bilo šta slično.
Tako, gospodine Radovanoviću, stoji stvar s vašim međunarodnim krivičnim tribunalom. Dakle, odgovaraće svako ko bude nosio majicu, bedž, kačket ili neki drugi deo garderobe na kome se nalazi lik ili ime lica ne samo osuđenog, nego i optuženog pred Haškim tribunalom.
Što se tiče nas iz SRS-a, vi možete doneti ovaj predlog zakona, ali ćete bedž sa likom Vojislava Šešelja morati sami da nam skidate. Džabe ove vaše kazne, ove vaše pretnje, džabe vama i Džozef Bajden i NATO bombarderi, Vojislava Šešelja s naših revera i naših srca moći ćete samo vi, svojim sopstvenim rukama, da skinete.
Vidite, gospodine Radovanoviću, obraćam se namerno vama, zato što ste muškarac, jer nema smisla da prozivam vašu koleginicu. Vi u ovom predlogu zakona, u javnim nastupima, preko raznih vaših tzv. demokratskih i nevladinih organizacija, širite priču o tome da Srbiji preti opasnost od fašizma, od nacizma, da su to vrlo opasne pojave, i jesu, ali onda je prosto neverovatno da vi te pojave suzbijate prekršajnim sankcijama.
Bilo mi je neverovatno i kada smo raspravljali o Predlogu zakona o zabrani diskriminacije. Vi ste, ljudi, genocid, aparthejd i druge teške oblike diskriminacije sankcionisali prekršajnim kaznama. Vi to činite i u ovom predlogu zakona. Znači, mogu slobodno da ispoljavam nacionalsocijalističke ideje, fašističke, ili, kako vi pogrešno tumačite, nacističke, nacionalističke, neonacionalističke itd., i jedino strašno što može da mi se desi ako ovo izglasate jeste da budem prekršajno kažnjen. Ako se iskreno borite protiv fašizma, protiv nacizma, onda se protiv toga borite instrumentima krivičnog prava, krivičnim sankcijama, i to strogim krivičnim sankcijama. Smešno je izricati prekršajne sankcije za ispoljavanje fašističkih ili neonacističkih ideja. Prosto, to ne ide jedno s drugim.
Meni je, recimo, kao pravniku, zanimljiv ovaj vaš član 8. Predloga zakona – ako zabranu iz člana 2. ovog zakona izvrši fizičko lice kao pripadnik registrovane organizacije ili udruženja, novčanom kaznom od 100.000 dinara do milion dinara kazniće se za prekršaj ta organizacija, odnosno udruženje.
Vama se Predlog zakona zove Predlog zakona o zabrani manifestacija i, između ostalog, organizacija i udruženja.
Dakle, vi ćete, s jedne strane, nešto da zabranite, pa ćete onda to nešto što je zabranjeno da sankcionišete. Vi mu na taj način dajete legitimitet. Ako prekršajnom kaznom sankcionišete nešto što ste prethodno zabranili, vi toj organizaciji dajete legitimitet. Vi je priznajete kao legalnu društvenu i političku organizaciju, samo što je iz određenih zakona prekršajno sankcionišete.
Gospodine Radovanoviću, mislim da vas vaš partijski šef ne ceni mnogo; da vas ceni, došao bi lično ovde da brani ove besmislice koje su strpane u ravno deset članova Predloga zakona. Umesto toga, poslao je vas i vašu koleginicu da vi crvenite i da pokušate da branite nešto što je neodbranjivo. Zaista mi nije jasno kako će vladajuća koalicija da se ponaša kada bude došao dan za glasanje. Možda ćete izglasati ovaj zakon, možda ga nećete izglasati, ali ovim predlogom zakona nećete iskoreniti ni neonacizam ni fašizam.
U ovih poslednjih nekoliko minuta koliko mi je preostalo, hoću da razbijem jednu neistinu koja se širi po Srbiji, a mislim da vi to smišljeno radite i da sam u pravu kada kažem da je taj Goran Davidović proizvod NATO pakta i da neko namerno proizvodi ljude u Srbiji koji će da stavljaju na svoje sajtove, na svoje zastave kukaste krstove. Niko normalan, nijedan normalan Srbin to ne bi uradio. Tom hajkom protiv tog takozvanog ''nacionalnog stroja'', u stvari, toj organizaciji dajete politički legitimitet. To nije prava politička organizacija, to je jedan veb sajt, to je jedna Internet prezentacija, a da je tako, kažu i oni sami, ti virtuelni pripadnici ''Nacionalnog stroja''.
Oni su na svom sajtu objavili statut svoje nazoviorganizacije. Svaka ozbiljna organizacija ima statut koji ima preko 100 članova i onda se tim statutom detaljno uređuje organizacija. Statut ''Nacionalnog stroja'' ima svega 18 članova. Pogledajte kako glasi član 6 – ''Nacionalni stroj'' nema ni vođu, ni vođstvo i svaki vid aktivnosti se vrši putem sopstvene volje, na ličnu odgovornost, u skladu sa programom i statutom, kao i principima za koje se zalažemo.
Član 10 – ''Nacionalni stroj'' nema svoje zvanične prostorije ili poštansku adresu, kontakti se uspostavljaju lično, po preporuci ili imejlom. Član 12 – ''Nacionalni stroj'' nema zvanični članstvo, jer verujemo u soj ne u broj, u aktiviste, ne u članove. Aktivista može biti onaj ko na bilo koji način doprinosi ostvarivanju ciljeva ''Nacionalnog stroja''. Dakle, ''Nacionalni stroj'' nije nikakva politička organizacija, pogotovo ne masovna politička organizacija. Zaista mi nije jasno zašto Nenad Čanak ima stalnu potrebu da govori o ovoj nekolicini usijanih glava koji su bili dovoljno, blago rečeno, nezreli i neodgovorni da na srpskog belog orla stave kukasti krst.
Što se tiče patriotskih nevladinih organizacija, protiv kojih se vodi hajka ovih dana i od strane LSV-a, i od strane raznih gej udruženja itd., mogu da kažem sledeće. Mi ne smatramo da su ''Obraz'', ''Dveri srpske'', ''Nomokanon'' fašističke organizacije. Smatramo da su to eminentno patriotske organizacije, organizacije koje se zalažu za nacionalnu, duhovnu i kulturnu renesansu srpskog naroda i srpske države i da u njihovim programima nema ničeg fašističkog, naprotiv, pripadnici tih organizacija diče se upravo srpskom antifašističkom tradicijom, i to onom istinski srpskom antifašističkom tradicijom, čiji je simbol general Draža Mihajlović.
Da zaključimo ovu današnju raspravu. Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, plaše vas da su Srbi fašistički narod, da u Srbiji postoje fašističke organizacije. Srpski narod je u svojoj ogromnoj većini duboko antifašistički. Njegova istorija, njegova vera, njegova tradicija i, nažalost, njegova tužna sudbina u Drugom svetskom ratu, a i danas, na početku 21. veka, pre svega, na KiM-u, kao i stradanje Srba u Haškom tribunalu, nikakve veze nemaju sa fašizmom. Ako danas u Evropi, ovoj NATO-vskoj porobljenoj Evropi, postoji jedan narod koji je antifašistički, onda je to srpski narod i Srbija je poslednja zemlja u Evropi koja bi ovakav predlog zakona trebalo da izglasa. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je zanimljivo da gospodin Tomislav Nikolić nije nijednom rečju prokomentarisao izjavu Aleksandra Vučića o tome da će poseta Džozefa Bajdena da doprinese dobrobiti Srbije i njenih građana. Da je Džozef Bajden došao u Srbiju pre godinu i po dana, pre nego što je stvorena Napredna stranka, verujem da bi Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić bili najžešći kritičari Džozefa Bajdena.
Što se tiče pitanja šta je kome u srcu, svojevremeno je gospodinu Tomislavu Nikoliću u srcu bila velika Srbija. Svojevremeno su neki ljudi, kao srpski dobrovoljci, odlazili na ratište u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, neki su tamo i poginuli, neki su ostali invalidi, neka deca su ostala bez roditelja, između ostalog, slušajući i priče Tomislava Nikolića o potrebi stvaranja jedinstvene srpske države.
Što se mene lično tiče, ne mogu da verujem čoveku koji 15 godina tvrdi da su Knin, Okučani, Banja Luka i Beli Manastir srpski i da treba da budu u srpskoj državi, a onda se jednog jutra probudi i kaže da to nije realno.
Onome ko tvrdi da to nije realno ne mogu da verujem da sutra neće da kaže – pa, znate, dragi građani Srbije, nije realno da Kosovska Mitrovica, Priština, Prizren budu u Srbiji.
To je daleko. To je samo san. Znate, daleko su Kikinda, Subotica, Sombor. Realno je da Beograd bude u Srbiji, da bude u Srbiji, eventualno, Šabac, Valjevo, Požarevac i moj Kragujevac, sve ostalo je nerealno, sve ostalo je utopija.
Dakle, gospodinu Tomislavu Nikoliću ne mogu da verujem. Nekada sam mu verovao.
On me sam naterao da mu više ne verujem. Kada bi mi gospodin Tomislav Nikolić rekao da je danas utorak, morao bih da pogledam u kalendar i da proverim da li je to tačno.

Dame i gospodo narodni poslanici, kamera govori sve. Mislim da je ozbiljnija atmosfera na nekoj sednici kada se bira savet mesne zajednice, nego danas u Skupštini Srbije kada treba da raspravljamo o članovima najvažnijih pravosudnih institucija ove države - Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Da stvar bude gora, ovoj sednici ne prisustvuju ovlašćeni predstavnici predlagača, a čak nema, koliko vidim, gospodina Boška Ristića, predsednika Odbora za pravosuđe i upravu. Nema nikoga iz Advokatske komore Srbije, nema nikoga sa pravnih fakulteta u Srbiji, nema nikoga iz Visokog saveta pravosuđa.
Mi o kvalitetu kandidata koji su predloženi možemo samo šturo da pročitamo iz kratkih biografija koje su nam dostavili. Nema nikog ovde ko bi rekao šta je to što predložene kandidate preporučuje da budu članovi Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca, u državi u kojoj se pravosudni sistem urušava na svaki mogući način, počevši od donošenja loših zakona po kojima će sudije biti ponovo birane, pa se već sada kod sudija stvara strah da li će biti ponovo izabrani na tu funkciju, rastrčali se partijski komesari DS-a po celoj Srbiji i šire lažne informacije – ti ćeš biti ponovo izabran sa sudiju, a ti nećeš, pa se stvara zla krv među sudijama; od toga da ministar za ekonomiju kaže sudijama, u vidu preporuke, da obustave radne sporove; od toga da se za v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije izabere, odnosno postavi gospođa koja je jedino čuvena po tome što je napravila onaj čuveni lapsus "Dobili smo, pardon, doneli smo presudu za ubice Zorana Đinđića" itd.
To što nema ovlašćenih predstavnika predlagača, to je najbolja slika za vladajuću koaliciju i to je najbolji dokaz koliko je njima stalo da pravosuđe u Srbiji bude ozbiljno, odgovorno i nezavisno. Njima ne treba takvo pravosuđe. Njima treba pravosuđe koje je poslušno i koje će apsolutno da ispunjava svaki nalog režima Borisa Tadića i Ministarstva pravde, kao njegove ekspoziture.
Danas kada raspravljamo o članovima Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca ne možemo a da se ne osvrnemo na skandal koji se danas desio u Narodnoj skupštini Republike Srbije, kada je Boris Tadić sprečio da se ovde vodi rasprava, odnosno da se postavljaju pitanja nadležnim ministrima o tome šta je urađeno u saradnji sa Haškim tribunalom, kakvi su rezultati i kakve su posledice te saradnje.
Naravno, svakom ko je politički pismen jasno je zašto se taj skandal desio. Režim Borisa Tadića ne želi da se otvoreno, javno, pred građanima Srbije povede rasprava o tome koliko je štetna po državu Srbiju, po njene građane i po celokupan srpski narod ta saradnja sa tzv. Haškim tribunalom.
Prošle godine ovde je slavodobitno gospođa Slavica Đukić-Dejanović saopštila informaciju da je Generalna skupština UN prihvatila inicijativu da se od Međunarodnog suda pravde traži savetodavno mišljenje o tome da li je proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije od strane Šiptara u februaru prošle godine izvršeno u skladu sa međunarodnim pravom ili ne.
Mi smo pre izvesnog vremena dobili jednu poražavajuću presudu Haškog tribunala gde se kompletan politički, vojni i policijski vrh države Srbije, sem Milana Milutinovića, proglašava krivim i osuđuje na drakonske kazne zatvora zbog navodnih zločina nad Šiptarima na Kosovu i Metohiji posle početka NATO agresije 1999. godine. Naravno, režim Borisa Tadića se uplašio da ćemo mi postavljati pitanja ne samo o položaju Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu i kršenju njegovih ljudskih i procesnih prava, nego da ćemo tražiti informaciju šta je država Srbija konkretno uradila (kada kažem država Srbija onda mislim na režim Borisa Tadića) da se pomogne ljudima koji su osuđeni pred Haškim tribunalom za tzv. kosovske zločine.
Samo politička neznalica, samo neko ko je krajnje politički nepismen, ko je politički kratkovid ne vidi vezu između mišljenja koje će da da Međunarodni sud pravde i činjenice da su ovi ljudi koji su predstavljali najviše državno, vojno i policijsko rukovodstvo Srbije optuženi, i to na drakonske kazne zatvora, zbog navodnih zločina nad Šiptarima na Kosovu i Metohiji tokom 1999. godine. Umesto da se ovde u Skupštini Srbije povede otvorena rasprava šta je država Srbija uradila da se pomogne odbrana haških optuženika u tzv. kosovskom slučaju, koji su to mehanizmi koji su stajali na raspolaganju državi Srbiji, Ministarstvu inostranih poslova, Ministarstvu pravde, Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova, da se pomogne odbrana tih ljudi. Oni su građani Srbije.
Naravno, za režim Borisa Tadića to su ličnosti iz mračnih devedesetih godina. Ali, režim je tu prilično licemeran; postoje neke mračne ličnosti iz devedesetih godina i one koje nisu tako mračne.
Te koje nisu tako mračne su članovi Socijalističke internacionale.
Oni su poželjni koalicioni partneri da bismo napravili vladu koja će da pljačka građane. Imaju neki drugi iz mračnih devedesetih godina, oni treba da budu osuđeni pred Haškim tribunalom na 40 godina robije i baš nas briga za te ljude.
Režim je razmišljao kratkoročno. On je morao da pomogne tim ljudima ne zbog njih samih, naravno, i zbog njih, zato što su u pitanju građani Srbije, nego pre svega zbog države Srbije, zbog činjenice, koja se već sada javno komentariše u naučnim, diplomatskim i političkim krugovima u Srbiji i van Srbije, da će na sadržinu tog konsultativnog mišljenja Međunarodnog suda pravde presudno uticati osuđujuća presuda u Haškom tribunalu i da će u najvećoj meri Međunarodni sud pravde, kada bude formulisao mišljenje o tome da li je proglašenje nezavisnosti tzv. republike Kosovo od strane Šiptara 2008. godine bilo u skladu sa međunarodnim pravom ili ne, da se bazira, nažalost, na dokazanoj krivici tih ljudi i da su odgovorni za zločine nad Albancima.
Šta mislite, kakvo će mišljenje da zauzme Međunarodni sud pravde, imajući u vidu činjenicu da su Pavković i ostali osuđeni da su krivi zbog činjenice da je preko 700.000 Albanaca proterano sa Kosova i Metohije, da ih je više stotina ubijeno? Šta mislite, kakvo mišljenje će da da Međunarodni sud pravde?
U toj situaciji, umesto da se povede otvorena rasprava o tome šta je država Srbija uradila i šta još uvek može da uradi za te ljude, režim Borisa Tadića preko vas koji sedite ovde u Narodnoj skupštini, preko predsednika Narodne skupštine, preko predsedavajućih, namerno opstruiše raspravu o tome.
Namerno se opstruiše rasprava o tome šta je država Srbija uradila i šta još uvek može da uradi, da bi se pažnja javnosti sklonila sa pitanja Kosova i Metohije, zato što je za režim Borisa Tadića, nažalost, pitanje Kosova i Metohije rešeno. Sve ostalo što se radi je farsa.
Da pitate Borisa Tadića šta intimno misli, on će vam reći – Kosovo i Metohija je izgubljeno. On takvu politiku i vodi i zato je sada važnije da se raspravlja o pravima homoseksualaca, da javno ispoljavaju svoju seksualnu orijentaciju, nego da se povede rasprava u Skupštini Srbije o tome kolika je krivica aktuelnog režima zbog činjenice da su ovi ljudi za tzv. kosovske zločine osuđeni u Haškom tribunalu.
Danas, kada ste morali da poštujete Poslovnik, kada ste morali da zakažete samo jednu sednicu sa samo jednim dnevnim redom – rezultati i posledice saradnje Republike Srbije sa Haškim tribunalom, vi ste to na vešt način izbegli tako što ste napravili jedan politički koktel, malo ćemo da pričamo o Hagu, malo ćemo da pričamo o statutu Vojvodine, malo ćemo da pričamo o tome zašto pada kiša, odnosno zašto duva vetar, pa da građani Srbije više ne znaju šta je prioritet; homoseksualci, statut Vojvodine, Hag, porez koji se povećava za 6%, činjenica da će do kraja 2009. godine 300.000 ljudi ostati bez posla, sve je izmešano. To ste vi uradili namerno, ne mislim samo vi koji sedite ovde, nego oni koji su vaši mentori u zemlji i van zemlje, i to je vaša velika krivica.
Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca neće ličiti ni na šta. Izabraćete ljude koji će biti vaši partijski poslušnici i onda će biti kraj jedine stručne vlasti u Srbiji, sudske vlasti; ona će biti isključivo pod kontrolom režima. Sudija više neće smeti da uradi ništa a da prethodno ne zatraži mišljenje, u najmanju ruku, od ministra pravde, a možda i od samog predsednika države. Činjenica da je pokrenut postupak za razrešenje troje sudija Vrhovnog suda Srbije zbog uslovnog puštanja na slobodu Milorada Bracanovića je najbolji dokaz za to. Sudija više neće smeti da uradi ništa, a da prethodno ne konsultuje režim. To je ono što vama treba – sudstvo koje je pod čizmom Borisa Tadića.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić – Dejanović, mislim da ste povredili člana 104, ali molim vas, nemojte odmah da mi oduzimate reč, nemam nameru da podižem tenzije. Pokušaću da vam pomognem da izađete iz ove situacije.
Dakle, gospodin Boško Ristić je samo podneo izveštaj kojim je konstatovano da su Visoki savet pravosuđa, Advokatska komora Srbije i zajednička sednica dekana pravnih fakulteta dostavili blagovremeno predlog kandidata za izbor članova prvog sastava Državnog veća tužilaca, odnosno Visokog saveta sudstva, ali nije Odbor za pravosuđe i upravu predlagač, predlagači su Advokatska komora, Visoki savet pravosuđa i zajednička sednica dekana pravnih fakulteta.
Mi sada treba da izaberemo članove Visokog saveta sudstva. Mi, niti znamo ko su ti ljudi, sem što znamo njihova imena i prezimena. Neko je morao da bude ovde od predstavnika advokata, članova Visokog saveta pravosuđa i dekana pravnih fakulteta i da nam kaže – taj i taj, to i to ga preporučuje da bude član Visokog saveta sudstva. Ne možemo mi samo da glasamo za neka imena, a da ne znamo šta ih preporučuje na tu funkciju. Ne biramo mi sad savet mesne zajednice, pa nije bitno da li je Janko ili Marko, biramo ljude koji će da predstavljaju najvažnije funkcije u pravosuđu Republike Srbije. O tome se radi.
Znači, nisu ovde morali da sede dekani svih pravnih fakulteta u Srbiji, mogli ste da pozovete, recimo, dekana Pravnog fakulteta u Beogradu, predsednika Advokatske komore Srbije. To je nekoliko ljudi i da sednu ovde u prvi red i da nam kažu šta je to što kvalifikuje određene kandidate da budu izabrani. Ne može to da kaže Boško Ristić, on je samo konstatovao jednu proceduralnu stvar, da su nadležne institucije blagovremeno dostavile imena kandidata. Šta je to što preporučuje te kandidate da budu izabrani, to mogu samo da kažu ljudi iz Advokatske komore ...